Marc Rakowski - Savez kapitala i nauke

slučaju

ispada kao da je u tom preduzeću ubrzan obrt stalnog kapitala: preduzeće mnogo brže nadoknađuje predujmljenu kapital-vrednost, što smanjuje opasnost snižavanja vrednosti tog kapitala; gubici se jednostavno prebacuju na druge.

Stvari se odvijaju potpuno drukčije kada - pod pritiskom ubrzavanja tehničkih preobražaja takva praksa postane opšta, normalna praksa vladajućeg dela kapitala;'9 tada raste onaj deo "društveno potrebne" vrednosti, koji stalni kapital prenosi na proizvode; ovo se dešava uprkos tome što se gubici usled snižavanja vrednosti prebacuju - zahvaljujući mehanizmu cena na nekapitalističke kupce, tj. na radničku klasu (snižavanje realne najamnine), na vankapitalističke slojeve vladajućih društvenih formacija i na potčinjenje društvene formacije.

U takvim uslovima, novi vidovi eksploatacije - inflacija - javljaju se kao nužne posledice nastojanja grupa vladajućih kapitalista da na druge prebace gubitke - ili rizike gubitaka - koje sa sobom nosi ubrzan preobražaj procesa proizvodnje. Da bi te hipoteze postale konzistentnije, potrebno je i ovom prilikom izvršiti konkretne analize.

U svakom slučaju, ti novi vidovi raspoređivanja gubitaka ne samo što ne izazivaju blokiranje "tehničkog napretka" ili snižavanje vrednosti sredstava za proizvodnju, već - naprotiv - uklanjaju prepreke koje se, u okviru kapitalističke klase, postavljaju njihovom ubrzavanju. U stvari - da se poslužimo Marxovom terminologijom - praksa o kojoj je ovde reč omogućava vladajućem delu kapitala da u izvesnoj meri spreči da se snižavanje vrednosti sredstava za proizvodnju odrazi kroz snižavanje vrednosti postojanog kapitala; umesto toga, to snižavanje vrednosti sredstava za proizvodnju dovodi. s jedne s,trane, samo do "oslobađanja kapitala", a s druge - do povišenja profitne stope.

(A. D. Magaline, Lutte de Classes et devalorisation du capital, Maspero, Paris 1975, str. 67-127) Prevela Ivana

Tu pm!kSJll .podržava držaW1i aparat oslanjajući se na odrefiskalnu ,poLitiku (normativi amortizacije).

39

đenu

192

Zdravković

Marc Rakowski*

SAVEZ KAPITALA I NAUKE

"Jedna od nezgoda ljudske prirode ogleda se u tome što radnik, ukoliko je sposobniji i upućeniji, može postati nezavisniji, odnosno manje podložan muštranju, a to znači da ga je teže integrisati u mašinski sistem, čiji povremeni kvarovi mogu dovesti do teških oštećenja. Otuda je glavni cilj savremenog industrijalca da pomoću saveza između kapitala i nauke razvija kod svojih radnika bodrost i umešnost - osobine koje, usmerene na određenu operaciju, kod mladih ljudi mogu da se razvijaju do savršenstva.

Kada kapital uzme nauku u svoju službu, radnici se uče poslušnosti."

Da paternalistički ton i arhaična retorika ne pobuđuju podozrenje čitaoca, moglo bi se čak pomisliti da pisac navedenog teksta pripada onoj struji unutrašnje kritike tehnostrukture, koja se formirala krajem šezdesetih godina i koju obično nazivamo "kritikom podele rada". Namerno smo rekli da se radi o unutrašnjoj kritici jer teoretičari kritike podele rada smatraju da tehno struktura - sistem umeć a i telmičkih znanja, sredstava za proizvodnju i proizvodnih postupaka - i sama nosi pečat kapitalističkih odnosa proizvodnje. Kao što je dobro poznato, klasično marksističko shvatanje, nasuprot tome, insistira na spoijašnjem kontekstu - ekonomskom i socijalnom - korišćenja date tehnostrukture koja se smatra sistemom instrumenata, više-manje neutralnih u odnosu na društvo, pa štaviše - sistemom koji se mo* Pseudonim pod kojim objavljuje svoje tekstove grupa

mladih

mađarskih

13 Marksizam u svetu, 1

intelektualaca. -

Prim. red.

193

že koristiti kako u socijalističkom, tako i u kapitalistič­ kom društvu.

Podozrenje o kojem smo na početku govorili nije bez osnova .. Autor prethodno na~ed~,nog teksta je Andrew Ure, "Pmdar automatske fabnke 1, a sam tekst je napisan u prvoj polovini 19. veka.

"Zahvaljujući svom otvorenom cinizmu i naivnosti" Ure je "razvrgao" intimnu vezu koja je postojala izmeđ~ razvoja mehanizacije i klasne borbe. Nekoliko decenija ~asnije, Marx je razobličio sistem kapitalističke fabrike.

Cinjenica da kasniji buržoaski ekonomisti nisu bili tako otvoreni i ii:skreni kao dr Ure može se lako objasniti.

Ali čime se može objasniti činjenica da 'su Marx i ka~n~ji. ma'~~s~sti potisnuli u zadnjli plan ideje o unutra· snJoJ knblcI tehnostrukture? Nije nimailo slučajno što baš u -tom vidu postavljamo pitanje: i Marx i kasniji marksisti. Razume se, u Kapitalu možemo naći dosta citata koji govore o tome da je Marx smatrao lmko komunistički preobražaj :društva mora da se zasniva na radikalnom preobražaju samih tehnoloških osnova organizacije proizvodnje. Ali tim citatima se Iako mogu suprotstaviti drugi, još brojniji u kojima Marx nedvosml sleno govori da predmet kritike treba da bude Ikapitalistička primena savremene tehnologije, a ne sama .ta tehnologija. 2 Ako je tako,onda nam ne može ibiti dovoljna minuciozna mikrofilološka analiza koja bi pokazala da je Marxova misao složenija od misli njegQiv.ih učenika­ -simplifikatora ..Pravi teorijski zadataik se sastoji u otkrivanju činjenica iz oblasti ekonomske i tehničke istorije, onih činjenica koje su dovele do toga da Marx i kasniji nIwksis-ti daju prevagu ,Jspoljašnjim" okolnostiI A. Ure, The Philosophy of Manufactures etc., La-udon, 1835, str. 20-21, 368.

2 " ••• mašina, uzeta kao takva, s.kraćuje radno vreme, dok kapitaliSJtički pr.irnenjena produžuje .radni dan, pošto sarma po sebi olalkšava rad, dok kapitalistički prrrimenjena povećava njeo-ovu intenzivnost; ,pošto sama po sebi znači pobedu čovekovu =>nad prirodnim silama, do,k kapitalistički prirnenjena Zillači podjarmljivanje čoveka pamoću prirodnill sila; pošto SaTI1a po sebi povećava bogatstvo prohvođača, a ka,pita.1:i5tički pr.imenjena pretvara ga .ll.paupera itd ... " (K. Marx, Kapital l, Institut za izučavanje radnlckog pokreta - Prosveta, Beogmd, 1970, 5'tr. 39.1.) Vid. takođe naved. delo, 13. g1a'vu "Mašine i kmpna indus:trija". Mladenački Marxovi radovi (na primer, Nemačka ideologija) nedvosmis. leno s'e zalažu za unutrašnju ,kr1tiku, za ukidanje svih oblika podele rada. Ali u njima još nećemo naći ,konkretan recept mašinske tehnulogije, temelja tadašnje krupne industrije. Uporedo s·a JI;<?!lkretiza~iJ?ID ~~xovih ~deja vC: mašina:ma i o krupnoj indust· r~JI ~utrasnJa krItIka se povlacI u drugI plan njegovih razmiš· ljanja.

194

ma. Iz toga neposredno proizlazi :drugo piital!lje: koje ist~ri~ske 'promene objašnjay'aju sve veći značaj unutras.nJe knze u toku poslednJlh deset godina? 'Posmatrana IZ tog ugla, obnova unutrašnje !kritike ne javlja se više kao obično i prosto ,vraćanje izv,arima maI1k:sizma yeć kao teorij'ski odraz novijih ekonomskih i tehničkih promena. Ukoliko bi se nova rkri1Jika podele rada tumačila k.ao ~~a~anJe Ma~, tO?i značilo da se previđaju znacaJne cmJernce .tehnickog l ekonomsikog razvoja koje u Marxovo vreme j,aš nisu mogle hiti predmet društvenog r~šljanja. ~arednii <;>~led ima dva cilja. U prvom ii drugom odeljku nastOjIm da dam impresionističku sliku tehnič­ kog. i ~onomskog trazv,aja, što omogućava povlačenje razhka J.zmeđu Marxa i današnjih marksista. T'reći odeljak treba da pokaže korisnost takvog istorijskog pristupa. u razjašnjavanju nekih nerešenih problema, inherentnih onome što :se danas naziva ,,\kritikom podele rada". v

I

Proizvodne snage i iklase Marx de shvatao kao istokategorije. Razume se, lU svim društvima postoje prOIzvodne snage koje :služe pretvaranju prirodnih resursa u 'korisne proizvode i usluge. Ali nije svako društvo sposobno da svoje proizvodne snage koristi kao ob~čne ,.'priro~e isnage" čija je svrha stvaranje željenih prJrodnih ·efekata. Tek tehnološki il. organizacioni preo~~~aji, koje je donela industrijska revolucija, omoguCIlI ,su da se proizvodne snage počnu javljati kao "prirodne isnage" društva (kako 'kaže Marx). U industrijs~om ~apitalizmu, prvi put u istoriji čovečanstva, ciljeVI prOIzvodnje bili su ograničeni jedino oovalitativnim i kyantitativnim sastavom raspoloživih čmilaca proizvodTIJe (bar kada se radi o procesu nejposredne proizvodnje). U stvari, proizvodnja očigledno udovoljava ekonomsk~m i socijalnim zahtevima kapitalističkih preduzeća.

