Page 1


Karlos Ruis Safon

PRINC MAGLE Mom ocu

Naslov originala Carlos Ruiz Zafon "El principe de la niebla" Prevela sa španskog Jasmina Nikolić

~ 2~


NAPOMENA PISCA Dragi čitaoče, Možda bi najbolje bilo da preskočiš ove reči i pređeš pravo na početak romana, budući da knjiga treba da govori sama za sebe, bez potrebe za uvodima. Ali ako osećaš znatiželju u vezi sa poreklom priče koju držiš u rukama, obećavam da ću biti kratak i da ću ti se nakon nekoliko redova skloniti s puta. Princ magle prvi je roman koji sam objavio, i obeležio je početak moje potpune posvećenosti ovom posebnom zanimanju pisca. U to vreme sam imao dvadeset šest ili dvadeset sedam godina, što mi je tada izgledalo mnogo, i pošto nisam imao izdavača, dosetio sam se da knjigu pošaljem na konkurs za književnost za omladinu (što mi je bio potpuno nepoznat teren), i imao sam sreće da osvojim prvu nagradu. Istini za volju, kao dete nisam imao običaj da čitam romane okarakterisane kao „omladinske". Nisam pravio razliku između romana za mlade i romana za bilo koji drugi uzrast. Oduvek sam imao utisak da su mladi čitaoci možda snalažljiviji i promućurniji od starijih i da nemaju mnogo obzira a imaju malo predrasuda. S njima pisac ili dobija čitaoce ili ga čitaoci otpisuju bez milosti. Oni su teška i zahtevna publika, ali volim njihove uslove, i mislim da su pravični. U slučaju romana Princ magle, nemajući druge reference, odlučio sam da napišem roman kakav bih ja voleo da pročitam u uzrastu od trinaest-četrnaest godina, ali takav da nastavi da me zanima i u dvadeset trećoj-četvrtoj, četrdeset trećoj ili osamdeset trećoj. Od kada je objavljen 1993, Princ magle imao je sreće da bude veoma lepo primljen među mladima, kao i među ne toliko mladima. Ono što nikada nije imao, sve do sada, jeste jedno lepo izdanje, koje bi bilo dostojno njegovih čitalaca i njega samog. Nakon ne baš malobrojnih bedastoća koje su opteretile ovu knjigu i njenog autora tokom skoro petnaest godina, roman sada prvi put stiže u ruke svojih čitalaca na način na koji je trebalo da stigne na samom početku. Kad pisac pregleda knjigu koju je napisao pre toliko godina, oseća iskušenje da iskoristi neke od stvari koje je u međuvremenu naučio u zanatu kako bi rekonstruisao i iznova napisao skoro sve, ali u ovom slučaju činilo mi se da delo treba ostaviti takvim kakvo je, s njegovim netaknutim manama i identitetom. ~ 3~


Princ magle prvi je u seriji omladinskih romana, zajedno s romanima Ponoćna palata, Svetla septembra i Marina., koju sam napisao mnogo godina pre objavljivanja Senke vetra. Neki zreliji čitaoci, poneseni popularnošću Senke vetra, možda će osetiti iskušenje da istraže ove tajanstvene i pustolovne priče, i nadam se da će neki tek pridošli čitaoci, ako im se dopadnu, možda otpočeti sopstvenu pustolovinu čitanja tokom života. Ostaje mi još da i jednima i drugima, mladim čitaocima i novim čitaocima, prenesem zahvalnost ovog pripovedača priča, koji nastavlja da se trudi da zasluži njihovo zanimanje, i da im poželim srećno čitanje. Maj 2006. Karlos Ruis Safon

~ 4~


POGLAVLJE PRVO

Moralo je da prođe mnogo godina pre nego što Maks zaboravi leto u kojem je otkrio, gotovo slučajno, magiju. Tekla je godina 1943. i vetrovi rata vukli su običan svet nadole, beznadežno. Polovinom juna, u danu u kojem je Maks napunio trinaest godina, njegov otac, časovničar i povremeno izumitelj, okupio je porodicu u salonu i objavio da je taj dan poslednji dan koji će provesti u onome što je do tada bila njihova kuća u poslednjih deset godina. Porodica se seli na obalu, daleko od grada i rata, u kuću na plaži u malom mestu na obali Atlantskog okeana. Odluka je bila konačna: krenuće u zoru narednog dana. Do tada je trebalo da spakuju sve svoje stvari i da se spreme za dug put do svog novog doma. Porodica je primila tu vest ne iznenadivši se. Skoro su svi već naslućivali da se ideja o napuštanju grada u potrazi za sigurnijim mestom već neko vreme vrzmala po glavi dobrog Maksimilijana Karvera. Svi, osim Maksa. On je vest doživeo kao da je poludela lokomotiva prošla kroz radnju s kineskim porcelanom. Prebledeo je, zinuo, a pogled mu je odlutao. Tokom tog kratkog transa, kroz glavu mu je prošla grozna izvesnost da čitav njegov svet, uključujući njegove drugare iz škole, društvo iz ulice i radnju sa stripovima na ćošku, samo što nije nestao zauvek. Dok trepneš. Dok su ostali članovi porodice rezignirano sporo počinjali da se pakuju, Maks je stajao nepomično gledajući u svog oca. Dobri časovničar je čučnuo ispred svog sina i spustio mu ruke na ramena. Maksov pogled se čitao kao knjiga. „Sada ti izgleda kao smak sveta, Makse. Ali obećavam ti da će ti se mesto na koje idemo svideti. Steći ćeš nove drugove, videćeš." „Je l' to zbog rata?", upitao je Maks. „Je l' zbog toga moramo da idemo?" Maksimilijan Karver zagrli svog sina i zatim, ne prestajući da mu se smeši, izvadi iz džepa svoje jakne jedan sjajni predmet koji je visio o lancu i stavi ga u Maksove ruke. Džepni sat. „Napravio sam ga za tebe. Srećan ti rođendan, Makse." ~ 5~


Maks je otvorio sat, napravljen od srebra. U unutrašnjosti sfere svaki sat je bio obeležen crtežom meseca koji raste i smanjuje se prateći kazaljke, napravljene od zrakova sunca što se smejalo u sredini sata. Na pločici, urezano krasnopisom, pisalo je: Maksova vremenska mašina.

Tog dana, i ne znajući, dok je posmatrao svoju porodicu kako ide goredole s koferima, držeći u ruci sat koji mu je otac poklonio, Maks je zauvek prestao da bude dete. *** U noći njegovog rođendana, Maks oka nije sklopio. Dok su ostali spavali, on je čekao fatalni dolazak te zore što će obeležiti konačno opraštanje od malog univerzuma koji je sebi pravio godinama. Sate je proveo ćutke, opružen na krevetu, pogleda izgubljenog među plavim senkama koje su igrale na tavanici njegove sobe, kao da očekuje da u njima vidi proviđenje kadro da nacrta njegovu sudbinu počev od tog dana. Držao je u ruci sat koji je otac napravio za njega. Nasmešeni meseci sfere sijali su u noćnoj tami. Možda oni poseduju odgovor na sva pitanja koja je Maks počeo da sakuplja počev od tog popodneva. Konačno su se promolila prva svetla zore na plavom horizontu. Maks je iskočio iz kreveta i pošao u salon. Maksimilijan Karver je sedeo u fotelji, obučen i držeći u ruci knjigu pri svetlu uljane lampe. Maks je video da nije jedini probdeo noć. Časovničar mu se osmehnuo i zatvorio knjigu. „Šta čitaš?", upitao je Maks, pokazujući na debeli tom. „To je jedna knjiga o Koperniku. Znaš li ko je Kopernik?", uzvratio je časovničar. „Ja idem u školu, znaš", odgovorio je Maks. Njegov otac je imao običaj da mu postavlja pitanja kao da je upravo pao s Marsa. „I, šta znaš o njemu?", navaljivao je. „Otkrio je da Zemlja kruži oko Sunca i da nije obrnuto." „Manje-više. A znaš li šta je to značilo?" „Probleme", uzvratio je Maks. Časovničar se naročito široko nasmešio i pružio mu debelu knjigu. „Uzmi. Tvoja je. Pročitaj je." Maks je pregledao veliku kožom ukoričenu knjigu. Izgledalo je kao da ima hiljadu godina i da služi kao boravište duha nekog starog genija kog je lancima vezao za njene strane nekom stogodišnjom kletvom. „Dobro", rekao je njegov otac menjajući ton, „ko će probuditi tvoje sestre?" ~ 6~


Maks je, ne podižući pogled s knjige, pokazao glavom da mu ustupa čast da Alisiju i Irinu, njegove dve sestre od petnaest i osam godina, izvuče iz dubokog sna. Zatim je, dok je njegov otac odlazio da probudi celu familiju, Maks udobno seo u fotelju, otvorio nasumice knjigu i počeo da čita. Pola sata kasnije, svi članovi porodice poslednji put su prolazili preko praga vrata ka novom životu. Leto je počelo. Maks je jednom, u nekoj od knjiga svog oca, pročitao da se pojedine slike iz detinjstva urežu u album uma kao fotografije, kao prizori kojima se, bez obzira na vreme koje protekne, čovek uvek vraća i kojih se uvek seća. Maks je razumeo značenje tih reči kada je prvi put video more. Vozili su se više od pet sati vozom kada se, najednom, dok su izlazili iz mračnog tunela, jedna beskonačna ploča od svetlosti i avetinjske jasnoće prostrla pred njegovim očima. Električno plavetnilo blistavog mora pod podnevnim suncem urezalo se u njegovu rožnjaču kao natprirodno priviđenje. Dok je voz nastavljao svojim putem na svega nekoliko metara od mora, Maks je promolio glavu kroz prozor i prvi put osetio na svojoj koži vetar natopljen mirisom nalik na šalitru. Okrenuo se da pogleda u oca, koji ga je posmatrao s kraja kupea zagonetno se smeškajući, potvrdno odgovarajući klimanjem glave na pitanje koje Maks nije izgovorio. Tada je shvatio da nije bilo bitno koje je odredište tog putovanja ni na kojoj stanici će se zaustaviti voz. Tog dana je obećao sebi da više nikada neće živeti ni na jednom mestu s kog ne može, svakog dana kada se probudi, videti to plavo, zaslepljujuće svetlo što se penje ka nebu kao magična, providna para. To je bilo obećanje koje je dao samom sebi. *** Dok je Maks posmatrao kako se voz udaljava s perona stanice u mestu u kojem su sišli, Maksimilijan Karver je ostavio nekoliko minuta svoju porodicu ispred kancelarije šefa stanice da bi ugovorio s nekim od lokalnih prevoznika razumnu cenu za prevoz kutija, osoba i ostalih stvari do konačnog odredišta. Prvi Maksov utisak u vezi s mestom i izgledom stanice i prvih kuća, čiji su se krovovi sramežljivo dizali iznad okolnog drveća, bio je da mesto izgleda kao maketa, jedno od onih mesta koje kolekcionari vozova na struju grade kao minijature. Jedno od onih mesta u kojima, ako se čovek usudi da hoda više nego što treba, može da se padne sa stola. Zbog te pomisli, Maks je počeo da razmišlja o jednoj zanimljivoj varijaciji Kopernikove teorije u vezi sa svetom kada ga je glas ~ 7~


njegove majke, koja je stajala pored njega, prenuo iz njegovih kosmičkih snoviđenja. „I? Pao ili položio?" „Još je rano da se kaže", odgovorio je Maks. „Izgleda kao maketa. Kao one u izlozima prodavnica igračaka." „Možda i jeste", nasmešila se njegova majka. Kada se tako smešila, Maks je mogao na njenom licu videti bledi odraz svoje sestre Irine. „Ali nemoj ništa reći ocu", nastavila je. „Evo ga, dolazi." Maksimilijan Karver se vratio u pratnji dvojice krupnih prevoznika u šarenim majicama s flekama od masti, prljavštine i još poneke supstance koju nije bilo moguće identifikovati. Obojica su imali debele brkove i morske kape, kao da im je baš to uniforma. „Ovo su Robin i Filip", objasnio je časovničar. „Robin će odneti kofere, a Filip odvesti porodicu. Slažete li se?" Ne čekajući porodičnu saglasnost, dvojica snagatora krenuli su ka planini kovčega i kutija, i planski su podigli najveći među njima ne pokazujući nikakve znake napora. Maks je izvadio svoj sat i pogledao u sferu nasmešenih meseca. Kazaljke su pokazivale dva po podne. Stari sat na stanici pokazivao je pola jedan. „Sat na stanici ne pokazuje tačno vreme", promrmljao je Maks. „Vidiš?", odgovorio je njegov otac euforično. „Samo što smo stigli, a već imamo posla." Njegova majka se slabašno osmehnula, kao što je uvek radila pred optimističkim reakcijama Maksimilijana Karvera, ali Maks je mogao pročitati u njenim očima senku tuge i onaj neobičan sjaj koji ga je, od malena, terao da veruje u to da njegova majka o budućnosti zna nešto što ostali ne mogu znati. „Sve će biti dobro, mama", rekao je Maks, osećajući se kao glupan već sekundu nakon što je izgovorio te reči. Majka ga je pomilovala po obrazu i odgovorila. „Naravno, Makse. Sve će biti dobro." U tom trenutku Maks je bio siguran da ga neko posmatra. Naglo se okrenuo i uspeo je da vidi kako, kroz rešetke na jednom od staničnih šaltera, jedna velika tigrasta mačka netremice gleda u njega, kao da može da mu pročita misli. Mačka je trepnula i u skoku koji je odavao nezamislivu agilnost kod životinje te veličine, bila ona mačka ili ne, prišla maloj Irini i očešala se o bele gležnjeve Maksove sestre. Devojčica je čučnula da pomiluje životinju, koja je nežno mjaukala. Irina ju je uzela u ~ 8~


naručje i mačka je počela pitomo da prede, ljupko ližući devojčicine prstiće. Devojčica se smešila opčinjena čarima mačke. Irina se, s mačkom u rukama, približila mestu na kojem ih je čekala porodica. „Tek smo stigli a već si pronašla životinjku. Ko zna koliko je prljav", izgovorila je Alisija očigledno iznervirana. „Nije životinjka nego mačka, i napuštena je", uzvratila je Irina. „Mama?" „Irina, još ni kući nismo stigli", počela je njena mama. Devojčica je iskrivila lice u tužnu grimasu, kojoj je mačka doprinela ljupkim, zavodljivim mjaukom. „Može da bude u bašti. Molim te..." „To je debela i prljava mačka", dodala je Alisija. „Opet ćeš joj popustiti?" Irina je uputila svojoj starijoj sestri jedan prodoran, ogorčen pogled, koji je obećavao objavu rata čim ova zatvori usta. Alisija ju je gledala nekoliko trenutaka, a zatim se okrenula, besno uzdahnuvši. Udaljila se ka mestu na kojem su prevoznici tovarili prtljag. Usput je srela oca, kojem nije promaklo Alisijino zajapureno lice. „Već se svađamo?", upitao je Maksimilijan Karver. „A što?" „Sama je i napuštena. Zar ne možemo da je uzmemo? Biće u bašti i ja ću je paziti. Obećavam", požurila je da objasni Irina. Časovničar je, zbunjen, prvo pogledao u mačku, a zatim u svoju suprugu. „Ne znam šta će reći tvoja majka,.." „A šta ti kažeš, Maksimilijane Karvere?", uzvratila mu je žena, uz osmeh koji je pokazivao da je zabavlja dilema koju je sada prenela na supruga. „Dobro. Moramo da je nosimo kod veterinara i osim toga..." „Molim te..." Časovničar i njegova žena razmenili su saučesnički pogled. „Što da ne?", zaključio je Maksimilijan Karver, nesposoban da započne leto porodičnim sukobom. „Ali ti ćeš brinuti o njemu. Obećavaš?" Irinino lice se ozarilo, a mačkine zenice su se skupile dok nisu postale kao dve crne igle na zlatnom i sjajnom krugu njenih očiju. „Hajde! Polazimo! Prtljag je već utovaren", rekao je časovničar. Irina je nosila mačku u naručju, trčeći ka kombijima. Mačka, glave naslonjene na Irinino rame, pogled je držala uprt u Maksa. „Čekala nas je", pomislio je. ~ 9~


„Makse, šta si se ukipio. Polazi", navaljivao je njegov otac na putu ka kombijima držeći majku za ruku. Maks je pošao za njima. Tada ga je nešto nateralo da se okrene i ponovo pogleda u pocrnelu sferu staničnog sata. Pažljivo ga je osmotrio i ustanovio da se na njemu nalazi nešto što ne štima. Maks se odlično sećao da je sat, kada su stigli na stanicu, pokazivao pola jedan. Sada su kazaljke pokazivale deset do dvanaest. „Makse!", čuo se glas njegovog oca. Dozivao ga je iz kombija. „Krećemo!" „Stižem", promrmljao je Maks sebi u bradu, ne prestajući da gleda u sferu. Sat nije bio pokvaren. Odlično je radio. Ali imao je jednu neobičnu osobinu - merio je vreme unazad. *** Nova kuća Karverovih nalazila se na krajnjem severu jedne dugačke plaže koja se pružala duž mora kao ploča od belog, sjajnog peska, s malim divljim žbunovima što su se njihali na vetru. Plaža se pružala do grada kojeg su činile male drvene kuće od najviše dva sprata, većinom okrečene u prijatne pastelne boje, s bašticom i pravom belom ogradom, što je pojačavalo utisak da grad izgleda kao da je pravljen za lutke, utisak koji je Maks stekao čim su stigli. Na putu ka novoj kući prošli su kroz naselje, glavnu ulicu i gradski trg, dok je Maksimilijan Karver oduševljeno objašnjavao čudesa u vezi s mestom, baš kao daje lokalni turistički vodič.

~ 10 ~


POGLAVLJE DRUGO

Mesto je bilo mirno i obavijeno onim istim svetlom koje je opčinilo Maksa kada je prvi put ugledao more. Većina meštana se biciklom prevozila s mesta na mesto, ili su prosto išli peške. Ulice su bile čiste i jedina buka koja se čula, osim, izuzetno, ponekog motornog vozila, bilo je blago pljuskanje mora o plažu. Kako su prolazili mestom, Maks je mogao da vidi kako se na licima svih članova porodice odražavaju razmišljanja na koja ih navodi prizor što je trebalo da postane nova pozornica njihovih života. Mala Irina i njen mačji saveznik posmatrali su uredan defile ulica i kuća vedro i znatiželjno, kao da su već kod kuće. Alisija, utonula u nedokučiva razmišljanja, izgledala je kao da je hiljadama kilometara daleko odatle, što je Maksa samo dodatno uverilo u to koliko je malo znao o svojoj starijoj sestri. Njegova majka je gledala u mesto s rezigniranim prihvatanjem, a s lica joj nije silazio osmeh što ga je namestila da joj se ne bi videla uznemirenost koja ju je, iz razloga koji Maks nije uspevao da dokuči, ophrvala. Naposletku, Maksimilijan Karver je pobednički gledao u svoje novo boravište upućujući poglede svim članovima porodice, na koje su mu ovi pažljivo odgovarali osmehom prihvatanja (zdrav razum kao da je potvrđivao da bi sve ostalo moglo da slomi srce dobrom časovničaru, ubeđenom u to da je porodicu doveo u novi raj). Gledajući u te ulice okupane svetlom i spokojem, Maks je pomislio da je ratna utvara izgledala daleko, čak nestvarno, i da je možda njegov otac imao genijalnu intuiciju kada je odlučio da ih preseli na to mesto. Kada su kombiji pošli putem koji je vodio do njihove kuće na plaži, Maks je već bio izbrisao iz pamćenja sat na stanici i uznemirenost koju je osetio od samog početka zbog Irininog novog prijatelja. Pogledao je horizont i učinilo mu se da vidi obrise broda, crnog i špicastog, kako plovi kao priviđenje u izmaglici što se dizala iznad površine okeana. Nekoliko sekundi kasnije, brod je nestao. *** Kuća je bila dvospratna i na nekih pedeset metara od plaže, okružena skromnim vrtom ograđenim belom ogradom kojoj je hitno trebalo farbanje. Bila je sagrađena od drveta, i, izuzev tamne tavanice, bila je ~ 11 ~


okrečena u belo i držala se u prilično dobrom stanju, ako se ima u vidu blizina mora i šteta koju pravi vlažni vetar natopljen šalitrom kojem je svakodnevno izložena. Maksimilijan Karver je svojoj porodici usput objasnio da je kuća sagrađena 1928. za porodicu uglednog hirurga iz Londona, doktora Ričarda Flajšmana, i njegovu suprugu, Evu Grej, kao letnjikovac na moru. Svojevremeno je kuća bila prava ekscentričnost u očima meštana. Flajšmanovi su bili bračni par bez dece, usamljeni i, kako se čini, nisu bili radi da uspostavljaju odnose s meštanima. Tokom njihove prve posete, doktor Flajšman je jasno naredio da i građevinski materijal i radna snaga moraju biti iz Londona. Taj kapric je značio praktično utrostručenje troškova izgradnje kuće, ali hirurg je bio bogat i mogao je to sebi da priušti. Stanovnici su tokom cele zime 1927. sumnjičavo i podozrivo pratili dolaske i odlaske bezbrojnih radnika i kamiona dok se skelet kuće na kraju plaže polako dizao, iz dana u dan. Konačno, u proleće naredne godine, moleri su naneli poslednji sloj boje na kuću i, nekoliko nedelja kasnije, bračni par je doputovao kako bi u njoj proveo leto. Kuća na plaži ubrzo je postala talisman koji će promeniti sreću Flajšmanovih. Hirurgova supruga, koja je navodno bila izgubila sposobnost da začne u jednoj nesreći pre mnogo godina, ostala je trudna tokom te prve godine. Dana 23. juna 1929, Flajšmanova supruga se porodila, uz pomoć svog muža, pod krovom kuće na plaži, i rodila dečaka koji će nositi ime Hakob. Hakob je bio blagoslov neba koji je promenio ogorčeno i usamljeno držanje Flajšmanovih. Ubrzo su doktor i njegova supruga počeli da se druže s meštanima i postali omiljene i poštovane osobe tokom godina sreće koje su proveli u kući na plaži, sve do tragedije 1936. Jedne avgustovske zore te godine, mali Hakob se udavio dok se igrao na plaži ispred kuće. Sva radost i svetlost koje je željeno dete donelo bračnom paru zgasle su tog dana zauvek. Tokom zime 1936. Flajšmanovo zdravlje se progresivno pogoršavalo i njegovi lekari su uskoro zaključili da neće doživeti leto 1938. Godinu dana nakon nesreće, udovičini advokati su stavili kuću na prodaju. Bila je prazna i bez kupca godinama, zaboravljena na samom kraju plaže. Tako je, sasvim slučajno, Maksimilijan Karver saznao da ona postoji. Časovničar se vraćao s jednog putovanja tokom kojeg je nabavljao delove i oruđe za svoju radionicu kada je odlučio da prespava u tom mestu. Tokom ~ 12 ~


večere u malom lokalnom hotelu zapodenuo je razgovor s vlasnikom, kom je Maksimilijan izrazio svoju večnu želju da živi u mestu poput tog. Vlasnik hotela mu je tada rekao za kuću i Maksimilijan je odlučio da odloži povratak i poseti je narednog dana. Na putu nazad, u glavi je računao i sagledavao mogućnost da u tom mestu otvori časovničarsku radnju. Trebalo mu je osam meseci da vest objavi porodici, ali u dubini duše je već bio doneo odluku. *** Prvi dan u kući na plaži ostaće Maksu u sećanju kao zanimljiva zbirka neobičnih slika. Za početak, čim su se kombiji zaustavili ispred kuće i Robin i Filip počeli da istovaruju prtljag, Maksimilijan Karver je neobjašnjivo uspeo da se saplete o nešto što je izgledalo kao stara kofa, i nakon što je prešao vrtoglav put prevrćući se, pao je i srušio više od četiri metra bele ograde. Nezgoda je završena prigušenim smejuljenjem porodice i modricom na žrtvi, ništa ozbiljno. Dvojica snažnih prevoznika odneli su prtljag do predvorja kuće i, smatrajući da su time završili svoj posao, nestali su prepuštajući porodici čast da podigne kovčege uz stepenice. Kada je Maksimilijan Karver svečano otvorio vrata kuće, kroz njih je dopro miris ustajalosti kao duh koji je godinama bio zatvoren između tih zidova. Kuća je bila puna magle od prašine i bledog svetla koje se provlačilo kroz spuštene žaluzine. „Bože dragi", promrmljala je u sebi Maksova majka, računajući koliko tona prašine treba očistiti. „Čudesno", požurio je da objasni Maksimilijan Karver. „Već sam vam rekao." Maks je razmenio poglede pune očaja sa svojom sestrom Alisijom. Mala Irina je zablesavljeno posmatrala unutrašnjost kuće. Pre nego što je bilo koji član porodice uspeo da izgovori jednu jedinu reč, Irinina mačka je iskočila iz njenog naručja i uz snažan mjauk potrčala uz stepenice. „Makar se nekom dopada", učinilo se Maksu da je Alisija rekla. Prvo što je Maksova majka naredila da se uradi bilo je da se, ritualno, širom otvore vrata i prozori i kuća provetri. Zatim je cela porodica, tokom pet sati, bila posvećena pretvaranju nove kuće u mesto u kojem se može živeti. Precizni kao da su vojska specijalista, svaki član je preuzeo na sebe neki konkretan zadatak. Alisija je namestila sobe i krevete. Irina, s četkom za brisanje prašine u ruci, izvlačila je prašinu iz njenih skrovišta, a Maks je, prateći je, bio zadužen da je sakuplja. U međuvremenu, njegova majka je raspoređivala prtljag i pamtila sve poslove koji će uskoro ~ 13 ~


morati da se obave. Maksimilijan Karver je posvetio svoje snage tome da natera cevi, svetio i ostale mehaničke izume u kući da prorade posle godina letargije i neupotrebljavanja, što nije bio lak zadatak. Na kraju se porodica okupila u predvorju i, sedeći na stepenicama ispred svoje nove kuće, dozvolili su sebi zasluženi odmor dok su posmatrali zlatnu boju koju je polako dobijalo more s dolaskom večeri. „Za danas je dosta", dopustio je Maksimilijan Karver, potpuno prekriven prljavštinom i čudnim trunkama. „Dve nedelje rada i kuća će postati pravi dom", dodala je majka. „U sobama na spratu ima paukova", objasnila je Alisija. „Ogromnih." „Paukova? Opa!", uzviknula je Irina. „I na šta liče?" „Liče na tebe", uzvratila je Alisija. „Ne počinjite, važi?", prekinula ih je majka trljajući vrh nosa. „Maks će ih ubiti." „Ne moramo da ih ubijemo, možemo da ih uhvatimo i stavimo u baštu", zaključio je časovničar. „Uvek meni pripadnu herojska dela", promrmljao je Maks. „Može li istrebljenje da sačeka do sutra?" „Alisija?", proveravala je majka. „Ne nameravam da spavam u sobi punoj paukova i sam bog zna kakvih još sve buba", izjavila je Alisija. „Razmažena si", presudila je Irina. „Ti si čudovište", uzvratila joj je Alisija. „Makse, pre nego što ovde počne rat, pobij paukove", rekao je Maksimilijan Karver umornim glasom. „Da ih pobijem ili da im malo pripretim? Mogu da im uvrćem noge...", predložio je Maks. „Makse!", prekinula ga je majka. Maks se protegao i ušao u kuću spreman da dokrajči njene nekadašnje stanovnike. Krenuo je ka stepenicama koje su vodile na sprat gde su se nalazile sobe. S najvišeg stepenika su ga posmatrale sjajne oči Irinine mačke, netremice. Maks je prošao ispred mačke, koja je izgledala kao da čuva gornji sprat. Čim je Maks krenuo u jednu od soba, mačka je pošla za njim. *** Drveni pod je slabašno škripao pod njegovim nogama. Maks je započeo svoj lov na paukove u sobama koje su bile okrenute kao jugoistoku. S prozora su se mogli videti plaža i sunce na svom putu ka ~ 14 ~


zalasku. Pažljivo je pregledao pod tražeći mala dlakava bića koja hodaju. Posle sesije čišćenja, drveni pod je bio prilično čist i Maksu je trebalo dva minuta da lokalizuje prvog člana porodice arahnida. Video je kako iz jednog od ćoškova veliki pauk pravolinijski ide ka njemu, kao da se radi o plaćenom ubici poslatom od strane njegove vrste da ga natera da se predomisli. Stvor je bio veličine palca i imao osam nožica i zlatnu mrlju na crnom telu. Maks je pružio ruku ka metli koja je stajala oslonjena na zid i spremao se da katapultira pauka u drugi život. „Ovo je smešno", pomislio je u sebi dok je pažljivo pomerao metlu kao da je smrtonosno oružje. Taman je počeo da procenjuje smrtni udarac kada se, najednom, Irinina mačka bacila na pauka i, otvorivši svoje lavovske čeljusti u malom, progutala ga i snažno sažvakala. Maks je ispustio metlu i zapanjeno pogledao u mačku, koja ga je posmatrala kao prava žlica. „Pazi ti mačkicu", šapnuo je. Životinja je progutala pauka i izašla iz sobe, možda tražeći sledećeg člana porodice svog nedavnog predjela. Maks je prišao prozoru. Njegova porodica je i dalje sedela okupljena u predvorju. Alisija ga je upitno pogledala. „Ja se ne bih brinuo, Alisija. Ne verujem da ćeš videti ijednog pauka više." „Samo ti to dobro proveri", navaljivao je Maksimilijan Karver. Maks je klimnuo glavom i krenuo ka sobama koje su gledale na stražnji deo kuće, na severoistok. Začuo je mačku da mjauče negde u blizini i pretpostavio da je sledeći pauk pao u kandže mačke istrebljivača. Sobe u stražnjem delu kuće bile su manje od onih u pročelju. S jednog od prozora ukazala se čitava panorama. Kuća je imala malo stražnje dvorište s kućicom za čuvanje nameštaja ili čak vozila. Veliko drvo, čija se krošnja dizala iznad mansardi na tavanu, dizalo se u sredini dvorišta i, po njegovom izgledu, Maks je procenio da tu postoji više od dvesta godina. Iza dvorišta, oivičeno ogradom koja je opšivala kuću, nalazilo se polje korova, a nekih sto metara dalje dizalo se nešto što je ličilo na mali pojas okružen beličastim kamenim zidom. Vegetacija je bila zaposela mesto i pretvorila ga u malu džunglu iz koje je nicalo nešto što je Maksu ličilo na figure - ljudske prilike. Poslednji zraci dana padali su na polje i Maks je morao da napregne oči. To je bio napušten vrt. Vrt sa statuama. Maks je hipnotisano posmatrao neobičan prizor statua uhvaćenih u korov i ~ 15 ~


zatvorenih u taj pojas, koji je podsećao na malo mesno groblje. Zapečaćena kapija s metalnim lancima branila je da se ude unutra. Na vrhu svakog koplja Maks je mogao da vidi grbove sačinjene od šestokrake zvezde. U daljini, dalje od vrta sa statuama, nalazio se ulaz u gustu šumu koja kao da se protezala u nedogled. „Jesi li nešto otkrio?" Glas njegove majke iza njegovih leđa prenuo ga je iz transa u koji ga je uvuklo posmatranje ovog prizora. „Već smo mislili da su pauci tebe dokrajčili." „Jesi li znala da se tamo iza, pored šume, nalazi vrt sa statuama?" Maks je pokazao ka kamenom pojasu i njegova majka je provirila kroz prozor. „Smrkava se. Tvoj otac i ja ćemo otići do naselja da kupimo nešto za večeru, da imamo nešto dok sutra ne odemo u nabavku. Ostajete sami. Pazi na Irinu." Maks je klimnuo glavom. Majka ga je ovlaš poljubila u obraz i krenula niz stepenice. Maks se ponovo zagledao u vrt sa statuama, čije su siluete polako nestajale u boji sutona. Povetarac je postao svež. Maks je zatvorio prozor i spremio se da uradi ono što se mora i u ostalim sobama. Mala Irina mu se pridružila u hodniku. „Jesu li bili veliki?", upitala je, zadivljena. Maks je oklevao na tren. „Pauci, Maks. Jesu li bili veliki?" „Kao pesnica", odgovorio je Maks uzvišenim tonom. „Opa!"

