Reflejo - invierno 2011

Directora del Reflejo, revista oficial de la Asociación de Hispanistas: Sanja Panjesković Coordinadoras de la sección del periodismo de la Asociación de Hispanistas: Bojana Vujnić, Milica Milosavljević Periodistas: Bojana Vujnić, Božidar Dimić, Dijana Kotorac, Ivana Jovanović, Jelena Krstić, Katarina Krstić, Maja Petričević, Marija Gudurić, Milica Milosavljević, Sanja Panjesković, Slađana Jakovac, Tamara Mirković Diseño: Bojana Vujnić, Ivan Čabrilo, Vladimir Popović Fotografías: Ivan Čabrilo, Žarko Andrejić, Brenda Zamudio, www.sxc.hu Logotipo: Vladimir Popović, Maja Petričević Sitio web: www.drustvohispanista.rs/novinarska Correo electrónico: reflejo@drustvohispanista.rs Facebook: www.facebook.com/revista.reflejo YouTube: www.youtube.com/user/ReflejoDH Twitter: www.twitter.com/RevistaReflejo Blog: www.reflejo-revista.blogspot.com

Invierno 2011

03 CONTENIDO

04

AL LECTOR

06

ENFOQUE Prvo štampano izdanje Refleha Društvo hispanista u 2010.

11

MÚSICA

16

LITERATURA

21

29 32

40

Doktor za hispanski svet

Pesnica Vargas Ljose Ljubav u doba romana

TEATRO Dva mirisa ruže Katalonska predstava pomerila granice pozorišta u Beogradu ¿Da li će se školstvo DRAMATIČNO promeniti?

Debata Umetnost prevođenja dramskih tekstova

ARTE Genije vaskrsao i u Beogradu Putevi odlaska i dolaska u Institutu Servantes

COLLAGE Čarolija Božićne lutrije Decembar u Madridu La Cucaracha u meksičkoj tradiciji Tekila – brend koji se identifikuje sa državom

HILO SERBIO-HISPANO Obeležen Dan hispanizma u Beogradu Latinsku Ameriku i Srbiju (samo) geografija razdvaja Spomenik Nikole Tesle u meksičkom gradu Agvas Kalijentes

53

MUNDO MEJOR

56

TRADICIONES

59 66

Španski jezik u redovnoj nastavi

Dan Tri sveta kralja Mit o stvaranju čoveka na osnovu Popol Vuha

MI RINCÓN Putopis iz Saragose – susret romanskog, gotskog, baroknog i modernog Madrid u mom srcu Dali – kralj nad kraljevima

DEPORTE Nezaboravna 2010!

4

AL LECTOR REFLEJO

Autor: Sanja Panjesković, urednica časopisa Reflejo

Dragi čitaoci, Objavljivanje prvog štampanog izdanja Refleha i tim povodom održana prezentacija u Institutu Servantes, postignuća su kojim je ekipa Refleha zaključila 2010. godinu. Tako je osim u elektronskoj formi Refleho Novu godinu dočekao i u štampanom izdanju, koje je svim čitaocima dostupno u Ambasadi Meksika, Baru Latino, baru Tihuana (Tijuana), restoranima Sapata (Zapata) i Kantina de Frida (Cantina de Frida), kao i u čitaonici Katedre za iberijske studije Filološkog fakulteta i Institutu Servantes…

Verujem da je i svako od vas pronašao lepotu u trenucima dolaska Nove godine. U Srbiji smo joj svečani doček priredili čak dva puta – 31. decembra i 13. januara. Naravno pompezno - uz vatromet, petarde, pesmu, lampione na sve strane i… zagrljaje najbližih ili bar „zakrčene” telefonske mreže od silnih poruka i poziva čestitanja.

Običaji proslave Nove godine u zemljama hispanskog sveta, mada se prema nekima svode na besmislene i praznoverne rituale, zapravo su zanimljiv način da se očuva šarenolika tradicija i kulturni identitet.

Ukoliko budete imali priliku da Novogodišnju noć provedete u Španiji, nemojte se iznenaditi kad u ponoć tokom 12 otkucaja sata svi oko vas počnu užurbano da gutaju grožđe – po zrno za svaki otkucaj. Pri tom se za svako progutano zrno zamisli po jedna želja, koja bi trebalo da se ostvari u Novoj godini. Mada je su česti slučajevi gušenja grožđem, od brzine kojom se ono jede, ovaj običaj su španski doseljenici preneli u Novi svet, pa se i danas naširoko praktikuje u mnogim hispanoameričkom zemljama. U Argentini se, na primer, umesto uz sveže, želje zamišljaju uz suvo grožđe.

Hispanoameričke zemlje vezuju mnogi Novogodišnji rituali, a njihovim upražnjavanjem sa kolena na koleno svaka zemlja dodaje i neki sebi svojstveni detalj. Tako vam se može desiti da primetite da na dočeku Nove godine Meksikanac nosi crvene, Peruanac žute, a Argentinac roze čarape. Ne donosite nepromišljene zaključke – oni zapravo tradicionalno veruju da će oblačenjem veša baš ovih boja prizvati sreću, koja će ih pratiti cele godine. Meksikanci vas, povrh toga, mogu posavetovati i da za doček obučete neki novi komad odeće.

Kubanci će tačno u ponoć prosipati vodu po ulici, kako bi se očistili od loše energije. Sreća da ovaj običaj mi smo preuzeli od njih, jer bi se na našim pločnicima pri zimskoj temperaturi, umesto čišćenja od „loših vibracija” na ledu dešavale vratolomije!

Slično tome, Peruanci veruju da će se od malera očistiti metenjem kuće, dok će im držanje novca u ruci u ponoć doneti bogatstvo u Novoj godini.

Ako svratite do Meksika, Kolumbije ili Perua, nemojte se zbuniti kad vidite da ljudi naprasno iznose kofere iz kuće i tako trčeći obilaze ceo komšiluk. Nije u pitanju panična emigracija, već jednostavno običaj da iznošenjem kofera osiguraju ostvarenje želje da naredne godine proputuju svet.

Od stare godine Kolumbijci se opraštaju i spaljivanjem lutke napravljene od rita, koju nazivaju Año Viejo, dok Meksikanci imaju običaj da materijalno blagostanje prizovu unošenjem pirinča u kuću ili stavljanjem bisera u posudu pored ulaznih vrata.

Upoznavanjem sa mnoštvom interesantnih hispanskih ritula, Refleho je pred sebe postavio još jedan izazov – da u Novoj 2011. godini realizuje bar približno toliko raznovrsnih ciljeva. Osim rada na novim izdanjima časopisa, očekuje nas značajan projekat promocije hispanizma u saradnji sa Ambasadom Meksika, povezivanje sa novim portalima, institucijama i udruženjima, postavljanje internet stranice posebno rezervisane za Refleho tekstove, prijem novih članova u novinarsku sekciju i još mnogo toga.

Sigurna sam da će čitav Refleho tim vrednim radom uspeti da ostvari ove ciljeve. Ipak, ne škodi s vremena na vreme primeniti neki hispanski ritual - čisto da se uklone prepreke!

Invierno 2011

AL LECTOR

REFLEJO

5

Invierno 2011

Prvo štampano izdanje ugledalo svetlost dana!

Uprkos snegu i niskim temperaturama, čitatelji časopisa Refleho su prepunili Svečanu salu Instituta Servantes 9. novembra 2010, kako bi prisustvovali prezentaciji prvog štampanog izdanja časopisa!

Autor: Milica Milosavljević

Redakcija časopisa Refleho je 9. novembra 2010, u Svečanoj Sali Instituta Servantes, ponosno predstavila prvo štampano izdanje svoje publikacije. U brojnoj publici našli su se i predstavnici ambasade Meksika, cenjena prevodilica Silvija MonrosStojaković (Silvia Monrós-Stojaković), predstavnik Srpskog ekonomskog foruma i drugi poštovaoci Refleha.

Kao i u prethodnim prezentacijama, novinari časopisa su predstavljali njegove rubrike izdvajajući najzanimljivije tekstove, ovog puta kroz program su vodile rute.

Tako je prva putanja odvela do proslave Dana hispanizma u Beogradu, skrenuvši zatim do dnevnika Kolumbovog (Cristobal

Colón)doktora. Ruta rubrike Enfoke (Enfoque) rasvetlila je turbulentni život Fride Kalo (Frida Khalo) kroz njena dela.

Putanjom tradicije ispričan je mit o postanku sveta po Popol Vuhu (Popol Vuh), da bi nas hitro sprovela do sadašnjice i predskazanju smaka sveta 2012.

U repertoar su uključene i rute žovijalnog karaktera, tako nas je rubrika Musika (Música) nasmejala istorijatom pesme La Kukaraća (La Cucaracha), dok nam je Tesoro (Tesoro) dao nekoliko korisnih lekcija o meksičkoj verziji španskog jezika.

Meksička nit koja prožima sve teme časopisa nije slučajnost. Ovo prvo štampano izdanje posvećeno je dvostrukom meksičkom jubileju: stogodišnjica revolucije i dvestagodišnjica nezavisnosti!

Na kraju večeri, koju je nemali broj posetilaca okarakterisalo kao spektakl, novinari Refleha su prisutnima uručili štampane primerke kao i poklon bedževe sa znakom časopisa!

ENFOQUE

REFLEJO

7

8

ENFOQUE REFLEJO

Društvo hispanista u 2010.

U trenutku kada sneg uporno beli ulice Beograda i zima i zvanično stigla, tek nekoliko dana pred Novu godinu, opravdano je podvući crtu i osvrnuti se na učinjeno u 2010. godini. Društvo hispanista je nastavilo svojom, uzlaznom linijom. To je sasvim sigurno. Želeli smo još više i bolje jer znamo da umemo i možemo, ali i ovaj osvrt na 2010. godinu verujem da će mnoge ostaviti u neverici, a nas ispuniti zadovoljstvom.

Dragi naši prijatelji, članovi, svi vi koji nas pratite i bodrite, kao i vi što ste prvi put čuli za nas pročitajte sledeće redove i uvidite koliko vredimo.

Autor: Jelena Krstić, predsednica Društva hispanista

Mi u Društvu hispanista (koje uopšte nije malo - broji 6 sekcija i 12 koordinatora, preko 100 članova i izuzetno veliki broj onih koji prate naš rad i posećuju naše događaje) znamo ko smo, znamo šta želimo, kuda idemo i šta očekujemo. Znamo koliko je truda, ideja, beskrajne energije i entuzijazma uloženo u svaki naš projekat, događaj, časopis i sve ono što radimo, svaka sekcija za sebe, SVI ZAJEDNO. Sada i ovde nećemo se žaliti niti tužakati šta nam nije po volji, na kakve smo sve prepreke i

komplikacije nailazili, ali ćemo istaći da je apsolutno najveći broj aktivnosti ostvaren na volonterskoj bazi, ja bih rekla iz ljubavi i entuzijazma.

Društvo hispanista od svog osnivanja živi na jednoj, početnoj donaciji i godišnjim članarinama. Sav ostali novac koji je za skoro tri godine postojanja pristizao na naš račun bio je namenjen u određene, konkretne svrhe i na taj način i potrošen.

Ove godine imali smo finansijsku pomoć Sekretarijata za kulturu grada Beograda za jedan od naših projekata, četiri donacije za izradu prvog štampanog izdanja našeg Refleha. Da ne zaboravimo i tri ugovora o delu (koja finansiraju roditelji svojim uplatama na račun udruženja) koji smo sklopili sa devojkama koje u ime Društva hispanista predaju španski jezik u osnovnim školama i rade na ostvarivanju jednog od ključnih ciljeva našeg udruženja, a to je uvođenje španskog jezika u osnovne škole.

Društvo hispanista zapravo živi na odličnoj atmosferi, pozitivnoj energiji, zajedničkim ciljevima i fenomenalnim ljudima koji ne dozvoljavaju da ih savladaju sveprisutna apatija i razočaranje.

Invierno 2011

Raspisah se ja… Evo neću više, samo ću na- Metodološka sekcija pomenuti da je Društvo hispanista 2010. godinu - Kreativna radionica španskog jezika u sarazapočelo novim sajtom i domenom www.drudnji sa Prirodnjačkim muzejom Beograda stvohispanista.rs. Sajt je rezultat, naravno, Tema: Karnevali naše ideje, ali i odlične saradnje sa Igorom RaMesto: Impuls hol dišićem koji je dizajner sajta.

Datum: 7.3.2010.

Evo kako je protekla 2010. godina: (U sklopu izložbe Dinosaurusi Argentine, džinovi Patagonije) Časopis Refleho i novinarska sekcija - Zimski, januarski broj (elektronski) - Kreativna radionica španskog jezika Tema: Proleće i njegovi plodovi; Uskrs u - Prolećni, aprilski broj (elektronski) zemljama hispanskog područja Mesto: OŠ Ratko Mitrović - Prezentacija časopisa Refleho (maj 2010, Datum: 25.4.2010. kafe Anno Domini) - Prolećna ili Uskršnja radionica - Letnji, junski broj (elektronski) Mesto: OŠ Jovan Miodragović Datum: 16.5.2010.

- PRVO ŠTAMPANO IZDANJE na srpskom i španskom jeziku - Letnja radionica u saradnji sa Prirodnjačkim Muzejom, u sklopu izložbe Nebeski lovci - Promocija prvog štampanog izdanja RefleTema: Životinjski svet Španije, Latinske ha u Svečanoj sali Instituta Servantes (deAmerike i Srbije cembar 2010).

Mesto: Galerija Prirodnjačkog muzeja, ENFOQUE

REFLEJO

9

10

ENFOQUE REFLEJO

basna) u Kulturnom centru Grad, u okviru festivala Katalonski dani.

U okviru Društva hispanista, a uz finansijsku pomoć Sekretarijata za kulturu, Histrion tim je realizovao projekat HISTRION PROMO 2010, koji je zapravo promotivna edicija projekta HISTRION, međunarodnog festivala studentskog pozorišta koji se bavi širenjem, upoznavanjem i približavanjem kultura romanskog govornog područja kulturama Balkana, te afirmacijom pozorišta kao metoda nastave i integracije studentskih pozorišnih trupa u kulturne tokove u zemlji i regionu.

Mali Kalemegdan 5 Datum: 13.6.2010.

- Kreativna radionica španskog jezika Tema: Upoznavanje sa španskim pojmovima iz oblasti zoologije Mesto: OŠ Đura Daničić Datum: 18.11.2010.

- Novogodišnja radionica (lutkarsko-španska radionica) Mesto: OŠ Đura Daničić Datum: 24.12.2010.

Studentske prakse Sekcija za studentske prakse uspela je da organizuje i realizuje veliki broj uspešnih praksi za članove Društva hispanista. Studenti su imali priliku da obavljaju praksu i steknu dragoceno iskustvo u sledećim institucijama, organizacijama i kompanijama: NVO IDC Serbia, izdavačke kuće Signature i Kreativni centar, Institut Servantes, privatna škola za učenje španskog jezika Granada, novinski list 24 sata, Ambasada Republike Kube, konsultantska kuća Grayling.

Kulturna sekcija - Veče Perua (februar 2010, Klub Kult Ustanove kulture Vuk) - Deo projekta Dani hispanizma u Beogradu (oktobar 2010, Svečana sala Instituta Servantes: Tribina Otkriće ili osvajanje? Susret ili sudar kultura? Genocid ili „acto civilizador“ i projekcija dokumentarnog filma Mesta moći Maja i Asteka Pomereni teatar - Premijera predstave Bufali (Jedna urbana

Prevodilačka sekcija Prevodilačka sekcija Društva hispanista tokom 2010. vredno je radila na prevodu priča koje će biti objavljene u okviru jedne antologije u 2011. godini. Ostaće tajnovito koje su to priče i antologija u pitanju, kao i ime izdavača. Ne volimo da se hvalimo bez pokrića, pa će ti detalji izostati dok ne budu sasvim sigurni, ali smo potpuno uvereni da će naši prevodi biti objavljeni u 2011. godini, čime bismo učinili dugo očekivani korak na putu da jednog dana imamo sopstvena izdanja. *** DRUŠTVO HISPANISTA se još jednom zahvaljuje svima koji su u nama prepoznali kvalitet i na bilo koji način nam pomogli: - Lektorima: Nataliji (Natalia Esteli García Basilio), Luisu (Luis Pérez-Serrano Artigas) i Ugu (Hugo Sanchez Enciso).

- Fotografima: Žarku Andrejiću i Ivanu Čabrilu - Dizajneru: Vladimiru Popoviću - Tehničkoj podršci na prezentacijama: Vedranu Ivankoviću i Dušanu Radulaškom - Našim umetnicima: Milici Jovičić i Dušanu Babiću - Sekretarijatu za kulturu grada Beograda - Institutu Servantes - Ambasadi Meksika - Kulturnom centru Rex - Filološkom fakultetu - Prirodnjačkom muzeju u Beogradu - Turističkoj organizaciji Beograda - Restoranima: Frida, Bar Latino, Tihuana - Kompaniji Toshiba - Divnim saradnicima: Wave magazinu, portalu Trablmejker, Jugoslovenskom udruženju latinoamerikanista, organizaciji Cumbres, Srpskom ekonomskom forumu, Udruženju tumača za lica oštećenog sluha Srbije.

Uživajte u novogodišnjim i božićnim praznicima, u tome vam svakako može pomoći i naš novogodišnji broj Refleha, a onda se ponovo vidimo, družimo i stvaramo u 2011. godini.

12

MÚSICA REFLEJO

Doktor za hispanski svet Intervju sa dr Neletom Karajlićem …u duhovnom smislu oni su osjetili neku vrstu slobode, jer tu je nekih deset hajduka na sceni koji su spremni da se dobro zabave za raju.

Autor: Milica Milosavljević

Foto: Bojana Vujnić

Kultni sastav Zabranjeno pušenje je protekle godine bio u fokusu sa svojom “pank” operom Dom za vešanje.

Međutim, sfera interesovanja Refleha je ovoga puta zasezala ka proteklim dešavanjima, te nam se u žiži našla priča o mnogobrojnim svetskim turnejama ove grupe, od 2000. pa do tekuće godine, kada je održano više desetina koncerata u manjim i većim gradovima Hispanske Amerike i Španije.

Ova proputovanja su za vođu benda Nenada Jankovića, poznatijeg kao dr Nele Karajlić, imala posebni kulturni i duhovni značaj. Potkrepljen svojim bogatim iskustvom, dr Karajlić nam je iz prve ruke govorio o zemljama i ljudima sa kojima se susreo …

Da li ste ranije posećivali zemlje hispanskog sveta? Pre nego što ste tamo bili sa Zabranjenim pušenjem.

- Nikada ranije nisam putovao tamo. Imao sam samo ideju Španije i Hispanske Amerike iz knjiga pisaca sa tih prostora, kao što su Markes, Sabato, Vargas Ljosa, Kortasar (Gabriel García Márquez, Mario Vargas Llosa, Ernesto Sábato, Julio Cortázar)… Tako da sam Latinsku Ameriku zavoleo kroz književnost i, naravno, kroz fudbal! Iskreno, prvobitno sam bio opčinjen Argentinom, zbog njihovog fudbala i zbog činjenice da sam imao prilike da slušam tango 70-ih godina, kada nam je tetka mog prijatelja, koja je živela u Argentini, donosila tamošnju muziku. Tako smo tokom Svetskog prvenstva '78. svi zdušno navijali za Argentinu, baš zbog toga što smo se bili zaljubili u njihovu muziku. Kada sam 2001. prvi put otputovao u Latinsku Ameriku, u okviru turneje Zabranjenog pušenja, ceo bend se zaljubio u Argentinu, da bi se ta ljubav potom proširila preko Kordiljera i na Čile, a zatim i Urugvaj, Venecuelu i Kolumbiju. Ja sam, u stvari, jedan od

onih koji su potpuno očarani i zaljubljeni u Latinsku Ameriku.