All .to za .Marxa samo znači da, uporedo sa stvaranjem prOIzvodnih snaga .kao takvih, dolazi i do stalne diskrepancije" između proizvodnih snaga rl odnosa proi;'odnje.

Razmotrimo pobliže konkretne stavove ·sadržane u takvom .istorijskom shvatanjlU proizv,odnih snaga.

Tu je najpre stav po kojem se radna :snaga javlja ~ao. čista tradna snaga. I to ne ismo ikao prosto odvaJanJe od sredstava za proizvodnju. Uporedo sa tim odvajanjem, i u tesnoj vezi sa njim, dolazi do dezintegracije djs~e

195

rada. U pretkapitaHstičkim društvima upravo taj sistem društvenih uloga omeđuje vrste i količine rada !koje normalno moraju li mogu obavljati različite grupe individua Ikoje čine dIUštvo. [P.retJkapitalistiČikim društvima je bio nepoznat apstraktan pojam 'radrne snage. Proizvodni zadaci i [sticanje neophodnih sposobnosti za izvršavanje tih zadataka odvijali ISU ,se u institucijama čija je funkcija bila regulisanje različitih proizvodnih i neproizvodnih delatnosti (jednu od tih insti,tuc1ja predstavlja poroJica ili domaćinstvo). Otuda vršenje proizvodnih funkcija - "veština" - nije samo delatnost određena specifično ekonomskim ciljev,ima, već je ,to način života shvaćen u najširem smilslu te reči. Da bi čista i obična snaga rada (Arbeitsvermogen) postala dIUštvena s~varno?t ,?a bi mogla biti angažovana bilo gde i u bIlo kOJU prOlZy.odnu svrhu - pomenute iinsti1JUcije treba da budu izložene procesu dezintegracije iti transformacije (na primer, da se domaćinstva svedu na proste potrošačke jedinice). U tom slučaju, ta snaga rada svodi se na prirodne [sposobnosti 'individue, na njenu biološku radnu snagu.Ča.ik i kada ona obuhvata složenije veštine, njihovo sticanje se više ne odvija u okviru porodice ili dIUgih više~l1!kcionalnih im.stitucija već u specijalizovanim institucijama - u okviru sistema obrazovanja ili uekoll!oms1kim organizacijama.

Marx je imao u vidu i Isledeću istorijsku razliku: svi procesi proizvodnje pre industrijske ,revolucije obuhvatali su tehnološke postupke ,koji su počivali na fizičkoj snazi, na umešnosti rukovanja i na .tačnosti rad~ nikove percepcije. A te ;sposobnosti iSU veoma individualne, usled čega je .proizvodnost rada zatvorena lJ apsolutne granice. Za Marxa, indust,riJska revolucija kao tehnioka revolucija sastoji se, pre svega, u oslobađanju procesa proizvodnje od tih 'subjektivnih, "organskih" granica !koje su nametnute ra:dnoj snazi. Snagu mišića čoveka zamenili su 'strojevi, njegovu sposobnost IUkovanja - mašine radilice, a sposobnosti zapažanja - aparati za automatsko regulisanje i instIUmenti za merenje. Ekspanzija proizvodnje nije više morala da se sudara 'Sa "telesnom slabošću" ra,dnika ,i sa nemogućnošću normiranja zanatskog rada.

Sve je to omogućilo treću promenu koju Marx pripisuje ,industrijskoj revolucija.. Be:omalo eksperimentalna repetitivnost procesa proizv.odnie, uvođenje objektiVne i 'kvantitativne kontrole varijabilnih elemenata tog procesa omogućili ISU da na društvenom planu najzad dođe do S1l!sreta i:omeđu proizvodnje ,i egzaktne nauke.

A taj susret ideologija naučne revolucije obećavala je 196

sto godina pre industrijiske revolucije. Organska ograničenost čoveka i razl[čite lične sposobnosti nisu više onemogućavale naučno istraživanje niti tačan proračun optimalnih odnosa između uzročrnih činilaca :kOji deluju

u procesu proizvodnje. Nauka de postala proizvodna snaga, kako je govorio Marx. Ta izreka je često :ponavljana II literaturu tokom poslednjih deset do petnaest godina.

Ali valja biti oprezan: taj opšti opis promena je varljiv i iStoga mora biti a:ktue1izovan. 'P,reobražaj radne snage u običan uzročni činilac proizvodnje i preobražaj name u neposrednu pmizvodnru snagu II tklas[čnom razdoblju industrijske revolucije nisu .imali onaj smisao koji su IStekli otJkako je poslednjih decenija prošlog stoleća započeo novi .proces ,tehnološkog i organizacionog preobražaj a. Marx ne misli na ergonomsku analizu rada već na !IllIlogo prostije pojave u svakom slučaju, na fenomene koje je mnogo lakše koncep1JUalizovati. On još ne :sagledava mogućnost da i najsitniji pokreti !radnika . budu inkorporisani u :tehnološki proces kao operacioni elementi jednaki beživotnim operacijama tehn:wloške opreme, tj. da budu veoma striktno međusobno koordinisani. On vidi ISamo dezintegracijiU institucionalnih odnosa koji .su povezivali izvršavanjespecifričnih ;zadataka sa obavljanjem specifičnih iUloga ,(koIiPorativni [Sistem, porodični okviri ;prenošenja ZllaITl!ja i ;zanatskih oruđa, tradicionalni odnosi majistora i učeniIka itd.). U institucionalnoj praznini, koju je 'stvorila ta dezintegracija, angažovanje radne snage regulišu prirodne razlike polova, godine života, fizička [snaga itd. Marx misli na stvari koje su konceptualno veoma proste. Reoimo, na mogućnost zapošljavanja žena ili dece na onim radovima koja. ne zahtevaju posebno veliki fizičtki napor, odnosno na poveravanje deci onih operacija koje bi odrasl,i teško obavljali u uskim radionicama, pret:r.panim mašinama.

Najvažnije je pri tom što on ,smatra da ill :toj institucionalnoj praznini samo biološka [zdržljrivost ·radnika ograničava produžavanje i intenzifikaciju rada, diktirane .kriterijumom optimalnog iskorišćavanja mašine.3 A kada govoroi o industrij:sl(}Qj !primeni egzaktnih nama, to takođe ne 'treba povezivati sa savremenim pojavama (naučno zasnovane industrijske grane). Konkretan sadržaj Marxovih ~azmišljanja ne odnosi se na metodično proširivanje ,kruga mogućih sirov·inskih supstituta, na izvore energije, Illa mehanička rešenja i na raspoložive hern.jjske 'reakcije. :Umesto ,toga on govori o racionalizacijama .tehnoloških procesa, izvršenim na 3

Marx, naved. delo, 13. glava ,;Mašine i knupna indoot:r1ija".

197

osnovu empirijskih, prednaučnih izuma: o povećanju efikasnosti parne mašine, o iznalaženju najboljih prenosnih mehanizama, o metodama smanjivanja gubitaka usled ,trenja, o opt:imalizaciji hoda pogonskih :strojeva itd.4 Ograničen karakter tehniČJkih mogućnosti koje su bile predvidlj1ve u Marxovo doba ogleda se lU činjenici da za njega paradigmu savremene fabrike predstavlja tvornica u ikojoj se pomoću "centralnog mo.tora pokreće centralna osovina Ikoja stavlja ,u pokret (Zentralkraft) niz mašina radilica (Arbeitsmaschinen).5 Beskrajna monotonija procesa rada je - u tim uslovima - zaista tehnička nužno'st, neizbežan pratilac ekonomske ek!sploatacije pogonskog stroja.

U uslovima tako suženog gledanja na tehnološki i organizacioni razvitak, kritika ,tehnostI1uhure je morala biti spoljašnja: ona 'je svedena na suprotstavljanje socijalističkog korišćenja .tehnike kapitalističkom načinu korišćenja. Udruženi proizvođači će morati da primenjujlU onaj isti sistem mašina koji konstituiše :paradigmu savremene fabrike u industrijskom kapitalizmu. Ali iz toga ne proizlazi zaključak da će taj sistem i da~je njima dominirati. Centralm.i pogonski stroj ·se javlja kao subjekt procesa proizvodnje - čije obične podređene organe predstavljaju radnici - samo zato što je to kapital, sila tuđa neposrednim proizvođačima. 6 Dakle, socijalističko društvo bi moglo ovladati logikom maksimaLne eksploatacije mašinskog sistema.Štav:iše, najnehumanije posledice ,industrijs'ke ;proizvodnje - na primer, 12 do 14-časovni radni dam. bez pauze, dečji rad i ,iskorišćavanje ,rada žena - mogle bi se smanjiti već u kapital,izmu, čime bi se popunila institucionalna praznina stvorena dezintegracijom tra:dicionalnih vešHna i zanata. Marx je smatrao da je fabričko zakonodavstvo najznačajniji događaj tog procesa. Što se tiče samog socijalističkog .društva, delatnost krupne industrije bila bi podređena društvenom planu ,koji izražava potrebe 4 Vid. izvanredan kritički pregled diskusije o ulozi nauke u incLustri.islwj revolucij,i (P. Mathlas, "Who unl?ound ProI?etheus", u delu Science and Society, 1600-1900, Ulledmk P. Math1as, Cambridge, 1972).

5 "U sistemu složenom iz mašina .mdi1ka koj-ima kretanje daje centra'lni automat isključivopDeko tmnsmisione mašine, imamo :najrazvijeniji oblik mašinske proizvodnje." (Marx, naved. delo, &tr. 338.) O problemima organizacije rada u faJbrL.1c.arrna iz. vremena i11duSltrijske revolucije v,ideti S. Po11a;rd, The GeneSlS of Modern Ma11agement, Cambridge, Mass., 1965, 'Str. 160 i dalje, 256 i dalje.