~ 16 ~


POGLAVLJE TREĆE

Narednog dana, malo pre svitanja, Maks je čuo kako mu jedna prilika obavijena noćnom tamom šapuće neke reči na uvo. Uspravio se naglo, srce mu je lupalo iz sve snage, a dah mu je bio isprekidan. Bio je sam u svojoj sobi. Slika te tamne prilike koju je sanjao kako mrmlja u tami nestala je za nekoliko sekundi. Pružio je ruku do noćnog stočića i upalio lampu koju je Maksimilijan Karver popravio prethodne večeri. Prva svetla dana dopirala su preko šume kroz prozor. Izmaglica je lagano prelazila preko polja s divljom travom, a povetarac je otvarao prostore kroz koje su se videli obrisi vrta sa statuama. Maks je uzeo svoj džepni sat s noćnog stočića i otvorio ga. Sfere s nasmejanim mesecima sijale su kao zlatne pločice. Bilo je nekoliko minuta do šest. Maks se obukao u tišini i sišao niz stepenice, pažljivo, s namerom da ne probudi ostale članove porodice. Uputio se ka kuhinji, gde su ostaci večere od prethodne noći i dalje stajali na drvenom stolu. Otvorio je vrata koja su vodila u zadnje dvorište i izašao napolje. Hladan i vlažan vazduh jutra štipao je kožu. Maks je tiho došao do vrata ograde i, zatvorivši ih za sobom, krenuo kroz maglu prema vrtu sa statuama. *** Put kroz maglu bio je duži nego što je mislio. S prozora njegove sobe izgledalo je da se taj kameni pojas nalazi na stotinak metara od kuće. Međutim, dok je hodao kroz divlje rastinje, Maks je imao utisak da je prešao više od trista metara kada se, kroz maglu, ispred njega pojavila kapija s kopljima vrta sa statuama. Zarđali lanac obmotavao je pocrnele metalne šipke i završavao se starim katancem kojem je vreme dalo zagasitu boju. Maks je naslonio lice između kopalja kapije i pogledom ispitao vrt. Korov je godinama osvajao teritoriju i davao je mestu izgled napuštenog staklenika. Maks je pomislio kako verovatno već dugo niko nije kročio na to mesto i da je osoba koja je brinula o tom vrtu sa statuama sigurno nestala pre mnogo godina. Maks je pogledao oko sebe i pronašao kamen veličine svoje šake odmah pored zida vrta. Uzeo ga je i počeo snažno da udara po katancu koji je spajao krajeve lanca, sve dok staro gvožđe nije popustilo pod naletima ~ 17 ~


kamena. Krajevi lanca su se sada slobodno klatili ispred šipki kao pletenice od metalne kose. Maks je snažno gurnuo kapiju i osetio kako ova lenjo popušta ka unutra. Kada je otvor između dva krila kapije bio dovoljno veliki da može da se provuče kroz njega, Maks se odmorio jedan sekund i ušao u vrt. Ušavši unutra, primetio je da je mesto veće nego što je zamišljao u početku. Na prvi pogled se mogao zakleti da je bilo oko dvadeset statua poluskrivenih u rastinju. Napravio je nekoliko koraka i ušao u divlji vrt. Kipovi su bili naizgled raspoređeni u koncentričnim krugovima i Maks je tada prvi put primetio da svi gledaju na zapad. Statue kao da su činile deo jednog istog skupa i predstavljale su nešto nalik kakvoj cirkuskoj trupi. Dok je polako išao između njih, Maks je raspoznavao kipove dresera, fakira s turbanom i orlovskim nosom, žene od gume, snagatora i cele jedne galerije likova pobeglih iz utvarnog cirkusa. U sredini vrta sa statuama nalazio se, izdignut na postolju, veliki kip nasmejanog pajaca kovrdžave kose. Jedna ruka mu je bila ispružena, a šakom, koja je bila u neprimereno velikoj rukavici, kao da je udarao neki nevidljivi predmet u vazduhu. Kod njegovih nogu, Maks je video veliku kamenu jamu iznad koje se nazirao reljefni crtež. Kleknuo je i uklonio korov koji je pokrivao hladnu površinu i otkrio veliku šestokraku zvezdu oivičenu krugom. Maks je prepoznao simbol, isti kao onaj koji se nalazio na kopljima kapije. Kada je pregledao zvezdu, Maks je shvatio da su koncentrični krugovi za koje je mislio da čine formaciju statua u stvari replika figure zvezde sa šest krakova. Svaki kip u vrtu nalazio se na tački preseka linija koje čine zvezdu. Maks se uspravio i osmotrio sablasni prizor oko sebe. Pogledom je prešao preko svih statua, obavijenih kracima travuljine koja se njihala na vetru, da bi pogled iznova zaustavio na velikom pajacu. Sav se naježio i ustuknuo. Šaka pajaca, koja je pre svega nekoliko sekundi bila zatvorena u pesnicu, sada je bila otvorena i dlanom ga je pozivala. Maks je na tren osetio kako mu hladan vazduh svitanja peče grlo i mogao je da oseti puls u slepoočnicama. Polako, kao da se boji da ne probudi statue iz večnog sna, vratio se istim putem nazad do ograde ne prestajući da se osvrće za sobom pri svakom koraku. Kada je prošao kroz kapiju, učinilo mu se da je kuća na plaži veoma daleko. Potrčao je bez mnogo razmišljanja i ovoga puta se nije osvrnuo sve dok nije stigao do ograde stražnjeg dvorišta. Vrt sa statuama bio je ponovo u magli. ~ 18 ~


*** Cela kuhinja je mirisala na puter i prepečen hleb. Alisija je bezvoljno gledala u svoj doručak, dok je mala Irina svojoj usvojenoj mački sipala malo mleka u tacnu, ali ga mačka nije ni pomirisala. Maks je pogledom pratio tu radnju, misleći u sebi kako su gastronomske želje životinje okrenute na drugu stranu, onako kako je to ustanovljeno prethodnog dana. Maksimilijan Karver je držao u rukama šolju vruće kafe i ozareno gledao u svoju porodicu. „Jutros sam malo istraživao u garaži", počeo je tajanstvenim tonom, koji je obično koristio kada je želeo da ga ostali pitaju šta je pronašao. Maks je toliko dobro poznavao časovničarove strategije da se ponekad pitao ko je tu otac a ko sin. „I, šta si pronašao?", popustljivo je rekao Maks. „Nećeš verovati", odgovorio mu je otac, mada je Maks u sebi pomislio: 'Naravno da hoću'. „Dva bicikla." Maks je upitno izvio obrve. „Malo su stari, ali ako se lanci podmažu, mogu se pretvoriti u dva bolida", objasnio je Maksimilijan Karver. „A našao sam još nešto. Da se kladimo da ne znate šta sam još pronašao u garaži!" „Mravojeda", promrmljala je Irina, ne prestajući da mazi svog mačjeg drugara. Sa samo osam godina, najmlađa ćerka Karverovih već je bila razvila razarajuć pristup za uništavanje morala svog oca. „Nije", odgovorio je časovničar, vidno snužden. „Niko neće da pogađa?" Maks je krajičkom oka primetio kako njegova majka posmatra događaj i kako, videvši da niko nije zainteresovan za detektivske podvige njenog muža, pritrčava u pomoć. „Album fotografija?", okušala je sreću Andrea Karver svojim najumilnijim glasom. „Vruće", uzvratio je časovničar, ponovo bodrog duha. „Makse?" Majka ga je pogledala ispod oka. Maks je klimnuo glavom. „Ne znam. Možda dnevnik?" „Ne. Alisija?" „Predajem se", odgovorila je Alisija, vidno odsutna. „Dobro, dobro. Spremite se", počeo je Maksimilijan Karver. „Pronašao sam projektor. Bioskopski projektor. I jednu kutiju punu filmova." „Koja vrsta filmova?", požurila je Irina, sklanjajući pogled s mačke prvi put za poslednjih petnaest minuta. ~ 19 ~


Maksimilijan Karver je slegnuo ramenima. „Ne znam. Filmovi. Zar nije divno? Imamo bioskop u kući." „Pod uslovom da projektor radi", rekla je Alisija. „Hvala na podršci, ćerko, ali podsetio bih te na to da tvoj otac zarađuje za život tako što popravlja pokvarene mašine." Andrea Karver je spustila obe ruke na ramena svog muža. „Raduje me što to čujem, gospodine Karvere", reče, „jer ne bi bilo loše da neko malo porazgovara s pukotinom u podrumu." „Prepusti je meni", odgovorio je časovničar, ustajući od stola. Alisija je sledila njegov primer. „Gospođice", umešala se Anđrea Karver, „prvo doručak. Nisi ga ni pipnula." „Nisam gladna." „Ja ću ga pojesti", predložila je Irina. Anđrea Karver je odlučno odbila tu mogućnost. „Neće da se ugoji", šapnula je zločesto Irina svojoj mački. „Ne mogu da jedem dok ta stvar tu maše repom i dok lete dlake", odbrusila je Alisija. Irina i mačka su je pogledale s jednakim prezirom. „Razmažena", presudila je Irina, i izašla sa životinjom u dvorište. „Zašto je uvek puštaš da radi šta hoće? Kada sam ja bila njenih godina, nisi mi dala ni pola onoga što sam htela", pobunila se Alisija. „Hoćemo li sad ponovo da počnemo s tim?", upitala je Andrea Karver mirnim glasom. „Nisam ja prva počela", odgovorila je njena starija ćerka. „Dobro. Izvini." Andrea Karver je blago pomilovala Alisijinu dugu kosu. Alisija je naherila glavu, izbegavajući milovanje pomirenja. „Ali završi doručak. Molim te." U tom trenutku se ispod njih začuo snažan metalni zvuk. Svi su se pogledali. „Vaš otac u akciji", promrmljala je Andrea Karver i žurno ispila šoljicu kafe. Rutinski, Alisija je počela da žvaće tostiran hleb dok je Maks pokušavao da odagna iz glave sliku one pružene ruke i izgubljenog pogleda pajaca koji se osmehuje u magli vrta sa statuama.

~ 20 ~


POGLAVLJE ČETVRTO

Bicikli koje je Maksimilijan Karver spasao iz limba u maloj garaži u dvorištu bili su u boljem stanju nego što se Maks nadao. Zapravo, činilo se kao da nikada nisu ni korišćeni. Uz pomoć par jelenskih krpa i posebne tečnosti za čišćenje metala koju je njegova majka uvek nosila sa sobom, Maks je ustanovio da se ispod sloja prljavštine i budi nalaze novi, blistavi bicikli. Zajedno s ocem, namastio je lance i zupčanike i naduvao gume. „Verovatno ćemo morati da zamenimo unutrašnje gume", objasnio je Maksimilijan Karver, „ali zasada mogu da prođu." Jedan bicikl je bio manji od drugog i, dok ga je čistio, Maks nije mogao da prestane da se pita da li je doktor Flajšman kupio te bicikle pre mnogo godina s nadom da će ih s Hakobom voziti plažom. Maksimilijan Karver je u pogledu svog sina video senku krivice. „Siguran sam da bi stari doktor bio oduševljen kada bi ti koristio bicikl." „Ja nisam tako siguran", promrmljao je Maks. „Zašto bi ih ostavili ovde?" „Ružne uspomene nikada te ne napuštaju", odgovorio je Maksimilijan Karver. „Pretpostavljam da ih više niko nije koristio. Hajde, popni se. Da ih probamo." Spustili su bicikle na zemlju i Maks je podesio visinu sedišta, isprobavajući istovremeno zatezanje sajli za kočenje. „Trebalo bi još da podmažemo kočnice", predložio je Maks. „Tako sam i mislio", potvrdio je časovničar i prionuo na posao. „Slušaj, Makse." „Molim, tata." „Nemoj mnogo da se brineš oko bicikala, važi? To što se desilo toj jadnoj porodici nema nikakve veze s nama. Ne znam da li je to trebalo uopšte da vam ispričam", dodao je časovničar, a preko lica mu je pala senka zabrinutosti. „Nije važno", Maks je ponovo zategnuo kočnicu. „Sada je odlično." „Kreni onda." „Ne ideš sa mnom?", upitao je Maks. ~ 21 ~


„Danas po podne ću se takmičiti s tobom kao nikad do sad, ako još budeš imao volje. Ali u jedanaest moram da se sastanem u gradu s izvesnim Fredom, koji će mi izdati lokal da bih u njemu otvorio radnju. Treba razmišljati o poslu." Maksimilijan Karver je počeo da sakuplja alat i čisti ruke parčetom jelenske kože. Maks je posmatrao oca pitajući se kakav li je bio Maksimilijan Karver u njegovim godinama. Porodični je običaj bio da se kaže kako njih dvojica liče, ali je sastavni deo tog istog običaja bio i da se kaže da Irina liči na Andreu Karver, što nije bilo ništa drugo nego jedno od onih glupih opštih mesta koja babe, tetke i ostali nepodnošljivi rođaci što se pojave na božičnom ručku ponavljaju iz godine u godinu. „Maks u jednom od svojih transova", primetio je Maksimilijan Karver, osmehujući se. „Jesi li znao da pored šume iza kuće postoji vrt sa statuama?", rekao je Maks neplanirano, iznenadivši samog sebe kada je postavio to pitanje. „Pretpostavljam da ovde ima mnogo stvari koje još nismo videli. Garaža je puna kutija, a jutros sam video da je podrum poput muzeja. Ako prodamo sve drangulije iz ove kuće nekom antikvaru, mislim da neću ni morati da otvaram radnju. Živećemo od rente." Maksimilijan Karver je upitno pogledao svog sina. „Slušaj, ako ga ne probaš, ovaj bicikl će ponovo prekriti prljavština i postaće fosil." „Znam", rekao je Maks, i okrenuo pedalu na biciklu koji Hakob Flajšman nije imao prilike da vozi. Maks je okretao pedale vozeći se uz plažu u pravcu grada, kraj dugog niza kuća sličnih novom domu porodice Karver, putem koji je izlazio tačno na ulaz u malu uvalu, gde se nalazila ribarska luka. Jedva se moglo izbrojati više od četiri-pet brodova usidrenih kraj starih molova, a najzastupljeniji su bili mali drveni čamci koji nisu bili duži od četiri metra i koje su lokalni ribari koristili za bacanje starih mreža na nekih sto metara od plaže. Maks je na biciklu zaobišao lavirint brodova koji su se na molovima nalazili na popravci, kao i gomile drvenih sanduka s lokalne tržnice. Pogleda uprtog u mali svetionik, Maks je krenuo ka zakrivljenom pristaništu koje je zatvaralo luku poput polumeseca. Kada je stigao do samog kraja, naslonio je bicikl na svetionik i seo da se odmori na jedan veliki kamen s druge strane brane, izgrizen od naleta talasa. Odatle je mogao da posmatra okean kako se poput zaslepljujuće svetlosne ploče širi ~ 22 ~


do beskonačnosti. Svega je nekoliko sekundi sedeo tako spram mora kada je ugledao drugi bicikl, kojim je upravljao visok i mršav momak. Prilazio mu je molom. Mladić, kome je Maks pripisao nekih šesnaest-sedamnaest godina, dovezao je svoj bicikl do svetionika i odložio ga pored Maksovog. Zatim je polako sklonio gustu kosu s lica i došao do mesta na kojem se Maks odmarao. „Zdravo. Da li si ti iz porodice koja se doselila u kuću na kraju plaže?" Maks je klimnuo glavom. „Ja sam Maks." Mladić, izrazito pocrneo od sunca i s prodornim zelenim očima, pružio mu je ruku. „Roland. Dobro došao u grad zvani dosada." Maks se nasmešio i prihvatio Rolandovu pruženu ruku. „Kakva je kuća? Sviđa li vam se?", upitao je mladić. „Podeljena su mišljenja. Moj otac je oduševljen. Ostali članovi porodice vide je drugačije", objasnio je Maks. „Upoznao sam tvog oca pre nekoliko meseci, kada je tek došao u mesto", rekao je Roland. „Učinilo mi se da je zabavan tip. Časovničar je, je l' tako?" Maks je klimnuo glavom. „Zabavan je", potvrdio je Maks, „ponekad. A ponekad ima i ideje kao što je ova da se preselimo ovde." „Zašto ste se preselili u ovo mesto?", upitao je Roland. „Rat", odgovorio je Maks. „Moj otac misli da sada nije dobar trenutak za život u gradu. Pretpostavljam da je u pravu." „Rat", ponovio je Roland, spuštajući pogled. „Mene će regrutovati u septembru." Maks je zanemeo. Roland je primetio njegovo ćutanje i ponovo se nasmešio. „Ima to i dobru stranu", rekao je. „Ovo je možda moje poslednje leto u mestu." Maks mu je sramežljivo uzvratio osmehom, pomišljajući na to kako će za nekoliko godina, ako se rat još ne završi, i on dobiti poziv za vojsku. Čak i po tako izuzetno svetlom danu kao što je ovaj, nevidljiva sablast rata obavijala je budućnost prekrivačem tame. „Pretpostavljam da još nisi obišao mesto", rekao je Roland. Maks je odmahnuo glavom. ~ 23 ~


„Dobro onda, novajlijo. Uzmi bicikl. Idemo na turistički obilazak na točkovima." *** Maks je morao da uloži dodatni napor da bi pratio Rolandov ritam, i kada su bili prešli svega dvesta metara od kraja pristaništa, počeo je da oseća kako mu prve graške znoja klize niz čelo i leda. Roland se okrenuo i šaljivo mu se nasmešio. „Nedostatak prakse, a? Od života u gradu izgubio si kondiciju", doviknuo mu je, ne usporavajući. Maks je pratio Rolanda duž šetališta koje je išlo uz more a zatim savijalo ka ulicama mesta. Kada je Maks počeo da zaostaje, Roland je smanjio brzinu i zaustavio se pored velike kamene fontane na sredini trga. Maks se dovezao dotle i spustio bicikl na zemlju. Sveža voda je neodoljivo izbijala iz fontane. „Ne preporučujem ti", rekao je Roland, čitajući mu misli. „Stvara gasove." Maks je duboko udahnuo i gurnuo glavu pod mlaz hladne vode. „Ići ćemo sporije", popustio je Roland. Maks je držao glavu pod vodom nekoliko sekundi, a zatim se naslonio na kamen, dok su mu se s glave slivali mlazovi vode i kvasili mu odeću. Roland mu se smešio. „Ja u stvari nisam očekivao da ćeš izdržati ni ovoliko. Ovo je", pokazao je na prostor oko njih, „centar našeg mesta. Glavni trg. Ovde se nalaze sudovi, ali više ne rade. Nedeljom je pijaca. A noću, leti, puštaju filmove na zidu opštine. Obično su stari i s loše poredanim trakama." Maks je slabašno klimnuo glavom, i dalje se boreći da dode do daha. „Zvuči zadivljujuće, je l' da?", nasmejao se Roland. „Imamo i biblioteku, ali ako u njoj ima više od šezdeset knjiga, nek mi odseku ruku." „I šta ovde čovek da radi?", uspeo je da izgovori Maks. „Osim što može da vozi bicikl." „Dobro pitanje, Makse. Vidim da počinješ da shvataš. Da nastavimo?" Maks je uzdahnuo i obojica su se popeli na bicikle. „Ali sada ja određujem ritam", zahtevao je Maks. Roland je slegnuo ramenima i počeo da okreće pedale. *** Tokom dva sata Roland je vodio Maksa gore-dole kroz malo mesto i okolinu. Posmatrali su litice na krajnjem jugu, gde mu je Roland rekao da ~ 24 ~


se nalazi najbolje mesto za ronjenje, pored starog broda koji je potonuo 1918. i koji se sada pretvorio u podvodnu džunglu sa svakovrsnim čudnim algama. Roland je objasnio da se brod, tokom jedne strašne noćne oluje, nasukao na opasne stene koje su se nalazile na svega nekoliko metara ispod površine vode. Besna oluja i noćna tama jedva narušena svetlom munja učinili su da se svi članovi posade broda podave u brodolomu. Svi, osim jednog. Jedini preživeli bio je jedan inženjer koji se, odajući priznanje proviđenju što je želelo da mu spase život, odlučio da se nastani tu u mestu i koji je sagradio veliki svetionik povrh strmih litica planine što je predstavljala pozornicu događaja te kobne noći. Taj čovek, sada već starac, i dalje je bio čuvar svetionika i bio je niko drugi do Rolandov „usvojeni deda". Posle brodoloma, jedan par iz mesta odveo je svetioničara u bolnicu i brinuo se o njemu sve dok se ovaj nije sasvim oporavio. Nekoliko godina kasnije, oboje su nastradali u automobilskoj nesreći i svetioničar je preuzeo brigu o malom Rolandu, koji je imao nepunih godinu dana. Roland je živeo s njim u kući kod svetionika, mada je najveći deo vremena provodio u bungalovu koji je on lično sagradio na plaži, u podnožju litica. Svetioničar mu je postao poput pravog dede. Rolandov glas je odavao izvesnu gorčinu dok mu je prepričavao te događaje, koje je Maks saslušao ćutke i ne postavljajući pitanja. Nakon priče o brodolomu, išli su kroz ulice mesta do crkve, gde je Maks upoznao neke meštane, ljubazne ljude koji su pohitili da mu požele dobrodošlicu. Naposletku je Maks, iscrpljen, odlučio da nema potrebe da upozna celo mesto tokom jednog prepodneva, te da, ako će, kako se čini, tu provesti nekoliko godina, ima vremena da otkrije sve tajne, ukoliko ih je uopšte i bilo. „Živa istina", složio se Roland. „Slušaj, tokom leta skoro svakog jutra idem da ronim pored potopljenog broda. Hoćeš li da ideš sutra sa mnom?" „Ako roniš ovako kako voziš bicikl, udaviću se", rekao je Maks. „Imam naočare i peraja viška", objasnio je Roland. Ponuda je zvučala primamljivo. „Važi. Treba li da ponesem nešto?" Roland je odmahnuo glavom. „Ja ću poneti sve. Dobro... kad malo bolje razmislim, ponesi doručak. Pokupiću te u devet ispred tvoje kuće." „Pola deset." ~ 25 ~


„Nemoj da se uspavaš." Kada je Maks počeo da okreće pedale vraćajući se u kuću na plaži, zvona na crkvi su objavljivala da je tri po podne i sunce je počelo da se skriva iza pokrivača od tamnih oblaka koji kao da su najavljivali kišu. Dok se udaljavao, Maks se na tren okrenuo da pogleda iza sebe. Stojeći kraj svog bicikla, Roland mu je mahao u znak pozdrava. *** Nevreme se zlokobno stuštilo na grad. Za svega nekoliko minuta nebo se pretvorilo u olovni svod i more je dobilo metalnu, tamnu boju, kao daje bazen žive. Prvi gromovi došli su u pratnji bure što ju je nevreme guralo od mora. Maks je snažno okretao pedale, ali pljusak ga je uhvatio kada mu je nedostajalo svega petsto metara do puta koji je vodio do kuće na plaži. Kada je stigao do bele ograde, bio je toliko mokar kao da je upravo izronio iz mora. Potrčao je da ostavi bicikl u garažu i ušao je u kuću na stražnja vrata. Kuhinja je bila pusta, ali je prijatan miris lebdeo vazduhom. Maks je na stolu video tacnu sa sendvičima od mesa i bokal sveže limunade. Pored njega je stajala poruka napisana krasnopisom Andree Karver.

Makse, ovde ti je ručak. Tvoj otac i ja ćemo biti u gradu celo popodne zbog nekih pitanja u vezi sa kućom. Nemoj NIPOŠTO da koristiš kupatilo na gornjem spratu. Irina ide s nama.

Maks je odložio poruku i odlučio da ponese tacnu u svoju sobu. Od biciklističkog maratona bio je iscrpljen i gladan. Kuća je izgledala prazno. Alisija nije bila tu ili se pak zatvorila u svoju sobu. Maks je pošao direktno u svoju, presvukao se i opružio na krevet da bi uživao u ukusnim sendvičima koje je njegova majka ostavila za njega. Napolju je kiša pljuštala i prozori su se tresli od gromova. Maks je upalio lampu na noćnom stočiću i uzeo knjigu o Koperniku koju mu je Maksimilijan Karver poklonio. Četiri puta je počinjao da čita isto poglavlje kada je shvatio da umire od želje da narednog dana sa svojim novim drugom Rolandom ode na ronjenje pored potopljenog broda. Progutao je sendviče za manje od deset minuta i zatim zažmurio, slušajući samo dobovanje kiše po krovu i staklima. Sviđala mu se kiša i zvuk vode što klizi niz oluk koji je išao oko krova. Kada bi kiša pljuštala, Maks se osećao kao da vreme staje. Bilo bi to kao predah u kojem čovek može da prestane da radi sve što u tom trenutku radi i jednostavno priđe prozoru da posmatra prizor te ~ 26 ~


beskonačne zavese nebeskih suza, i tako satima. Spustio je ponovo knjigu na noćni stočić i ugasio svetio. Polako, utonuo je u hipnotišući zvuk kiše, predao se snu.

~ 27 ~


POGLAVLJE PETO

P robudili su ga glasovi porodice u prizemlju i Irinino trčkaranje niz i uz stepenice. Bilo se već smrklo, ali Maks je mogao da vidi da je nevreme prošlo ostavivši za sobom zvezdani tepih na nebu. Bacio je pogled na svoj sat i ustanovio daje spavao skoro šest sati. Polako se uspravljao kada su nečiji prsti zakucali na njegova vrata. „Vreme je za večeru, uspavana lepotice", zagrmeo je euforični glas Maksimilijana Karvera iza vrata. Na tren, Maks se zapitao zašto li je njegov otac sada toliko veseo. Ubrzo se setio bioskopske sesije koju je obećao tog jutra za doručkom. „Evo, idem", odgovorio je, još osećajući ukus sendviča od mesa u ustima. „Bolje bi ti bilo", uzvratio je časovničar, već na putu ka prizemlju. Iako nije imao nikakav apetit, Maks je sišao u kuhinju i seo za sto zajedno s ostalim članovima porodice. Alisija je zamišljeno gledala u svoj tanjir, ne okusivši ništa iz njega. Irina je s uživanjem gutala svoju porciju i mrmljala nerazgovetne reči svojoj odvratnoj mački, koja je netremice gledala u nju stojeći kraj njenih nogu. Večerali su u miru dok je Maksimilijan Karver pričao kako je pronašao odličan lokal u gradu za časovničarsku radnju i novi početak. „A šta si ti radio, Makse?", upitala je Andrea Karver. „Bio sam u gradu." Ostali članovi porodice su ga pogledali kao da očekuju pojedinosti. „Upoznao sam jednog momka, zove se Roland. Sutra idemo da ronimo zajedno." „Maks već ima novog druga", uzviknuo je Maksimilijan Karver pobednički. „Vidite li šta sam vam govorio?" „I kakav je taj Roland, Makse?", upitala je Andrea Karver. „Ne znam. Simpatičan. Živi sa svojim dedom, čuvarom svetionika. Pokazao mi je mnogo stvari u gradu." „A gde kažeš da ćete ići da ronite?", upitao je njegov otac. „Na južnoj plaži, s druge strane luke. Roland kaže da se tamo nalaze ostaci broda koji je potonuo pre mnogo godina." „Mogu li da idem i ja?", prekinula ga je Irina. ~ 28 ~


