105. broj biltena Progovori o pregovorima - Evropska unija kao međunarodni akter

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 105, februar 2024. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs

Urednici: Jelena Jorgačević, Branislav Cvetković, Miljana Jovanović

Saradnici: Milan Hiber, Veljko Jovanović

Autori: Milan Hiber, Aleksandar Šljuka, Miloš Petrović, Petar Alimpijević, Aleksandar Ivković

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

REČ UREDNIKA

Dok smo se u prethodnom, januarskom broju bavili predviđanjem izazova za Evropu tokom 2024. godine, bio je dovoljan samo jedan, doduše okrnjen (prestupni, ali i dalje kratak), mesec da počnemo predviđene izazove živeti. Hajde da počnemo od najvidljivijih izazova.

Rat na istoku Evrope ušao je u treći krug Zemlje oko Sunca. Značajnih pomaka na teretnu ima, međutim, finansijska i vojna podrška Zapada Ukrajini ne izostaje, te teritorijalni pomaci Rusije ka zapadu i ne deluju kao uspesi. S druge strane, potencijalno uspešna kontraofanziva sigurno neće poljuljati odluku Kremlja o pokretanju „specijalne vojne operacije”, te se preusmeriti ka pregovaračkom stolu jer, zapamtite, nuklearna sila se ne predaje.

I dok u Rusiji, kao i kod nekih drugih nuklearnih sila, ali ne samo kod njih, predstoji martovsko političko potvrđivanje, koji neki negde zovu izbori. Prirodno se u periodima krize kod stanovništva budi sindrom okupljanja oko zastave, što zapravo znači podršku aktuelnoj političkoj eliti dok se kriza ne prebrodi, a posle, kada krize ne bude bilo, može se razmišljati opromenama. Da li bi drugačije bilo u Rusiji da nikada nije doneta odluka o „specijalnoj vojnoj operaciji”? Sumnjamo. Ali i pored toga, taj sistem je imao potrebu da svog jedinog političkog protivnika strpa u strogi kazamat, a onda i da pusti da ga pojede mrak.

Da li se među Evropljanima i Evropljankama sindrom pojavio, te je ohrabrio Ursulu fon der Lajen da sebe istakne kao kandidatkinju za drugi petogodišnji mandat kao predsednice Evropske komisije,

ekonomski snažnog, a vojno slabog Levijatana? Vrlo je moguće. I vrlo je moguće da joj ni promena sastava Parlamenta neće poremetiti plan.

Međutim, ovde se otvara pitanje: šta ako kriza nije samo vojno-ekonomske prirode, šta ako je izborna, da li se tada javlja sindrom okupljanja oko zastave? Najkraće rečeno, ne. Za sve istraživače Srbija se potrudila da bude dobra studija slučaja, možda komplikovana da se razume, ali sigurno vrlo zanimljiva za posmatranje.

U veoma nestabilnom, politički neizvesnom, a ekonomski vrlo nezahvalnom vremenu, srpsko društvo je uspelo da se strogo podeli. Dva su razloga, ustupci Beograda Prištini bez ikakvih kontraustupaka, čak naprotiv, i izborna kriza koja traje više od dva meseca, dodatno podgrejana rezolucijom Evropskog parlamenta i Izveštajem ODIHR, OEBS-ove kancelarije za demokratiju i ljudska prava, o izborima u Srbiji.

Ko nas je kleo nije dangubio, rekli bi stari. Hoćemo li, zbog krize institucija, prespavati geopolitičko buđenje Unije? Verovatno.

Zbog toga ćemo biti još dalje od kopenhaških standarda, a da ne pominjemo sofisticiranije probleme, poput ekoloških. Daleko smo mi od zelenih politika. Problemi našeg poljoprivrednika nisu problemi poljoprivrednika koji demonstrira Jelisejskim poljima.

Da li bi to trebalo da nas brine? Trebalo bi.

Da li smo zabrinuti? Veoma.

PITANJA, ODGOVORI

„KAKAV EFEKAT MOŽE IMATI

REZOLUCIJA EVROPSKOG PARLAMENTA

O IZBORIMA U SRBIJI? ZAVISI LI EFEKAT OD EVROPSKE UNIJE ILI SRBIJE?“

VESNA PEŠIĆ sociološkinja

Evropska unija u principu Vučića ne interesuje. Potcenjuje ih, napada pojedine posmatrače. On neće da Srbija uđe u NATO i EU.

Za deset godina ništa skoro nismo od poglavlja otvorili. Srbija je uz Rusiju, što dokazuje da čitave dve godine nije uveo sankcije.

Njemu Evropska unija treba samo kao novčanik, a posebno investicije bez kojih bi privreda stala.

On ne deli vrednosti EU. Blizu je diktaturi Putina i sam je ukinuo sve institucije. Postoji samo on – slično Rusiji, samo u ublaženoj formi, jer postoji opozicija i izvesne slobode govora i okupljanja, što u Rusiji ne postoji, sem formalno.

On i Brnabić svakodnevno vređaju opoziciju kao izdajničku, jer je bila u EU, gde Srbija navodno teži, ali je deset godina kandidat. Tu kandidaturu je dobio Tadić kad je 2011. predao Mladića.

MILENA MIHJALOVIĆ

Centar za evropske politike

Rezolucija koju je Evropski parlament usvojio 8. februara o situaciji nakon izbora u Srbiji zahteva od Evropske komisije da pošalje ekspertsku misiju u Srbiju koja bi ocenila izbore i postizborni razvoj događaja po ugledu na tzv. Pribeov izveštaj u Makedoniji. Raspon efekata ove rezolucije je veoma širok, od minimalnog, praktično zanemarljivog, do presudnog u smislu zaustavljanja trenda demokratskog nazadovanja u Srbiji.

Efekti će pre svega zavisiti od same Evropske unije i njenih institucija (Evropske komisije) i država članica. Ukoliko ovi akteri budu zaista ozbiljno i kredibilno ispratili zahteve Evropskog parlamenta, krajnji rezultat mogu biti slobodniji i fer izbori, a samim tim i promena vlasti u perspektivi. S druge strane, efekti će zavisiti i od Srbije i njene otvorenosti da prvo prihvati otpremanje ekspertske misije, a zatim i implementira preporuke ove komisije, kao i preporuke drugih domaćih i međunarodnih posmatračkih misija (OEBS, CRTA itd...).

DUŠAN GAJIĆ dopisnik za Evropu, RTS

Rezolucija je već postigla jedan efekat: izoštrila je fokus EU na problem kvaliteta demokratije u Srbiji. Izborni uslovi bi mogli da se pridruže listi ključnih merila za bilo kakav dalji napredak Srbije u pristupnim pregovorima, na kojoj su već vladavina prava, normalizacija odnosa sa Prištinom i sankcije prema Rusiji.

To još ne znači da će svi zahtevi iz Rezolucije (međunarodna istraga, ekspertska misija, Pribeov izveštaj i sl.) postati realnost. Na to će uticati otpor srpskih vlasti i procena EU koliko je svrsishodan ulazak u neku otvoreniju konfrontaciju s Beogradom. Ipak, EU neće moći da ignoriše nalaze relevantnih međunarodnih posmatrača, što će u narednom periodu verovatno dovesti do pojačanog pritiska da se primene preporuke za popravljanje izbornih uslova, uz neku vrstu međunarodnog učešća.

EVROPSKA UNIJA KAO MEĐUNARODNI AKTER PROBUĐENA,

ALI NEDOSLEDNA

S ratom u Ukrajini, normativna moć Evropske unije se našla na testu –sistem zasnovan na demokratiji, vladavini prava, ljudskim pravima i osnovnim slobodama je poremećen. Ovaj put, međutim, test je uspela da položi. Zajednička pretnja bila je dovoljno velika. Ali šta ako se ta jasnost i nedvosmislenost u stavu i delovanju EU ne vidi u drugim krizama?

Piše: Milan Hiber, Beogradska otvorena škola

Milan Hiber, izvor: Beogradska otvorena škola

Utradicionalnoj koncepciji

Evropske unije kao aktera, ona se najpre sagledava kao entitet s normativnom i civilnom ulogom, ali retko kao koherentni i aktivni igrač u vojno-bezbednosnom smislu.

Naime, ona efektivno upražnjava svoju ekonomsku moć, kroz trgovinu i finansijsku pomoć zemljama u razvoju, te kulturnu i normativnu, kroz promovisanje evropskih vrednosti, demokratije, osnovnih ljudskih prava i sloboda i vladavine prava, kao i kroz evropsku politiku susedstva. Međutim, istorija nam pokazuje da Unija, usled poteškoća u postizanju konsenzusa država članica o spoljnopolitičkom delovanju, nije uvek uspevala da ispoljava svoju spoljnopolitičku moć.

Otvoreno pitanje bezbednosne politike

Unija i njene članice su se za svoje bezbednosne potrebe pretežno oslanjale na Sjedinjene Američke Države i NATO, uz veru da je u savremenom liberalnom poretku bilo koja vrsta pretnje njihovom teritorijalnom integritetu malo verovatna.

Ipak, kao što nam je poznato, stvari su se promenile. Invazija Rusije na Ukrajinu je pokazala kako rat na tlu Evrope nije pitanje prošlosti. Mandat američkog predsednika Donalda Trampa u periodu 2016−2020, pa i njegove nedavne izjave, takođe nisu doprinele osećaju bezbednosti Evropske

unije; postoji bojazan da u bliskoj budućnosti ona neće moći da se oslanja na SAD i NATO u meri u kojoj to danas čini.

