Moj dida - Marko Šarčević - sećanja iz detinjstva

Moj dida Marko Šarčević sećanja

iz detinjstva

Moj dida Marko Šarčević sećanja iz detinjstva

Miloš Ćuković Subotica, 2019 - 2022.

Uvod

Ovu priču ću ispričati onako kako se ja sećam, kako me slike iz detinjstva vode i emocije tokom pisanja. Moj deda Marko je rođen 1933. godine. Odrastao je na salašu u Starom Žedniku, dvadesetak kilometara od Subotice. Bio je seljačko dete koje nije želelo da nastavi da se bavi poljoprivredom. Tu ulogu je prepustio svom rođenom bratu Vinku. Malo znam o njegovom osnovnom školovanju, koje je završio tokom rata tj. okupacije. Zbog toga je nastavu pohađao na mađarskom jeziku, a znanje jezika će mu kasnije mnogo značiti. Posle srednje škole je otišao u Niš, u vojsku. Tada je vojni rok trajao dve godine. U Nišu je, vanredno uz rad, završio i pravni fakultet. Ispostava Pravnog fakulteta bila je u Subotici dok je na polaganje ispita odlazio dole, gde je diplomirao 1972. godine.

Kako bi kod nas rekli, "udao se" za moju baku Anicu koja je potekla iz dobrostojeće, stare gradske subotičke porodice. Bila je odgajana po austrougarskoj kulturi i moj deda Marko je to prihvatio. Preuzeo je poslove oko održavanja imanja, kuće i vinograda još za vreme života bakinog oca Đure, kao i nakon njegove smrti. Sve što je moja baka unela u brak, on je revnosno cenio, čuvao i unapređivao. Kuća se i danas nalazi na adresi Ustanička 18, a u njoj sad žive novi vlasnici. Ta kuća, u kojoj sam proveo detinjstvo, građena je 1927. godine. Podigli su je mamin deda i pradeda po uzoru na nekadašnje “švapske” kuće. Sećam se iz priče starijih da je deda Marko uvek bio na visokim položajima u preduzeću. Kada sam se ja rodio, još uvek je bio zamenik direktora industrije slatkiša “Pionir” iz Subotice.

Po odlasku u penziju, a možda i pre toga, bio je angažovan na mestu predsednika Mesne zajednice Centar III, o čemu ću pisati kasnije. Uglavnom je sa svima bio u dobrim odnosima, a ne pamtim da se svađao sa ljudima. Znao je da kaže istinu u lice, realno, onakva kakva jeste, oštro i iskreno. Kako sam rano ostao bez oca a majka je bila zaposlena, kada nismo išli u vrtić sestru i mene bi čuvao samo deda, jer je i baka preminula. Živeli smo u velikoj kući, a deda u maloj kuć u dvorištu gde je imao svoju sobu i kuhinju. To je bila centralna prostorija svih bitnih zbivanja. Veliko dvorište mi je pružalo neverovatne mogućnosti da istražujem i napredujem kao dete.

Videćete da mi je deda omogućio praktično i teorijsko znanje kroz primere u praksi, a to nema cenu. Način na koji je moj deda živeo i radio je imalo velikog uticaja na moje odrastanje, sazrevanje i

oblikovanje i kao takvo me predodredilo na mom životnom putu. Danas imam 35 godina, a kroz ove male priče ću pokušati da se prisetim stvari koje su se dešavale od moje pete - šeste godine pa do dedine smrti. Počeću jednim danom koji je bio u savršenoj rutini.

Doručak

Uobičajeno je dan počinjao odlaskom u pekaru po svež hleb. U to vreme su bile dve pekare koje smo posećivali. Jedna je bila za svaki dan, a druga nam je bila usput kada smo išli kod dedine majke, koju smo zvali “Nana”. Tada su pekare u Subotici držali Makedonci, koje je još Tito doselio u Vojvodinu. Kod nih smo kupovali isključivo beli hrskavi hleb. Hleb je imao svoju kutiju gde je stajao i nož koji je već tada, mislim, bio star oko 50 godina a koga i danas koristi moja polubaka Eržika. Nož, baš za hleb, dugačak i nareckan kao pila sa žutom drškom. Dedin meni za doručak je bio često isti.

Ta hrana i dan-danas ne može da mi dosadi. Nekakav sir, podliveni ili mladi, slanina, šunka, kobasica (sve smo sami proizvodili), paprika, paradajz. U novije vreme je tu bio i puter ili margarin. Čaša mleka za kraj ili čaj, isključivo od šipka.

Dok smo sestra i ja bili mali, deda nam je pravio tzv. "katane" što bi na mađarskom značilo vojnici. To su zalogajčići hleba na kojima je bio namaz, a na vrhu meso i parče povrća. Desetak takvih poređanih u tanjir i nama klincima ništa više nije trebalo.

Pošto je deda bio Bunjevac, držao se starog običaja i kod sebe je uvek imao nož, tj. bricu. On je, između ostalog, služio i da se sve ovo što sam gore nabrojao i iseče. Na kraju bi ga obrisao, sklopio i ubacio u džep. Uvek ga je oštrio na brus kamenu.

Imao je uvek dva noža u opticaju. Jedan za po kući i jedan kad se negde ide, koji je uvek bio lepši i očuvaniji.

Jako je bio ponosan na to kada dođe do situacije da se nešto mora preseći, a on ima nož, odmah je potezao svoju bricu. Pored brice, kada se ide kod nekog u goste ili do grada, uvek je sa sobom nosio česalj i upaljač. Valjda je to tada bio običaj ili mu je ostala navika iz vojske. Ja sam uvek preferirao čaj od šipka sa šećerom i limuntusom. Čaj smo pripremali u crvenom čajniku koji nije pištao kada se voda ugreje u njemu. Stajao je na gasnom šporetu non stop, jer se čaj svako jutro pio. Na trpezarisjkom stolu je bila plastična mušema radi lakšeg održavanja tj. brisanja.

Loženje

U zimskom periodu, ujutro se uvek ložilo. Deda je redovno ustajao oko pet dok je bio u punoj snazi. Imali smo centralno grejanje ali i crepanu peć u dečijoj sobi. Ta pećka je služila da se mi probudimo u toplom tj. da tokom prepodneva bude prijatno. Od dede sam naučio kako se loži i propaljuje vatra slojevito. Pošto sam već pomenuo naše veze sa selom, u kući je uvek bilo čutaka. Novinski papir, granje iz voćnjaka i čutke su bili glavni sastojci za dobru pripremu vatre. Kada se napravi dobar žar, naložilo bi se jednim košarom punim čutaka ili parčetom većeg drvenog uglja, koji bi održavao temperaturu, do popodne kada bi potpalili i centralno grejanje. Dok smo bili maleni jako smo voleli da se penjemo po toj crepanoj - kaljevoj peći. Ukoliko je bila vruća, stavili bismo ćebe preko, igrali se i s nje skakali na krevet.

Gore je uvek bila jedna posuda sa vodom za isparavanje i stara pegla za veš koja se zagrevala žarom iz peći. Ona je tu bila samo kao ukras. Sa dedom smo pred kraj dana, uvek pripremali kante za ogrev za idući dan.

Obožavao sam da se penjem prvo sa njim, a posle i sam u čardak. Bili smo retki koji su u bližem centru grada imali ogroman čardak. Popeti se na veliko brdo ogreva, to je za mene bilo izuzetno uzbudljivo. Čardak je, osim za skladištenje čutaka, služio i za čuvanje neokrunjenog kukuruza (što mu je i prvobitna namena), ali i da se suše šunke dok ne krenu vrućine.

Negde tokom leta, stizao nam je ugalj. Istovarili bi ga na ulici, mi bismo ga lopatama ubacivali u podrum. I tu sam voleo da pomažem. Kada se prebacila već koja tona, ulazio sam kroz mali podrumski prozor sa ulice direktno na ugalj, možete zamisliti kako sam “čist” bio. Deda mi je dozvoljavao da malom sekirom cepam velike gromade drvenog uglja, pa sam se osećao važan.