„Ne", odbrusila joj je Andrea Karver. „Da nije opasno, Makse?" „Mama..." „Dobro", pristala je Andrea Karver. „Ali, molim te,pazi." Maks je klimnuo glavom. „Ja sam, kao mlad, bio odličan ronilac", počeo je Maksimilijan Karver. „Nemoj sada, ljubavi", prekinula ga je supruga. „Zar nisi hteo da nam pustiš neke filmove?" Maksimilijan Karver je slegnuo ramenima i ustao, spreman da se razmaše svojom veštinom puštanja filmova. „Makse, idi pomozi ocu." Na tren, pre nego što će uraditi ono što se od njega tražilo, Maks je bacio pogled na svoju sestru Alisiju, koja je prećutala celu večeru. Njen odsutan pogled kao da je vikao koliko se daleko nalazi odatle, ali iz nekog razloga koji Maks nije uspevao da razume niko drugi to nije primećivao ili nije hteo da primeti. Na tren mu je Alisija uzvratila pogledom. Maks je pokušao da joj se osmehne. „Hoćeš li poći sutra s nama?", ponudio je. „Roland će ti se dopasti." Alisija se slabašno nasmešila i, ne izgovorivši ni reč, prihvatila poziv dok se jedna iskra svetla palila u njenim tamnim očima bez dna. „Sve spremno. Pali svetla napolju", rekao je Maksimilijan Karver dok je završavao nameštanje filmske trake na projektor. Uređaj je izgledao kao da je iz vremena samog Kopernika i Maks nije bio sasvim uveren da će aparat raditi. „A šta ćemo gledati?", zanimalo je Andreu Karver, koja je u krilu držala Irinu. „Pojma nemam", priznao je časovničar. „U garaži ima jedna kutija s desetinama filmova bez ikakvog naslova. Izabrao sam nekoliko nasumice. Ne bi me čudilo ni da se ništa ne vidi. Emulzija celuloida se upropasti veoma lako i posle svih ovih godina najverovatnije se odvojila od filma." „Šta to znači?", upitala je Irina. „Ništa nećemo videti?" „Postoji samo jedan način da saznamo", odgovorio je Maksimilijan Karver okrećući prekidač na projektoru. Nekoliko sekundi kasnije aparat je proizveo zvuk kao da je stari motor, oživeo je, a zatim je treperavo svetlo objektiva prošlo kroz salu kao svetlosno koplje. Maks je usredsredio pogled na kvadrat koji se projektovao na belom zidu. Izgledalo je kao da gledaju u unutrašnjost magične baterijske lampe, neznajući tačno kakve bi slike mogao proizvesti jedan takav izum. Zadržao je dah i nekoliko sekundi kasnije zid ~ 29 ~


se ispunio slikama. Bilo je dovoljno još svega nekoliko sekundi da Maks shvati da taj film ne potiče iz skladišta nikakvog starog bioskopa. Nije se radilo o kopiji nekog poznatog filma, niti čak o izgubljenom koturu nemog filma. Na osnovu slika koje su s vremenom postale mutne i izgrebane bilo je jasno da ih je napravio amater. U pitanju je bio kućni film, verovatno snimljen pre mnogo godina. Po svoj prilici ga je snimio nekadašnji vlasnik kuće, doktor Flajšman. Maks je pretpostavio da bi se isto moglo reći za ostale koturove koje je njegov otac pronašao u garaži zajedno sa prastarim projektorom. Iluzija Maksimilijana Karvera da će imati sopstveni bioskopski klub raspršila se za manje od minuta. Film je prikazivao nespretno snimljenu šetnju kroz nešto što je ličilo na šumu. Snimak je napravljen dok je snimatelj polako hodao između drveća, te se slika tresla, a promene svetla i fokusa bile su nagle i mesto u kojem se odvijala tako neobična šetnja jedva se moglo prepoznati. „Ali, šta je ovo?", uzviknula je Irina, vidno razočarana, gledajući u svog oca, koji je zbunjeno posmatrao neobičan i, sudeći po prvom minutu projekcije, nepodnošljivo dosadan film. „Ne znam", promrmljao je Maksimilijan Karver, snužden. „Nisam ovo očekivao..." i Maks je takode počeo da gubi interesovanje za film kada mu je nešto iz haotičnog snimka privuklo pažnju. „A da probaš drugi kotur, ljubavi?", predložila je Andrea Karver, nastojeći da spase brodoloma iluziju svog muža da u garaži ima bioskopsku arhivu. „Čekaj", prekinuo ju je Maks, prepoznavši u filmu jedan poznat obris. Sada je kamera izašla iz šume i kretala se ka nečemu što je izgledalo kao prostor zatvoren visokim kamenim zidovima s visokom kapijom s kopljima. Maks je poznavao to mesto, jer je u njemu bio prethodnog dana. Maks je opčinjeno posmatrao kako se kamera polako kreće i zatim ulazi vrt sa statuama. „Izgleda kao groblje", promrmljala je Andrea Karver. „Šta je to?" Kamera je prošla nekoliko metara kroz vrt sa statuama. Na filmu to mesto nije izgledalo onoliko napušteno kako se ukazalo Maksu kad ga je otkrio. Nije bilo ni nagoveštaja divljeg rastinja a površina kamena bila je čista i uglačana, kao da je neki brižljivi čuvar vodio računa o održavanju tog besprekornog vrta noć i dan. Kamera se zaustavila na svakoj od statua postavljenih na temena ~ 30 ~


velike zvezde koja se jasno mogla videti u podnožju svakog kipa. Maks je prepoznao lica od belog kamena i njihovu odeću tipičnu za putujuće cirkusante. Bilo je nečeg uznemirujućeg u napetosti i držanju tih sablasnih tela koja kao da su uhvaćena u kipove, kao i u teatralnom grču njihovih maskiranih lica. Izgledalo je kao da je njihova ukočenost samo prividna. Film je bez prekida prikazivao članove cirkuske trupe. Porodica je gledala u taj sablasni snimak ćutke. Čulo se samo žalopojno šklopotanje projektora. Kamera se konačno uputila ka središtu zvezde napravljene na površini vrta sa statuama. Slika je pokazala obris u kontrasvetlu nasmejanog pajaca, oko kojeg su se nalazile sve ostale statute. Maks je pažljivo pogledao u crte tog lica i iznova osetio istu onu jezu koja mu je prošla telom kada se s njim našao licem u lice. Na snimku je bilo nečeg što se nije slagalo s onim čega se Maks sećao iz svoje posete vrtu sa statuama, ali loš kvalitet filma sprečio ga je da sagleda statuu u celini i tako ustanovi šta se nije uklapalo. Porodica Karver je ćutala dok su se poslednji metri filma odmotavali ispred snopa svetlosti iz projektora. Maksimilijan Karver je isključio aparat i upalio svetio. „Hakob Flajšman", promrmljao je Maks. „To su kućni snimci Hakoba Flajšmana." Njegov otac je ćutke klimnuo glavom u znak slaganja. Bioskopska sesija je bila završena i Maks je na tren osetio da prisustvo tog nevidljivog gosta koji se pre skoro deset godina udavio na svega nekoliko metara odatle, na plaži, natapa svaki kutak te kuće, svaki stepenik, i tera ga da se oseća kao uljez. Ne izgovorivši više ni reč, Maksimilijan Karver poče da pakuje projektor, a Andrea Karver je uzela Irinu u naručje i odnela je uz stepenice da je stavi da spava. „Mogu li da spavam s tobom?", upitala je Irina, grleći svoju majku. „Ostavi to", rekao je Maks svom ocu. „Ja ću sve skloniti." Maksimilijan se nasmešio svom sinu i potapšao ga po leđima, prihvatajući predlog. „Laku noć, Makse." Časovničar se okrenuo ka svojoj ćerki. „Laku noć, Alisija." „Laku noć, tata", odgovorila je Alisija gledajući kako njen otac ide stepenicama na gornji sprat, umoran i razočaran. Kada su časovničarovi koraci utihnuli, Alisija je pogledala Maksa ~ 31 ~


pravo u oči. „Obećaj mi da nikom nećeš reći ovo što ćeš čuti od mene." Maks je klimnuo glavom. „Obećavam. O čemu se radi?" „Pajac. Onaj na snimku", počela je Alisija. „Videla sam ga ranije. U jednom snu." „Kada?", upitao je Maks, osećajući kako mu se puls ubrzava. „Noć pre nego što smo došli u ovu kuću", odgovorila mu je sestra. Maks je seo preko puta Alisije. Bilo je teško pročitati osećanja na njenom licu, ali Maks je naslutio izvesnu senku straha u očima devojčice. „Ispričaj mi lepo", zamolio ju je Maks. „Šta si tačno sanjala?" „Čudno je, ali u snu je bio, ne znam, drugačiji", rekla je Alisija. „Drugačiji?", upitao je Maks. „Na koji način?" „Nije bio pajac. Ne znam", odgovorila je ona sležući ramenima, kao da pokušava da tome oduzme značaj, iako ju je odavao drhtavi glas koji se nije slagao s njenim recima. „Misliš li da to nešto znači?" „Ne", slagao je Maks, „verovatno ne." „Pretpostavljam da ne", složila se Alisija. „Je l' ostaje dogovor za sutra? Da idemo na ronjenje..." „Naravno. Da te probudim?" Alisija se nasmešila svom mlađem bratu. Bio je to prvi put u mnogo meseci, možda godina, da je Maks vidi da se osmehuje. „Biću budna", odgovorila je Alisija odlazeći u svoju sobu. „Laku noć." „Laku noć", uzvratio je Maks. Maks je sačekao da čuje da se vrata Alisijine sobe zatvaraju i seo je u fotelju u salonu, pored projektora. Odatle je mogao da čuje svoje roditelje koji su tiho pričali u svojoj sobi. Ostatak kuće je utonuo u noćnu tišinu, jedva narušenu zvukom talasa na plaži. Maks je video da ga neko posmatra s vrha stepenica. Žućkaste i cakleće oči Irinine mačke piljile su u njega. Maks je uzvratio pogled mački. „Tutanj", naredio joj je. Mačka je izdržala njegov pogled nekoliko sekundi i onda se izgubila u tami. Maks je ustao i počeo da sklanja projektor i film. Pomislio je na to kako bi trebalo da ih vrati u garažu, ali ideja o izlasku napolje po mrklom mraku nije mu bila baš privlačna. Ugasio je svetla u kući i popeo se u svoju sobu. Provirio je kroz prozor u pravcu vrta sa statuama, koji se nije mogao videti u tamnoj noći. Legao je u krevet i ugasio lampu na noćnom stočiću. ~ 32 ~


Suprotno onome što je Maks očekivao, poslednja slika koja mu je prošla kroz glavu te noći pre nego što se predao snu nije bila zlokobna filmska šetnja kroz vrt sa statuama, već onaj neočekivani osmeh njegove sestre Alisije u salonu. To je bio naizgled beznačajan gest, ali iz nekog razloga koji nije uspevao da razume Maks je naslutio da su se između njih otvorila jedna vrata i da počev od te noći nikada više svoju sestru neće doživeti kao neznanku.

~ 33 ~


POGLAVLJE ŠESTO

Z ora tek što je bila svanula kada se Alisija probudila i ustanovila da kroz prozor njene sobe u nju zure dva velika žuta oka. Alisija se naglo uspravila i Irinina mačka se, bez žurbe, povukla sa simsa. Prezirala je tu životinju, njeno umišljeno držanje i taj prodoran miris koji joj je prethodio i koji je odavao njeno prisustvo pre nego što uopšte uđe u sobu. To nije bio prvi put da ju je uhvatila kako je krišom posmatra. Od trenutka kada je Irina uspela da dobije dozvolu da odvratnu mačku unese u kuću na plaži, Alisija je primetila da mačka često nekoliko minuta stoji nepokretno, kao da stražari, uhodi kretanje nekog od članova porodice s praga nekih vrata ili skrivena u senci. Alisija je tajno gajila nadu da će je neki ulični pas smazati u nekoj od njenih noćnih šetnji Napolju je nebo gubilo purpurnu boju koja je uvek pratila svitanje i prvi zraci jakog sunca probijali su se iznad šume što se prostirala dalje od vrta sa statuama. Trebalo je da prođe još najmanje dva sata dok Maksov prijatelj đode po njih. Ponovo se ušuškala u krevet, i mada je znala da neće uspeti opet da zaspi, zažmurila je i slušala udaljen zvuk morskih talasa. Sat kasnije, Maks je blago pokucao na njena vrata. Alisija je sišla niz stepenice na prstima. Maks i njegov prijatelj čekali su je napolju, na verandi. Pre nego što je izašla, zadržala se na tren u predsoblju i mogla je da čuje glasove dvojice momaka koji su razgovarali. Duboko je udahnula i otvorila vrata. Maks se, naslonjen na ogradu verande, okrenuo i osmehnuo. Pored njega je stajao izrazito pocrneli momak slamnate kose koji je od Maksa bio viši skoro za glavu. „Ovo je Roland", predstavio ga je Maks. „Rolande, ovo je moja sestra Alisija." Roland je učtivo klimnuo glavom i skrenuo pogled ka biciklima, ali Maksu nije promakla igra pogleda koje su za manje od nekoliko desetinki sekunde razmenili njegov drug i Alisija. Osmehnuo se u sebi i pomislio da će stvari biti zabavnije nego što se nadao. „Kako ćemo?", upitala je Alisija. „Imamo samo dva bicikla." ~ 34 ~


„Ja mislim da Roland može tebe da poveze na svom biciklu", odgovorio je Maks. „Možeš li, Rolande?" Roland se zagledao u pod. „Da, naravno", promrmljao je. „Ali ti onda nosiš opremu." Uz pomoć štipaljki, Maks je iza sedišta pričvrstio ronilačku opremu koju je poneo Roland. Znao je da se u garaži nalazi još jedan bicikl, ali zabavljala ga je ideja da Roland vozi njegovu sestru. Alisija je sela na šipku bicikla i uhvatila se Rolandu oko vrata. Iako mu je koža bila tamna od sunčanja, Roland se borio da ne pocrveni, i Maks je to primetio. „Ja sam spremna", rekla je Alisija. „Nadam se da nisam previše teška." „Krećemo", objavio je Maks i počeo da okreće pedale putem pored plaže. Roland i Alisija su išli za njim. Nedugo zatim, Roland ga je pretekao i Maks je ponovo morao da ubrza da ne bi zaostao. „Je l' ti udobno?", upitao je Roland Alisiju. Alisija je potvrdila i gledala kako se kuća na plaži gubi u daljini. *** Plaža na krajnjem jugu, preko puta naselja, imala je oblik polumeseca, dugog i pustog. Plaža nije bila peščana, već pokrivena sitnim šljunkom što ga je more uglačalo i puna školjki i morskih ostataka koje su talasi i oseka ostavljali da se osuše na suncu. Iza plaže su se gotovo vertikalno dizale litice na čijem se vrhu, tamnom i usamljenom, nalazio svetionik. „To je svetionik mog dede", pokazao je Roland dok su ostavljali bicikle pored jednog od puteva što su se spuštali između stena do plaže. „Obojica živite tu?", upitala je Alisija. „Manje-više", odgovorio je Roland. „S vremenom sam sagradio mali bungalov ovde dole, na plaži, i može se reći da je ipak to moja kuća." „Tvoj lični bungalov?", zanimalo je Alisiju, koja je pokušavala da ga pronađe pogledom. „Odavde ga ne možeš videti", pojasnio je Roland. „To je zapravo bila stara, napuštena ribarska baraka. Ja sam je sredio i sad nije tako loša. Videćete je." Roland ih je poveo do plaže i, kada su stigli, izuo je sandale. Sunce se polako pelo nebom, a more je blistalo kao istopljeno srebro. Plaža je bila pusta i povetarac natopljen šalitrom duvao je s okeana. „Pazite se ovog kamenja. Ja sam navikao, ali ako nemate iskustva, ~ 35 ~


možete lako da padnete." Alisija i njen brat pratili su Rolanda plažom sve do bungalova. Radilo se o maloj drvenoj kućici obojenoj u plavo i crveno. Bungalov je imao mali trem i Maks je uočio zarđali fenjer koji je visio o lancu. „Ovo je s broda", objasnio je Roland. „Izvukao sam gomilu stvari odande i doneo ih u bungalov. Kako vam se čini? „Fantastičan je", uzviknula je Alisija. „Ovde spavaš?" „Ponekad, naročito leti. Zimi, osim što je hladno, ne volim da ostavim dedu samog tamo gore." Roland je otvorio vrata bungalova i propustio Alisiju i Maksa. „Izvolite. Dobro došli u palatu." Iznutra je Rolandov bungalov izgledao kao jedan od onih starih bazara s morskim antikvitetima. Plen koji je momak godinama otimao od mora sjajio se u tami kao muzej tajanstvenog blaga iz legendi. „To su samo tričarije", rekao je Roland, „ali ja ih skupljam. Možda ćemo i danas nešto izroniti." Ostatak bungalova sastojao se od starog ormara, stola, nekoliko stolica i kreveta iznad kojeg su se nalazile police s nekoliko knjiga i uljanom lampom. „Mnogo bih voleo da imam kuću kao što je ova", prošaptao je Maks. Roland se nasmešio, u neverici. „Primam ponude", našalio se Roland, vidno ponosan zbog utiska koji je njegov bungalov ostavio na njegove prijatelje. „Dobro, a sad u vodu." Išli su za Rolandom do plaže i, kada su stigli, Roland je počeo da raspakuje zamotuljak u kojem se nalazila ronilačka oprema. „Brod se nalazi na nekih dvadeset pet do trideset metara od obale. Ova plaža je dublja nego što izgleda. Tri metra odavde već ne može da se dodirne dno. Olupina se nalazi na nekih deset metara dubine", objasnio je Roland. Alisija i Maks su se pogledali i sve im je odmah bilo jasno. „Da, za prvi put se ne preporučuje da se ide skroz do dna. Ponekad ima struja i može biti opasno. Jednom sam se prepao na smrt." Roland je pružio Maksu masku i peraja. „Dobro. Imamo opremu samo za dvoje. Ko će se spustiti prvi?" Alisija je pokazala na Maksa kažiprstom. „Hvala", šapnuo je Maks. „Ne brini, Makse", umirio ga je Roland. „Čim kreneš, biće ti lakše. Kada sam prvi put zaronio, samo što mi nije pozlilo. U jednom od ~ 36 ~


dimnjaka nalazila se ogromna jegulja." „Šta se nalazilo?", poskočio je Maks. „Ništa", uzvratio je Roland. „Šalio sam se. Tamo dole nema zveri. Obećavam ti. Što je čudno, jer su potopljeni brodovi obično zoološki vrtovi riba. Ali ovaj nije. Ne sviđa im se, pretpostavljam. Slušaj, nećeš se valjda sada uplašiti i odustati, zar ne?" „Uplašiti se?", upitao je Maks. „Ja?" Iako je Maks navlačio peraja, primetio je kako Roland veoma temeljno odmerava njegovu sestru, koja je taman skinula svoju pamučnu haljinu i ostala u belom kupaćem kostimu, jedinom koji je imala. Alisija je hodala sve dok joj voda nije prekrila kolena. „Slušaj", šapnuo mu je, „ona je moja sestra, nije kolač. Važi?" Roland mu je uputio saučesnički pogled. „Ti si je poveo, nisam ja", odgovorio mu je lukavo se smešeći. „U vodu", Maks je prekinuo razgovor. „Prijaće ti." Alisija se okrenula i videla ih obučene kao da su pravi ronioci. Izraz lica joj je bio šaljiv. „Na šta samo ličite!", rekla im je ne mogavši da suzdrži smeh. Maks i Roland su se pogledali kroz maske za ronjenje. „Samo još nešto", naglasio je Maks, „ja ovo nikada pre nisam radio. Mislim, ronio. Plivao sam u bazenima, naravno, ali nisam siguran da ću znati..." Roland je zakolutao očima. „Znaš li da dišeš pod vodom?", upitao ga je. „Rekao sam da ne znam da ronim, ne da sam glup", uzvratio je Maks. „Ako umeš da zadržiš dah pod vodom, znaš da roniš", pojasnio je Roland. „Budite pažljivi", dobacila je Alisija. „Slušaj, Makse, jesi li siguran da je ovo dobra ideja?" „Ništa se neće dogoditi", tvrdio je Roland, i okrenuo se ka Maksu dok ga je istovremeno tapšao po ramenu. „Prvo vi, kapetane Nemo." Maks je prvi put u životu zaronio ispod površine mora i otkrio kako se pred njegovim zadivljenim očima otvara svet svetla i senki koji je prevazilazio sve što je ikada zamišljao. Snopovi svetla su prodirali kao da su mutne zavese što se lagano lelujaju, a površina vode se sada pretvorila u tamno, rasplesano ogledalo. Zadržao je dah još nekoliko sekundi, a onda je izronio da uzme vazduh. Roland je s dva metra razdaljine budno motrio na njega. ~ 37 ~


„Je l' sve u redu?", upitao je. Maks je klimnuo glavom, oduševljen. „Vidiš? Lako je. Plivaj pored mene", naznačio je Roland pre nego što je ponovo zaronio. Maks je još jednom pogledao ka obali i video da mu nasmešena Alisija maše. Odmahnuo joj je i požurio da pliva pored svog druga ka pučini. Roland ga je poveo do mesta s kojeg je plaža izgledala daleka, iako je Maks znao da ih od obale deli svega tridesetak metara. Gledano s pučine, rastojanja su se uvećavala. Roland mu je dodirnuo ruku i pokazao na dno. Maks je uzeo vazduh i uronio glavom u vodu, podešavajući gume na maski za ronjenje. Njegovim očima je trebalo nekoliko sekundi da se naviknu na slabu podvodnu svetlost. Tek je tada mogao da vidi prizor potopljene olupine broda, okrenute na bok i obavijene sablasnom, magičnom svetlošću. Brod je verovatno bio dugačak oko pedeset metara, možda više, i imao je duboku pukotinu koja se protezala od pramca do krme. Brazda na olupini izgledala je kao crna rana bez dna koju su napravile oštre kandže kamena. Na pramcu, ispod sloja rde i algi, moglo se pročitati ime broda - Orfeus.

Orfeus je izgledao kao da je u svoje vreme bio stari teretni brod, a ne putnički. Popucalo gvožđe broda bilo je izbrazdano malim algama, ali, baš kao što je Roland i rekao, nije bilo ni jedne jedine ribe koja bi plivala oko olupine. Dva druga su ga obišla odozgo, zaustavljajući se nakon svakih šest-sedam metara da detaljno pogledaju ostatke brodoloma. Roland je bio rekao da se brod nalazi na nekih deset metara dubine, ali odozgo se Maksu činilo da je to beskonačno daleko. Pitao se kako je Roland uspeo da izroni sve one predmete koje je video u njegovom bungalovu na plaži. Kao da mu je pročitao misli, drug mu je dao znak da čeka na površini i zaronio je zamahujući snažno perajima. Maks je gledao u Rolanda, koji se spuštao sve dok nije dodirnuo olupinu Orfeusa vrhovima prstiju. Stigavši dotle, pažljivo se hvatao za ispupčenja na brodu da popeo do platforme koja je svojevremeno bila komandni most. Sa svog mesta, Maks je mogao da vidi kormilo i druge instrumente. Roland je otplivao do vrata mosta, koja su ležala oborena, i ušao u brod. Maks je osetio napad uznemirenosti gledajući kako njegov drug nestaje u potopljenom brodu. Nije odvojio oči od tih vrata dok je Roland plivao kroz unutrašnjost mosta, i pitao se šta bi mogao da uradi ako se nešto desi. Za svega nekoliko sekundi, Roland se ponovo pojavio na vratima i brzo se popeo do njega, ostavljajući za sobom venac mehurića. ~ 38 ~


Maks je izvadio glavu iznad vode i duboko udahnuo. Rolandovo lice se pojavilo na metar od njegovog. Osmeh mu se širio od uha do uha. „Iznenađenje!", uzviknuo je. Maks je ustanovio da Roland nosi nešto u ruci. „Šta je to?", upitao je Maks, pokazujući na neobičan metalni predmet koji je Roland pronašao na mostu. „Sekstant." Maks je izvio obrve. Nije imao pojma šta mu to njegov drug govori. „Sekstant je naprava koja se koristi za računanje pozicije na moru", objasnio mu je Roland. Glas mu je bio isprekidan posle napora da zadrži vazduh skoro čitav minut. „Zaroniću opet. Drži ovo." Maks je počeo da se buni, ali Roland se ponovo bućnuo ne davši mu vremena ni da bekne. Duboko je udahnuo i spustio glavu pod vodu da bi pratio Rolandov ronilački poduhvat. Ovog puta je njegov drug plivao duž olupine sve do krme broda. Maks je mahao perajima prateći Rolandovo kretanje. Video je kako se njegov drug primiče jednom od okruglih prozora i pokušava da gleda kroz njega u unutrašnjost broda. Maks je držao dah sve dok nije osetio da mu pluća gore i tada je ispustio sav vazduh, spremajući se da izroni i ponovo udahne. Međutim, u toj poslednjoj sekundi, njegove oči su otkrile prizor od kojeg mu se sledila krv u žilama. Kroz podvodnu maglu vijorila se stara, trula i isfronclana zastava privezana za jarbol na krmi Orfeusa. Maks ju je dobro pogledao i prepoznao gotovo izbledeli simbol koji se još mogao videti na njoj: šestokraka zvezda u krugu. Maks se sav naježio. Tu zvezdu je video ranije, na ogradi s kopljima vrta sa statuama. Rolandov sekstant mu je skliznuo niz prste i potonuo u tamu. Prestravljen, Maks je otplivao do obale kako je znao i umeo. *** Pola sata kasnije, sedeći u senci na tremu bungalova, Roland i Maks su posmatrali Alisiju, koja je skupljala stare školjke među stenama na obali. „Jesi li siguran da si taj simbol video ranije, Makse?" Maks je klimnuo glavom. „Ponekad, pod vodom, stvari izgledaju kao nešto što nisu", počeo je Roland. „Znam šta sam video", prekinuo ga je Maks. „Važi?" „Važi", pristao je Roland. „Video si simbol koji se, kako kažeš, takođe nalazi na nekoj vrsti groblja iza vaše kuće. Pa šta?" ~ 39 ~


Maks je ustao i ustremio se na svog druga. „Pa šta? Da ti ponovim celu priču?" Maks je poslednjih dvadeset pet minuta proveo objašnjavajući Rolandu sve što je video u vrtu sa statuama kao i na filmu Hakoba Flajšmana. „Nema potrebe", odgovorio je Roland suvo. „Zašto mi onda ne veruješ?", napao ga je Maks. „Misliš li da sam sve ovo izmislio?" „Nisam rekao da ti ne verujem, Makse", rekao je Roland smešeći se blago Alisiji, koja se bila vratila iz svoje šetnje obalom s malom kesom punom školjki. „Jesi li imala sreće?" „Ova plaža je muzej", odgovorila je Alisija zveckajući onim što je držala u kesi. Maks je nestrpljivo zakolutao očima. „Znači, veruješ mi?", prekinuo ih je, zureći u Rolanda. Njegov prijatelj mu je uzvratio pogledom i neko vreme ćutao. „Verujem ti, Makse", promrmljao je, skrećući pogled ka pučini, ne mogavši da sakrije senku tuge na licu. Alisija je primetila tu promenu na Rolandovom licu. „Maks kaže da je tvoj deda bio na tom brodu one noći kada je potonuo", rekla je ona, spuštajući svoju ruku na mladićevo rame. „Je l' to tačno?" Roland je neodredeno klimnuo glavom. „Samo je on preživeo", odgovorio je. „Šta se desilo?", upitala je Alisija. „Izvini. Možda ne želiš da pričaš o tome." Roland je odmahnuo glavom i nasmešio se bratu i sestri. „Ne, nije važno." Maks ga je gledao, iščekujući. „I nije da ne verujem u tvoju priču, Makse. Radi se o tome da ovo nije prvi put da mi neko spominje taj simbol." „Ko ga je još video?", upitao je Maks, zinuvši od čuda. „Ko ti ga je spominjao?" Roland se osmehnuo. „Moj deda. Spominje mi ga od kad sam bio mali." Roland je pokazao na unutrašnjost bungalova. „Postaje sveže. Uđimo. Ispričaću vam istoriju tog broda." *** Isprva je Irina mislila da čuje mamin glas na gornjem spratu. Andrea ~ 40 ~


Karver je često razgovarala sama sa sobom naglas dok bi išla kroz kuću i nijednog člana porodice nije čudila njena navika da svoje misli učini glasnim. Sekundu kasnije, međutim, Irina je videla kroz prozor kako se njena majka pozdravlja s Maksimilijanom Karverom dok se časovničar spremao da pođe u grad u pratnji jednog od prevoznika koji im je pomogao da donesu prtljag sa stanice nekoliko dana ranije. Irina je shvatila da je u tom trenutku sama u kući i da joj se stoga samo pričinio glas koji je mislila da čuje. Sve dok ga nije ponovo začula, ovog puta u samoj sobi, kao šapat koji prolazi kroz zidove. Glas kao da je dopirao iz ormara i zvučao je kao udaljeno mumlanje reči čije značenje nije bilo moguće razabrati. Irina se tada uplašila prvi put otkad su se doselili u kuću na plaži. Zagledala se u tamna zatvorena vrata ormara i ustanovila da se u bravi nalazi ključ. Ne razmišljajući ni sekund, otrčala je do ormara i nespretno okrenula ključ da bi zaključala vrata. Ustuknula je dva metra i duboko udahnula. Onda je ponovo začula isti onaj zvuk i shvatila da nije u pitanju jedan glas nego nekoliko glasova koji se čuju istovremeno. „Irina?", pozvala ju je majka s donjeg sprata. Topao glas Andree Karver izbavio ju je iz transa u koji je bila utonula. Ophrvao ju je osećaj spokoja. „Irina, ako si gore, siđi da mi nešto pomogneš." Mesecima Irina nije imala toliku želju da pomogne majci, šta god da je bio zadatak. Spremala se da strči niz stepenice kada je osetila kako joj ledeni dašak vetra miluje lice i brzo prolazi kroz sobu. Zatim su se vrata sobe zatvorila uz tresak. Irina je otrčala do njih i počela da drmusa kvaku, koja kao da se zaglavila. Dok se uzaludno borila da otvori ta vrata, čula je kako se iza njenih leđa polako otključava ormar, a oni glasovi, koji kao da su dopirali iz najdubljih dubina kuće, sada su se smejali. *** „Kada sam bio mali", objasnio je Roland, „deda mi je toliko puta prepričao tu priču da sam je godinama sanjao. Sve je počelo kada sam došao da živim u ovo mesto, pre mnogo godina, izgubivši roditelje u automobilskoj nesreći." „Žao mi je, Rolande", prekinula ga je Alisija, koja je naslućivala da je, uprkos ljubaznom osmehu njihovog druga i njegovoj spremnosti da im ispriča priču o svom dedi i brodu, preturanje po tim uspomenama njemu teže nego što želi da pokaže. „Ja sam bio jako mali. Jedva da ih se sećam", rekao je Roland ~ 41 ~


izbegavajući da gleda u Alisiju, koju ta mala laž nije mogla prevariti. „Šta se tada dogodilo?", požurivao ga je Maks. Alisija ga je spržila pogledom. „Deda je preuzeo brigu o meni i preselio sam se kod njega u kuću pored svetionika. On je bio inženjer i već je godinama radio kao svetioničar za ovaj deo obale. Opština mu je dala taj posao doživotno, nakon što je praktično golim rukama sazidao taj svetionik 1919. Zanimljiva je priča, videćete. „Dvadeset trećeg juna 1918. moj deda se ukrcao u luci u Sauthemptonu na brod Orfeus, ali kao slepi putnik. Orfeus nije bio putnički nego teretni brod koji je bio na lošem glasu. Kapetan je bio pijanac, do srži korumpirani Holanđanin koji je iznajmljivao ovaj brod onome ko najviše ponudi. Omiljene mušterije bili su mu šverceri koji su hteli da prođu kroz Lamanš. Orfeus je bio toliko poznat da su za njega znali i nemački razarači, koji iz milošte nisu hteli da ga potope kad bi naišli na njega. U svakom slučaju, negde pred kraj rata, poslovanje je počelo da jenjava i grešni Holanđanin, kako ga je zvao moj deda, morao je da potraži druge mračne poslove da bi otplatio svoje kockarske dugove, mesecima nagomilavane. Čini se da je, u jednoj od svojih noći kada ga je terao maler, a takva je bila većina njih, kapetan izgubio čak i majicu u partiji s izvesnim Mister Kainom. Taj Mister Kain bio je vlasnik putujućeg cirkusa. Da bi mu naplatio, Mister Kain je tražio od Holanđanina da ukrca celu cirkusku trupu na brod i da ih prokrijumčari kroz Kanal. Ali taj navodni cirkus Mister Kaina nisu činile samo proste cirkuske barake, tako da su želeli da nestanu što pre i, naravno, ilegalno. Holanđanin je pristao. Šta mu je drugo preostalo? Ili to ili da izgubi brod." „Samo trenutak", prekinuo ga je Maks. „Kakve je veze imao tvoj deda sa svim tim?" „Sad ćeš čuti", nastavio je Roland. „Kao što rekoh, dotični Mister Kain, iako to nije bilo njegovo pravo ime, krio je mnogo toga. Moj deda ga je dugo pratio. Imali su neke nesravnjene račune i moj deda je pomislio da će se, ako Mister Kain i njegovi poslušnici pređu Kanal, njegove mogućnosti da ih uhvati zauvek raspršiti." „Zato se ukrcao na Orfeus?", upitao je Maks. „Kao slepi putnik?" Roland je klimnuo glavom. „Ja nešto ne razumem", rekla je Alisija. „Zašto nije zvao policiju? On je bio inženjer, a ne žandarm. Kakve je to nesravnjene račune imao s Mister Kainom?" ~ 42 ~


„Mogu li da dovršim priču?", upitao je Roland. Maks i njegova sestra istovremeno su klimnuli glavom. „Dobro. On se dakle ukrcao", produžio je Roland. „Orfeus je isplovio u podne i trebalo je da stigne na odredište usred noći, ali su se stvari zakomplikovale. Nevreme je počelo negde iza ponoći i bacilo brod ka obali. Orfeus se nasukao na stene i potonuo za nekoliko minuta. Moj deda se spasao jer je bio sakriven u čamcu za spasavanje. Ostali su se udavili." Maks je progutao pljuvačku. „Hoćeš da kažeš da se njihova tela još nalaze tamo dole?" „Ne", odgovorio je Roland. „U zoru narednog dana, magla je satima prekrivala obalu. Lokalni ribari pronašli su mog dedu onesvešćenog upravo na ovoj plaži. Kada se magla podigla, nekoliko ribarskih čamaca obišlo je zonu brodoloma. Nikada nisu pronašli nijedno telo." „Ali, onda...", urnešao se Maks, tihim glasom. „Odveli su mog dedu u mesnu bolnicu i tamo je proveo nekoliko dana u delirijumu. Kada je došao sebi, odlučio je da, u znak zahvalnosti zbog načina na koji su se meštani poneli prema njemu, sagradi svetionik na vrhu litice da bi se ubuduće izbegle slične tragedije. S vremenom, on je postao i svetioničar." Tri prijatelja su sedela ćutke gotovo čitav minut posle Rolandove priče. Naposletku je Roland razmenio poglede s Alisijom, pa s Maksom. „Rolande", rekao je Maks, trudeći se da nade reči koje neće povrediti njegovog druga, „u toj priči se nešto ne uklapa. Mislim da ti tvoj deda nije sve ispričao." Roland je ćutao nekoliko sekundi. Zatim je, slabašno se osmehujući, pogledao u brata i sestru i nekoliko puta klimnuo glavom, veoma polako. „Znam", promrmljao je. „Znam." *** Irina je osetila kako joj ruke trnu dok bezuspešno pokušava da otvori vrata. Bez daha, okrenula se i pribila iz sve snage uz vrata sobe. Pogled je prikovala za ključ koji se okretao u bravi ormara. Konačno, ključ je prestao da se vrti i, gurnut nevidljivim prstima, pao je na pod. Vrata ormara su počela da se otvaraju veoma sporo. Irina je pokušala da vrišti, ali osetila je da joj nedostaje vazduha i da nema glas. Iz mračnog ormara izronila su dva sjajna, poznata oka. Irina je uzdahnula. Bila je to njena mačka. Jedna obična mačka. Na sekund je mislila da će joj srce stati od čiste panike. Čučnula je da podigne mačku i videla je tada da se iza mačke, u dnu ormara, nalazi još neko. Mačka je ~ 43 ~


otvorila svoju čeljust i ispustila oštar, jeziv pisak, kao da je zmija, da bi zatim ponovo utonula u mrak, sa svojim gazdom. Jedan osmeh je blesnuo u tami i dva sjajna oka kao užareno zlato spustila su se na Irinu dok su oni glasovi horski izgovarali njeno ime. Irina je vrisnula iz sve snage i bacila se na vrata, koja su popustila pod udarcem i pala na pod u hodniku. Ne gubeći ni časa, Irina se sjurila niz stepenice, osećajući na potiljku hladni dah onih glasova. Andrea Karver je delić sekunde skamenjeno gledala kako se njena ćerka Irina baca s vrha stepeništa u strašnoj panici. Dozvala ju je po imenu, ali već je bilo prekasno. Devojčica se kotrljala niz stepenice kao kakav težak predmet sve do poslednjeg stepenika. Andrea Karver je poletela ka devojčici i uzela joj glavu među ruke. Krv joj je curila niz čelo. Prepipala je njen vrat i osetila slab puls. Boreći se s histerijom, Andrea Karver je podigla telo svoje ćerke i pokušala da smisli šta treba da uradi u tom trenutku. Dok se najgorih pet sekundi njenog života odvijalo pred njom beskonačno sporo, Andrea Karver je podigla pogled ka vrhu stepeništa. S poslednjeg stepenika Irinina mačka je piljila u nju. Delić sekunde se zadržala na mačkinom okrutnom, šeretskom pogledu, a onda se, osećajući telo svoje ćerke kako pulsira u njenom naručju, pokrenula i otrčala do telefona.