Kakvi su vam utisci o mentalitetu stanovništva Hispanske Amerike?

- Ljudi su veoma prijatni i vrlo slični nama.

Možda to nije direktna veza, ali je njihov mentalitet veoma sličan balkanskom. S tim u vezi, meni je Buenos Ajres vrlo sličan Beogradu po koloritu ulica i po svaštarenju urbanističkog koncepta koji ja obožavam. Buenos Ajres je, po mom mišljenju, skoro jedini grad u Latinskoj Americi, i u Americi uopšte, koji je evropski. Svi ostali gradovi su tipično američki, te se Meksi-

Invierno 2011

ko Siti (Mexico City) i, na primer, Nešvil (Ne- pljen je kuarteto (cuarteto) jedan potpuno drushville) u biti ne razlikuju. gačiji, veseli žanr muzike. Ova dva žanra su toliko različita da diskove pojedinih kuarteto Počevši od 2000. godine, u više navrata izvođača ne možete naći u Buenos Airesu. ste imali turneje po zemljama u kojima je španski zvanični jezik. Da li ste uspeli da Argentina je očigledno vaš favorit. Da li je naučite nešto španskog jezika? ona i jedini?

Savršeno se snalazim u kafani! Ako treba da naručim jomo, lomo, serveza, berveza (lomo, cerveza), to znam, ali ako treba ozbiljno da se priča na španskom to bih teško mogao.

Doduše, znam napamet reči nekih tango pjesama koje sam učio, ali ne znam da ih odigram, jer ja ne znam da igram. Znam da igram samo na sceni i to na svoj način. Ipak, ja sam zaljubljen u neka tango mesta u Buenos Ajresu, od kojih je najlepše Don Roberto Bar. To je mesto u kome se svira tango, a pevaju ga konobari. Gazda lokala, Don Roberto (Don Roberto), i sam je nekada bio pevač tanga, ali nikada nije sebi napravio ime kao Karlos Gardel (Carlos Gardel), pa je svoju ljubav prema tangu uneo u tu jednu kafanicu, sličnu onima kojih ima na Dorćolu. To je jedino mjesto, u poslednjih 20 godina, u kome sam video da se muškarac udvara ženi tako što joj pjeva.

Ta vrsta romantike je na svjetu potpuno izgubljena, osim u Don Roberto Baru. Mi imamo svojevrsan ritual da svaki put kada dođemo u Buenos Aires moramo da vidimo šta se dešava u toj kafani.

Postoji još jedan bar, čijeg imena ne mogu sad da se setim, koji se nalazi kao negde na Senjaku, u delu grada koji se zove Palermo (Palermo). U taj bar dolaze muzičari u pet ujutru, da popiju još jedno piće pre nego odu na spavanje.

Mi smo znali doći u taj bar čisto da napravimo još jedan krug i da, recimo, još jednom čujemo Los mareados i idemo spavat.

- Druga zemlja u koju sam ja potpuno zaljubljen je Čile. Čile je još uvek divlji, u nekom pozitivnom smislu te riječi. Tamo i dalje ima puno Indijanaca, urođeničkog stanovništva, koje čine najbolji ljudi na svijetu. Neću puno da pričam, ali ta tragedija koja je zadesila prostore Sjeverne i Južne Amerike je jedna od najvećih na svijetu.

Spomenuli ste da je mentalitet hispanoameričkih zemalja sličan balkanskom. Ipak, da li se reakcija publike na vašim koncertima razlikuje od one na Balkanu?

- Ma isto je to sve, samo su oni mnogo organizovanija rulja od evropske rulje. Oni imaju svoje koreografije unutar svirke, mnogo uigranije nego u Evropi. U Evropi ljudi uživaju u muzici kao pojedinci i na koncertu svak radi svoje, dok su ljudi u Latinskoj Americi izvežbani u određenim koreografijama.

Kako ste sami rekli, tango je prva muzika sa ovih prostora koja vas je opčinila. Da li postoje neki njeni uticaji i u vašem stvaralaštvu?

- U principu postoji neka emocija koja se može podjeliti, ali vrlo je opasno svirat nešto u čemu nisi vičan, što nije tvoje. Mi možemo svirati muziku svih naroda koji su nas okupirali.

Znači možemo svirati valcer, mađarsku, bugarsku, grčku, rusku i tursku muziku, ali ti je vrlo problematično svirati tango. Tango ima neki svoj unutrašnji ritam koji ja osećam bićem, ali ne i intelektom dovoljno da bih mogao to da prenesem na note. Zanimljiv je narod kome je tango folklor! Međutim, tango nije jedina muzika Argentine. Na jugu, u Kordobi, zastuMÚSICA

REFLEJO

13

14

MÚSICA REFLEJO

Koji koncert, ako i jedan, biste izdvojili kao najbolji?

- Svaka svirka u Hispanskoj Americi je na svoj način potpuno ludilo. Mi smo svirali na najnemogućijim mjestima. Jednom smo svirali u mestu koje se zove Neu Kemp (Neu Quemp), na sjeveru Patagonije. U tom mjestu mislim da niko nikad nije svirao muziku van španskog govornog područja. Mislili smo da nećemo nabolje proći, međutim ta svirka je bila luda! Ista kao i u svakom većem mjestu. Svirali smo i u Medeljinu (Medellin), u Kolumbiji, gde smo morali odmah posle koncerta da idemo u hotel, jer je grad toliko opasan.

Da li hispanoamerikanci znaju reči pesama Zabranjenog pušenja?

- Pa znaju Bubamaru otprilike, pošto je ona najpoznatija, ali znaju sve pesme obaška. Ipak oni kod nas ne reaguju toliko na reči pesama koliko na taj naš brz ritam koji pokreće sve ljude svijeta. To je u stvari ono što smo mi naslijedili od srpskog kola. A u duhovnom smislu oni su osjetili neku vrstu slobode, jer tu je nekih 10 hajduka na sceni koji su spremni da se dobro zabave za raju.

Pored Hispanske Amerike, posetili ste i Španiju. Kakve je ona utiske ostavila na vas?

- Španija je inače zemlja koja ima strašno jaku tu umetničku liniju, da se čovjek smrzne. Kad

dođete, recimo u Barselonu... Dobro oni kažu da su Katalonci, ali nama je to sve isto (smeh).

Kada odete tamo na nekih četiri-pet dana, pa vam se poklopi da možete da odigrate jedan strašan koncert, pošto je ta publika jako temperamentna, da pogledate Pikasa (Pablo Picasso), da vidite Gaudija (Antoni Gaudí) i da posle odete na utakmicu fudbalskog kluba Barselona i vidite Mesija (Lionel Andrés Messi) uživo! Nema mnogo takvih gradova na svetu.

Obišli ste skoro celu Španiju. Koji njen deo biste nazvali omiljenim?

- Najviše volim jug i meni je najlepše bilo u Granadi (Granada). Nas petorica smo izašli u kafanu i tu su nas, kao u najboljim vremenima beogradskih kafana, čašćavali do te mere da smo morali na kraju pobjeći. Eto koliko su ljudi tamo otvoreni. Španija je lijepa i na sjeveru. Na sjeveru su možda i najbolji ljudi. Naročito u Galisiji (Galicia) i Baskiji (País Vasco).

Ova zemlja je zanimljiva upravo zbog te različitosti njihovog nacionalnog korpusa. Kad pogledate koliko je sve to razuđeno, koliko tih španskih jezika postoji, koliko tu ima različitosti u mentalitetu, onda postaje jasno zašto je Izabelina (Isabel de Castilla) opcija o ujedinjenju bila jedina moguća sa političke strane. Ne bih sad da ulazim u modernu špansku istoriju, jer mi za to treba više prostora (smeh)... Jedino bih rekao da je 20. vek za njih bio strašno tragičan. Oni su praktično bili izbrisani sa kar-

Invierno 2011

te, ali lakoća sa kojom su se oni vratili na tu kartu svedoči u prilog tome da Španija ima jednu od najvećih kultura u svjetu. Sigurno je lakše ustoličiti demokratiju, ako ste 300-400 godina držali čitav jedan kontinent. Posle je lako i imati Parlament i da se poštuje tuđa riječ, da se poštuju ljudska prava. Dovoljno je reći Servantes (Miguel de Cervantes Saavedra) i time vi ispunjavate najmanje 10 od 15 osnovnih uslova da budete ozbiljna zemlja. Kad bismo mi imali jednog takvog, mi bismo se zvali Šveđani (smeh). Da ne govorimo o njihovom nadrealizmu, o Pikasu, o činjenici da je ta hispanska kultura potpuno omađijala planetu.

Počev od tih fantastičnih pisaca Hispanske Amerike iz sredine 20. veka preko muzike koja je fascinantna, bez obzira da li je flamenko, salsa, tango ili kvarteto (flamenco, salsa, tango, cuarteto) do ovih jednostavnijih stvari koje ulaze u svaku kuću poput telenovela, preko kojih, recimo, moja djeca nauče španski. Uzgred telenovele imaju daleko veću istoriju. Njihov zaplet možete naći u književnosti Kortasara, Sabata, Markesa. Sabatov roman O junacima i grobovima (Sobre héroes y tumbas) je jedna ozbiljna telenovela. To je ljubavna priča između dvoje, samo što je Sabato to otelotvorio kroz svoju čarobnu literaturu da to bude malo ozbiljnije od Kasandre. Španija je divna zemlja sa divnim ljudima.

Dijego Maradona (Diego Armando Maradona) To je mali bog.

Neko ko ide sa oreolom iznad glave. Mi smo se sreli par puta i svaki put se on ponašao krajnje normalno, ali svestan svoje pojave. Takođe, vrlo je racionalan i egzaktan kad govori, sa jakim političkim stavom koji mi djelimo sa njim.

Selma Hajek (Selma Hayek) Sa Selmom smo se sreli u Kanu. Ja je nisam poznavao, pa sam rekao Emiru da me čukne kad je bude video, da mi kaže da je to ona, jer ja nisam znao kako ona izgleda, pošto nisam gledao njene filmove. Kada sam je upoznao, video sam da je ona jedna vrlo pristojna i topla osoba.

Estrella Roja Pedro Almodovar (Pedro Almodóvar) Nisam ga upoznao. Bili smo zajedno u Kanu, ali se nažalost nismo upoznali. On je jedna od najzanimljivijih ličnosti moderne španske umetnosti.

Havijer Bardem (Javier Bardem) Havijer je bio fan benda. On nas je pratio na koncertima. Bio je u stanju da sedne u auto i da se odveze od Madrida do Barselone da bi nas slušao. Mene je naučio neke fazone, političke prirode, kako da raspalim publiku, da kažem: - Que viva el constitudo - da ih zajebavam. Tako, pravili smo neke šale tokom svirki. Nastupao je ranije sa nama svaki put kad dođe. Sad je on već i oženjen i poznati holivudski glumac, pa nemamo više toliko kontakta, koliko smo imali pre nekih četiri pet godina. Sad on glumi u onim filmovima koje ja ne gledam. Dok je glumio kod Pedra, onda sam ga gledao.

Kad smo mi prvi put sleteli u Čile, imali smo koncert u gradu koji se zove Vilja del Mar (Villa del Mar). Imali smo onaj dobitak sati, zbog vremenske razlike, pa smo morali što duže da izdržimo da ostanemo budni da bi smo normalno funkcionisali. Tako smo sedeli u jednom kafiću, gde nas je konobar na engleskom pitao odakle smo, mi smo rekli iz Beograda, a on će na to: “Yes, Chekoslovakia”, na šta smo rekli : “No, Yugoslavia”, pa on onda opet: “Yes, Yugoslavia, Zagreb”, da bismo ga mi opet ispravili : “No. Zagreb, Croatia. Beograd, Serbia”, onda je on uzviknuo: “Beograd! Estrella Roja (Crvena Zvezda)! Stojanović, Marović, Jugović…”, sve je nabrojao. To mi se desilo u gradu za koji verujem da ni 2% Srba nije čulo. Eto koliko oni vole fudbal! Taj grad se inače nalazi sjeverno od prestonice Ćilea i spojen je sa još jednim malenim gradom, Val de Paraiso (Val de Paraíso). U tom drugom gradu ja sam video najveći broj fića, jer je za vreme Tita i Salvadora Aljendea (Salvador Allende), Zastava dosta izvozila za Ćile.

MÚSICA

REFLEJO

15

Invierno 2011

Pesnica Vargas Ljose Nobelova nagrada za književnost 2010 Vreme je za slavlje. Treba čestitati latinoameričkoj književnosti. Priznati britki šaljivdžija i pripovedač anegdota o uskogrudim ljudima iz regiona dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Ovogodišnji dobitnik je peruanski romanopisac Mario Vargas Ljosa (Mario Vargas Llosa). Autor koji je nekada želeo da postane predsednik, bivši komunista koji je prepoznao nagoveštaje totalitarizma i meštanin plemićkog grada Arekipe.

Autor: Luan Galani, u saradnji sa Wave magazinom Prevod: Aida Salčić

Strah nikada nije bio deo njegovog svakodnevnog plana. Počevši sa romanom Vreme heroja (La ciudad y los perros), 1963. godine, peruanski pisac Mario Vargas Ljosa je postao jedna od vodećih ličnosti latinoameričkog književnog preporoda 1960-ih.

U svom prvom delu, Ljosa se osvrće na sopstveno iskustvo kada je pohađao vojnu akademiju u Limi, te napada ujedno i peruansku vojnu tradiciju i peruansko društvo. Kao odgovor na to, vojska je organizovala spaljivanje knjiga u njegovoj staroj školi.

Ali ovo spaljivanje je samo raspalilo njegovu maštu za još 30 dela. Ljosa je otad ostao kontroverzna ličnost koja je uspela da se suprotstavi i levici i desnici. Njegova dela uključuju eseje, memoare, novinske članke i drame sa jednom komponentom koja se uvek ponavlja: politička angažovanost.

Na početku karijere, Ljosa je bio marksista, ali se priklonio desnom centru nakon velikog razočarenja u levicu. Uprkos tome, nastavio je da gaji žestoko protivljenje prema autoritarnosti.

Njegovo pisanje je uvek pomeralo granice.

On istražuje različite načine pripovedanja priča, oživljavajući činjenice i maštu. Kao što ističe stručnjak Džordžija Braun (Georgia Brown), koju god formu njegova dela imala, ona se zanimaju za lične istorije naroda i odnos između politike i pojedinca.

Ali on nije prvi Latinoamerikanac koji je dobio ovu nagradu. Ostalih pet regionalnih dobitnika ove nagrade su: Čileanka Gabrijela Mistral (Gabriela Mistral - 1945), Gvatemalac Migel Anhel Asturijas (Miguel Ángel Asturias 1967), Čileanac Pablo Neruda (Pablo Neruda - 1971), Kolumbijac Gabrijel Garsija Markes (Garbiel García Márquez - 1982) i Meksikanac Oktavio Pas (Octavio Paz - 1990). Švedska akademija je obrazložila da je Ljosa nagrađen za „svoju kartografiju struktura moći i prodornih slika otpora, pobune i poraza pojedinca".

Rođen je 1936. godine u gradu Arekipa, drugom po veličini u Peruu, a sada živi u Njujorku (i tamo će ostati do decembra 2010). U „Velikoj jabuci" predaje književnost na Univerzitetu Prinston.

LITERATURA

REFLEJO

17

18

LITERATURA REFLEJO

Godine 1990. pokušao je da stupi na vlast kao predsednik Perua. To se završilo kao jalov pokušaj nakon što je izgubio od Alberta Fuhimorija (Alberto Fujimori), još jedne kontrover-

zne ličnosti. BBC otvoreno izveštava o Fuhimoriju: „Za njegove pristalice, Fuhimori je čovek koji je spasao državu od zlih blizanaca - terorizma i ekonomske propasti. Za njegove protivnike, on je autoritativni diktator koji je surovo postupao sa državnim demokratskim ustanovama".

Kako je Ljosa objasnio Nobelovoj organizaciji: - I pisci su građani, te imaju moralnu obavezu da učestvuju u građanskoj raspravi, u raspravi o rešenjima problema s kojima se društva suočavaju. To ne znači da ja mislim da pisci treba da postanu profesionalni političari. Ne, nikad nisam mislio, nikad nisam želeo da postanem profesionalni političar. Jednom sam to uradio jer je situacija u Peruu bila jako, jako ozbiljna. Imali smo hiperinflaciju, imali smo terorizam, imali smo građanski rat. Iako više ne pokazuje interes za profesionalnu politiku, i dalje joj je posvećen kroz svoja dela. I budite sigurni: on će nastaviti da piše. Jetko kao i uvek.

Invierno 2011

Ljubav u doba romana Poznata kubanska književnica Soe Valdes (Zoé Valdés) je gostovala u Beogradu i na predavanju u Institutu Servantes govorila je o ljubavi i njenom prisustvu u savremenoj književnosti. Njena književna dela karakteriše oštra kritika kubanske revolucije, osuda diktatorskog režima Fidela Kastra (Fidel Castro), ali i nostalgija za svakodnevnim životom na Kubi. Pored realističnih i ponekad potresnih svedočanstava o svojim mladalačkim iskustvima, ona u isto vreme istražuje i univerzalne teme o ljubavi, patnji i životnim radostima. Za časopis Refleho književnica je pričala o sebi i svojim delima.

Autor: Katarina Krstić

Kada ste počeli da pišete i zbog čega?

U književnosti sam uvek nalazila duhovno utočište od stvarnosti. Počela sam da pišem jako mlada. Kada sam imala 11 godina pisala sam dnevnik, a zatim i poeziju, da bi sa 17 godina već napisala svoju prvu knjigu pod nazivom Odgovori za život (Respuestas para vivir).

Imajući u vidu moje godine pre bi se reklo da se knjiga odnosila na pitanja o životu nego na odgovore. Moja namera je bila da probam da odgonetnem smisao života i da predstavim svoja dotadašnja iskustva. Sa 20 godina sam napisala ozbiljniji roman, koga karakteriše poetski način izražavanja, pod nazivom Plava krv (Sangre Azul).

Koji pisci su najviše uticali na vas i kojim piscima se najviše divite?

U mladosti sam čitala sva dela do kojih sam mogla da dođem i sva su na neki način uticala na razvoj mog stila i ličnosti. U početku to su bile ljubavne pesme Hose Martija (José Martí), Pabla Nerude (Pablo Neruda) i Gabrijele Mistral (Gabriela Mistral), a kasnije sam volela da čitam Huan Ramon Himenesa (Juan Ramón Jiménez) i Sesara Valjeha (César Vallejo).

Moji omiljeni pisci sada su Kristin Anžo (Christine Angot), Viržin Despen (Virginie Despentes) i Ameli Notomb

(Amélie Nothomb). U knjigama nalazim odgovore na mnoga životna pitanja, sumnje i strahove, koji prirodno nastaju kada neko živi u zemlji sa totalitarnim režimom. Zbog toga smatram da imam mnogo zajedničkog sa piscem Milanom Kunderom.

Da li verujete da pisci koji potiču iz zemalja koje je odlikovao sličan politički represivni režim, kao i loša ekonomska situacija, izolacija i strah od izražavanja svog mišljenja, pišu na sličan način?

Da, slažem se. Budući da sam živela u komunističkoj zemlji imala sam veliku potrebu da se putem književnosti oslobodim tenzije i u njoj nađem utočište. Pisci koji su živeli u sličnim situacijama unose više strasti u svoja dela, slobodnije govore o moralu i uživanjima u ljubavi. Pošto su im uskraćene mnoge slobode, oni u književnosti nalaze sredstvo da iskažu sve svoje suzbijene strasti i buntovništvo. Verujem da i srpski pisci pišu na sličan način.