Rat u Ukrajini bio je novi izazov za Evropsku uniju, ali i značajna prilika da se definiše kao koherentni strateški akter. Osnova kolektivne bezbednosti većine članica Evropske unije je još uvek NATO, a ne zajednička spoljna i bezbednosna politi-

dalje pomoći Ukrajini. Pitanje je, međutim, da li će ovaj konsenzus biti ostvarljiv i nakon predstojećih izbora za Evropski parlament, na kojima se očekuje poboljšanje pozicije desnih i evroskeptičnih partija.2

Ipak, jedinstvo u diplomatskim osudama ruske invazije, pružanju finansijske pomoći Ukrajini, uspostavljanju sankcija Rusiji kao drža -

Nedovoljne reakcije vezane za registarske tablice, pokazana slabost tokom izlaska Srba iz kosovskih institucija, i slično neiskazivanje jasnog stava kada se radi o drugim događajima, ukazuju na Unija nema smelosti koliko bi trebalo, i remeti njenu ulogu kao aktera u međunarodnoj politici i najvažnijeg posrednika u mirovnim procesima, koju ona teži da ima.

ka, koja je bila pretežno usmerena na prvi, spoljnopolitički deo, donekle zanemarujući onaj bezbednosni.

Članice EU uočile su da je ignorisanje i zapostavljanje teritorijalne odbrane možda bilo i previše optimistično, te su sada u procesu militarizacije, u nadi da će u budućnosti biti spremni da deluju u bezbednosnoj krizi poput ove.1 Ta priprema, međutim, zasad se ne vrši na naddržavnom nivou Evropske unije.

Geopolitičko buđenje

Unija je ipak uspela da postigne značajan konsenzus o pitanju finansijske pomoći Ukrajini. Uprkos ograničenom protivljenju Mađarske, nedavno je osnovan fond od 50 milijardi evra radi

1  Više o militarizacije Evrope možete pročitati u tekstu Mihajla Kopanje u prethodnom biltenu.

vi i targetiranih sankcija pojedincima, saglasnost oko potrebe za energetskom nezavisnošću, naznake potencijalnog proširenja ka istoku – sve su to znaci napretka koje je visoki predstavnik Žozep Borelj jednom prilikom opisao kao „geopolitičko buđenje”.

Ako uporedimo ovaj period s nekim primerima iz prošlosti, primetićemo značajno ujednačeniji i koherentniji pristup Evropske unije. Na primer, ona nije uspela da jedinstveno deluje tokom raspada Jugoslavije, kao ni tokom američke invazije na Irak. U tim i sličnim situacijama, države su praktično samostalno određivale svoju spoljnu politiku, a predviđeni procesi zajedničkog donošenja odluka nisu funkcionisali. Od tada je, naravno, bilo i važnih 2  Više o izborima za Evropski parlament možete pročitati u tekstu Dimitrija Milića u prethodnom biltenu.

institucionalnih promena koje su dovele do uvećanog značaja zajedničkog delovanja u spoljnopolitičkoj sferi – Ugovor iz Lisabona (2009), Globalna strategija spoljne i bezbednosne politike EU (2016), Strateški kompas (2022). Ove promene ukazuju na volju, naročito naddržavnih institucija Evropske unije, da se spoljnopolitički i bezbednosni kapaciteti Unije prošire. Ipak, političko i normativno jedinstvo država članica je barem jednako važno za relativno uspešno i brzo delovanje Unije tokom rata u Ukrajini. Što ne znači da EU ovako koristi svoju diplomatsku snagu u svim situacijama.

Druga strana medalje

Naime, za zajedničko delovanje na međunarodnoj sferi, EU, makar kada je ostala dosadašnja praksa u pitanju, ima više tehničkih kapaciteta nego volje. Njeno delovanje uveliko zavisi od političke volje država članica, te je značajno izraženije u nekim sferama od drugih. Migrantska kriza je možda i najbolji primer koliko je ono krhko – mada često naglašavaju značaj kolektivnog delovanja u spoljnopolitičkoj i

bezbednosnoj sferi, države članice se olako povlače u svoje granice kada se reči stave na probu.

S ratom u Ukrajini i njena normativna moć se našla na testu –sistem zasnovan na demokratiji, vladavini prava, ljudskim pravima i osnovnim slobodama je poremećen. Ovaj put, međutim, Evropska unija je test uspela da položi. Izgleda da je zajednička

Za zajedničko delovanje na međunarodnoj sferi, EU, makar kada je dosadašnja praksa u pitanju, ima više tehničkih kapaciteta nego volje.

pretnja, dovoljno velika da zahteva koordinaciju i kooperaciju i da izazove strah od neadekvatnih i neodgovarajućih rešenja, bila neophodna kako bi EU napravila sledeći korak. Čini se da je Evropskoj uniji potreban drugi kako bi definisala svoj identitet značajnog globalnog aktera.

Ipak, nužno je i da se ta jasnost i nedvosmislenost Evropske unije vidi i u drugim pitanjima. Recimo, nekoherentnost i preterana opreznost

zajedničke spoljne politike EU još uvek se može primetiti i u odgovorima – iliti njihovom odsustvu – na krizu na Kosovu, što preti da unazadi pregovore između Beograda i Prištine. Naime, nedovoljne reakcije vezane za registarske tablice, pokazana slabost tokom izlaska Srba iz kosovskih institucija, i slično neiskazivanje jasnog stava kada se radi odrugim događajima, ukazuju na Unija nema smelosti koliko bi trebalo, i remeti njenu ulogu kao aktera u međunarodnoj politici i najvažnijeg posrednika u mirovnim procesima, koju ona teži da ima.

Drugim rečima, taj kontrast između, s jedne strane, smelog i stava i delovanja kada se radi o ratu u Ukrajini i s druge strane, prema krizi na Kosovu, može negativno uticati na spoljnu percepciju delatne uloge Evropske unije. Biti globalni akter, naročito akter koji promoviše određene norme i vrednosti, ne znači samo imati kapacitete za delovanje na međunarodnom planu, već i koristiti te kapacitete razborito i konzistentno.

INTERVJU, PROFESOR DEJAN ŠOŠKIĆ

SRBIJA SVE VIŠE

ZAOSTAJE

U ODNOSU NA SVET

„Inflacija u Srbiji je ugrozila životni standard gotovo svih građana, ali činjenica da je inflacija u domenu hrane bila viša od proseka rasta drugih cena, učinila je da su najsiromašniji građani bili posebno pogođeni, jer oni svoje niske dohotke većinom troše na hranu. Ovo je posebno paradoksalno ako znamo da je Srbija tradicionalno poljoprivredna zemlja s poljoprivrednim viškovima. Otuda mislim da je inflacija u Srbiji otkrila velike propuste i slabosti u poljoprivrednoj politici, ali i u upravljanju javnim preduzećima u energetskom sektoru.”

Priredili: Veljko Jovanović i Milan Hiber, Beogradska otvorena škola

Dejan Šoškić, izvor: Savez ekonomista Srbije

Nedavno je navršeno 25 godina od uvođenja evra u Evropsku monetarnu uniju. Prošlo je preko 15 godina od početka svetske finansijske krize. Dok se Evropa suočava sa izazovima ograničenog rasta, države na Istoku beleže značajne stope ekonomske ekspanzije. Inflacija igra ključnu ulogu u oblikovanju životnog standarda širom Evrope i sveta, što je posebno izraženo u Srbiji. O aktuelnim ekonomskim trendovima, monetarnim izazovima i stanju evra razgovarali smo s Dejanom Šoškićem, profesorom na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i bivšim guvernerom Narodne banke Srbije.

Progovori o pregovorima: Poštovani profesore Šoškiću, hvala Vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju. Da li, za početak, možete da nam kažete šta je u ekonomskom smislu obeležilo 2023. godinu?

Dejan Šoškić: Moglo bi se reći da je u svetu 2023. godinu obeležilo bitno smanjivanje inflacije, brže nego što se očekivalo, pre svega vođeno ubrzanom normalizacijom cena nafte i gasa i relativnom stabilnošću cena hrane tokom godine. Inflacija se spustila u evrozoni na 2,8%, a u Sjedinjenim Američkim Državama na 3,4% na godišnjem nivou, što je vrlo blizu inflacionog cilja njihovih centralnih banaka. Međutim, privredni rast je bio neravnomeran u svetu. Po najnovijim podacima Međunarodnog

monetarnog fonda (MMF) iz januara 2024, Evropa je praktično stagnirala sa 0,5% rasta BDP-a u 2023. godini, a njen ekonomski motor, Nemačka, imala je recesiju sa stopom rasta BDP-a od –0,3%. Prema podacima Svetske banke o kretanju BDP-a korigovanog za paritet kupovne snage (GDP PPP), Nemačka je tokom

Javni dug je od 2012. godine porastao za preko 20 milijardi evra te je krajem 2023. dostigao nivo od preko 35 milijardi evra, s najavama daljeg značajnog povećavanja radi finansiranja vrlo skupih javnih projekata upitne ekonomske rentabilnosti.