~ 44 ~


POGLAVLJE SEDMO

Kada su Maks, Alisija i Roland stigli do kuće na plaži lekareva kola još su bila tu. Roland je pogledao Maksa upitno. Alisija je skočila s bicikla i otrčala do trema, svesna toga da je nešto pošlo po zlu. Maksimilijan Karver, suznih očiju i bledog lica, dočekao ih je na vratima. „Šta se desilo?", promrmljala je Alisija. Otac ju je zagrlio. Alisija je pustila da je ruke Maksimilijana Karvera obgrle i osetila je kako mu se šake tresu. „Irina je doživela nezgodu. U komi je. Čekamo kola hitne pomoći da je odvezu u bolnicu." „Je l' mama dobro?!", zajecala je Alisija. „Unutra je. S Irinom i lekarem. Ovde više ništa ne možemo da uradimo", odgovorio je časovničar šupljim, umornim glasom. Roland je stajao ćutke i nepomično uz sam trem. Gutao je pljuvačku. „Hoće li joj biti dobro?", upitao je Maks, razmišljajući o tome kako je to pitanje glupo u tim okolnostima. „Ne znamo", promrmljao je Maksimilijan Karver, koji je bezuspešno pokušao da im se nasmeši i ponovo ušao u kuću. „Idem da vidim da li vašoj majci nešto treba." Troje prijatelja je nastavilo da stoji na tremu kao da su zakovani, ćutali su kao grobovi. Posle nekoliko sekundi, Roland je prekinuo tišinu. „Žao mi je..." Alisija je klimnula glavom. Ubrzo su se kola hitne pomoći pojavila na putu i došla do kuće. Lekar je izašao da ih dočeka. Kroz nekoliko minuta dvojica bolničara ušla su u kuću i iznela Irinu na nosilima, obmotanu u čaršav. Maks je u letu uhvatio sliku tena svoje mlađe sestre, bledog kao kreč, i osetio kako mu se oduzimaju noge. Andrea Karver, izbezumljenog izraza lica i naduvenih, crvenih očiju, popela se u kola hitne pomoći i uputila još jedan očajnički pogled Alisiji i Maksu. Bolničari su otrčali na svoja mesta. Maksimilijan Karver je prišao bratu i sestri. „Ne želim da ostanete sami. U mestu postoji jedan mali hotel, možda..." „Neće nam se ništa desiti, tata. Nemoj sad da brineš za to", uzvratila je Alisija. ~ 45 ~


„Zvaću vas iz bolnice i ostaviću vam broj. Ne znam koliko nas dugo neće biti. Ne znam ima li nešto što..." „Idi, tata", prekinula je Alisija svog oca, grleći ga. „Sve će biti dobro." Uplakani Maksimilijan Karver osmehnuo se još jednom i popeo u kola hitne pomoći. Troje prijatelja ćutke je pratilo svetla vozila koje je nestajalo u daljini dok su poslednji zraci sunca kopnili na purpurnom prekrivaču sumraka. „Sve će biti dobro", ponovila je Alisija za sebe. *** Nakon što su se presvukli u suvu odeću (Alisija je pozajmila Rolandu pantalone i staru košulju svog oca), čekanje prvih vesti učinilo im se beskrajno. Nasmejani meseci na sferi Maksovog sata pokazivali su da je do jedanaest noću ostalo još svega nekoliko minuta kada je zazvonio telefon. Alisija, koja je sedela iza Rolanda i Maksa na stepenicama trema, poskočila je i utrčala u kuću. Pre nego što je odzvonilo drugi put, podigla je slušalicu i pogledala u Maksa i Rolanda klimajući glavom. „Važi", rekla je posle nekoliko sekundi. „Kako je mama?" Maks je mogao da čuje zvuk očevog glasa kroz telefon. „Ne brini", rekla je Alisija. „Ne. Nema potrebe. Da, bićemo dobro. Zovi nas sutra." Alisija je zatim napravila pauzu i klimnula glavom. „Hoću", uveravala ga je. „Laku noć, tata." Alisija je spustila slušalicu i pogledala u brata. „Irina je na posmatranju", objasnila je. „Lekari su rekli da ima kontuziju, ali i dalje je u komi. Kažu da će se oporaviti." „Sigurno su tako rekli?", upitao je Maks. „A mama?" „Probaj da zamisliš. Noćas će ostati tamo. Mama neće da ide u hotel. Sutra će nas ponovo zvati u deset." „I šta sad?", upitao je stidljivo Roland. Alisija je slegnula ramenima i pokušala da razvuče usne u umirujuć osmeh. „Da li je neko gladan?", upitala je dvojicu dečaka. Maks je iznenadio samog sebe kada je ustanovio da je gladan. Alisija je uzdahnula i umorno se osmehnula. „Mislim da bi nam svima dobro došlo da nešto večeramo", zaključila je. „Je l' neko protiv?" Za nekoliko minuta Maks je napravio sendviče dok je Alisija cedila limun da im napravi limunadu. ~ 46 ~


Troje prijatelja večeralo je na tremu, pod prigušenim svetlom žućkastog fenjera što se klatio na noćnom povetarcu, obavijen rasplesanim oblakom malih noćnih leptira. Ispred njih, pun mesec se dizao iznad mora i davao površini vode izgled beskrajnog jezera vrelog metala. Večerali su u tišini, posmatrajući more i slušajući šum talasa. Kada su skoro dovršili svoje sendviče i limunadu, troje prijatelja razmenilo je saučesničke poglede. „Ne verujem da ću noćas oka sklopiti", rekla je Alisija, ustajući zagledana u svetla horizonta na moru. „Ne verujem da će iko od nas troje", potvrdio je Maks. „Imam ideju", rekao je Roland, dok mu je na usnama titrao zločest osmeh. „Jeste li se nekada kupali noću?" „Šališ se?", napao ga je Maks. Bez reči, Alisija je pogledala u obojicu - oči su joj blistale a pogled joj je bio zagonetan - i mirno pošla ka plaži. Maks je zblanuto gledao kako njegova sestra ide po pesku sve dalje ka vodi i kako, ne osvrćući se, skida svoju belu pamučnu haljinu. Alisija je zastala nekoliko sekundi na plaži, koža joj je bila bela i blistala je na plavičastoj mesečini. Zatim je njeno telo polako potonulo u taj ogromni plavi bazen. „Ti nećeš, Makse?", upitao je Roland, prateći Alisijine korake po pesku. Maks je odmahnuo glavom, gledajući kako njegov drug uskače u more. Zatim je čuo smeh svoje sestre kroz šum vode. Sedeo je ćutke ne pomerivši se s mesta, pitajući se da li ga to rastužuje ta opipljiva električna struja koja je kružila između Rolanda i njegove sestre u kolu koje je izmicalo njegovom razumevanju i koje mu je izgledalo daleko. Dok ih je gledao kako se igraju u vodi, Maks je shvatio, verovatno pre nego što su oni sami primetili, da se među njima gradi tesna veza koja će ih spojiti kao nepobediva sudbina tokom tog leta. Dok je o tome razmišljao, dolazile su mu slike senki rata koji se vodio toliko blizu a opet tako daleko od te plaže, rata bez lica koji će veoma brzo zvati sebi njegovog druga Rolanda, a možda i njega samog. Razmišljao je takođe i o svemu što se dogodilo tokom tog dugog dana, od fantazmagorične slike Orfeusa pod vodom, preko Rolandove priče u bungalovu na plaži do Irininog udesa. Daleko od Alisijinog i Rolandovog smeha, njegovom dušom je zavladala duboka uznemirenost. Osećao je prvi ~ 47 ~


put u životu da vreme prolazi brže nego što želi i da više ne može da se skloni u san prošlih godina. Točak sreće je počeo da se okreće, a ovog puta on nije bacio kockice. *** Kasnije, pri svetlu improvizovane lomače na pesku, Alisija, Roland i Maks razgovarali su prvi put o onome što im je prolazilo kroz glavu već satima. Zlatno svetlo vatre odražavalo se na vlažnim i sjajnim licima Alisije i Rolanda. Maks ih je gledao pomno i odlučio da prvi progovori. „Ne znam kako da objasnim, ali mislim da se nešto zbiva", počeo je. „Ne znam šta je, ali ima previše slučajnosti. Statue, taj simbol, brod..." Maks je očekivao da će mu se oboje usprotiviti ili da će ga, razboritim rečima koje on nije uspevao da nade, umiriti i pokazati mu da njegovi nemiri nisu ništa drugo do plod predugog dana, u kojem se dogodilo previše stvari koje je on preozbiljno doživeo. Međutim, ništa se od toga nije dogodilo. Alisija i Roland su potvrdili njegove bojazni ćutke, ne odvajajući pogled od vatre. „Ti si sanjala onog pajaca, zar ne?", upitao je Maks. Alisija je klimnula glavom. „Postoji nešto što vam do sada nisam rekao", nastavio je Maks. „Sinoć, kada ste svi otišli na spavanje, ponovo sam pustio film koji je Hakob Flajšman snimio u vrtu sa statuama. Ja sam bio u tom vrtu pre dva dana. Statue su bile drugačije raspoređene, ne znam... kao da su se pomerile. Ono što sam ja video nije ono što se videlo na filmu." Alisija je pogledala u Rolanda, koji je opčinjeno posmatrao ples plamenova. „Rolande, tvoj deda ti nikada o tome ništa nije pričao?" Momak kao da nije čuo pitanje. Alisija je spustila svoju ruku na Rolandovu i ovaj je podigao pogled. „Sanjam tog pajaca svakog leta od kad sam napunio pet godina", rekao je jedva čujnim glasom. Maks je na licu svog druga video strah. „Mislim da ćemo morati da razgovaramo s tvojim dedom, Rolande", rekao je Maks. Roland je blago klimnuo glavom. „Sutra", obećao je skoro nečujnim glasom. „Sutra."

~ 48 ~


POGLAVLJE OSMO

Malo pre nego što će svanuti, Roland je ponovo seo na svoj bicikl i odvezao se nazad svojoj kući kod svetionika. Dok se vozio putem uz plažu, bleda svetlost boje ćilibara počela je da boji svod od niskih oblaka. Um mu je goreo od nemira i uzbuđenja. Ubrzao je koliko je najviše mogao, uzalud se nadajući da će fizičko iznurivanje moći da umiri hiljade pitanja koja su mu se vrzmala po glavi. Prošavši pored luke i uputivši se ka putu koji se penjao i vodio do svetionika, Roland je zaustavio bicikl pokušavajući da dođe do daha. Na vrhu litice, snop svetla sa svetionika šarao je poslednje senke noći kao svetlost motocikla koji prolazi kroz maglu. Znao je da je njegov deda još tamo, da čeka u tišini, i da neće napustiti svoje stražarsko mesto sve dok se ne razdani. Godinama je Roland živeo s tom nezdravom opsesijom starca ne pitajući se ni koji je razlog ni koja je logika njegovog ponašanja. To je jednostavno bilo nešto što je usvojio kao dete, još jedna odlika njegovog svakodnevnog života kojoj po navici nije pridavao značaj. Međutim, s vremenom je Roland postajao svesniji da u starčevoj priči ima praznina. Ali sve do tog dana nije tako jasno razumeo da ga je njegov deda lagao ili bar da mu nije ispričao celu istinu. Ni na tren nije sumnjao u časnost starca. Zapravo, kako su godine prolazile, deda mu je otkrivao tek deo po deo te neobične mozgalice čije je središte sada izgledalo toliko jasno: vrt sa statuama. Ponekad rečima izgovorenim u snu, ponekad, većinom, nepotpunim odgovorima na pitanja koja mu je Roland postavljao. Na neki način je naslućivao da ga je deda držao podalje od svoje tajne da bi ga zaštitio. To stanje sreće, međutim, kao da se bližilo kraju i dalo se naslutiti da je čas suočavanja s istinom sve bliži. Nastavio je da se vozi pokušavajući makar na neko vreme da odagna tu temu iz misli. Bio je već suviše dugo budan i njegovo telo je počelo da pokazuje znake umora. Stigao je u kuću pored svetionika, naslonio bicikl na ogradu i ušao u kuću ne paleći svetio. Popeo se stepenicama do svoje sobe i sručio se na krevet kao da je cigla. Kroz prozor sobe je mogao da vidi svetionik, koji se dizao na nekih trideset metara od kuće, i siluetu svog dede ocrtanu iza stakla ~ 49 ~


osmatračnice. Zažmurio je i pokušao da zaspi. Događaji od tog dana prolazili su mu glavom, počev od podvodnog spuštanja do Orfeusa sve do nesreće Alisijine i Maksove mlađe sestre. Roland je pomislio na to kako je bilo čudno a opet ugodno znati da ih je svega nekoliko sati provedenih zajedno toliko zbližilo. Razmišljajući sada, sam u svojoj sobi, o bratu i sestri, osetio je kao da su od tog dana oni njegovi najbolji prijatelji, drugari s kojima će podeliti sve svoje tajne i nemire. Ustanovio je da je samo razmišljanje o njima bilo dovoljno da se oseća sigurno i prihvaćeno, i da, isto tako, on oseća duboku odanost i zahvalnost zbog tog nevidljivog pakta koji ih je spojio te noći na plaži. Kada je umor konačno nadvladao uzbuđenje akumulirano tokom čitavog dana, poslednje Rolandove misli dok je tonuo u dubok, okrepljujuć san nisu bile u vezi sa tajanstvenom neizvesnošću koja je zatvarala obruč oko njih, niti sa mračnom mogućnošću da će biti regrutovan tokom jeseni. Te noći, Roland je blaženo zaspao u naručju prizora koji će ga pratiti tokom čitavog života: Alisija, jedva obavijena mesečinom, uranja svoju belu kožu u more srebrnog svetla. *** Dan je osvanuo pod pokrivačem tamnih, pretećih oblaka što su se pružali dalje od horizonta i propuštali modro, mutno svetlo koje je podsećalo na hladan zimski dan. Oslonjen na metalnu ogradu svetionika, Viktor Kraj gledao je u zaliv pod svojim nogama i pomislio kako su ga godine provedene na svetioniku naučile da prepozna čudnu i tajanstvenu uvelu lepotu tih olovnih dana obučenih u nevreme koji su najavljivali kraj leta na obali. Sa osmatračnice svetionika, grad je poprimao zanimljiv izgled pažljivo napravljene makete od strane kakvog kolekcionara. U daljini, prema severu, plaža se pružala kao beskrajna bela linija. U danima velike vrućine, s istog mesta s kojeg je sada gledao Viktor Kraj, olupina Orfeusa mogla se videti jasno ispod mora, kao da se radi o ogromnom mehaničkom fosilu zaglibljenom u pesak. Tog jutra, međutim, more se mreškalo kao mutno jezero bez dna. Dok je posmatrao neprozirnu površinu okeana, Viktor Kraj se sećao poslednjih dvadeset pet godina, koliko je proveo na tom svetioniku koji je lično on sazidao. Pogledavši iza sebe, osećao je svaku od tih godina kao teški krst na leđima. S vremenom, skrivena teskoba tog neprekidnog čekanja naterala ga ~ 50 ~


je da pomisli da je možda sve bilo samo iluzija, te da je njegova uporna opsednutost napravila od njega čuvara od pretnje koja je postojala samo u njegovoj mašti. Ali, još jednom, snovi su se vratili. Konačno, utvare prošlosti probudile su se iz letargije dugih godina i ponovo su hodale hodnicima smrti. A s njima se vratio i strah od toga da je prestar i preslab da se nosi sa svojim starim neprijateljem. Godinama već jedva da je spavao više od dva-tri sata dnevno. Ostatak svog vremena provodio je praktično sam na svetioniku. Njegov unuk Roland obično je spavao nekoliko puta nedeljno u svom bungalovu na plaži, i nije bilo neobično da ponekad danima zajedno provedu svega minut ili dva. To udaljavanje njegovog unuka na koje se Viktor Kraj dobrovoljno osudio davalo mu je makar izvesni duhovni mir, jer je bio siguran da bol koji oseća što ne može da učestvuje u tim godinama mladićevog života jeste cena koju treba da plati u ime sigurnosti i buduće Rolandove sreće. Uprkos svemu, svaki put kada bi s vrha svetionika video kako mladić roni u vodama pored olupine Orfeusa, osetio bi kako mu se ledi krv u žilama. Nikada nije hteo da Roland sazna za to, i od detinjstva je uvek odgovarao na njegova pitanja o brodu i prošlosti pokušavajući da ne laže, a da mu opet ne priča o pravoj prirodi stvari. Prethodnog dana, dok je posmatrao Rolanda i njegovo dvoje novih prijatelja na plaži, zapitao se nije li to možda bila ogromna greška. Te misli su ga zadržale na svetioniku duže nego što bi inače ostajao. Obično se kući vraćao pre osam. Viktor Kraj je pogledao na sat i ustanovio da je već prošlo pola jedanaest. Spustio je metalne lestve s kule da bi pošao kući i iskoristio one retke sate koje je uspevao da ispuni snom. Usput je video Rolandov bicikl i zaključio da je momak došao da tu prespava. Kada je ušao u kuću, trudeći se da ne pravi buku i unuku ne rastera san, ustanovio je da ga Roland čeka, sedeći na jednoj od starih fotelja u trpezariji. „Nisam mogao da spavam, deda", rekao je Roland, smešeći se starcu. „Spavao sam dva sata kao panj, a onda sam se iznenada probudio i nisam mogao ponovo da zaspim." „Znam kako je to", odgovorio je Viktor Kraj, „ali znam za jedan nepogrešiv trik." „Koji?", zanimalo je Rolanda. Starac je razvukao lice u jedan od svojih šeretskih osmeha, ~ 51 ~


zahvaljujući kojem se u momentu podmladio šezdeset godina. „Kuvanje. Jesi li gladan?" Roland je razmotrio pitanje. Tačno je bilo da mu je zamišljena slika prepečenog hleba s puterom, marmeladom i poširanim jajima zagolicala želudac. Bez mnogo razmišljanja, klimnuo je glavom. „Dobro", rekao je Viktor Kraj. „Ti ćeš biti pomoćnik. Polazi." Roland je pošao za svojim dedom do kuhinje i spremao se da prati starčeva uputstva. „Pošto sam ja inženjer", objasnio je Viktor Kraj, „poširaću jaja. Ti prepeci hleb." Za svega nekoliko minuta deda i unuk uspeli su da napune kuhinju dimom i natope kuću onim neodoljivim mirisom tek spremljenog doručka. Zatim su obojica seli jedan preko puta drugog za kuhinjski sto i nazdravili čašama punim svežeg mleka. „Doručak za ljude koji treba da rastu", našalio se Viktor Kraj i, glumeći proždrljivost, počeo da jede svoj prvi tost. „Juče sam bio u brodu", rekao je Roland gotovo nerazgovetno, spuštajući pogled. „Znam", rekao je deda smešeći se i žvaćući. „Ima li nešto novo?" Roland je oklevao sekund, spustio je čašu s mlekom i pogledao u starca, koji se trudio da mu lice izgleda vedro i bezbrižno. „Mislim da se dešava neko zlo, deda", reče naposletku, „nešto što ima neke veze s nekakvim statuama." Viktor Kraj je osetio da mu se želudac vezuje u čvor. Prestao je da žvaće i spustio je napola pojeden tost. „Onaj moj drug Maks video je razne neobične stvari", nastavio je Roland. „Gde živi tvoj prijatelj?", upitao je starac smirenim glasom. „U staroj kući Flajšmanovih, na plaži." Viktor Kraj je polako klimnuo glavom. „Rolande, ispričaj mi sve što ste ti i tvoji drugovi videli, molim te." Roland je slegnuo ramenima i prepričao dogadaje iz poslednja dva dana, od trenutka kada je upoznao Maksa do noći koja se upravo završila. Kada je sve ispričao, pogledao je u dedu, pokušavajući da mu pročita misli. Nedokučivi starac uputio mu je umirujuć osmeh. „Dovrši doručak, Rolande", rekao mu je. „Ali...", pobunio se mladić. „Zatim, kada završiš, idi po svoje prijatelje i dovedi ih ovde", objasnio ~ 52 ~


je starac. „O mnogo čemu imamo da razgovaramo." *** U jedanaest sati i trideset četiri minuta tog jutra Maksimilijan Karver je pozvao decu telefonom iz bolnice da im javi najnovije vesti. Mala Irina se polako oporavljala, ali lekari se još nisu usuđivali da tvrde da je van opasnosti. Alisija je ustanovila da se u glasu njenog oca oseća izvestan mir i da je najgore već prošlo. Pet minuta kasnije, telefon je ponovo zazvonio. Ovog puta bio je to Roland, koji ih je zvao iz kafića u gradu. U podne će se naći kod svetionika. Kada je Alisija spustila slušalicu, očaravajući pogled koji joj je Roland uputio prethodne noći na plaži vratio joj se u misli. Osmehnula se samoj sebi i izašla na trem, da Maksu saopšti novosti. Uočila je obrise svog brata, koji je sedeo na pesku i gledao u more. Na obzorju su bleskali prvi znaci nevremena kao svetlosne trake po nebeskom svodu. Alisija je otišla do obale i sela pored Maksa. Hladan vazduh tog jutra ujedao ju je za kožu i poželela je da je ponela sa sobom debeli džemper. „Zvao je Roland", rekla je Alisija. „Njegov deda želi da nas vidi." Maks je ćutke klimnuo glavom, ne odvajajući pogled od mora. Munja koja je padala s neba na okean prelomila je horizont. „Sviđa ti se Roland, zar ne?", upitao je Maks, provlačeći prste kroz pesak. Alisija je razmišljala o bratovljevom pitanju nekoliko sekundi. „Da", odgovorila je. „I mislim da se i ja njemu sviđam. Zašto pitaš, Makse?" Maks je slegnuo ramenima i bacio šaku peska do mesta do kojeg je dopiralo more. „Ne znam", rekao je Maks. „Razmišljao sam o onome što je Roland rekao o ratu i tako to... Da će ga možda regrutovati kad prođe leto... Svejedno. Pretpostavljam da to nije moja stvar." Alisija se okrenula ka mlađem bratu i pokušala da uhvati Maksov pogled koji je bežao od nje. Izvijao je obrve na isti način kao Maksimilijan Karver i njegove sive oči odražavale su, kao i uvek, more briga zakopanih odmah ispod kože. Alisija je prebacila ruku preko Maksovih ramena i poljubila ga u obraz. „Hajdemo unutra", rekla je, tresući pesak koji joj se zalepio za haljinu. „Ovde je hladno." ~ 53 ~


POGLAVLJE DEVETO

Kada su stigli do podnožja puta koji vodi gore do svetionika, Maks je predosetio da će se mišići na njegovim nogama pretvoriti u puter za svega nekoliko sekundi. Pre nego što su pošli, Alisija se ponudila da uzme drugi bicikl, koji je još spavao u senci zaklona, ali Maks je odbacio tu ideju, nudeći se da je poveze onako kako ju je Roland vozio prethodnog dana. Kilometar kasnije, Maks je počeo da se kaje zbog svoje smelosti. Kao da je njegov prijatelj naslutio njegove muke nakon duge vožnje, Roland je čekao sa svojim biciklom na početku puta. Videvši ga, Maks se zaustavio i pustio da njegova sestra siđe. Duboko je uzdahnuo i izmasirao mišiće, zgrčene od napora. „Mislim da si se smanjio nekih četiri do pet centimetara", rekao je Roland. Maks je odlučio da ne traći dah odgovarajući na šalu. Bez reči, Alisija se popela na Rolandov bicikl i ponovo su krenuli. Maks je sačekao nekoliko sekundi i iznova počeo da okreće pedale, ovog puta uzbrdo. Već je znao na šta će potrošiti svoju prvu platu — na motor. *** Mala trpezarija u kući kod svetionika mirisala je na tek skuvanu kafu i duvan za lulu. Pod i zidovi bili su od tamnog drveta i, osim jedne ogromne biblioteke i delova pomorske opreme koje Maks nije prepoznavao, kuća jedva da je bila uređena. Kamin na drva i sto prekriven tamnim plišanim stolnjakom, obrubljen starim kožnim foteljama koje su izgubile boju, bio je sav luksuz kojim se Viktor Kraj okružio. Roland je pokazao svojim prijateljima da sednu na fotelje, a on je seo na drvenu stolicu između njih. Čekali su pet minuta, tokom kojih jedva da su prozborili reč, dok su se starčevi koraci čuli na gornjem spratu. Konačno se stari svetioničar pojavio. Nije bio onakav kakvim ga je Maks zamišljao. Viktor Kraj je bio čovek srednje visine, bledog tena i bujne sede kose koja mu je krunisala lice što je odavalo njegove prave godine. Njegove prodorne zelene oči prešle su preko lica brata i sestre, kao da su pokušavale da pročitaju njihove misli. Maks se nervozno nasmešio pred ~ 54 ~


starčevim ispitivačkim pogledom. Viktor Kraj mu je uzvratio ljubaznim osmehom koji mu je ozario lice. „Vi ste prvi posetioci koje primam za mnoge godine", rekao je svetioničar i seo na jednu od fotelja. „Moraćete mi oprostiti što nemam manira. U svakom slučaju, kada sam ja bio dete, mislio sam da je sve to o učtivosti jedna vrhunska glupost. I dalje mislim isto." „Mi nismo deca, deda", rekao je Roland. „Od mene ste svi mlađi", odgovorio je Viktor Kraj. „Ti mora da si Alisija. A ti Maks. Čovek ne treba da bude previše pametan da to zaključi, zar ne?" Alisija se toplo nasmešila. Nije prošlo ni dva minuta od kada ga je upoznala, a starčev šaljivi karakter već ju je očarao. Maks je pak proučavao starčevo lice, pokušavajući da ga zamisli decenijama zatvorenog u svetioniku, kako čuva tajnu Orfeusa. „Znam šta vam prolazi kroz glavu", objasnio je Viktor Kraj. „'Je li istina sve što smo videli ovih poslednjih dana?' Zapravo, nikada nisam mislio da će doći trenutak u kojem ću morati o ovoj temi da razgovaram s nekim, čak ni s Rolandom. Ali uvek se dogodi suprotno od onoga što očekujemo, nije li tako?" Niko mu nije odgovorio. „U redu. Pređimo na stvar. Prvo mi ispričajte sve što znate. I kada kažem sve, mislim sve. Uključujući detalje koji vam mogu izgledati beznačajno. Sve. Jasno?" Maks je pogledao u svoje drugove. „Da počnem ja?", predložio je. Alisija i Roland su se složili. Viktor Kraj mu je dao znak da počne da priča. *** Tokom narednih pola sata Maks je, ne zastajkujući, ispričao sve čega se sećao. Starac ga je budno posmatrao i slušao šta govori ne pokazujući nevericu niti, kako je Maks očekivao, čuđenje. Kada je Maks dovršio svoju priču, Viktor Kraj je uzeo svoju lulu i pažljivo je pripremio za pušenje. „Nije loše", promrmljao je. „Nije loše..." Svetioničar je upalio lulu i oblak dima slatkog mirisa raširio se prostorijom. Viktor Kraj je okusio dim specijalnog duvana i opustio se u svojoj fotelji. Zatim je, pogledavši u oči sve troje mladih, počeo da priča... *** ~ 55 ~


