УВОДНА РЕЧ АУТОРА Поштовани читаоци, Као и у претходним мојим књи гама, на почетку је моја уводна реч. Верујем да би боље било да је уместо Уводне речи аутора на овом месту рецензија неког уваженог рецензента који би стручно објаснио и Вама и мени шта сам ја то написао. Међутим, читајући неке књиге и скупо плаћене рецензије у њима, схватио сам да је ту принцип „колико пара, толико музике”, а то мене не занима. Дакле, и у овој петој књизи, која је пред вама, увод се не мења, али неке друге ствари се мењају. У овој књизи нема слика професо ра ликовних уметности Слободана Вуковића, мог колеге из Ратне морнарице, јер он углавном слика морнарске мотиве, а ја више не мам таквих песама. Ново је и то, што у овој књизи није лектор
дент док сам му носио те своје песме, књижевник који је знао да охрабри нас песнике почетнике. Ова књига је настала од песама написаних у периоду од маја 2018. до фебруара 2021. (скоро три године). Песме су у књигу унете хронолошким редом, дакле, како су настајале, па се због тога циклично понављају „пролећне”, „летње”, „јесење” и „зимске” песме. Корона је знатно утицала на моје стваралаштво. Од песме „Напад нуто пролеће” па до краја књиге (нажалост, не и до краја короне), она је скоро на сваку песму ударила свој печат. Већина тих песама је написана од 15. марта до 6. маја 2020, када је, по одлуци Владе РС, на снази било ванредно стање,
летњем периоду, нисам се осећао слободније. Корона се разбуктала, па смо се сами склањали у куће. Као и у свим претходним књигама, моја супруга и љубав моја, Љиљана, била ми је велика инспи рација како за љубавне, тако и за веома забринуте песме због њеног здравља. Да објасним и наслов ове књиге. Изашла је 2020. године код нас једна песничка антологија која је обухватила преко 400 аутора рођених од 1946. до 1996. године. Mоја супруга и ja нисмо ушли у њу. Аутори су се, за такве случајеве као што смо ми, оправдали хиперпродукцијом песника и песама и одсуством критике која би про филтрирала вредносни поредак и њима олакшала посао. Све је то,
песме и приче лице Ра
4” Књижевног друштва
где сам потписан и као уредник; • У децембру 2018. изашле су ми три песме у „Српским народним новинама” из Будимпеште, у специјалном додатку под насловом „Савремена српска књижев ност”; • У марту 2020. новинар и уредник радио-емисије „Устанак” на Радио Београду 202, Дејан Грујић, рецитовао
Можда и нисам много читан, јер штампам мале тираже књига, али зато имам пратиоце на свом сајту који има преко две хиљаде прегле да. Неке од њих сам и овај пут за молио да ми напишу нешто уместо поговора. Пошто поезију волим, песме пишем због свог задовољства, а књиге штампам због људи којима се то свиђа. Уосталом, зашто не
ако се нешто лепо смисли, јер то су ретка и пролазна на дахнућа. По Матији Бећковићу, то записивање и није тако тешко. Негде је рекао, а ја записао (можда погрешно): Поезија се увек једнако пише; довољан је папир, оловка и једна рука (ако је Тројеручицина).
Зажелео сам се песме, ал` унутри звечи празнина. Неко је све погасио. Свуд само мрак и тишина.
Узалуд се осврћем ка небу и у себе. Песмо! Нигде не налазим тебе. Али, стара сам ја чекалица и као стрела запет! Само те чекам, песмо, да ми паднеш на памет.
ПИСМО НАЈМИЛИЈИМА
Драги моји! Волим ја вас, али сам зато скроз запустио себе.
Себе сам запустио, а нисам успео да поправим нас.
Труд, узалуд! Враћам се себи, али ћу увек уз неку воду, и неко сунце, лагано, мислити на вас. Ваш...
Итд, итд... Моја заклињања, по ко зна који пут.
КИША
(Љиљани за добродошлицу)
Киша!
Опет пада.
Радује јој се трава
и багреми ће порасти виши...
Ја је не волим.
Иструлићу на овој киши.
Данима шиба по крову, улицом тече река.
Ово је за рибе, није за човека.
Сунце иза облака
као да никада неће изаћи више.
Самујем и чекам.
Ти си мој спас од кише.
ЉУБАВНИЦИ
Могли смо ми то на камену, у аутомобилу, и ко рибе, у води. Убијали смо се као два лудака, од жеље и радости.
Мршава си била као грана, а ја јак; осећао сам ти кости.
Био сам млад, и ти си била млада. И од погледа мога си рађала: мени за љубав, другима из ината.
Била си млада воћка што је знала добро да роди.
ДАЉИНЕ
Сунце сија, пробија облаке. Ја лежим на плажи и гледам девојке.
Лепе, младе и разголићене, по две, по три... Свуд около мене.
Боже мили, јесам остарeо. Због гледања сам се постидео. Ја и оне, пешкир до пешкира, али то је неко лепо рекȏ: тако близу, а тако далеко.
ЈЕДНА КУВАРСКА
Кад кувам, звиждућем и често уздахнем. Као експрес лонац што на јакој ватри шишти.
Кува се на шпорету, кува и у мени. Нико неће да ме бар мало замени.
А онај уздах, повремени... То сигурносни вентил просвира, да лонац не експлодира.
