jednog prijatelja kako bi mogao stupiti u brak bez zakonskih smetnji sa ženom koju voli. - Dobar čovek? - Najbolji koga poznajem. - To je dovoljno. Moje omiljene scene uvek su bile svadbe i krštenja. - Biće nam potrebni zahtevi, izveštaji, molbe, svedočanstva i sve što s tim ide. - Neće biti problema. Deo logistike prenećemo na Luisita, koga poznajete, on je čovek od poverenja i umetnik dvanaest različitih kaligrafija. Izvadio sam novčanicu od sto peseta koju je profesor odbio i pružio mu je. Osvaldu su oči iskočile kao tanjiri i brzo ju je sklonio. - I onda kažu da se u Španiji ne može živeti od pisanja - reče. - Hoće li to pokriti operativne troškove? - Još će i preostati. Kada sve budem uredio, reći ću vam koliko košta ta sitnica, ali sad bih se usudio da vam kažem da ćemo se pokriti i s petnaest dura. - To prepuštam vašoj proceni, Osvaldo. Moj prijatelj, profesor Alburkerke... - Veliko pero - prekinuo me je Osvaldo. - I najveći džentlmen. Kao što rekoh, profesor će navratiti, daće vam spisak potrebnih dokumenata i ispričaće vam sve pojedinosti. Za sve što vam zatreba, možete me naći u knjižari „Sempere i sinovi ". Lice mu se ozarilo kada je čuo ime. - Svetilište. Kao mlad, odlazio sam tamo svake subote da mi gospodin Sempere otvara oči. - Moj deda. - Sada već godinama ne navraćam jer su mi finansije ispod minimalnih, te koristim bibliotečku pozajmicu. - E pa učinite nam čast i vratite se u knjižaru, don Osvaldo, i osećajte se kao u svojoj kući, a za to cene nikada neće biti prepreka. - Doći ću. Pružio mi je ruku i ja sam je stisnuo. - Čast mi je što poslujem sa Sempereovima. - Neka ovo bude prvi posao od mnogih. - A šta je bilo s onim šepavcem kome su se oči onako caklile na zlato? - Pokazalo se da nije zlato sve što sija - rekoh. - Znak vremena...
~ 119 ~