„Ove jeseni ću napuniti sedamdeset dve godine i, mada mi uvek ostaje uteha da ne izgledam kao da mi je toliko, svaku od njih osećam kao težak kamen na leđima. Godine učine da neke stvari vidiš. Na primer, sada znam da se čovekov život uglavnom deli na tri osnovna perioda. U prvom, čovek čak i ne misli da će ostariti, niti da vreme prolazi, niti da od prvog dana u kojem se rodimo idemo ka jednom jedinom kraju. Kada prođe prva mladost, počinje drugi period, u kojem čovek shvata krhkost sopstvenog života, i ono što je u početku samo nemir raste u čoveku kao more nedoumica i neizvesnosti koje ga prate do kraja života. Konačno, na kraju života, počinje treći period, onaj u kojem se prihvata stvarnost i, shodno tome, rezignacija i čekanje. Tokom svog postojanja upoznao sam mnoge ljude koji su ostali ukotvljeni u nekom od ovih perioda, i nikada nisu uspeli da ih prevaziđu. To je strašno." Viktor Kraj je ustanovio da ga deca gledaju netremice i ćutke, ali sva tri njihova pogleda kao da su se pitala o čemu on to priča. Napravio je pauzu da bi povukao dim iz lule i nasmešio se svojoj malobrojnoj publici. „To je put kojim svako od nas treba da nauči da ide sam, moleći boga da mu pomogne da ne zaluta pre nego što stigne do kraja. Da smo svi kadri da na početku svog života razumemo ovo što tako jednostavno izgleda, dobar deo jada i bola ovog sveta nikada ne bi ni nastao. Ali, i to je veliki paradoks univerzuma, tu milost dobijamo samo kada je već prekasno. Kraj lekcije. Sigurno se pitate zašto vam pričam sve ovo. Reći ću vam. Ponekad, jednom u milion slučajeva, dogodi se da neko veoma mlad shvati da je život put bez povratka i odluči da se tako neće igrati. To je kao kad odlučiš da varaš u nekoj igri koja ti se ne sviđa. Uglavnom te uhvate i prevari dođe kraj. Ali ponekad varalica odnese pobedu. I kada se umesto da se igra kockicama ili kartama igra životom ili smrti, ta varalica postaje veoma opasna osoba. Pre mnogo vremena, kada sam ja bio vaših godina, put mi se ukrstio s jednim od najvećih varalica koji su ikada hodali svetom. Nikada nisam saznao njegovo pravo ime. U siromašnom kraju u kojem sam ja živeo, sva deca su ga znala kao Kaina. Drugi su ga zvali Princ magle, jer je, prema govorkanjima, uvek izranjao iz guste magle koja je noću pokrivala uličice i, pre zore, nestajao ponovo u tami. Kain je bio mlad, naočit čovek, o čijem poreklu niko ništa nije pouzdano znao. Svake noći, u nekoj od uličica u kraju, Kain je okupljao dronjavu decu ogrezlu u prljavštini iz fabrika i nudio im pakt. Svako je ~ 56 ~


mogao da smisli želju koju će on ispuniti. Kain je zauzvrat tražio samo jedno: apsolutnu odanost. Jedne noći me je Angus, moj najbolji drug, poveo na Kainov sastanak sa decom iz kraja. Taj Kain se oblačio kao kavaljer tek izašao iz opere i uvek je bio nasmejan. Njegove oči kao da su menjale boju u tami, a glas mu je bio dubok i isprekidan. Deca su mislila da je Kain mag. Ja, koji nisam poverovao niti u jednu jedinu reč iz svih priča koje su po kraju kružile o njemu, pošao sam te noći na sastanak spreman da se sprdam na račun navodnog maga. Međutim, sećam se da bi se svaki moj pokušaj da se našalim raspršio kada bih se našao pred njim. Čim sam ga video, jedino što sam osetio bio je strah i, jasno je, strogo sam pazio da ne izgovorim ni jednu jedinu reč. Te noći je nekoliko dečaka iz ulice reklo svoju želju Kainu. Kada su svi završili, Kain je podigao svoj ledeni pogled ka kutku u kojem smo se nalazili moj drug Angus i ja. Upitao nas je da li nas dvojica imamo nešto što bismo zatražili. Ja sam ćutao, ali Angus je, na moje iznenađenje, progovorio. Njegov otac je tog dana izgubio posao. Livnica u kojoj je radila velika većina odraslih iz kraja otpuštala je radnike i zamenjivala ih mašinama koje su radile duže, i to ne otvarajući usta. Prvi koji su ostali na ulici bili su najratoborniji predvodnici među radnicima. Angusov otac je u tom izvlačenju imao skore sve brojeve. Od te iste večeri, izdržavati Angusa i njegovo petoro braće i sestara, koji su se gurali u bednoj kući od cigle trule od vlage, postalo je nemoguće. Angus je jedva čujnim glasom poželeo od Kaina da njegov otac bude vraćen na posao u livnicu. Kain je klimnuo glavom i, onako kako su mi već najavili, otišao do magle i nestao. Narednog dana Angusov otac je, potpuno neshvatljivo, bio pozvan da se vrati na posao. Kain je održao reč. Dve nedelje kasnije, Angus i ja smo se noću vraćali kući nakon što smo bili u putujućem luna-parku koji je bio postavljen na obodu grada. Da ne bismo kasnili više nego što moramo, odlučili smo da pođemo prečicom i idemo duž šina davno izašlih iz upotrebe. Išli smo kroz taj zlokobni predeo po mesečini kada smo otkrili da iz magle izranja jedna prilika u ogrtaču sa šestokrakom zvezdom u krugu napravljenom od zlata. Prilika je krenula ka nama sredinom nekorišćenog puta. Bio je to Princ magle. Skamenili smo se. Kain nam je prišao i, uobičajeno se smešeći, obratio se Angusu. Objasnio mu je da je došao trenutak kada treba da se oduži za uslugu. Angus, koji je bio vidno prestravljen, klimnuo je glavom. Kain je rekao da je njegova molba jednostavna: razračunavanje. U to vreme je najbogatiji čovek u kraju, jedini bogataš zapravo, bio izvesni Skolimoski, poljski ~ 57 ~


trgovac koji je posedovao prodavnicu hrane i odeće gde su kupovali svi živi. Angusov zadatak je bio da zapali prodavnicu Skolimoskog. Taj posao je trebalo da uradi iduće noći. Angus je probao da se usprotivi, ali reči mu nisu stigle ni do grla. Bilo je nečeg u Kainovim očima što je veoma jasno stavljalo do znanja da nije spreman da prihvati ništa što nije apsolutna poslušnost. Mag je otišao onako kako je i došao. Otrčali smo kući, i kada sam ostavio Angusa na ulazu u njegovu kuću, od prestrašenog pogleda koji je ispunjavao njegove oči srce mi se steglo. Narednog dana sam ga tražio po ulicama, ali od njega nije bilo ni traga. Počeo sam da se pribojavam da je moj drug naumio da izvede kriminalni zadatak koji mu je Kain poverio i odlučio sam da dežuram ispred prodavnice Skolimoskog kad padne noć. Angus se nije pojavio, i te noći Poljakova radnja nije gorela. Osetio sam krivicu što sam posumnjao u svog druga i pretpostavio sam da bi najbolje bilo da pokušam da ga smirim jer sam, poznajući ga dobro, znao da se najverovatnije krije u svojoj kući, tresući se od straha zbog moguće odmazde utvarnog maga. Narednog jutra sam pošao njegovoj kući. Angus nije bio tu. Sa suzama u očima, njegova majka mi je rekla da ga nije bilo cele noći i preklinjala me je da ga pronađem i vratim kući. Zgrčenog želuca, obišao sam kraj uzduž i popreko ne zaobilazeći nijedan od njegovih smrdljivih ćoškova. Niko ga nije video. U sumrak, iscrpljen i ne znajući više gde da tražim, spopalo me je jedno grozno predosećanje. Vratio sam se na stari železnički put i krenuo da pratim šine što su sijale na mesečini u tamnoj noći. Nisam morao dugo da hodam. Pronašao sam svog prijatelja opruženog na šinama, na istom mestu na kojem je dve noći ranije Kain izronio iz magle. Poželeo sam da mu opipam puls, ali moje ruke nisu pronašle kožu na tom telu. Samo led. Telo mog prijatelja pretvorilo se u groteskni kip od plavog leda koji se pušio i lagano topio preko napuštenih šina. Oko vrata mu je bio medaljon na kojem se nalazio isti simbol koji sam video na Kainovom ogrtaču, šestokraka zvezda oivičena krugom. Stajao sam pored njega sve dok crte njegovog lica nisu zauvek nestale u bari ledenih suza u mraku. Te iste noći, dok sam ja bio zgroženi svedok sudbine svog druga, radnja Skolimoskog uništena je u užasnom požaru. Nikada nikome nisam rekao šta su moje oči tog dana videle. Dva meseca kasnije, moja porodica se preselila na jug, daleko odatle, i vrlo brzo, kako su meseci prolazili, počeo sam da verujem da je Princ magle samo jedno gorko sećanje iz jezivih godina proživljenih u senci onog ~ 58 ~


siromaĹĄnog, prljavog i nasilnog grada mog detinjstva... Sve dok ga nisam ponovo video i shvatio da je ono ĹĄto se tamo dogodilo bio tek poÄ?etak."

~ 59 ~


POGLAVLJE DESETO

„Sledeći susret s Princom magle dogodio se tokom jedne noći u kojoj nas je moj otac, kog su upravo bili unapredili u tehničkog direktora tekstilnog pogona, sve poveo u zabavni park napravljen na drvenom molu koji je ulazio u more kao staklena palata koja visi u vazduhu. Kada se smrklo, prizor raznobojnog svetla zabavnog parka iznad mora bio je impresivan. Nikada nisam video ništa lepše. Moj otac je bio euforičan: izbavio je svoju porodicu iz nečega što je izgledalo kao bedna budućnost i sada je bio čovek na položaju, uvažavan i s dovoljno novca u rukama da njegova deca uživaju u istim zabavama kao bilo koje dete iz glavnog grada. Rano smo večerali i zatim je moj otac svakom od nas dao novčiće da ih potrošimo na ono što nam se najviše sviđa, dok se on i majka budu šetali ruku pod ruku, gurajući se sa svečano obučenim meštanima i elegantnim turistima. Mene je fascinirao ogromni točak koji se neprekidno vrteo na jednom od krajeva mola i čija su se svetla mogla videti s razdaljine od nekoliko kilometara duž cele obale. Potrčao sam da stanem u red za veliki točak i, dok sam čekao, pogled mi se zadržao na jednoj od kućica što su se nalazile na svega nekoliko metara odatle. Između kućica u kojima se igra tombola i onih za gađanje, jako purpurno svetlo osvetljavalo je misterioznu kućicu izvesnog doktora Kaina, proroka, maga i vidovnjaka, kako je pisalo na tabli na kojoj je neki trećerazredni slikar nacrtao Kainovo lice kako preteći gleda u znatiželjne prolaznike koji bi prišli novom štabu Princa magle. Tabla i senke što ih je purpurni fenjer pravio na kućici davali su mu zlokoban i mračan izgled. Zavesa sa šestokrakom zvezdom izvezenom crnom bojom čuvala je ulaz. Opčinjen tim prizorom, izašao sam iz reda za veliki točak i prišao ulazu u kućicu. Pokušao sam da provirim unutra kroz jedan uzani procep, ali zavesa se naglo razmaknula i žena obučena u crno, kože bele kao mleko i tamnih, prodornih očiju, pozvala me je rukom da uđem. Unutra sam mogao da vidim onog čoveka kog sam upoznao daleko odatle, čije je ime Kain. Sedeo je za pisaćim stolom pri svetlosti uljane lampe. Velika tamna mačka zlatnih očiju lizala se pokraj njegovih nogu. Ne razmišljajući, ušao sam i pošao pravo ka stolu za kojim me je ~ 60 ~


čekao Princ magle. Smešio se. Još pamtim njegov glas, dubok i isprekidan, kako izgovara moje ime kroz zvuk hipnotičke muzike što su je proizvodile ulične orgulje ringišpila koji kao da se nalazio jako, jako daleko odatle..." „Viktore, moj dobri druže", šapnuo je Kain. „Da nisam prorok, rekao bih da sudbina želi da spojim naše puteve ponovo." „Ko ste vi?", uspeo je da izgovori mladi Viktor, dok je krajičkom oka gledao u onu sablasnu ženu koja se bila povukla u senku prostorije. „Doktor Kain. Piše na tabli", odgovorio je Kain. „Lepo se zabavljaš s porodicom?" Viktor je progutao pljuvačku i klimnuo glavom. „To je dobro", nastavio je mag. „Zabava je poput opijuma: podiže nas iz bede i bola, iako samo nakratko." „Ne znam šta je opijum", uzvratio je Viktor. „Droga, sinko", odgovorio je Kain umornim glasom, skrećući pogled ka satu koji se nalazio na polici s njegove desne strane. Viktoru se učinilo da se kazaljke pomeraju u suprotnom smeru od normalnog. „Vreme ne postoji, zato se i ne može gubiti. Jesi li konačno smislio svoju želju?" „Nemam nijednu želju", odgovorio je Viktor. Kain se nasmejao. „Hajde, hajde. Svi imamo želju, i to ne samo jednu nego stotine njih. A tako je malo prilika da ih ostvarimo." Kain je pogledao u zagonetnu ženu saosećajno kriveći lice. „Nije li tako, draga?" Žena nije odgovorila, kao da je bila običan beživotni predmet. „Ali ima i onih srećnih, Viktore", rekao je Kain, naginjući se preko stola, „poput tebe. Jer ti možeš da ostvariš svoje snove, Viktore. Znaš već kako." „Kao što je uradio Angus?", napao ga je Viktor, koji je tog trenutka primetio jednu neobičnu činjenicu na koju nije mogao da ne misli: Kain nije treptao, nije trepnuo ni jedan jedini put. „Nesreća, druže moj. Nesrećni slučaj", rekao je Kain sažaljivim i zabrinutim tonom. „Pogrešno je misliti da se snovi ostvaruju tako što se ne nudi ništa zauzvrat. Ne čini li ti se tako, Viktore? Recimo da ne bi bilo fer. Angus je želeo da zaboravi na neke obaveze i to se ne može tolerisati. Ali šta je bilo, bilo je. Razgovarajmo o budućnosti, tvojoj budućnosti." „Je li to ono što ste vi uradili?", upitao je Viktor. „Ostvarili želju? A šta je trebalo da da zauzvrat?" ~ 61 ~


Kainu je njegov zmijski osmeh sišao s lica i prikovao je pogled za Viktora Kraja. Momak se na trenutak uplašio da će se taj čovek baciti na njega, spreman da ga raskomada. Naposletku se Kain ponovo osmehnuo i uzdahnuo. „Inteligentan mladić. To mi se sviđa, Viktore. Međutim, imaš još mnogo da učiš. Kada budeš spreman, dođi. Znaš već kako da me nađeš. Nadam se da ćemo se uskoro videti." „Sumnjam", odgovorio je Viktor, ustao i krenuo ka izlazu. Žena je ponovo počela da hoda, kao pokvarena marioneta čiju je nit neko naglo povukao, pokušavajući da ga isprati. Na nekoliko koraka od izlaza, Kainov glas se ponovo začuo iza njegovih leđa. „Još nešto, Viktore. U vezi sa željama. Razmisli. Ponuda i dalje važi. Ako tebe ne zanima, možda neki član tvoje srećne, blistave porodice ima neku skrivenu nepriznatu želju. Takve su moja specijalnost..." Viktor se nije zaustavio da odgovori i ponovo je izašao na svež noćni vazduh. Duboko je udahnuo i brzim korakom pošao da nađe svoju porodicu. Dok se udaljavao, smeh doktora Kaina gubio se iza njega kao pesma hijene, maskirana muzikom s ringišpila. Maks je opčinjeno slušao starčevu priču, ne usuđujući se do tog momenta da postavi ni jedno jedino od hiljadu pitanja koja su mu vrvela u glavi. Viktor Kraj je, kao da je pročitao njegove misli, pokazao na njega kažiprstom. „Strpljenja, mladiću. Svi će se delovi složiti kad na njih dođe red. Zabranjeno prekidanje. U redu?" Iako je upozorenje bilo upućeno Maksu, troje prijatelja je istovremeno klimnulo glavom. „Dobro, dobro...", promrmljao je svetioničar za sebe. *** „Te iste noći odlučio sam da se zauvek sklonim od te osobe i pokušam da izbrišem iz glave svaku misao o njemu. I nije bilo lako. Ko god da je, doktor Kain je imao retku sposobnost da se zabije u nečiji um kao trn koji ulazi sve dublje u kožu što se više trudiš da ga izvadiš. Nisam o njemu mogao ni s kim da razgovaram. Ljudi bi mislili da sam poludeo. I nisam mogao da odem u policiju, jer ne bih znao ni odakle da počnem. Učinio sam ono što je najpametnije u takvim slučajevima — pustio sam da prođe vreme. Dobro nam je išlo u našem novom domu i imao sam priliku da upoznam osobu koja mi je mnogo pomogla. Bio je to sveštenik koji je ~ 62 ~


predavao matematiku i fiziku u školi. Na prvi pogled, izgledao je kao neko ko je stalno u oblacima, ali bio je čovek takve inteligencije da se mogla uporediti samo s dobrotom koju se trudio da sakrije iza vrlo upečatljive maske mesnog ludog naučnika. On me je podstakao da otkrijem i naučim matematiku. Nije čudno što je, nakon godina u njegovim rukama, moja sklonost ka nauci postajala sve jasnija. U početku sam hteo da idem njegovim stopama i posvetim se nastavi, ali sveštenik mi je održao dobru vakelu i rekao mi da treba da idem na univerzitet, da studiram fiziku i postanem najbolji inženjer u zemlji. On je bio taj ko mi je omogućio stipendiju za univerzitet i ko je istinski usmerio moj život ka onome što sam mogao biti. Umro je jednu nedelju pre nego što sam diplomirao. Više me nije stid da kažem da sam zbog njegovog nestanka propatio isto koliko zbog očevog, možda čak i više. Na univerzitetu sam imao prilike da se sprijateljim s osobom koja će me dovesti do novog susreta s doktorom Kainom: mladim studentom medicine iz neviđeno bogate porodice (ili se bar meni tako činilo) po imenu Ričard Flajšman. Tako je, to je bio budući doktor Flajšman koji će godinama kasnije sagraditi kuću na plaži. Ričard Flajšman je bio plahovit mladić podložan preterivanjima. Bio je sviknut da se celog njegovog života stvari odvijaju onako kako je on želeo i kada bi, iz bilo kog razloga, nešto išlo protiv njegovih očekivanja, besneo bi na čitav svet. Ironijom sudbine postali smo prijatelji: zaljubili smo se u istu ženu, Evu Graj, ćerku nepodnošljivog tiranina, redovnog profesora hernije na univerzitetu. U početku smo sve troje izlazili zajedno i nedeljom išli na izlete, ako čudovište od Teodora Graja to ne bi zabranilo. To, međutim, nije dugo trajalo. Najčudnije u svemu bilo je to što smo Flajšman i ja, umesto da se pretvorimo u rivale, postali nerazdvojni drugovi. Svake noći nakon što bismo vratili Evu čudovištu u pećinu, vratili bismo se kući zajedno, znajući da će, pre ili kasnije, jedan od nas ispasti iz igre. Dok taj dan nije došao, proveli smo najbolje dve godine kojih se sećam iz svog života. Ali sve ima kraj. Kraj našeg nerazdvojnog trija došao je u diplomskoj noći. Iako sam dobio sve zamislive pohvale i počasti, bio sam klonuo duhom zbog gubitka svog starog mentora, i Eva i Ričard su odlučili da te noći treba da me napiju, iako ja ne pijem, i tako oteraju tugu iz moje duše. Nema potrebe spominjati da je Teodor, koji je uprkos tome što je gluv kao top prisluškivao kroz zidove, otkrio plan i noć se završila tako što smo Flajšman i ja ostali sami, pijani kao letve, u smrdljivoj kafani u kojoj ~ 63 ~


smo se predali veličanju predmeta naše nemoguće ljubavi, Eve Graj. Te iste noći, teturajući se nazad do univerzitetskog kampa, kao da je iz magle izronio putujući luna-park, odmah pored železničke stanice. Flajšman i ja smo, ubeđeni u to da će vožnja na ringišpilu biti pravi lek za naše stanje, ušli u park i našli se pred vratima barake doktora Kaina, proroka, maga i vidovnjaka, kako je i dalje pisalo na zlokobnoj tabli. Flajšman je došao na genijalnu ideju — da uđemo i tražimo od proroka da nam razreši zagonetku: koga će od nas dvojice izabrati Eva? Uprkos svojoj otupelosti, raspolagao sam dovoljnom količinom zdravog razuma da ne uđem, ali ne i snagu da zadržim svog prijatelja, koji je odlučno ušao u baraku. Pretpostavljam da sam izgubio svest jer se ne sećam najbolje sati koji su usledili. Kada sam se vratio sebi, s groznom glavoboljom, Flajšman i ja smo ležali na staroj drvenoj klupi. Svitalo je, a vagoni putujućeg lunaparka više nisu bili tu, kao da je ceo taj univerzum svetla, buke i meteža od prethodne noći bio samo jedna obična uobrazilja naših glava opijenih alkoholom. Ustali smo i pogledali u prazan prostor oko sebe. Upitao sam svog druga seća li se nečega od prethodne noći. Naprežući se, Flajšman mi je rekao da je sanjao kako ulazi u baraku nekog proroka, te da je na pitanje o tome koja je njegova najveća želja odgovorio kako želi da dobije ljubav Eve Graj. Zatim se nasmejao, šaleći se na račun monumentalnog mamurluka koji nas je kažnjavao, ubeđen da se ništa od svega toga nije dogodilo. Eva Graj i Ričard Flajšman venčali su se dva meseca kasnije. Nisu me čak ni pozvali na venčanje. Videću ih ponovo tek za dvadeset pet dugih godina. Jednog kišnog zimskog dana neki čovek u kabanici pratio me je od kancelarije do kuće. Kroz trpezarijski prozor video sam da je stranac i dalje dole, da me čeka. Oklevao sam nekoliko sekundi i izašao na ulicu, spremajući se da raskrinkam tajanstvenog špijuna. Bio je to Ričard Flajšman. Tresao se od hladnoće, a lice mu je bilo izbrazdano godinama. Njegove oči su odavale čoveka koji je ceo svoj život progonjen. Pitao sam se koliko već meseci moj stari drug ne spava. Pozvao sam ga da uđe u kuću i skuvao mu kafu. Ne usuđujući se da me pogleda u lice, pitao me je za onu noć sahranjenu pre mnogo godina u baraci doktora Kaina. Ja nisam bio raspoložen za bilo kakvu vrstu uglađenosti, pa sam ga pitao šta mu je Kain tražio u zamenu za ostvarenje želje. Flajšman je, lica ispunjenog strahom i stidom, kleknuo ispred mene, preklinjući me u ~ 64 ~


suzama da mu pomognem. Nisam poklonio pažnju njegovom kukanju i zahtevao sam da mi odgovori. Šta je obećao doktoru Kainu u zamenu za njegovu uslugu? 'Svoje prvo dete', odgovorio mi je. 'Obećao sam mu svoje prvo dete...'" Flajšman mi je priznao da je godinama svojoj supruzi davao, a da ona ne zna, sredstvo koje ju je sprečavalo da začne. Međutim, kada su godine prošle, Eva Flajšman je pala u duboku depresiju i izostanak toliko željenog potomstva pretvorio je njen brak u pakao. Flajšman se bojao da će Eva, ne zatrudni li, ubrzo poludeti ili utonuti u toliko duboku tugu da će se njen život polako gasiti kao sveća bez vazduha. Rekao mi je da nije imao kome da se obrati i preklinjao me je da mu oprostim i pomognem. Ja sam mu naposletku obećao pomoć, ali ne zbog njega, nego zbog osećanja koja sam još gajio prema Evi Graj i zbog uspomene na naše nekadašnje prijateljstvo. Te iste noći isterao sam Flajšmana iz kuće, ali s potpuno drugačijom namerom od one koju je zamišljao taj čovek kog sam nekada davno smatrao svojim prijateljem. Pratio sam ga po kiši i prošao kroz ceo grad idući za njim. Pitao sam se zašto to radim. Okretala mi se utroba od same pomisli da će Eva Graj, koja me je odbila kada smo oboje bili mladi, morati da preda svoje prvo dete onom bednom vešcu. To je bio dovoljan razlog da se ponovo suočim s doktorom Kainom, iako je moja mladost već bila iščilela, a ja bio sve svesniji da ću u toj igri loše proći. Flajšmanovi koraci su me doveli do novog štaba mog starog prijatelja, Princa magle. Sada mu je dom bio putujući cirkus i, na moje iznenađenje, doktor Kain se odrekao svog zvanja proroka i vidovnjaka da bi usvojio novu, skromniju ličnost, doduše usklađeniju s njegovim smislom za humor. Sada je bio pajac koji je nastupao lica obojenog u belo i crveno, iako su njegove oči promenljive boje odavale njegov identitet čak i ispod desetak slojeva šminke. Kainov cirkus je imao šestokraku zvezdu na vrhu jednog vratila i mag se okružio trupom pajtosa koji kao da su ispod maske putujućih cirkusanata krili nešto mračnije. Uhodio sam Kainov cirkus pune dve nedelje i brzo sam otkrio da poderana i požutela tenda krije opasnu bandu prevaranata, kriminalaca i lopova koji su pljačkali gde su stigli. Ustanovio sam takođe da je loš ukus prilikom izbora slugu primorao doktora Kaina da za sobom ostavi jeziv trag zločina, nestanaka i krađa, što nije izmicalo lokalnoj policiji, koja je izbliza osećala smrad izopačenosti što se širio od tog sablasnog cirkusa. Naravno, Kain je bio svestan situacije i zato je odlučio da on i njegovi prijatelji treba da nestanu iz zemlje ne gubeći vreme, ali na diskretan ~ 65 ~


način i, ako je moguće, po strani od neprijatnih policijskih radnji. Na taj način, koristeći kockarski dug koji im je tako dobro poslužio na tacni holandski kapetan, doktor Kain je uspeo da se one noći ukrca na Orfeus. I ja s njim. Ono što se dogodilo u olujnoj noći ni ja sam ne umem da objasnim. Strašno nevreme je nateralo brod na obalu i bacilo ga na stene. Brod je pukao i za nekoliko sekundi potonuo. Ja sam se bio sakrio u jedan od čamaca za spasavanje, koji je ispao kada je brod udario o stenu i talasi su ga izbacili na plažu. Tako sam se spasao. Kain i njegovi sledbenici nalazili su se pod krmom, sakriveni ispod kutija iz straha od moguće vojne kontrole u kanalu negde na pola puta. Kada je ledena voda potopila utrobu broda, verovatno nisu ni shvatili šta se dešava..." *** „Svejedno", ipak ga je prekinuo Maks, „tela nisu pronađena." Viktor Kraj je odmahnuo glavom. „U vreme takvog nevremena, more često odnese tela", naglasio je svetioničar. „Ali ih vrati, makar prošli i dani", uzvratio je Maks. „Čitao sam o tome." „Ne veruj baš u sve što pročitaš", rekao je starac, „iako je to u ovom slučaju tačno." „Šta se moglo dogoditi?", zanimalo je Alisiju. „Godinama sam imao teoriju u koju ni ja sam nisam verovao. Čini se da je sada sve živo potvrđuje..." *** „Jedini sam preživeo brodolom Orfeusa. Međutim, kada sam se osvestio u bolnici, shvatio sam da se nešto čudno desilo. Odlučio sam da sagradim ovaj svetionik i ostanem ovde da živim, ali taj deo priče već znate. Znao sam da ona noć ne znači nestanak doktora Kaina nego samo predah. Zato sam ostao ovde sve ove godine. S vremenom, kada su Rolandovi roditelji nastradali, ja sam preuzeo brigu o njemu, a on je, zauzvrat, bio moje jedino društvo u mom izgnanstvu. Ali to nije sve. S godinama sam počinio još jednu fatalnu grešku. Hteo sam da stupim u kontakt s Evom Graj. Pretpostavljam da sam hteo da saznam da li je sve kroz šta je prošla imalo neki smisao. Flajšman me je preduhitrio i, saznavši gde živim, došao je da me poseti. Ispričao sam mu šta se desilo i to kao da ga je oslobodilo svih utvara koje su ga ~ 66 ~


godinama morile. Odlučio je da sazida kuću na plaži i ubrzo zatim rodio se mali Hakob. To su bile najbolje godine Evinog života. Do dečakove smrti. Onog dana kada se Hakob Flajšman udavio, spoznao sam da Princ magle nikada nije otišao. Sakrio se u senku, da čeka, bez žurbe, da ga neka sila vrati nazad u svet živih. I ništa nema veću snagu od obećanja..."