ЈЕСЕЊА НОЋ
Ноћ. Тамна, без месеца. Само је један љубавни крик просеца. Онда тихо, сладострасно стењање. Тамо, преко, некакво je жестоко миловање. Сви около спавају, а они лудују. Троши се нека младост на најлепши начин. Тихој јесењој ноћи дали су еротски зачин. Нека их је несрећница ружно напала са свог прозора и улица се умирила. Чаролија се ко стакло разбила. Није ова ноћ више за спавање. Одједном, свашта ми пада на памет. Идем да се увучем крај Моје, у кревет!
ЈЕСЕН ЖИВОТА
Тачно по календару, дошла је јесен, а ја још летом занесен. Деца постала људи, унучићи учинише од мене деду. Могу још само да се надам лепом бабљем лету.
КАД ТЕ НЕМА
Чудно је то са мном и с тобом. Пожелим да одеш с милим богом, а онда схватим шта ми значиш па бих да се хитно вратиш. Без тебе је глува кућа и тишина немогућа. Како да се у том смирим? Ја без тебе више не умем да живим. Сам легнем, сам се будим, ма дође ми да излудим. А тек оно, кад за ручком, сâм седнем да једем... Боже мили, куд је опет ишла? Не знам више ни да л` сам ожењен!
ПРОТЕСТИ 1 ОД 5 МИЛИОНА
1 од 5 милиона је међу нама. Данима, као аутоимуна болест, тумара улицама. Шетају они тако, и позивају Србе на улице, али на њиховим транспарентима мало је ћирилице. Немири трају, а опозиционари се још уједињују. Не могу да се договоре због чега протестују. И све је то као спонтано, и не види се ко руководи, док се непослушнима по свету „дешавају њихови народи”. За лидере су истурили глумце, да глуме револуционаре. Ко им пише сценарија и за то даје паре? Тумара збуњен и опљачкан народ у мраку, класно непросвећен, демократијом ко дрогом занесен. С тајкунима у својим редовима, као револуционарним друговима, успех је, унапред, осујећен.
СТАРО ГРОБЉЕ
Опет сахрана! Све чешће сам по гробљима што ми је више година.
Од сахране до сахране, ништа се добро није догодило. Остарило се, брате! Остарило.
Црквена служба је почела. Сви су око сандука, али Он као да није у њему.
Сада је у свему: у мирису тамјана, звоњави с капеле, у молитви и појању.
Крај сваког је који смо ту. Окупио нас је, да се један другом радујемо, док њега оплакујемо.
РОДНИ ГРАД
По родном граду тумарам. Мисли лутају у прошлост, ноге газе садашњост. Често забасам.
Погрешно ме воде сећања у чудне просторе. Глава и ноге никако да се договоре. Родни град, а непознат?
Тамо, где сам некад долазио, лају на мене капије. Ни звона нема. Као да никада ту нисам био раније. Све изгледа мање него што је било...
И све се некад даљим чинило.
ЛЕП ПРОЛЕЋНИ ДАН
Радуј се... Радуј се... Радуј се... (гугутка гугуче)
Ветар весело ћарлија, разиграло се дрвеће.
Небо се плави, нема ни облачка. И ја ћу радосно запевати ― због лептира и маслачка.
Сунце греје по кожи, лепо је и костима. Колико у мени с пролећа
радости има.
ЖЕНА С ПРАМЦА (Пулена)
Била је „Жена с прамца”, маскота мога брода. Сами, насред Саве, дакле, слобода!
Могли смо шта смо хтели, а она је само желела у воду да скочи. Ја, с њеног купаћег костима нисам скидао очи.
Веслао сам и веслао... Она је с прамца квасила ноге босе. О, како сам се упињао, само да јој завијоре косе.
Завртложила се сећања, као матица Саве, кад су у даљини, на неком чамцу, залепршале косе плаве.
СУМОРАН ДАН
Прошла је једна, лепа и млада, и брзо нестала. Кратак блесак у сивом животу.
Престало је да ми се спава од погледа на ту лепоту.
Иза ње је прошла мачка... Онда је пут остао пуст, и ту је била тачка.
Небом су пловили облаци и ништа се више није догодило, као ни до тада.
Још један досадан дан и суморна панорама града.
ЛИТИЈЕ ПО БАЛКАНУ
Иде народ као војска, светилишта обилазe, очајнички тражe Бога. Барјаке носе и иконе, иду свецима да се поклоне. Ходочастили су данас, ходочастили су јуче и ко зна докле ће. За њих Бог никад није код куће. Иду ко стадо за духовним пастирима, гоњени световним немирима. Несрећни и празноверни
погане где газе, у себи Бога не налазе. А и они што их воде... Опет ће их превести жедне преко воде.
ЧУВАРКУЋА
Ставила је сламнати шешир на главу, ранац на леђа, а обавезне наочаре за сунце имала је у коси.
Истрчала је из куће као девојчица и весело кренула низ улицу, као да је ветар носи. Правим неслане шале на тему да јој све болести прођу и није јој ништа, чим изађе из куће и овог дворишта. Тамо ће да слика са сликарима, пева с тамбурашима, рецитује с књижевницима. Питам се понекад: А за шта сам јој ја? Волео бих да сам разлог њеног повратка.