2023. izgubila svoje mesto vodeće ekonomije Evrope i to mesto je preuzela Rusija, koja je sada najveća privreda Evrope i peta ekonomija Sveta (iza Kine, SAD, Indije i Japana). Istovremeno, najveće zemlje BRIKS-a brže su i dalje napredovale od tradicionalno razvijenih zemalja Zapada. Međunarodni monetarni fond je upravo objavio da je tokom 2023. godine Kina imala stopu rasta od 5,2%, Indija od 6,7%, a Rusija (uprkos sankcijama i ratu) od 3%. S druge strane, SAD su imale najvišu stopu rasta među zapadnim zemljama od 2,5%, zatim Japan 1,9% i Evropska unija (evrozona) od 0,5%. U međuvremenu, po proceni Kvartalnog monitora, Srbija će u 2023. godini ostvariti stopu rasta između 2% i 2,5%, što je niže od prosečne stope rasta u svetu od 3,1% i

daleko niže od prosečne stope rasta zemalja u razvoju u svetu (Emerging Market and Developing Economies) koje su u 2023. godini, prema najnovijim procenama MMF-a, ostvarile stopu rasta BDP-a od 4,1%. Tako se nastavlja decenija daljeg zaostajanja Srbije u odnosu na svet u celini i posebno u odnosu na zemlje u razvoju, koja je započela recesijom 2012. godine. Inflacija u Srbiji je poslednjih meseci 2023. najveća u Evropi ali pokazuje tendenciju postepenog smanjivanja iako je i dalje višestruko viša od zvaničnog inflacionog cilja Narodne banke Srbije. Javni dug je od 2012. godine porastao za preko 20 milijardi evra, te je krajem 2023. dostigao nivo od preko 35 milijardi evra, s najavama daljeg značajnog povećavanja radi finansiranja vrlo skupih javnih projekata upitne ekonomske rentabilnosti.

POP: Navršeno je 25 godina od uvođenja evra u Evropsku monetarnu uniju. Evropska centralna banka je krajem prošle godina najavila pripremnu fazu uvođenja digitalnog evra. Šta je digitalni evro i koji su uzroci ove inicijative Evropske centralne banke?

DŠ : Uvođenje digitalnih valuta centralnih banaka je inicijativa koja se javila kao odgovor na nastanak kriptovaluta (Bitcoin, Ethereum i dr.) čime se teži dostići lakoća plaćanja koju imaju kriptovalute (uz korišćenje tzv. block chain tehnologije) uz zadržavanje

stabilnosti u vrednosti i legalnosti transakcija, što karakteriše zvanični novac koje izdaju centralne banke. Najdalje u tom domenu među velikim zemljama otišla je Kina, koja uz pomoć digitalnog juana omogućava i međunarodna plaćanja.

POP: Evrozona se skoro pune dve godine suočava sa krizom. Na koji način, kojim mehanizmima je Evropska centralna banka uticala na smanjenje štetnih posledica krize i koliko su ti mehanizmi bili efikasni?

DŠ : Evropska centralna banka je primenjivala restriktivnu monetarnu politiku poslednjih godina, što je izazvalo rast kamatnih stopa u zoni evra. Ta politika je pre svega

Srbija je izuzetno visoku inflaciju poslednjih godina imala, pre svega, zbog ekspanzivne fiskalne politike (stalna, uglavnom predizborna, davanja iz budžeta koja su direktno išla u potrošnju), neadekvatne poljoprivredne politike, pa tek onda zbog nekih grešaka počinjenih u domenu monetarne politike.

bila usmerena na obaranje inflacije, ali istovremeno je, kako to uvek biva s restriktivnom monetarnom politikom, imala i negativan efekat na privrednu aktivnost. Sada kada je inflacija u evrozoni uglavnom stavljena pod kontrolu, očekivani povoljniji monetarni uslovi u narednom periodu trebalo bi da

podrže blagi oporavak stope rasta BDP-a u narednom periodu. MMF predviđa nešto višu stopu rasta od 0,9% u 2024. i još višu od 1,7% u 2025. godini. Suštinski oporavak u evrozoni je, međutim, upitan u uslovima odsustva jeftinog snabdevanja energijom, hranom, sirovinama i polufabrikatima iz Rusije, koje je decenijama unazad bilo prisutno i koje je bitno podržavalo međunarodnu konkurentnost evropskih privreda.

POP: Da li su zemlje članice evrozone ponudile bolje rešenje za suočavanje sa ekonomskom krizom ili su nacionalni monetarni sistemi zemalja van evrozone imali više uspeha u odgovoru na krizu? Šta bi na primeru Srbije dalo bolje rezultate?

DŠ : Teško je to reći, a ne biti neprecizan. Načelno, zemlje koje imaju svoju nacionalnu valutu lakše utiču na potrebnu količinu novca radi održavanja niske inflacije i podsticanja privrednog rasta. U uslovima fiksnog kursa, te su mogućnosti, po pravilu, ograničene. Srbija je izuzetno visoku inflaciju poslednjih godina imala pre svega zbog ekspanzivne fiskalne politike (stalna, uglavnom predizborna, davanja iz budžeta koja su direktno išla u potrošnju), neadekvatne poljoprivredne politike, pa tek onda zbog nekih grešaka počinjenih u domenu monetarne politike. I u evrozoni neke zemlje imaju višu, a neke imaju nižu inflaciju. Srbija je vrlo daleko od punopravnog članstva u EU, a posebno

od zvaničnog članstva u evrozoni, tako da za nas ta dilema realno i ne postoji. Ipak, možemo reći, u uslovima fiksnog kursa, glavne prednosti postojanja sopstvene valute su bitno smanjene.

POP: Jedna od najevidentnijih posledica krize je inflacija i uočava se značajan porast cena u poslednjih nekoliko godina. Kako biste ocenili uticaj ovog trenda na standard života građana Srbije i koje politike smatrate efikasnim u suočavanju sa inflacijom i očuvanju ekonomske stabilnosti? Hoće li se stopa inflacije stabilizovati u 2024?

DŠ : Verujem da će se konačno inflacija smanjiti i u Srbiji u 2024. godini. Inflacija u Srbiji je ugro -

Mislim da će Evropa bez obnavljanja globalne slobodne trgovine, naročito s Rusijom, postepeno, ali i neminovno, gubiti na međunarodnoj konkurentnosti, ekonomskoj snazi i značaju u svetu.

zila životni standard gotovo svih građana, ali činjenica da je inflacija u domenu hrane bila viša od proseka rasta drugih cena, učinila je da su najsiromašniji građani bili posebno pogođeni, jer oni svoje niske dohotke većinom troše na hranu. Ovo je posebno paradoksalno ako znamo da je Srbija tradicionalno poljoprivredna zemlja s poljoprivrednim viškovima. Otuda mislim da je inflacija u Srbiji otkrila velike propuste

i slabosti u poljoprivrednoj politici, ali i u upravljanju javnim preduzećima u energetskom sektoru. Poljoprivreda i energetika se moraju adekvatno urediti, jer predstavljaju temelj privrede, a urednost, stabilnost i snaga tih sektora pomoći će u savladavanju svake buduće moguće inflacije.

POP: Svet se suočava se značajnim geopolitičkim izazovima, koji imaju veliki uticaj na ekonomsku stabilnost. Kako procenjujete da će se kretati ekonomski tokovi u Evropi u odnosu na ove izazove?

DŠ : Mislim da će Evropa bez obnavljanja globalne slobodne trgovine, naročito s Rusijom, postepeno, ali i neminovno, gubiti na međunarodnoj konkurentnosti, ekonomskoj snazi i značaju u svetu.

EVROPSKA UNIJA, BEOGRAD I PRIŠTINA NI ŠTAPA NI ŠARGAREPE

Ukoliko Unija želi da zadrži svoj kredibilitet u procesu dijaloga, imperativ je obezbediti poštovanje dijaloga, odnosno svih sporazuma koji su potpisani/dogovoreni u okviru istog. Odlučniji koraci su neophodni, a zabrinutost svakako nije dovoljna.

Piše: Aleksandar Šljuka, Nova društvena inicijativa

Aleksandar Šljuka , izvor: privatna arhiva

Na društvenoj mreži „X” (nekadašnji Tviter) već dugi niz godina postoji profil satiričnog karaktera pod nazivom „Da li je Evropska unija zabrinuta?” (Is EU concerned ?). Ideja potiče iz diplomatskog karaktera saopštenja koje pomenuta organizacija izdaje kada se dogode pojave koje nisu u skladu s njenim vrednostima, a koja su meta podsmeha zbog (percepcije) nemogućnosti Unije da projektuje svoju moć dalje od pukog izražavanja zabrinutosti. Iako koncept zabrinutosti ne bi trebalo uzimati kao teorijski model, jer je njegova metodološka ispravnost i naučna tačnost upitna, on veoma dobro oslikava doživljaj velikog broja građana kada je u pitanju spoljna politika Evropske unije. Da je ovakva percepcija ponekad i zaista opravdana, dokazuje nam odnos prema dijalogu Beograda i Prištine, koji je poslednjih nekoliko godina u periodu stalne krize, a koji upravo vodi, odnosno facilitira, Evropska unija.

Od normalizacije do kriznog menadžmenta

Na samom početku dijaloga Evropska unija je određenim „šargarepama”, poput dodeljivanja statusa kandidata Srbiji (2012), početka pregovora o članstvu (2014) ili otvaranja pregovora o viznoj liberalizaciji za Kosovo (2012), odnosno Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2014/2016), uspela da motiviše strane da se značajnije angažuju u procesu normalizacije odnosa.