U vašim delima ima mnogo autobiografskih elemenata. Da li postoji neki lik iz vaših romana sa kojim se posebno identifikujete?

Bez svake sumnje sa Jokandrom iz romana Svakodnevno ništavilo (La nada cotidiaLITERATURA

REFLEJO

19

20

LITERATURA REFLEJO

Ljudi su previše zauzeti posmatranjem svega što se događa oko njih na političkom i ekonomskom planu, tako da ljubav više ne zauzima centralno mesto u savremenom životu. Nemoguće je u današnje vreme napisati roman u kome će ljubav između protagonista biti jedina tema. Niko ne želi da čita kako je neka žena umrla od ljubavi ili je neki čovek izvršio samoubistvo zbog ljubavi. Danas to deluje nerealno. Takođe smatram da je neophodno da ljubav u književnim delima bude tragična ili nemoguća. Prava, čista ljubav ne nosi u sebi misteriju, a ljudi jednostavno žele da na). Međutim, Jokandra ne predstavlja mene u čitaju uzbudljivo delo. potpunosti, već samo pojedine aspekte moje ličnosti iz mlađih dana. U drugom delu romana, JoDa li smatrate da čista ljubav bez drame i kandrin lik odražava i moje osobine, ali možda i tragedije može da postoji u realnom životu, u većoj meri, predstavlja različite žene koje sam van književnosti? poznavala i koje su na mene ostavile snažan utisak. Svaki pisac unosi deo sebe u svoja dela, iaDa, naravno. Ja verujem u pravu ljubav. Ona ko nije uvek svestan da piše o sebi. se stalno menja u toku života od početne strasti do zajedničkog života u starosti, ali nikada ne Budući da se u ovom trenutku nalazite u prestaje da bude snažna i sveobuhvatna. izgnanstvu u Parizu, da li imate planove da se jednog dana vratite sa vašom porodicom I za kraj, šta je ono što pokušavate da prena Kubu i da ponovo tamo živite nesete svojim čitaocima putem vaših dela? Živim u Parizu već 16 godina. Volela bih da se vratim na Kubu jednog dana kada ona postane slobodna i demokratska zemlja. Mnogo bih volela da vidim te promene i zadovoljne ljude, ali bih takođe volela da živim na relaciji Havana-Pariz, budući da taj grad već smatram drugom domovinom.

Vaša dela su cenzurisana na Kubi. Da li ljudi ipak dolaze do vaših knjiga i da li znate kako ih prihvataju?

Da, ljudi uspevaju da dođu do njih. Dobila sam mnogo jako lepih pisama od ljudi sa Kube koji su čitali moja dela. Romani stižu na Kubu ilegalno, donose ih turisti ili pojedinci koji tamo idu nekim poslom i zatim se prodaju tajno na ulicama, skriveni ispod drugih dozvoljenih knjiga, kao na primer govora Fidela ili Raula Kastra.

Da li smatrate da žene pišu o ljubavi na drugačiji način od muškaraca?

Na neki način da. Muškarci imaju tendenciju da opisuju emotivne trenutke kao spoljašnji posmatrači, dok žena unosi više sebe u pisanje o ljubavi. Međutim, ono što je presudno u pisanju nije pol pisca, već njegova ličnost i stil.

U toku predavanja ste izjavili da je čista ljubav nestala iz moderne književnosti. Zbog čega tako mislite?

Želim da ponudim priče o samoći, ljubavi i smrti, ali i sreći, želim da ponudim sve ono što čini sam život. Volela bih da uspem da čitaocima prenesem da život nema smisla bez umetnosti, da svako treba da živi svestan da svojim postupcima stvara umetničko delo i da nastoji da ono svaki put bude sve bolje.

Soe Valdes (Zoé Valdés) je kubanska književnica koja je studirala na Visokom pedagoškom institutu Enrike Hose Varona, kao i na Filološkom fakultetu Univerziteta u Havani. Bila je član Delegacije Kube UNESKO u Parizu od 1984. do 1988. godine, kao i Odeljenja za kulturu Ambasade Kube u istom gradu. Radila je kao zamenik direktora časopisa Cine cubano. Napisala je brojne romane, poput: Ambasadorova kći (La hija del embajador, 1995), Dala sam ti ceo život (Te di la vida entera, 1996), Dragi prvi dečko (Querido primer novio, 1999), Morske vučice (Lobas del mar, 2003), Večnost trenutka (La eternidad del instante, 2004), Plesati sa životom (Bailar con la vida, 2006), itd. Njen rad je nagrađen sa više priznanja: Nagrada za kratki roman Juan March Sencillo (1995), LiberaturPreis, Chevalier des Arts et des Lettres (1999), Ciudad de Torrevieja (2004), a pored romana, objavila je i zbirke poezije i priča.

22

TEATRO REFLEJO

Dva mirisa ruže U prijatnoj atmosferi kafea Terazije, ekipa Refleha je bila u prilici da porazgovara sa prvakinjama Pozorišta na Terazijama, Ljiljanom Stje pa no vić i Elizabetom Đorevskom, o već poznatoj i veoma popularnoj muzičkoj melodrami Dva mirisa ruže. Od prvog trenutka stupanja na scenu 2002. godine, kada je ovaj komad premijerno prikazan, ova dramska priča savremenog meksičkog autora Emilija Karbaljida (Emilio Carballido), postala je jedan od omi ljenijih pozorišnih ko ma da svih onih koji cene dobru glumu, koji vole dobru zabavu, marijaćije, zdrav i isceljujući smeh.

Autor: Ivana Jovanović U početku nevoljna da prihvati ulogu u, kako kaže, jednoj „žešćoj melodrami“, ali nakon što joj je reditelj rekao da će marijaći biti na sceni, bez ikakvog oklevanja Ljiljana Stjepanović, ljubitelj igre, pesme i vedrog duha, postala je deo čitave ove priče.

- A onda smo - dodaje Elizabeta kroz osmeh - zajedno sa rediteljem Saletovićem, uzele makaze u ruke i isekle tekst kako bismo ga prilagodile ovom području.

U Meksiku se ova predstava igra kao jedna prava, teška melodrama, tako da se nekadašnji ambasador Meksika u Beogradu - seća se Ljiljana - baš iznenadio kada je video kako smo mi to izvele i jako mu se dopalo. Na pitanje koliko se predstava danas razlikuje od svog prvobitnog izvođenja, Elizabeta ponosno kaže - Ova predstava je koliko za publiku, toliko i za nas terapeutska. Ima koleginica koje pedeseti put dolaze da gledaju ovu predstavu. Svako izvođenje je drugačije od prethodnog, mnogi dolaze jer se pitaju: Šta li će njih dve danas da urade? - Na šta Ljiljana dodaje - Nas dve smo glumice koje dobro osećaju jedna drugu, dopunjujemo se, slušamo i uživamo, a publika oseti tu energiju i onda dolazi do obostranog zadovoljstva. - Doživela sam da me je jedan psihoterapeut nazvao telefonom i zatražio snimak predstave, jer je njegova pacijentkinja u tom periodu imala jako bolan razvod. Re-

Invierno 2011

kao mi je da ona dolazi kod nas na predstave i nju to toliko oraspoloži da se ona narednih deset dana odlično oseća i tada nije znala kako će da izdrži leto bez predstave - podelila je Elizabeta sa nama svoja iskustva vezana za ovu predstavu. - To je, zapravo, taj terapeutski efekat naše predstave o kome govorimo. - Ceo ansambl obožava ovu predstavu i zato predstava toliko dugo traje i zato je tako i uspešna. Svi dišemo kao jedno - ponosno govori Ljiljana, koja u predstavi, zajedno sa svojoj koleginicom Elizabetom, peva uz muziku marijaćija: Fotografije: Miloš Kodemo (pozorište), Žarko Andrejić (intervju)

- Proživljavam svaku reč iz njihovih pesama, svaku emociju... Čak sam napravila svoj ciganski kabare gde pevam španske, meksičke i naše ciganske pesme, pošto taj repertoar jako volim i on odgovara mom temperamentu. Takođe mislim da neverovatno podsećamo jedni na druge, što po gestu, mimici, temperamentu, tako i po načinu ispoljavanja emocija - priča Ljiljana, na šta Elizabeta, među svojim prijateljima i obožavaocima poznatija kao Beta, dodaje - I kod njih se tragedija veoma lako pretvara u komediju, kao i kod nas. Međutim, uprkos ogromnoj popularnosti ove predstave i velikom odzivu ljudi, ova predstava

se na sceni Pozorišta na Terazijama prikazuje samo jednom mesečno. Ovo je danas neretka pojava u brojnim pozorištima. Sva pozorišta su zatrpana gomilom repertoara, a nemaju dovoljan broj scena. Ganja se, nažalost, broj komada, a ne kvalitet, a na pitanje pozorište ili film, poznate glumice kažu: - Pozorište se pretvorilo u čist entuzijazam, osećaj je prelep…Glumac se nekako mnogo više kali u pozorištu. Ima film svojih prednosti i zahteva, ali je potpuno drugačiji od pozorišta, radi se o potpuno drugačijem sistemu glume.

Za razliku od filma, u pozorištu dobijamo povratnu informaciju od publike, igramo sa njima i za njih, i to je od neprocenjive vrednosti.Još uvek odzvanja gromoglasni aplauz kojim publika već osam godina pozdravlja junakinje ove predstave, koje, bez izuzetka, tokom svakog izvođenja, svoja srca ostavljaju na sceni i neguju ono što se u današnje vreme često zaboravlja: igru, pesmu, vrcavi humor i isceljujući smeh.

TEATRO REFLEJO

23

24

TEATRO REFLEJO

Katalonska predstava pomerila granice pozorišta u Beogradu Histrion promo 2010 „Ima li koga sa druge strane?” pitanje je kojim se kroz istoimenu predstavu Korkada teatar iz Barselone obratio srpskoj publici četvrtog septembra u Kulturnom centru REX. Kroz scenski pokret, muziku i poeziju, ova multidisciplinarna pozorišna predstava, u kojoj i mukla tišina ima značajnu ulogu, neprimetno privlači gledaoca, udružuje sva njegova čula i usmerava ih ka novim putevima spoznaje stvarnosti.

Autor: Sanja Panjesković Na sceni četiri osobe za stolom. Kroz ma- i osećanja koje pamtimo pre kataklizme – objagloviti odsjaj crvene svetiljke nazire se kon- šnjava za Refleho glumac Tomi Valjes. trast svečanih belih košulja i crnih odela – Jedan od motiva u predstavi je nedostatak laganim pokretima, nesigurno i uporno, si- komunikacije. Mada stavljen u kontekst katakliluete na sceni koordinišu svoje kretanje, zme sveta, inspiracija za uvođenje ovog motiva kao da obnavljaju iskustvo kretanja iz nekog u predstavu je okruženje u kome živimo. ranijeg života.

- Ljudi se u 21. veku sve manje posvećuju - Svet je prošao kroz kataklizmu i mi smo je- jedni drugima, ne druže se, komuniciraju vedini preživeli. Svako od nas ima svoj način inter- štački preko interneta, a da u toj virtuelnoj pretiranja sveta, i svako ponovo oživljava stvari stvarnosti zapravo nemaju nikog ko im je blizak. Ipak, ljudi su istovremeno veoma strastvena bića, te zbog nedostatka komunikacije prolaze kroz istinsku intimnu patnju. Predstava se na taj ljudski aspekt posebno osvrće, postavljajući na scenu likove opsednute strašću kaže glumica Sinta Moreno.

Protagonisti ponovo proživljavaju prvu ljubav. Pokušavaju da izađu iz sopstvene izolovanosti uspostavljajući komunikaciju sa drugim bićem. Osluškuju i govore – neke reči odu u vetar, druge ipak stignu do nečijeg srca. Jedni nude sebe, drugi gaze tuđi san. „Ima li koga sa druge strane?”, pitanje je koje odvaja scene, a svaka od njih ima svoju temu: Ove reči, nastale u mojim ustima, sudaraju se sa tvojim ušima. Bez tvojih ušiju, ja nisam

Invierno 2011

ništa, ove reči ne postoje. Ne idi. Slušaj. Tišina, buka života, zvuk talasa koji se lome. Slušaj. Čuješ li nas? Čuješ li me?

108.1, ima li koga sa druge strane? (odlomak iz predstave) Predstava u prvi plan postavlja i uobičajene pojmove, koje pozmajemo, ali da toga nismo svesni: Moje vreme nije tvoje.

Vreme zavisi od brzine sata koji meri.

Nekad želiš sve odjednom da kažeš, a ne kažeš ništa. (odlomci iz predstave) Predstava je, kaže glumica Nuri Santalo, nastala u pozorišnoj laboratoriji, koju je trupa nazvala Labaratorio de creación.

- Sastajali smo se svakog dana, kako bismo predstavu doveli do savršenstva. Tokom četvoročasovnog rada, svako od nas je u pred-

Ima li koga sa druge strane Korkada teatar (Corcada Teatro) Autori: Žuan Fuljana (Joan Fullana) i Šavije Martines (Xavier Martínez), uz tekstove Blai Boneta (Blai Bonet), M. Meterlinka (M. Maeterlinck), Hajnera Milera (Heiner Müller), Žorža Pereka (Georges Perec) i Brajana Grina (Brian Greene) Režija: Žuan Fuljana i Šavije Martines Igraju: Sinta Moreno (Cinta Moreno), Toni Valjes (Toni Vallès), Marina Kongost (Marina Congost), Šantal Gabaro (Xantal Gabarró), Nuri Santalo (Nuri Santaló) Kostimi: Sinta Moreno Zvuk i svetlo: Žuan Fuljana (Joan Fullana) Jezik: Katalonski, sa prevodom na srpski stavu unosio deo svog iskustva i emocije, i mislim da ih je srpska publika prepoznala i u sebi - kaže Nuri.

- Svi članovi trupe su oduševljeni ne samo prijemom predstave kod publike, već i gostoljubivošću naših ljudi. - Ljudi su simpatični i prijatni, a vodili su nas da probamo i razne srpske specijalitete. Posebno mi se dopao kajmak i burek, a iznenađen sam koliko kafe dnevno popijete! – kaže kroz osmeh Toni.

Korkada teatar Korkada Teatar je pozorišna trupa koja svoje napore usmerava ka stvaranju multidisciplinarnih predstava u kojima pozorište, ples, muzika i poezija imaju zajedničke ciljeve. Nastala 2006. između Majorke i Barselone, trupa je postavila na scenu sledeće predstave: Da ti preplivam kožu; Koskemuda; Dlaka na grudima (nagrada Botil 2006); Intimni kabare; Federikova šetnja; u Koso; Glasovi u vremenu; Pesoa, ili šta turista mora da vidi; Poiein, sunovratna dikcija; Nema šta se ne desi između ponedeljka i nedelje; 108.1 ima li koga sa druge strane?; Rezidenti; Crnčić iz Gvineje.

TEATRO REFLEJO

25

26

TEATRO REFLEJO

¿Da li će se školstvo DRAMATIČNO promeniti?

Poželjno je i moguće, potrebna je volja

Autor: Milica Milosavljević

U okviru debatnog programa ovogodišnjeg festivala Histrion Promo 2010 našla se i diskusija sa temom Studirati kroz pozorište. U debati, koja je održana drugog septembra u Institutu Servantes, učestvovali su Ljubica Beljanski-Ristić (profesor književnosti i predsednica Centra za dramu u edukaciji i umetnosti), Vladimir Jevtović (profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu), Jasmina Nikolić (profesorka španske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu)i Ana Tomović (rediteljka i jedna od osnivača Centra za interaktivnu umetnost In Stage Organization), dok je moderator debate bila Hristina Vasić (jedna od organizatora festivala Histrion).

Diskusiju je otvorila prof Beljanski-Ristić objašnjavajući pojam pedagogije pozorišta.

Prema njenim rečima, pozorište u obrazovanju se ogleda upošljavanjem profesionalnog pozorišnog kadra na mesto predavača, dok je drama u obrazovanju primenjivanje dramskih struktura, tehnika i strategija u redovnom školskom programu. Ovim razgraničavanjem, Beljanski- Ristić je predočila dva puta kojim se može kretati naš obrazovni sistem. Beljanski-Ristić je takođe istakla da ovaj pristup nastavi nije novitet u našoj zemlji! Naime, u nastavni program školske godine 2002/2003, a u okviru predmeta umetnosti, bio je potpredmet drame i pokreta. Nažalost, ove inovacije nisu potrajale, te se već sledeće

godine nastavilo sa starim načinom rada, iako je upotreba drame i pokreta pokazala dobre rezultate.

Profesor Jevtović je podržao podelu pozorišta i drame u obrazovanju i dodao da ova primena pozorišta i dramskih struktura mora imati jasan cilj, a koji ne teži stvaranju novih dramskih umetnika, već razvijanju različitih kompetencija kod dece i studenata. On je naglasio brojne vrline dramskog vaspitanja i uopšte pozorišta u nastavi, ali je i ukazao da se ovim pitanjem u našim školama bave laici entuzijasti (dramske sekcije koje vode profesori književnosti). Jevtović je upozorio da, za razliku od npr. zemalja Skandinavije, Srbija ne neguje dramsko vaspitanje. On smatra da su institucije poput dečijeg, lutkarskog i studentskog pozorišta potpuno zapostavljene, te da se time uklanja bilo kakva alternativa standardnoj nastavi, takođe je konstatovao da se stanje u srpskom školstvu nije promenilo preko 30 godina.

Invierno 2011

Profesorka Jasmina Nikolić se u svom izlaganju više usmerila ka problemu visokog školstva. Navevši Histrion kao pozitivan primer primene pozorišta u visokom školstvu (akteri festivala su mahom studenti), ona je postavila pitanje da li je i na koji način izvodljivo uvođenje drame i pozorišta u srpsko visoko školstvo? Kao član Tempus Projekta (projekat Evropske Komisije za ponovno uspostavljanje kooperacije između institucija visokog obrazovanja u Srbiji, sprovođenje Bolonjske deklaracije), profesorka Nikolić je predočila u kom stepenu zastupljenosti se pozorište može uvesti na fakultete i više škole, tj. da se može naći u vidu master studija, jednog predmeta ili na nivou celog programa, da može svaki fakultet samostalno odlučivati o primeni pozorišta u svom radu, ali i da mogu sve institucije uniformno sprovesti ovu reformu. Njen predlog je, ipak, vodio ka nekom sveobuhvatnom rešenju, tj. ka zajedničkom radu svih institucija na sprovođenju ove reforme. Nikolićeva je istakla da se samo zajedničkim dogovorom može doći do jednog uspešnog sistema i naglasila da bi u suprotnom nastale mnogobrojne frakcije, koje bi nastav-

ljale da se dele i unutar sebe, što bi za krajnji rezultat imalo neuspeh.

O primeni dramskog vaspitanja nad srednjoškolcima i studentima govorila je Ana Tomović. Svoje izlaganje otpočela je govoreći o predstavi One su htele nešto sasvim drugo koju su napisali studenti, a izveli srednjoškolci. Ceo projekat je sproveden od strane In Stage Organization koja se bavi promovisanjem pozorišta u obrazovanju, sa akcentom na obrazovne ustanove čiji se učenici upuštaju u marginalne okvire ponašanja. Ova organizacija je osnovala i studijski master program Teatar socijalnog reda, ali on nije zaživeo u punoj meri zbog nedostatka sredstava. Tomović je isticala pozorište kao jak element za buđenje i građenje socijalne svesti i da kao takvo gradi karakter i samostalnost misli, što

donekle objašnjava njegovu nedovoljnu promovisanost. Što se tiče statističkih podataka o produktivnosti dramskog vaspitanja, prof. BeljanskiRistić je iznela rezultate istraživanja EU, koje je sprovedeno nad uzorkom od 5.000 dece, uzrasta od 6 do 12 godina u periodu od 2 godine i u 12 zemalja EU. Rezultati ubedljivo govore u prilog dramskom vaspitanju, obzirom da pokazuju da bilo kakvo izlaganje deteta dramskim strukturama, u pasivnom ili aktivnom obliku, razvija više različitih kompetencija, kao što su: empatija, preduzimljivost, komunikativnost, sigurnost u sebe, kreativnost, ljubav prema svim školskim sadržajima (ne samo pozorištu), tolerantnost, humor...