ЛЕТО ЈЕ
Лето је. Где се купају песникиње? Усамљени песник их тражи свуда по плажи... Нема ни једне! Где су те фејсбук жене? Сретнем на купању: комшије, пријатеље, колеге; ма све. Само њих не.
Можда пишу песме у хладу своје куће. Ноћу излазе на књижевне вечери (кад није вруће). А мени песма дође и на плажи. Цима ко риба на пловку, па се мучим... Никад немам папир и оловку.
Лето је. Где се купају песникиње?
МОЈА ДРАГА
Није она сликар, али кад нацрта облак, он грми и сева.
Није ни из књижевне струке, али њена песма и без риме пева.
Није она много тога, али што замисли, од руке јој крене.
Једног је дана замислила мене. Читав живот настојим да се у то уклопим.
ДА ЛИ ЈЕ ОВО ПЕСМА?
Избрисали нас, много млађе и одавно бивше комшије из унутрашњости Србије, са фејсбука и из свог живота. Сад се питамо: Да ли би стварно требало да нас је због њих срамота?
Шта смо то скривили да су нас откачили?
Ти вредни и фини, добри домаћини, позвали су нас на свадбу свог сина. На тој смо се части захвалили јер нисмо у прилици, и све им најлепше пожелели. Они су се, ето, увредили.
Јебем ти фејсбук! Ту нас се сете. Кад пролазе кроз Београд, никад не сврате.
МОЈ КОМШИЈА САВА
Мој комшија Сава, увек би ме бучно пресретао испред своје куће. Скоро без поздрава, почео би причу шта све има ново у комшилуку, од јуче. Кад се изненадим, он би знао разговор развући. Никако да кренемо кући.
А онда га, дуго, није било на улици.
У пролазу, загледô сам његове прозоре, где је често свирао на својој хармоници. Гледао сам и кућу, од дворишта до крова, све где је радио, а нађем га крај улазних врата. Само ту га нисам ни тражио. Збуњено ме гледа Сава с умрлице, и ништа не збори. Фалиће ми, они наши, бучни разговори.
ПРОПАСТ ПОЕЗИЈЕ
Пишем ово због поезије. Нек се чује: Мутна је песничка слика Србије! Књижевна друштва пропала, због лошег вођења. Кровна друштва без њих, остала без темеља. Чега су кровни, Бог да их убије? Упропастили су књижевност Србије! Чардак ни на небу, ни на земљи, свет су за себе. Решавају само своје проблеме. Награђују се међусобно, по свету путују... Својом „поезијом” представљају Србију. Где су ауторитети? На том чардаку нема мачке; мишеви коло воде. Права анархија, у име „песничке слободе”.
ИМА ЛИ БОГА У НАМА
Да ли је у реду, кад се разболим, а нисам верник, у себи, Богу да се молим?
И повремено, кад се бриге намноже, да гласно кажем: О, Боже?
Кад већ не идем у цркву, зашто се, кад сви славе црквено, и ја осећам свечано?
Зашто и мени црквена звона радост чине, кад их слушам из даљине?
ОСМОМАРТОВСКА За Љиљану
Ја сам озбиљно забринут за свет: за климу, за пчеле, и сваки жедни и неопрашени цвет. Забринут сам и због бахатости светских господара, јер би исти уништили због нафте и пара. Забринут сам стално, а никад као у овој ноћи док чекам у ходнику Хитне помоћи и панично се бојим због твог срца. Баш данас, на 8. март, док жене славе, оно је запретило да ће престати да куца.
Слушам Њу, како ме брани од једног пријатеља, (више Њеног, него мог).
Напао сам неке појаве и људе, све око поезије: ко је ушао у неку књигу, а ко није, ко је читан, а ко непрочитан, а он их правда (нарочито песникиње). Каже, да будем конкретан и изађем с именима. Нико то није, па сад ја, да се свађам с људима. Био је упоран неколико дана, а Она све прати, док јој није пала клапна: Слушај Ти (рече име), хоћеш да ја напишем јавно: коју је (од тих у књизи) кресао, коју креше и коју ће кресати Онај? Или да напишем коју си кресао, коју крешеш и коју ћеш кресати Ти? И тако ме моја жена одбрани очас. Из слушалице се даље чуо сасвим помирљив глас.
ИМАТИ ПЕСМУ Ја, који пишем некакве песме, правим сам своје књиге и не очекујем корист од тога, опуштен сам и уживам. И даље сам више читалац него писац. Ништа ми не треба, па не морам да се дружим с неким песничким полусветом, или онима што живе од песника и поезије. Има ту и по који човек, част изузецима (волим да се сретнем са њима), али већина ми се згадила и досадила својим ставом: Ја, па Ја и принципом: Ја теби, Ти мени. А песником човека чини само сопствена песма. Или је има, или нема.
ДА СЕ ЗАМИСЛИМ
Некада, кад би постала чудна, питао сам се: Шта је то у Њеном срцу и у глави? Откад пише песме и слика, знам: у Њој се море плави. Она је пуна Сплита и Каштела, и све је ту што нема у Београду; чега се ужелела. Сад су те чежњиве књиге на полицама, а слике по зидовима као прозори што гледају у Далмацију. На једној, малој, и мене има. Моја жена ме насликала слеђа, али у једном другачијем, депресивном амбијенту: седим пред празним екраном, изгубљен на интернету.