Međutim, nedostatak podsticaja koje je Unija mogla da pruži i nemoć da inicira primenu svega onoga što je dogovoreno – odsustvo i „šargarepe” i „štapa” – u kombinaciji sa uvek prisutnim ten -

su akcije obeležile upravo ono što se smatra periodom (trajne) krize u odnosima Beograda i Prištine, ali i odnosima na relaciji Vlada Kosova – srpska zajednica, odnosno između Srba i Albanaca

Nedostatak podsticaja koje je Unija mogla da pruži i nemoć da inicira primenu svega onoga što je dogovoreno – odsustvo i „šargarepe” i „štapa” – u kombinaciji sa uvek prisutnim tenzijama među stranama, uslovili su suštinsku obustavu dijaloga u periodu 2017−2020.

zijama među stranama, uslovili su suštinsku obustavu dijaloga u periodu 2017−2020.

Ovaj period se u dobrom delu poistovećuje i s disrupcijom u transatlantskim odnosima, odnosno sa odsustvom kooperacije između Sjedinjene Američke Države (administracije tadašnjeg predsednika Donalda Trampa) i Evropske unije, koja se neminovno odrazila i na dijalog. SAD su upravo iskoristile slabost Unije i preuzele primat nad procesom normalizacije odnosa. Međutim, na narednim predsedničkim izborima u Americi, 2020. godine, republikanska administracija biva poražena i na vlast dolaze demokrate, predvođene Džozefom Bajdenom (Joseph Biden). Ponovo se uspostavlja tešnja saradnja među transatlantskim partnerima, što je Uniji omogućilo podršku i povratak vođstva, ali i odgovornost da se dijalog suštinski pokrene nakon više godina tapkanja u mestu.

Elem, nesreća je bila da je početkom 2021. uspostavljena druga Vlada Aljbina Kurtija, čoveka čije

na Kosovu. Pomenuti period –koji je započeo septembra 2021. s prvom krizom u vezi s registarskim tablicama – traje i dalje. Unilateralne akcije Vlade u Prištini, zaodevane velom vladavine prava i reciprociteta, a koje su u suštini predstavljale izigravanje celokupnog procesa dijaloga, zatekle su Evropsku uniju nespremnu. Politika Unije se od normalizacije odnosa dveju strana transformisala u krizni menadžment, a nekada proaktivni pristup Unije zamenjen je reaktivnim, sve u cilju izbegavanja eskalacije na terenu i pokušaja da se održi mir i stabilnost.

Prva kriza vezana za pitanje registarskih tablica „rešena” je odlaganjem primene odluke i uvođenjem prelaznog perioda tokom koga je trebalo naći održivo rešenje u okviru dijaloga.

Vraćanje unazad

Upravo je pomenuti događaj, ili bolje reći, neadekvatna reakcija Evropske unije povodom istog –priznavanje primata unilateralnih

odluka nad procesom dijaloga –uslovila pojavu disbalansa u trouglu Beograd−Unija−Priština, te ohrabrila strane, naročito Vladu u Prištini, da nastave sa sličnim potezima i u narednom periodu.

Kako održivo rešenje nije postignuto, Vlada Kosova je ponovo pokušala da problem reši jednostranim odlukama. Indirektna posledica ovakvog pristupa bila je izlazak Srba iz kosovskih institucija na severu, ali i Vlade i Skupštine Kosova.1 Evropska unija ne samo da u ovom periodu nije uspela da konsoliduje dijalog i pokrene ga unapred, ona je svedočila dezintegraciji čak i onoga što je postignuto na samom početku pregovora.

Nedugo zatim, krajem 2022. godine, pokrenuta je inicijativa Francuske i Nemačke, koja je naredne godine brendirana pod nazivom evropski predlog, a čiji je cilj potpisivanje Sporazuma o putu ka normalizaciji.2 Verovalo se da Unija mora preći iz reaktivne u proaktivnu fazu, te da jednim sveobuhvatnijim sporazumom strane vrati za pregovarački sto, zaustavi period stalne krize i promeni dinamiku dijaloga. Međutim, suštinski nedostatak ovog pristupa je što je Unija nametanjem sporazuma pokušavala da sakrije svoju nemoć i

1  Maja Fićović, Sandra Cvetković. Predstavnici Srba sa severa Kosova izlaze iz institucija, Radio Slobodna Evropa. Dostupno na: https://www.slobodnaevropa.org/a/32116016.html , (pristupljeno 15. 2. 2024)

2  Belgrade-Pristina Dialogue: Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, EEAS. Dostupno na: https://www.eeas.europa.eu/eeas/belgrade-pristina-dialogue-agreement-path-normalisation-between-kosovo-and-serbia_en , (pristupljeno 15. 2. 2024)

izbegne rešavanje urgentnih pitanja iz prethodnih kriza.

Ovo je postalo jasno samo dva meseca nakon dogovora o Sporazumu, odnosno samo mesec dana od dogovora o njegovom Aneksu koji je trebalo da odredi redosled implementacije istog. Naime, srpski predstavnici bojkotovali su lokalne izborne održane u četiri opštine s većinski srpskim stanovništvom na severu Kosova, a narednog meseca je, kao posledica izbora albanskih gradonačelnika, usledio sukob između Srba i kosovske policije, te

usvojene mere formalno i dalje na snazi. Elem, važno je napomenuti da su, kao što je i rečeno, potezi Unije u ovom smislu koordinisani i praćeni sličnim potezima od strane SAD, te je teško proceniti koliki je izdvojeni uticaj Evropske unije u ovom slučaju.

Pritisak iza kulisa

Kako je deeskalacija sprovođena sporo i neubedljivo, a ključna pitanja iz prethodni kriza nisu rešavana, u septembru se dogodio sukob u selu Banjska na severu Kosova između naoružane

Pritisak na Srbiju je prethodnih meseci verovatno vršen iza kulisa, što je uslovilo da Srbi sa Kosova pokrenu inicijativu za smenu albanskih gradonačelnika, neophodan korak ka održavanju novih lokalnih izbora u četiri opštine na severu, a ujedno i nužan preduslov „deeskalacije” prema EU planu „tri tačke”.

pripadnika KFOR-a, što je događaj nezapamćen u poslednjih deset godina.

Implementacija sporazuma nije bila ni na vidiku, a Evropska unija je, prateći liderstvo SAD, usvojila određene mere usmerene protiv Vlade Kosova, zbog unilateralnih i eskalatornih poteza koji su narušili mir i stabilnost na Kosovu, a koji su pretili da poremete odnose i u širem regionu.3 Prvi put Unija nije bila samo zabrinuta već je delovala korektno. Međutim, iako je proces deeskalacije otpočeo u narednim mesecima, on nikada nije završen do kraja, te su

3  EU: Kazna za Kosovo, Srbiju posmatramo, Vreme. Dostupno na: https://vreme.com/vreme/ eu-kazna-za-kosovo-srbiju-posmatramo/, (pristupljeno 15. 2. 2024)

grupe ljudi predvođena potpredsednikom Srpske liste, Milanom Radoičićem i pripadnika kosovske policije, prilikom koga je ubijen jedan policajac i tri Srbina sa severa Kosova, što je predstavljalo najznačajniji primer eskalacije na terenu još od 17. marta 2004. godine.4 Unija je ovaj put ponovo bila „zabrinuta”, bez preduzimanja bilo kakvih poteza, pod izgovorom da ne postoji dovoljno dokaza za umešanost Srbije u organizaciju ove akcije. S druge strane, EU nije ni na koji način kaznila čak ni lica koja su učestvovala u akciji, iako

4  Nekoliko mrtvih na sjeveru Kosova, Vučić za sve krivi Kurtija, AJ Balkans. Dostupno na: https://balkans.aljazeera.net/news/balkan/liveblog/2023/9/24/kosovska-policija-ubila-napadaca-opkoljen-manastir-banjska , (pristupljeno 16. 2. 2024)

su njihove generalije opšte poznate, pa i široj javnosti.

Međutim, pritisak na Srbiju je prethodnih meseci verovatno vršen iza kulisa, što je uslovilo da Srbi sa Kosova pokrenu inicijativu za smenu albanskih gradonačelnika, neophodan korak ka održavanju novih lokalnih izbora u četiri opštine na severu, a ujedno i nužan preduslov „deeskalacije” prema EU planu „tri tačke”.5 Još jedna od očiglednih posledica pomenutog pritiska bila je odluka Vlade u Beogradu da prizna registarske tablice Republike Kosovo (RKS), čime je omogućen njihov nesmetani prolazak kroz teritoriju Srbije.6

Iako je sam početak naglasio otopljavanje u odnosima dveju strana, u novoj godini je nastavljeno sa starim praksama. Centralna banka Kosova je usvojila odluku o ’keš operacijama’ u kojoj se ističe da je evro jedina zvanična valuta plaćanja na Kosovu, što posredno znači ukidanje dinara iz opticaja, kao i ukidanje srpskog platnog prometa.7 Ovakva odluka uznemirila je građane Srbije na Kosovu koji zavise od sredstava u dinarskoj protivvrednosti, ali i usluga

5  Statement by the High Representative on behalf of the EU on the latest developments, EEAS. Dostupno na: https://www.eeas.europa.eu/delegations/kosovo/statement-high-representative-behalf-eu-latest-developments_en?s=321, (pristupljeno 16. 2. 2024)

6  Kosovo više neće pokrivati državne simbole na srpskim registracijskim tablicama, AJ Balkans Dostupno na: https://balkans.aljazeera.net/news/ balkan/2024/1/5/vlada-kosova-odobrila-ukidanje-naljepnica-za-regis tarske-tablice-iz-srbije , (pristupljeno 17. 2. 2024)

7  Vlada Kosova potvrdila da od 1. februara ukida dinar, AJ Balkans. Dostupno na: https://balkans. aljazeera.net/news/balkan/2024/1/31/vlada-kosova-potvrdila-da-od-1-februara-ukida-dinar, (pristupljeno 17. 2. 2024)

srpskih institucija na Kosovu koje, ukoliko se odluka implementira, neće moći da funkcionišu na ustaljen način. Oštra reakcija međunarodnih aktera uslovila je da se primena odluke odloži, odnosno da se omogući određeni tranzicioni period, premda su određene akcije u cilju njene implementacije već sprovedene.8

Ukoliko Unija želi da zadrži svoj kredibilitet u procesu dijaloga, imperativ je obezbediti poštovanje dijaloga, odnosno svih sporazuma koji su potpisani/dogovoreni u okviru istog. Odlučniji koraci su neophodni, a zabrinutost svakako nije dovoljna.