Kako se oblačio

Ja bih rekao da je deda imao imao 3 nivoa oblačenja. Za po kući, odnosno za radno odelo koristio je stare klasične pantalone, košulju i neki pulover, deblji ili tanji u zavisnosti od temperature. Na glavi uvek šepica, micika, kačket za matorce. Skidao ga je samo kada uđe u kuću. U kući tj. dvorištu skoro nikad nije nosio cipele, uvek kožne debele papuče. Imao je dva para, čiste za unutra i posebne za spolja. Nekada je nosio i prsluk sa krznom ili vojnički šinjel. Ono što se ne vidi spolja, to je bio pojas za krsta, bubrege, leđa. To ga je grejalo ali nikad nisam saznao koji je konkretan problem imao sa tom regijom tela. Mislim da nikada nije zakoračio dalje od kapije, a da se nije presvukao u noviju verziju odela za do prodavnice ili do grada, komšije.

To je bio skoro isti outfit samo sve novije i čisto. Na nogama uvek naboksane cipele imalinom, uredno obrisane. Svečana vindjakna, naočare i naravno nova micika.

Naočare je imao za blizinu i daljinu tj. za čitanje i za vožnju. Nije to bila neka velika dioptrija, jer je uredno radio po radionici i bez njih. Kada se ide u crkvu (deda je ostajao ispred), na neku proslavu ili drugu svečanost, tu se onda vadilo najsvečanije odelo. Pantalone, košulja, kravata, prsluk i bunda ili kišni mantil.

Uz svaku odevnu kombinaciju, nalazili su se već spomenuti češalj i nož. Tokom hladnih zimskih dana nosio je i bele dugačke gaće.

Pod jezik

Deda je bio srčani bolesnik. Bilo mu je konstatovano predinfarktno stanje usled oštećenog srca. Mislim da se i ranije penzionisao zbog toga. Ostalo mu je, kako to biva, da pije doživotnu terapiju za srce. Uvek je nosio nitroglicerin sa sobom. Imao je svoju doktoricu koju je veoma poštovao i često je spominjao. Dobro su se poznavali jer je sigurno mesečno ili dvomesečno išao po recept. Mnogo je pušio za radnog veka. Cigare je morao da ostavi nakon dijagnoze u vezi srca. Kao zamenu za duvan, sa sobom je uvek nosio bombone. Najviše je voleo pepermint ukus pa je imao ili tvrde Pionirove ili one bele četvrtaste. "Hajde da zapalimo po jednu", tako je govorio dok je vadio kesicu ili kutijicu bombona iz džepa i nudio nama. "Popušio je" sigurno desetak bombona tokom jednog dana. U prevodu bio je navučen na taj šećerni “udar”.

Nikad ga nisam video da je ponovo zapalio cigaretu, a znam da je imao nekoliko tompusa u svom ormaru.

Zube nije prao, odnosno to što je ostalo od njih je nosio i gornju i donju protezu. Svako veče ju je vadio i stavljao u čašu s vodom. Jasnu sliku imam i dan danas, kako priča bez proteze tj. mumla i kako kači protezu na vilicu.

Jutarnji rad

Ako smo doručkovali i obavili u varoši šta je trebalo, obavezno je bila isplanirana neka aktivnost. Nije bilo dana da se nešto nije radilo, osim ako je crveno slovo ili drugi praznik.

Gde se i šta se sve moglo raditi? Spomenuo sam već da smo imali ogromno dvorište. Ono je bilo podeljeno na dve velike celine. Prvi deo koji je imao izbetonirane staze i urednu baštu sa cvećem, lozom i dunjama i drugi deo popločan ciglama u kojem su se slobodno šetale koke.

Pas Buba, imala je tu privilegiju da može da ide iz jednog u drugo dvorište - sama je znala da otvori vrata koja su bila samozatvarajuća preko opruge. Sada se već da zaključiti da je trebalo nahraniti sve životinje, očistiti za njima, pomesti dvorište.

Deda je držao i golubove. One standardne sive. Živeli su na tavanu jedne šupe. I tamo sam voleo da se penjem, da pogledam jaja i mladunčad, ali i da bacim pogled i vidim šta rade komšije. Golubovi nisu bili plašljivi.

Gde ima golubova ima i mačaka. Dida Marko nije voleo mačke jer su mu dirale piliće i golubove. Zamka za mačke je bila fantastična. Postojao je jedan mali zid koji je razdvajao nas i komšijsko dvorište. Maca je redovno šetala po tom zidu, a pri kraju, baš kada treba da skoči na čardak, deda je napravio jednu omču od drota (žice), tačno u visini njene glave. Uhvatili smo je. Dobila je lekciju da nema šta da traži u našem dvorištu.

Nemam problema sa klanjem životinja za ishranu jer sam to gledao od najranijih dana. Redovno smo pravili supu od golubova ili paprikaš od neke stare koke ili petla. Bio je tu sanduk za klanje koji je deda napravio. Ubaciš unutra koku, samo joj glava viri i ne može da te izgrebe nogama dok se pušta krv da iscuri. Deda mi je dopuštao da ja sednem na sanduk kako ne bi pobegla. U centru grada smo imali mali salaš. Jedino nismo imali svinje, mada su postojali svinjci. Voleo sam da skupljam jaja, a pravio sam i zamke za koke. Uzeo bih gajbu, okrenuo je naopako, potpačio štapom i za štap vezao dugačak kanap. Mamac je bilo zrnevlje i da vi vidite te radosti kada ulovim kokošku… Foru sam uzeo od Pere kojota super genija, ali sam ja bio malo uspešniji. One su se hranile raznovrsno. Bio je tu koncentrat, prekrupa i sve ono organsko od povrća iz domaćinstva. Često smo im sa livade pored naše

kuće donosili svežu travu. Pobile bi se oko ove poslastice redovno.

Kokošinjac smo čistili jednom mesečno. Sav otpad iz dvorišta i od životnja slivali smo u "rupu". Moderno se to sada zove kompost. Jednom godišnje bi se izvlačilo svo đubre iz nje i nosilo u voćnjak. Bilo je tu materijala da se natovari cela traktorska prikolica. Kada se sve ispraznilo, deda je ubacivao 2-3 bale slame, bila je uživancija skakati u tu mekanu podlogu, sa visine od oko dva metra.

Bilo šta da smo radili, radio je morao da radi. Muzički izbor je uvek bila narodna muzika tog doba i starogradska. Deda je inače imao dosta solidnu kolekciju ploča, traka i kaseta.

Bilo je četiri radio aparata koje smo koristili. Deda ih je zvao “tranzistori”. Jedan za radionicu, jedan za kuću, jedan za terasu i jedan mobilni na baterije za bicikl. Dakle, bilo je tu obaveznih poslova na održavanju

ovog imanja ali smo često imali i prave projekte. Deda Marko je imao ozbiljnu radionicu i veliki broj alata za rad sa drvetom i metalom.

Sam je izučio bravarski zanat. Bez problema je radio privatno ili uslužno kada je nekome trebalo napraviti ogromnu metalnu kapiju, izvariti nešto, napraviti neki stalak ili popraviti alat.

Imali smo aparat za varenje, fleks, bušilicu, kompresor za farbanje, cirkular, sekače, mengele, sav alat za popravljanje Fiće. Tu je bio i kanal za automehaničare. Sami smo menjali ulje, gume, punili akumulator, dodavali kiselinu kada zafali i sav elektro posao oko kola.

To su bili dani kada sam naučio šta je to masa na automobilu, da radim sa grimericom, šta je jednosmerna, a šta naizmenična struja…

Ručak

Kada smo završili prepodnevni rad, dolazio je na red ručak. Deda je samostalno pripremao sva tradiocinalna bunjevačka jela. Uglavnom su to bila jela na "kašiku". Najviše sam voleo taranu sa domaćom kobasicom, našim domaćim testom i sokom od paradajza. Pileći paprikaš, paprikaš od svinjskih kostiju, svaki od njih kao prilog morao je da ima krompir ili valjuške (knedle). Knedle su se za supu pravile od griza, a za paprikaš od brašna i naših jaja. One su bile tvrđe i manje. Pa onda krompirača, sećam se kako je pravio u ogromnoj tepsiji u zimsko doba jer se pripremala u velikoj peći, koja se ložila spolja da bi grejala sobu za spavanje. Ostalo mi je to u amanet da uvek u zamrzivaču imam sveže domaće kobasice i onda više puta godišnje pravimo to jelo. Idealni dodaci za to su bili nešto kiselo iz turšije i domaća pavlaka sa pijace.