НАПАДНУТО ПРОЛЕЋЕ
Чудан се неки рат води, од негде, против овог пролећа. Из кућног склоништа, све пратим преко ТВ-а. Кад проверим с балкона, ничег нема између расцветаних воћки, и пропупалог дрвећа. Зна ли неко лично, неку жртву из свог комшилука? Зар се само због празних рафова диже толика бука? Не чују се сирене, али, ту и тамо, у високим зградама, изгори неки стан као да је бомбардован. Болнички кревети по шаторима и халама прете: Ако не слушате, овде ћете да залегнете! Чудно је то, што се не зна ко су супротстављене стране овог рата.
МОГУЋ СЦЕНАРИО
Није ово теорија завере, већ светски рат Глобалиста против Слободног света. Сурова пракса на делу, од које се гине. Зашто се то не зове правим
именом, већ пандемијом. Као, неки вирус напао човечанство, изашао тек онако, из неке баре или пећине. Онда, од истих тих који су вирус посејали, крећу збуњивање и лажи. Не зна се ни ко напада, ни који су „наши”. Некад је било јасно ко бомбардује а ко се брани. Још смо као деца знали ко су Немци а ко партизани. И сад је опасно! Сврха рата је увек иста: убити, поробити и отети туђе. Може ли се против тога паролом: Буди херој! Остани код куће?
ШЕЗДЕСЕТ И ПЕТ ПЛУС
Како ја себе волим, то је немогуће, али бих се ипак, у доба короне, макар мало пустио из куће. Сумњив ми је свако ко ме воли више, а тамо ми забране некакве пише. Јесам матор, ал` ме, кao оца и старог војника, некако срамота да шаљем децу напоље, по храну, а ја да се кукавички сакривам у стану. Не знају деца ништа, па нас немојте превише чувати, јер ћемо на крају помрети од глади. И гледајте, ако Бога знате, да мање причате о тој болести, јер ће неки, слабији на живце, од страха умрети.
ЉУБАВ У ДОБА КОРОНЕ
Већ два дана код нас
ни слике, ни тона. У тој драми, ко и увек, главни лик је Она. Због истине признајем: Крив сам и сâм, али ми је мука о том да причам. Сад се она склонила у своје „краљевске одаје”.
Није лако бити шездесет и пет плус: Она у кући, а напољу, корона још траје.
ДА ЛИ ЈЕ КОРОНА ИНСПИРАТИВНА
Дошло је време умирања и болести, али песници ђуте о смрти у овом времену страшном. Иначе су многи, ничим изазвани, непристојно кокетирали с њом. Изгледа да је смрт одједном ружна за песнике. Где су сада они што у својим песмама умиру од љубави и туге? И где су они што су у својој поезији с Богом на ти? Нека се заузму, у овом погрому, да казни бахате, а спасе оне у старачком дому.
ПОГИБИЈА У ДОБА КОРОНЕ
Ја немам своје село, па живим у граду, а ту је, уместо пејзажа, панорама. Где год да поглед бацим, лупи у неку зграду. Велики град, бетон и асфалт. Узалуд се овде пролеће буди. Осим две прашњаве брезе, и прецвалог јоргована, једина су природа људи. А ту, око мене, након зиме, лепе као јаглаци и љубичице, процветале жене. Због полицијског сата нема се куд, па су по прозорима и балконима, у мајичицама, шорцићима и купаћим костимима. Опасне су такве по здравље као корона. Изгинућу и без социјалног контакта, од гледања, с овог мог балкона.
ПРАЗНИК РАДА И КОРОНА
Био је Ускрс, у ванредном стању због короне, с литургијом преко интернета. Све је прошло у реду, уз разумевање и подршку верујућег света. Ближи се 1. мај, Међународни празник рада. Некад је то био велик, достојанствен празник: смотра достигнућа социјализма и војна парада. И одједном, у уобичајено време, после сасвим јадног аплауза докторима, загрмела је пиротехника и запиштале пиштаљке, уз лупетање по лонцима.
МРЖЊА У ДОБА КОРОНЕ
Мене, као мушкарца, забринула је министарка Зорана кастрирајућом изјавом на ТВ Дневнику о насиљу над женама. У току ових пандемијских дана, сви су мушкарци у изолацији насилни, а жене то трпе 24 сата. И шта сада? Па за шта су нам постојећи закони, полицајци и судије? Или је то сад посао за невладине организације?! Не знам шта Зорана мисли о љубави. Има ли нека НВО, која се осим мржњом и таквим тричаријама бави?
СКУПШТИНА У ДОБА КОРОНЕ
И би Скупштина! За једне прерано, за друге прекасно. У старту се нису сложили ― процедурално: како је суспендована Скупштина и уведено ванредно стање? Чудна је „демократија”. Понекад је процедурално, у ствари, суштинско питање. И тако су се они нападали и бранили: једни су, малтене, били за корону, други против Ње, а народ затворен! Свако на своме балкону, навијачи: Гробари и Делије; увек на непомирљивој страни. Опет су Срби себи четници и партизани.
СПЛАВ МЕДУЗА Кад сам због короне и ванредног стања изгубио слободу, осетио сам се опет као морнар на броду. Около море, преко ограде се не сме, једино можеш да бежиш у себе. Могу ја то, јер, нажалост, по бродовима ми је прошла младост. А кад сам деци, први пут, дао банковну картицу, да уместо мене оду у продавницу, храбро сам задржао сузе: Није ово брод, већ Сплав Медузе! ………………... Ма и ово срање ће једном да прође! Нисам ја још за „старо гвожђе”.