6 Uporedi Marx, ll1aved. delo, 13. glava "Mašine i krlllPna industrija".

198

u~enih proizvođača. Oni ne bi više :bili prisiljeni da prOIzvode dobra ikoja neminovno propadaju IUsled neiz?e~ne .irac~~malnost.i ,kapitalističkog .sistema proizvodnje I distPl'buCIJe. Ne bl morali da ishranjuju parazitski sloj.

U s'kladu 'Sa društvenim planom, oni bi sami mogli da ras!?,oređu)u plodove povećane pnilivodnje, bilo podizanJem ~lvoa potrošnje, bilo ,skraćivanjem ~adnog vremena. Ah uz sve to, rad bi j dalje bio "carstvo nužnosti"; njegovo obavljanje bi zahtevalo :strogu ,discipHnu trudbenilka. Marx je, naime, smatrao da bi, čak i kad maksimalno iskorišćavanje maš.inskog ,sistema ne bi pre~stavljalo objektivnu nužnost, u svakoj industrijskoj prOIzvodnji - pa i u socijalističkoj proizvodnji - po!~znu. ~čiku ,,kretanja procesa" ipak predstavljao masInsh SIstem a ne čovek? Radna disc1plina postaće dobrovoljna tek lU socijalističkom društvu što će ola:kšati skraćivanje radnog vremena i smanjiva~je nužnog utroška ljudske energije; truko će nadzornici i \sistem lk azni postati potpuno suvišni.8 Socijalistička upotreba mašinske tehnike !predstavljala je za !Marxa samo bitnu novinu ill odnosu na njenu kapitalističku upotrebu; ta novina premašuje ruikidanje neh~manih radova i nehumanih uslova rada ,i pretvaranJe zadatruka - svedenih u razumne rafuvire - :ll dužnosti koje trudbenici :svesno preuzimaju. !Marx mi!sli na sledeće: čim se tehnološki procesi Isvedu na "organske" granice lične rumešnosti, čim 'Većina zadataka bude svedena na proste operaoije, isti .radnik je lU stanju da obavlja najrazličitije proizvodne funkCije. Iskorišćava­ nje te mogućnosti se javilo već u !kapitalizmu kao ekonomska nužnost, mada :ll otuđenom vidu: Ikao :kretanje ~adne snage iz jednog u druge industrijs'ke sektore, Izazvano neravmomernim razvitkom i IkonjUnkturmim fluJk.tuacijama. Međutim, kapitalističko preduzeće nastoji da veže radnika za ispecifičan zadatak, Ikonzepvirajući pomoću svojih društvenih mehanizama određen oblik specijalizacije koja vaše nije nužna sa stanovišta tehnič7 Upor. Marx, naved. delo, 13. glava ,,Mašine i krupna industrija".

8 Upor. M~rx, Teorije o višku vrednosti, III, Ma;rx, Kapital, Il l. Engels u SVQlIIl sjajnom članku "O v'lasti" veoma lucidno pokazuje zašto ,i kako bi 'Sistem mašina !kioje ,pokireće parna mašina i u socijalističkoj fabrici doveo do bezus10vne rnsci,pline. Ako poput profesora S. Marglina (S. Marglin, "Origines of fonetions de 'la parcelis~tion des taches" , u Critique de la division du travail, urednik A. Gorz, Pa;ris, 1973, str. 43) taj članak pripisujemo "polaznoj zabludi", to znači da izbegavamo teorijiski pmblem na način koji .pokazuje lli nepoznavanje ,jJi intelektualnu nenaklQnost.

199

kih mehanizama. Individualni kapitalista nije zainteresevan za pelivalentne .obrazevanje radnika :keje bi eveme amagućila da stalne menja zadatke. Pre svega, takve .obrazavanje bi .pevećala traškeve škalavanja, IPri čemu istavremene ne hi hie p.ovećan višak vrednesti Ikaji bi se magae ekspreprisati. Štaviše, llsitnjenost tehničkih znanja radnika je ed karisti za kapitalistu: šta je kvalifikacija radnika j eooesmernij a, ta je an više izložen milasti i nemilesti kapitaliste; naime, najuža moguća specijalizacija smanjuje izglede radnika da iskay,isti kanjun!kturne prednesti tržišta rada. Prema teme, diverzifikacija zadataka bi već tkae talk.va bila cilj ,sacijalističkag društva. Polivalentna vaspitanje .omogućilo bi s]stematska menjanje raznih usitnjenih zadatatka, te bi, prema teme, Isprečavalo defarmišuće pesledice - fizičke i mentalne - jednasmernag rada. Marxava razmišljanja uprava u teme pačinju da prevazilaze čista spaijašnju kritiku. Naime, u Kapitalu se načele rotiranja ;zadataka ne javlja sama kaa vid prativstavljanja parcelizaciji i manetaniji industrijskag rada, već ikaa sredstva za .ostvarivanje svestrane 'razvijenih ljudi (vollseitig entwickelte Menschen), za panavna ujedinjavanje manuelnag i intelektua1nag rada. Razume se, ta znači mnaga više ad promene, ratiranja repetithmih zadataka, lišenih ,svake kreativnesti. Da bi se ta .ostvarilo, nije davaljna da radnici jaš u mladesti nauče veliki braj raznavrsnih operacija.

Valja promeniti i samu tehnelagiju proizvednje; treba stvarHi tehnalagiju 'kaja :se .oslanja na kreativna iskustva radnika. Dakle, paradigmu :sistema mašina iradilica, kaje .pakreće zajednički pagens:ki straj, treba zameniti paradigmom krupne mašinske fabrike.

Ali takav zaključak bi u vreme pisanja Kapitala neminevne bia utepistički. Da bisme ta shvatili, treba praširiti ugae tumačenja .i marksističku paradigmu mašinske fabrike uključiti u QPšti kentekst razvitka praizvadnih snaga.

Marx jasna vidi da je industr,ijska revalucija atvarila proces sistematske ·zamene starih činilac a praizvod nje navim činiecima, ali on ped tim padrazumeva same jednu stvar: mehanizaciju. Na mesta ručnih::>peracija čeveik:a dalazi autarnatizam mašina radilica, na meste prirednih pagenskih snaga (ljudskih i enih koje ne pripadaju ljudima) stupa parna mašina: eta šta on ima u vidu kada gevari o rađanju maderne industrije. I dalje se pmizvode ranija debra, raniji materijali; pri tom se keriste ,raniji izvari energije, ali uz pamać mašina i, sledstveno teme, uz pevećanu praduktivnast. Taj zaključak je bie ill savršenem skladu sa činjenicama iz ,isterije

200

industrij'ske revolucije, adnasna u najmanju .ru!ku sa enim šta se dešavala u razvitku tekstilne industrije ključneg seik:tara industrijske reveLucije. Stvaranje tekstilne industrije .obeležene je - u ta nema Isumnje pastepenem mehanizacijom zanatske industrije. Taj preces je prolazie kraz sasvim .određene .etape, pačev ed mehanizacije predenja de mehanizacije ,tJkanja i apretiranja itd., ed uveđenja mašina a1atljika da :uvađenja pagenskag straja, ad mašinske proizvednje tekstilnih artikala da mašinske proizvadnje mašina. A uprave je mehanizacija predstavljala pokreta6ku Isnagu sapstvenag napretka: njena procLiranje u jednu oblast društvene pedele rada .davodile je do uskih grla u drugim .oblastima, da takvih uskih grla koja obična :intenzitikacija zanatske praizv.odnje nije više magla prevazići. 9 Marx je, prema teme, sasvim .opravdana mag~a pretpastavijati da će jednem zapečeta napredevanje krupne mašinske industrije prevaliti .objektivno determinisan put i da neće zav,isiti cd odnosa .proizvednje.

Prema Marxu izlazi da od ednesa preizvednje zavise magućnosti .otpačinjanja i ritam napredevanja mehanizacije (kae i efikasnast p:wizvadnje na Isvakam datam stupnju evelucije mašinizma). Krupna mašinska .in~u­ strija je u tom pagledu isterijski ;vezana Isa kapItalizmom; naime, !kapitalistički .odnosi proizvodnje su, pa prvi .put u istari}i sveta, emag~ćili. stvaranj7 sist~ma fabrike, utemeljenog na ekstenzlVnaJ upetrebl masma.

S druae strane, rasprestranjJ:vanje mašinske tehnalogije u kapitalizmu se .odvija !kraz "pogrešne IDikacije" i sistematske ral1ibavanje praizvednih !kapaciteta ·i pronalazaka. Marx smatra da uprava ta daje ,eik:anamsku apravdanest socijalističkom Ipreobražaju društva: eliminišući instituCionalne :uzrake ,/pegrešnag laciranja" i raubavanja, udruženi proizv.ođači bi da maksimuma magli da intenziviraju efikasne st iskorišćavanja i Tazvitka mašinJSkih preizvednih snaga.

U takvej zamisli razvitka proizvodnih snaga nema mesta bitnaj madifikaciji paradigme maderr~.e fa~ri~~: Kaa šte srne ;videli, Marx de Ismatraa da naJrazvIJemJl • Vid. Kapital I, naved. delo, 13. glava "Mašin.e i .krupna. in· dusItrija". Ta.kođe vid. T. S. Ashton, The Industrzal RevolzLt:OI1, 1760-1830, London, 1948, str. 89; D. S. Landes, "Tec~olog!cal Change and Industriall Development in Western Europe , ~7?01914 II The Cambridoe Economic History of Europe, uređrucI H. J. Ha.bakkuk - .M. Postan, tom Vlj1, Cambr:tdge,. 1965, s,tr. 3,~4317; N. R.osenberg, "The Direction of Teclmolog1ca\1 Change, u Economic Development and Cultural Change, sveska 18, br. Ijl, str. 4 i dalje.

