Vukom, i realistima nad romantičarima. Isticao je vraćanje književnosti narodu, ali mu nisu bili bliski pisci narodsko-folklorističkog karaktera, nego moderni realisti poput Matavulja. Smatrao je da književnost treba da služi progresivnim ciljevima društva. Zalagao se za optimizam, za nacionalnu energiju, pa je odbacio pesimističku poeziju očajanja Pandurovića i Disa. Zapadnjak po kulturi i obrazovanju, užasavao se od istočnjačkog otrova koji je otkrivao u našem mentalitetu i načinu života, i zato nije mario za pisce koji su opisivali Istok. Uskoković mu je bliži od Stankovića. Bio više sklon prozi nego poeziji. S. Milutinovića i Kostića odbacio je kao lude glave, fantaste, ali uprkos tim ograničenjima Skerlić je najmanje grešio u kritičkom sudu od bilo kog drugog našeg kritičara pre i posle njega. GLAVNO OBELEŽJE: tačnost ocene, smisao za sintezu i snažan književni dar. ----------------------------------------------------------------------BOGDAN POPOVIĆ: JOVAN SKERLIĆ KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR, nekrolog, 1914. Piše o Skerliću posle smrti. Ističe neophodnost izrade studije koja će pravilno da oceni njegov rad. Bio je čovek pravilnog suda u oceni književnih dela, i čovek pouzdanog i zrelog ukusa. On je izvesno najjača i najmarkantnija ličnost u književnoj kritici, prema rečima Sime Pandurovića. Niko mu ne osporava bogati naučni rad na književnosti, ali oprečna su mišljenja u vezi sa njegovim estetskim sudovima. O Istoriji se govorilo da je to istorija srpskih književnika „s kojima pisac govori”, a da tek dolazi druga sveska o književnicima „s kojim ne govori”. Ali ta dosetka nije istinita. Nezavisno od pogrešaka koje ima i koje su ponegde neosporne, on je grešio jednom u 50 puta. On je bio prava dobra glava, jasna i prava pamet, izvanredno prijemčiv za utiske, s darom pravilnog zapažanja i osećanja. Imao je tri osobine pravilnog mišljenja i osećanja: osetljivost, sposobnost pravilne analize utisaka i moć da pravilno kategorira utiske – u pravilna osećaja i pravilne pojmove, a sve to je dobra kritičarska intuicija. On je bio rođen kritičar.
•
OSOBINE KRITIKE: često je bila opisna, tj. više opisuje nego što sudi, ili sudi opisujući – kao smanjene
kopije dela o kojima su pisane, i niko nije znao dati bolju sliku i utisak koje delo ostavlja. Zbijen i duhovit izraz koji jasno karakteriše osobine dela i odmah klasira urezujući je u pamet kao etiketa misli. Grešio je u potpunsti svojih ocena a ne u njihovoj tačnosti. On je jako osećao pa je jako i govorio. Što se tiče potpunosti ocene Skerlić je tu i tamo izostavljao poneke dobre osobine. Popović dalje brani njegovu Istoriju. •
ZAŠTO JE GREŠIO?: imao je ograničenja kao i svaki kritičar. Nije hvatao suptilnije osobine nekih pesnika.
Ostao nepravedan prema Dučiću, odbijao neurastenična osećanja, i nedostajala su mu neka tehnička znanja: suptilnije osećanje versifikacije, naročito ređih i manje pravilnih oblika. On je takođe ponekad suviše uprošćavao stvari. Ali razumeo je celu osnovnu građu književnosti, i visinu i dubinu i stasti i meru i snagu i nežnost, i tragediju i humor, i optimizam i pesimizam, iako poslednji nije odobravao kao teoriju života. Takođe, osećao je i nezrelost, izvitoperenost, pozajmljeni polutanski pesimizam socijalnih i nazovi-moralističkih pisaca nemačkih i skandinavskih. On osim toga sudio pouzdano. Drugi razlog - često, bio je ličan, a to u kritici znači ne moći odvojiti delo od pisca, i u kritiku unositi obzire koji s delom nemaju nikakve veze, ali i tu je grešio na sitno i to mu se opet oprašta. On je moralno bio dostojan kritičar, i neprestano je stajao u borbi, prateći pomno sva strujanja, često bivajući na udaru. Treći razlog – radikalizam: političke prirode kojeg nije mogao da se oslobodi. Bio je progresista, pobornik zdravog i intenzivnog života i čovek koji o književnosti sudi po svojim političkim, moralnim i društvenim pogledima, zbog čega se ogrešio o Rakićev pesimizam kao jedno od najotmenijih pesničkih raspoloženja, na
184