ДВА ДАНА ПОСЛЕ
И овом вирусу ближи се крај. Знало се то! Од почетка су нам биле добре шансе да преживимо. Чим је корона попустила и држава је олабавила. (Ако у шерпе и лонце лупају, нека се сами чувају) Највише су се обрадовали силеџије и пијанице. Први дан слободе, напунили су дежурне болнице. Да ли због лакомислености, или наставка протеста, много људи без заштите шета. А испред Скупштине Србије,
МРЗИТЕЉИ
До пре 150 година, у Београду су још били Турци. За четири века зулума, немоћни Срби су могли само да их мрзе, и буду раја, или хајдуци. Од Турака остало, тако је то код нас до данас. У доба „демократије”, једни мрзе власт као да су проклете четири дахије. Други мрзе оне из опозиције, више него хајдуке пустахије. Па људи! Је л` било те короне, или није? А Турци, и даље освајају... И то тржиште светско. Добра им је бела техника Беко.
СУСРЕТИ УЖИВО
Испод маски, једва смо се препознали па се правдам млађем комшији. Зна он, али пита где сам био, дуго ме није видео. Ја знам да зна, па се шалим: Био сам мало на робији. Добро је кад смо и с тим, ванредним стањем и полицијским сатом, засад завршили. Макар као „робијаши”, ми, шездесет и пет плус, корону смо преживели.
ЦАР ЈЕ ГО
Црном Гором литије, уздуж и попреко. Опет је на српски народ ударио неко. Знало се то! Ко од бивше „браће” уђе у НАТО, бациће Балкан у блато. Онај, што се од Српства делио, сам се одродио. Није му узето ништа, али му ништа није ни остало. Језик, писмо, Црква, свеци, крштенице, владари, песници, преци и јунаци; све је то српско. Опет владару не ваља народ, али ни он народу. Цар је остао го.
ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦА МАТУРЕ
Пре пола века смо матурирали! Сви су се радовали, а ја сам био невесео. За срце ме један растанак ујео. Леп јубилеј, али неки опет нису дошли. Сачуваће бар лепе успомене, јер ово овде, нисмо то више „ми”. Седимо у „нашој” учионици, Разредна нас прозива кô ђаке, а мени то личи на „родитељски” на коме су наше деке и баке. Ни после није било веселије. Стари људи, тужно неозбиљни, у кафани кад им време није. Опет смо скупа, на трагу наше младости, старих симпатија и најбољих пријатеља, али стално нам нешто измиче из те приче. А можда би све било у реду да се и она појавила у учионици, на своме месту.
ИЗБОРИ 2020.
Шта ради тај Вучић?! Па он ће да укине „демократију”! Какав је то парламент што нема опозицију? 5 милиона ће опет на улице, у име „демократије и слободе”. Нас (што смо изашли на изборе), прогласиће за идиоте.
Власт ће да ради и гради (од коридора, до мира). Опозиција ће (због следећих избора), то да опструира. И опет су једни (Срби) еуфорично победили, а други (Срби) трагично изгубили. Али такви смо ми.
НАКОН ИЗБОРА 2020.
Ови, што демолирају Београд, мене не представљају. Они, на радост свих наших непријатеља, срамоте Србију.
Неки ту, за паре, обављају странцима прљаве задатке. Други их ко овце прате због памети кратке.
Све је то већ виђено 2000. Падамо ко лоши ђаци на задатке исте. Данас нам је лоше, а биће и горе, јер све на улици решавамо. Опет, Јово, наново, да све распичкамо.
МАЛО ЛИ ЈЕ
Има пуно песника који нит смрде, нит миришу, ал` они своје пишу и пишу... Нисам ја неки песник! Тек сам један од многих што би у нечем да се покажу, али сам срећан јер је моја песма (кап у мору поезије) успела да неком „прелије чашу”. Мало ли је? ― што би рекли (симпатично) они с југа Србије.
МОЈА ЉУБАВ
Не бацај крпе, жено! Дај ми те старе пешкире, поцепане чаршаве, мајице и гаће.
Не! ― све ће да побаца; има да летe! Она ће, она ће...
А тек око старе одеће! Све што не може да обуче, лети из куће.
А кад се кречило, или кад сам недавно, прашњав и мастан бицикл
извадио из шупе, није било крпе!
И, шта ћеш сад, мој сиви голубе?
НЕВРЕМЕ
Кад сам изашао из куће било је вруће. Иза брега, ваљао се огроман сјајни облак, а иза њега, други, већи, као тамна сенка. Помислио сам: Па нека!
У шуми, почело је да грми. Тек тад је стрепња почела да ме ломи.
А кад је ветар зањихао стабла и лишће почело да пада, знао сам: биће кише и града.
Нисам покисао, али куда сам то срљао и зашто сам толико оклевао?
БРАЗИЛ
У Београду, испод мог балкона, као да је најлепша плажа у Бразилу. Ту се сунча Она. Нисам знао за тај рајски кутак док се нисам нагнуо да истресем столњак. Од тад, кад се нагнем, много пазим да је својом сенком не нагазим. Еј, Снежо, Снежана, погрешно ти име кад си тако црна. Црна си скоро као ја, а био сам једном најцрњи усред Туниса. Тад сам, додуше, био морнар, млад, а не матор и кваран, као сад.