Uz postojeće argumente i stručnjake koji su ih podržali, fali samo malo preduzimljivosti da bi se ovaj projekat sproveo u delo. Mada, da smo već imali pozorište u školstvu, ova preduzimljivost nam ne bi falila!

TEATRO REFLEJO

27

28

TEATRO REFLEJO

Debata Umetnost prevođenja dramskih tekstova Festival Histrion Autori: Ivana Jovanović i Marija Gudurić Veliku pažnju beogradske publike privukla je debata pod nazivom Umetnost prevođenja dramskih tekstova, na kojoj je diskutovano o razlozima loše situacije drame na srpskoj prevodilačkoj sceni, sa osvrtom pre svega na dela na španskih autora, o praktičnim problemima kod prevodilaca. Kao jedan od razloga zbog kopri prevođenju dramskih komada, kao i o per- jih drama nije izazovna za objavljivanje u Srbiji, spektivi mladih dramaturga u Srbiji.

- Jedan od razloga tome je nezainteresovanost U debati su učestvovali Jasna Stojanović, izdavača koji čitalačkoj publici u Srbiji uglavnom profesorka sa Katedre za iberijske studije Filo- serviraju lako štivo umesto velikih dela svetske loškog fakulteta u Beogradu, Ljubiša Rajić, pro- književnosti – istakao je Gojko Božović. fesor sa Katedre za skandinavistiku Filološkog Profesorka Stojanović je navela poražavajući fakulteta u Beogradu, Gojko Božović iz izdava- podatak da je od 1950. godine do danas u Srbičke kuće Arhipelag, kao i dramaturg Jelena Pa- ji objavljeno svega pet prevoda španskih draligorić. ma, navodeći dela koja su ranije prevođena na Kada je u pitanju prisustvo drame na srpskoj srpski, kao i dela u okviru sopstvenog prevodilaizdavačkoj sceni, učesnici debate su se složili čkog iskustva. da je situacija izuzetno loša, jer je sve manje inSa osvrtom na sam čin prevođenja dramskog teresovanja za dramu, kako kod čitalaca, tako i dela, Ljubiša Rajić i Jasna Stojanović ukazali su na mnoštvo praktičnih problema sa kojima se susreću prevodioci, ali i na to kako se sa tim suočiti, bilo da je reč o prevođenju simboličnih imena, prilagođavanju vojničkih činova našim standardima, pronalaženju adekvatnih imena za katoličke crkvene praznike ili o igrama reči koje su često neprevodive. Prema njihovim rečima, delo treba što vernije prevesti, prilagoditi prevod mestu, kulturi i vremenu iz koga datira, ali i sačuvati stilske odlike i tako ispoštovati pisca koji je stvaralac dela i učiniti da tekst ne izgubi na značaju.

Debata je zaključena skretanjem pažnje na probleme mladih dramaturga.

- Njihova dela često bivaju promenjena iz korena, jer reditelji uvode nove likove i ubacuju replike, te tako tekst gubi autentičnost – ukazala je Jelena Paligorić.

30

ARTE

REFLEJO

Genije vaskrsao i u Beogradu Božanstveni svetovi Salvadora Dalija u Beogradu Autor: Maja Petričević

Naša prestonica imala je privilegiju da se podseti genijalnosti svestranog španskog, kao i svetski priznatog umetnika, nesumnjivog genija koji je ostavio dubok trag u kulturi naše civilizacije.

Izložba pod nazivom Salvador Dali: Božanstveni svetovi otvorena je drugog septembra u Muzeju istorije Jugoslavije (Muzej 25. maj) pružajući priliku obožavaocima Dalijevog lika i dela da je u toj postavi i posete sve do 14. novembra prošle godine.

Organizatori su se zaista potrudili da sve izgleda upravo onako kako dolikuje kada je reč o jednom geniju, i ne čudi da je vladalo veliko interesovanje za ovaj događaj koji je posetilo oko 27.500 ljudi.

Svi posetioci imali su priliku da vide preko 200 ilustracija podeljenih u dva najobimnija Dalijeva opusa: Biblia Sacra i Božanstvena komedija, kao i šest originalnih knjiga Božanstvene komedije i markice koje su u Ita-

liji izdate povodom 700 godina od rođenja Dantea. Ovako obimna izložba Dalijevih radova pre Beograda bila je postavljena jedino na Bledu, u Mariboru i u Njujorku.

Svi oni koji su želeli potpun ugođaj mogli su izložbu da posete sredom i četvrtkom (18 časova), kao i vikendom (12 i 18 časova) kada je organizovano i stručno vođenje kroz postavku. Cena ulaznice bila je 450 dinara, dok su studenti, đaci, penzioneri i grupe od po deset ljudi mogli da uđu po ceni od 300 dinara.

Invierno 2011

Putevi odlaska i dolaska u Institutu Servantes Autor: Maja Petričević

Izložba poznate španske slikarke Lole del Kastiljo (Lola del Castillo), pod nazivom Putevi odlaska i dolaska, otvorena je u septembru u Institutu Servantes. Povodom svečanog otvaranja izložbe, novinarima su se obratili sama slikarka, govoreći o viđenju sopstvenih dela, kao i zamenik šefa ambasade Havijer Ergeta Garnika (Javier Hergueta Garnica).

Na izložbi je prikazano deset dela, rađenih uljem, pastelima i grafikom. Slikarstvo Lole del Kastiljo je geometrijsko i prostorno i pod uticajem tehničkog crteža, predmeta koji predaje na Fakultetu lepih umetnosti na Univerzitetu La Laguna na Tenerifima.

- Izložba je izuzetno interesantna, najpre zbog vizuelnog kvaliteta. Radi se o delima velike izražajne vrednosti, mnoga od mesta su prizori iz Havane, neka iz Madrida i sa Kanarskih ostrva, gde slikarka živi. Nalazimo se pred delima ogromne izražajne snage što se vidi i na slici odabranoj za plakat – objašnjava Havijer.

Lola navodi da su izložene slike bile Havijerov izbor i da prikazuju mesta kojima prolazimo, ali na kojima se nikada ne zadržavamo.

- Ta mesta su neutralna, na njima provodimo samo par minuta i zbog toga ih ne smatramo sasvim svojima. Na neki način na njima ostavljamo svoje tragove koji su jedini dokaz da smo tuda prošli – objašnjava Lola.

Na nekim slikama predstavljen je hladniji ambijent - stanice metroa, aerodromi i slično, dok su na

drugima toplija i prijatnija mesta - pijace, trgovi ili parkovi. Kako sama Lola kaže, u pitanju su lokacije na kojima su ljudi prisutni na jedan eteričan način.

- Prostor i svetlo su protagonisti. Ljudi ostavljaju svoje tragove na uglačanom podu, tek su senka sopstvenog odsustva koje klizi po platnu pod uticajem svetlosti, dok um stvara jednu narativnu dimenziju – kaže Lola dodajući da slike zapravo prenose poruku prolaznosti.

Svi ljubitelji slikarstva su pozvani da do šestog oktobra ostave svoje tragove u galeriji Instituta Servantes i da tako, u skladu sa simbolikom izložbe, prošetaju svojim putem odlaska i dolaska.

ARTE

REFLEJO

31

Invierno 2011

Čarolija Božićne lutrije Prve pripreme za Božić u Španiji počinju, verovali ili ne, još u julu, kad kreće prodaja tradicionalne Božićne lutrije (Sorteo de Navidad). Ova igra na sreću danas je popularnija nego ikad – procenjuje se da u njoj učestvuje gotovo 98% Španaca.

Autor: Marija Gudurić

Božićna lutrija nastala je davne 1812. godine, sa ciljem da se popuni deficit u državnoj blagajni. Prvobitno je nosila ime Moderna lutrija (Lotería Moderna), da bi 1892. godine promenila ime u današnje (Sorteo de Navidad). Jedan tiket (billete) košta 200 evra i sastoji se od 10 manjih lozova koji se nazivaju décimos. Oni se prodaju po ceni od 20 evra. U slučaju dobitka, ceo tiket donosi pun iznos nagrade, dok se za jedan „desimo“ dobija deseti deo nagrade. U igri je 85.000 brojeva, od broja 00001 do broja 84999, a svaki se štampa u 195 serija, što znači da više ljudi može uzeti isti broj.

Izvlačenja se održavaju svakog 22. decembra u salonu Državne lutrije u Madridu. Svi brojevi ispisani su na drvenim kuglicama koje se izvlače iz ogromnog metalnog bubnja. Iz manjeg bubnja izvlače se kuglice na kojima je ispisana nagrada, a kojih ukupno ima 1.787. Glavna nagrada ili El Gordo, iznosi tri miliona evra za ceo tiket, odnosno 300.000 po „desimu“. Pored glavnih nagrada, dodeljuju se i 1.774 nagrade od po 1.000 evra, poznatije pod imenom Pedrea (u bukvalnom prevodu „kamenovanje“ ili „odron“). Kuglice po tradiciji izvlače deca iz škole San Ildefonso koja pevaju brojeve i nagrade koje su izvukla.

Koliko je Božićna lutrija popularna u Španiji pokazuje podatak da je bila održavana i za vre-

me Građanskog rata. Tokom ovih godina, u periodu od 1936. do 1939. godine, srećke su delile političke partije.

Naravno, ovakav događaj obavezno prati veliki broj sujeverja. Tako se, na primer, prvo razgrabe brojevi vezani za važne datume. Ima i onih koji čak godinama ostaju verni svojoj kombinaciji, dok drugi imaju svoj ritual prilikom kupovine loza – na prodajno mesto stupaju desnom nogom i zahtevaju da im prodavac da tiket desnom rukom, jer, prema verovanju, levoruki prodavci donose nesreću. Neki idu toliko daleko da, u slučaju da je red za kupovinu loza veliki i, ukoliko je tada paran dan, stanu u desnu stranu reda, a ako je neparan, stanu u levu stranu. I kad se domognu željenog loza, sujeverni nastavljaju sa ritualima – srećkom prelaze preko leđa crne mačke ili preko glave ćelavog čoveka, a neki ga čak stavljaju i pored figure veštice ili sveca.

Najtraženiji brojevi za Božićnu lutriju u 2010. godini bili su oni koji sadrže datum kada je Španija igrala finale Svetskog prvenstva u fudbalu, zatim oni sa datumom Papine posete Španiji, kao i danima održavanja El klasika između Barselone i Real Madrida. Zanimljivo je i to što prilikom kupovine lozova postoji i razlika kod polova, pa tako žene obično kupuju srećke koje se završavaju sa parnim brojevima, najčešće sa 0, 2 i 4, dok muškarci preferiraju neparne i to uglavnom brojeve 5, 7 i 9.

COLLAGE

REFLEJO

33

34

COLLAGE REFLEJO

Decembar u Madridu Autor: Dijana Kotorac

Decembar je i za Madrid nevjerovatno hladan. Iako temperatura varira: toplo, hladno, kiša, snijeg... svi očekujemo da se ugrijemo u Madridu, pa i ja, ali priroda je odlučila da nam podari sve što smo joj tražili jer smo bili isuviše „pažljivi“ prema njoj.

Vremenske prilike na stranu, Madrid je divan čak i u ovo hladno doba godine: svaki glavni trg ukrašen je takozvanim mercadillo de Navidad, malim tržnim centrima u vidu drvenih kućica na otvorenom, koje nude bezbroj raznovrsnih stvari. Skoro pa je nemoguće proći pored njih a ne zadržati se, ili čak i nešto kupiti: od malih figurica za Belén (prikaz Hristovog rođenja), do modnih detalja kao što su šalovi, kape... Na glavnom trgu Plaza del Sol skoro da ne može ni da se prođe, što nije za čuditi ako se uzme u obzir da je sam centar Madrida jedan veliki tržni centar i da se praznici bliže. Kako li će tek biti od 10. januara kada počnu rebajas (sniženja)? Prava ludnica...

Kad sam već pomenula Belén, bilo bi nepravedno izostaviti činjenicu da su i ove godine dva najljepša i najveća prikaza Hristovog rođenja postavljena u Edificio de Correos y Ayuntamiento. Redovi da se uđe su ogromni, ljudi čekaju po dva sata da bi vidjeli Hristovo rođenje i dolazak kraljeva koji daruju Isusa. Španija, katolička

zemlja, ne može da se pohvali velikim brojem istinskih praktikanata vjere, ali može tradicijom.

Sam grad nudi bezbroj aktivnosti i veliku pažnju posvećuje djeci, naročito tokom ovih dana: u raznim institucijama organizovane su radionice, međusobno razmjena poklona, dječje predstave i mjuzikli, ali ni odrasli nisu zaboravljeni: pozorišta, bioskopi na sve strane mame...

Ono što Španci čuvaju kao još jednu tradiciju je i Cena de Navidad (Božićna večera). Na večeri se okupljaju članovi porodice, ali su dobrodošle i sve njima bliske osobe.

Tako se praktikuje: cena de navidad de trabajo, entre amigos cercanos, entre los de sus entrenamientos, de facultad... Hiljadu razloga za okupljanje i proslavljanje Božića. Pitate Turrón se kako stignu na svaku večeru? Uh, pa lako. Cena de Navidad počinje od 1. decembra već, tako da razne grupe odaberu različite datume. Neki je proslavljaju u restoranima, drugi kući... Ipak, jedna Božićna večera se izdvaja: noć 24. na 25. decembar, Nochebuena, je

Invierno 2011

cena navideña u najužem krugu porodice. Okupili smo se svi i po običaju ide predjelo, prvo jelo, drugo jelo i na kraju dezert ili ono što mališani najviše čekaju: Dulce de Navidad (Božićni slatkiši): marcipan, polvorones, turrón...

Ono što je toliko iznenađujuće je dječje iščekivanje, toliko nevino, otvoreno, čisto iščekivanje Papa Noela (Deda Mraza). Mališani u školi, zahvaljujući velikom broju firmi koji šalju poštu u ovom periodu, dobijaju pisma na kojima pišu Deda Mrazu šta žele da dobiju. Deda Mraz u

Polvorones

velikom broju slučajeva ispunjava te želje. Njegov dolazak se odvija isključivo dok djeca spavaju, tako ne mogu da ga uhvate što ujedno otvara mogućnost da djeca uživaju još jednu godinu u fantaziji o ovom darežljivcu.

Još jedna tradicija, jako bitna za Špance je koncerta Rafaela (Raphael). Čovjek koji je i dalje pun snage, sa više od 60 godina, muzička ikona ne samo u Španiji, već i u Hispanskoj Americi. Uz note tanga, bolera i ranćera (ranchera) daje notu svečanosti a da nikome nisu dosadne njegove pjesme (mada izvodi i pjesme drugih muzičara) iako je ove godine obilježio 50 godina svoje muzičke karijere.

Iznenadićete se, ali za odrasle tu se završava zabava, što će reći da barovi ne rade te noći, skoro ni jedan. Centar grada koji vrvi od barova, kafića, restorana, te noći je pust. Panorama onoga što se može vidjeti je nevjerovatna, nestvarna. Po nekom nepisanom pravilu, trebalo bi da počnu da rade od jedan sat, ali ove godine, možda zbog zime, toplog doma, a možda i zbog lijenosti, skoro da ništa nije bilo otvoreno.

Lagana šetnja po pustom centru prija. Uvijek ostaje još jedna mogućnost: flaša španskog dobro poznatog i cijenjenog vina u toplom domu...

COLLAGE

REFLEJO

35

COLLAGE REFLEJO

Ilustrovala: Sanja Drakulić

36

La Cucaracha u meksičkoj tradiciji Autor: Slađana Jakovac La Cucaracha (bubašvaba) je tradicionalna španska balada (corrido), koja je postala popularna u Meksiku tokom Meksičke revolucije.

Corrido je narodna narativna pesma u stihu. Ove pesme za temu uglavnom imaju istoriju, svakodnevni život seljaka, kao i druge važne sociološke informacije.

Poreklo pesme La cucaracha je nepoznato; postoje neke verzije koje pevaju o završetku rata u Granadi 1492. godine. Međutim, bez obzira na njeno poreklo, ova pesma je doživela svoju kulminaciju tokom Meksičke revolucije, kada je doživela najveću produkciju stihova, jer su i pobunjenici i aktuelna vlada ispevali politički obojene stihove za ovu pesmu, pa se zato ona uglavnom vezuje za Meksiko.

Reči su uglavnom satirični stihovi koji su uklopljeni u tradicionalnu melodiju, i često se improvizuju da bi pevale o aktuelnoj političkoj i društvenoj situaciji.

Mi ćemo se ovom prilikom osvrnuti na revolucionarne stihove. Politički simbolizam je bio uobičajena tema u ovim stihovima, i pevalo se o političarima, ratnim događajima, kao i o uticajima rata na civile. Danas se najviše citiraju strofe o viljistima i anti-uertistima. Španski La cucaracha, la cucaracha, a no puede caminar porque no tiene, porque le falta marihuana pa' fumar.

Ya murió la cucaracha ya la llevan a enterrar

Srpski Bubašvaba, bubašvaba više ne može da hoda zato što nema, zato što joj fali marihuana da zapali.

Bubašvaba je uginula sada je nose da je pokopaju pored četiri lešinara i jednog crkvenog miša.

predsednika Viktorijana Uertu, notornog pijanicu kojeg su smatrali zlikovcem i izdajnikom zbog toga što je imao udela u smrti predsednika Fransiska Madere.

Takođe su postojale strofe uertista i antikaransista: Španski Ya se van los carrancistas, ya se van haciendo bola, ya los chacales huertistas se los trayen de la cola.

Srpski Odlaze Karansisti, u punom su povlačenju, a Uertistini šakali će ih uhvatiti i zarobiti.

Španski En el norte vive Villa en el sur vive Zapata lo que quiero es venganza por la muerte de Madero.

Srpski Na severu živi Vilja, na jugu živi Sapata, ja želim osvetu za smrt Madera.

Naravno, “La cucaracha” je bila veoma popularna i među civilima, pa postoji nekoliko verzija koje nemaju nikakvu političku konotaciju. Osim stihova koji se odnose na istorijske događaje, postoji na stotine drugih verzija. Španski Cuando uno quiere a una y esta una no lo quiere, es lo mismo como si un calvo en calle encuentra un peine.

Srpski Kada čovel voli ženu a ona mu ne uzvraća, to je isto kao da ćelav čovek pronađe češalj na ulici.

Ovu pesmu su izvodili brojni slavni pevači, poput Luis Armstronga, Džipski Kingsa, Los Lobos-a, čak i Brzi Gonsalesa u jednom od naših omiljenih crtanih filmova i dr.

Poznato je da su bubašvabe veoma otporentre cuatro zopilotes na vrsta i da postoje već milionima godina. y un ratón de sacristán.

Da li je ta karma koju one nose zaslužna za popularnost ove pesme i njeno trajanje već Kao što je to uobičajeno u revolucionarnim stotinama godina, to ne možemo da tvrdimo, pesmama, ova verzija krije političko znače- ali sigurno je da će i ova pesma trajati još dunje, i bila je popularna među vojnicima Panća go, i da će je pevati i naša deca, i verovatno i Vilje. U ovoj verziji, bubašvaba predstavlja unuci, i to u celom svetu.