8  Kurti: Period tranzicije za provedbu uredbe Centralne banke Kosova o dinaru je potreban, Radio Slobodna Evropa. Dostupno na: https:// www.slobodnaevropa.org/a/kurti-centralna-banka-kosovo-uredba-dinar-euro-placanje-novac/32808114.html , (pristupljeno 17. 2. 2024)

EVROPSKA

UNIJA I UKRAJINA

IZAZOVNI PUT KA AUTONOMIJI

Kakav god da bude ishod izbora za Evropski parlament, podrška Unije Ukrajini možda će (p)ostati presudna za tu zemlju u 2024. godini, a posebno u slučaju da se predsednički kandidat Donald Tramp vrati u Ovalni kabinet i „prepusti Evropu Evropljanima”, od čega mnogi strahuju. Evropa mora da pokaže da podrškom Ukrajini štiti i vlastitu bezbednost, kao i da je u stanju da to čini samostalno.

Piše: Miloš Petrović, Institut za međunarodnu politiku i privredu

Miloš Petrović, izvor: PR Služba FPN

Polovinom februara odjeknula je vest o povlačenju ukrajinskih vojnika iz strateški važnog mesta Avdijevka, čime je otvoren prostor za prodor ruskih (i separatističkih) trupa i ekspresno osvajanje tog donjeckog grada. Ukrajinsko rukovodstvo je čin povlačenja obrazložilo neophodnošću ograničenja vojnih gubitaka, posebno u svetlu nestašice naoružanja koja je povezana i sa zaustavljanjem američkih isporuka zbog institucionalne blokade u Vašingtonu. Pad Avdijevke ne samo da predstavlja potencijalnu prekretnicu u ovoj fazi rata već dolazi i u pravom trenutku za

Kandidovanje političara iz istočnih članica za pozicije koje se tiču spoljne, bezbednosne ili odbrambene politike, pored drugih oblasti, barem bi u simboličnom smislu doprinelo prepoznavanju pojačane bezbednosne i političke uloge istočnoevropskog prostora u aktuelnoj krizi.

Moskvu. Naime, u martu 2024. godine održavaju se predsednički izbori u Rusiji u kojima malo ko sumnja u pobedu dugogodišnjeg lidera Vladimira Putina. Doduše, čak i da – krajnje hipotetički – pobedu odnese neki drugi kandidat (koji je uopšte uspeo da osigura saglasnost Centralne izborne komisije da se kandiduje) nastavak invazije deluje neminovno, budući da ona predstavlja tačku saglasnosti svih pretendenata. Da stvar bude još gora, pod nerazjašnjenim okolnostima usledila

je smrt četrdesetsedmogodišnjeg Alekseja Navaljnog, prodemokratskog ruskog opozicionara, za vreme izdržavanja dugogodišnje zatvorske kazne za navodnu proneveru novca. Njegovim preranim odlaskom ruska politika ostaje bez ličnosti koja se glasno zalagala za prekid invazije.

Treća godina evropske podrške

U nedelji pred pad Avdijevke, Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, govorila je na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta, posvećenoj dvogodišnjici napada na Ukrajinu. Predsednica Komisije se tada osvrnula na „istorijsku i masivnu” podršku Kijevu u vidu vojne, finansijske i političke pomoći – od sankcija, bezbednosti i tržišnih privilegija, do potpore institucija članstvu Ukrajine u Evropskoj uniji. Po njenim rečima, i Ukrajina i Evropska unija pokazale su da su spremne da se bore i plate cenu za ono u šta veruju, a s tim predsednik Putin nije računao. „Moramo nastaviti da podržavamo Ukrajinu i da štitimo svoju sopstvenu budućnost”, navela je tom prilikom Ursula fon der Lajen, podvukavši da je tokom dvogodišnjeg perioda pružena obuka za preko 40.000 ukrajinskih vojnika, da je obezbeđena vojna oprema u vrednosti od 28 milijardi evra, te da je evropska odbrambena industrija podigla svoje kapacitete za proizvodnju municije za čak 40%. Drugim rečima, Evropska unija nastoji da se pokaže kao najbliži partner Ukrajine i rečima i delima. To čini ne samo kroz vojno-bezbednosnu i

humanitarnu podršku napadnutom susedu već i kroz planiranje produbljivanja političkih i ekonomskih veza. Ukrajini je predočena perspektiva članstva, dobila je status kandidata i podršku za otvaranje pristupnih pregovora – sve to u svega dve godine. Međutim, jasno je da pravi posao zadovoljavanja kopenhaških i drugih kriterijuma tek predstoji – da ne spominjemo problem okrnjene teritorijalnosti kao problem posebne kategorije. Ali, da se vratimo na 2024. godinu.

Pomeranje klatna udesno

Ova godina prolazi u znaku izbora za Evropski parlament, planiranih za period od 6. do 9. juna, gde ukrajinska kriza zauzima zapaženo političko mesto. Prema prognozi Kaningema, Hiksa, Denison i Lirmanta (objavljenih za ECFR − European Council on Foreign Relations), očekuje se da se u mnogim članicama raspoloženje birača pomeri ka desnim partijama, uz rast populističkih evroskeptičnih opcija i pad stranaka centra i leve orijentacije. Populistima se prvo mesto na evropskim izborima prognozira u čak devet država (Austrija, Belgija, Češka, Francuska, Mađarska, Italija, Holandija, Poljska i Slovačka), a drugo ili treće u još devet (Bugarska, Estonija, Finska, Nemačka, Letonija, Portugal, Rumunija, Španija i Švedska) i u tom slučaju bi u dve trećine članica evroskeptična opcija bila široko zastupljena. Evropski parlament bi mogao da prvi put dobije većinu koja je jasne desne orijentacije

(demohrišćani, konzervativci, radikalne desne opcije), uz dalji pad dve tradicionalno jake političke grupacije – narodnu partiju i socio-demokratski savez. Premda se gorespomenuti ishod verovatno ne bi dramatično odrazio na podršku institucija Unije Ukrajini, neke promene bi verovatno usledile, s obzirom na pojačano prisustvo aktera koji imaju (više) sluha za rusku stranu. Pored toga, pojedine vlade bi možda tumačile takve rezultate izbora kao upozorenje birača da moraju nešto u tom pravcu da menjaju. S tim u vezi, u Evropi se 2024. godine održavaju i nacionalni izbori (predsednički u Finskoj, gde su već održani, kao i u Slovačkoj, Litvaniji i Rumuniji), kao i parlamentarni (Portugal, Belgija, Hrvatska, Austrija, Litvanija i Rumunija). Imajući u vidu navedeno, održavanje jedinstvenog pristupa ukrajinskoj krizi podložno je dodatnim izazovima i neizvesnostima.

I posle Ursule fon der Lajen – Ursula fon der Lajen?

U kontekstu navedenog treba posmatrati i (zasad nezvaničnu) nameru predsednice Evropske komisije Usrule fon der Lajen da se ponovo kandiduje za tu funkciju. Ta odluka bi mogla da bude formalno poznata već u martu, tokom godišnjeg zasedanja Evropske narodne partije (čija je članica Hrišćansko-demokratska partija kojoj pripada Ursula fon der Lajen). Pored toga, ENP je zasad podržala i inicijativu da se oformi zaseban portfelj za odbranu na nivou EU, za čije bi rukovođenje bio zadužen

kandidat iz jedne od centralno-istočnoevropskih članica, kao odraz povećanog bezbednosnog značaja tog dela Unije. Premda je sa ove vremenske distance još uvek rano da se govori o personalnim rešenjima, u pojedinim medijima se polemiše da bi za najviše funkcije u evropskim institucijama mogle biti nominovane osobe ženskog pola. Pored Ursule fon der Lajen to bi mogle biti i Roberta Metsola (ponovo na funkciju predsednice Parlamenta), zatim Mete Frederiksen iz Danske (potencijalno za mesto predsednice Evropskog saveta), te Kaja Kalas iz Estonije za poziciju visoke predstav-

Deluje da je naročito pred partijama centra i levice izazovan zadatak: da ubede birače da je njihovo rukovođenje različitim aspektima krize bilo pozitivno, i da je doprinelo razvoju situacije – i u Ukrajini i u Uniji – u pravcu u kojem to Briselu, i prestonicama članica, odgovara.

nice za spoljnu politiku i bezbednost. U slučaju estonske kandidatkinje, radi se o osobi koja se ističe stavovima protiv politike Vladimira Putina, zalaže se za što bliže veze sa Ukrajinom i za što veći stepen spoljnopolitičke i druge koordinacije (kako na nivou EU, tako i među kandidatima za članstvo). U tom slučaju, na kandidatima poput Srbije možda bi bio izvesniji jači pritisak u pogledu usklađivanja sa spoljnopolitičkim stavovima Unije po pitanju Ukrajine nego što je to dosad bio slučaj.