Znalo se po danima kada se šta jede, npr. sredom se moralo jesti "nasuvo" što je u prevodu testo sa prilogom. Najčešće smo pravili nasuvo sa mladim sirom, sa krompirom i lukom, sa prezlom i pekmezom. Petkom je mogao biti pasulj sa kolenicom od domaće šunke, kuvan u ekspres loncu. Nije se svaki dan jelo meso za ručak, to je bilo jedno od pravila.

Kuvao je na gasnom šporetu tj. na butan. Šporet je bio takav da je rerna radila na gas, što nisam video u poslednje vreme da se koristi. Ne pamtim pečenja, osim nedeljom. Uz pečeno meso se jeo opet domaći kompot od bresaka, šljive, dunja, kajsija… U dvorištu smo imali dva predivna drveta dunje. Sve ostalo od voća je dolazilo iz voćnjaka.

Za sva paprikaš jela upotrebljavao se domaći paradajz. I dalje ga pravimo, ali u to vreme se sve radilo ručno. Od pranja i čišćenja, do pasiranja i skidanja kožice. Sada kupimo samleveni paradajz, ubacimo začine i pasterizujemo.

Svaka sezona je imala svoja jela, to mi nedostaje. U ovo moderno doba u januaru mogu da kupim sveže grožđe iz Afrike, a realno, da li nam je potrebno?! Kada se završi ručak sledi:

Popodnevni odmor

Odmor sam najviše mrzeo. Nisam bio od dece koja vole da spavaju popodnevnu dremku. Ni kući ni u obdaništu. Deda je obožavao. To mu je bio jedan od neizostavnih dnevnih rituala.

Imao je tzv "rekamen" u kuhinji koji je bio namenjen samo za ovaj čin. Skinuo je sako ili džemper i u košulji legao postrance. Jako bi brzo zaspao, a ja sam nekad bio pored njega i maštao ili bih otišao da se igram u dvorište. Ostao mi je u sećanju njegov miris znoja i kuhinje na jastuku, čija se presvlaka nije menjala često, kao ona za noćno spavanje. Dremka je trajala oko 45 minuta do 1 sat. Sam se budio, i onda kreće dnevno informisanje.

Redovno je pratio Radio Beograd Prvi program i čim su tamo dnevne vesti bile gotove prebacivao bi na Radio Suboticu. Posle novosti, opet smo išli da radimo nešto napolju. Ukoliko je bio kišni dan, onda je deda Marko čitao novinske oglase ili kolumne. Imao je kulturu čitanja, veliku privatnu biblioteku, cenio je kvalitetne novinare. Voleo je da trguje, mada nije bio neki trgovac. Izuzetnu radost mu je predstavljala subotnja radio emisija "Trampa" na Radio Subotici. Često je zvao direktno u program da ponudi nešto za menjažu. To su bile devedesete i trampilo se recimo, šećer i brašno za metalne cevi, dva kubika bukve za polovni frižider, itd. Kada bi završio vesti i novine, a vreme je i dalje loše, uzimao je telefon i pozvao nekog starog druga ili nekog od rođaka. Više je pričao sa ženama nego sa muškarcima preko telefona. Bivši kolega Zolika mu je bio jedan od najboljih drugara.

Jedan veoma učtiv i fin gospodin, profesorski tip, deda mu je često pomagao kada je trebalo nešto završiti po kući.

Rakija, vino, podrum, vinograd

U vreme kada pišem ove redove sprema se festival mlade rakije u Ljutovu. Verujem da bi i deda odneo svoju rakiju da je još živ… I ova radnja kao i kestenje vezani su uglavnom za hladnije vreme tokom jeseni. Mi smo pravili rakiju od jabuka, mešanu od breskve ili loze. Ne sećam se letnjeg pečenja od šljiva ili kajsija. Dedin kazan je bio pomerajući - montažni. Kada je sezona, iznosio bi se nasred dvorišta. Sada, sa ove distance, nije mi jasno zašto ga nije ozidao i ugradio u jednu od mnogobrojnih nusprostorija.

Možda je voleo da bude pod vedrim nebom ili kišom, ko zna.

Uglavnom, kazan je bio relativno mali, oko 100 litara. Otprilike je sve trajalo oko nedelju dana zajedno sa prepekom. Peklo se od jutra do mraka i kako bi iskoristili toplotu prethodno zagrejanog kazana uvek smo kad padne noć sipali cefru u njega da prenoći. Ono ​​što mi je ostalo u sećanju najviše je naravno probanje votke i rakije kada izlazi iz hladnjaka, loženje vatre, kuljanje vrele cefre iz kazana. Nisam smeo da diram merač gradi jer je tada to bilo skupo i bio je staklen, ali kada sam odrastao, deda mi je poverio i taj zadatak jer sam bolje video brojeve od njega. Mada, mislim da mi je samo dopuštao da bih se osećao korisnim. Mrzeo sam pranje kazana i cevi, na kraju, jer smo skroz bili mokri, ali to su oni delovi koje svaki tip posla ima. Neki poslovi su lepi i lagani a neki prljavi i malo teži, to sam tada apsolvirao.

U ovom poslu sam naučio da se kazani prave od bakra. Varili smo ložište jer je često propadalo. Lemili smo pocinkovan hladnjak kalajem…

Tada sam naučio od dede kako se meri rakija, dokle se "tera", šta je vodka, šta je prepečenica, šta je cefra, kako teče taj ceo proces od džibre do rakije.

Obožavao sam da ložim pod kazan. Više puta mi je deda dozvolio da sam zapalim vatru njegovim upaljačem, pa sam ja okretao kazan da ne zagori. Najslađe mi je bilo, naravno, da lickam vodku kada izlazi. Tokom čitave godine se pripremao ogrev za kuću i rakiju. Svo granje se sušilo na krovu i ono sa ulice i ono iz voćnjaka. Ništa od ogreva nismo morali kupovati osim uglja.

Kasnije, kada se deda sa novom ženom preselio, kupio je drugi, još manji kazan i njega je ubacio u šupu. Ovde mu više nisam pomagao jer sam već bio tinejdžer i to mi nikako nije bilo zanimljivo ili prioritetno. Kada bi se neko spustio u podrum, video bi stotine boca lepo obeleženih godinom proizvodnje i vrstom voća. Podrum je takođe bio pravi švapski kao i kuća.

Ogroman sa tri prostorije. U prvom delu su se sušile kobasice, šunka i slanina. Tu je stajala mast u kaci, gajba sa soda vodom i pivo. Ovde je bila najjača promaja, a optimalna temperatura i vlaga za meso. Podrum je bio suv i imao je idealne uslove za sušenje jer je bilo taman toliko hladno da muve ne uleću u njega, a nije bio memljiv. U drugom delu podruma deda je organizovao po policama rakiju i vino koje je bilo flaširano. Tu je bio glavni spremnik za ugalj i drugi ogrev, kao i velika peć za centralno grejanje. Treći i najveći deo je bio rezervisan za zimsku radionicu i vinski podrum. Tu je imao većinu alata duplo više od onoga što je imao u gornjoj radionici, sve je bilo drugorazredno. Ovaj alat je služio samo da ga posluži i zimi. Stona lampa, radio, bušilica, radni sto i male mengele. Pored je statjala oprema za probanje i konzervisanje vina. Sećam se i dalje mirisa sumpornih traka kojima se buretu izvlačio vazduh kada vino završi vrenje.

Na šinskim šipovima su bila raspoređena burad za vino. To je bio ozbiljan podrum sa oko 20 buradi raznih veličina. Najviše sam voleo, naravno, da probam vino na onu malu prenosivu slavinu koja se nabode u bure.