Invierno 2011

Tekila – brend koji se identifikuje sa državom Meksiko, iznutra i van države, ne može se ni shvatiti ni zamisliti bez marijaćija, ćarosa (tipičnih meksičkih konjanika) i naravno tekile, koji su jako važan dio meksičkih korijena, temperamenta, načina mišljenja i njihove duše, citat je društva Meksičke akademije za tekilu koji savršeno dočarava asocijacije vezane za ovu državu. Suprotno uvreženom mišljenju, tekila se ne pravi od kaktusa i nikad ne sadrži crva!

Autor: Dijana Kotorac

Od Asteka do svetski poznatog brenda Legenda kaže da su se domoroci sakrili u pećini tokom snažne oluje, a snažan udar groma je pogodio agave u blizini pećine i izazvao požar od nekoliko časova. Nakon što je dim dopro do domorodaca u pećini, potražili su i otkrili izvor, probali sok-med koji je ostao od agave zahvalivši se Bogu na tom nektru koji transformiše ličnost čovjeka. Za njih, to bilo pravo čudo!

Piće od agave koje su Asteci pili nazivali su oktil (nauatl jezik: bijelo vino) ili pulke. Tek sa dolaskom kon- logijom naziva ovog alkoholnog pića. Naime, u kistadora i uključivanjem destilacije u proces okolini grada Tekila u 16. vijeku počinje proizproizvodnje ovo piće dobija zvaničan naziv te- vodnja ovog pića od soka plave agave, koji kila. Oblast Halisko može da se pohvali etimo- prolazi kroz proces fermentacije i destilacije.

Agava nije kaktus, mada je to pogrešno mišljenje široko uvreženo. Ona posjeduje velike listove koji se kidaju i koristi se samo srce oblika ananasa. Ipak tekila, kakva je nama danas poznata, počela da se proizvodi u Guadalahari u 19. vijeku. Registrovano je preko 2.000 vrsta tekila, a proizvodi se samo u pet država Meksika (Halisko, Guanahuato, Mićoakan, Najarit, Tamaulipas). Neki smatraju da je naziv nastao iz nauatl jeziku od riječi tequilt (rad, posao) i tlan (mjesto).

U SAD je prva tekila izvezena 1873. god. marke Sauza Tequila, porodice Sausa zahvaljujući čijem zalaganju ovo piće i dospjeva na mjesto nacionalnog i zaštićenog meksičkog COLLAGE

REFLEJO

37

38

COLLAGE REFLEJO

brenda. Da bi piće moglo da se nazove tekilom mora biti proizvedeno u Meksiku (isključivo je njihov brend i smatra se nacionalnom svojinom, bi lo gdje drugo proizvedeno, smatra se imitacijom) i mora da sadržati najmanje 51 odsto soka dobijenog iz šećera iz agave. Tako postoje mješane tekile (sa sirupom od kukuruza ili šećerne trske, najviše 49 odsto takvog šećera) i na one koje su na ambalažama označene kao tekila.

Proizvođači naglašavaju da je tekila čista (samo agava šećer tokom fermentacije, čime se povećava i aroma agave) tako što dodaju na ambalaži legendu 100 odsto agave. Agava otprilike sazrijeva 7-10 godina da bi bila spremna za dobijanje tekile. Čista tekila se najviše pije u Meksiku i SAD, mješana u Aziji, Evropi, pre svega u Ukrajini, Rusiji… Mamurluk je jači ako se pije mješana tekila zbog veće količine dodatog šećera.

Tequila) odobrio je i zvaničnu čašu Ouverture Tequila glass.

Ipak, Meksikanci se drže tradicionalne čaše caballito (mali konj) ili chupito. Naziv konjić potiče iz perioda kada su vlasnici hacijendi agave na konjima obilazili svoja polja i sa sobom nosili nesto nalik čuturicama (u jednoj vodu, u drugoj tekilu), a za vrat im je bio obješen goveđi rog. Na pitanje čemu im služi rog uslijedio bi odgovor: za tekilu na konju.

Crv u tekili

Često se smatra da flaša tekile može da sadrži malog crva. To je zabuna. Crv se nalazi u piću zvanom meskal. Međutim, pravilo je da najkvalitetniji meskal ne sadrži crva u flaši. Začkoljica je u tome da je i tekila neka vrsta meskala, odnosno da je tehnički isto što i meskal samo što se tekila doNačin ispijanja tekile bija u oblastima kojima je propisana licenca za dobijanje Osim čiste tekile, u Meksiku tekile i samo od plave agave, je popularna i zastava Meksika a meskal i u drugim područji- tri male čašice: limunov sok, ma i od drugih vrsta agave. bijela tekila i sangrita. U većini Tako meskal obuhvata široki drugih zemalja se služi sa sospektar pića koji se proizvode lju i limunom, ali i sa cimetom i od agave. Način prerade je narandžom (npr. u Njemačkoj). takođe različit: tekila se dobija Običaj ispijanja ovog pića sa likuvanjem na pari, dok meskal munom i solju datira od samog u rustičnim pećima na podu u početka proizvodnje tekile. kojima se peku djelovi listova Dok još nisu postojala fabrička postrojenja za dobijanje tekile, alkohol je bio i dio nalik na ananas; meskal prolazi samo jak, pa su ljudi pribjegavali ublažavanju ta- jednom kroz destilaciju, a tekila 2-3 puta. kvog ukusa dodajući limun i so.

Čaša za tekilu Tekila se najčešće služi u malim kratkim čašama (kao za konjak), mada bi čistu tekilu bilo najbolje služiti u tzv. sifter čašama (nalik su čašama za bijelo vino, sa kratkom drškom, široko dno, uzan vrh). Regulatorni savjet za tekilu (Consejo Regulador del

Tekila kao lek

Hvalospevi o tekili čak idu dotle da joj pripisuju lekovita svojstva. Naime, 30-ih godina 20. vijeka velika epidemija je odnijela mnogo života. Jedan poznati doktor u Montreju je preživio epidemiju i to pripisao običaju pijenja tekile sa solju i limunom prije svakog obroka, a zatim je to preporučivao i svojim pacijentima.

Pokazalo se, međutim, da se radi o zabludi.

Meksikanci imaju običaj da kažu: para la gripe, tómate un tequila, si no se te quita al menos se te olvida (za grip, popij tekilu, ako ti i ne pomogne, bar će učiniti da zaboraviš).

Invierno 2011

Sangrita

tadašnje, ali je ista gospođa, tada već udovica, započela proizvodnju sangrite na bazi paradajza, pikantne paprike i limuna.

Sangrita je česti pratilac tekile, a porijeklo vodi iz Haliska. Prije 60-ak godina Edmundo Sanćez, vlasnik malog restorana sa svojom suprugom, služio je tekilu Margarita koju je sam pravio u kamenim pećima. Takva tekila je bila jakog ukuMargarita je karakterističan sa i da bi ga ublažio, njegova supruga je do- koktel meksičkog porijekla i sprešla na ideju da uz to služi kriške narandže, so ma se sa tekilom, triple sekom i lii mljevenu papriku. Kako je ovo bio pun pogo- munovim sokom, zbog čije kombidak, porodica je odlučila da umjesto kriški, nacije se smatra afrodizijakom. iscjedi sok od narandže u kome će dodati so i Više informacija o tekili procrvenu papriku, što je kao rezultat dalo crve- nađite na internet adresi: nu boju i naziv sangrita (deminutiv od sangre www.acamextequila.

- krv). Današnja sangrita se dosta razlikuje od com.mx.

Poznavaoci tekilu dele na pet kategorija: Oro – mlada, iskvarena, kojoj se dodaje šećer ili karamel da bi imala ukus starije tekile Blanco ili plata – bijela, odmah poslije destilacije ide u prodaju Reposado – odležala od dva do dvanaest mjeseci u hrastovom buretu Añejo – odležala od godine do tri u hrastovom buretu Extra añejo – minimalno tri godine odležala u hrastovom buretu

COLLAGE

REFLEJO

39

Invierno 2011

Obeležen Dan hispanizma u Beogradu Autor: Tamara Mirković

U Svečanoj sali Instituta Servantes, početkom oktobra, Društvo hispanista je organizovalo tribinu povodom obeležavanja Dana hispanizma, dana kada je Kolumbo otkrio Novi svet (12. oktobar 1492. godine) kročivši na američko tle, uveren da je zapravo stigao u Indiju. Tema tribine je bila izuzetno osetljiva, i već dugo predstavlja predmet žustrih rasprava o tome da li je otkriće Amerike dovelo do sudara civilizacija i najvećeg genocida ikada, ili se radi o susretu i mešanju kultura i rasa. Sve te rasprave nisu dale konačan zaključak o tome kako treba da doživljavamo posledice otkrića američkog kontinenta.

Na početku tribine, prisutnima se obratio gospodin Antonio Lasaro Gosalo (Antonio Lazaro Gozalo), direktor Instituta Servantes, poželevši učesnicima puno sreće u predstojećem programu objašnjavajući da se i u Španiji mnogo govorilo na istu temu i da do sada nisu izneti konačni zaključci, i na kraju izrazio nadu da će se te večeri, u Svečanoj sali beogradskog Servantesa, učiniti makar jedan korak dalje ka tom cilju.

I sama raznovrsnost u imenovanju ovog istorijskog događaja nam ukazuje na različito viđe-

nje onoga što taj 12. oktobar 1492. godine simbolizuje. Osim termina Dan hispanizma (Día de la Hispanidad), postoji još nekoliko, na primer, Dan rase (Día de la Raza), Kolumbov dan (Día de Colón), Dan otkrića (Día del Descubrimiento), Dan indijanskog otpora (Día de la Resistencia Indígena) i tako dalje.

Učesnici tribine su bili pažljivo birani i predstavljaju najkompetentnije sagovornike na ovu temu. Dr Nikola Samardžić, profesor na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, predstavio je posetiocima istorijski kontekst u kome je došlo do Kolumbovog otkrića. Stekli smo sliku o Evropi u periodu od 1000. godine pa do samog otkrića, u kome je ona prešla put od slabo naseljenog, seljačkog društva, do onog u kome se desila ekonomska revolucija koja je Evropu učinila centrom ekonomskog razvoja. Upravo u tom trenutku Kolumbo započinje svoju ekspediciju, i vođen južnim vetrom pasatom koji suprotno kretanju Zemljine kugle duva sa istoka na zapad, stiže do karipskih ostrva misleći zapravo da je stigao do Indije. Iskrcavši se na američko tle, Španci se susreću sa brojnim civilizacijama, od kojih su neke u mnogo čemu bile naprednije od evropske, međutim, ono što je bilo ključno za uspeh španske kolonizacije jesu njihov snažni individualizam i želja za dominacijom.

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

41

42

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

Dr Dalibor Soldatić, profesor književnosti na Katedri za iberijske studije Filološkog fakulteta u Beogradu, posetiocima je govorio o praktičnim posledicama Konkiste, kako neposrednim tako i posrednim, nabrajajući šta je to što su Španci doneli u Ameriku (konji, kokoške, pšenica, masline, točak, brodovi, topovi, barut), i ono što je iz Amerike doneto u Evropu (zlato, srebro, duvan, krompir, kukuruz, kafa, guma). Izneo je i podatke o zapanjujućoj brzini kojom je napredovalo špansko osvajanje, i kojom je autohtono stanovništvo zauvek nestajalo. Upitan da prokomentariše čuvenu Crnu legendu (Leyenda Negra) kojom su Španci obeleženi upravo zbog brutalnosti svog osvajanja, Soldatić je skrenuo pažnju na to da se radi o antišpanskoj propagandi suparničkih kolonijalnih sila (Engleska, Francuska, Holandija), i da njihova osvajanja ni malo nisu zaostajala po surovosti za španskim.

Dr Dejan Mihailović, profesor i istraživač na Tehnološkom Institutu u Montereju (Meksiko), započeo je izlaganje komentarom da se u Meksiku 12. oktobar obeležava kao komemoracija, i da je to sasvim dovoljno da razumemo odnos Meksikanaca prema onome što je usledilo po dolasku Španaca na tu teritoriju. Takođe je napomenuo da analizirajući otkriće i

ono što je do njega dovelo moramo imati u vidu, između ostalog, koncepte utopije i ukronije (novog mesta i novog vremena), i činjenicu da je period renesanse zapravo period dekadencije, propalog pokušaja oživljavanja klasične kulture i njenih vrednosti, te da je tadašnji čovek, psihofizički iscrpljen, bio primoran da istražuje nove horizonte kako bi mogao duhovno da napreduje. Kada već pominjemo duh, interesantno je Mihailovićevo zapažanje da je kolonizacija sprovedena na tri nivoa. Prvo je osvojena teritorija, potom je je osvojeno telo koje je pretvoreno u jeftinu radnu snagu, i konačno, pokoren je i duh tamošnjeg stanovništva pod naletom katoličanstva i španskog jezika.

Mr Trivo Inđić, sociolog, nekadašnji ambasador SRJ i SCG u Španiji, govorio je o odnosu Španaca prema Konkisti u savremenoj istoriji, i na koji način se u toj zemlji obeležava Dan hispanizma, koji je ujedno i tamošnji nacionalni praznik (Fiesta Nacional de España). Jedan deo izlaganja bio je posvećen i pojmu hispanizma (hispanidad), njegovom definisanju, kao i ukazivanju na činjenicu da postoje kako umereno tako i ekstremno tumačenje tog pojma. Prema Inđićevim rečima, svi osva-

Invierno 2011

jači su tražili neku doktrinu kojom bi legitimisali svoje osvajačke pohode i upotrebu sile, a Španci su je našli upravo u konceptu hispanizma. Bilo je reči i o tome kako su Konkista i njene tekovine, kao i moć Španije u tom periodu, posredno uticali na frankistički režim.

Inđić je istakao kao jednu od reakcija na kolonijalno osvajanje američkog kontinenta i pojavu indihenizma (indigenismo), književno-društvenog pokreta koji za svoj prvenstveni cilj ima vraćanje dostojanstva i političkih, društvenih i ekonomskih prava indijanskom stanovništvu, koji su im oduzeti dolaskom španskih kolonizatora.

Tokom diskusije su se smenjivala brojna razmišljanja na ovu neiscrpnu temu, pa se, između ostalog, postavilo pitanje ko su zapravo bili borci za oslobođenje od španske kolonijalne vlasti, da li su to bili Indijanci, ili mestici, potomci španskih osvajača. Takođe je izneto i specifično tumačenje pojma otkrića. Da li zaista možemo reći da je otkriveno nešto što je već postojalo? I ne samo da je postojalo, nego je u nekim aspektima bilo na izuzetno visokom stupnju razvoja! Bili su spomenuti i brojni autori čiji opus sadrži dela posvećena upravo hispanizmu, otkriću, stradanju indijanskog stanovništva u vreme Konkiste, latinoameričkom nasleđu i identitetu i sl. Među pomenutim imenima našli su se i Roberto Fernandes Retamar (Roberto Fernández Retamar), Izabela Aljende (Isabel Allende), Gabrijel Garsija Markes (Gabriel García Márquez) itd. O nekim od ovih tema se pričalo i pisalo još u 16. veku, jedna od izuzetno značajnih ličnosti tog perioda bio je dominikanski sveštenik Bartolome de las Kasas (Bartolomé de las Casas), koji se borio za prava Indijanaca i njihovo miroljubivo pokrštavanje, i čiji su napori doveli do toga da se zabrane nova osvajanja, kao da se i ta sama reč, osvajanje (conquista), zameni izrazom nova otkrića (nuevos descubrimientos).

Zbog ograničenog vremena, kao i zbog izuzetne kompleksnosti teme ove tribine, nismo mogli dobiti odgovor na brojna pitanja.

Jedno od njih je i kakav je položaj indijanskog stanovništva danas, dva veka nakon što je krenuo talas oslobađanja kolonija španske vlasti. Kakva su njihova prava, kako, gde i od čega žive, da li su ravnopravni sa ostalim stanovništvom? Naravno, svima nam je bilo jasno da se ni posle ovog okupljanja neće nametnuti konačni zaključci, dati svi odgovori, niti da će se moći striktno definisati posledice Kolumbovog putovanja. Međutim, sama ideja da se javno govori o ovoj izuzetno osetljivoj temi, i činjenica da su u tome učestvovala če-

tiri ugledna stručnjaka, probudili su veliko interesovanje kod beogradske publike koja je do poslednjeg mesta popunila Svečanu salu Instituta Servantes.

Nakon pitanja i komentara posetilaca, napravljena je mala pauza posle koje je moderatorka tribine, Jelena Krstić, dala reč gospodinu Mladenu Vušuroviću, reditelju dokumentarnog filma Mesta moći Maja i Asteka koji je prikazan u nastavku programa. Više o autoru i o samom filmu mogli ste da čitate u prethodnom broju Refleha.

Društvo hispanista se i ovim putem zahvaljuje svim učesnicima tribine, Institutu Servantes i posetiocima čije interesovanje za hispanski svet predstavlja veliku motivaciju za Društvo da kroz svoje projekte nastavi sa promocijom tekovina ovih izuzetno plodnih, dinamičnih i raznovrsnih kultura. Na samom kraju bismo želeli da napomenemo da je ova tribina tek jedan deo sveobuhvatnijeg projekta pod nazivom Dani hispanizma u Beogradu, koji će, nadamo se, u svom punom obliku biti predstavljen naredne godine.

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

43

44

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

Latinsku Ameriku i Srbiju (samo) geografija razdvaja Razgovor sa prof. dr Dejanom Mihailovićem Predavanje prof. Dr Dejana Mihailovića na temu Od Idalga do Sapate – meksički doprinos razvoju svetske istorije, održano je početkom jula u maloj sali SKC-a, u organizaciji Jugoslovenskog udruženja latinoamerikanista, povodom obeležavanja dva veka nezavisnosti Meksika i jednog veka meksičke revolucije. Za Refleho on otkriva veze između Latinske Amerike i Srbije, iznoseći interesantne činjenice, kojih mnogi nisu svesni, a koje nas teraju da se i sami zamislimo ispred brojnih neostvarenih mogućnosti povezivanja ova dva sveta: „Zbližavanje Srbije i Latinske Amerike je važno zbog potencijalnog strateškog partnerstva sa jednim delom sveta koji je indirektno delio sudbinu Srbije i njenog naroda, zbog bliskosti u mentalitetu, bogatstva kulturnog nasleđa ali najviše zbog toga što, u mom ličnom slučaju, osećam da su mi kao Srbinu mnogo bliži argentinski gaučosi, meksički seljaci, bolivijski rudari, nego što su to danske mlekadžije ili čuvari šuma u Luksemburgu“, kaže Mihailović.

Autor: Jelena Krstić

Poslednjih 20-ak godina živite i radite u Meksiku. Kako vas je život odveo u tu geografski daleku zemlju, kako se u njoj danas osećate, a kako u Srbiji? Ima li sličnosti između ove dve zemlje?

- Imao sam 29 godina kada sam stigao u Meksiko. Motiv da napustim ondašnju Jugoslaviju i Srbiju je bio isključivo profesionalno koncipiran.

Posle završenih osnovnih studija na Filozofskom fakultetu novosadskog Univerziteta, želja mi je bila da proširim i produbim znanje o Latinskoj Americi tražeći mogućnost za studijski boravak u nekoj latinoameričkoj zemlji. Nekoliko godina sam čekao, pun nade, da dobijem redovnu stipendiju putem oficijelne razmene između SFRJ i latinoameričkih zemalja, ali bez uspeha.

Međutim, odlični kontakti koje je imao Miloš Nikolić, jedan od mojih profesora iz onog doba, sa doajenima meksičke i latinoameričke misli, učinili su da stignem do Meksika i za samo nekoliko dana dobijem stipendiju meksičkog Ministarstva spoljnih poslova i mesto istraživača u Centru za latinoameričke studije na UNAM-u. Upi-

sao sam magistarske a potom i doktorske studije, i po završetku dobio posao na Filozofskom fakultetu istoimenog univerziteta.