Važan zadatak za EU

Kandidovanje političara iz istočnih članica za pozicije koje se tiču spoljne, bezbednosne ili odbrambene politike, pored drugih oblasti, barem bi u simboličnom smislu doprinelo prepoznavanju pojačane bezbednosne i političke uloge istočnoevropskog prostora u aktuelnoj krizi. Ipak, u ovom trenutku konkretna imena kandidata još uvek nisu zvanično poznata, te nije moguće praviti bliže prognoze. Jedino je izvesno da će rat u Ukrajini, s obzirom na nivo evropskog angažmana po tom pitanju, nastaviti da predstavlja značajnu temu i na nacionalnim i na evropskim parlamentarnim izborima. Deluje da je naročito pred partijama centra i levice izazovan zadatak: da ubede birače da je njihovo rukovođenje različitim aspektima krize bilo pozitivno, i da je doprinelo razvoju situacije – i u Ukrajini i u Uniji – u pravcu u kojem to Briselu, i prestonicama članica, odgovara. Kakav god da bude ishod izbora za Evropski parlament, podrška Unije Ukrajini možda će (p)ostati presudna za tu zemlju u 2024. godini, a posebno u slučaju da se predsednički kandidat Donald Tramp vrati u Ovalni kabinet i „prepusti Evropu Evropljanima”, od čega mnogi strahuju. Evropa mora da pokaže da podrškom Ukrajini štiti i vlastitu bezbednost, kao i da je u stanju da to čini i samostalno, što je izazovna stavka za najprosperitetniji savez na svetu koji nema instrumente tvrde moći. I tu se ne radi (samo) o pitanjima izbora 2024. godine već o dugoročnijoj putanji Unije kao autonomnog aktera u međunarodnim odnosima.

HRONOLOGIJA PODRŠKE EVROPSKE UNIJE UKRAJINI

21. februar 2022.

DEKRET O PRIZNANJU Vladimir Putin potpisuje dekret o priznanju nezavisnosti Donjecka i Luganska na istoku Ukrajine.

24. februar 2022.

POČETAK INVAZIJE

Rusija započinje invaziju na Ukrajinu. EU, SAD i UK izdaju saopštenja snažno osuđujući neosnovane i neopravdane vojne akcije Rusije protiv Ukrajine, te najavljuju koaliciju partnera koja će zajedno raditi na „restriktivnim merama” protiv Rusije.

28. februar 2022.

ODGOVOR NA INVAZIJU

EU uvodi nove mere kao odgovor na rusku invaziju. Neke od mera jesu zabrana transakcija s Ruskom centralnom bankom, paket podrške od 500 miliona evra za finansiranje opreme i snabdevanja ukrajinskih oružanih snaga, kao i zabrana preletanja vazdušnog prostora EU i pristupa aerodromima EU ruskim prevoznicima.

23. mart 2022.

POMOĆ ORUŽANIM

SNAGAMA UKRAJINE

Savet udvostručuje finansiranje u okviru Evropskog fonda za mir radi podrške ukrajinskim oružanim snagama.

23-24. juna 2022.

KANDIDATURA ZA EU Ukrajina je zvanično postala kandidat za članstvo u Evropskoj uniji

23. februar 2022.

ODGOVOR NA DEKRET O PRIZNANJU

Savet je ustanovio novi paket sankcija koji podrazumeva ciljane sankcije protiv 351 člana ruske Dume i ograničenja u pristupu Rusije kapitalu, finansijskim tržištima i uslugama EU.

25. februar 2022.

ZAMRZAVANJE IMOVINE

EU zamrzava imovinu Vladimira Putina, predsednika Ruske Federacije, i Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova.

28. februar 2022.

UKRAJINA PODNOSI ZAHTEV ZA ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski zatražio je hitan prijem pod novim „posebnim postupkom”, dok su predsednici osam zemalja članica EU pozvali na ubrzan proces pristupanja. 24. maj 2022.

LIBERALIZACIJA TRGOVINE

Savet je usvojio uredbu koja omogućava privremenu liberalizaciju trgovine i druge trgovinske ustupke u vezi s određenim proizvodima iz Ukrajine.

9. septembar 2022.

UKIDANJE VIZNIH OLAKŠICA

Savet je usvojio odluku koja potpuno obustavlja sporazum o olakšavanju viza između EU i Rusije.

9. februar 2023.

GOVOR U EU PARLAMENTU

Predsednik Ukrajine se obratio Evropskom parlamentu, a razgovaralo se o restriktivnim merama protiv Rusije, o odgovornosti počinilaca i saučesnika ratnih zločina i drugih teških zločina, kao i o procesu pristupanja Ukrajine EU

17. novembar 2023.

POMOĆ OD 50 MILIJARDI € EU parlament unapređuje i usvaja predlog za fond od 50 milijardi € koji će podržavati oporavak, rekonstrukciju i modernizaciju Ukrajine od 2024. do 2027. godine, na putu ka pristupanju.

1. februar 2024.

ORBAN POPUŠTA

Uprkos Orbanovim pritiscima, postignut je dogovor u EU parlamentu o 50 milijardi evra pomoći Ukrajini.

30. septembar 2022.

ANEKSIJA UKRAJINSKIH TERITORIJA

Predsednik Rusije Vladimir Putin objavio je pripajanje oblasti Donjeck, Herson, Lugansk i Zaporožje.

15. jun 2023.

NATO I UKRAJINA

Poslanici Evropskog parlamenta pozvali su NATO da upute Ukrajini pozivnicu za članstvo i dali su podršku za otvaranje pristupnih pregovora s Evropskom unijom.

14. decembar 2023. OTPOČETI PREGOVORI O PRISTUPAJU

Evropski savet je odlučio da otpočne pregovore o pristupanju sa Ukrajinom i Moldavijom.

24. februar 2024.

USVOJEN POSLEDNJI PAKET

SANCKIJA

EU usvojila trinaesti paket sankcija Rusiji. Od februara 2022. godine do danas, EU je zabranila izvoz robe u vrednosti od preko 43,9 milijardi evra koja bi inače bila izvezena u Rusiju, i uvezla je robu u vrednosti od preko 91,2 milijarde evra koja bi inače bila uvezena iz Rusije.

PROTESTI POLJOPRIVREDNIKA TRAKTORSKE OPSADE U VREMENU PAPRENIH CENA

Poljoprivreda u bruto domaćem proizvodu Srbiji učestvuje sa gotovo sedam posto, što je preko četiri puta više nego na nivou Evropske unije. Budžet za poljoprivredu u Srbiji iznosi manje od šest posto, dok EU izdvaja preko 35 posto od ukupnog budžeta. Kakav je položaj ovdašnjih, a kakav poljoprivrednika u EU? Kakav je odnos vlasti prema njima? I u čemu se i zašto odgovor na njihove zahteve razlikuje?

Piše: Petar Alimpijević, Euronews.rs

Petar Alimpijević, izvor: Andrej Hložan

Kada je krajem 2019. godine predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen predstavila revolucionarni „Zeleni dogovor” (Green deal) koji bi od Evrope do 2050. godine napravio prvi klimatski neutralni kontinent, na istoku kontinenta nije buktao rat. Tri godine kasnije, već s prvim ispaljenim mecima u Ukrajini, čitava Evropa zapada u krizu.

„Evropski zeleni dogovor je naša nova strategija rasta – za rast koji daje više nego što oduzima“, rekla je Fon der Lajen u decembru 2019. godine.

U međuvremenu, cene su drastično porasle. Krajem 2022. godine inflacija cena hrane u Evropskoj uniji bila je rekordna – u proseku 19 posto. Ali troškovi su porasli i onima koji tu hranu proizvode. Evropske poljoprivrednike guši i birokratija, nove regulative i nelojalna konkurencija iz tzv. trećih zemalja. Zato u prethodnih nekoliko meseci bukte protesti nezadovoljnih poljoprivrednika u gotovo čitavoj Evropskoj uniji.

Istorija aktuelnih protesta može se pratiti upravo do 2019. godine i Evropskog zelenog dogovora, piše Euronews. Kreatori ove politike nisu uspeli da uključe ono što se naziva razmišljanjem drugog reda, odnosno njegov uticaj na poljoprivrednike.

I nije reč o tome da su evropski farmeri protiv zaštite životne sredine. Naprotiv, oni su prvi koji osete posledice klimatskih promena. No,

Evropski zeleni dogovor u kombinaciji s pomenutom problemima – inflacijom, nelojalnom konkurencijom i birokratskim pritiscima – doveo ih je na sam rub egzistencije.

„Poljoprivrednici gledaju u budućnost sa zabrinutošću i pitaju se da li će od tržišta da dobiju povratak za svoju investiciju i kakva će biti cena njihovog proizvoda...”, kaže za „Progovori o pregovorima” Ksenija Simović iz krovnog udruženja evropskih poljoprivrednika „Kopa – Kočega”.