Pred dnevnik, oko večere smo zajedno odlazili u podrum po vino, da bi deda napravio špricer, kako je govorio, za bolji san. Kod nas je uvek bilo soda vode, vina, rakije, nekog domaćeg soka i piva. Spomenuo sam ranije da smo imali vinograd. Grožđe je bilo posađeno na stari način bez špalira, samo čokoti. Ono se orezivalo skoro do panja.

Kasnije kada krene vegetacije kidali su se zaperci da grožđe bude krupnije. Pamtim dvoje vinogradarskih komšija iz tog perioda. Franjo Perčić je bio naš čest gost a i mi smo išli do njegove vikendice. Njegov vinograd je bio levo od našeg. Većinu stvari je obavljao ručno i celo imanje je generalno bilo skromnije. Deda se sa njim najviše družio kad smo bili napolju.

Drugi komšija, sa desne strane, je bio Janoš Šarnjai. Njegov voćnjak i vinograd su bili na potpuno drugom nivou. Imali su veliku kuću, ozbiljnu pecaru sa velikim ozidanim kazanom. Gotovo su svakog vikenda odlazili u voćnjak, a leti ostajali tamo preko nedelje. Posvećen rad i puno vremena je Janoš uložio sa svojom suprugom u taj prostor. Kao i kod kuće, i ovde se sa komšijama pila rakija, vino, kafa, pozajmljivali alati i pomagalo se međusobno kada je bio neki veći posao. Deda je imao svu potrebnu mehanizaciju i opremu za održavanje voćnjaka, prskanje, okopavanje, frezovanje… Kada dođe vreme berbe, sećam se, dolazio je veći traktor sa prikolicom u koju smo stavljali najlon pa obrano grožđe u nju. Proizvodilo se samo belo vino. Deo koji ja najviše pamtim je muljanje tj. ceđenje grožđa. Imali smo veliku presu gde se grožđe pritiskalo pa je curio sveži sok - “mast” kojeg sam obožavao da pijem. Stalno su mi ponavljali: ”Nemoj toga mnogo, nije dobro za stomak”, ali ja nisam mario.

I dan-danas na Berbanskim danima na Paliću kupim jednu flašu da me mine želja.

Nalivao sam se masta kao neslan. Mogao sam još samo sledećeg dana da ga pijem. Posle sam morao prestati zbog početka vrenja.

Recimo čisto sok od ceđene jabuke može da se kupi, ali mast - svež sok od grožđa, to nisam video. Ako vas put nanese na neki vinski festival koji se održava tokom berbe, obavezno probajte ovaj nektar, a pijte ga rashlađenog.

Večera

Večera je bila vrlo slična kao i doručak. Događala se tu oko dnevnika u 8. Ispred stola je bio TV koji je bio neizostavni deo ovog obroka.

Deda je inače obožavao da belu slaninu bez puno mesa umoči u crvenu papriku za svaki zalogaj. Tako je i nama pripremao na “vojnike”. I danas mi je ritual da na kuvano jaje stavim alevu papriku. Tada sećanja odmah naviru. Svojom bricom bi nama napravio po nekoliko zalogaja pa bi on na miru jeo. Sećam se da nije bio naporan kao baka Rada iz Prijepolja koja me je non stop nutkala, ko prava baka…

Deda Marko je video kada je detetu dosta ili je on sam odlučio kad je dosta i to je to. Ne sećam se ni jednog “moraš to pojesti” ili “hajde još jedan zalogaj”, “nema igre ako ovo ne pojedeš” i sl.

Prevozna sredstva

Bilo ih je, što je opet doprinelo da se od malena razumem u mehaniku i kako neki mašinski principi funkcionišu u praksi. Pošto živimo u Subotici, bicikl je prvi na listi. On se vozio gotovo svakodnevno ili do grada ili do pekare, pijace, pošte… Ne mogu da se setim ni jedne slike da je deda išao negde peške van svoje ulice. U obdanište nas je takođe vozio na biciklu, i mene i moju sestru. Imao je zlatni Rog, muški bicikl, uvek čist, sa dobro namašćenim lancem od umorenog ulja, blatobranima i paktregerom. Dva katanca, jedan onaj ugrađen za zadnji točak i još jedan lanac. Kada smo išli do vinograda biciklom, nosio je staru, radnu, kožnu torbu za doručak i ručak. Obesili bismo na naš karavan i radio na baterije i tako smo išli do vinograda koji je bio na drugom kraju grada, na Makovoj sedmici.

U saobraćaju je deda bio za primer. Uvek je davao ruku kada se skreće, obraćao je pažnju na svakoga i propuštao bi ljude. Ovaj momenat nisam nasledio od njega.

Kod bicikla se ponekad desi da pukne guma, naravno. Pa sam ja već sa 5-6 godina gledao kako se popravlja puknuta guma. Sećam se vrlo dobro traženja rupe kada se guma napumpa i onda ubaci u kantu vode kako bi preko mehurića uvideli na kom delu gume je rupa.

Zatim smo gumu lepo osušili, išmirglali mesto lepljenja, isekli flekicu od neke prethodne, stare gume i zalepili rupu pomoću mengela između dva ravna drvceta.

Jako sam mrzeo vraćanje spoljne gume na felnu pošto je za to trebalo baš dosta snage. I danas ne volim taj deo posla. Kod dede, zanimljivo, nikad nisam čuo da ga nešto mrzi ili da kaže da ne voli da radi neki posao. Bio je možda i previše disciplinovan.

Uz pomoć bicikla sam naučio i prve principe - kako se generiše struja. Dinamo, koji je bio na prednjem točku je pokretao prednju i zadnju sijalicu.

To mi je bilo fascinantno kada se točak zavrtisvetlo svetli. Prava naizmenična struja u tako malom čudu. Posedovao je APN motor, zelene boje. Ne mogu da se setim kada ga je vozio, možda je to bilo pre mene, sećam se da je stajao u garaži i da ga je u jednom momentu dao svom bratu Vinku koji je živeo u Žedniku. Strika Vinko je motor redovno koristio i iskoristio za predavanje mleka i da ode po potrepštine u selo. Sećam se da ga je baš dugo vozio.

Meni su ostala u sećanju dva automobila. Moskviča se sećam baš slabo, ali malog žutog Fiću jako dobro pamtim. Oko Fiće je uvek bilo posla što je mene radovalo. Ne mogu da vam opišem koliko sam hteo da postanem veliki i da ga vozim, a tek da sedim napred dok se vozi… Ali to se moglo tek sa 12 godina. Menjali smo točkove, popravljali paljenje, štelovali saug - gas… Prali smo ga, onda ceremonija punjenja akumulatora - dolivanje kiseline. Sami smo menjali i ulje pošto smo imali iskopan kanal u garaži.

Deda je obožavao da vozi Fiću i da ga iskoristi, da ga tera do svojih limita. Ne u brzini i divljanju, ne, nego da ga natovari do maksimuma ko neki Indijac. Fića je imao svoj krovni nosač na kojeg smo redovno tovarili sav ogrev iz voćnjaka.

Imao je i kuku za prikolicu, malu prikolicu specijalno napravljenu baš za njega. Uvek smo sve dupke napunili, lepo vezali i obezbedili. Kada smo tako bili natovareni, deda nije voleo da ide kroz centar grada. Zaobilazili smo ga naširoko i išli manje prometnim ulicama, da nas policija ne bi zaustavila. Nije voleo to maltretiranje, da neko njega ispituje gde ide i šta radi... Fićo nas ni jednom nije ostavio na putu, stvarno ga je redovno održavao i pazio. Mogu reći da je iz te mašine iskorišten svaki potencijal, a pogotovo kada je deda kasnije našao novu devojku Eržiku u Čoki.

U vinogradu je bio mali traktor - Toma Vinković. Obožavao sam ga jer je imao specifično krivljenje na sredini. To mu je omogućavalo da bez problema prolazi između stabala i čokota. Taj zvuk dizel motora kada ga deda upali nikada neću zaboraviti.