Sličnosti između Meksika i Srbije je lako uočiti - mentalitet, živost na javnim mestima, bogato kulturno nasleđe, gostoprimstvo i problematična istorija su jednostavno zaštitni znak, kako Latinske Amerike tako i Srbije. U Meksiku se nikada nisam osećao kao stranac. Srbija mi nedostaje, nostalgija je hronična, neizlečiva bolest, ali je Meksiko, bar za sada, moje mesto.

Volim i poštujem ovu zemlju po mnogo čemu jedinstvenu na svetskoj mapi.

Kako je Meksička revolucija uticala na ostale zemlje i zašto je bila važna u spoljnopolitičkim okvirima?

- Početak Meksičke revolucije se u svetskim razmerama podudarao sa relativno stabilnim periodom svetske ekonomije (1896-1913), poznatijim kao boom iz doba britanskog kralja Edvarda. Ali ni taj period nije bio imun na političke događaje i sukobe koji su imali uticaj na ra-

Invierno 2011

spodelu moći u svetu. Japansko-ruski rat (1903), Februarska revolucija (1905) i zaoštravanje sukoba pod okriljem sve okrutnijeg, ali i sve slabijeg kolonijalnog sistema, inspirisali su u mnogim zemljama sveta nadu i želju za otporom, promenom i novim oblicima političke i ekonomske vlasti na nacionalnom i internacionalnom nivou. Meksička revolucija je od samog početka bila odgovor na višedecenijsku nepravdu prouzrokovanu raznim oblicima političke diktature i ekstremne eksploatacije. Sapata (Emiliano Zapata) i Vilja (Pancho Villa), veliki revolucionari, pragmatične vođe potekle iz naroda, nisu samo političke i kulturne ikone iz tog perioda, već i neka vrsta autentičnog izraza koji je obespravljeni meksički narod postavio na čelo velikog pokreta koji je od samog početka imao jasno definisane ciljeve. Dokument pod naslovom Zemlja i sloboda (Tierra y Libertad) dao je smernice seljačkom ustanku preraslom u veliku socijalnu revoluciju. Taj period trajao je bezmalo 15-ak godina. Iako se u završnoj fazi pretvorio u neku vrstu sitnoburžoaske revolucije i izneverio izvorne principe, ostavljajući prostor za ustoličenje buržoaskih struktura vlasti i zapostavljajući pitanje agrarne reforme i političke emancipacije većinskog stanovništva, sama revolucija je promenila iz korena politički i ekonomski život zemlje. Naručena ubistva iz zasede Sapate i Vilje, politička fragmentacija revolucionarnih struktura, snalažljivost i vidovitost buržoaskih snaga učinile su da i danas neki od meksičkih istoričara nazivaju meksičku revoluciju nedovršenim projektom.

Smatram da je uticaj ove revolucije bio ogroman, kako na region tako i na ostatak sveta.

Meksička revolucija je prva velika socijalna revolucija 20. veka, neka vrsta uvoda u Oktobarsku revoluciju (iako su svaka poređenja nezahvalna), a u samoj Latinskoj Americi ona je otvorila put raznim pokretima antiimperijalističkog i

emancipatorskog karaktera koji su delovali u prvoj polovini 20. veka.

Kako na ove svoje jubileje danas gledaju Meksikanci, kako se prema njima odnose i koliko su ova dva događaja uticala na identitet meksičkog čoveka?

- Zadivljujuća je ta veza meksičkog naroda sa prošlošću, tradicijom i svim onim vrednostima koje su utkane u kolektivni identitet savremenog Meksika. Oba događaja, svaki na svoj način, utrli su put ka državnosti i konsolidaciji nacije. Borba za nezavisnost iz 1810. proizvela je neku vrstu lančane reakcije. Bio je to period u kojem su za samo 15-ak godina, sa izuzetkom Kube, stasale nove latinoameričke države. U početku slabašne, novonastale političke tvorevine vremenom su poprimile oblike relativno autonomnih političkih entiteta, da bi za nekoliko decenija postale potpuno politički nezavisne države. 50-ih godina 19. veka, otac modernog Meksika Benito Huares (Benito Juárez) promoviše prvi Ustav i udara temelje novoj političkoj zajednici. Slično je i u ostalim delovima Latinske Amerike. Slede procesi reintegracije u svetski ekonomski i politički sistem, konsolidacija institucija i kreiranje modela razvoja. Što se meksičke revolucije tiče, ona je i danas prisutna jer je mnogi Meksikanci smatraju nedovršenim istorijskim procesom koji nije ispunio glavni zadatak - pitanje agrarne reforme i socijalne pravde. Revolucija iz 1910. je izvor inspiracije za mnoge političke, civilne, pa i kulturne pokrete današnjeg Meksika. Tu je, naravno, nemoguće zaobići delovanje Sapatističke vojske nacionalnog oslobođenja (EZLN), gerilskog pokreta koji sebe smatra autentičnim naslednikom revolucionarnog projekta s početka 20. veka, čiji je jedan od lidera bio Emiliano Sapata.

Interesantno je da su i borba za nezavisnost i HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

45

46

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

revolucija pružili veliki doprinos u pogledu stvaranja nacionalnog jedinstva. Nacionalizam u Meksiku ima potpuno drugačiju konotaciju od onog u Srbiji. Možda to najbolje ilustruje i čuvena rečenica: „Siroti Meksiko, tako blizu Sjedinjenih Američkih Država, a tako daleko od Boga“.

Na predavanju ste pomenuli da danas kada govorimo o identitetu, ne postavljamo pitanje „Ko sam“, već „Kako sam“. Šta ste time želeli da kažete?

da malo pojasnite to svoje stanovište. Ako ne postoji zajednički identitet, šta postoji?

Kada govorite o Meksiku, ni vi ne možete a da ne pomenete druge zemlje Latinske Amerike, tj. celu Latinsku Ameriku kao izvesnu zajednicu, jedinstvo.

- „Otkriće“ Novog Sveta, špansko-portugalski osvajački pohodi i tri i po veka kolonijalnog perioda su proizveli, između ostalog, neverovatno bogatu etničku i kulturnu raznolikost na tlu Latinske Amerike. Današnji narodi ovog područja - Tema identiteta je veoma kompleksno, slo- itekako su svesni da njihov identitet vuče tri koženo pitanje. Nekada se identitet na etničkoj, rena; najpre onaj autohtoni iz prekolumbovskog nacionalnoj, verskoj ili nekoj drugoj osnovi jed- doba, zatim evropski i na kraju afrički. nostavno gradio kroz istoriju na principima sociI sam pojam „Latinska Amerika“ je problemajalne kohezije, jedinstva i osećaja pripadnosti. tičan. Njega su izvezli Francuzi prilikom pokuTu je socijalna identifikacija individua imala pre- šaja restauracije imperije na tlu Meksika 60-ih sudan značaj, a na pitanje „ko ste vi“, odgovori godina 19. veka sa ciljem da suzbiju prodiranje su bili raznoliki: lekar, belac, hrišćanin, Evroplja- „panameričkog“ projekta sa severa, ali takođe i nin itd. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija, da oslabe proces hispanizacije. Zapitajte se kokonvencionalne teorije identiteta su ozbiljno uz- liko „latinskog“ u sebi ima pripadnik plemena Tadrmane. Ja sam zagovornik takozvane „desup- raumara (Tarahumara) u Meksiku, ili crnoputi stancijalizacije“ identiteta. Zasnivanje identiteta stanovnik Salvadora u Brazilu. Ipak, u pravu ste na materijalnim odrednicama i esencijalistički kada govorite o zajedničkim objektivnim eletretman, koji se održavao kroz vekove, potpuno mentima koji „daju“ identitet ovom području: jesu neprimereni dobu u kojem sada živimo. Iden- zik, religija, kulturne odrednice, elementi svatitet je proces, otvoren, dijalektički, kreativni kodnevnog života. Međutim, ni tu nema onog proces tokom kojeg pojedinac stiče nova saz- stepena jedinstva koji je navodno prisutan u slinanja o sopstvenom biću, mogućnostima, želji ci koju ostatak sveta ima o Latinskoj Americi. za promenom, kako samog sebe tako i formal- Španski je najrasprostranjeniji jezik, ali u anglonih okolnosti koje ga okružuju. U tom kontekstu, saksonskom delu Kariba se govori engleski, na pitati nekog Indijanca iz amazonske prašume Haitiju francuski, u Brazilu portugalski, u Peruu i „ko je on“ je stvar lošeg ukusa. „On“ vrlo dobro Boliviji zvanični jezici su Kečua i Ajmara. Samo zna ko je, mnogo zanimljivije pitanje je „kako u Meksiku ima 56 etničkih zajednica koje se sluje“. Verujem da bi i odgovor bio zanimljiv. že španskim kao drugim jezikom. Radi se o 12 miliona ljudi, što je preko 10 odsto ukupnog meZastupate i tezu da ne postoji zajednički ksičkog stanovništva. identitet Latinske Amerike. Zamolila bih vas Ideja o ujedinjenoj Latinskoj Americi vuče korene još iz prve četvrtine 19. veka.

Nju je među prvima „odsanjao“ Simon Bolivar (Simón Bolívar), kasnije i Hose Marti (José Martí) u briljantnom eseju Naša Amerika (Nuestra América). Tokom 20. veka pojedini intelektualci, pisci, državnici, narodni tribuni nisu odustajali od tog projekta. Ipak, moćni sused sa severa svojski se upinjao da do toga ne dođe, iako su mu u tome dosta pomogle domaće političke i ekonomske retrogradne elite. I sam Bolivar je voleo da kaže „vladati Amerikom je isto što i orati po površini mora“. Dolazimo tako i do sadašnje svetske stvarnosti u kojoj se Latinska Amerika pojavljuje kao region na koji će morati ozbiljno da se računa u svim budućim pregovori-

Invierno 2011

fael Corea) u Ekvadoru, Daniel Ortega (Daniel Ortega) u Nikaragvi, najupečatljiviji su primeri pokušaja primene novog, autentičnog, autonomnog, endogenog modela razvoja, koji je moguć čak i u uslovima globalizacije. U tom pogledu sam veliki optimista i mišljenja da bi Srbija i njeni susedi mogli dosta toga da nauče iz pomenutih latinoameričkih iskustava.

ma o svetskoj politici i ekonomiji. Nažalost, najprisutniji načini kojima se u svetu predstavlja latinoamerički identitet su budalasto stereotipni, propagandni slogani turističkih agencija koji vas pozivaju da posetite Latinsku Ameriku „uz zvuke salse, miris kafe, ukus ruma...“

Vi često na svojim predavanjima govorite „o novom meridionalizmu“. Da li biste mogli našim čitaocima da pojasnite ovaj pojam?

Poslednji put ste o tome detaljnije govorili na predavanju pre tri godine Svetska kriza: položaj Latinske Amerike i Srbije u novoj geopolitičkoj raspodeli moći u svetu. Da li zaista novi meridionalizam postaje faktor ravnoteže pri raspodeli svetske moći kao što navodite na kraju svog članka Geopolitika i svetski poredak: potencijali za novi meridionalizam?

Pozivamo naše čitaoce da pročitaju integralni članak (www.razonypalabra.org.mx/n62/ dmihailovic.html)

Kada pričamo o latinoameričkom kontine- Novi meridionalizam je pojam koji ima jasno ntu, šta su po vama goruća pitanja Latinske geografsko određenje. Ipak, ja ga koristim više Amerike danas? kao kulturološki termin sa jasnim civilizacijskim primesama. Ukratko, radi se o novom fenome- To je, pre svih, problem razvoja. U dosada- nu povezivanja i integracije zemalja koje pripašnjoj istoriji, Latinskoj Americi su sistematski na- daju različitim regionima, ali imaju zajedničke metani modeli razvoja, uglavnom koncipirani u interese i ciljeve unutar komplikovanih međunavelikim, tradicionalnim centrima moći. Najvidlji- rodnih odnosa. To je nezaustavljiv proces interviji negativni rezultat primene tih modela je fe- regionalne integracije zemalja poput Kine, Indinomen koji se u savremenim ekonomskim teori- je, Rusije i Brazila (takozvani blok BRIK). Tu su jama naziva „razvoj nerazvijenosti“. Nekontroli- i Južna Afrika, Argentina i još 20-ak zemalja kosana eksploatacija prirodnih resursa koja puni je već sada predstavljaju jedinstveni pregovaradžepove multinacionalnih kompanija, progresi- čki front u međunarodnim organizacijama i foruvni rast siromaštva, neverovatne socijalne i kla- mima. Jedan od primera je i njihova sve jača sne razlike, politička nestabilnost i korupcija ko- pozicija u okviru Svetske trgovinske organizacija je sve manje odlika sistema, a sve više sám je. Novi meridionalizam je jačanje saradnje na sistem, problem javne bezbednosti, trgovina relaciji Jug-Jug, pokušaj da se problemi u svetdrogom, samo su deo uzroka koji su doveli do stvaranja asimetričnih nacionalnih ekonomija i neadekvatne uloge države. Nejednakost i socijalna nepravda najviše pogađaju one najugroženije i najnezaštićenije delove stanovništva.

Političko nasilje, uključujući tu i aktivnost gerilskih pokreta i paramilitarnih formacija, i dalje je prisutno. I pored svega, napredak u demokratizaciji regiona je više nego vidljiv. O tome svedoče i izborne pobede takozvane umerene levice, koja sa izuzetkom Meksika, Kolumbije i Čilea, vlada u gotovo svim latinoameričkim zemljama.

Odstupanje od neoliberalnog modela donelo je prve vidljive rezultate već krajem prošle decenije. Lula da Silva (Lula da Silva) u Brazilu, Ugo Čaves (Hugo Chávez) u Venecueli, Evo Morales (Evo Morales) u Boliviji, Rafael Korea (RaHILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

47

48

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

skoj politici i ekonomiji rešavaju izvan konteksta klasičnih regionalno-integracionih procesa, ali i izvan dometa same globalizacije. Ujedno, to je i pokušaj da se stane na put hegemonističkoj politici Evropske unije i SAD, dva tradicionalno dominantna bloka koji praktično drže u šahu svetsku politiku i ekonomiju. Realizacija novog meridionalizma bi podrazumevala i kraj imperijalne geopolitike velikih sila, kraj „trećeg sveta“ (u pozitivnom smislu, naravno), decentralizaciju međunarodnog sistema, multilateralizam, podsticanje razvoja demokratije bez upotrebe sile, jedan posve novi pristup u međunarodnoj trgovini, racionalizaciju u korišćenju prirodnih resursa, promociju održivog razvoja, „dekontaminaciju“ ne samo životne sredine, već i svetske politike i ekonomije, i naposletku, kraj diktature i terora međunarodnog finansijskog sistema baziranog na suludom primatu virtuelnog kapitala bez pokrića i berzanskim spekulacijama koje sunovraćuju nacionalne ekonomije, dovodeći ih u stanje bankrota i totalne zavisnosti. Ideja i projekat novog meridionalizma sve su zreliji. Ni Evropska unija ni SAD neće sedeti skrštenih ruku. Bićemo svedoci velikih promena u nekoliko narednih decenija.

Moći ćemo da se žalimo na sve, ali da će svet biti jedno dosadno mesto, to nikako.

I za kraj – zašto je važno da se Srbija čvršće, prisnije, temeljnije poveže sa Latinskom Amerikom? Zašto je to važno za nas, a zašto za njih?

- Latinsku Ameriku i Srbiju razdvaja geografija, ali ih povezuje istorija. Tu pre svega mislim na zajedničku kolonijalnu prošlost koja je latinoameričke zemlje i Srbiju „smestila“ na periferiju svetskog kapitalističkog sistema, ostavljajući im u nasledstvo tradicionalnu političku nestabilnost i problem ekonomskog raz-

voja. U novije vreme, sredinom 80-ih godina prošlog veka u Latinskoj Americi započinju procesi tranzicije ka novim oblicima demokratije i razvoja, a samo nekoliko godina kasnije Srbija prolazi kroz noćnu moru 90-ih koju u nekim segmentima proživljava i danas. Negativni efekti tih tranzicionih procesa se ispoljavaju i u savremenoj Latinskoj Americi i u današnjoj Srbiji. U osnovi, na delu su i spoljnji i unutrašnji faktori. U prvom slučaju, najvidljiviji fenomen je imperijalna finansijska oligarhija koja kroz institucije SAD deluje na latinoameričkom tlu, a kroz institucije Evropske unije deluje u Srbiji. U drugom slučaju, nedostatak jasno definisanog nacionalnog programa, „tajkunizacija“ nacionalne ekonomije i disfunkcionalna država su trenutno najveći problemi Srbije, dok je u Latinskoj Americi to rastući problem socijalnog i drugih oblika nasilja, siromaštvo, korupcija, a u pojedinim državama i sama narkomafija koja je bukvalno srasla sa institucijama sistema pomerajući tradicionalnu granicu između legaliteta i legitimiteta.

Teško je svemu tome stati na put i ja u ovom trenutku ne vidim drugo rešenje osim jačanja demokratije na svim nivoima. Nažalost, slučaj Srbije ne uliva optimizam. Političke partije koje deluju kao anonimna društva varijabilnog kapitala, tj. firme, kojima je politika sve manje doktrina koja istražuje puteve ka opštem dobru, a sve više neka vrsta tehno menadžmenta koji kroz izborne igre briše sve ideološke razlike i omogućava da na izborima pobeđuju, ne oni koji su najmerodavniji za određenu javnu funkciju, nego oni koji imaju najviše šanse za pobedu putem izbornog marketinga. To u suštini predstavlja polagano ubijanje demokratije koja prestaje da bude teorija emancipacije, a istovremeno se pretvara u svojevrsnu metafiziku dominacije. Izvorni demokratski principi svedeni su na dosadni ritual prebrojavanja glasova. Posledica sve-

Invierno 2011

ga toga je nezainteresovanost naroda za politiku, averzija prema pojmu javnog dobra i atomizacija civilnog društva koje, fragmentirano, zamenjuje klasnu borbu pojedinačnim borbama za prava manjina. Tržišni suverenitet umanjuje vrednost građanskom suverenitetu. Narcisoidne individue imaju prevagu nad samosvesnim građanima. Te borbe su legitimne i neophodne za dalji razvoj demokratije, ali su nedovoljne u procesu pozitivnog jačanja države i stvaranja neophodnog jedinstva koje obezbeđuje normalan opstanak jedne nacije na regionalnom i svetskom nivou.

Sa izuzetkom Kolumbije, Meksika i donekle Perua, sve latinoameričke zemlje su se oslobodile kandži neoliberalnog divljaštva, koje je nažalost još uvek na delu u Srbiji. Mislim da bi latinoamerička iskustva bila dragocena i od velike pomoći kada u Srbiji nastupi post-neoliberalni period otrežnjenja i kada se država i javnost suoče sa teškim i destruktivnim posledicama tog perioda.

Na kraju, tu je i kultura, bogatstvo i raznolikost latinoameričkog podkontinenta čije prisustvo u srpskoj javnosti uglavnom dopire iz druge ruke, preko zapadnoevropskih i SAD medija. Dominiraju ideološki profilisani stereotipi, a najgroteskniji primer za to su tv serije i neobjektivna i nestručna izveštavanja u medijima o potezima vlada zemalja kao što su Venecuela, Bolivija, Ekvador, pa i sam Brazil i Argentina.

Paradoksalno zvuči, ali dok sam kao mlad živeo u Srbiji, unutar SFRJ zaodenute u titoistički autoritarizam, mogao sam da budem svedok da su srpski fudbalski klubovi koristili pripremne periode igrajući na turnirima u Latinskoj Americi, a o redovnom prisustvu naših pisaca, dramskih, likovnih i drugih umetnika na sajmovima i festivalima u Latinskoj Americi da i ne govorim. U ono vreme, gradili smo brane u Peruu, naftna postrojenja u Venecueli i imali značajnu trgovinsku razmenu sa Brazilom.