201

oblik mašinizma predstavlja sistem mašina radilica koje pokreće "centralni motor". Svi ostali sistemi ISU manje efikasni i otuda moraju biti zamenjeni u svim društvima u kojima povećavanje proizvodnje predstavlja kr,iterijum tehnološkog uspeha.

Marx je čvrsto verovao da će socijalizam biti takvo društvo. I u tome nema naivnog tehnicizma. Kao i sve probleme kapitalističke privrede, i probleme mašinske tehnologije Marx je video u kontekstu stalnog sukoba između očiglednih potreba radništva i njegove raspoložive tražnje na tržištu potrošnih dobara. Prema analiz.a.rr:t~ iz K.apitala proizlazi da sve ,iracionalnosti kapitah~tlcke pnvrede dolaze, neposredno ili posredno, usled njene nesposobnosti da zadovolji potrebe masa. Hiperprodukcija u !kapitalizmu nastaje :samo u .odnosu na raspoloživu tražnju; elementarne potrebe radničke klase nikada nisu zadovoljene, Razume se, uikidanje kapitalističkih odnosa proizvodnje umanjilo bi pomenuti sukob i dovelo do 11lkidanja cikličnosti rasta, stalne nedovoljne zaposlenosti radne snage i eksploatacije radnika od strane neproizvodne klase, Ali imajući u vidu da je u to vreme vrednost radne snage jedva bila nešto viša od najniže granice - određene goiim fizičkim .opstankom - jasno je da za Marxa nisu mogle biti dovoljne prosta realokacija faktora proizvodnje i obična preraspodela dohotka. On je morao biti ubeđen da 'su za buduće socijalističko društvo nužni akumulacija i povećavanje prod11lktivnosti. I on je u to bio zaista ubeđen. Otuda neizbežan zaključak: .udruženi proizvođači mogli bi da izmene ekonomsko i društveno korišćenje paradigme mašinske fabrike koja je proizvod industcijs'ke revoLucije, ali ne i samu tu paradigmu, .oni bi se morali koristiti istim mašinskim sistemom - entwickelteste Gestalt modernog mašinizma - kao i kapitalistički preduzetnici.

II

Marxovo shvatanje je, u krajnjoj liniji, bilo odreekonomskim položajem radniČ:ke. klase Engleske sredinom 19. stoleća. Ta ekonomska određenost je dosta dugo blokirala ·razvitak unutrašnje k:roitike, čak i kad su bile uklonjene tehnološke i organizacione prepreke, Sve dok se smatralo da dominantnu iprot1vreanost kapitalističkog 'sistema predstavlja stalni sukob i:omeđu oči­ glednih potreba proizvođača i njihove raspoložive tražđeno

202

nje, ideja o unutrašnjoj kritici ,tehnostrukture mogla je imati samo drugostepeno značenje.

Međutim, počev od poslednjih decenija 19. stoleća nastupile su ogromne promene u tehnološkim osnovama savremene fabrike; te promene će novom par;;tdigmom zameniti marksističku paradigmu krupne mašmske fahrike. P,rocliranje novih pogonskih ,sredstava - pneumati6kih uređaja, motora ,sa unutrašnjim sagorevanjem, a naročito elektromotora - ukinulo je diktaturu centralne mašine. 1O Više nije telm~čki neophodno da pokret: radnika budu pr.ilagođeni jednoobraznim pokretima automata". Ali na mesto tehničke neophodnosti došao re ekonomski determin~~am koji .suptiln!je . k,?risti ,po~ tencijale nove tehnologIje kalko bl stvono JOs kru9~ l mahinalniju radnu disciplinu. Diktatura parne masme, sprovođena pre svega posredstvom mehaničlmg preno· snog ,sistema, zamenjena je diktaturom proizvodnje na beskrajnoj traci, diktaturom koja ISe pre svega ostvaruje sve boljom organizacijom, Uporedo sa tim tehničkim preobr~žaj.em. zapa~a se napredClJk u fabrič'kom zakonodavstv:u Ismdlkaln~J aktivnosti aime se ispunjava institUCIOnalna praZllllna u pogledU: uslova rada. Kapital ne mo~e viš~ nekažnj~no zloupotrebljavati radnu snagu. Radm dan Je ogran~cen, baš kao i napori ,koje poslodavac može zahtevatI od trudberuka. Nij e više dovoljno prilagođavati pokrete radnika unapred određenom ~i~mu mašine. Sam ?Jaš~n­ SIDi ,sistem treba tako izgradltI da se onemoguCI bIlo ka!kav suvišan pdkret (pokret koji bi se mogao ~.limi~ nisati odgovarajućom mašinom). Dakle, t~kav ma~mskl sistem koji radniku ni za trenutak ne bl '~<?zvo}~o ~a vrši slobodne pokrete, bez proizvc;>dJ;!e funkCIJe. CI~ Je ludačka košulja skrojena po men, l:na 'se smatr~t~ ~a ona Isteže jedino ako je loše napravljena. ZaglupIJ.:UJu~a monotonija procesa rada ne javlja se više 'kao obJektIvna nužnost.

Međutim, uvođen1e načela organizacije rada na beskrajnoj traci povećava proizvodnost rada bar u o~re­ đenim granicama koje se ne mogu l~ko. unap!ed tacn~ odrediti. Gledano na dugi rok, povecanje prOIzvodnoStI rada· predstavlja nužan preduslov, mada ne i o?avezno dovoljan uslov rasta realnih dohod~~a trudb~mka. Svve dok rast masovne potrošnje bude CIlJ .po sebI, unutrasnja kritika ne može steći društveni z?ač~j. Da .bi čist~ spoljašnja kritika izgubila <svoju .pnvlacnost l da bl začeci unutrašnje kritike naišli na odziv u društvu, tre10

Landes, naved. delQ, str. 509-511.

203

ba dovesti u pitanje IP-odel rasta same potrošnje, model koji nameće kapitalistiČika proizvodnja.

T,ime se objašnjava činjenica da su srednji intelektualni slojevi prvi reagovali na istorijske preobražaj e savremene ·krupne industrije. Nivo potrošnje ovih slojeva bio je znatno viši od nivoa potrošnje neposrednih proizvođača. Otuda su oni prvi imali veće mogućnosti da eksperimentišu 'Sa novim oblicima potrošnje i korišćenja slobodnog vremena, 'da tragaju za načinom života kojim ne bi dominirala lična potrošnja, za načinom života ,koji bi dozvolio proširivanje međuljudskih tk.omuni:kacija i obogaćivanje ličnosti. Tu relativno veHku 'Slohodu ek.sperimentisanja uvećavala je· okolnost što su pripadnici ovih slojeva obavljali posebnu ulogu u procesu društvene Teprodukcije; to im je tradicionalno os,iguravalo značajan prostor za kolektivno Ikomuniciranje i za individualno stvaralaštvo. tDelatnosti vezane za te tradicionalne uloge funkcije vaspitavanja, naučnog istraživanja, umetničkog stvaralaštva, medicinske i komunalne usluge - tek su odnedavno usitnjene i podložne načelima organizacije rada na beskrajnoj traci. Otuda reakcija ovih intelektualnih 'slojeva takođe nosi pečat odbrane tradicionalnih privilegija. Time se i objašnjava činjenica ,da u njihovom stavu prema tehničkom razvitku ima nekog urođenog romantizma.

Njihova kritika 'll izuzetnim slučajevima se obara na načelo analize ,i na naučne temelje procesa pr.oizvodnje, to jest na samu ,savremenu nauku. Prema toj ekstremističkoj verziji ,unutrašnje kritike proizlazi da izvor svih otuđenja valja tražiti u činjenici da su se tehnološ'ki procesi oslobodili stega čovekovih sposobnosti, odnosno u tome što su stručna znanja, oličena u individualnoj umešnosti zanatlija, zamenjena objektivnim saznanjima, izraženim u kvantifikovanim zakonitostima pozitivne nauke. Ta krajnja antinaučnost tera čoveka da stavlja trivijalnu primedbu kako bi okretanje futurološkoj tehnologiji naišlo na nepremostive sociološke i ekološke prepreke' (dovoljno je samo pomisliti na probleme koje postavlja održavanje stanovništva čiji je standard prilagođen neotehničkoj eksploataoiji prirodnih resursa). Ali društveni karakter tog antinaučnog stava ispoljava se više u ,svom latentnom aristokratizrnu no u pomenutoj teorijskoj naivnosti. Naime, tehničko znanje koje se ispoljava kao lična umešnost daje veću društvenu slobodu samo privilegovanim virtuozima - na primer, umetniku; što se tiče masa, one robuju vekovnoj rutini. Nasuprot tome, objektivna analiza i razume204

vanje prirodnih odnosa tk.oji se mogu :koris,titi u proizvodnim delatnostima, potvrđuju mogućnost alternativnih i oslobađajućih tehničkih pronalazaka - čak i kada Ikapit~stički oblik tehničko-naučnog razvitka '..l još širim razmerama reprodukuje rops'tvo radništva.

Postoji još jedan, manje elkstremističkistav intelektualaca prema savremenoj tehnologiji. Predistavnici te druge struje takođe smatraju da je industrijska proizvodnja nužno nehumana ,i opresivna, ali ne žele d~ se odreknu prednosti visoke proizvodnosti rada. Kao 1 u slučaju iklasičnog pojma .spoljašnje kritike, oni. pokuš avaj u da otuđujući industrijski rad kompenzuJu s've većim slobodnim vremenom. Međutim,' u tom slobodnom vremenu oni ne vide neko carstvo atehničtk.e slobode već carstvo ,stvaralačikih aktivnosti utemeljenih na koriŠćenju tehničkih proizvoda savremene industrije.