Traktor je bio prva mašina sa unutrašnjim sagorevanjem koju sam vozio. Jako sam se osećao moćno kada sam ja dobio mogućnost da upravljam volanom iz dedinog krila.

Nije bio čist ili ofarban, ali je bio očuvan. Na zadnjem desnom blatobranu postojala je limena kutija sa alatom. Tamo sam imao svoj mali čekić i kombinovane klešte kojima sam se redovno igrao. Nisam smeo da ih nosim kući, “To je za ovde kad dođeš”, govorio je deda.

Radionica

Ah, odakle početi? Radionica nam je bila baš velika, bez problema bi mogla da bude mali servis za 3-4 automobila. Bila je podeljena u sekcije i vrlo dobro organizovana. U tom delu gde je stajao auto, ispod je bio kanal koji sam ranije spomenuo. Ispred auta i desno su bile police sa rezervnim i polovnim delovima. Žmigavci, svetla, kaiševi, žice, osigurači, retrovizori, farovi, ulja… sve što je trebalo za tu malu Zastavu bilo je dostupno na lageru. Zatim smo imali farbarsku sekciju. Deda je posedovao ozbiljan kompresor kojeg smo koristili uvek kada je trebalo da se ofarba neka veća kapija ili sl. Farbe su bile u jednom starom ormanu i opet raspoređene na one za metal i drvo, posebno su stajale osnovne farbe, a posebno lak premazi. Imali smo kompletnu opremu za popravku karoserije vozila, kitove, šmirgle, premaze.

Onda dolazi najveći i za mene najzanimljiviji deo, a to je bravarija. Deda je više radio sa metalom nego sa drvetom. Imali smo fleks, bušilice, jednu stonu bušilicu, sekač, aparat za varenje i sav ručni alat koji možete da zamislite. Na radnom stolu su bile velike mengele, nakovanj od šine i nebrojeno šarafa, podloški i matica raznih dimenzija. Dane sam ja provodio tamo ispitujući svaki deo tog nesagledivog “Lego kompleta” od kojeg može da se napravi sve. Na ulaznim vratima garaže bila je postavljena ljuljaška od bukovog drveta. Dok je deda radio neki opasniji posao ili vario, ja sam se ljuljao kako se ne bi povredio. Obožavao sam rad sa velikim i moćnim mašinama, varenje cevi, brušenje, farbanje i na kraju divljenje tom produktu. Deda je često radio uslužno za prijatelje i rođake, nije hteo, a mislim da nije ni znao da naplati svoj rad. Uživanje mu je bilo da vidi da je neko

zadovoljan time što je napravio, taj momenat se prelio i na mene. Držao je do svog ugleda.

Prostorija pored glavne radionice je bila još jedna garaža sa gumama za auto i gajbama za vo​​će. Imali smo ceo jedan rezervni motor za Fiću, ali ne znam da li je bio ispravan.

Kada se radilo sa drvetom, odlazili smo u prostoriju prekoputa. Tamo je bio ozbiljan cirkular sa abrihterom. Malo sam ga se plašio jer je bio stvarno bučan i jak, sa velikim trofaznim motorom. Na žalost deda nije pazio, pa mu je tokom jednog sečenja isti odsekao vrh najdužeg prsta. Kroz maglu se sećam krvi u piljevini i kako se brzo prst zavija i prska rakijom. Kasnije mu je vrh tog prsta bez nokta uvek bio hladan.

Da biste shvatili koji nivo gotovih proizvoda smo mi mogli napraviti u toj radionici, pokušaću da vam ih nabrojim.

Dakle, kapije, kosilice (sa motorom od veš mašine), baštenske ljuljaške, krupilice za kukuruz, a i razne popravke mašina i alata.

Održavanje ulice

Ispred kuće je obavezno moralo biti čisto. Imali smo 3 velike gelegunje, višnju i mali komad trave. Višnja se brala na leto. Gelegunje su se sekle u proleće i jesen. Imali smo arsenal pila i makaza, i zbog voćnjaka, ali i kućnih drva. Jako mi je bilo dosadno da pravim snopove granja od gelegunje. Tu sam sa dedom naučio o istrajnosti, strpljenju i da nije svaki posao zanimljiv, ali mora da se uradi. Pravili bismo sigurno 100 snopova godišnje što iz voćnjaka što od gelegunja. Bacali smo ih na krov garaže, na sušenje, tokom cele godine.

Ovo granje je odlično služilo kao potpalni ogrev za sve tri pećke i pečenje rakije.

Ja dete

Nije mi puno trebalo da istražim celu radionicu, znao sam sve gde se nalazi. Možda, ne još uvek za šta služi, ali inventar je postojao u mojoj glavi. U tim mojim istraživanjima, uglavnom dok je deda spavao, pronašao sam i vazdušnu pušku. Deda ju je držao gore na ormaru sa farbama, dobro sakrivenu. Meci mora da su bili blizu, tako je i bilo. To je moje prvo iskustvo sa nekim oružjem. Izrešetao sam lim na garaži i dedi nije puno trebalo da vidi šta sam uradio. Nije bio baš srećan. Kasnije sam morao da se pohvalim i svom drugu, sadašnjem kumu, Milošu da imam pušku. Umesto dijabole stavio sam mali ekser i počeo sam da ga vijam po dvorištu - plašeći ga da ću ga upucati. Siroma, bežao je i vrištao po dvorištu i deda se probudio. Kada je video šta radim, u besu je sazuo papuču i počeo da me juri, da me uhvati. Tako je bosonog gazio po govancima koka, samo da bi me zaustavio u mojoj ludosti.

Kasnije sam već postao veštiji, naučio sam da ciljam pravilno, a posle i sam kupovao dijabole. Deda je stekao poverenje u mene da više neću gađati ljude.

Trap i bunar

Postojale su četiri rupe u našem dvorištu, trap, dva bunara i rupa za đubre. Trap je bila mala zemljana šahta dubine oko 70 cm. Naravno, u to vreme nije bilo povrća cele godine i u njega smo na jesen zakopavali šargarepu i peršun. Sve je to deda lepo održavao i kada je preko zime trebalo mrkve, hop u baštu, i tamo te čeka. Krompir je bio skladišten u drugom praznom bunaru - ja bih rekao nekadašnjem rezervoaru za vodu. U njemu je bilo uvek oko 4-5 džakova krompira. Obožavao sam da silazim dole u taj mrak, to je maltene bila prostorija pod zemljom, a ja mali sa let lampom, vadim krompir iz džaka u manju posudu za narednu nedelju…

Uvek se nešto i pokvarilo i onda smo taj stari krompir kuvali kokama da ga pojedu. Luk se takođe kupovao na jesen, a njega smo držali u velikoj, ravnoj, pletenoj korpi na tavanu. Uvek sam čekao proleće jer tada luk počne da klija, a to znači da idemo da ga sadimo. Stari crni luk smo skidali sa tavana i onaj koji je ozeleneo smo sadili u baštu. Do maja, imali smo nov lep mladi crni luk, za poželeti uz roštilj. Deda nije bio neki ljubitelj roštilja, pravio ga je možda tri puta godišnje. Mislim da nije odrastao sa tim jelom. Žar smo pravili od čutaka, koje su odlično držale konstantnu temperaturu.

Jedan bunar koji je bio u dvorištu smo koristili za čuvanje kvalitetnog žutog peska. Kada je trebalo nešto da se umalteriše i popravi, to nam je bio izvor materijala. Tamo sam voleo da skačem i sećam se da me je uvek bilo strah da će me neko zatvoriti i da neću moći da izađem. Rupu za đubre sam ranije spomenuo, i da smo da organski otpad tamo bacali. Iznad nje je bio i klasičan poljski WC u koji je deda

odlazio. Ostala mu je ta navika sa sela, a u kupatilo je išao samo predveče - na tuširanje. Spoljni WC je koristio i po najvećem minusu. Tokom leta smo u dvorištu, naravno imali tuš sa buretom gde je sunce grejalo vodu. Pa nije bilo potrebe i​​ći ni na tuširanje u kuću tokom lepih letnjih večeri.