Slavko Perović i Cune pevali su „meksikanske pesme“, meksički film Jedan dan života je imao isti tretman u Srbiji kao i Valter brani Sarajevo u Kini. Diplomatska aktivnost bila je intenzivna, a kulturna razmena na veoma visokom nivou. Nažalost, prosečan građanin Srbije danas ima mogućnost da nešto sazna o Latinskoj Americi kroz budalaste TV serije, a oni sa dubljim džepom mogu do Kankuna ili Dominikane uz paket All Inclusive, ludo se provodeći na plažama i bazenima sa Kanađanima i Amerikancima. To me kao latinoamerikanistu i Srbina boli. Zaboga, latinoameričko tržište ima 450 miliona potencijalnih kupaca. Znaju li to lideri biznisa u Srbiji? Sa izuzetkom Kostarike i još poneke zemlje sve ostale zemlje regiona, a

njih nije malo, nisu priznale Kosovo. Govore li o tome naši politički lideri? Srbija je evropska zemlja i njena potpuna integracija u Evropsku uniju je prirodan proces. Ipak, teško je posmatrati ovako sa strane tu kolektivnu opsednutost srpske političke i ekonomske elite ulaskom u „Evropu“, a da se pri tom zapostavljaju ostali delovi sveta, regioni i zemlje koje su dokazani prijatelji Srbije i njenih građana. Ne volim banalizacije, ali kada bih mogao da odgovorim jednom rečenicom na vaše pitanje, ona bi glasila: „Zbližavanje Srbije i Latinske Amerike je važno zbog potencijalnog strateškog partnerstva sa jednim delom sveta koji je indirektno delio sudbinu Srbije i njenog naroda, zbog bliskosti u mentalitetu, bogatstva kulturnog nasleđa ali najviše zbog toga što, u mom ličnom slučaju, osećam da su mi kao Srbinu mnogo bliži argentinski gaučosi, meksički seljaci, bolivijski rudari, nego što su to danske mlekadžije ili čuvari šuma u Luksemburgu."

Prof. dr Dejan Mihailović redovni je profesor i istraživač na Tehnološkom Institutu Monterej u Sjudad de Mehiku (Instituto de Monterrey Ciudad de México). Na studentskim forumima ocenjuju ga sa 8,3, što je za jednog profesora, kojeg po prirodi stvari studenti „drže na nišanu“, vrlo visoka ocena. Učesnik je na međunarodnim skupovima i kongresima iz oblasti filozofije, geopolitike i latinoameričkih studija.

Autor je više desetina članaka u stručnim časopisima u Meksiku, Brazilu i SAD, kao i autor tri knjige: Demokratija kao utopija (2003), Otkucaji modernog sveta (2005) i Razvoj i integracija: nova politika globalne ekonomije (2007). Pored toga, gostujući je profesor na univerzitetu u Rio de Ženeiru, Sao Paolu i Havani, član Meksičkog društva filozofa i Nacionalnog udruženja istraživača iz oblasti društvenih nauka, kao i kolumnista u meksičkim dnevnim listovima i spoljnopolitički komentator na meksičkoj televiziji.

Oni koji su imali priliku da prisustvuju njegovim predavanjima, znaju da su predavanja profesora Dejana Mihailovića zaista dar, neverovatna iskustva koja vas obrazuju, navode na razmišljanja i stalnu „mentalnu aktivnost“ i pomeranje granica. Na sve to, treba dodati i njegovu beskrajnu energiju, motivisanost, intelektualnost koja vas izmešta iz manje ili veće učmalosti, uvodi vas u promišljanja i želju za dijalogom.

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

49

50

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

Spomenik Nikole Tesle u meksičkom gradu Agvas Kalijentes Meksički nacionalni identitet i odnosi sa Srbijom Autor: Sanja Panjesković

Povodom ovogodišnjeg dvostrukog jubileja guel Hidalgo) pozvao na ustanak nije poklič Meksika, Jugoslovensko udruženje latinoame- na borbu, već urlik bola. rikanista organizovalo je tribinu 18. oktobra u Njena Ekselencija Mersedes Felisitas Ruis SKC-u, na kojoj su diplomatski predstavnici Sapata (Mercedes Felicitas Ruiz Zapata), amobe zemlje govorili o nacionalnom basadorka Meksika u Srbiji, smatra da identitetu Meksika i bilateralnim su konkistom Meksikanci izgubili tiodnosima sa Srbijom. Kako su raniju Asteka, ali da je ona zamekolonizacija, borba za nezanjena španskom. visnost i revolucija obliko- Iz te katastrofe konkiste, vale meksičko biće i šta je rođeni smo mi, Meksikanci u poslednje vreme ura– mestici (mestizos). Priđeno na polju odnosa mili smo sinkretički katoSrbije i Meksika. licizam, ali ne bez uroMada se špansko đeničkih maski. U poosvajanje danas širom trazi i borbi za sopstvesveta slavi kao susret ni identitet, rat za necivilizacija, Branko zavisnost je dala svoje Vukušić, nekadašnji plodove i zato danas ambasador SFRJ u taj događaj predstavMeksiku smatra da je lja suštinu meksičkog kolonizacijom prekiponosa – rekla je amnut autohtoni razvoj basadorka. jednog naroda.

Ambasadorka, me- Zato Meksikanci đutim, ističe i dobre stradanas nemaju spomene konkiste. Posledica nik Kortesu (Hernán osvajanja je mešanje kulCortez), već spomenik u tura, koje je ubilo izolaciju slavu svojim herojima, u kojoj se do tada nalazio kao što je Montesuma Meksiko. Iz nesreće se rodilo (Moctezuma Xocoyotzin). i nešto lepše.

To je bio mračni period, a ne Kao borba za nezavisnost, ni dobroćudni susret dva sveta – meksička revolucija nije rođena iz Španija za Meksikance nije madre ideologije, već iz potrebe za promepatria već tu ulogu za njih ima kultura nama – oborena je dominantna oligarhija, olmeka (olmecas) – kaže Vukušić, i dodaje da promenile su se političke figure, uspostavljeno Poklič iz Doloresa kojim je Migel Idalgo (Mi- je novo doba – doba revolucije.

Invierno 2011

- O tome govore mnoga dela velikih autora, počev od Marijana Asuele (Mariano Azuela) i Alfonsa Rejesa (Alfonso Reyes), pa do Fride (Frida Cahlo) i Dijega Rivere (Diego Rivera). Svi oni su naša lica – kaže ambasadorka.

Ko smo mi? Kome pripadaju ove zemlje, ovi plodovi? - pitanje je koje Meksikanci danas postavljaju sebi. Citirajući Karlosa Fuentesa (Carlos Fuentes), ambasadorka predstavlja renesansnu viziju Meksika u kome se slavi život mnoštva, smatrajući da prošlost može biti osno-

va za budućnost. Ona ističe da narod Meksika danas želi progres, socijalnu pravdu, obrazovanje, ekonomski razvitak – danas deca revolucije traže njene plodove.

- Veličina Meksika je u tome što je prošlost uvek živa, ali ne kao spomenik, ne kao teret, već kao sećanje koje spasava, filtrira, ali ne ubija, ne umanjuje. Nema žive sadašnjosti sa mrtvom prošlošću – smatra ambasadorka.

Borba za nezavisnost i meksička revolucija oblikovali su ono što bismo danas nazvali „bićem Meksika“.

Branko Vukušić podržava tvrdnju ambasadorke da revolucija nije rođena iz ideologije, i da ne može da se veže za samo jednu ličnost, kao što je to slučaj u većini drugih zemalja tokom političkih previranja.

- U Meksiku ne postoji ličnost kao što je Mao Ce Tung ili Tito. U revoluciji je značajnu ulogu imao veliki broj ličnosti. Mada su najpoznatiji Kentaur Severa (Pancho Villa), Atila Juga (Emiliano Zapata), Alavaro Obregon (Álvaro Obregón) i Venustijano Karansa (Venustiano Carranza), u meksičkom parlamentu zlatnim slovima upisana su imena svih heroja koji su, svako na svoj način, doprineli revoluciji i Meksiko izbavili iz lavirinta kaudalizma – objašnjava Vukušić.

On Meksiko smatra zemljom koja zrači na svetskoj mapi – nikome se nije zamerio, nikoga nije napadao, pružio je utočište preživelima iz fašističke Španije i antifašistima tokom Hladnog rata.

- Meksička vojska čuva granice samo svoje teritorije i ne učestvuje u ratovima drugih zemalja. Tokom istorije se pokazao kao hrabra i suverena zemlja – kaže Vukušić, pominjući sa nostalgijom vreme kada je kao ambasador u Meksiku predstavljao SFRJ. On smatra da se tadašnji odnos između ove dve zemlje mogao opisati samo jednom rečju – prijateljstvo. Iz tog odnosa se, kaže, može mnogo naučiti, a brojne su mogućnosti koje treba iskoristiti.

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

51

52

HILO SERBIO-HISPANO REFLEJO

na otvaranju, gostovanje hora, kao i srpski muzičari - Goran Bregović i Kusturica sa Zabranjenim pušenjem, a održan je i seminar posvećen 150-godišnjici rođenja Nikole Tesle u gradu Aguas Kalientes, na čijem se centralnom trgu nalazi spomenik posvećen našem najvećem naučniku.

- Na obe strane postoji interes za obnavljanje bilateralne saradnje, koja je zamrla 90Sa druge strane, Milisav Pajić, bivši amba- ih godina, a obnovljena posle demokratskih sador Srbije u Meksiku, smatra da se ispred promena u Srbiji. Meksiko, kao i mi, ima razaktuelnih diplomata postavlja veći izazov, jer vojne probleme: nezaposlenost, visoku stopa u Meksiku oni predstavljaju manju državu od demografskog rasta i narkotrafikanti, gde ima nekadašnje SFRJ, koja je tek počela da izlazi mnogo više problema nego Srbija. – tvrdi Paiz perioda izolacije, slabo poznatu pod novim jić. imenom.

On smatra da je obnavljanje bilateraalnih - Meksikanci zapravo malo znaju o Srbiji. odnosa za Srbiju je od posebne važnosti, Najčešće asocijacije su im rat i nesigurnost, a uzimajući u obzir značajnu ulogu Meksika na zapravo se prijatno se iznenade kada nas pose- svetskoj mapi. Radi se o zemlji koja se prote – kaže Pajić. stire na dva miliona kvadratnih kilometara, sa U poslednje vreme, međutim, veze između izlazom na dva okeana, koja učestvuje na Srbije i Meksika su sve čvršće. U proteklih pet- samitima industrijski najrazvijenijih zemalja šest godina bilo je više poseta sa naše strane – sveta. Njena Vlada ima aktivnu ulogu u forod Gorana Svilanovića, Vuka Jeremića, Tomice mulisanju politike Latinske Amerike, a od Milosavljevića, pa do Ivice Dačića koji je ove go- 2000. godine, naftni sporazum sa SAD i Kadine prisustvovao proslavi jubileja. nadom Meksiku je doneo brojne prednosti na Osim toga, Pajić pominje i unapređenje viso- privrednom i političkom planu. koškolske saradnje, u okviru koje je rektor UniTo potvrđuje i Ana Damjan, sa Instituta za verziteta u Beogradu Branko Kovačević potpi- međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, sao ugovor o saradnji sa Univerzitetom u Mon- ističući da je izraz „zemlje trećeg sveta“ zastatereju. Sve je veće interesovanje i za srpsku reo i da mnoge zemlje danas, poput Meksika, kulturu – u Meksiku je nedavno otvorena izlo- dobijaju sve veći značaj na globalnoj sceni. žba srpskih akvarelista, sa čak 400 posetilaca Od nostalgičara do savremenog viđenja Meksika U slavu meksičko-srpskog prijateljstva na tribini su govorili Njena Ekselencija Mersedes Felisitas Ruis Sapata (Mercedes Felicitas Ruiz Zapata), ambasadorka Meksika u Srbiji, Branko Vukušić, nekadašnji ambasador SFRJ u Meksiku (Jedinstveni Meksiko - viđenje jednog nostalgičara), Milisav Pajić, bivši ambasador Srbije u Mekisku (Odnosi Meksika i Srbije u globalnom svetu) i Ana Damjan, sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu (Zemlje Latinske Amerike, Azije i Afrike i savremeni međunarodni odnosi).

54

MUNDO MEJOR REFLEJO

Španski jezik u redovnoj nastavi Španski je tokom poslednjih nekoliko godina doživeo ekspanziju u Srbiji zbog čega se javila potreba za uvođenjem ovog jezika u redovnu nastavu. Tu zamisao, nimalo jednostavnu, nakon velikog rada uspele su da ostvare dve škole u Bečeju.

Autor: Bojana Vujnić Broj govornika španskog jezika znatno je porastao poslednjih godina. Institut Servantes je za Dan španskog jezika prošle godine objavio Izveštaj o španskom jeziku u kome se predviđa da će 2030. godine 535 miliona ljudi biti govornici španskog jezika, što čini 7,5 odsto svetske populacije. U tom izveštaju smatra se da španski jezik otvara vrata ka budućnosti. Kroz ta vrata budućnosti spreman je da prođe i grad Bečej.

Inicijativom mlade profesorke španskog jezika Svetlane Kovačev, španski jezik ušao je u redovnu nastavu u ovom vojvođanskom gradu. Predaje se u gimnaziji u Bečeju i u

O.Š. Sever Đukić, a postoji i šansa da se uvede kao drugi strani jezik u Ekonomskoj školi na smeru turistički tehničar - ogled i konobar - ogled.

U gimnaziji španski jezik se uči od prvog razreda, a u osnovnoj školi od petog. Prema rečima prof. Svetlane rad na tom projektu, od ideje do realizacije, trajao je tri godine.

- Pregovori oko uvođenja španskog u nastavu trajali su dugo i to prvo u ekonomskoj školi ali je došlo do neobjašnjivih birokratskih poteškoća koje su se prvobitno odnosile na nepostojanje plana i programa. – objašnjava za Refleho profesorka Svetlana - kad sam napisala program, kako klasični tako i tzv. kurikulum za ogledne razrede, izgledalo je da će sve biti u redu i da će početi nastava naredne godine. To se nije desilo, a objašnjenje je bilo da je sve u proceduri. U međuvremenu sam zamenjivala profesora engleskog jezika u gimnaziji i polako ubeđivala direktora da uvede španski jezik. U početku je bio jako skeptičan ali je na kraju španski, ipak, ponuđen učenicima. Treba napomenuti da u obe škole učenici imaju mogućnost izbora. U gimnaziji su im ponuđeni španski, ru-

Invierno 2011

ski i nemački kao drugi strani jezik, a u osnovnoj školi španski i nemački. I pored toga zainteresovanost za španski jezik raste.

- Prve godine počeli smo sa manjom grupom od 16 učenika da bi se već ove školske godine prijavio jako veliki broj zainteresovanih učenika pa će biti podeljeni u dve grupe kaže Svetlana. – Ono što ih motiviše je činjenica da rezultate učenja vide brže nego u drugim jezicima, tj. mogu da komuniciraju posle relativno kratkog perioda učenja. Interakcija sa učenicima je odlična, časovi su pravo uživanje!Uvođenjem španskog jezika u ove dve škole otvorila su se i neka nova pitanja i problemi. Udžbenici za srednju školu su skupi i po mišljenju prof. Svetlane to bi moglo u budućnosti da odvrati učenike od učenja ovog jezika.

- Koristimo programe urađene po najnovijim evropskim standardima koji podrazumevaju nivelaciju znanja. Bilo bi dobro da Zavod

za udžbenike izda knjige i za ovaj uzrast kao što je urađeno sa osnovnom školom. – predlaže Svetlana i dodaje da škola nema novca za nastavnički komplet udžbenika, za rečnike i dodatni materijal, neophodnim za kvalitetan rad i interesantnije časove.

Za buduće planove prof. Svetlana kaže da se nada da će se od sledeće školske godine izučavati i u Ekonomskoj školi u Bečeju tako da će učenici nakon osnovne škole moći da nastave sa učenjem u dve srednje škole, a to otvara i mogućnost zapošljavanja još jednog profesora španskog jezika, jer za sada samo ona radi u obe škole.

Takođe, planira se i saradnja sa školom u Baskiji koja je zainteresovana za zajedničke projekte vezane za predstavljanje baskijske i srpsko-mađarske kulture.

- To bi podrazumevalo i razmenu učenika u toku ove školske godine. Pregovori su u početnoj fazi ali se nadam uspešnoj saradnji.

– kaže prof. Svetlana.

MUNDO MEJOR

REFLEJO

55

Invierno 2011

Dan Tri sveta kralja (Día de los Reyes Magos) se proslavlja 6. januara.

Tim danom se obeležava pohod Tri sveta kralja (mudraca) koji su došli sa istoka da se poklone tek rođenom Isusu i doneli mu darove. Tako i sada roditelji u ulozi Tri sveta kralja donose deci poklone i stavljaju ih ispod jelke.

Svakog 6. januara odrasli i deca idu u crkvu da vide Tri sveta kralja i da poljube malog Isusa, kako bi od njega dobili poklon. Fotografije su sa proslave Día de los Reyes Magos u Meksiku.

Tekst i fotografije: Brenda Zamudio (Meksiko)

COLLAGE

REFLEJO

57

58

TRADICIONES REFLEJO

Mit o stvaranju čoveka na osnovu Popol Vuha Autor: Katarina Krstić

Bogovi drevne Amerike stalno su nastojali da stvore neko živo biće koje će imati sposobnost da prepozna i obožava svog stvoritelja. Početak Popol Vuha, svete knjige naroda Maja, zapravo je priča o tim njihovom naporima. Bogovi su najpre stvorili životinje, ali kako one nisu mogle izgovoriti imena svojih tvoraca, zapitali su se: - Šta da učinimo da nas nova bića koja ćemo stvoriti zovu po imenu i da nas razumeju, jer je pravo da nas prizivaju kao svoje tvorce i bogove? Podsetimo se da prva bića nisu znala da se dive našoj lepoti i da nisu primetila naš sjaj. Da vidimo da li ćemo moći da stvorimo bića pogodnija za ostvarenje naših namera. Tako bogovi napraviše prvog čoveka od gline, ali je on bio premekan i nije imao razuma.

Onda napraviše bića od drveta, koja su mogla da govore i da se razmnožavaju, ali oni nisu imali ni dušu ni razum i zaboravili su svoje stvoritelje. Bogovi su na njih pustili veliku kišu od pepela da bi ih uništila. Nova bića su napravljena od prirodnije materije. Od rogozine je napravljen čovek, a od šaše žena. Međutim, ni ova bića nisu zadovoljila očekivanja svojih tvoraca pa su zato pretvoreni u majmune. Bogovi su na kraju napravili čoveka od kukuruza. Ovi ljudi su brzo ispoljili razum i spoznali su stvarnost koja ih je okruživala. Znali su šta se nalazi pod nebom, a šta je na zemlji. Iako je površina zemlje još uvek bila tamna, videli su ono što je još uvek bilo tajanstveno i nerođeno.

Odavali su znake mudrosti, koju su, saopštavali izdancima biljaka, stablima, kamenu i vatri u šupljinama brda. Ovi prvi ljudi bili su Balam Kiće, Balam Akab, Mahukatah i Iki Balam i odavali su počast i zahvalnost svojim tvorcima.

Oni se obratiše bogovima i rekoše im: - Podarili ste nam postojanje. Zbog toga znamo ono što znamo i jesmo to što jesmo.

Zato govorimo i hodamo i znamo šta je u nama i izvan nas. Možemo da razumemo veliko i malo i čak i ono što ne postoji i što nam je skriveno. Zapažamo gde počivaju i oslanjaju

se četiri ugla sveta, koja ograničavaju ono što nas okružuje dole i gore. Bogovi, međutim, nisu bili zadovoljni i oni porazgovaraše između sebe: - Snaga njihove pronicljivosti može biti škodljiva. Šta da učinimo da bismo to ispravili? Učinimo da nova bića upoznaju samo deo zemlje koja ih okružuje. Potrebno je ograničiti njihove sposobnosti. Tako će se smanjiti njihov ponos.