~ 67 ~


POGLAVLJE JEDANAESTO

Kada je stari svetioničar završio svoju priču, Maksov sat je pokazivao da je do pet po podne ostalo svega nekoliko minuta. Napolju je počela da sipi kiša nad uvalom i vetar koji je duvao s pučine uporno je udarao o kapke na prozorima kuće kod svetionika. „Bliži se nevreme", rekao je Roland, pogledom ispitujući olovni horizont okeana. „Makse, morali bismo da se vratimo kući. Tata će uskoro zvati", promrmljala je Alisija. Maks se nerado složio. Bilo mu je potrebno da dobro razmisli o svemu što je starac rekao i pokuša da uklopi delove mozgalice. Starac, koji kao da je apatično ćutao zbog napora koji je uložio da bi se setio događaja iz svog života, sedeo je i dalje u fotelji i gledao u prazno, odsutan. „Makse...", navaljivala je Alisija. Maks je ustao i ćutke se pozdravio sa starcem, koji mu je uzvratio jedva primetnim klimanjem glave. Roland je posmatrao vremešnog svetioničara nekoliko sekundi, a zatim je izašao da isprati drugove. „I šta sad?", upitao je Maks. „Ja ne znam šta da mislim", potvrdila je Alisija, sležući ramenima. „Ne veruješ u priču Rolandovog dede?", zapitkivao je Maks. „Nije lako poverovati u nju", uzvratila je Alisija. „Mora postojati neko drugo objašnjenje." Maks je upitno pogledao Rolanda. „Ni ti ne veruješ svom dedi, Rolande?" „Hoćeš li da budem iskren?", odgovorio je mladić. „Ne znam. Hajde. Da vas ispratim pre nego što se stušti nevreme." Alisija je sela na Rolandov bicikl i bez reči su krenuli put kuće. Maks se okrenuo na tren da osmotri kuću kod svetionika i pokušao je da zamisli da li je moguće da su godine samoće na toj litici mogle navesti Viktora Kraja da izmisli tu zlokobnu priču u koju je on verovao kao đače. Pustio je da mu sveža kišica pokvasi lice, seo je na bicikl i pošao nizbrdo. Priča o Kainu i Viktoru Kraju bila je vrlo živa u njegovoj glavi dok je prilazio putu koji je vodio oko uvale. Okrećući pedale na kiši, Maks je počeo da slaže činjenice na jedini način koji mu se činio prihvatljivim. Uz ~ 68 ~


pretpostavku da je sve što je starac ispričao bilo tačno, što nije bilo sasvim lako prihvatiti, situacija je i dalje bila nejasna. Moćni mag utonuo u dugu letargiju kao da se polako vraćao u život. Prema tom stanovištu, smrt Hakoba Flajšmana bila je prvi znak njegovog povratka. Međutim, bilo je nečega u celoj toj priči što je svetioničar dugo skrivao i što se Maksu sada nije uklapalo u priču. Prve munje obojile su nebo grimiznom bojom i vetar je počeo snažno da bljuje debele kapi kiše u Maksovo lice. Ubrzao je, iako mu se noge još nisu bile oporavile od jutarnjeg maratona. Imao je da pređe još nekoliko kilometara do kuće na plaži. Maks je shvatio da ne može jednostavno da prihvati starčevu priču i uzme zdravo za gotovo da je u njoj sve objašnjeno. Sablasno prisustvo vrta sa statuama i dogadaji tih prvih dana u gradu dokazivali su da se neki zlokobni mehanizam pokrenuo i da niko ne može da predvidi šta će se dalje dogadati. Uz Rolandovu i Alisijinu pomoć, ili bez nje, Maks je bio odlučan da nastavi da istražuje dok ne dođe do same istine, počevši od jedine stvari koja je izgledala kao da direktno vodi do centra te zagonetke: filmovi Hakoba Flajšmana. Što je više razmišljao o priči, to je uvereniji bio da im Viktor Kraj nije ispričao celu istinu. Ni približno celu. Alisija i Roland su bili na tremu kuće na plaži kada je Maks, skroz mokar, ostavio bicikl u garaži i otrčao da se skloni od velikog pljuska. „Već drugi put ove nedelje", nasmejao se Maks. „Ako ovako nastavim, stvarno ću se skupiti. Nećeš se valjda vraćati sada, Rolande?" „Bojim se da hoću", odgovorio je ovaj gledajući u gustu vodenu zavesu koja se besno spuštala, „neću da ostavim dedu samog." „Obuci makar kabanicu. Dobićeš upalu pluća", rekla je Alisija. „Ne treba mi. Navikao sam. A i ovo je letnje nevreme. Brzo će proći." „Glas iskustva", našali se Maks. „Pa jeste", zaključio je Roland. Troje prijatelja pogledali su se ćutke. „Mislim da je najbolje da se te teme ne dotičemo do sutra", predložila je Alisija. „Jedna noć dubokog sna pomoći će nam da sve vidimo mnogo jasnije. Makar tako kažu. „A kako da zaspim posle takve priče?", grunuo je Maks. „Tvoja sestra je u pravu", rekao je Roland. „Šlihtaro", prekinuo ga je Maks. „Nego, da promenim temu, mislio sam da se sutra vratim do broda da ~ 69 ~


opet ronim. Možda ću uspeti da pronađem sekstant koji je juče nekom ispao...", najavio je Roland. Maks je u sebi smišljao ubitačan odgovor kojim bi jasno stavio do znanja da ne misli da je dobra ideja ići na ronjenje oko Orfeusa ponovo, ali Alisija ga je preduhitrila. „Idemo i mi", promrmljala je. Šesto čulo je reklo Maksu da je ta množina proizvod čiste učtivosti. „Vidimo se, onda, sutra", odgovorio je Roland, uputivši Alisiji pogled svojih sjajnih očiju. „Ovde sam", rekao je Maks, glumatajući. „Vidimo se sutra, Makse", rekao je Roland, idući već ka biciklu. Brat i sestra su pogledom pratili Rolanda i nastavili da sede na tremu sve dok se njegova prilika nije sasvim izgubila s puta pored plaže. „Trebalo bi da obučeš suvu odeću, Makse. Dok se presvlačiš, napraviću nam nešto za večeru", predložila je Alisija. „Ti?", zgrozio se Maks. „Ti ne znaš da kuvaš." „A ko ti je rekao da nameravam da kuvam, klipane? Ovo nije hotel. Ulazi", naredila je Alisija, zločesto se smeškajući. Maks je odlučio da posluša sestrin savet i ušao je u kuću. To što Irina i njihovi roditelji nisu bili kod kuće pojačavalo mu je onaj utisak koji mu je kuća na plaži ostavila još prvog dana — da se uljez nalazi na nekom neobičnom mestu. Dok se peo uz stepenice u pravcu svoje sobe, postao je na tren svestan činjenice da već dva dana nije video Irininu odvratnu mačku. Taj gubitak ga nije nimalo zaboleo, i onako kako mu je pala na um, tako ju je i zaboravio. Verna datoj reči, Alisija nije provela u kuhinji ni sekund više nego što je neophodno. Isekla je ražani hleb na kriške, namazala ih puterom i marmeladom i sipala mleko u dve čaše. Kada je Maks primetio poslužavnik s takozvanom večerom, njegov izraz lica govorio je sve. „Reč da nisi rekao", zapretila je Alisija. „Nisam došla na ovaj svet da kuvam." „Nemoj dvaput da kažeš", uzvratio je Maks, koji svakako nije bio naročito gladan. Večerali su ćutke, čekajući da se telefon oglasi svaki čas s vestima iz bolnice, ali poziva nije bilo. „Možda su nas zvali ranije, dok smo bili na svetioniku", razmišljao je Maks. ~ 70 ~


„Možda", promrmljala je Alisija. Maks je pročitao sestrin zabrinut izraz lica. „Da se nešto desilo", obrazložio je Maks, „zvali bi nas. Sve će biti u redu." Alisija mu se slabašno nasmešila, ističući Maksu njegovu urođenu sposobnost da uteši druge argumentima u koje ni on sam nije verovao. „Pretpostavljam da je tako", složila se Alisija. „Mislim da ću poći na spavanje. A ti?" Maks je ispraznio svoju čašu i pokazao ka kuhinji. „Idem odmah, samo da pojedem još nešto. Gladan sam", slagao je. Čim je čuo da se zatvaraju vrata Alisijine sobe, Maks je spustio čašu i krenuo u garažu da uzme još filmova iz lične zbirke Hakoba Flajšmana. *** Maks je okrenuo prekidač projektora i snop svetla je obasjao zid mutnom slikom nečega što je ličilo na skup simbola. Snimak se polako fokusirao i Maks je shvatio da su navodni simboli samo cifre raspoređene po krugovima i da zapravo gleda u nečiji sat. Kazaljke na satu se nisu micale i pravile su savršeno ocrtanu senku na sferi, što je omogućavalo Maksu da pretpostavi da je kadar snimljen usred dana ili uz veoma jako osvetljenje. Film se nastavljao pokazujući sat tokom nekoliko sekundi sve dok, u početku vrlo sporo a zatim sve brže, kazaljke na satu nisu počele da se okreću u obrnutom smeru. Kamera se udaljavala i gledalac je mogao da vidi kako taj sat visi o lancu. Kamera se ponovo udaljila metar i po, i sada se videlo da lanac drži nečija bela ruka. Ruka statue. Maks je odmah prepoznao vrt sa statuama, koji se već video u filmu Hakoba Flajšmana što su ga pustili pre nekoliko dana. Raspored statua je opet bio drugačiji od onog kojeg se Maks sećao. Kamera je ponovo počela da se kreće kroz kipove, bez prekida i pauza, isto kao i u prvom filmu. Na svaka dva metra objektiv kamere se zadržavao na licu jedne od statua. Maks je proučio zaleđena lica te zle cirkuske bande jedno po jedno. Mogao je tačno da zamisli njene članove kako umiru u potpunom mraku na Orfeusu, dok im ledena voda oduzima život. Na kraju se kamera polako primicala kipu koji je stajao u centru šestokrake zvezde. Pajac. Doktor Kain. Princ magle. Pored njega, podno njegovih nogu, Maks je prepoznao nepokretnu priliku mačke koja pruža šapu s izbačenim kandžama u prazno. Maks, koji se nije sećao da ju je video kada je bio u vrtu sa statuama, kladio bi se u sve što ima da uznemirujuća sličnost kamene mačke s ljubimcem kog je Irina prvog dana ~ 71 ~


usvojila na stanici nije bila plod slučajnosti. Posmatrajući te prizore dok je zvuk kiše dobovao po prozorima a nevreme se udaljavalo dalje ka kopnu, bilo mu je veoma lako da poveruje u priču koju im je svetioničar ispričao tog istog popodneva. Zlokobno prisustvo tih pretećih silueta bilo je dovoljno da ućutka svaku sumnju ma kako osnovana bila. Kamera je prišla pajačevom licu, zaustavila se na svega pola metra od njega i stajala tako nekoliko sekundi. Maks je bacio pogled na traku i ustanovio da se film bliži kraju i da je ostalo da pregleda još svega nekoliko metara. Pokret na snimku ponovo mu je privukao pažnju. Kameno lice se pomeralo jedva primetno. Maks je ustao i otišao do zida na kojem je gledao film. Zenice tih kamenih očiju su se proširile, a usne su se polako razvukle u okrutan osmeh, otkrivajući dugačak niz zuba, dugih i oštrih poput vučjih. Maks je osetio knedlu u grlu. Nekoliko sekundi kasnije slika je nestala i Maks je čuo zvuk trake koja se okretala oko sebe same. Film se završio. Maks je ugasio projektor i duboko uzdahnuo. Sada je verovao u sve što je Viktor Kraj rekao, ali zbog toga se nije osećao bolje, naprotiv. Popeo se u svoju sobu i zatvorio vrata za sobom. Kroz prozor, u daljini, mogao je da nazre vrt sa statuama. Ponovo su obrisi kamenog vrta bili zamućeni gustom i neprozirnom maglom. Te noći, međutim, rasplesana magla nije dolazila iz šume, već kao da je izlazila iz samog vrta. Nekoliko minuta kasnije, dok se borio da zaspi i odagna sliku pajaca iz glave, Maks je zamislio da ta magla nije ništa drugo do ledeni dah doktora Kaina, koji je s osmehom čekao čas svog povratka.

~ 72 ~


POGLAVLJE DVANAESTO

Narednog jutra Maks se probudio s osećajem da mu se mozak pretvorio u kašu. Ono što se naziralo kroz njegov prozor obećavalo je divan sunčan dan. Ustao je lenjo i uzeo svoj džepni sat sa stočića. Prvo što je pomislio bilo je da se sat pokvario. Prineo ga je uhu i ustanovio da mehanizam radi odlično, što znači da je on bio taj koji je izgubio osećaj za vreme. Bilo je podne. Iskočio je iz kreveta i strčao niz stepenice. Na kuhinjskom stolu je zatekao poruku. Uzeo ju je i pročitao špicast rukopis svoje sestre.

Dobar dan, uspavana lepotice, Kad budeš čitao ovo, ja ću već biti na plaži s Rolandom. Pozajmila sam tvoj bicikl, nadam se da nemaš ništa protiv. Pošto sam videla da si sinoć bio u „ bioskopu.", nisam htela da te budim. Tata je zvao jutros rano i rekao da još ne znaju kad će moći da se vrate kući. Irina je u istom stanju, ali lekari kažu da će se verovatno probuditi iz kome za nekoliko dana. Ubedila sam tatu da se ne brine zbog nas (nije baš išlo lako). E da, nema ništa za doručak. Bićemo na plaži. Slatki snovi... Alisija.

Maks je tri puta pročitao poruku pre nego što ju je spustio na sto. Otrčao je uz stepenice i na brzinu se umio. Obukao je kupaće gaće i plavu košulju i pošao u garažu da uzme drugi bicikl. Pre nego što je stigao do puta koji vodi na plažu, želudac mu je već krčao i tražio svoju jutarnju dozu hrane. Kada je stigao do grada, skrenuo je s puta i krenuo u pekaru na glavnom trgu. Mirisi koji su dopirali odande, na pedeset metara udaljenosti od nje, i prateći zvuči odobravanja iz njegovog stomaka potvrdili su mu da je doneo dobru odluku. Pojeo je tri madlene i dva čokoladna peciva i zatim krenuo na plažu smešeći se kao da je blagosloven. *** Alisijin bicikl bio je oslonjen na nožicu pored puta koji je vodio na plažu gde je Roland imao svoj bungalov. Maks je ostavio svoj bicikl pored sestrinog i pomislio da, mada mesto nije izgledalo kao stecište lopova, ne bi bilo loše da kupe katance. Maks je zastao da pogleda u svetionik na ~ 73 ~


vrhu litice, a zatim krenuo na plažu. Ponovo je zastao dva metra pre nego što će izaći sa staze obrasle visokom travom koja je vodila do male uvale. Na samoj plaži, na dvadesetak metara od mesta na kojem se nalazio Maks, Alisija je ležala na pola puta između vode i peska. Nagnut nad njom, Roland, koji je jednu ruku držao na boku njegove sestre, prišao je Alisiji i poljubio je u usta. Maks se vratio metar unazad i sakrio se iza rastinja, nadajući se da ga nisu videli. Stajao je tako nepomičan nekoliko sekundi, pitajući se šta dalje da radi. Da došeta kao nasmešeni glupak i poželi im dobar dan? Ili da ode da prošeta? Maks sebe nije doživljavao kao uhodu, ali nije mogao da suzbije nagon da ponovo pogleda između divljih stabljika u pravcu svoje sestre i Rolanda. Mogao je da čuje njihov smeh i vidi kako Rolandove ruke stidljivo prelaze preko Alisijinog tela, uz drhtaj koji je pokazivao da je to, sve skupa, bio prvi ili možda drugi put da se nalazi u tako ozbiljnoj situaciji. Pitao se da li je i Alisiji to prvi put i, na sopstveno iznenađenje, ustanovio je da ne može da nađe odgovor na tu nepoznatu. Iako su živeli pod istim krovom, njegova sestra Alisija njemu je bila misterija. Zbunjivalo ga je to što je gleda tu, kako leži na plaži i ljubi se s Rolandom. Nije se uopšte tome nadao. Od samog početka je naslućivao da je između Rolanda i nje postojala uzajamna privlačnost, ali jedno je bilo zamišljati a nešto sasvim drugo videti to sopstvenim očima. Ponovo je provirio i najednom osetio da nema pravo da bude tu, i da taj trenutak pripada samo njegovoj sestri i Rolandu. Nečujno se vratio nazad do bicikla i otišao s plaže. Dok je to radio, pitao se nije li možda ljubomoran. Možda se tako osećao samo zato što je godinama mislio da je njegova sestra velika devojčica, bez ikakvih tajni, i da, naravno, ne ide okolo da se cmače. Na tren se nasmejao sopstvenoj naivnosti i malo-pomalo počeo da se raduje onome što je video. Nije mogao da predskaže šta će se dogoditi iduće nedelje, niti šta će doneti kraj leta, ali tog dana Maks je bio siguran da se njegova sestra oseća srećnom. A to je bilo mnogo više od onoga što se o njoj moglo reći tokom dugih minulih godina. Maks se ponovo odvezao u centar i parkirao svoj bicikl pored gradske biblioteke. Na ulazu se nalazio stari pult sa ispisanim radnim vremenom za građanstvo i nekim drugim obaveštenjima, uključujući i mesečni repertoar jedinog bioskopa u krugu od nekoliko kilometara, kao i mapa mesta. Maks je usredsredio pažnju na mapu i pažljivo je proučio. Fizionomija grada manje-više je odgovarala predstavi koju je već stekao. ~ 74 ~


Mapa je detaljno pokazivala luku, centar grada, severnu plažu gde su živeli Karverovi, uvalu Orfeusa i svetionika, sportske terene pored stanice i gradsko groblje. Jedna iskra se upalila u njegovoj glavi. Gradsko groblje. Zašto li se ranije nije toga setio? Pogledao je na sat i ustanovio da je prošlo dva po podne. Seo je na bicikl i pošao glavnom ulicom ka malom groblju, gde se nadao da će naći grob Hakoba Flajšmana. Gradsko groblje bilo je klasičan ograđen pravougaoni prostor koji se protezao uzbrdo duž dugačkog puta s visokim čempresima. Ništa originalno. Kameni zidovi su bili umereno stari i čitav prizor je bio uobičajen za mala gradska groblja gde su, izuzev nekoliko dana godišnje, ne računajući lokalne sahrane, posetioci bili retki. Kapije su bile otvorene i zarđala metalna tabla najavljivala je da je groblje otvoreno od devet do pet po podne leti i od osam do četiri zimi. Ako je čuvara uopšte bilo, Maks ga nije video. Na putu ka groblju Maks je zamišljao kako će naići na mračno i zlokobno mesto, ali mu je blistavo sunce s početka leta davalo izgled malog unutrašnjeg dvorišta, mirnog i neodređeno tužnog. Maks je naslonio bicikl na zid i zakoračio u groblje u kojem su se nalazili brojni mauzoleji koji su verovatno pripadali porodicama s dugom tradicijom, kao i zidovi s nišama novije gradnje. Maks je razmišljao o tome kako su Flajšmanovi možda poželeli da sahrane svog malog Hakoba daleko odatle, ali intuicija mu je govorila da ostaci naslednika doktora Flajšmana leže na istom mestu gde se naslednik i rodio. Maksu je trebalo skoro pola sata da nađe Hakobov grob, na samom kraju groblja, u senci dva stara čempresa. Radilo se o malom kamenom mauzoleju koji je zbog vremenskih uslova i kiše izgledao pomalo napušteno i zaboravljeno. Imao je oblik uskog kvadra od pocrnelog, štrokavog mermera. Dve statue anđela koje su tužno gledale u nebo čuvale su vrata od kovanog gvožđa. Između zarđalih šipki na kapiji još se video buket suvog cveća ostavljenog ko zna kad. Maks je osetio da to mesto zrači nekim patosom, i mada je bilo jasno da ga dugo niko nije obilazio, odjeci bola i tragedije još su se čuli kao da su tu tek odnedavno. Maks je pošao uskom stazom između grobova koja je vodila do mauzoleja. Stao je ispred praga. Vrata su bila odškrinuta i iznutra je dopirao snažan miris ustajalosti. Tišina je bila apsolutna. Pogledao je još jednom u kamene anđele koji su čuvali grob Hakoba Flajšmana i ušao, svestan toga da bi, sačeka li minut duže, utekao odatle punom brzinom. ~ 75 ~


Mauzolej je iznutra bio u mraku i Maks je video trag uvelog cveća na podu koji je vodio do spomen-ploče, na kojoj je bilo uklesano ime Hakoba Flajšmana. Ali bilo je tu još nečeg. Ispod imena se nalazio simbol šestokrake zvezde, nasred nadgrobne ploče koja je čuvala dete. Maks je osetio neprijatne žmarce duž kičme i prvi put se zapitao zašto je na to mesto došao sam. Svetla je bilo sve manje. Maks je izvadio svoj časovnik da vidi koliko je sati, pitajući se da se nije možda zadržao duže nego što treba, pa da je čuvar groblja zatvorio kapiju i njega unutra. Kazaljke na njegovom satu pokazivale su da je tek prošlo tri po podne. Maks je duboko udahnuo i smirio se. Još jednom je pogledao u grob, i utvrdivši da nema više ničeg što bi mu moglo osvetliti priču o doktoru Kainu, spremio se da krene. Tada je primetio da nije sam u mauzoleju i da se jedna tamna silueta mrda na tavanici, krećući se ka njemu bešumno kao insekt. Maks je osetio kako mu sat klizi iz šaka oblivenih hladnim znojem kada je podigao pogled. Jedan od kamenih anđela koje je video na ulazu hodao je, okrenut naglavačke, po svodu. Prilika se zaustavila i, gledajući u Maksa, iskezila zube i preteći uperila kažiprst u njega. Crte tog lica polako su se preinačile i poznata fizionomija pajaca čiju je masku uzeo doktor Kain izronila je na površinu. Maks je u njegovom pogledu uspeo da vidi gorući bes i mržnju. Hteo je da otrči do vrata i pobegne, ali nije vladao svojim udovima. Nakon nekoliko trenutaka, pojava je nestala u senci i Maks je stajao skamenjen pet dugih minuta. Došavši ponovo do daha, potrčao je do izlaza ne zastajući i ne osvrćući se sve dok nije seo na bicikl i došao na razdaljinu od sto metara od grobljanske kapije. Okretanje pedala bez predaha pomoglo mu je da se smiri i povrati kontrolu nad sobom. Mislio je da je bio predmet trika, jezive manipulacije njegovih sopstvenih strahova. Čak i da je tako, pomisao na to da se vrati tamo da uzme svoj sat bila je odbačena. Smirivši se, Maks je ponovo krenuo ka uvali. Ovoga puta, međutim, nije tražio svoju sestru Alisiju i Rolanda, nego starog svetioničara kojem je imao da postavi nekoliko pitanja. *** Starac je veoma pažljivo saslušao šta se dogodilo na groblju. Kada je Maks završio, ozbiljno je klimnuo glavom i pokazao Maksu da sedne pored njega. „Mogu li da budem otvoren?", upitao ga je Maks. „Očekujem da budeš, dečače", odgovorio je starac. „Samo napred." ~ 76 ~


„Imam utisak da nam juče niste rekli sve što znate. I nemojte me pitati zašto verujem da je tako. Takav predosećaj imam", rekao je Maks. Izraz na svetioničarevom licu nije se promenio. „U šta još veruješ, Makse?", upitao je Viktor Kraj. „Verujem u to da će taj doktor Kain, ili ko god da je, nešto uraditi. Veoma brzo", nastavio je Maks. „I verujem da je sve što se događa ovih dana samo znak onoga što se tek sprema." „Što se tek sprema", ponovio je svetioničar. „Zanimljiv način da se to kaže, Makse." „Vidite, gospodine Kraju", počeo je Maks. „Upravo sam se prepao na smrt. Već nekoliko dana se dešavaju veoma čudne stvari i siguran sam da smo moja porodica, vi, Roland i ja u nekoj opasnosti. Nemam snage da trpim dodatnu tajanstvenost." Starac se nasmešio. „To mi se već dopada. Direktno i ubedljivo", smejao se Viktor Kraj neuverljivo. „Vidi, Makse, ja vam juče nisam ispričao priču o doktoru Kainu da bih vas zabavio niti da bih se prisećao starih vremena. Ispričao sam vam je da biste znali šta se zbiva i da biste se pazili. Ti si zabrinut nekoliko dana, a ja sam na ovom svetioniku već dvadeset pet godina s jednim jedinim ciljem - da motrim na tu zver. To je jedina svrha mog života. I ja ću prema tebi biti otvoren, Makse. Neću da prokockam dvadeset pet godina jer je neki klinac, novajlija, odlučio da se igra detektiva. Možda nije trebalo ništa da vam kažem. Možda je najbolje da zaboraviš sve što sam ti rekao i da se kloniš tih statua i mog unuka." Maks je hteo da se usprotivi, ali svetioničar je podigao ruku, stavljajući mu do znanja da ne sme da zucne. „Ono što sam vam ispričao više je nego što treba da znate", presudio je Viktor Kraj. „Ne pritiskaj, Makse. Zaboravi na Hakoba Flajšmana i spali te filmove koliko danas. To je najbolji savet koji mogu da ti dam. A sada, dečače, odlazi odavde." *** Viktor Kraj je gledao kako se Maks udaljava nizbrdo na biciklu. Uputio je dečaku grube i nepravedne reči, ali u dubini duše je verovao da je to najrazumnije što može da uradi. Dečak je bio bistar i nije mogao da ga prevari. Znao je da krije nešto od njih, ali čak ni tako nije mogao da dokuči ozbiljnost te tajne. Vreme između događaja se skraćivalo, i posle dve i po decenije strah i teskoba zbog novog dolaska doktora Kaina rađali su se pred njim na zalasku njegovog života, kad se osećao samim i slabim. ~ 77 ~


Viktor Kraj je pokušao da odagna gorko sećanje na celo jedno postojanje povezano s tom zlom jedinkom, počev od prljavog predgrađa njegovog detinjstva do njegovog zatočeništva u svetioniku. Princ magle mu je oteo najboljeg druga iz detinjstva, jedinu ženu koju je voleo, a na kraju i svaki minut njegovog dugog zrelog doba, pretvorivši ga tako u svoju senku. Tokom beskrajnih noći na svetioniku imao je običaj da zamišlja kakav bi mu bio život da sudbina nije odlučila da mu ukrsti put s tim moćnim magom. Sada je znao da će sećanja koja će ga pratiti poslednjih godina njegovog života biti samo fantazije iz biografije koju nikada nije proživeo. Njegova jedina nada sada je bio Roland i čvrsto obećanje koje je dao samom sebi da će mu obezbediti budućnost daleko od tog košmara. Ostalo je vrlo malo vremena, a njegova snaga nije bila ona koja ga je nekada nosila. Za svega dva dana navršiće se dvadeset pet godina od noći u kojoj se Orfeus nasukao nedaleko odatle i Viktor Kraj je mogao da oseti kako Kain svakim minutom postaje sve snažniji. Starac je prišao prozoru i pogledom potražio tamnu siluetu olupine Orfeusa u dubinama plave vode uvale. Preostalo je još nekoliko sati sunca pre nego što se smrači i padne noć koja bi mogla biti njegova poslednja noć na svetioniku. *** Kada je Maks ušao u kuću na plaži, Alisijina poruka i dalje je stajala na trpezarijskom stolu, što je značilo da se njegova sestra još nije vratila i da je i dalje u Rolandovom društvu. Pustoš koja je vladala kućom uklopila se u usamljenost koju je osećao u tom trenutku. Još su mu u ušima odzvanjale starčeve reči. Iako ga je starčevo ponašanje zabolelo, Maks nije osećao ništa negativno prema njemu. Bio je siguran da taj čovek nešto skriva; ali je isto tako bio siguran da za svoje ponašanje ima debele razloge. Popeo se u svoju sobu i legao na krevet, razmišljajući o tome kako taj slučaj prevazilazi njegove sposobnosti, te kako, iako su delovi te zagonetke bili vidljivi, nije bio kadar da ih sve uklopi u celinu. Možda je trebalo da posluša savete Viktora Kraja i zaboravi na celi slučaj, makar na sat-dva. Pogledao je na noćni stočić i video da se Kopernikova knjiga i dalje nalazi tu, posle nekoliko dana zapostavljenosti, kao racionalni protivotrov svim zagonetkama koje su ga okruživale. Otvorio je knjigu na mestu na kojem je ranije stao i pokušao da se usredsredi na razmatranja o kretanju planeta u kosmosu. Verovatno bi mu Kopernikova pomoć dobro došla da raspetlja zaplet te misterije u kojoj ~ 78 ~


se našao. Ali Kopernik je očigledno bio izabrao pogrešno vreme za svoj odmor na zemlji. U jednom beskonačnom univerzumu bilo je previše stvari koje su izmicale ljudskoj spoznaji.

~ 79 ~


POGLAVLJE TRINAESTO

Satima kasnije, kada je Maks već večerao i kada mu je ostalo još deset strana da završi čitanje knjige, do ušiju mu je dopro zvuk bicikala koji ulaze u baštu. Maks je čuo Rolandov i Alisijin glas; šaputali su skoro čitav sat dole na tremu. Negde oko ponoći, Maks je spustio knjigu na noćni stočić i ugasio svetlo. Konačno je čuo zvuk Rolandovog bicikla kako odlazi putem pored plaže i Alisijinih koraka koji su se polako peli uz stepenice. Koraci njegove sestre zaustavili su se na tren ispred njegovih vrata. Nekoliko sekundi kasnije, Alisija je produžila do svojih vrata. Maks je čuo kako njegova sestra leže u krevet i spušta cipele na drveni pod. Setio se slike Rolanda koji ljubi Alisiju tog jutra na plaži i osmehnuo se u mraku. Makar je jednom bio siguran da će njegovoj sestri biti potrebno mnogo vremena da zaspi. *** Narednog jutra Maks je odlučio da ustane pre sunca, i u zoru je već okretao pedale svog bicikla idući ka gradskoj pekari, s namerom da kupi ukusan doručak i tako spreči Alisiju da pripremi nešto po svojoj volji (hleb s puterom i marmeladom i mleko). U samu zoru u mestu je vladao mir koji ga je podsećao na nedeljna jutra u velikom gradu. Tek je poneki nemi prolaznik narušavao narkotično stanje ulica, u kojima su čak i kuće, sa zatvorenim kapcima, izgledale kao da spavaju. U daljini, dalje od ulaza u luku, malobrojni ribarski čamci koji su činili lokalnu flotu kretali su pramcem ka pučini da se ne vrate sve do sumraka. Pekar i njegova ćerka, bucmasta devojka ružičastih obraza koja je bila tri puta veća od njegove sestre Alisije, pozdravili su Maksa, i dok su mu pakovali ukusna, tek napravljena peciva, upitali su za Irinino stanje. Vesti su se prenosile brzinom svetlosti i, kako se čini, mesni lekar je radio još ponešto osim što je meštanima prilikom kućnih poseta merio temperaturu. Maks je uspeo da se vrati u kuću na plaži dok je doručak još čuvao neodoljivu toplotu peciva koje se još puši. Bez svog sata nije mogao pouzdano znati koliko je sati, mada je pretpostavljao da je nekoliko minuta do osam. Suočen s neželjenom mogućnošću da čeka da se Alisija probudi da bi doručkovali, odlučio je da uradi nešto smelo i lukavo. Tako ~ 80 ~


je, uz topli doručak kao izgovor, na tacnu stavio plodove pećnice, mleko i dve salvete, i popeo se u Alisijinu sobu. Pokucao je na vrata, a pospan glas njegove sestre odgovorio je nešto nerazgovetnim mrmljanjem. „Rum servis", rekao je Maks. „Mogu li da uđem?" Gurnuo je vrata i ušao u sobu. Alisija je pokrila glavu jastukom. Maks je bacio pogled po sobi, na stvari prebačene preko stolice, i galeriju Alisijinih ličnih stvari. Devojačka soba je Maksu uvek bila opčinjavajuća misterija. „Brojim do pet", rekao je Maks, „a onda počinjem da jedem doručak." Lice njegove sestre pomolilo se ispod jastuka. U vazduhu se osećao miris putera. *** Roland ih je čekao na plaži. Nosio je stare pantalone kojima je isekao nogavice i koje su mu istovremeno služile i kao kupaći kostim. Pored njega se nalazio mali drveni čamac, ne duži od tri metra. Plovilo je izgledalo kao da je provelo trideset godina na suncu zaglavljeno na plaži, a drvo je poprimilo sivkast ton koji su malobrojne fleke plave farbe što se još nisu skinule jedva uspevale da prikriju. Činilo se da se Roland, bez obzira na to, divi svom čamcu kao da se radi o luksuznoj jahti. I dok su brat i sestra gazili po šljunku ka plaži, Maks je mogao da vidi da je Roland na pramcu ispisao ime čamca — Orfeus II. Farba je bila sveža, verovatno ju je naneo tog jutra. „Od kada ti imaš čamac?", upitala je Alisija, pokazujući na rasklimatano plovilo u koje je Roland već stavio opremu za ronjenje i nekoliko košara tajanstvenog sadržaja. „Od pre tri sata. Jedan lokalni ribar je hteo da raskomada čamac za drva, ali ubedio sam ga i poklonio mi ga je u zamenu za uslugu", objasnio je Roland. „Uslugu?", upitao je Maks. „Ja mislim da si uslugu ti njemu učinio." „Možeš da ostaneš na kopnu ako želiš", uzvratio je Roland šaljivo. „Hajde, ukrcavanje." Izraz „ukrcavanje" nije baš odgovarao brodu koji je stajao pred njima, ali prešavši petnaest metara, Maks je ustanovio da se njegova predviđanja o trenutnom brodolomu ne ostvaruju. Zapravo, čamac se stabilno kretao prateći svaki zamah vesla koji je Roland pravio. „Poneo sam jedan mali izum koji će vas iznenaditi", rekao je Roland. Maks je pogledao u jednu prekrivenu košaru i podigao je poklopac nekoliko centimetara. ~ 81 ~


„Šta je ovo?", promrmljao je. „Podvodni prozor", pojasnio je Roland. „U stvari, to je kutija sa staklenim dnom. Ako je staviš na površinu vode, možeš da vidiš dno a da ne moraš da zaroniš. To je kao prozor." Maks je pokazao na sestru Alisiju. „Tako ćeš moći da vidiš bar nešto", nagovestio je, zadirkujući je. „Ko ti je rekao da nameravam da ostanem gore? Danas ja ronim ", odgovorila je Alisija. „Ti? Pa ti ne znaš da roniš!", uzviknuo je Maks, pokušavajući da razbesni sestru. „Ako ronjenjem zoveš ono što si radio pre neki dan, onda ne znam", zadirkivala ga je Alisija, ne odustajući od borbe. Roland je nastavio da vesla, ne raspirujući vatru između brata i sestre, i zaustavio je čamac na nekih četrdeset metara od obale. Pod njima su se, na dnu, širili tamni obrisi olupine Orfeusa kao senka velike ajkule koja čeka opružena na pesku. Roland je otvorio jednu od košara i izvadio zarđalo sidro koje je bilo vezano za debeli, vidno istrošeni konopac. Videvši takvu napravu, Maks je pretpostavio da su sve te morske stvarčice deo paketa u vezi sa kojim je Roland napravio dogovor kako bi spasao jadni čamac dostojanstvenog kraja, odgovarajućeg njegovom stanju. „Pazite, sad će nas poprskati!", uzviknuo je Roland bacajući u more sidro dva metra od čamca. Vezao je konopac sidra za mali prsten koji se nalazio na pramcu. Čamac se blago zanjihao i konopac se zategao, zbog čega je skalamerija zaškripala. Maks je bacio sumnjičav pogled na spojeve. „Neće potonuti, Makse. Veruj mi", tvrdio je Roland, vadeći podvodni prozor iz košare i smeštajući ga na vodu. „To isto je rekao kapetan Titanika pre nego što su isplovili", uzvratio je Maks. Alisija se nagnula da pogleda kroz kutiju i prvi put je videla olupinu Orfeusa kako počiva na dnu. „Neverovatno je!", uzviknula je pred podvodnim prizorom. Roland se zadovoljno nasmešio i pružio joj naočare za ronjenje i peraja. „Čekaj samo da ga vidiš izbliza", rekao je Roland, stavljajući opremu. Prva je u vodu skočila Alisija. Roland je, sedeći na ivici čamca, uputio Maksu umirujuć pogled. ~ 82 ~