Novine, oglasi, trgovina

Petkom su se redovno kupovale Subotičke novine. Znam da je bilo još nekih novina i nedeljnika i mesečnih izdanja, ali deda je najviše od svega voleo oglase tj. subotičku Svaštaru, sada vojvođansku. Obožavao je da zaokružuje zanimljive oglase, pa da zove, raspituje se, cenka, ali nije znao da spušta cenu. Bio je smešan trgovac. Više je voleo kada se obraduje i prepozna nekog ili kada shvati da neko s druge stane telefona zna nekog koga on zna… Odrastao sam tokom devedesetih, siva ekonomija je cvetala… Menjam dva kubika sečene građe za ulje, šećer, brašno… to su bile standardne ponude u oglasima. Zvao je emisije tj. živa radio uključenja, voleo je da iznese svoje mišljenje i stav po pitanju lokalnih subotičkih stvari na račun javnih preduzeća.

Svinjokolji i ostale karnivorske priče

Kako možeš da kolješ životinje? Pitaju me ljudi danas. Ne znam, nemam problem sa tim jer to gledam od malena. Mi smo imali tu sreću da smo gajili svoje koke nosilje, imali njihova jaja, a kada dođe vreme, klali smo ih. Tog jutra smo jeli pečenu krv sa lukom za doručak, a za 3-4 sata od krvavog čina koka se kuvala u paprikašu. Gurman sam i probao sam svašta, ali taj paprikaš od koke sa valjušcima je neponovljiv. Nikada kasnije nisam mogao napraviti repliku takvog jela i tog ukusa. Dakle, koke su bile često na meniju, ali i golubija supa. Imali smo oko 30-ak golubova na tavanu. Ta žuta boja supe od lepo podgojenih golubova… to je bio lek. E sad o svinjokolju. Ove emocije i slike su mi najdublje ostale u korteksu. Ne zbog samog klanja životinje, nego zbog cele organizacije.

Ujutro u zoru kao mali nisam išao po “mučenika”, ali kasnije, kada sam malo porastao, jesam. Dovezli bismo veliku krmaču u prikolici, brzo je “smirili” i onda kreće ritual. Voleo sam ovaj događaj jer su nam u pomoć dolazili rođaci. Znalo se uvek ko šta radi, pilo se i jelo, a najviše sam voleo da slušam muške priče koje sam do kraja razumeo tek u ovim godinama. Žene su čistile creva i spremale ih za kobasice i naravno kuvale kafu i spremale jelo. Muški su spremali meso za mlevenje, neko je pandlovao šunke, drugi je pripremao slaninu i kockice za topljenje masti.

Tih zima je još bilo snega. Poseban je doživljaj bio kada se svinjokolj odigravao u toj belini. Vrlo brzo se palila katlanka za obaru, gde bi se kasnije topila mast, pa je u komori u kojoj se radilo tranžiranje uvek bilo i toplo.

Idućeg dana smo već dimili kobasice, a slaninu i šunku dobro usolili. Deda je jedan deo slanine držao i u tečnoj salamuri. Ta slanina je imala poseban šmek koji se osetio na biber i lovorov list. Naravno da smo imali svoju pušnicu i to baš lepuvisoko izidanu. Moglo je u nju da stane 300 kg mesa bez problema na više nivoa. Kada je meso bilo spremno za sušenje, odnosili smo ga u podrum - u hodnik na promaju. Podrum je imao idealnu temperaturu za sušenje, nije bio vlažan a vetar je uvek pirkao. Nikada muve nisu napadale meso.

Celog odrastanja smo za pečenje koristili domaću svinjsku mast.

Tokom inflacije i tog lošeg perioda u državi, deda je klao za zimu i 2-3 svinje, kasnije prodavao meso ili gotove proizvode. Sećam se da smo i čvarke prodavali lokalnoj pekari za pogačice.

Imali smo svu opremu jedne ozbiljne mini mesare. Sećam se da smo napravili ozbiljno unapređenje kada je deda priključio motor na mašinu za mlevenje mesa. I to smo deda i ja sami napravili.

Domaći sapun

Malo ljudi zna da se pravi domaći sapun pravi od životinja. Posle svinjokolja ostane dosta masnih delova i kože koja nije za upotrebu u ishrani… sve je to išlo u sapun. Kuvali smo beli i crni sapun. Deda je napravio drvene kalupe u koje smo izlivali tečni sapun. Crni se koristio za tvrdokorne mrlje i baš prljave stvari, a beli za ruke i kupanje. Kada je sapun bio skroz suv i tvrd imao sam malu pilu kojom sam sekao sapun na dimenziju za upotrebu. Sapuna je bilo toliko da smo ga imali za 10 godina unapred. I danas, kada omirišem bebeći sapun poznatog brenda, bez ikakvih dodataka i parfema, nazire se taj šmek našeg domaćeg sapuna.

Pečeno kestenje i kokice

Mislim da retko ko peče kestenje kući u samostalnoj režiji. Subotička lokacija za ovu jesenju poslasticu je svakako ulica Matije Gupca. Međutim, kada sam bio dete, mi smo imali mogućnosti da ga sami pečemo. Jeo se ucelo, onda smo svi bili garavi od ljušćenja, ali se i kuvao pa odlagao u zamrzivač u blokovima. Posedovali smo baš veliku presu za pravljenje kesten pirea. Možete je zamisliti kao 10 puta veću presu od one za beli luk. I ta alatka je imala puno godina. Nije mi jasno zašto sada ubacuju gomilu šećera i ruma, kada sa malo prah šećera vi dobijate izuzetan prirodni ukus. Deda je imao limenu tepsiju sa rupama, velikog prečnika. Stajala je na zemlji i u nju bi se moglo istresti puno kestenja. Zatim bi uzeli butan bocu sa brenerom, istim onim s kojim smo šurili svinju.

Tako se kestenje peklo jedno 20 minuta. I ovaj miris kada krenu da pucaju i otpuštaju aromu nikad neće izbledeti iz mojih misli.

Kukuruz kokičar nam je stizao sa sela. Stavili bi ga u specijalnu mrežastu posudu od žice i pekli ga iznad butanske vatre. Jasno se moglo videti kako zrna eksplodiraju. To je bio odličan kukuruz bez ulja, ali smo kokice redovno posolili u velikoj ovalnoj metalnoj posudi koja je originalno služ​​ila za mu​​ćenje belanaca.

Deda nije voleo da jede kokice zbog zuba i proteze, ali je nas, sve ostale usrećio kada ih je pravio.

Pilići

Svake godine smo u proleće kupovali male dvodnevne piliće. Imali smo jedan sanduk za dvadesetak komada koji smo oblagali piljevinom, ubacili toplu lampu, hranu i vodu. Deda mi je dozvolio da iz kartonske kutije prebacujem jedno po jedno pile u njihov novi dom. Nekoliko puta dnevno sam išao da vidim šta rade i da li lepo jedu. Pripremali smo im kuvano jaje, dodatke ishrani i startni koncentrat. Voda se menjala dva puta dnevno. Kada su malo porasli išli su u veći sanduk, pa onda u manju prostoriju, da bi na posletku izašli napolje među velike koke i petlove. To je bio ozbiljan i postupan proces. Nismo smeli da ih spojimo sa glavnim jatom pre vremena jer bi došlo do tuče.

Asfaltriranje ulice

Živeli smo u Ustaničkoj ulici. Kada sam se ja rodio, ulica je bila pod starom kaldrmom. Nije bila takva jedina u okolini. Nisam siguran da li je deda i za vreme radnog veka bio uključen u Mesnu zajednicu, ali u penziji sigurno jeste. Bio je predsednik naše. Ono što ja pamtim je da je uspeo da sredstva iz tadašnjeg samodoprinosa preusmeri u asfaltiranje gotovo cele Mesne zajednice. Meni su u mislima ostala sećanja samog čina asfaltiranja. U našu ulicu došle su ogromne mašine, devedesetih se nije puno gradilo pa nije bilo ni prilike za mene, malog dečaka, da vidim sve te sprave. Ispratio sam ceo proces, od vađenja kocki do nasipanja tucanika i na kraju asfaltiranja. Eh, te radosti kada je valjak prošao, a ja za njim po novom crnom asfaltu koji miriše na naftu. Zahvaljujući angažovanju mog dede, sva deca zajedno sa mnom su mogla da igraju basket, odbojku i “kocke”.