Datk.le , radi se o dualističkoj tehnostrukturi: na jednoj strani se nalazi industrijski rad, nužno usitnjen ,i monoton mada ravnomerno 'raspoređen i sveden u razumne gra~ice; na drugoj Istrani se, pak, odvija ,slobodno ispoliavanje čovekovih sposobnosti uz pomoć tehnički~ oruđa koja obezbeđuje baš ta industrijska proizvodnja. Ne treba ulaziti u pojedinosti tog sveta :koji postoji negde izvan ovog u kojem živimo. Za nas ie važno da t? teste i mora ostati svet izvan ovog sveta, da;kle svet kOJI .le bez ikakvog značaja za tehnološku i organizacionu 'strukturu proizvodnje.

Da bi Istekla praktičan značaj, Ikontestacija date ~eh­ nostruikture mora polaziti od savremene ,krupne fabnke.

Unutrašnja kritika mora biti odjek težnji neposrednih proizvođača, rođenih u određenim u~~ov~a ra~a. :K~~­ iem šeZidesetih godina II nekim razvIJemm 'kapItahstlckim zemliama je došlo do takve promene osnova same krititk.e. Upravo u to doba su ,se kroz masovna reagova: nja radniJka izrazili nezadovoljstvo i. fru:~tracija, izazvam sve većim usitnjavanjem i standardIZacIjom rada; to su postale društvene činjenice, tj. činjenice o k~iim~v dr:rštvo mora povesti računa. To reagovanje radm!.a Islo ~~ od apsentizma, preko sabotaža vršenih na masmama Ih njihovim delovima, pa do kolektivnih zahteva usmerenih na promenu organizacionih načela, odnosno tehnoloških temelia rada.

Otkuda "taj sve veći otpor radnika? Dimenzij~ procesa, a pre svega njegov spont~n ~ara~~er! ukazUjU da odgovor treba tražiti u dubokIm IstOrIjskIm promenama, promenama u organizaciji proizvodnje i u sastavu radne snage.

205

Kada je u pitanju ovo drugo, sve procene se za sada oslanjaju na intuitivnu dijagnostiku. Ipak, većina posmatrača je saglasna u jednom: odlučujući trenutak kako u SAD, tako i u Zapadnoj Evropi - pre~tavlja pojava nove generacije lusko specijalizovanih radnika koji ISU stupili u proizvodnju !krajem prošle i početkom ove decenije. Ta starosna grupa se zapošljavala u proseku dve do tri godine kasnije no pripadnici prethodnih generacija (usled produženja trajanja obuke). Upravo su članovi pomenute starosne grupe izgradili subkulturu omladine iz šezdesetih godina, omladine :koju je pre svega karakterisala intenzivna ,komunikativnost i spontana osećajnost. Ulazak u svet tehnološke discipline koja ograničava čovekovu ličnost predstavljao je za njih posebno dramatičan događaj. S druge strane, oni su materijalno manje zavisni no što je to slučaj sa srednjom generacijom (lična potrošnja još nije opterećena troškovima vođenja sopstvenog domaćinstva), te su u stanju da samostalnije reaguju. U ,Evropi je žestina otpora bila veća usled toga što se nekonformistički !Stav te starosne grupe usko specijalizovanih radnika poreklom iz velikih gradova, podudario sa sličnim reagovanjima radnika imigranata i seoske omladine ikoju je u velike fabrike bacio nov talas odlaska Isa selaY Sledeći činilac koji je u znatnoj meri dopr,ineo pomeranju društvene osnove unutrašnje kritike ogledao se u izuzetnom razvijanju tendencija Ika usitnjavanju i standardizaciji rada; ove tendencije su se počele ispoljavati :krajem prošlog stoleća. U tom pogledu ne moramo se oslanjati na intuitivne procene jer nam sama buržo aska sociologija rada daje veoma tačna obaveštenja.

Analitičko razlaganje procesa rada i spajanje elementarnih zadataka u jedinstven mehanički proces dostigli su takvu savršenost u nekim savremenim industrijskim granama da gubici ,izazvani "opadanjem pozitivne motivacije radnika" - sve veća fluktuacija radne snage, nepažljivost, otpori - često prevazilaze uštede koje se postižu zahvaljujući intenziHkaciji rada. Čak i jedan značajan deo buržoaskih sociologa .j ekonomista priznaje da bi reorganizacija proizvodnje na bazi obogaćivanja zadataka i povećavanja autonomije radnika bila, sa či­ sto ekonomskog .stanovišta, probitačnija od neograniče-

nog usitnjavanja rada P Ti novi organizacioni oblici, ukoliko ih posmatramo sa stanovišta tehnoloških osnova savremene krupne industrije, isto su toliko prihvatljivi kao i ekstremni oblici analize zadataka i organiza-· cije procesa (tehnološki osnovi savremene krupne industrije mnogo su elastičniji od mašinsKog sistema ,iz polovine prošlog stoleća). S druge strane, Isticanje neophodnih znanja i veština nužnih za obavljanje proširenih funkcija ne bi nametalo neke posebne troškove kapitalističkim preduzećima (s obzirom na Isadašnji nivo obrazovanja radničke klase). Dakle, zahtevi za autonomnijim radom ne sudaraju se sa preprekama koje postavljaju objektivne granice tehnologije i porast troškova obrazovanja. U pitanju su Isticanje moći, problemi vlasti.

Naime, takvo obogaćivanje zadataka i takva reorganizacija rada neizbežno bi doveli do Istalnog komuniciranja među radnicima, te bi omogućili stvaranje pravih radnih kolektiva .umesto sadašnjih paralelnih grupa radnika, međusobno povezanih samo organizacionim načeli­ ma koja su objektivizirana u tehničkoj opremi. Lako je predvideti da hi stvaranje takvih kolektiva dovelo do zahteva za tehničkim samoupravljanjem i do zaoštravanja sukoba između neposrednih proizvođača i privilegovanih slojeva nadzornika, Ikontrolora, verifikatora itd., daJde, svih koji su specijalizovani za upravljanje i kontrolu. Ti .slojevi bi morali biti eliminisani kao suvišni, odnosno kao nef-unkcionalni. Sigurno je da bi eliminisanje tih "podoficira proizvodnje" uzdrmalo čitavu kvazimilitarističku hijerarhiju kapitalističke fabr.ikei zapretilo likvidacijom običnih i generalštabnih oficira. U tom sukobu oko vlasti i moći gubi se iluzija da su tehnološki temelji sadašnje organizacije rada odraz jedino objektivne nužnosti.

II U p.o.gledu SAD vid. Emma RotschlLd, "GM in TJ:1Quble", New York Review of Books, sveska 18, br. 5;,1972,5tr. 18-25.

Na francuskom objavljeno u časoprsu Les Temps Modernes, septembar-oktobar 1972. što. se tiče zapadne EVJ.-ope, vid. A. Gorz, Critique de la division du travail, uredio A. GCJlI"Z, Paris, 1973, str. 10 i dalje.

12 Vid. na primer C. R. Walker., Technology, Industl·y and Mann, New Ymk, 1968, stlr. 129-136; V. H. Vroom, "Industrial Soci.aJl Psycho,logy", u The Hal1dbook of Social Psychology, uredio G. Lindzey - E. Aronson, tom 5, Bead:ing, Mass., 1969 (drugo izdanje), str. 227-239; L. R. Sayles - G. Strauss, Human Behaviour in Organizatio11s, Englewood Cl,iffs, N. J., 1966, str. 30-36.

206

III Ono što se naziva ,,'kritikom podele rada" ;predstavlja odgovor teorijske misli na izazov novih radničkih pokreta, rođenih u uslovima rada na montažnim trakama u krupnim savremenim fabrikama. Glavni doprinos te kritike marksističkoj teoriji ogleda se u uopšta-

207

vanju iskustava tih novih antihij~rarhij.skih p~~reta i u tome što nedvosmisleno potvrđUje da Je tehnIčka organizacija proizvodnje tesno povezana 'sa kapitalističkim ·odnosima proizvodnje.

To je bio odlučujući korak napred. !Međutim, moramo imati na umu da tehnička organizacija rada predstavlja samo jedan poseban vid 'problema. Tehnostrukturu određenog društva neaini jedino tehnička organizacija rada na nivou fabrike; ona ima i druga obeležja koja se javljaju u širim razmerama ~na primer, industrijska struktura nacionalne industrije; sektori u kojima se ostvaruje najbrži razvoj i najveća akumulacija; sastav prirodnih strateških resursa i vid njihovog iskorišćavanja; raspoređivanje tehničkog znanja na raine industrijske grane itd.). Ukratko, tehnostr:uktura svakog društva nije samo u znaku paradigme dominantne fabrike, već i opšte strukture razvitka proizvodnih snaga. A promene do :kojih je, posle redigovanja Kapitala, došlo u paradigmi fabdke predstavljaju 'samo specifičan trenutak promena koje su zahvatile paradigmu čitavog industrijskog razvitka.