„Ne brini. Paziću je. Ništa joj se neće desiti", uveravao gaje. Roland je skočio u more i pridružio se Alisiji, koja je čekala na oko tri metra od broda. Oboje su mahnuli Maksu i nekoliko sekundi kasnije nestali ispod površine. Pod vodom, Roland je uhvatio Alisiju za ruku i polako je vodio iznad ostataka Orfeusa. Temperatura vode je blago pala od kada su poslednji put ronili na tom mestu i zahlađenje je bilo primetnije na većim dubinama. Roland se već navikao na tu pojavu, koja se obično javljala u prvim letnjim danima, posebno kada su hladne struje koje su dolazile s pučine brzo prolazile na šest-sedam metara ispod površine. Shvatajući situaciju, Roland je odlučio da tog dana neće dozvoliti ni Alisiji ni Maksu da zarone s njim do same olupine Orfeusa, ima sasvim dovoljno dana tokom ostatka leta za njihove pokušaje. Alisija i Roland su plivali iznad celog broda. S vremena na vreme bi stali da uzmu vazduh i natenane razgledaju brod koji je ležao u polusablasnom svetlu dna. Roland je naslućivao da je Alisija uzbuđena prizorom, i nije skidao oka s nje. Znao je da, ukoliko hoće da roni u miru i sa zadovoljstvom, treba da roni sam. Kada bi ronio s nekim, naročito s novajlijama kao što su bili njegovi novi drugovi, morao je da bude podvodna dadilja. Bez obzira na to, bilo mu je naročito drago što s Alisijom i njenim bratom deli taj magični svet koji je godinama pripadao samo njemu. Osećao se kao vodič u začaranom muzeju koji prati neke posetioce u halucinantnoj šetnji kroz potonulu katedralu. Podvodna panorama, međutim, nudila je druge draži. Dopadalo mu se da gleda Alisijino telo kako se kreće kroz vodu. Pri svakom njenom zamahu ruke mogao je videti kako se mišići grudi i nogu napinju a njena koža postaje plavičastobela. Zapravo, osećao se prijatnije dok ju je tako posmatrao, kada ona ne zna da je on nervozno gleda. Ponovo su izronili da uzmu vazduh i ustanovili da se čamac i Maksova nepomična silueta nalaze na više od dvadeset metara od njih. Alisija mu se euforično nasmejala. Roland je uzvratio osmehom, ali u sebi je pomislio da bi najbolje bilo da se vrate do čamca. „Možemo li da siđemo do broda i uđemo u njega?", upitala je Alisija, isprekidano dišući. Roland je primetio da su njene ruke i noge postale smežurane. „Danas ne možemo", odgovorio je. „Hajde da se vratimo u čamac." ~ 83 ~


Alisija je prestala da se smeška, naslućujući senku zabrinutosti na Rolandovom licu. „Šta ti je, Rolande?" Roland se prijatno nasmešio i odmahnuo glavom. Nije hteo tada da priča o podvodnim strujama od pet stepeni. U tom trenutku, dok je Alisija počela da zamahuje ka čamcu, Roland je osetio da mu je srce preskočilo. Jedna tamna senka kretala se po dnu uvale, ispod njih. Alisija se okrenula da ga pogleda. Roland joj je pokazao da nastavi bez zaustavljanja i gurnuo je glavu pod vodu da bi pregledao dno. Jedna tamna silueta, slična senci velike ribe, plivala je šunjajući se oko olupine Orfeusa. Roland je na tren pomislio da je ajkula, ali na drugi pogled je shvatio da greši. Nastavio je da pliva za Alisijom ne skidajući pogled s tog neobičnog obličja koje kao da ih je pratilo. Silueta je plivala u senci Orfeusa ne izlažući se direktno svetlu. Sve što je Roland uspeo da vidi bilo je izduženo telo nalik dugačkoj zmiji i neobično trepćuće svetlo koje ga je obavijalo kao ogrtač od prigušenih odblesaka. Roland je pogledao u čamac i ustanovio da ih deli još deset metara od njega. Senka ispod njegovih nogu kao da je promenila pravac. Roland je pregledao dno i ustanovio da to obličje izlazi na svetlost i da se polako penje ka njima. Moleći boga da Alisija još ništa nije primetila, uhvatio je devojku za ruku i zaplivao iz sve snage ka čamcu. Alisija se uspaničila i gledala ga ne razumejući ništa. „Plivaj ka čamcu! Brzo!", povikao je Roland. Alisija nije razumela šta se dešava, ali na Rolandovom licu se videla tolika uspaničenost da nije htela ništa ni da misli ni da pita i postupila je kako joj je naređeno. Rolandov uzvik je uplašio Maksa, koji je gledao kako njegov prijatelj i Alisija očajnički plivaju ka njemu. Trenutak kasnije, video je tamnu senku kako se penje ka površini. „Blagi bože!", promrmljao je, skamenjen. Roland je gurnuo Alisiju tako da je mogla da dodirne trup čamca. Maks je požurio da uhvati sestru ispod ramena i povuče je nagore. Alisija je snažno zamahnula perajima i zahvaljujući tome uspela da preko Maksa upadne u čamac. Roland je duboko udahnuo i spremio se da uradi isto to. Maks mu je iz čamca pružio ruku, ali Roland je na njegovom licu mogao da vidi užasnutost onim što je video iza njega. Roland je osetio kako njegova ruka klizi niz Maksovu podlakticu i imao je predosećaj da iz vode neće izaći živ. Polako, nešto hladno ščepalo ga je za noge i neverovatnom snagom povuklo u dubine. ~ 84 ~


*** Prevazilazeći prve sekunde panike, Roland je otvorio oči i pogledao u ono što gaje nosilo sa sobom ka mračnim dubinama. Na tren je pomislio da halucinira. Ono što je video nije bila čvrsta forma, nego jedna neobična silueta načinjena od nečega što je izgledalo kao tečnost koncentrisana do velike gustine. Roland je gledao u tu sluđujuću pokretnu vodenu strukturu koja je neprekidno menjala oblik i pokušao da se oslobodi njenog smrtnog zagrljaja. Vodeno biće se uvrnulo i sablasno lice koje je video u snovima, lice pajaca, okrenulo se ka njemu. Pajac je razjapio svoje ogromne čeljusti pune zuba dugih i oštrih poput mesarskih noževa, a oči su mu se uvećale do veličine tacne za čaj. Roland je osetio da mu nedostaje vazduh. To biće, šta god bilo, moglo je da se oblikuje prema sopstvenom nahođenju, a namere su mu izgledale jasno: da odvuče Rolanda u potopljeni brod. Dok se Roland pitao koliko će dugo još biti u stanju da zadrži vazduh pre nego što se preda i udahne vodu, ustanovio je da je svetlo oko njega nestalo. Nalazio se u Orfeusu i okolni mrak je bio potpun. *** Maks je gutao pljuvačku dok je nameštao masku za ronjenje i spremao se da skoči u vodu da traži svog druga Rolanda. Znao je da je pokušaj spasavanja apsurdan. Za početak, on jedva da je znao da roni, a čak i da je znao, nije hteo ni da zamisli šta bi se desilo ako bi po ulasku u vodu onaj neobičan vodnjikav oblik koji je ščepao Rolanda krenuo za njim. Međutim, nije mogao mirno da sedi u čamcu i pusti prijatelja da umre. Dok je navlačio peraja, um mu je ponudio hiljadu razumnih objašnjenja u vezi s onim što se upravo dogodilo. Rolanda je uhvatio grč, promena temperature vode dovela je do srčanog udara... Svaka teorija bila je bolja od toga da prihvati da je ono što je Rolanda odvuklo u dubine stvarno. Pre nego što je skočio u vodu, pogledao je još jednom svoju sestru. Na njenom licu se jasno ogledala borba između želje da spase Rolanda i panični strah od toga da će njen brat doživeti istu sudbinu. Pre nego što bi ih zdrav razum oboje uzeo pod svoje, Maks je skočio i zaronio u bistre vode uvale. Ispod njega se pružao trup Orfeusa sve do mesta na kojem se više nije tako jasno videlo. Maks je uz pomoć peraja otplivao do pramca broda, do mesta na kojem je poslednji put video Rolandovu siluetu. Maksu se učinilo da vidi treperavo svetio kroz pukotine na potopljenom trupu. Svetlo se završavalo slabim neprekidnim svetlom koje je dopiralo kroz pukotinu na brodu. Izgledalo je kao da je neko zapalio vatru stotinu sveća ~ 85 ~


u Orfeusu. Kada se vertikalno namestio iznad ulaza u brod, izronio je na površinu da uzme vazduh i ponovo zaronio ne zaustavljajući se sve dok nije stigao do trupa. Spustiti se duž tih deset metara bilo je mnogo teže nego što je zamišljao. Na pola puta je počeo da oseća bolni pritisak u ušima i uplašio se da će mu bubne opne pući u vodi. Kada je došao do hladne struje, mišići na ćelom telu napeli su mu se kao žice i morao je da maše perajima iz sve snage da ga struja ne bi odvukla kao da je suv list. Maks se snažno uhvatio za trup broda boreći se da se smiri. Pluća su mu gorela i znao je da je na korak od panike. Pogledao je ka površini i video majušni trup čamca, beskonačno dalek. Shvatio je da, ako smesta ne uradi nešto, ničemu neće služiti to što se spustio dole. Svetlost je naizgled dolazila iz skladišta i Maks je pratio njen trag koji je otkrivao utvarni prizor potopljenog broda i činio da izgleda kao zlokobna podvodna katakomba. Prošao je kroz hodnik u kojem su jedra u dronjcima plutala kao da su meduze. Na samom kraju hodnika, Maks je video odškrinuta vrata, iza koji se krio izvor te svetlosti. Zanemarujući dodir odvratnih trulih dronjaka na svojoj koži, uhvatio je kvaku na pregradnim vratima i povukao je svom snagom koju je uspeo da prikupi. Iza vrata se nalazilo glavno skladište vinskog podruma. U središtu se Roland borio za to da se iskobelja iz zagrljaja tog vodenog bića koje je sada poprimilo oblik pajaca iz vrta sa statuama. Svetlost koju je Maks video izvirala je iz njegovih okrutnih očiju, neprikladno velikih spram njegovog lica. Maks je uleteo u podrum i biće je podiglo glavu i pogledalo ga. Maks je osetio nagon da smesta počne da beži, ali osvrt na uhvaćenog prijatelja naterao ga je da se suoči s tim pogledom poludelog besa. Biće je promenilo lice i Maks je prepoznao kamenog anđela s lokalnog groblja. Rolandovo telo je prestalo da se batrga i postalo nepokretno. Biće ga je pustilo i Maks je, ne čekajući njegovu reakciju, doplivao do svog prijatelja i uhvatio ga pod ruku. Roland je bio izgubio svest. Ako ga ne izvuče na površinu za nekoliko sekundi, izgubiće život. Maks ga je dovukao do vrata. U tom trenutku, biće u obliku anđela s licem pajaca dugih očnjaka bacilo se na njega, pružajući svoje oštre kandže. Maks ga je pesnicom udario u glavu i prošao mu kroz lice, koje je bilo sama voda, toliko hladna da je sam kontakt s kožom izazivao gorući bol. Doktor Kain je ponovo izvodio svoje trikove. Maks je povukao ruku i prilika je iščeznula, a s njom i njeno svetlo. Maks je, držeći se za ono malo daha što mu je ostalo, odvukao Rolanda ~ 86 ~


kroz hodnik podruma i izvan trupa. Kada su stigli dotle, pluća su mu bila na ivici prskanja. Nesposoban da zadrži disanje i sekund više, pustio je sav vazduh koji je zadržavao. Uhvatio je Rolandovo nesvesno telo i počeo da udara perajima ka površini, verujući da će zbog nedostatka vazduha svakog trenutka izgubiti svest. Agonija tih poslednjih deset metara penjanja činila se dugom poput večnosti. Kada je konačno isplivao na površinu, kao da se ponovo rodio. Alisija se bacila u vodu i doplivala do njih. Maks je nekoliko puta duboko udahnuo, boreći se s oštrim bolom koji je osećao u grudima. Popeti Rolanda u čamac nije bilo lako i Maks je primetio da Alisija, boreći se da podigne teško besvesno telo, tare kožu na rukama o bodljikavo drvo čamca. Uspevši da ga ubace u čamac, okrenuli su Rolanda na stomak i nekoliko puta mu pritisnuli leđa, terajući njegova pluća da izbace vodu koju su udahnula. Alisija, oblivena znojem i krvavih ruku, uhvatila je Rolanda za ruke i pokušala da ga primora da diše. Naposletku je duboko udahnula i zapušivši mladićeve nozdrve energično izdahnula sav taj vazduh u Rolandova usta. Bilo je potrebno ponoviti tu radnju pet puta dok Rolandovo telo nije odgovorilo, uz snažan trzaj, i počelo da bljuje morsku vodu i da se grči. Maks se trudio da ga drži. Roland je konačno otvorio oči i njegovo žućkasto lice ponovo je polako počelo da poprima boju. Maks mu je pomogao da se uspravi i da malopomalo počne normalno da diše. „Dobro sam", promucao je Roland, podižući ruku da umiri prijatelje. Alisija je spustila ruke i zaplakala, jecajući onako kako je Maks nikada ranije nije video da to čini. Maks je sačekao nekoliko minuta dok nije bilo izvesno da Roland može da se drži sam, zatim je uzeo vesla i počeo da vesla ka obali. Roland ga je gledao ćutke. Spasao mu je život. Maks je znao da će ga taj očajan pogled, pun zahvalnosti, uvek pratiti. *** Brat i sestra su stavili Rolanda da spava na krevet u bungalovu na plaži i pokrili ga prekrivačima. Niko od njih nije osećao želju da razgovara o onome što se dogodilo, bar ne još. To je bio prvi put da je pretnja Princa magle bila tako bolno opipljiva i bilo je teško naći reči koje bi mogle izraziti uznemirenost koju su osećali u tim trenucima. Zdrav razum je govorio da je najbolje udovoljiti neposrednim potrebama, i tako su i postupili. Roland je u bungalovu imao majušni pribor za prvu pomoć, koji je Maks upotrebio da bi dezinfikovao Alisijine rane. Roland je zaspao za ~ 87 ~


nekoliko minuta. Alisija ga je gledala iskrivljenog lica. „Biće mu dobro. Iscrpljen je, to je sve", rekao je Maks. Alisija je pogledala u svog brata. „A ti? Spasao si mu život", rekla je Alisija, čiji je glas govorio da je na ivici živaca. „Niko ne bi bio kadar da uradi ono što si ti uradio, Makse." „On bi to uradio za mene", rekao je Maks, koji je hteo da izbegne tu temu. „Kako si?", bila je uporna njegova sestra. „Hoćeš istinu?", upitao je Maks. Alisija je klimnula glavom. „Mislim da ću povratiti", nasmešio se Maks. „Nikada se nisam gore osećao." Alisija je snažno zagrlila brata. Maks se prepustio, opuštenih ruku, ne znajući radi li se o izlivu bratske nežnosti ili izrazu straha koji je njegova sestra proživela malo pre toga, kada su pokušavali da povrate Rolanda. „Volim te, Makse", šapnula mu je Alisija. „Čuješ li me?" Maks je ćutao, zbunjen. Alisija ga je pustila iz sestrinskog zagrljaja i okrenula se ka vratima bungalova, okrećući mu leđa. Maks je shvatio da njegova sestra plače. „Nikad to nemoj zaboraviti, mili moj", promrmljala je. A sad idi da spavaš. I ja ću." „Ako sada zaspim, neću više ustati", šapnuo je Maks. Pet minuta kasnije troje prijatelja spavalo je dubokim snom u bungalovu na plaži i ništa ih na svetu ne bi moglo probuditi.

~ 88 ~


POGLAVLJE ČETRNAESTO

Kada je palo veče, Viktor Kraj se zaustavio na sto metara od kuće na plaži, gde su Karverovi napravili svoj novi dom. To je bila ista ona kuća u kojoj je jedina žena koju je istinski voleo, Eva Graj, donela na svet Hakoba Flajšmana. Kada je ponovo video belu fasadu vile, otvorile su mu se stare rane na duši, za koje je mislio da su zauvek zarasle. Svetla u kući bila su pogašena i mesto je izgledalo pusto. Viktor Kraj je pretpostavio da su deca i dalje u gradu s Rolandom. Svetioničar je prešao put do kuće i preskočio belu ogradu koja ju je okruživala. Ista vrata i isti prozori kojih se odlično sećao blistali su pod poslednjim zracima sunca. Starac je prošao kroz vrt do zadnjeg dvorišta i izašao u polje koje se pružalo iza kuće na plaži. U daljini se videla šuma i na samom njenom pragu — vrt sa statuama. Mnogo je vremena prošlo od kada je poslednji put bio na tom mestu i zastao je ponovo da bi ga pogledao iz daljine, bojeći se da razmišlja o onome što se nalazilo iza njegovih zidina. Gusta magla širila se prema kući kroz mračne šipke na ogradi vrta sa statuama. Viktor Kraj se plašio i osećao se starim. Strah koji mu je izjedao dušu bio je isti onaj koji je osetio nekoliko decenija ranije u uličicama onog industrijskog predgrađa, gde je prvi put čuo glas Princa magle. Sada, na zalasku života, taj krug kao da se zatvarao i, pri svakom potezu, starac je osećao da više nema aduta za konačnu rundu. Svetioničar je odlučnim korakom došao do ulaza u vrt sa statuama. Ubrzo ga je magla koja je iznutra kuljala obavila sve do struka. Viktor Kraj je svoju drhtavu ruku uvukao u džep jakne i izvadio jednu jaku baterijsku lampu, kao i svoj stari revolver, koji je brižljivo napunio pre nego što je krenuo. S oružjem u ruci, ušao je u ograđeni prostor, uključio baterijsku lampu i osvetlio vrt iznutra. Snop svetla je otkrio neobičan prizor. Viktor Kraj je spustio revolver i protrljao oči, misleći da je počeo da halucinira. Nešto je pošlo po zlu, jer to što je video nije bilo ono što je očekivao. Pustio je da snop svetla baterijske lampe ponovo prodre kroz maglu. Nije mu se priviđalo: vrt sa statuama bio je prazan. Zbunjeni starac je prišao da izbliza pogleda prazna i napuštena ~ 89 ~


postolja. Dok je pokušavao da sredi svoje misli, Viktor Kraj je čuo daleko mumlanje nove oluje koja se približavala i podigao je pogled ka obzorju. Preteći prekrivač tamnih i mutnih oblaka širio se nebom kao mrlja mastila po površini vode. Munja je sevnula nebom i raspolutila ga, a odjek groma je stigao do obale kao udaranje u doboš koje najavljuje bitku. Viktor Kraj je osluškivao litiju nevremena koje se rađalo na pučini i konačno je, setivši se toga da je isti taj prizor gledao s Orfeusa dvadeset pet godina ranije, shvatio šta će se dogoditi. *** Maks se probudio obliven hladnim znojem i trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati gde se nalazi. Osećao je da mu srce lupa kao motor nekog starog motocikla. Na svega nekoliko metara od njega nalazilo se jedno poznato lice, Alisijino. Spavala je pored Rolanda. Tada se setio da se nalazi u bungalovu na plaži. Tvrdio bi da je u snu proveo minute, a zapravo je spavao skoro jedan sat. Maks je nečujno ustao i izašao na svež vazduh, dok su slike teskobnog košmara gušenja u koji su on i Roland bili uhvaćeni u trupu Orfeusa polako bledele iz njegove glave. Plaža je bila pusta i plima je odvukla Rolandov čamac ka pučini, gde će ga struja vrlo brzo povući sa sobom i on će se neminovno izgubiti u beskraju okeana. Maks se spustio do vode i pokvasio lice i ramena hladnom morskom vodom. Zatim je otišao do zavoja koji je pravila jedna mala uvala i seo između stena, sa stopalima u vodi i nadom da će povratiti mir koji mu san nije doneo. Maks je naslućivao da se iza događaja poslednjih dana krije neka logika. Utisak neposredne opasnosti lebdeo je vazduhom i, ako bi stao da razmisli o tome, mogao je da povuče uzlaznu liniju pojavljivanja doktora Kaina. Njegovo prisustvo je sa svakim satom bilo sve moćnije. U Maksovim očima sve što se dešavalo bilo je deo složenog mehanizma koji je raspoređivao svoje delove jedan po jedan i čije je središte konvergiralo ka mračnoj prošlosti Hakoba Flajšmana. Od zagonetnih odlazaka u vrt sa statuama koje je video na filmovima iz garaže do onog neopisivog bića koje ga je zamalo moglo ubiti tog istog popodneva. Imajući u vidu sve što se desilo, Maks je shvatio da ne može sebi priuštiti luksuz da čeka novi susret s doktorom Kainom da bi i sam nešto učinio: trebalo je preduhitriti njegovo kretanje i pokušati predvideti njegov sledeći korak. Maks je video samo jedan način da to sazna: da prati trag koji je Hakob Flajšman ostavio u svojim filmovima. Ne želeći da budi Alisiju i Rolanda, Maks je seo na bicikl i pošao u ~ 90 ~


kuću na plaži. U daljini, iznad linije horizonta, ni iz čega se pojavila jedna tamna mrlja i počela da se širi kao oblak smrtonosnog gasa. Nevreme je počinjalo. Vrativši se u kuću Karverovih, Maks je stavio filmsku traku u projektor. Temperatura je primetno pala dok je na biciklu prelazio put do kuće, i nastavila je da pada. Prvi odjeci nevremena mogli su se čuti između povremenih naleta vetra koji je udarao u kapke na prozorima i vratima. Pre nego što je pustio film, Maks je otrčao uz stepenice i obukao suvu, toplu odeću. Stara drvena konstrukcija kuće škripala je pod njegovim nogama i činilo se da tako krhka neće izdržati udare olujnog vetra. Dok se presvlačio, Maks je kroz prozor svoje sobe primetio da nevreme što se približavalo prekriva nebo ogrtačem tame zbog kojeg će se smrknuti nekoliko sati ranije. Proverio je da li je prozor dobro zatvoren i ponovo sišao u dnevni boravak da uključi projektor. Slike su ponovo oživele na zidu i Maks se usredsredio na projekciju. Ovog puta kamera se kretala kroz poznat predeo: kroz hodnike kuće na plaži. Maks je prepoznao dnevni boravak u kojem se upravo nalazio gledajući film. Bila je drugačije uređena i nameštaj nije bio isti, a kuća je izgledala luksuzno i bogato u oku kamere, koja je polako išla ukrug i pokazivala zidove i prozore, kao da su se otvorila vrata u vremenu koja omogućavaju da se obiđe kuća skoro deceniju ranije. Posle dva-tri minuta provedena u prizemlju, film je selio posmatrača na sprat. Kamera je došla do početka hodnika i krenula ka vratima u samom dnu, vodeći do sobe koja je bila Irinina sve do nesreće. Vrata su se otvorila i kamera je ušla u prostoriju utonulu u mrak. Bila je prazna. Kamera je stala ispred ormara na zidu. Prošlo je nekoliko sekundi filma tokom kojih kamera nije zabeležila nijedan pokret u nenastanjenoj sobi. Najednom su se vrata ormara snažno otvorila i tresnula o zid, klateći se oko šarki. Maks je počeo da škilji ne bi li razabrao šta se to naziralo u ormaru i video je kako jedna ruka u beloj rukavici izranja iz senki, držeći blistav predmet koji visi o lancu. Maks je pogodio šta sledi: doktor Kain izlazi iz ormara i smeši se u kameru. Maks je prepoznao sferu koju je Princ magle držao u rukama: bio je to sat koji mu je otac poklonio i koji je on izgubio u mauzoleju Hakoba Flajšmana. Sada je bio u vlasti maga, koji je na neki način poneo sa sobom njegov omiljeni predmet u dimenziju crno-belih slika što su izlazile iz starog projektora. ~ 91 ~


Kamera se približila satu i Maks je mogao jasno videti kako se kazaljke sata vraćaju unazad neverovatnom, rastućom brzinom, sve dok ih više nije bilo moguće ni razaznati. Ubrzo je sfera počela da se puši i da iskri i sat se naposletku zapalio. Maks je opčinjeno gledao u scenu, nije mogao da odvoji pogled od zapaljenog sata. Trenutak kasnije, kamera se naglo pomerila ka zidu sobe i usmerila se ka toaletnom stočiću iznad kojeg se nalazilo ogledalo. Kamera mu je prišla i zaustavila se da bi sasvim jasno prikazala osobu koja ju je držala. Maks je progutao pljuvačku. Konačno se nalazio licem u lice s osobom koja je snimila te filmove pre mnogo godina, u toj istoj kući. Mogao je da prepozna to nasmejano dečje lice koje je snimalo sebe samog. Imao je nekoliko godina manje, ali crte lica i pogled bili su isti kao oni koje je naučio da prepoznaje poslednjih dana: bio je to Roland. Traka se zaglavila u projektoru i filmski kadar je počeo polako da bledi na zidu. Maks je ugasio projektor i stisnuo pesnice da bi savladao nekontrolisano drhtanje. Hakob Flajšman i Roland bili su ista osoba. Svetlost munje ispunila je na trenutak mračni dnevni boravak i Maks je kroz prozor ugledao priliku koja kuca o staklo, pokazujući da želi da uđe. Maks je upalio svetlo u sobi i prepoznao lik Viktora Kraja. Izgledao je kao leš i bio je prestravljen i, sudeći po tome, upravo je video nešto strašno. Maks je krenuo ka vratima i pustio starca unutra. Imali su da razgovaraju o mnogo čemu.

~ 92 ~


POGLAVLJE PETNAESTO

Maks je pružio šolju toplog čaja vremešnom svetioničaru i sačekao da se starac ugreje. Viktor Kraj je drhtao i Maks nije znao da li da to stanje pripiše hladnom vetru što ga je nevreme donosilo ili strahu koji starac više nije mogao da sakrije. „Šta ste radili tamo napolju, gospodine Kraju?", upitao je Maks. „Bio sam u vrtu sa statuama", odgovorio je starac, dolazeći k sebi. Viktor Kraj je srknuo malo vrućeg čaja i spustio šolju na sto. „Makse, gde je Roland?", upitao je starac nervozno. „Zašto to želite da znate?", uzvratio je Maks tonom koji nije prikrivao nepoverenje što mu ga je izazivao starac, u svetlu njegovih poslednjih otkrića. Činilo se da je svetioničar osetio njegovu podozrivost i počeo je da mlati rukama kao da želi da se izrazi a nije u stanju da nađe prave reči. „Makse, ove noći će se desiti nešto strašno ako nešto ne preduzmemo", rekao je konačno Viktor Kraj, svestan toga da to saopštenje ne zvuči baš ubedljivo. „Moram da znam gde je Roland. Njegov život je u velikoj opasnosti." Maks je ćutao i proučavao preklinjuće starčevo lice. Nije verovao niti u jednu jedinu reč od onoga što je svetioničar upravo rekao. „Koji život, gospodine Kraju, Rolandov ili život Hakoba Flajšmana?", prebacio mu je i sačekao da vidi reakciju. Viktor Kraj je zakolutao očima i uzdahnuo, skrhan. „Mislim da te ne razumem, Makse", promrmljao je. „Ja mislim da me razumete. Znam da ste me slagali, gospodine Kraju", rekao je Maks i optužujuće se zagledao u starčevo lice. „I znam ko je zapravo Roland. Varali ste nas od samog početka. Zašto?" Viktor Kraj je ustao i prišao jednom od prozora, bacio je pogled napolje, kao da očekuje dolazak nekog posetioca. Novi grom je potresao kuću na plaži. Nevreme je bilo sve bliže obali i Maks je mogao da čuje zvuk talasa koji huče okeanom. „Makse, reci mi gde je Roland", pokušao je još jednom starac, ne prestajući da nadzire šta se dešava napolju. „Nema vremena za gubljenje." ~ 93 ~