Na tom asfaltu sam naučio da vozim bicikl, rolere i da padam sa skejta.

Sećam se i toga da je deda preko majstora rešio stari asfalt u komadima. On je time hteo da popuni neke rupe na ulazu kod glavne kapije. Topili smo stari asfalt gasnim brenerom. Zatim smo ga lepo oblikovali kao plastelin između cigala i betona kako bi se autom moglo lakše ući u dvorište.

Kada bih nešto trebao da zamerim dedi, to je recimo momenat gde nije prepoznao da je i nova televizijakablovska - takođe bitna za formiranje ličnosti. Nikad je nije uveo, pa sa te strane imam blagi hendikep da ne znam engleski toliko dobro koliko sam mogao da sam u odrastanju imao engleske kanale.

Bunjevci

Posle devedesetih, formirala se Bunjevačka Matica, deda nije bio konkretno u politici nego više u nacionalnom savetu. Ovde je pomagao kod kreiranja Bunjevačkih novina i drugog propratnog pisanog i radio materijala.

Svojim iskustvom je doprineo u organizovanju tribina, proslava, promocija knjiga i muzike. Sa njim je u Savetu bila i njegova rođaka, teta Đuđa.

Mislim da bi i danas bio izuzetno ponosan kada bi znao da je bunjevački jezik postao i jedan od zvaničnih jezika u Subotici. Znao je dosta o istoriji Bunjevaca i nije mu bilo pravo kada su počeli da ih svojataju Hrvati. Protiv toga se borio dok je god bio u prilici.

Alkohol

Dok je deda bio vitalan, kao što sam rekao ranije, pilo se rakije i vina jer smo to pravili sami. Kasnije, kada više nije mogao sam da peče rakiju i kada je vinograd već odavno prodat, prešao je i na pivo. Pivo je voleo da popije posle ručka i na pauzi tokom rada, tu nije preterivao. Od piva je dobio baš veliknadut stomak. Ali zafalilo je i rakije usput. Pošto je postajao stariji, sve mu je manje alkohola trebalo u krvotoku da se to primeti i u ponašanju.

Radujem se da nije bio nasilan u tom stanju, nije se ozbiljno povređivao, jedino je postajao naporan i često se ponavljao. To bi bolje posvedočila njegova tadašnja žena Eržika. Verujem da joj nije bilo lako u tim njegovim fazama, ali iskreno ga je volela do kraja. On je prvi preminuo. Dakle, pošto mu je trebalo malo rakije, on ju je razblaživao vodom. Imao je uvek flašicu koka-kole,

i u kuhinjskom ormanu, skroz gore je bio štek. Mislio je da ja nisam video kada je odlazio po cug… bilo ga je sramota. Dok nije pao u krevet, pio je i rakiju. I ja sam imao svoju malu čašu za pivo posle ručka.

Prijatelji i rođaci

Često su nam dolazili dedini drugari i poznanici, a i ja sam sa njim išao kod njih. Dobro se sećam Zolike. Učen gospodin čovek, bivši nastavnik i direktor, velikog vokabulara. Obožavao sam da slu​​šam njihove razgovore i sećanja. Siguran sam da pola toga nisam razumeo, ali mi je uvek bilo drago da ja mogu biti deo takvih konverzacija. Znao se običaj posećivanja, na primer sredom svake druge nedelje i slično. Deda je uvek Zoliki nešto zavario ili popravio, a Zolika je skupio i doneo dnevnu štampu ili neku knjigu.

Tako su se razmenjivali. Dedi nije bio problem da čita članke stare i više nedelja jer je Zolika kupovao jednu vrstu novina, a deda drugu… Lajčo je bio dedin brat od strica i veliki prijatelj. On ga je učio bravariji i svim drugim poslovima vezanim za metal. Bio je malo stariji, kasnije i nagluv, mislim čak i dementan, ali deda ga je posećivao čak i kada više nije bilo poente ići u radionicu sa njim. Jašo, njega se sećam tek od kasnije. Nije neko ko je dolazio kada sam bio baš sasvim mali. Deda je već živeo sa Eržikom u Jenea Kalmara i tamo je Jašo dolazio biciklom vrlo često. Rekao bih da su bili kolege u jednom od preduzeća. Takođe učen gospodin, doteran, vojničko sokolski tip.

Zajedno su se šišali. Deda je imao privatnog berberina koji je dolazio u kuću pa je tu uvek pored šišanja, pala neka zezancija, kafa, rakija.

Kod teta Ruže smo takođe često išli. To je dedina tetka koja je živela sama. I njoj smo često pomagali oko kućanskih - muških poslova. Svi rođaci i prijatelji su živeli u tzv. staroj Subotici, Ker, Gat. Za 10 minuta od naše kuće smo mogli otići do svih standardnih lokacija biciklom, deda vozi, a ja na paktreger. Tokom zimskih svečarija išli smo na večeru kod nje. Dobro pamtim velike bunjevačke sarme koje je pravila. Bile su vrlo ukusne, ali i kolači koji slede posle. Ružina rođena sestra, teta Margica je bila jedna od onih žena sa kojom je deda baš dugo voleo da priča i uživo i preko telefona. Ne pamtim njihove posete kod nas kući, ali smo se gotovo uvek sretali na svim familijarnim okupljanjima. Strina Gabriška - Gabrijela, je bila žena dedinog brata Vinka. Oni su među poslednjim rođacima uvukli telefon na salaš što je ujedno i dedina rodna kuća. Žena se bukvalno preporodila kada je dobila tu spravu.

Ne mogu se tačno setiti tema ali maratonski su to bili pozivi, to jako dobro pamtim. Njena majka je živela u gradu, pa kada su joj nosili sa Žednika čutke za ogrev i mi smo uvek bili u toj turi. Sećam se još starog automehaničara Vidakovića, koji je znao da radi i na strugu. Kada nam je trebao neki deo sa te mašine, išli smo kod njega u ulicu Braće Radić. To je današnje Reno zastupništvo. On je dedi popravljao i prvi auto, Opel Olimpiju. Pored strika Vinka, deda je imao i rođenu sestru Jelisavetu, od milja zvana Cuka. Jedna predobra žena. Uvek sam voleo da odem kod njih. Često su i oni organizovali svinjokolje ili druženja pogotovo u zimskom periodu. Cuka je odlično kuvala, što se odrazilo i na njenu težinu tj. kukove. Njen suprug Marko, Markuš je čini mi se uvek bio u nekom mini rivalitetu sa dedom. Ona klasična zdrava konkurencija među muškarcima. I on je bio sa salaša kao i moj deda, ali se obrazovao i takođe bio činovnik. U samom centru grada zadržao je traktor, koke, imali su baštu i veliku kuću. Ostavio je sebi

zemlje toliko da može u penziji da radi i na tome. Deda je često sa Jelisavetom pričao telefonom o ozbiljnim porodičnim zavrzlamama. Komšija iz ulice koja seče našu, se zove Joso Horvat. Bio je period tokom devedesetih kada su on i deda hteli da pokrenu biznis i intenzivno se družili. Hteli su da kupe mašinu za pravljenje eksera. Spomenuo sam ranije da deda nije baš bio čovek - preduzetnik i ta ideja nikad nije zaživela, ali se ne sećam tačnog razloga.