Počev od druge polovine 19. stoleća, industrijski razvitak sve više izmiče shemi koju je bilo tako lako primeniti u doba prvog talasa industrijske revolucije: proizvođenje ranijih dobara pomoću ranijih materijala i izvora energije, ali posredstvom mašine, daJde, produktivnije tehnologije. Jasno, povećanje produktivnosti nije izgubilo 'Sv,oj značaj, ali pr1imena mašina nije jedini način ostvarivanja tog cilja. Sa stvaranjem prvih industrijskih grana ,koje počivaju na nauci (hernija i elektroindustrija), uvođenje mašina praktično ide u korak sa drugim načinima snižavanja troškova proizvodnje: na mesto ranijih materijala i izvora energije dolaze novi materijali i :izvori energije, pronalaze se nove vrste pogonske energije, stvaraju .se nov;} oblici prenosa energije i informacija. To dovodi do proširivanja kruga mogućih proizvoda: uvode se proizvodi bez prethodnih funkcionalnih ekvivalenata i bez izmene hitnih .obeležja ranijih proizvoda. Što se više širi krug mogućih supstituta - počev od prirodnih resursa do finalnih proizvoda - to se u sve manjoj mer-i kao objektivna nužnost javlja data struktura razvitka proizvodnih ·snaga. P.ovećana varijabilnost tehnoloških činilacapovećava elastič­ nost proizvodnih snaga u pogledu specifičnih zahteva koje postavljaju odnosi proizvodnje. Društveno-ekonomski sistem je u stanju da određuje ne samo ritam već i pravac industrijskog razvitka: on :se opredeljuje ili za moguće kombinacije individualne potrošnje industrijskih

208

grana koje zahtevaju znatan input energIJe, ili za industrijske gTa!ne koje su skromnije .u tim zahtevima; opredeljuje se za moguće vidove iskorišćavanja pr.irodnih resursa, za moguće orijentacije napora usmerenih na pronalaS:ke i inovaoije itd. I upravo od tog izbora zavise oblici ,dominantnih obHka potrošnje, tehnički okviri podele rarda, karakteri/stični tipovi uI1banizma. Taj izbor određuje odnose društva prema pr-iro di i 'kulturi --:ukratko, sve ono što se naziva modelom civilizaoije. Što se više pogoršava kriza kapitalističke industrijske civilizacije; čisto spoljašnja,kril1:ika u sve većoj meri ostaje bez sadržaja. Otuda se opravdano može očekivati da će se ideja o 'llD.utrašnjoj kritici proširiti na celu strukturu razvitka proizvodnih snaga i to u onom trenutJku kada bude praktično for.mulisana u odnosu na tehničku organizaciju rada.

U stvari, teoretičari ,kritike podele rada stalno konstatuju da data tehno struktura i sada nosi pečat kapitalističkih odnosa :proizvodnje. Ali oni ostaju na tom afirmativnom uopštavanju. !Naime, veoma su precizni kada govore o društveno-ekonomskim mehanizmima !kOji su odgovorni za 'krajnju specijalizaciju rada i za njegovo potčinjavanje vojničkoj disoiplini, alisu veoma neodređeni ,kada je reč o mehanizmima koji opredeljuju makrostruJkturu industrijskog razvitka. Taj nedostatak preciznosti je, u izvesnom ,smislu, sasvim normalan. !Kritika podele rada nastoji da koncfWtualizira iskustva jednog praktičnog pokreta i to (la sam taj pokret: otuda nije nimalo čudno što ona pokreće samo onaj teorijski problem koji se može postaviti u praksi - u predvidljivoj budućnosti - tog pokreta. Očigledno je, međutim, da ,se direktne akcije radnika, ,usmerene na promenu date tehnostrukture, odnose -čak i na nivou fabrike - samo na ono 'što se može promeniti bez modificiranja samih ,sredstava za proizvodnju. !Modifikovanje tehnoloških osnova opreme, reklo bi se, pretpostavlja dugoročnije akcije koje Ibi hilekoordinisane na složeniji način no što je to ,slučaj Isa mogućim akcijama na sadašnjem nivou organizacije i konsolidacije antihijerarhijskih pokreta. A to utoliko više važi za promenu strukturalnih 'odnosa između pojedim.ih industrij!skih sektora: U ta:kvim uslovima je sasvim prirodno što Ikritika tehničke organizacije rada izbija u prvi plan, tj. što za sobom ostavlja kritiku globalne IStr.ukture razvi1Jka proizvodnih snagaY Ali, ne budimo zadovoljni time što smo 13 Ta neraVTIomerna raspodela teomij-skog interesa dobija zanimljiv pojavni oblile naime, 'teoretičari kritike podele ['ada skloni su da poistovećuju ,k,oncep1 kapitaillističkih od.nos,a proizvodm.je

14 Marksizam u svetu, l

209

upoznali uzroke takvog stanja. Jer, .kao što ćemo kasnije videti, iza togneravnomernog razvitka dva nivoa kritike kri~e se )~dan du?!ji proble:n: ~aime, sadašnji teorijski s>bhk :kr!tIke tehnIeke organIZaCIje rada nije lako podlozan uopstavanju . . Otuda. ćemo ~asto)ati .~a. pokažemo: pre svega, da ~ ht~ratun posvecenoJ kntIcI podele rada postoje ideJe o mdustrIJskom razvitku koje su nespojive ,sa središnom tezom te kritike, tj. sa tezom da sama tehnostruktura (a ne jedino njeno ekonomsko i društveno koriš će­ ~je) nosi .pečat ka,p~talističUdh odnosa proizvodnje; a zailm, da Je ta protIvrečnost rezultat određenih pretpostaViki u pogledu tehničke podele rada.' v :r<;ada pr~.t~o~no r~~mat.ramo nužnost kvalifikacija (sto cemo UCInItI kasnIJe), Izgleda nam saJSvim oprav~~no da .n.a sledeći način fODmulišemo ·shvatanje teoretIca~a kntIke podele rada o savremenom -industrijskom razv.ltku: ukupna proizvodnja dobara i usluga je apsolutno preterano razvijena. Nju karakteri še takav rast pro!zv~dnih kapa?iteta, istraživanja i razvitka koji prevazIlazI sve granIce razumnog; paralelno s t,im i kao rezult~t !og. neog:aničenog rasta dolazi do nei:zJbežnog ~ogor~anJ~v l~udskIh odnos.a, do vsužavanja slobode .ispoljavanja hcmh sposobnostI, drustvene delatnosti i uslova pod kojima se odvija svakodnevni život. H Jedan od sa .konc~J>tom hijer.ar,hij&ke organizacije' rada u ,okviru fabrike.

q~l1 -to cm~ k~d~~ reCtlllo, ?ruštva sovjetskog ,tj,pa smatraju ver-

ZIJom kapItalistickog drustva. Konstatujući da podržavljenje sredstava za pm.izvodnju nije uopšte U'ldnulo hijerarhijsko načelo ~odele ,ra:da, ,o.n~ z~j~č!lju da ? "et~tističkim" !privredama i dalje postoje kapltal!stJockl OdnOSI .prOIzvodnje. Međutim, tehnička podela ~rada u o~vi.ru fa;b.r.~ke Ipred~tavlja !Samo jednu chlunenziju on~ga sto mau.~s.lsti ~azlvaJu odnosl!Da. proizX0dnje: moglo hi se r~cI da se ,r~di .o .~l11kroekonomskoj 'dimellZlji ,o.dnosa proizvod~je. Drug~ dirneI1Z1]a odnosa p!'oizvodnje - ma1rnoelkonolffiska _ Jest~ drustvena 'Pod~a .rada, tj. slkup odnosa kojiim s.u pojedim.e fabrike povezane u jedmstvenu nacLonalnu pr.ivrecLu. PoS'matra:n na t~m makroekon0n:.~:koun. .~iv?u,. kapitalizam nije izgrađen na .nacelim~ fi0lI11!laJ~e. ]uJ~rarJ:IJe ~oJa vl.~da ~ ?kviru preduzeća. ~va~,?J kapliJ:,ali'StiČikoJ pr:vredl POStO}1 znacaJna sfera koju saclII1JavaJu Ip~vatna pre~uzeca (a ta .preduzeća n,i:su hijerarhijs.lci pod.ređena fi:ikakv'?!ll VIS~!ll or;gan1f). Nasuprot tome, u društvima sovJet~~og ~a, ~jerarhiJa.u .okVlru ~I?reduzeća predstavlja saJmo pr?dl!2etak plr~mldalnog SIstema kOJI obuhvata čitavo društvo; <t'aj SIstem svoJom far:malnolffi vlašću obuhvata sve p.rivredne i v~:privrec;Lne delat~vsti. <?tucLa .društva sovjetskog. ti:pa treba kHt~kovatl kaJO drustva Slll gene1'lS, a ne kao nov pnmer kGlipitaHstičkih odnosa proizvodnje.

14 Veoma .w;,p.el~ formulaciju te ,teze nalazimo ou sjajnom elanku H~b~ Gllltisa, ~,Cons.umer .BehavioUJr and the Concept of SC?'verelg~ll'ty: E~planatlons of SOCIal Decay", u Amel'ican EconomIC Revzew, sveska 62, br. 2/1972. Takođe vid. M. Bosquet, v

y.

v

210

takvih primera pruža nam naj!Il.oV'ija istorija automobilske industrije: tražnja automobila počela je da jenjava u prvoj polovini pedesetih godina; od tog trenutka automobilska industrija je mogla obeZlbeđivati uslove za svoj neprekidni rast jedino ukoliko se stalno 'l1brzavalo "moralno rabaćenje" vozila u prometu (to 'se postiže sitnim inovacijama koje se tiču sporednih osobina ranij.ih modela). Razume se, time ne žeLimo reći kako teoretičari Mitike podele rada previđaju postoja!l1je neravnomernog razvitka veza i saobraćaja. Kako bi se moglo ćutke preći preko teškog stanja kolektivnog prevoza u doba pune krize automobilizma? Međutim, te činjenice o delimičuoj nerazvijenosti javljaju se .u kontekstu ideje o opštoj preteranoj razvijenosti: čak i kada proizvodnja nekih dobara ostaje ispod tražnje Ikoju diktiraju potrebe, ukupna proizvodnja ipak neće prevazići nužan i potreban kvantitet uz sra:zJIDeran razvitak društvenih okvira života. Teoretičari kritike podele rada smatraju da odlučujuću ulogu u tome igra sve veće rasipništvo u proizvodnji potrošnih dobara čiji je vek trajanja veoma kratak jer valja obezbediti nove ,kupovine i [love investicije. Otuda bi udruženi proizvođači preorijentisanje industriJske ;proizvodnje morali izvesti u o:kwru snižavanja ukupnog obima proizvodnje. .