КРАЈ ЛЕТА
Данас сам нешто лоше воље. Лежим на плажи
и то ми прија. Зашто сам онда тако сморен, кад сунце још лепо сија?
Крај је лета и све ми смета. Плажа је пуста
и тужна остала. Ма све би опет било сјајно, кад би ту нека купачица
мало заталасала.
ЦРНА КАФА
Годинама нам је у кућу долазила: ујутро на кафу, увече на чај. Као да је наша, а онда је томе дошао крај. Кад је сретнем, кажем: Сумњива си, Драга, а Она ће: Шта ћу, радим од јутра до мрака. А онда, дошла је година, не поновила се, у којој је дивљала корона. Док то не прође, у кућу не пуштамо никог. Не може ни Она. Црну кафу, одавно, ујутро не кувам. Не знам зашто, али у њој више не уживам.
ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА
Није лако ожењеном песнику да пише љубавну поезију
кад му сопствена жена прва прави рецензију. А жене, као цвеће, свуда око мене
и чине ме надахнутим у животу. Зато и даље озбиљно рачунам на њихову лепоту. Узалуд красна панорама и нека природна лепота, нема ту песме ако жена не узбурка простор
између мене и хоризонта. А ова моја, допушта малу песничку слободу свом мужу јединцу. Зна она: док лајем не уједам, и на кратком сам повоцу.
И НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ
На ноћном небу, (скоро пун) месец. Лево од њега облак, црњи од мрака. Севају муње унутар облака, али не грми, ни киша не пада. Испред те сцене, испречила се осветљена зграда. У једном стану, жена! Сва је лепа, пуначка, оскудно одевена, али та њена велика бела задњица... Светли у мраку као онаква два, сљубљена, (скоро пуна) месеца! Ради по кући, а ја мирујем у мраку затечен, изнутра, ко онај облак, муњама на комаде разнесен.
Глава девојке, тело зреле жене. Као сфинга! Седи усправна испред клавира. Тако грађена, а није гротескна? Чак је лепа! Торзо је окомито усправила и затегла, наспрам масивног, „лавовског” дела тела. Витким рукама и чврстим прстима пребире по диркама. Више је гледам, мање слушам... Чини се, нешто лепо свира.
ПОКОЊИ ДОЛ
Видео сам на интернету лепу слику: испред, ненастањени далматински оточић са светиоником, Покоњи Дол, а иза њега и већи од њега, наткрилио се луксузни једрењак Golden Horizon. Лепо, али помало сабласно клизи брод, а неко богат, на њему ужива у праисконској лепоти мора и обале без људи. Након короне, или нечег још горег, моћи ће то себи по целој планети да приушти.
БУДИ ОДГОВОРАН
Није ово песма о Соњи, јер ње више нема. Убила је корона! Од двадесет и пет умрлих тога
дана, један мртвац је она. Данас је субота. Много младог света иде у провод, њима корона не смета. Због адреналина
и ко зна чега, као самоубице излазе на улице, али није то храброст. Надају се да им због младости нема смрти.
Себични, размажени, егоисти, са својим плитким мозговима, убијају неселективно, као терористи.
У ЧЕКАЊУ
Рекла је да ће се јавити. У приправности су сви телефони. Време полако пролази, а она не „звони”. Можда је још у операционој сали? Требало би да је изашла! Или не може до мобилног?! ― Није се још снашла. Знам кроз шта пролази, није јој први пут, али сад је врло озбиљно. Баш сам забринут. Сваки час зврцне неки телефон, неко се за њу распитује. Не штрецајте ме, људи, није сад вама најтеже! Да ли ми шта треба?
Хвала. Не треба ми ништа. Чекам да чујем Њу, па да ми дан постане нормалан и кренем за својим послом; најпре према Максију.
НЕСАНИЦА
Лаку ноћ, спавачи, мирно спавајте. Ја сам на мртвој стражи, до зоре. Због болести, цео дан дремам у бунилу. Ноћу сам у лудилу. Има и панике, без разлога. Можда би сад помогло да верујем у Бога. Корона је ушла у кућу
и сви смо болесни. Ово је већ други пут, а ја, опет сам најгори. До пре неки дан био сам као победник света.
Одједном, да бих преживео, пијем десет таблета. Само да прође ноћ, ил` дође сан. Спас је и олакшање кад сване дан. Устај, Црнићу! Ноћ те измучила, а здравље, једва двојка, али на овом бојишту неко мора да буде Косовка девојка.
ОПЕТ ШЕТАМ
Ушао сам у зимзелену шуму, ту где се завршава град. Гледам преко голе листопадне шикаре црвено небо на хоризонту. Иза мене пулсира Београд.
Опет шетам! Лепо је бити жив и чекати пролеће, макар је седамдесето по реду. Тек сад сам свестан пролазности. Нека мене још на овом свету. А многи нису презимели, јер корона влада. Стигле су вакцине, најављују лекове... Бесмислено је изгинути на крају рата. Али, има ли човеку лека? Александар Блок и његова песма Ноћ, улица, фењер, апотека подсећају: ………………………………….