Mleko sa sela

Dedin brat Vinko ima sina Zvonka. Kada sam ja bio mali, Zvonko je bio momak. Subotom je dolazio do nas pre izlaska u grad jer smo mu bili usput i donosio nam je mleko sa sela. Tada sam mrzeo onaj skorup kada se nađe u čaši mleka, ali deda je uživao u njemu. Skupljao ga je posle kuvanja da bi ga ujutro namazao na sveži hleb sa malo soli. Onda to nisam mogao da zamislim, ali sada, mladi kajmak, uh…

Kada smo lovili pacova

Spomenuo sam ranije da smo imali jazavičara, psa Bubu. Jako dobar pas i mnogo sam bio vezan za nju, nažalost, šlogirala se i morali smo je uspavati. Doživela je 14 godina. Elem, deda je primetio da ima nekoliko rupa od pacova u zadnjem delu dvorišta kod bivšeg svinjca. Naše glavno oružje, Buba je već osetila da tu nešto ima i radosno je obilazila oko rupa pokušavajući da kopa i bolje onjuši glodara. Deda je spremio crevo za polivanje i počeo da pušta vodu u jednu od rupa. Buba je već čula da se neka aktivnost dešava kod druge rupe. Oprezno je čekala sledeći korak pacova. Voda mu je sigurno napunila sve kanale koje je iskopao. Uskoro je morao izaći. Tenzija raste, zemlja guta vodu, Buba je u borbenom stavu i frkće kroz nos koji je pun zemlje. Najednom, ogromni pacov iskače iz rupe kao furija. Buba je uspela da ga ćapi za glavu ali ne i da ga zaustavi. U tom momentu deda poseže za lopatom i udara uljeza na mrtvo.

Krečenje okućnice

Svi zidovi pomoćnih prostorija i dedine kuće su bili okrečeni u belo. Ne farbom nego baš krečom. Imali smo par četki i guščije krilo. Svakog proleća ili leta deda bi zamešao kreč u tačno određenu kantu baš za to i tako bismo mi osvežili sve zidove. Tamo gde je bila neka veća pukotina, deda bi zamešao malo blata od gline i popravio tu rupu. Naš salaš u centru grada je uvek bio tip top uredan. Čistiji deo dvorišta za pokaz, sve izbetonirano, a dvorišni deo za koke popločan ciglama… Jedno dugo guščije pero smo koristili za čišćenje radnih površina u radionicama i šupama. Zgodna, jednoručna metla. Od tada, takvo guščije pero nisam viđao. To je bukvalno bilo celo krilo guske sa sve perjem, koje je savršeno ležalo u ruci i služilo svrsi. Zbog ovoga sam krečim svoje zidove.

Čišćenje dvorišta

Pretpostavićete, u istom maniru, za metlanje smo koristili korovsku metlu. Postojalo je dve vrste, finija i grublja. Sa grubljom (od korova) smo čistili dvorište gde su bile koke, a sa finijom manje prljavije delove, ali i za blagi sneg. Finija je bila od breze. Klasičnu metlu smo koristili samo za metlanje betonskih površina. Deda je i meni namenio malu metlu i lopaticu.

Motivator bez reči

Do sada ste shvatili da se tu svašta dešavalo u našem domaćinstvu. Nije bilo puno praznog hoda. Deda je definitivno bio motivator svojim primerom. Jer kada je on nešto počeo da radi, logično je bilo da se i ja pridružim ili neko od ukućana takođe.

Nikad me nije direktno terao na rad. Ali kada sam u 5. razredu dobio računar, nije mu baš bilo pravo da buljim u ekran po 3-5 sati u cugu. Prihvatio je računar kada je video njegove mogućnosti. Puno puta sam mu kucao tekstove, a jedno od lepših zajedničkih trenutaka je bilo kada smo pravili porodično stablo Šarčevića. Da je tada bilo interneta, mislim da bi se deda jako navukao na Facebook i Kupujem prodajem, skroz ga vidim u tome.

Porodično stablo loze Šarčevića

Lajčo Šarčević 1929 2006 Etela Ušumović 1937 2016

Franjo Šarčević 1904 1975 Marija Dulić 1908 1933

Amalija Pletikosić 1906 1994

Ana Šarčević 1930 2006 Veco-Lajčo Čović 1934 2005

Blaško Šarčević 1840 1906 Marija Matković 1841 1916

Lazo Šarčević 1882 1962 Đulka Kujundžić 1881 1940

Joso Šarčević 1908 1991 Marija Tikvicki 1912 1998

Koleta Šarčević 1910 1967 Bela IvkovićIvandekić 1903 1986

Marko Šarčević 1933 2009 Ana Jurić 1933 1991

Zorka Tikvicki rođ. Kopunović 1932 2015 Eržebet Sokoly rođ. Guljaš 1939

Vince Šarčević 1936 2014 Gabrijela Vojnić Purčar 1942 2007

Lazar Šarčević 1935 1947 Janja Šarčević 1935 1935

Jelisaveta Šarčević 1937 2002 Marko Šujić Tarčić 1930 2013

Nikola Ivković Ivandekić 1943 1943

Đurđa Ivković Ivandekić 1947 Ivan Skenderović 1942 Marija Ivković Ivandekić 1950 Stipan Petrić 1956

Muzika

U garaži su bili obešeni posteri Vesne Zmijanac, Sneki, Mire Škorić iz TV Revije ili Novosti. Deda nije slušao gramafon ili magnetne trake dok sam ja bio mali, ali ih je imao. Ja sam sam puštao Zvonka Bogdana kojeg je imao na singlicama. Bilo je tu i kaseta, Rokeri s Moravu, i sl. zabavna domaća muzika, Miroslav Ilić, Cune Gojković itd. U radionici smo uvek slušali radio. Bilo šta da smo radili, radio je morao da svira, tako je danas i kod nas u kući.

U kasnim godinama, ipak je najviše voleo vojvođansku muziku i tamburaše, koji su mu i svirali na sahrani.

Mini Jugoslavija

Deda je bio jedan od tvoraca tzv. Mini Jugoslavije, ovde u Subotici. Zajedno sa glavnim osnivačem Blaškom Gabrićem, pretvorili su jednu njivu u repliku nekadašnje države, sa svim prirodnim znamenostima svake članice. “Od Vardara pa do Triglava”. Zajedno su je stvarali preko dobrovoljnih akcija, a svakog drugog maja su se okupljali na fešti za Dan republike. Podigli su šumu, planine, jezero, binu, sanitarni čvor, i to je sada lepo odmaralište u prirodi, na nekoliko hektara.

Dedi sam pomagao oko izgradnje Mini Jugoslavije.

Rušenje zida

Kada se deda oženio treći put radili smo renoviranje kuće u Jenea Kalmara koju su on i Eržika kupili.

Imali smo potrebu da srušimo jedan pregradni zid. Rušenje je krenulo iznutra, pažljivo ciglu po ciglu.

Nakon dvadesetak minuta štemanja ja sam čuo krckanje i šum odrona, deda je već sigurno bio nagluv i nije obraćao pažnju na to.

Video sam da se zid nagnuo solidno, zgrabio sam dedu za ruku i izbacio ga iz prostorije u punoj tinejdžerskoj snazi.

Da smo ostali dve sekunde duže, desila bi se nesreća i neko bi nas morao vaditi iz ruševine.

Deda nije prepričavao ovaj događaj, mislim da ga je bilo sramota što nije bio dovoljno pažljiv.

Dedini izrazi

Imao je svoje omiljene izraze koje je često koristio, za neposlušnu decu: huncut, akadalj, močkoš, odseću ti kesu.

Omiljena psovka: jebote voz. Karakterna osobina sumnjivih likova koji su se namnožili tokom devedesetih: hoštapler (najčešće korišćeno u vožnji ili kada vidi nekog na tv-u).

... Šarčević Marko je preminuo 2009. godine u Subotici u 76 godini života. Iza sebe je ostavio ženu Eržiku, dve ćerke, Ljubicu i Slavicu, četvoro unučadi: Roberta, Barbaru, mene i moju sestru Miljanu. Praunuci koji su se rodili posle: David, Ana, Bojana, Filip, Marko i Emil.

Miloš Ćuković u Subotici od 2019 do 2022.

Pomogli u pisanju: Ljubica Njerš i Slavica Ćuković

Ilustracije: Nagy Perge Laszlo

Lektor: Tanja Blagojević

Kreativni editor: Ivona Kiš Malinović

Izdavač: Nacionalni savit bunjevačke nacionalne manjine

Tiraž: 100 kom, prvo izdanje