Ako ih ostavimo ovakve njihova deca, znaće, bez sumnje, više od svojih očeva i doći će trenutak kada će razumeti isto što i bogovi. Sada je vreme da izbegnemo tu opasnost koja bi bi bila kobna za plodni poredak stvaranja. I tako, uplašeni bogovi, odlučiše da ljudima ograniče sposobnosti. Veliki Bog je odmah zatim udahnuo maglu u oči ljudi, zamutivši im vid. U tom istom stanju se čovek nalazi i danas, inteligencijom se razlikuje od životinje, ali vidi kao kroz tamno staklo.

Mitovi Meksika i Srednje Amerike Domorodačko stanovništvo Meksika i Srednje Amerike čuvalo je usmenim putem i u kodeksima sećanje na svoju prošlost. Svojim međuljudskim odnosima, mitovima, legendama i pesmama stvorili su istoriju, ponekad gotovo magičnu, svoga porekla, svojih hodočašća i svog kulturnog razvoja. Nijedna sfera života ovih naroda nije postojala nezavisno od mitova. Oni su činili sastavni deo njihove istorije, religioznih rituala, vojnih pohoda, umetnosti i književnosti, kao i nauke.

60

MI RINCÓN REFLEJO

Putopis iz Saragose – susret romanskog, gotskog, baroknog i modernog Nalazi se na samoj reci Ebro, na prostoru nekadašnje prestonice španske kraljevine Aragon. Istorijski i besmrtni grad, jedan od glavnih nosilaca španske istorije i kulture, grad koji odiše veličanstvenošću, elegancijom i tradicijom, grad koji je mnogo puta u istoriji uspeo da pruži otpor i sačuva svoj duh i svoju postojanost…

Saragosa…

Autor: Ivana Jovanović Šetajući glavnom ulicom Saragose, pažnju mi privlači bazilika Nuestra Senjora del Pilar (Nuestra Señora del Pilar), božanstvena barokna katedrala, koja deluje tako nestvarno.

Divim se kupolama koje su delo velikog Goje (Francisco de Goya), koga stanovnici Saragose često pominju ponosni što je Aragon dao jednog takvog umetnika. Uzalud pokušavam da napravim par fotografija... Ne postoji ugao iz koga bi se ova ogromna i velelepna građevina mogla videti u svoj svojoj veličini. Odlučujem da fotografišem detalje ove možda najreprezentativnije znamenitosti Saragose. Sklopiću od njih mozaik, koji će prikazivati ovu baziliku u svoj njenoj lepoti i veličini.

Nedaleko od bazilike nalazi se spomenik posvećen Goji, a zatim i Katedrala del Salvador (Catedral del Salvador), poznata kao La Seo,

Catedral del Salvador (La Seo)

Aljafería

građena od 1119. do 1704. Stvarana vekovima, ta mešavina romanskog, gotskog i baroknog stila, čini ovaj hram neodoljivim.

Okrećem se kako bih se uverila da je bazilika i dalje tu, kako sve ovo nije samo san, i pažnju mi privlači atraktivna fontana Fuente de la ispanidad (Fuente de la Hispanidad), jedno od omiljenijih mesta za fotografisanje za sve one koji žele prelepe uspomene sa putovanja.

Invierno 2011

Nuestra Señora del Pilar U bogatoj turističkoj ponudi Saragose nalaze se i ostaci rimskih zidina, kao i pozorište iz doba rimske dominacije koje privlači pažnju svih turista. Muslimanska palata Alhaferija (Aljafería), koja datira iz perioda rekonkiste, bitnog perioda španske istorije, kada je Saragosa bila najveći arapski grad na severu Španije. Ova palata bila je sedište arapskih vladara, a danas je značajan kulturni i istorijski spomenik ovog grada.

Fuente de la Hispanidad

Zahvaljujući tome što je 2008. bila domaćin manifestacije EXPO, u Saragosi se podižu i mnoge moderne građevine. Most trećeg milenijuma, Vodena kula, Paviljon Aragona (Puente del Tercer Milenio, Torre del Agua, Pabellón de Aragón) samo su neke od veličanstvenih građevina novog doba, koje ovom gradu daju poseban značaj i privlačnost, i doprinose svrstavanju Saragose među najlepše gradove Španije, ali i Evrope.

Kolevka hrišćanstva u Španiji Saragosu je u vreme rimske dominacije osnovao Oktavijan Avgust. Ovaj grad se povezuje sa počecima hrišćanstva u Španiji. Legenda kaže da se Bogorodica pojavila na stubu u prvom veku nove ere. Bazilika Nuestra Senjora del Pilar upravo je sagrađena u tu čast. Pojavljivanja Bogorodice u Saragosi obeležava se svake godine i predstavlja najveću svečanost ovog grada, koja se čitavih devet dana proslavlja na karnevalima, uz pesmu, ples i vatromet.

Proslava počinje 12. oktobra, kada se ujedno svetkuje i Kolumbovo otkriće Amerike.

MI RINCÓN

REFLEJO

61

62

MI RINCÓN REFLEJO

Madrid u mom srcu Autor: Slađana Jakovac

Obožavam da upoznajem gradove u kojima nisam bila. Uvek krećem na put sa uzbuđenjem i iščekivanjima šta ću otkriti.

Ali Madrid… Ako se može reći da me je neki grad potpuno oborio s nogu, to je Madrid!

Njegova arhitektura oduzima dah onog trenutka kad kročite na njegove ulice. Monumentalne zgrade pune detalja i ukrasa, skulptura, boja, murala, svaka sa nekim posebnim obeležjem, gde sve zajedno pružaju prizor koji čini da se čovek pun ponosa šeta sa osmehom na licu, otvorenih usta od zadivljenosti pred svakom novom građevinom.

Foto aparat se usijao!

Ali Madrid nije samo grad prelepih zgrada, već grad parkova i fontana.

Slavni Parque del Buen Retiro pruža nezaboravni osećaj sklada i lepote, mirisa zelenila, cveća i vode. Prelepi prizori se samo nižu jedan za drugim, i tome nema kraja: Palacio de Cristal, veličanstveni spomenik Alfonsu XII pokraj veštačkog jezera punog parova koji veslaju, Palacio de Velazquez, Paseo de las Estatuas, Bosque del Recuerdo…

Ovaj park je možda najslavniji, ali svakako nije jedini. Gotovo na svakom koraku je fontana, makar malo zelenila i poneki spomenik.

Previše je stvari koje čine Madrid gradom u koga se odmah zaljubite.

Možda bi trebalo početi od Puerta del Sol, verovatno najživljeg trga u Madridu. To je nulti kilometar od kojeg se mere sve razdaljine u Španiji. Na ovom trgu je i čuvena statua medveda koji je simbol Madrida. Ovaj trg je okružen slatkim uličicama punih tapas barova, gde možete nešto da pregrizete i popijete sangriju.

Ali ono što vas vraća u neke prošle vekove i čijoj romantici ne možete da odolite je čuveni trg Plaza Mayor. Pravougaonog oblika, sa devet ulaza i preko dve stotine balkona koji gledaju na ovaj trg, Plaza Mayor je nekad služio kao mesto na kome su se održavali brojni

Invierno 2011

gradski događaji – pijaca, borbe bikova, javna pogubljenja, utakmice… Danas je ovo omiljeno mesto turista koji mogu da uživaju u brojnim restoranima I prodavnicama, kao i nastupima raznih uličnih flamenko pevača i plesača.

Svakako najveličanstveniji trg je Plaza de Oriente, na kome se osim Opere, predivnih restorana i predivne bašte nalazi i čuvena kraljevska palata, Palacio Real, a pored nje Jardines de Sabatini, i veličanstvena Catedral de Almudena… Ovo je takođe i mesto sa koga možete posmatrati zalazak sunca.

Madrid je takođe i prestonica kulture; brojni muzeji, među kojima su najpoznatiji El Prado, Museo Nacional Centro de Arte Reina Sofia i Thyssen-Bornemizsa, samo su jedna strana ovog lica Madrida. Pozorišta, bioskopi, tematska pozorišta, brojni kulturni događaji…sve ovo čini duh Madrida, ali ono što je najinteresantnije je da vas uvek dočekaju veliki redovi za ulazak u bilo koju od ovih institucija. Čuveni buvljak El Rastro je događaj sam za sebe, tamo se može kupiti sve od igle do lokomotive, kako novo, tako i staro.

No ono što ovom gradu daje poseban šarm su njegovi ulični svirači, koji upotpunjuju celokupan doživljaj tako što vas uvek u pozadini prati neka poznata melodija, uvek nekako magično uklopljena u čitav ambijent.

Ono što Madrid definitivno razlikuje od drugih gradova je njegova neverovatna živost. U svako doba dana ulice su pune ljudi, a u restoranima često mora da se čeka red na mesto. Šarolikost zgrada, ljudi, uličnih zabavljača, restorana i prodavnica je ono što Madrid čini gradom u koji se zaljubite na prvi pogled!

Veličinu ovog grada nose svi oni koji su ga posetili i kojima je ostao u srcu. Madrid je sada još porastao jer se jedan njegov deo preselio i u moje srce!

MI RINCÓN

REFLEJO

63

64

MI RINCÓN REFLEJO

Encuentros con Dalí

Dali – kralj nad kraljevima Često razmišljam šta sam za sve ovo vreme ostavila iza sebe i hoću li ikada nešto značajnije uraditi i postići u životu ... U tom trenutku mi na pamet padaju svi velikani, ljudi koji su značajni za čovečanstvo, ljudi koji večno žive... Gde god da me misli u tim zanosnim trenucima povedu, uvek me odvedu do onog čuvenog Dalijevog citata: - Svako jutro kada se probudim osetim izuzetnu radost - radost što sam ja Salvador Dali - i pitam se- šta će novo i lepo ovaj Salvador Dali danas postići? - , i ne prestajem da se divim jednom od najznačajnijih umetnika i ličnosti 20. veka, čoveku koji i danas živi... Sa tom mišlju jedne večeri utonula sam u san...

Autor: Ivana Jovanović Svanulo je... Na noćnom stočiću, pored kreveta, pogled mi je privukla lepa, otmena i jako elegantna bela koverta, sa izvezenim šarenim detaljima.

Jako privlačno... Neko se baš potrudio, pomislila sam i radoznalo počela da otvaram kovertu. DALI I MASOVNA KULTURA, MADRID, pokroviteljstvo kralja Huana Karlosa i kraljice Sofije. Bila sam jako uzbuđena nakon saznanja da sam odabrana za počasnog gosta, kao član Udruženja ljubitelja umetnika.

Došao je i dan izložbe. Bila sam jako srećna i nikada elegantnija. Posle koktela dobrodošlice, sledio je govor u čast ovog velikana: - Danas smo se ovde okupili da veličamo ime najkreativnijeg i najvećeg umetnika 20. veka... Čast mi je što ja otvaram ovu izložbu. Uživajte u delima ovog velikana! Bila sam zapanjena kreativnošću i maštovitošću Dalija.

Uživala sam u svakom trenutku, ne prestajući da razmišljam i tražim bar nešto što mi se ne sviđa u njegovim delima.

Naravno, dela su dovedena do takvog savršenstva, da je jedina stvar koju sam tada osećala bio ponos što sam tada bila na tom mestu.

Posle svega što sam videla i što su ova dela probudila u meni, odjednom sam bila zainteresovana za ovog umetnika i za mene je bio izazov saznati što više o njemu i prodreti u

njegove misli i osećanja, kako bih što bolje shvatila sva njegova dela i stavove. Svako od nas je dobio kratak pregled Dalijeve biografije: Salvador Felipe Hasinto Dali Domeneć (Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech) rođen je 11. maja 1904. godine u Figerasu, u Kataloniji, u Španiji. Godine 1917. slikanju ga uči profesor Juan Núñez. Prva izložba bila je u roditeljskom stanu. Već kao petogodišnjak, godine 1919, Dali je imao prvu javnu izložbu. Radove je prvi put samostalno izlagao na profesionalnoj izložbi u madridskoj galeriji Dalmau 1925, a već naredne godine sledi njegovo prvo putovanje za Pariz i Brisel, gde je posetio Pikasa i Miroa…

Za tako i sa tako malo godina toliko uspeha…Nisam prestajala da se divim ovom majstoru, “majstoru nadrealizma”, koji je bio angažovan na toliko polja: slikarstvo, književnost, vajarstvo, scenografija, gluma…I u svemu je imao toliko uspeha. Sa željom da saznam još više o njemu, prekinula sam tok svojih misli i vratila se čitanju biografije: Bio je izbačen sa Akademije, jer je odbio da izađe na ispit, rekavši da zna više od profesora koji ga treba ispitati.

Kolika doza hrabrosti i samouverenosti! Verovatno je i to jedan od stepenika koji su ga doveli do tolike slave i uspeha…

Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groz-

Invierno 2011

nice i religije. Posle 1929. godine pridružio se nadrealističkom pokretu. Nakon što su ga lideri nadrealističkog pokreta 1934. diskreditovali zbog njegovog pro-fašističkog držanja, izjavio je: - Nadrealizam – to sam ja.U čitanju me je prekinuo duboki, ali jako prijatan glas. Nisam ni verovala da će mi se obratiti upravo Njegovo Visočanstvo, kralj Huan Karlos.

- Dobro veče! Kao ljubitelj umetnosti, verujem da uživate u radovima našeg majstora - rekao mi je. Bila sam zbunjena i iznenađena. Jedva sam uspela da ga pozdravim, kada je nastavio: - Nikada nisam mogao da se odlučim koje njegovo delo mi se najviše dopada. Svi ti snovi i svakodnevni objekti koje on prikazuje u neočekivanoj formi deluju savršeno. Pogledajte na primer “Trajnost memorije” i to curenje satova na slici…Neverovatno! Uspela sam da izustim par reči: - Da, zaista je fenomenalno. Mada, mene fasciniraju njegove slike rađene na religioznoj osnovi i malo klasičnijeg stila, kao što je “Sakrament Tajne večere” ili “Raspeće”- Možda ste u pravu- rekao je.

- Ipak, morate priznati da su dela poput Istrajnost sećanja, Vazduh, Nerešiva enigma, Ukleta plaža zaista neprevaziđena. Pogledajte samo…

Svaka reč je suvišna za dela ovakve vrednosti!

– nastavio je čekajući moju reakciju.

- Zato Dali i jeste jedan od malobrojnih kome su sagradili dva muzeja: Dali Muzej u Sv. Petersburgu i Teatro Museo Dali u Figerasu. Zaista su neprocenjive vrednosti! - rekla sam sa oduševljenjem, na šta je on uzvratio: - Naravno, ali nikako ne smete zaboraviti muzej Zamak Pujol i Kuću u Port Ljigatu. Jeste li ih posetili? -

- Nažalost, još uvek ne, mada bih jako volela. Verujem da su to mesta od velikog značaja, koja ne smeju propustiti da posetim - odgovorila sam.

- Ako Vas zanima umetnost i veliki ste ljubitelj Salvadora Dalija, toplo Vam preporučujem obilazak ovih muzeja. Zamak Pujol je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine. Obećao joj je da će jedan dvorac urediti samo za nju i tu je Dali živeo dve godine posle njene smrti i stvarao. Kuća u Port Ljugatu nalazi se u malom ribarskom selu, blizu francusko-španske granice, koju je kupio 1930. Pre nego što sam uspela da mu se zahvalim na društvu i ovako korisnim informacijama, preduhitrio me je : - Jako mi je drago što sam svoje mišljenje delio sa vama, čast mi je…a sada me izvinite, moram da pozdravim i ostale goste. Uživajte! Kako je kralj pošao, primetila sam da prst moje desne šake i dalje stoji na početku poslednjeg pasusa Dalijeve biografije i nastavila sa čitanjem: Pravio je nakit, radio na filmu, kreirao kostime i scenografije, ilustrovao je knjige. Najpoznatije su: Život Salvadora Dalija i Dnevnik genija. Godine 1974. počinju njegovi zdravstveni problemi. 1983. godine je prva veća izložba njegovog rada u Španiji, u Madridu i Barseloni. Godine 1984. Dali je preživeo požar u dvorcu Pubol sa teškim opekotinama, slede operacije. Godine 1989. Dali umire od prekida rada srca u Figueresu 23. januara; Sahranjen je po svojoj želji u muzeju Teatro u Figueresu , u Španiji. Svu svoju imovinu i umetnička dela ostavio je svojoj voljenoj Španiji.

Saznavši gotovo sve bitne činjenice o njegovom životu, dugo sam još uživala u dragocenostima izložbe. Kada sam, ipak, odlučila da krenem, na izlazu je jak utisak na mene ostavila slika Lastavičji rep, inače poslednja slika koju je naslikao Dali. Puna utisaka uputila sam se ka svom stanu.

Bio je ovo dug dan… Odlaskom na izložbu ovakvog majstora postala sam bogatija…Pod jakim utiskom, želela sam da i drugi koji nisu u mogućnosti da posete izložbu budu bogatiji ovim saznanjima i emocijama sličnim onima koje sam ja doživela, i da i drugi, bar na neki način, dožive ovakav dan. Zato sam bez razmišljanja počela sa pisanjem svoje prve knjige: Krilima umetnosti u susretu Daliju.

MI RINCÓN

REFLEJO

65

Invierno 2011

Nezaboravna 2010! Španci ispraćaju godinu uspeha u fudbalu.

Autor: Maja Petričević

Godina 2010. obeležena je peharom Svetskog prvenstva koji su sa ponosom iz Južne Afrike doneli junaci španskog fudbala. Cela Španija se ujedinila u bodrenju svoje reprezentacije, a vrhunac euforije i slavlja bio je taj 11. jul kada se samo četiri minuta pred kraj drugog produžetka finalne utakmice lopta našla u mreži reprezentacije Holandije zahvaljujući Andresu Inijesti (Andrés Iniesta). 1:0!

Iker Kasiljas (Iker Casillas) postarao se da lopte protivničkih napadača budu zaustavljene pred mrežom španske reprezentacije i time je proglašen za najboljeg golmana Svetskog prvenstva. Najzaslužniji za punjenje mreža bio je David Vilja (David Villa), koji je sa ukupno sedam postignutih golova bio najaktivniji španski strelac.

Ovaj gol je gromoglasno odjeknuo kako u Španiji, tako i u čitavom svetu. Španci su, naravno, svojim junacima priredili doček kakav i dolikuje novim svetskim prvacima u fudbalu.

Na aerodromu je svečano za ovu priliku napravljen i ogromni poster dužine 42 metra na kome se nalazio natpis: Dobrodošli u zemlju sreće. Hvala vam. Nakon sletanja na

aerodrom i prvog susreta sa euforičnom Španijom, reprezentativci zemlje prvaka u fudbalu uputili su se na prijem kod španskog kralja Huana Karlosa (Juan Carlos), a potom i na doček koji im je priredio premijer Španije Hose Luis Rodriges Sapatero (José Luis Rodríguez Zapatero).

Nakon formalnosti, fudbaleri su se uputili na užarene ulice Madrida gde ih je čekala oduševljena masa od oko tri miliona zahvalnih navijača. Slavlje se nastavilo do duboko u noć i uvuklo se u ulice svih gradova širom Španije.

Svetsko prvenstvo u fudbalu učinilo je 2010. godinu nezaboravnom za Španiju i zasigurno zapamćenom u istoriji španskog fudbala. Šta ih očekuje u 2011. ne znamo, ali im svakako želimo puno sreće!

DEPORTE

REFLEJO

67

www.drustvohispanista.rs