Ма живео ти још четврт века, биће све исто. Излаза нема. …………………………………
ОДЛАЗИ ЦИРКУС
Умро је наш заједнички, југословенски, Ђоле. Да ли је то нека југоносталгија кад га још сви воле? Умрли су недавно и великани: Оливер и Арсен, а ниједан није тако регионално, ни локално ожаљен?
Мој комшија, Новосађанин са Салајке, био је велики уметник: добар музичар, још бољи песник. Био је и доброћудан човек, увек добре воље. Наивно је пао на пропаганду Отпора: уздигнуту стиснуту песницу и слоган Готов је. Схватио је мој бивши комшија да су га искористили, па се на концерту у Новом Саду 2005. сам
Ту можемо лако да се сложимо.
Ђоле је схватио, али нису сви.
Најподложнији су манипулацијама
ови, хистерично жалосни.
КО ЈЕ ШЕФ МАФИЈЕ
Коме ће да се приклоне они који су у борби против короне „били за корону”?
Зар и у борби против мафије опет против државе?
Можда су у праву. То је сигурније, јер, слаба је и кукавичка држава. Шта ћемо ако пусте из затвора оног главног Курјака?
Побринуће се већ неки европски комесар да му се не угрозе његова „мафијашка права”. Гледам на ТВ-у како се председник Србије бори с новинарима, а они дрски и надобудни. Може им се, он нема власт над њима. Други је ту неки Баћа, онај који их штити и добро плаћа.
ДРАГА И СИЈАЛИЦА
Мрак ти је у кући, Драга, и ти зовеш мене; као, он ће то да преокрене. А мислила си прво – биће лако. Па то може свако: купим сијалицу, одврнем стару, заврнем нову. И пробаш Ти тако, сама. Учиниш све како треба, клик на прекидач, а светла нема. Хвата те паника, јер опет мораш да тражиш мајстора. Онда се сетиш мене: па ту је стари, проверени комшија... Хвала ти, Драга, што си ме се сетила после дууууго времена. Све си лепо направила, али си заборавила само једну ситницу. Кад мењаш, мораш да сумњаш у нову сијалицу.
ГОДИШЊИЦА АГРЕСИЈЕ
Дан пре годишњице агресије НАТО на СР Југославију, гледам на РТС-у „пригодну“ емисију. Добро прича о политици Шаиновић, о војсци ген. Лазаревић, ал’ шта ће Аврам Израел ту?
Водитељка, недорасла теми, пита глупости: Зашто смо ишли у тај рат кад смо знали да су њих 19 јачи и да ћемо узалуд страдати?
Одржао је генерал слово, да ми нисмо ишли нигде.
Нас су напали. Упоредио је и питао: Да л` је требало да кнез Лазар иде у бој на Косово? Ваљда се код нас још многи
није нити тражио. Они мисле да им то није потребно.
ПОРОДИЦА Одгледао сам серију Породица, мазохистички, до краја. Потребно је било измислити такву ТВ причу, да се ми опет мислимо јесмо ли криви или нисмо и зато што смо Срби, вечно да се стидимо. Срамота је свог ратног председника и команданта испоручити агресору после рата. Слоба није победио НАТО, али није ни изгубио на бојном пољу. Кад га нису победили дејствима из ваздуха, нити прошли преко Кошара, агресори су, као пету колону, убацили „демократе” и „демократију”. У ствари, НАТО је тек преко ДОС-а ушао у
Мали је то стан као кутија и Њен се живот у њему свео у оквир једног прозора. Живи ту сама, испод крова, као Пепељуга. Мене ујутро буде „њени“ голубови што по олуцима гребу ножицама и гучу гласно, па је понекад, чим устанем и бацим поглед напоље, видим јасно, ако јој сунце собу обасја. Иначе је тај прозор огледало небу и другим крововима и само назирем како јој преко главе, међу облацима, лете пиџама, мајице и неке друге женске крпице. Онда се изгуби негде, па је нема, а кад се врати, чешља се и спрема, да л` у школу или на посао? ― враг би га знао. Тако је млада и предвидљива у рутини устајања и показивања, али опет, невина у својој младости, јер је лепо и природно све што уради. Гледам је и размишљам: Како да ту лепоту овековечим
у песми, а да не испрљам њену младост
ни моју старост, да песма буде чиста
и човечанству на радост?