Nije reč o tome da su evropski farmeri protiv zaštite životne sredine. Naprotiv, oni su prvi koji osete posledice klimatskih promena. No, Evropski zeleni dogovor u kombinaciji s pomenutom problemima –inflacijom, nelojalnom konkurencijom i birokratskim pritiscima – doveo ih je na sam rub egzistencije.

Ona pojašnjava i da aktuelni protesti imaju dva karaktera – nacionalni i evropski. Odnosno, kako kaže, poljoprivrednici su ljuti i na svoje nacionalne vlade, ali i na Brisel.

„Ti nacionalni razlozi za protest su se razlikovali. U Francuskoj i Nemačkoj razlog je u najavama država da će ukinuti njihove subvencije na dizel-gorivo. U Španiji postoje problemi sa vodom i sa podrškom poljoprivrednicima generalno. No, svi ti protesti imaju

zajednički razlog, a to je upravo pritisak pravnih regulativa za proizvodnju, a koji se tiču zaštite životne sredine“, kaže Ksenija Simović.

Pored toga, mnogi poljoprivrednici su nezadovoljni zbog uvoza hrane iz trećih zemalja, prevashodno iz Ukrajine, ali i Južne Amerike. Smatraju da je reč o nefer konkurenciji s obzirom na to da farmeri iz tih država ne moraju da poštuju rigorozne ekološke standarde. Zbog toga su protesti upravo u državama koje se graniče sa Ukrajinom – u Rumuniji i Poljskoj.

„Zbog ekoloških nameta proizvodnja u EU je postala jako skupa, a svedočimo da potrošači mahom kupuju jeftinije proizvode. A taj jeftiniji proizvod dolazi upravo iz drugih zemalja gde nemaju sve te regulative i gde troškovi proizvodnje nisu toliko problematični kao u EU”, pojašnjava Ksenija Simović.

Muke srpskih poljoprivrednika

U prethodnih godinu i po dana srpski poljoprivrednici su na traktorima tri puta izašli na ulicu. Tokom njihovog poslednjeg protesta, u novembru 2023. godine, i poljoprivrednici iz susedne Hrvatske iskazali su nezadovoljstvo svojim položajem. Narednih meseci bili smo svedoci traktorske opsade Pariza, Berlina i Brisela.

Evropske proteste posmatra i Mileta Slankamenac iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije i jedan od organizatora

protesta poljoprivrednika u Novom Sadu. On ne vidi previše sličnosti između problema srpskih poljoprivrednika i poljoprivrednika iz EU: „Evropski poljoprivrednici su sada počeli da gube ono što mi tek stičemo. Oni se bore sa nekim globalnim trendovima. Mi smo jako daleko od toga. Mi toliko kasnimo za Evropom da nas njihovi protesti i njihovi problemi ne dotiču. Tek sada dobijamo neku reakciju na akcizu za dizel, a oni to imaju decenijama unazad.”

Razlika u odnosu srpskih i vlasti EU prema protestima poljoprivrednika više je nego očigledna. Francuske vlasti prihvatile su gotovo sve zahteve tamošnjih poljoprivrednika, a sva je prilika i da će nemački Bundesrat izglasati budžet kojim ipak neće biti smanjene subvencije za dizel-gorivo.

Ipak, situacija nije tako crno-bela. Izjava predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela da bi EU trebala da se pripremi za prijem novih članica do 2030. godine u Beogradu je pozdravljena. Ali da bi Srbija postala deo evropskog tima, ona mora usaglasiti i svoju poljoprivrednu politiku sa evropskom poljoprivrednom politikom. Da se u tom procesu nije odmaklo daleko svedoči i to što Srbija u pregovaračkom procesu još nije otvorila Poglavlje 11 u okviru klastera 5, a koje se tiče upravo poljoprivrede i ruralnog razvoja.

Zapravo, situacija na terenu u pogledu evropske perspektive

sprskog poljoprivrednika uopšte nije povoljna. Za finansijsku podršku iz IPARD fondova u Srbiji konkuriše izuzetno mali broj poljoprivrednika; prošlogodišnja digitalizacija poljoprivrede u vidu otvaranja E-Agrara stvorila je potpuni kolaps kod domaćih poljoprivrednika. Novinski naslovi o srpskom proizvodu vraćenom sa evropske granice zbog povećanog broja pesticida više nisu retkost, dok tržište organske proizvodnje gotovo da i ne postoji. A sve ovo je samo vrh ledenog brega.

Agroanalitičar i publicista

Branislav Gulan kaže da je najproblematičnija katastrofalna, neperspektivna agrarna politika u zemlji.

„Poljoprivredni proizvođači u Srbiji su u izuzetno teškoj poziciji zbog visokih troškova repromaterijala, izuzetno niskih otkupnih cena i malih subvencija. Za to isključivu krivicu nosi Vlada Srbije. Poljoprivreda nije strateška grana u Srbiji”, navodi on.

Dva odnosa dve politike

Dodatni apsurd Gulanovih navoda leži u tome što poljoprivreda u bruto domaćem proizvodu Srbiji učestvuje sa gotovo sedam posto, što je preko četiri puta više nego na nivou Evropske unije. Još jedan apsurd je što budžet za poljoprivredu u Srbiji iznosi manje od šest posto, dok EU izdvaja preko 35 posto od ukupnog budžeta. Ipak, izrazito veliko učešće poljoprivrede u BDP-u Srbije nije novost

i to je karakteristika zemalja sa nerazvijenom industrijom. „Srpske vlasti ne interesuje poljoprivreda. Evropsku uniju interesuje. Recimo, krenimo od tog plavog dizela, svi to imaju samo Srbija nema...”, ističe Branislav Gulan.

Razlika u odnosu srpskih i vlasti EU prema protestima poljoprivrednika više je nego očigledna. Francuske vlasti prihvatile su gotovo sve zahteve tamošnjih poljoprivrednika, a sva je prilika i da će nemački Bundesrat izglasati budžet kojim ipak neće biti smanjene subvencije za dizel-gorivo. Pored toga, Ksenija Simović iz „Kopa – Kočega” kaže da je visok stepen sluha za poljoprivrednike pokazao i Brisel.

„Kopa – Kočega”, krovna poljoprivredna organizacija u EU, okuplja preko deset miliona farmera iz svih 27 zemalja članica. Evropski protesti su dobro organizovani, a zahtevi jasno precizirani. S druge strane, u Srbiji postoji preko 60 poljoprivrednih udruženja, dok ne postoji nijedna krovna, nacionalna organizacija.

„EU institucije su krenule da odgovaraju već prvi dan kada je bio protest u Briselu. Mi smo bili pozvani na pregovore sa predsednicom Evropske komisije Uruslom fon der Lajen i sa trenutno predsedavajućom državom Saveta Belgijom. Već sutradan su najavljene određene mere za olakšanje proizvodnje poljoprivrednicima koje smo mi tražili”, kaže Ksenija Simović.

S druge strane, Mileta Slankamenac iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije kaže da njihovi pregovori s Vladom idu sporo. „Ima nekih pomaka u tim pregovorima, ali i dalje je to, narodski rečeno, zavlačenje. Nema ničeg konkretnog, sve je po principu – može da bude, ali ne mora da znači”, navodi on.

Zajedništvo naspram razjedinjenosti

Ipak, čitavu situaciju s protestom poljoprivrednika u Evropi i odnosa institucija prema ovom problemu treba staviti i u širi, predizborni kontekst, s obzirom na to da u junu predstoje evropski izbori. Poljoprivrednici čine važan i veliki deo biračkog tela, a Ksenija Simović naglašava da njihov problem može da pomeri „centar Evropskog parlamenta udesno”.

Treba naglasiti i da su poslednji protesti sprskih poljoprivrednika

bili organizovani svega mesec dana pred parlamentarne izbore. Da ovdašnji farmeri nisu u potpunosti iskoristili tu političku atmosferu svedoče i navodi Mileta Slankamenca.

Ali da nije baš sve u rukama države pokazuje upravo razlika u evropskim i srpskim protestima.

„Kopa – Kočega”, krovna poljoprivredna organizacija u EU, okuplja preko deset miliona farmera iz svih 27 zemalja članica. Evropski protesti su dobro organizovani, a zahtevi jasno precizirani. S druge strane, u Srbiji postoji preko 60 poljoprivrednih udruženja, dok ne postoji nijedna krovna, nacionalna organizacija.

„Mi nemamo organizaciju u Srbiji koja bi mogla da bude naš partner.

Razlog zašto nas institucije slušaju je taj što smo i mi sami po sebi jedna institucija”, navodi Ksenija Simović iz „Kopa – Kočega”.

Jedno je ipak zajedničko i farmerima u Srbiji i farmerima u Evropskoj uniji – nisu zadovoljni svojim položajem i odgovornost za to stanje vide u donosiocima odluka.

Jedno je zajedničko i građanima Srbije i građanima Evropske unije – sve više novca moraju da izdvoje u supermarketima. Stoga, problemi ipak ne podležu carini. Stavovi izneseni u tekstu ne predstavljaju nužno stavove Euronewsa već isključivo stavove autora.