Ali ako priznamo da je moguće proizvoditi u isto vreme manje i nešto drugo, onda moramo priznati da kapitalistički odnosi proizvodnje pogađaju jedino nivo industrijskog razvitka, dok njegova struktura i smer ostaju van tih uticaja! OčJiglednoda ta:ko nešto ruje moguće. Naime, ako je i sama tehnostruktura (društveni sistem s'redstava za proizvodnju, proizvodnih postupaka i tehničkih znanja) plod odnosa proizvodnje, onda će preteran razvitak Ikao takav nestati tek Ikada se suštinski promeni mešovit društveni proizvod. Čim priznamo da se ne radi samo o tome da output ,sredstava kolektivnog prevoza zaostaje za potrebama, već da je takođe u pitanju iskorišćavanje potencijala. pronalaza:ka i -inovacija, inherentno tini ,sredstvima i procesu njihove proizvodnje, zatim akumuliranje nužnih sredstava i nadležnosti u proizvodnji, kao ,i srazmeran rast infrastrukture koja je posebno prilagođena kolektivnim oblicima pre~ voza - moramo shvatiti da de bitna preterana a ne nedovoljna proizvodnja. Znatan deo tih mašina, tih načina preobražaja i prenošenja energije, tih industrijskih istraživanja, tih infrastrukturnih sistema i tih tehničlGh nadležnosti - proizvodni su samo u datoj strukturi pro"So.cialisme au ecofasc1sme", u Ecologie et Politique, Galiiee, Pariis, 1975.

211

meta. Štaviše, to može !biti i prepreka preorijentaciji prom,:~a i. saob:aćaj~; ovo zbog to~a :što je u pitanju materIjalni okvIr, pnlagođen zahtevIma automobilizma okvir koji se teško usklađuje sa alternativama aJUtomo~ bilizmu. Da'kle, valja se opredeliti: ili ne postoji apsolutno preterana akumulacija, ili je tehnostruktura neutralnau odnosu na strukturu proizvodnje.

Ideja opreteranom mdustrijskom razvitku postala je naglašena u literaturi koja se !bavikrititkom podele rada, i to upravo u vezi sa ;skorašnjim krizama energije i sirovina; te krize su učinile popularnim zahteve za koče­ njem ekonomskog rasta. Neki od predstavnika takvih shvatanja zalažu se čak za ideologiju "nultog rasta", naročito za njenu otvoreno antikapitalističku verziju _ za američku "radikalnu ekologiju". Bilo bi, međutim, pogrešno i nepravilno smatrati da ideja o .preteranom razvitku odražava samo konjunkturne uticaje u okviru ~ritike podele rada. Kritika podele rada je od samog potetka veoma bliska ideologijama koje su protiv rasta; ona je to po sv:ojoj s;recLišnoj ideji, tačni1e po teorijskom obhku u kojem predstavlja društveni karakter tehničke podele rada. Da bi nam ta bliskost postala potpuno jasna, dovoljno je povezati ideju o preterano m razvitku proizvodnih snaga sa problemom industrijskih istraživanja.

Mnogo pre no što su otkrili "radikalnu ekologiju", neki teoretičari kritike podele rada već su formulisali tezu o tome daće u kapitalizrnusve manji značaj imati istraživanja koja su u stanju da revolucionišu tehniku proizvodnje, dok će se, na drugoj strani, stalno poveća­ vati značaj istraživanja koja služe jedino prilagođavanju već postojeće tehnike promenijivim zahtevima organizacije kapitalističke proizvodnje. Sve veći deo inovacija biće usredsređen na izmenu nebitnih osobina potrošnih dobara; u isto vreme, sve veći deo inovacija koje su još usmerene u pravcu procesa proizvodnje imaće za cilj ne preobražaj temeljnih načela tehnoloških postupaka \"eć jedino usitnjavanje i normiranje zadataka, i to u skladu sa hijerarhij's:kom organizacijom rada. 15 To znači da će i "inovacije proizvoda" (product inovations) i "inovacije procesa" (process inovations ) sticati postepeno samo funkciju održavanja ekonomskih i socijalnih uslova kapitalističke reprodukcije: prve će se integrisati u marketing i privrednu propagandu - :dok će druge pokoriti radnike.

15 Vid. A. Gorz, "TehniJka, tehničarJ i .klasna borba" pisu Marksizam u svetu, br. 3/.1974. '

212

II

časo-

Neki statistički .podaci o industrijskim istraživanjima kao da potvrđuju ta predviđanja. Na primer: ankete, vršene u SAD sa ciljem da se oceni kako se u okviru ukupne industrije raspoređuju investicije na istraživanja i na razvoj, otkrile su da izrazitu prednost (u odnosu na investicije upronalaske koji unapređuju proces proizvodnje) imaju investicije u pronalaske koji se Hču proizvoda. 16 Ali ti rezultati se odnose samo na celinu industrije, tj. ne vode računa o tome na koji način industrijske grane koje proizvode potrošna dobra i sredstva za proizvodnju koriste investicije .u istraživanja i razvoj. Ako bismo tako \prestruktuirali ukl1iPan iznos investicija u industrijska istraživanja, videli bismo da je njihov najveći deo usredsređen II one industrijske grane koje snabdevaju druge grane pre svega opremom, materijalima i izvorima energije. A to su elektroindustrija, hemijska i mašinska industrija (machine industry).17 Raspored organizovanih laboratorijskih istraživanja, razume se, ne daje vemu sliku faktora tehničkog razvitka. Znatan deo razvitka je plod inovacija koje se vrše izvan laboratorija, pre svega plod empirijs!kih poboljšanja nastalih u samom procesu proizvodnje. Ukupan efekt tih malenih inovacija, koje ne zahtevaju nikakve posebne investicije, po svemu sudeći prevazilazi efekt laboratorijskih ,inovacija - bar na planu povećavanja proizvodnosti. Ali to ne znači da strukturu tehničkog razvitka određuju te empirijske inovacije. Temeljni pronalasci pretpostavljaju, opšte uzev, skupo i :specijalizovano eksperimentisanje, te nastaju u laboratorijama; što se tiče empirijskih inovacija, one se sastoje u postepenom rešavanju problema prilagođavanja koje te inovacije postavljaju pred proces proizvodnje. Otuda je raspored laboratorijskih istraživani a dosta dobar pokazatelj kada su u pitanju industrijski sektori koji dominiraju razvitkom proizvodnih snaga i modelom ekonomskog rasta. A tu se ne radi o 'industrijskim granama koje proizvode potrošna dobra. Timeželiomo reći da svaka politika ·koja se usredsređuje na 'Selktor potrošnje nužno mora biti površna. Zasnivati kritiku razvitka proizvodnih snaga na inovacijama .potrošnih dobara znači kritikovati simptome, a previđati ,uzroke. Ako su nas nedavne krize energije i sirovina nečemu naučile, onda 16 Vid. V. E. Gustafson, "Research and Development,New P.Doduot.s and Productivity Change",. II American Economic Review, sveska 52, br. 2/1962, str. 177---<185.

17 Vid. R. R. Nelson-M. J. Pech-E. D. :FGa1achek, Technology, Economic Growth and Public Policy!v W~!Rngto~,..1967, str.

49, 80 (tu se ne .radi samo o ~evemoameI"ilč.ko] mdustrl]l).

213

je pouka upravo u tome da treba shvatiti značaj prethodnog zaključka. . Ako prih~atimo stav .da ~straživanje i razvoj pokazUJU te?dencIJ.u 'k~:mcentnsanJa na potrošne proizvode, post~vlJa se pItanJe: kakav zaključak možemo izvući iz te hipoyt.eze? K~da je ,u pitanju tehnička organizacija r~~a, oClgl~dI?-0 Je. ~a ce se r~diti o vrlo radikalnoj verZIJI ~unut~asnJ: ~nt])ke. ,sto .'Je . ta tendencija izraženija, utolIko Je .tacmJ~ da sa. hkvldiranjem kapitalističkih odnosa prOIzvodnje postaju apsolutno suvišni ne samo određe,n~ y~.rste naučnih znanja i specijalizovanih tehni,ka, v~c .; cltava obl~st te.hniČlkoy-?aučnih istraživanja kao odv?Jemh y~elatno~tI.~~lffie, oCIgledno je da udruženim prolZvo~acl~a ?ece bItI potrebne delatnosti ·koje služe za ~ampuhsan~e potrošačima ili čiji je oilj da unutar fabrak~,)ač.aj~ ~jerarhij'Sk~. 0:m?ye. Obe funkcij~ bi mo. rale bItI elImInISane U socIJalIst'Ickom društvu. Ono što bude os~alo (zadata~ organizacije rada) mogu da preuzmu samI .l?-eposredm proizvođači, i to čim se ukine mono,p~l ~OJI n<l;~ ~p~avljanJ~~ i ko~trolom imaju ergonomIstI, tehnIcan l specIJalIzovam fabrički p.siholozi.

