imovine. Vrlo je zabrinjavajuća činjenica da je malo takvih slučajeva uopšte rešeno, pošto policija nije ispitivala okolnosti niti gonila osumnjičene, tako da je izgledalo da su počinioci potpuno nevidljivi i neuhvatljivi, uprkos činjenici da su njihove žrtve bile sve brojnije. Osim fizičkih napada, imigranti bi iskusili i izuzetno licemeran odnos građana Londona prema njima, pošto mnogi nisu otvoreno priznavali da su ksenofobični, ali su zato negodovali zbog sve većeg broja doseljenika iz kolonija u Velikoj Britaniji. U razgovoru Džampšeda, Saladinovog starog prijatelja, i kafedžije, supruga gospođe Sufijan, postoji jasna aluzija na rasistički govor konzervativnog političara Inoka Pauela, koji je šezdestih godina XX veka predviđao kako će poteći 'reke krvi' po ulicama u Londonu usled sve veće rasne netrpeljivosti između belačkog stanovništva i imigranata, čiji se broj iz tog razloga mora što pre smanjiti: „Čini mi se da vidim kako reka Tibar od krvi penuša. Obnovi tu metaforu, reče Džampi Džoši samom sebi. Obrni je; napravi od nje stvar kojom ćemo svi moći da se koristimo“ (2009: 213). Pored govora mržnje, aludira se i antički Rim, koji se često koristi kao metafora za savremeni London kao centar imperijalne moći i mesto na kome žive brojne nacije. Posle preispitivanja metafore i upotrebe u novom kontekstu odgovora na rasistički diskurs, može se dalje razraditi i preneti i na postkolonijalni London koji pokreće i oživljava pomešana krv. Na rasizam će Saladinu skrenuti pažnju ćerke gospođe Sufijan. Sušejla Nasta u knjizi Home Truths: Fictions of the South Asian Diaspora in Britain naglašava da je lik mlade Mišal Sufijan i njene sestre vrlo različit u odnosu na likove Saladina i Džibrila, koji će zauvek ostati imigranti i na kraju se vratiti u svoju otadžbinu da bi preispitali svoj identitet. Mišal i Anahita predstavljaju drugu generaciju imigranata, onih čiji su roditelji bili poput Saladina i Džibrila. Drugu generaciju imigranata čine oni koji su rođeni u Velikoj Britaniji, što samim tim označava drugačiji kontekst, posebno u odnosu na promenjene kulturološke kodove koje nosi azijsko-britansko detinjstvo (2002: 177). Nasta dalje navodi kako Mišalin 'dom u dijaspori' predstavlja zapravo
162