БОШКО АНТИЋ, адмирал у пен зији Био ми је професор у Генералштабној академији. И сам је напи сао 64 књиге, углавном стручне, војне тематике, а зна о чему пише, јер је лично прошао тешку праксу на одговорним дужностима по бродовима, командама Ратне мор нарице и војном школству. После пензионисања позиван је као експерт одбране пред Међународним кривичним судом за бившу Ју гославију у Хагу, вештак у Вишем суду у Београду ― Одељење за ратне злочине и експерт одбране пред судом Босне и Херцеговине у Сарајеву. И то
морнар, кад не може да плови на бродовима морем и рекама, он плови у сновима, будан сања све оно што је доживео на палубама ратних бродова на којима је пловио. Вредност тих песама до казује и чињеница да онај ко чита његове песме и сам почиње будан да сања и плови с њим. Бранислав ме увек, тих и повучен, подсећао на затворену кутију у којој се крију тајне. А кад се та кутија отворила, можда и под утицајем Љиљаниним, одједном је уместо Пандориног зла покуља ла љубав. Прихватао то он или не, његове песме ме подсећају на мог великог пријатеља и презимењака Мирослава Мику Антића. Зашто не, па и један и други су синови војвођанске равнице
дишњици матуре... а између жена с прамца на Сави, комшиница с терасе, снови које је сањао и кад је био млад. Заплови поморац Брана и у љубавне воде, али каже да му није лако јер му је жена први рецензент. А она, његова Љиљана, и сама афирмисани песник, допушта песничку слободу свом мужу јединцу, јер она зна да он док лаје не уједа јер је на кратком повоцу, а ко држи поводац дȃ се само назрети. Таман помислим, читајући песме, да је Брана заборавио на море и бродове, а он ме разувери песмама о лежању на плажи и гледању девојака, жени с прамца, сплаву медузе, светионику Покоњи Дол... На крају, опет се враћа својој Љиљани која је у операционој сали, а ми сви његови пријатељи очекујемо сретну вест да је све успешно завршено. Напослетку,
НАДА ВИТАЉИЋ, комшиница из Каштел-Сућурца Љиљанина комшиница и пријатељица из детињства. И моја комшиница неколико година. За двоје њене деце од троје, десило се да сам је возио у породилиште. Уметничка душа. Слика мотиве свог завичаја. Мени је написала следеће: „Ако ћеш плакати, немој читати. То је одговор на мој коментар испод једне твоје пјесме објављене на фејсбуку. Познајеш ли ти то моју душу и данас, након 50 година? Затечена јесам. Та порука одише љубављу и жељом да ме заштитиш. Читам пјесме, испрва летим, пу ним се буром осјећаја, стихови ми годе. Сузе клизе, не због туге, него присјећања и враћања
твојим љубавним пјесмама за Љиљану. То си ти, исти онај од не када. Још увек лебдиш пресретан и заљубљен и пјесме јој пишеш. Тако, тако! Крила си јој измис лио, а душу надахнуо. Тако сте ме усрећили. Вила и морнар. Бране, добро разумијем поруке твојих пјесама. Неке прочитам брзо, а онда се вратим и уживам. А оне од само неколико стихова, које намјерно остављаш недописане, остављају у мени јак осјећај тјескобе. Ма какве год твоје намје ре биле, тумачим их по своју. У какав оквир их ставити? Налазим одговор, сам си га написао: Некад сам себи тежак саговорник. Неке су ти пјесме дивно-страшне. Ипак плачем. Али, какав би то пјесник био, да ме оставиш равнодушном! Ганута сам. Хвала ти, пријатељу.”
НИКОЛА ШУИЦА, инж. архи тектуре, живи у Паризу, а повре мено је у породичној кући у Земуну, где окупља песнике на својим књижевно-кабаретским забавама. Човек је широке културе и инте ресовања: књижевник, пијаниста, забављач... О мени мисли овако: „Бранислав ЦРНИЋ – Песник Приповедач Тело тражи чист ваздух, бистру воду, здраву храну... И да ли је то све? Паа... Ако нас по трошачко друштво збуни, те за боравимо да човек сем тела има и душу, ризикујемо да му ускратимо нешто врло битно: та душа треба да добије такође свој део здравља. А уметност је она област човековог стваралаштва која храни нашу душу и која се доживљава срцем
заузима поезија која се, као и му зика, обраћа души, нуди јој нове трептаје, буди чежњивост, некад и одушевљења и душевну испуњеност. То је оно што је битно, а затим критичари и аналитичари размишљају о стилу, о правцу, где да сврстају писца, у који одељак људског стваралаштва. А шта да кажемо о поезији
Црнића?
у смирају дана седнете уз шољу чаја, испод упаљене лампе, с Бранином књигом у руци, а с наочарима на носу, те се утиснете у његове сусрете, размишљања, његове шетње по природи, било пешке, фијакером или чамцем, препознаћете себе у тим сликама. Бранко ће вас подсетити на оно што сте и ви већ доживели: и обичан, једноставан живот, који нас окружује, може да нас испуни ти хом срећом, каткад сетом, каткад
са старим другом. У новој збирци коју нам Црнић представља видимо да, по стилу, песник остаје веран себи, што смо могли и очекивати, јер, како каже Бифон: Стил је сȃм човек. Његов стих је и даље слободног ритма, али, изгледа ми, временом су му римовања постала чешћа, што је и природна музи кална одлика класичног приступа поезији. А по питању тематике, као и раније, његове поетске приче су одраз свакодневнице и одраз запажања или пак осећања која нам живот пружа. Поред дневних слика и романтичних надахнућа, па размишљања
половину, како то пак народ каже духовито и философски. Зашто философски? Зато што у српском језику, за оно што је данас постало уобичајено да се рече секс, ми кажемо полност. А та реч у себи садржи: По, Пол и Пола! Дозволите да приметим да јединку коју је Бог створио нису нити човек нити жена већ човек и жена тј. ПАР. То је
CIP - Каталогизација у публика цији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 ЦРНИЋ, Бранислав, 1951Непрочитани песник / Бранислав Црнић ; [илустрације Љиљана Црнић]. - Београд : Књижевно друштво Раковица, 2021 (Београд : Dinex). - 94 стр. : илустр. ; 21 cm Ауторова слика. - Тираж 150.Стр. 84-92: Уместо поговора / Бошко Антић, Нада Витаљић, Никола Шуица. - Биографија: стр. 93. ISBN 978-86-81264-13-3 COBISS.SR-ID 38284297