Ali l<ada je ill :pitanju društvena podela rada onda se, P?laz.eći ~d p0IJ?-e~17te ~.ijagnoze tehniČlko-n~učnog ::azvoJa, lZvlace zaiklJucoI kOJI su u suprotnosti sa ideJom o .unutrašnj?j kritici. Ta paradigma razvoja samo n?- prvI pogl:d bItno s~ ra:z1i:kuje od marksističke paradlgm~. Kao .sto 'smo vIdelI, .kod Marxa kvalitativni sastav .l11.puta. 1 outputa as!~je u. suštini nepromenjen; II stvan, ~en~a se te~nologIJa kOJa određuje .kvantitativne proporcIJ.e I~među Inputa i outputa, tj. efikasnost :preobraz~~anJ~ Jednog. u drugo. Dakle, tendenciju nepro~enIJlvost: pokazuju tehnologija i, a fortiori, ,kvalitativm sa?tav Inputa. Nasuprot tome, u konačnom outputu ?OlazI do stal?ih. p:omena koje .su drugostepenog znača­ Ja:yRezultat Je 'ISt!. u.oba.:!učaj<l;: odnosi proizvodnje utIcu samo na. nacIn. Iskor:scavanJa proizvodnih snaga; struktura samIh :prOIzvodmh snaga je objektivno data ~ svak??J društvu ..Kod Marxa je to ta'ko jer je smer II?-dustBJskog razvoJa :potpuno određen opštim zahteVIma eko:r:omske i tehničke racionalnosti koji važe za sV<l;~o drustvo. U drugom slučaju ,je to tako jer industnJa postep~no :prestaje da evoluira, a ono što se još naZIva razvoJem predstavlja beznačajni delić ukupnih potrošnih dobara p::oizvedenih datom tehnologijom.

Mar:x sm<l;tra da prOI~odne snage nose pečat odnosa proIzvodnje samo ukollko ovi potonji dovode do uvođe­ nja. mašina i utvrđuju njihov ritam. U drugom. slučaju, prOIzvodne snage nose pečat odnosa proizvodnje samo 214

ukoliko organizacija .proizvodnje i kapitalistička realizacija nameću društvu :koncentrisanje inovatorskih delat. nost·i na finalne proizvode.

Kritika tehničke organizacije rada svakako postaje radikalnija čim se može reći da tehničko-naučna istraživanja, kao oblast posebnih delatnosti, služe· jedino jačanju kapitalističkih odnosa proizvodnje i kapitalističke realizacije. Ali ona to postaju na račun toga što se vrši povratak na ne baš tako umerene .pozicije spoljašnje kritike na nivou globalne strukture industrijskog razvoja. Ta struktura razvoja postaje objektivna činjenica kako u kapitalističkom društvu, tako i ikada se .radi o komunističkom preobražaju društva. Naime, kao što istraživanja koja su, navodno, .koncentrisana na sektor finalnih proizvoda ne bi mogla promeniti tehnološke temelje industrijske proizvodnje, tako ni njihovo Uikidanje kao .posebne ·delatnosti ne bi izazvalo nikakve pro,mene. Činjenica da teoretičar1ma kritike podele rada ne smeta takva .protivrečno st ne zahteva neko posebno objašnjenje ako se imaju u vidu .sadašnja !kretanja čija iskustva oni nastoje da konceptualiziraju. Ono što treba objasniti - to jesania protivrečno st. Zašto stvaraju paradigmu razvoja proizvodnih snaga koja, pored toga što protivreči e~onomskim činjenicama, nije spojiva ni sa proširivanjem spoljašnje .kritike na globalnu strukturu industrijskog razvoja? Čini se da bi odgovor, po svoj p rHi ci , valjalo tražiti u motivima radikalizacije kri~ tike kada je u pitanju tehnička podela rada. Da dolaZI do takve radikalizacije k.ritike podele rada je činjeniCa koju sVaiko može utvrditi ako upoređuje ranije i najnovije tekstove. ls Otkuda, onda, prijemčivost krhike :podele rada na takvu vrstu radikalizma? Đa li su u pitanju .pokušaji stvaranja prostih formula, prostih intelektualnih reše~ nja? Možda se, delimično uzev, upravo radi o tome. Ah takva hipoteza krije u ·sebi opasnost donošenja zaiključ­ ka po kojem izlazi da presudni uzroci imaju drugačiji, dublji karaikter. Po našem mišljenju, radi se o .praktičlB A. Gorz, 1971: " ... znatan ,deo manja, sposobnosti i n3Juč­ nihi tehničkih iSotraživanja postaje ,proizvodan' i fimkcio:naJl~ samo ako je vezan za posebne orijentacije i .prioritete mOTIo;po'hstičko.O" rasta ... " (Gorz, TIaved. članak. ,,Marks.izam l i sve.tu", br.

3/l974~ str. 38-39; A. Gorz 1974: "Oni koji su stekli naučno ili telmičko obrazovanje... ž·rtve su kapitalizma zato što su zatvoreni u speoija:lizaciju ..Imja im ne dozvolja"a da .proizvode svoju sušti,nu (1) i .koja je nekorisna u tom i svakom drugom društvu (2)." ("Caracteres de classe de la science et des travail1eurs scientifiques", u Les Temps Modemes, br. 330, str. 1175.)

215

nim prdblemima sa kojima se .suočavaju antihijerarhijski pokreti u svom nastojanju da vrše uopštavanja.

Da bi mogli dospeti na viši nivo, ti pokreti se moraju i horizontalno proširivati. To znači da pored usko specijalizovanih i priučenih radnika treba da privuku i ostale slojeve radničke klase: ,kvalifikovane radnike i tehničare, one naučne istraživače koji učestvuju u procesu proizvodnje ali nisu uključeni ill uprav-ljanje proizvođačima niti VI'še kontrolu nad njima. Međutim, tendencije ·ka opštem obuhvatanju uvek se sudaraju sa profesionalnim partikularizmom tih .slojeva radnika. 19 Naime, i ti slojevi su izloženi delovanju hijerarhijske podele i rastućeg usitnjavanja rada. Njihovi pripadnici istovremeno izvlače određene prednosti - materijalne i simbolične - iz hijerarhizacije zadataka; to im daje izvesne mogućnosti da se odupru frustracijama kojima su izloženi usled povećanja svojih korporativisti6kih prednosti. Što su veći napori koje pokret mora uložiti da bi slomio profesionalni partikularizam tih privilegovanih slojeva radnika i da bi različite slojeve radnika ujedinio u jednu radničku klasu, to je izraženija težnja da se radikalno odbace sva znanja i posebne veš tine.

Ako se čini da na ponašanje kvalifikovanih radnika i tehničko-naučnih stručnjaka više deluju privilegije povezane sa njihovim specijalnim obrazovanjem (a u manjoj meri klasni položaj koji im je zajednički sa ostalim radnicima), onda 'bi :se moglo zaključiti da će revolucionarni radnički pokret postati sveobuhvatan tek kada ti kvalifikovani radnici prestanu smatrati da poseduju ono znanje koje nije u isto vreme zajedničko svima.20 Razume se, svi koji pokažu spremnost za takvo odricanje stiču 'snažnu subjektivnu izvesnost u pogledu svoje revolucionarne opredeljenosti. Ti ljudi se mogu smatrati drugačijim od ostalih jer su takvom odlukom odbacili sve moguće Ikarijere koje im postojeći sistem može ponuditi. Ali, pored te izvesnosti o njihovoj različitosti (što je svojstveno malom broju revolucionara, rekli ibismo: malom broju profesionalnih revoLucionara), kakvo značenje za široke slojeve radničke klase može

imati ta:kvo odbijanje svake n~učne i tehni~.e specijalnostr~ U tom pitanju su sadrzana dva razl:cIt~ problema. Prvi se sastoji u torne da se s~z?a :moze .I} ~evolu­ cionarni pokret pridobiti mase naucmh -1 te~lCkih r~d­ nika koji obavljaju čisto proizvodnu funkCIJU, uk~hko se p~lazište njihovog pri:ključiva~ja svodi na negatIvnu odluku, na poricanje. Razmat-ra:n]e ovog proble.ma prevazilazi okvire ovog članka. Nasuprot tome, dr~lp prob~em je istovetan sa onim koji srno ovde p'ost~vIh: da h se odbacivanje naučnih i tehni~ih i~trazIyanJa kao p.osebnih delatnosti može smatratI radl:kalmro? J~S?O Je da

kapitalističko preduzeće neće ~ika~a Ud?VO~J'ltI z~htevu

za ukidanjem svih specijaln~stl. A:~I ra~Ik~hzaoIl: Jednog pokreta ne ogleda se u nepnhvatlJI,:ost~ vnJego~Ih z~hte­ va. Antihijerarhijski radnički ~ok~et~v S~IC~ radIkalm potencijal ne zbog toga što kapItal,IstIčkI s.Is~e~ n~.v0dn~ nije u stanju da ih prihvati, vec ;:ahvalJuJucI nJIhov?J sposobnosti da se pretvore u opste po:krete,. da daJU novi smer razvoju cele dru~tvene p~Olzv~d?~e, celog društva. U ovom članku twd1Illo da ce kntika pc:dele rada ukoliko znatno ne izroeni svoje dijagnoze naUC!lOg i tehničkog razvoja, nužno doći u sukob ~a. moguco;n sveobuhvatnošću pokreta koji teže ;preohrazaJu postoJeće tehno strukture.

(Marc Rakowski "L 'union du capital et de la science", Les Temps Moderlles, br 355, januar 1976 str. 1241-1270) Preveo Zoran Jova'10vić

19 što se tiče ,kvalifikovanih radnika, vid. kolekti"VIlu analdzu o kretanju spediaIizovanih radni,ka tokom marta-apriJa 1973. godine u Reno-Flinsu, "Le mouvement O. S. de Renau'1t-F1ins", u Les Temps Modernes, br. 323, 1973,Sltr. 2414. Neodređenost stava naučnih i tehrhlčkih radnika \praktično -se Tw:rrna·tra u svim teorijskim delima posvećenim kritici podele rada.

20 "Svaki redosled znanja, tehnilike i moći mOl'amo smatrati lošim jer :dovodi do trajne diferenoijacije :između stručnjaka i nestručnjaka." (Gorz, Caraeteres de cla!Sse de la science ... , naved. delo, str. 1'176.)

216

217