EVROPSKA UNIJA I IZBORI U SRBIJI

DODATNI TEG NA VAGI

Moglo bi se desiti da Rezolucija Evropskog parlamenta i ne dovede do konkretnih političkih koraka, već da njeni efekti ostanu na nivou narativa i percepcije o izborima, odnosno neke vrste meke delegitimizacije. Tako ju je, izgleda, vlast i shvatila, što se vidi iz prilično žučnog odbacivanja i diskreditacije Rezolucije, poslanika koji su je inicirali i same institucije Evropskog parlamenta. Dugotrajni trend udaljavanja ovdašnje vlasti i Evropskog parlamenta još jedna je u nizu obeshrabrujućih vesti za pobornike pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Piše: Aleksandar Ivković, Centar savremene politike

Aleksandar Ivković, izvor: Medija centar

Kriterijumi iz Kopenhagena za članstvo u Evropskoj uniji, usvojeni 1993. godine, uključuju „stabilnost institucija koje garantuju demokratiju”. Kada se analiziraju izbori iz decembra 2023. godine, veoma je teško tvrditi da Srbija ispunjava ovaj kriterijum, a takav zaključak može se izvući i iz februarske Rezolucije Evropskog parlamenta. Reakcije drugih institucija EU će biti obojene spoljnopolitičkim obzirima, kao i trenutnim stanjem procesa proširenja.

No, ocena međunarodne posmatračke misije, predvođene OEBSovom Kancelarijom za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), jeste da su izbori 17. decembra 2023. održani u „nepoštenim uslovima” od kojih je profitirala vladajuća stranka.

Da se Srbija nalazi blizu članstva u Evropskoj uniji, ovakva ocena izbora bila bi izrazito problematična za njeno pristupanje. Tačno je da nisu svi kriterijumi za članstvo uvek odlučujući i da se prethodnim kandidatima „gledalo kroz prste”. Ipak, postojanje slobodnih i poštenih izbora je minimalni uslov demokratije i nezamislivo je da bi sve države članice prešle preko činjenice da se on trenutno ne ispunjava.

Srbija, međutim, nije pred pristupanjem, te su političke okolnosti drugačije. O izborima se jasno izrazio samo Evropski parlament, koji je 8. februara 2024. usvojio vanrednu Rezoluciju o situaciji u zemlji nakon izbora, u kojoj je ocenjeno

da oni nisu bili slobodni i pošteni. Evropska komisija izrazila je zabrinutost, ali je za sada odlučila samo da pozove na sprovođenje preporuka ODIHR-a. Neke od država članica, pre svega Nemačka,

Zahtev za ukidanje finansiranja je predstavljen i u samom EP kao rešenje u krajnjoj nuždi, tako da to ne izgleda verovatno u ovom trenutku, samim tim što se vezuje za uslove koji tek treba da se ispune.

takođe su zauzele kritičan stav, ali ne čini se da o reakciji na izbore u Srbiji postoji konsenzus nacionalnih vlada Evropske unije.

Luksuz bavljenja evropskim vrednostima

Ne čudi što je najglasnija reakcija došla baš iz Evropskog parlamenta, institucije koja je tradicionalno najposvećenija viziji Evropske unije kao zajednice demokratije i vladavine prava, koje treba promovisati i štititi. To se videlo i iz činjenice da je za Rezoluciju glasalo šest od sedam političkih grupa, uključujući i Evropsku narodnu partiju, čiji je pridruženi član Srpska napredna stranka. Osim toga, utisak je da je posle dugo godina i opozicija u Srbiji izgradila čvršće odnose sa svojim evropskim partnerima, što je doprinelo da se njena perspektiva u dobroj meri nađe u Rezoluciji.

To što Evropski parlament ima luksuz da se bavi evropskim

vrednostima potiče i iz njegove ograničene odgovornosti kada je reč o spoljnoj politici Evropske unije, o kojoj se, pre svega, pitaju države članice. One će se, u odsustvu perspektive skorog proširenja, pre voditi geopolitičkim kalkulacijama nego odbranom vrednosti – a to znači da će im, više od kvaliteta izbora u Srbiji, biti važno ko može održiti stabilnost i sigurnost u regionu. Nekoliko poteza koje je predsednik Aleksandar Vučić napravio nakon izbora, uključujući priznanje kosovskih registarskih tablica, služile su kao podsetnik da je on i dalje taj politički faktor, te da na njega ne treba vršiti preveliki pritisak.

(Ne)realni zahtevi

Što se tiče daljeg postupanja Evropske komisije, od nje je Rezolucija Evropskog parlamenta zatražila da u Srbiju pošalje misiju stručnjaka nalik misiji Rajnharda Pribea u Severnoj Makedoniji 2015. godine, koja bi istražila izborne neregularnosti, jer su reakcije domaćih institucija izostale. Takođe je zatraženo da, ukoliko se dokaže da je vlast učestvovala u izbornim neregularnostima ili ukoliko odbije da primeni ključne preporuke za poboljšanje izbornog procesa, finansiranje iz EU bude suspendovano. Javnost Srbije je danima nakon usvajanja Rezolucije raspravljala koliko su ovi zahtevi realni.

Zahtev za ukidanje finansiranja je predstavljen i u samom EP kao rešenje u krajnjoj nuždi, tako da ne

izgleda verovatno u ovom trenutku, samim tim što se vezuje za uslove koji tek treba da se ispune. Kod takvih vrsta sankcija odlučioci uvek moraju proceniti da li će one postići svoj cilj ili samo antagonizovati stranu na koju se sankcije primenjuju, a u slučaju Srbije može se tvrditi da je drugi scenario moguć.

Kada je reč o slanju misije poput Pribeove, takav korak je nešto realniji i moguće je da se pregovori između Evropske komisije i vlasti u Srbiji o tome upravo odvijaju. Pretpostavka je da će vlast, u zamenu za izostanak takve misije, dati političko obećanje da će primeniti preporuke ODIHRovog konačnog izveštaja. Da li će Evropska komisija i pored toga odlučiti da pošalje misiju zavisiće od pritisaka Evropskog parlamenta, opozicije u Srbiji, eventualno nekih država članica Evropske unije, kao i razvoja situacije na terenu – to su sve nepoznati faktori čiji se uticaji na krajnju odluku trenutno ne mogu proceniti.

Šta čeka Srbiju?

Pribeovu komisiju u Makedoniji 2015. je činio tim stručnjaka koji je poslat da ispita navode o ozbiljnom kršenju vladavine prava u toj zemlji, prvenstveno u vezi s nezakonitim snimanjem razgovora građana od strane službi bezbednosti. U kontekstu duboke političke krize, u kojoj domaće institucije nisu na kredibilan način ispitivale ove navode, Pribeova komisija je pregledala materijale koje su joj

stavili na raspolaganje vlast, opozicija, civilno društvo i novinari, i dala svoju ocenu o verodostojnosti problema. Komisija nije našla nove dokaze već je, pre svega, pružila kredibilitet navodima opozicije i civilnog društva, što je poslužilo kao politička osnova za dalje ustupke vlasti.

Nešto slično sada, makar deo javnosti, očekuje i u Srbiji, posebno kada je reč o navodima o organizovanim migracijama glasača na lokalnim izborima u Beogradu. Misija stručnjaka slična Pribeovoj moguća je i u pravnom i u političkom smislu, a opseg materijala koji bi njima bili dostupni bio bi rezultat pregovora vlasti i Evropske komisije. Ipak, ostaje da se vidi da li će do misije uopšte doći, jer će zavisiti od već pomenutih nepoznanica.

Ukoliko ova vrsta misije izostane, preostaju dva politička zahteva rezolucije – ad hoc misija za utvrđivanje činjenica samog Evropskog parlamenta (član 4. Rezolucije), kao i neotvaranje daljih pregovaračkih poglavlja između Srbije i EU dok ne dođe do pune primene ODIHR-ovih preporuka (član 27). Do ad hok misije može doći, ali njeni dometi će biti ograničeni kako njenom kratkoročnom formom, tako i činjenicom da bi saradnja vlasti verovatno bila mnogo manjeg obima nego kada je reč o potencijalnoj misiji Evropske komisije.

Kada je reč o zahtevu iz člana 27, Srbija već više od dve godine ne

otvara nove klastere. Može se čak smatrati da su joj pregovori neformalno zamrznuti, s obzirom na to da tehnička spremnost za otvaranje klastera 3 postoji, te je trenutna situacija rezultat političke odluke Saveta EU. To se u poslednje dve godine pre svega može pripisati neusklađivanju Srbije sa sankcijama Rusiji, ali sada će i situacija s demokratijom u zemlji biti dodatno uzeta u obzir. Ovim izborima, drugim rečima, Srbija je dodala samo još jedan teg na vagu koja već preteže ka odluci da pregovori o pristupanju ne treba da napreduju.

Rezolucija Evropskog parlamenta mogla bi, prema tome, da ne dovede do konkretnih političkih koraka, već da njeni efekti ostanu na nivou narativa i percepcije o izborima, odnosno neke vrste meke delegitimizacije. Tako ju je, izgleda, i vlast shvatila, što se vidi iz prilično žučnog odbacivanja i diskreditacije Rezolucije, poslanika koji su je inicirali i same institucije Evropskog parlamenta. Dugoročni trend udaljavanja trenutne vlasti i Evropskog parlamenta još jedna je u nizu obeshrabrujućih vesti za pobornike pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Beogradska otvorena škola

Bulevar oslobođenja 177 11000 Beograd, Srbija

+381 60 3061 342

eupregovori@bos.rs

eupregovori.bos.rs

facebook.com/bos.rs

@beogradska_otvorena_škola