„Ne znam mogu li da vam verujem. Ako hoćete da vam pomognem, prvo morate da mi ispričate istinu", zahtevao je Maks, koji nije bio spreman da dopusti da ga svetioničar ponovo ostavi u polumraku. Starac se okrenuo ka njemu i strogo ga pogledao. Maks je izdržao njegov pogled, pokazujući da ga nimalo ne plaši. Viktor Kraj kao da je razumeo situaciju i skljokao se u fotelju, savladan. „Dobro, Makse. Ispričaću ti istinu, ako je to ono što želiš", promrmljao je. Maks je seo preko puta njega i klimnuo glavom, spreman da ga ponovo sluša. „Skoro sve što sam vam ispričao pre neki dan na svetioniku tačno je", počeo je starac. „Moj nekadašnji prijatelj Flajšman obećao je doktoru Kainu da će mu dati svoje prvo dete u zamenu za ljubav Eve Graj. Jednu godinu nakon venčanja, kada sam ja već bio izgubio svaki dodir s njima, Flajšmana je počeo da posećuje doktor Kain podsećajući ga na njihov dogovor. Flajšman je pokušao svim sredstvima da izbegne dolazak tog deteta na svet, do granice uništenja svog braka. Nakon brodoloma Orfeusa, osećao sam obavezu da im pišem i da ih oslobodim kazne koja ih je godinama činila nesrećnima. Ja sam mislio da će pretnja doktora Kaina zauvek ostati pod vodom. Ili sam makar bio toliko bezuman da ubedim sebe u to. Flajšman se osećao krivim i mislio je da mi duguje nešto, i hteo je da sve troje, Eva, on i ja, ponovo budemo zajedno, kao za vreme studija. To je bilo glupo, jasno je. Previše se toga dogodilo. Bez obzira na sve, odlučio je da sazida kuću na plaži, pod čijim krovom će se, malo zatim, roditi njegov sin Hakob. Dete je bilo nebeski blagoslov koji je oboma vratio radost života. Ili je barem tako izgledalo, jer, od prve noći njegovog života, znao sam da nešto nije kako treba. Te iste noći sanjao sam doktora Kaina. Dok je dečak rastao, Flajšman i Eva su bili toliko zaslepljeni srećom da nisu bili kadri da primete pretnju što je zatvarala obruč oko njih. Oboje su bili potpuno posvećeni tome da dete učine srećnim i zadovolje sve njegove kaprice. Nikada na zemlji nijedno dete nije bilo toliko maženo i paženo kao Hakob Flajšman. Ali, malo-pomalo, znaci Kainovog prisustva postajali su sve opipljiviji. Jednog dana, kada je imao pet godina, Hakob se izgubio igrajući se u stražnjem dvorištu. Flajšman i Eva su ga satima očajnički tražili, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Kada je pala noć, Flajšman je uzeo baterijsku lampu i ušao u šumu, strahujući da je mali zalutao u gustišu i doživeo neku nesreću. Flajšman se sećao da je, kada su sazidali kuću, šest godina pre toga, na ulazu u šumu postojao jedan ograđen, ~ 94 ~


prazan prostor u kojem se, po svoj prilici, nekada davno nalazila kafilerija, srušena početkom veka. Bilo je to mesto gde su zatvarali životinje koje će biti ubijene. Te noći je neki predosećaj naveo Flajšmana da pomisli da je dete možda ušlo tamo i da iz nekog razloga nije moglo da izađe. Njegova intuicija je delimično bila tačna, ali tamo nije pronašao samo svog sina. Ograđeni prostor koji je godinama bio prazan sada je bio pun statua. Hakob se igrao između kipova kada ga je otac pronašao i izveo odande. Nekoliko dana kasnije, Flajšman me je posetio na svetioniku i ispričao mi šta se desilo. Naterao me je da se zakunem da ću ja, ako se njemu nešto desi, preuzeti brigu o dečaku. To je bio tek početak. Flajšman je krio od svoje žene neobjašnjive stvari koje su se nizale oko dečaka, ali u dubini duše znao je da nema kud i da će pre ili kasnije Kain doći po ono što mu pripada." „Šta se desilo one noći kada se Hakob udavio?", prekinuo ga je Maks, naslućujući odgovor, ali želeći da starčeve reči pokažu da su njegovi strahovi neopravdani. Viktor Kraj je spustio pogled i prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je odgovorio. „Tog dana, na današnji dan, dvadeset trećeg juna, istog dana kada je Orfeus potonuo, strašno nevreme diglo se nad morem. Ribari su potrčali da zaštite svoje čamce i ljudi su zatvorili sva vrata i prozore, isto kao što su uradili u noći brodoloma. Mesto se pretvorilo u sablasno naselje. Ja sam bio na svetioniku i spopalo me je grozno predosećanje: dete je u opasnosti. Prešao sam preko pustih ulica i došao dovde najbrže što sam mogao. Hakob je bio izašao iz kuće i hodao je plažom, ka vodi koja je besnela. Napolju je pljuštalo i vidljivost je bila skoro nikakva, ali mogao sam da nazrem sjajnu siluetu koja se dizala iz vode i pružala dve dugačke ruke ka dečaku, kao da su pipci. Hakob je izgledao kao da hipnotisano korača ka tom biću iz vode, kog jedva da sam mogao da vidim u mraku. Bio je to Kain, u to sam bio siguran, ali izgledalo je kao da su se svi njegovi identiteti pomešali u neki nestalni oblik... Izuzetno mi je teško da opišem šta sam video..." „Video sam taj oblik...", prekinuo ga je Maks, štedeći starca opisa bića koje je video i on sam, svega nekoliko sati ranije. „Nastavite." „Upitao sam se zašto Flajšman i njegova žena nisu tu, da spasu dete, i pogledao sam ka kući. Banda cirkuskih figura koje su izgledale kao pokretna kamena tela držala ih je na tremu. ~ 95 ~


„Statue iz vrta", potvrdio je Maks. Starac je klimnuo glavom. „Jedino na šta sam pomišljao u tom trenutku bilo je da spasem dete. Ta stvar ga je bila uzela u ruke i vukla ka pučini. Bacio sam se na tog stvora i prošao kroz njega. Ogromna vodena silueta raspršila se u tami. Hakob je potonuo. Zaronio sam nekoliko puta dok nisam napipao telo u mraku i uspeo sam da ga izvučem na površinu. Dovukao sam dete do peska, daleko od talasa, i pokušao da ga oživim. Statue su bile nestale zajedno s Kainom. Flajšman i Eva su dotrčali do mene da spasu dete, ali kada su stigli, već nije imao puls. Odneli smo ga u kuću i sve smo uzalud pokušali: dete je bilo mrtvo. Flajšman je bio van sebe i izašao je napolje da urla na nevreme i nudi svoj život Kainu u zamenu za život deteta. Nekoliko minuta kasnije, Hakob je neobjašnjivo otvorio oči. Bio je u stanju šoka. Nije nas prepoznavao i činilo se da se ne seća ni sopstvenog imena. Eva je utoplila dete i odnela ga na sprat, gde ga je stavila da spava. Kada je ponovo sišla, malo kasnije, prišla mi je i veoma spokojno mi rekla da će dete, bude li nastavilo da živi s njima, biti u životnoj opasnosti. Tražila mi je da preuzmem brigu o njemu i da ga podignem onako kako bih podigao sopstveno dete, kao dete koje je, da je sudbina pošla drugim putem, moglo biti naše. Flajšman se nije usudio da uđe u kuću. Prihvatio sam da uradim to što mi je Eva Graj tražila i mogao sam videti u njenim očima kako se odriče onoga što je jedino davalo smisao njenom životu. Narednog dana sam uzeo dete kod sebe. Nikada više nisam video Flajšmanove." Viktor Kraj je napravio dug predah. Maks je imao utisak da starac pokušava da zadrži suze, ali Viktor Kraj je krio svoje lice belim, starim rukama. „Sledeće godine sam saznao da je on umro; podlegao je čudnoj infekciji koju je dobio od ujeda psa lutalice. I dan-danas ne znam da li Eva Graj živi negde u nekom mestu u zemlji." Maks je pogledom ispitao skrhano starčevo lice i pretpostavio da ga je pogrešno ocenio, mada bi mu se više sviđalo da je moglo da se ispostavi da je prevarant i da ne mora da se nosi s onim što su njegove reči značile. „Vi ste izmislili priču o Rolandovim roditeljima, čak i njegovo ime...", zaključio je Maks. Kraj je to potvrdio, odajući dečaku od trinaest godina, kojeg jedva da je video dva puta, najveću tajnu svog života. „Znači li to da Roland ne zna zapravo ko je?", upitao je Maks. ~ 96 ~


Starac je žustro odmahnuo glavom nekoliko puta i Maks je primetio da su mu se oči konačno napunile suzama besa. Oči kažnjene godinama preteranog nadgledanja na vrhu svetionika. „Ko je onda sahranjen u grobu Hakoba Flajšmana?", upitao je Maks. „Niko", odgovorio je starac. „Taj grob nikada nije napravljen niti je ikada bilo sahrane. Mauzolej koji si video pre neki dan pojavio se na lokalnom groblju jednu nedelju nakon nevremena. Meštani veruju da ga je Flajšman naručio za svog sina." „Ne razumem", uzvratio je Maks. „Ako nije Flajšman, ko ga je sagradio i zašto?" Viktor Kraj se gorko osmehnuo momku. „Kain", odgovorio je naposletku. „Kain ga je tamo postavio i od tada ga čuva za Hakoba." „Bože dragi", promrmljao je Maks, shvatajući da je možda protraćio dragoceno vreme time što je primorao starca da mu prizna istinu. „Moramo smesta da izvučemo Rolanda iz bungalova..." Zvuk talasa koji su udarali u obalu probudio je Alisiju. Noć je već bila pala, i sudeći po intenzivnom dobovanju kiše po krovu bungalova, jako nevreme je zahvatilo uvalu dok su spavali. Alisija se uspravila, još pospana, i ustanovila da Roland i dalje leži u krevetu, mrmljajući nerazgovetne reči u snu. Maks nije bio tu i Alisija je pretpostavila da je negde napolju, da posmatra kako kiša pada nad morem. Prišla je vratima i otvorila ih da bi videla plažu. Gusta plavičasta magla dizala se od mora ka bungalovu kao preteći duh i Alisija je mogla da čuje desetine glasova koji kao da šapuću nešto iz nje; Naglo je zatvorila vrata i naslonila se na njih, odlučna da je ne uhvati panika. Roland, kojeg je prepao tresak vrata, otvorio je oči i s naporom se uspravio, ne znajući tačno otkud on tu. „Šta se dešava?", uspeo je da izgovori Roland. Alisija je zaustila da mu odgovori, ali nešto ju je sprečilo. Roland je zapanjeno gledao kako se gusta magla provlači kroz sve spojeve na bungalovu i obavija Alisiju. Devojka je vrisnula i vrata na koja je bila naslonjena poletela su ka unutra, izbijena iz šarki nevidljivom silom. Roland je iskočio iz kreveta i potrčao ka Alisiji, koja se udaljavala prema moru uhvaćena u te kandže od isparavajuće magle. Jedna prilika mu je stala na put i Roland je prepoznao vodenu utvaru koja ga je odvukla u dubinu. Pajačevo vučje lice tada se ozarilo. „Zdravo, Hakobe", šapnuo je glas kroz želatinozne usne. „Ovog puta ćemo se lepo zabaviti." ~ 97 ~


Roland je udario vodnjikavo obličje i Kainova silueta se raspala u vazduhu. Na pod su pali litri vode. Roland je požurio da izađe napolje i uleteo je pravo u nevreme. Velika kupola gustih purpurnih oblaka uobličila se iznad uvale. S njenog vrha zaslepljujuća munja pala je na oštri vrh litice i pretvorila u prah tone stenja. Na plažu je pala kiša užarenog kamenja. Alisija je vrištala, boreći se da se oslobodi smrtonosnog zagrljaja koji ju je stezao, a Roland je trčao preko kamenja do vode. Pokušao je da je uhvati za ruku, ali veliki talas ga je oborio. Kada je ponovo stao na noge, cela se uvala tresla pod njegovim nogama i Roland je čuo strašnu riku što je dopirala iz morskih dubina, praveći talase od nekoliko metara visine u svim pravcima. U središtu uvale Roland je prepoznao obrise jarbola koji izranja iz vode. Orfeus je polako izranjao iz vode obavijen sablasnim velom. Roland nije verovao svojim očima. Na komandnom mostu Kain je, u svom ogrtaču, podigao posrebreni štap ka nebu i jedna nova munja pala je na njega, obasjavajući blistavom svetlošću čitav Orfeus. Odjek okrutnog magovog grohota ispunio je uvalu dok je utvarna kandža spuštala Alisiju kraj njegovih nogu. „Tebe želim, Hakobe", šapnuo je Kainov glas u Rolandov um. „Ako ne želiš da ona umre, dođi po nju...

~ 98 ~


POGLAVLJE ŠESNAESTO

Maks je vozio bicikl po kiši kada ga je blesak munje prepao i pokazao mu Orfeus, izronjen iz dubina i natopljen hipnotičkim svetlom što je isijavalo iz samog metala. Stari Kainov brod ponovo je plovio besnim vodama uvale. Maks je okretao pedale sve dok nije ostao bez daha, strahujući da će, kada stigne u bungalov, biti prekasno. Ostavio je iza sebe starog svetioničara, koji nije ni izdaleka mogao da prati njegov ritam. Stigavši do same plaže, Maks je skočio s bicikla i potrčao ka Rolandovom bungalovu. Video je da su vrata iščupana iz šarki i prepoznao obrise svog nepomičnog prijatelja na plaži. Opčinjeno je gledao u avetinjski brod koji je plovio kroz talase. Maks je zahvalio nebesima i potrčao da ga zagrli. „Jesi li dobro?", povikao je kroz vetar koji je vitlao plažom. Roland ga je pogledao uspaničeno, kao ranjena životinja, nesposobna da utekne svom lovcu. Maks je video ono dečje lice koje je držalo kameru ispred ogledala i naježio se. „Uzeo je Alisiju", rekao je Roland naposletku. Maks je znao da njegov prijatelj ne razume šta se zapravo dešava i naslutio je da bi se situacija samo zakomplikovala ako bi pokušao da mu je objasni. „Šta god da se desi", rekao je Maks, „drži se dalje od njega. Jesi li me čuo? Beži što dalje od Kaina." Roland je zanemario njegove reči i ušao u vodu sve dok mu talasi nisu doprli do struka. Maks je pošao za njim i zadržao ga, ali Roland, snažniji od svog prijatelja, lako se istrgnuo i snažno ga gurnuo pre nego što je zaplivao. „Čekaj!", povikao je Maks. „Ne znaš šta se zbiva! On traži tebe!" „Znam", uzvratio je Roland, ne dajući mu vremena da izgovori nijednu reč više. Maks je video svog prijatelja kako uranja u talase i izranja nekoliko metara dalje, plivajući ka Orfeusu. Oprezni deo njegovog bića vukao ga je nazad u bungalov, da se sakrije ispod kreveta dok sve ne prođe. Kao i uvek, Maks je poslušao drugi glas i bacio se za svojim prijateljem, ovog puta siguran da se na kopno neće vratiti živ. *** ~ 99 ~


Dugi Kainovi prsti u rukavici sklopili su se kao klešta oko Alisijinog ručnog zgloba i osetila je da je mag vuče preko klizave palube Orfeusa. Alisija je pokušala da se oslobodi stiska snažnim drmusanjem. Kain se okrenuo i podigavši je u vazduh bez ikakvog napora primakao svoje lice na svega nekoliko centimetara od njenog, tako da je devojka mogla videti da se ženice tih besnih očiju šire i menjaju boju, od plave do zlatne. „Neću ti ponoviti", pripretio je mag metalnim glasom u kojem nije bilo života. „Budi mirna ili ćeš se kajati. Jesi li me razumela?" Mag je strahovito pojačao stisak svojih prstiju i Alisija se uplašila da će joj Kain, ako ne prestane, smrskati kosti na člancima kao da su od suvog drveta. Devojka je shvatila da je beskorisno pružati otpor i nervozno je klimnula glavom. Kain je popustio stisak i nasmešio se. U tom osmehu nije bilo ni sažaljenja ni ljubaznosti, bilo je samo mržnje. Mag ju je pustio i Alisija je ponovo pala na palubu, udarivši čelom o metal. Dodirnula je kožu i osetila kako je jako peče posekotina nastala od pada. Ne dajući joj ni tren predaha, Kain ju je ponovo zgrabio za bolnu ruku i odvukao je u brod. „Ustani", naredio je mag, gurajući je kroz hodnik koji je vodio od mosta Orfeusa do pokrivenih kabina. Zidovi su bili crni i puni rđe, prekriveni klizavim slojem tamnih algi. U Orfeusu je bilo i nešto močvarne vode koja je širila smrdljive mirise. Mnoštvo otpadaka plutalo je i ljuljuškalo se usled snažnog klaćenja broda na talasima. Doktor Kain je ščepao Alisiju za kosu i otvorio jedna vrata koja su vodila u kabinu. Oblak gasova i zadah ustajale vode koji su unutra bili zatočeni dvadeset pet godina ispuniše vazduh. Alisija je zadržala disanje. Mag ju je jako povukao za kosu i odvukao je do vrata kabine. „Najbolja soba na brodu, draga. Kapetanova kabina za moju specijalnu gošću. Uživaj u društvu." Kain ju je brutalno gurnuo unutra i zatvorio vrata. Alisija je pala na kolena i prepipala zid iza sebe, tražeći nešto za šta bi se mogla uhvatiti. Kabina je praktično bila u potpunom mraku i jedino svetlo koje je uspevalo sebi da prokrči put dopiralo je od uskog prozora koji su godine provedene pod vodom prekrile debelim poluprovidnim slojem algi i organskih ostataka. Neprekidno drmusanje broda po nevremenu nosilo ju je s kraja na kraj kabine. Alisija se uhvatila za zarđalu cev i kroz tamu osmotrila čega sve tu ima, boreći se da ne misli na prodoran smrad koji je vladao tim mestom. Njenim očima je trebalo nekoliko minuta da se priviknu na minimalno svetlo i da joj omoguće da pregleda ćeliju koju joj ~ 100 ~


je Kain namenio. Na prvi pogled nije bilo drugog izlaza iz nje, osim onog koji je mag zatvorio kada je otišao. Alisija je očajnički tražila kakvu metalnu šipku ili oštar predmet pomoću kojeg bi mogla da proba da razvali vrata, ali nije ništa našla. Dok je tapkala u mraku, tražeći oruđe koje će joj omogućiti da se oslobodi, rukama je napipala nešto što je bilo naslonjeno na zid. Alisija je prestravljeno ustuknula. Neprepoznatljivi ostaci kapetana Orfeusa pali su podno njenih nogu i Alisija je razumela na koga je Kain mislio kada je spomenuo društvo. Sudbina nije pošla na ruku starom grešnom Holanđaninu. Rika mora i nevremena ugušila je njen vrisak. *** Svakim metrom koji je Roland osvajao na svom putu ka Orfeusu besno more ga je vuklo pod vodu i vraćalo na površinu na samom vrhu talasa, uvlačeći ga u vrtlog pene s čijom se snagom nije mogao nositi. Ispred njega, brod se sudarao sa zidovima od talasa koje je nevreme nanosilo na trup. Kako se približavao brodu, vitlanje mora otežavalo mu je kontrolisanje pravca ka kojem ga je struja bacala i Roland se uplašio da bi neki iznenadni talas mogao da ga nabaci na trup Orfeusa, zbog čega bi izgubio svest. Ako bi se to desilo, more bi ga halapljivo progutalo i nikada se ne bi vratio na površinu. Roland je zaronio da bi izbegao talas koji se preklapao preko njega i ponovo je izronio, utvrdivši da se talas udaljavao ka obali ostavljajući za sobom dolinu mutne i nemirne vode. Orfeus se nalazio na manje od deset metara od njega i, pogledavši u gvozdeni zid obojen užarenim svetlom, Roland je shvatio da neće moći da se uspne do palube. Jedini mogući put predstavljala je pukotina na trupu, koja je pre dvadeset pet godina izazvala potonuće broda. Izranjala je iz mora i ponovo uranjala u njega sa svakim novim talasom. Metalni visuljci s trupa koji su okruživali crnu rupu podsećali su na čeljust kakve morske zveri. Od same pomisli na to da se provuče kroz nju Roland se prestravio, ali to je bila njegova jedina prilika da dođe do Alisije. Borio se da ga ne povuče sledeći talas i, čim je vrh talasa prešao preko njega, bacio se kroz rupu i kao ljudski torpedo ušao u brod idući ka tami. *** Viktor Kraj je bez daha prošao kroz divlje rastinje koje je delilo uvalu od puta za svetionik. Kiša je pljuštala, a vetar je bio jak. Kočili su njegovo napredovanje kao nevidljive ruke koje se trude da ga udalje odatle. Kada je uspeo da stigne na plažu, Orfeus je stajao u središtu uvale, pravolinijski ploveći ka litici, obavijen aurom natprirodnog svetla. Pramac broda ~ 101 ~


razbijao je talase što su kvasili palubu i dizali oblake bele pene sa svakim novim udarcem okeana. Ophrvala ga je senka očaja: njegov najveći košmar postao je stvarnost, a on nije uspeo. Godine su oslabile njegov um i Princ magle ga je ponovo nadmudrio. Samo je još molio nebo da ne bude prekasno da Rolanda spase sudbine koju mu je mag namenio. U tom trenutku, Viktor Kraj bi sa zadovoljstvom dao svoj život ako bi time Rolandu osigurao makar minimalnu mogućnost da pobegne. Međutim, jedno mračno predosećanje teralo ga je da sumnja u to da će ispuniti obećanje koje je dao majci tog deteta. Viktor Kraj je krenuo ka Rolandovom bungalovu s neodređenom nadom da će ga tamo zateći. Nije bilo traga ni od Maksa ni od devojke i pogled na izvaljena vrata bungalova bio je dovoljan da počne da pomišlja na najgore. Iskra nade upalila se pred njim kada je video da u bungalovu gori svetlo. Svetioničar je užurbano krenuo ka ulazu, uzvikujući Rolandovo ime. Izašla je da ga dočeka kamena statua bacača noževa, bleda i živa. „Malo je kasno za žaljenje, deda", rekao je, dopuštajući starcu da prepozna Kainov glas. Viktor Kraj je ustuknuo, ali neko se nalazio iza njegovih leda i, pre nego što je uspeo da reaguje, osetio je tup udarac u potiljak. Zatim je pao mrak. *** Maks je primetio da Roland ulazi u Orfeus kroz rupu na trupu i osećao je kako mu snaga slabi pri svakom novom udaru talasa. Nije plivao ni približno dobro kao Roland i teško da bi još dugo uspeo da se održi iznad vode usred nevremena. Morao je da nađe način da se popne na brod. S druge strane, izvesnost opasnosti koja ih čeka u unutrašnjosti broda postajala mu je sve jasnija sa svakim minutom koji je prolazio i podrazumevala je da ih mag navodi na svoj teren kao muve na med. Pod zaglušujućom grmljavinom Maks je video kako se jedan ogroman vodeni zid diže iznad krme Orfeusa i velikom brzinom prilazi brodu. Za nekoliko sekundi, od udarca talasa brod se našao kod same litice i pramac se zabio u stene, izazivajući snažan potres na celom brodu. Jarbol koji je nosio svetleće znake mosta pao je na bok broda, a njegov vrh se stropoštao na nekoliko metara od Maksa, koji je u tom trenutku zaronio. Maks je s naporom doplivao donde, uhvatio se za jarbol i odmorio nekoliko sekundi kako bi došao do daha. Kada je podigao pogled, video je da mu jarbol pravi most do palube broda. Pre nego što će ga novi talas ~ 102 ~


otrgnuti odatle i zauvek ga odneti, Maks je počeo da se penje ka Orfeusu, ne primećujući da ga naslonjena na ogradu desnog boka broda čeka jedna nepomična prilika. *** Struja je odgurnula Rolanda kroz potopljeno potpalublje Orfeusa i momak je zaštitio lice rukama da bi izbegao udarce koje mu je donosilo njegovo kretanje kroz ostatke olupine. Roland se ljuljao ostavljen na milost vodi sve dok ga jedan snažan udarac nije bacio na zid, gde je mogao da se uhvati za male metalne stepenice koje su vodile do gornjeg dela broda. Roland se popeo uz uzane stepeničice i prošao kroz otvor koji je vodio u mračnu mašinsku salu u kojoj su se nalazili uništeni motori Orfeusa. Prošao je kroz ostatke mašinerije do hodnika koji se penjao ka palubi i, stigavši dotle, prošao najbrže što je mogao kroz hodnik s kabinama, te stigao do komandnog mosta broda. Imao je neobičan utisak jer je prepoznavao svaki kutak sale i sve predmete koje je toliko puta gledao dok je ronio pod vodom. S tog osmatračkog mesta, Roland je imao potpun pogled na prednju palubu Orfeusa, gde su talasi čistili površinu i umirali udarajući u platformu mosta. Najednom, Roland je osetio da je Orfeus gurnut napred neverovatnom silom i zapanjeno je gledao kako, između senki, ispred pramca broda niče litica. Udariće u stene za nekoliko sekundi. Roland je požurio da se uhvati za točak kormila, ali okliznuo se o sloj algi koje su prekrivale pod. Kotrljao se nekoliko metara i udario u stari radio-aparat i njegovo telo je doživelo strašan udarac broda o stene. Kada je prošao najgori trenutak, ustao je i čuo neki zvuk u blizini, jedan ljudski glas u buci nevremena. Zvuk se ponovio i Roland ga je prepoznao: bila je to Alisija koja je vrišteći tražila pomoć s nekog mesta u brodu. *** Maksu se deset metara koje je trebalo da pređe uspinjući se do palube Orfeusa činilo poput stotina. Drvo je praktično bilo trulo i toliko krto da su mu ruke i noge, kada je konačno došao do vrha, bile pune ranica koje su ga snažno pekle. Maks je procenio da je pametnije da ne zastaje da bi pregledao povrede i pružio je ruku ka metalnoj ogradi. Pošto se čvrsto uhvatio za nju, trapavo je skočio na palubu i pao ničice. Jedna tamna prilika prošla je ispred njega i Maks je podigao pogled, nadajući se da će videti Rolanda. Kainova silueta raširila je svoj ogrtač i pokazala mu zlatan predmet koji se klatio na kraju lanca. Maks je ~ 103 ~


prepoznao svoj sat. „Ovo tražiš?", upitao ga je mag, kleknuvši ispred momka da bi pred njegovim očima klatio sat koji je on izgubio u mauzoleju Hakoba Flajšmana. „Gde je Hakob?", upitao je Maks, ignorišući grč podsmeha na Kainovom licu, koje je bilo kao voštana maska. „To je pitanje dana", uzvratio je mag, „a ti ćeš mi pomoći da nađem odgovor." Kain je sklopio svoju šaku oko sata i Maks je mogao da čuje pucanje metala. Kada je mag ponovo pokazao otvoren dlan, od očevog poklona jedva da je ostala neprepoznatljiva gomilica šrafova i spljoštenih zavrtanja. „Dragi Makse, vreme ne postoji. To je jedna iluzija. Čak bi i tvoj prijatelj Kopernik to otkrio da je imao — upravo vremena. Nije li to ironično?" Maks je u sebi razmatrao mogućnost da skoči preko ivice broda i pobegne od maga. Kainova bela rukavica sklopila se oko njegovog vrata pre nego što je uspeo i da udahne. „Šta ćete uraditi sa mnom?", stenjao je Maks. „Šta bi ti uradio sa sobom da si na mom mestu?", upitao je mag. Maks je osetio kako mu Kainov smrtonosni stisak prekida disanje i dovod krvi u mozak. „Dobro pitanje, zar ne?" Mag je bacio Maksa na palubu. Udarac zarđalog metala o njegovo telo zamutio mu je vid na nekoliko sekundi i spopao ga je nagon da povrati. „Zašto proganjate Hakoba?", promucao je Maks, nastojeći da Rolandu kupi vreme. „Biznis je biznis, Makse", odgovorio je mag. „Ja sam već ispunio svoj deo dogovora." „Ali, od kakvog značaja vama može biti život jednog dečaka?", napao ga je Maks. „Osim toga, već ste se osvetili time što ste ubili doktora Flajšmana, zar ne?" Lice doktora Kaina se ozarilo, kao da mu je Maks upravo postavio pitanje na koje je želeo da odgovori od kada su započeli dijalog. „Kada se dug ne vrati na vreme, onda se plaćaju kamate. Ali to ne poništava dug. To je moj zakon", siktao je magov glas. „I to je moja hrana. Hakobov život i život mnogih poput njega. Znaš li koliko godina lutam svetom, Makse? Znaš li koliko sam imena imao?" ~ 104 ~


Maks je odmahnuo glavom, zahvalan na svakoj sekundi koju mag gubi u razgovoru s njim. „Recite mi", odgovorio je jedva čujnim glasom, glumeći bojažljivo divljenje pred svojim sagovornikom. Kain se euforično nasmejao. U tom trenutku se dogodilo ono čega se Maks bojao. Kroz zaglušujuće zvuke nevremena probio se Rolandov glas koji je dozivao Alisiju. Maks i mag razmenili su poglede; obojica su ga čuli. Osmeh je nestao s Kainovog lica i brzo mu se vratila mračna strana gladnog, krvožednog predatora. „Baš bistro", promrmljao je. Maks je progutao pljuvačku, spreman na najgore. Mag je raširio jednu ruku ispred njega i Maks je video kako se svi njegovi prsti pretvaraju u dugačke igle. Na nekoliko metara odatle, Roland je ponovo viknuo. Kain se osvrnuo da pogleda iza sebe i Maks se prebacio preko ivice broda. Kandže su se zatvorile oko njegovog vrata i zavrtele ga nekoliko puta dok ga nisu dovele licem u lice s Princem magle. „Šteta što tvoj prijatelj nije ni upola vešt koliko si ti. Možda bi trebalo s tobom da kujem planove. Neki drugi put", bljunule su magove usne. „Do viđenja, Makse. Nadam se da si naučio da roniš, u odnosu na prethodni put. Snagom lokomotive, mag je bacio Maksa u more. Dečakovo telo je napravilo luk od preko deset metara i palo u talase, tonući u snažnu ledenu struju. Maks se borio da ispliva i mlatarao je rukama i nogama iz sve snage kako bi utekao iz smrtonosne pumpe koja kao da ga je vukla ka mračnim dubinama. Plivajući naslepo, osetio je da će mu pluća pući i konačno je isplivao na nekoliko metara od stene. Udahnuo je vazduh i, boreći se da ostane na površini vode, uspeo da učini da ga talasi, malopomalo, donesu do ivice stenovitog zida, gde je uspeo da se uhvati za jednu izbočinu odakle je mogao da počne da se penje i ponovo nađe na bezbednom. Oštre ivice rezale su mu kožu i Maks je osetio kako mu se otvaraju male rane na udovima, toliko utrnulim od hladnoće da je jedva osećao bol. Boreći se da se ne onesvesti, uspeo se nekoliko metara dok nije pronašao kutak među stenama izvan domašaja talasa. Tek je tada mogao da se ispruži preko tvrdog kamena i shvati da je bio toliko prestravljen da nije mogao da veruje da je izvukao živu glavu.

~ 105 ~


POGLAVLJE SEDAMNAESTO

Vrata kabine polako su se otvorila i Alisija je, sklupčana u ćošku u senci, bila nepomična i nije disala. Senka Princa magle prikazala se u prostoriji i njegove oči, užarene kao žeravica, promenile su boju iz zlatne u tamnocrvenu. Kain je ušao u kabinu i prišao joj. Alisija se trudila da sakrije drhtanje koje ju je obuzelo i izazivački je pogledala u posetioca. Mag se iskezio pred tom demonstracijom arogancije. „To mora da vam je porodično. Svi imate herojsku vokaciju", prokomentarisao je mag ljubazno. „Počinjete da mi se dopadate." „Šta vi uopšte hoćete?", rekla je Alisija, bojeći svoj drhtavi glas svim prezirom koji je uspela da sakupi. Kain kao da se zamislio nad pitanjem i polako je skinuo rukavice. Alisija je primetila da su mu nokti dugi i oštri kao ivica sečiva. Kain je pokazao na nju jednim od njih. „To zavisi. Šta mi ti predlažeš?", ljupko ju je upitao mag, ne sklanjajući pogled s njenog lica. „Nemam ništa da vam dam uzvratila je ona, pogledavši nakratko u otvorena vrata kabine. Kain je odmahnuo kažiprstom, prozrevši njenu nameru. „To ne bi bila dobra ideja", primetio je. „Vratimo se temi. Zašto ne sklopimo dogovor? Sporazum između odraslih, da tako kažem." „Kakav dogovor?", odgovorila je Alisija, trudeći se da ne gleda u Kainove hipnotišuće oči, koje kao da su usisavale njenu volju kao neki halapljivi parazit duše. „Tako je već bolje, da razgovaramo o poslu. Reci mi, Alisija, da li bi volela da spaseš Hakoba, izvini, Rolanda? On je zgodan momak, kazao bih ja", rekao je mag izgovarajući svaku reč svoje ponude neopisivo delikatno. „Šta tražite za uzvrat? Moj život?", odgovorila je Alisija, čije su rečenice izvirale iz njenog grla ne dajući joj vremena ni da razmisli. Mag je prekrstio ruke i namrštio se, zamišljeno. Alisija je primetila da nikada ne trepće. „Ja sam, draga moja, mislio na nešto drugo", objasnio je mag, milujući se po donjoj usni jagodicom kažiprsta. „Šta kažeš na to da to bude život tvog prvog sina?" ~ 106 ~


Kain joj je polako prišao i primakao svoje lice njenom. Alisija je osetila jak vonj, slatkast i gadan, koji je izbijao iz Kaina. Gledajući ga pravo u oči, Alisija je pljunula u magovo lice. „Gori u paklu", rekla je, suzdržavajući bes. Kapi pljuvačke isparile su kao da je bila ispljunuta na metalnu ploču vrele pegle. „Drago dete, odande upravo i dolazim", uzvratio je Kain. Kain je polako pružio svoju nagu ruku ka Alisijinom licu. Alisija je zažmurila i tokom nekoliko sekundi osećala ledeni dodir njegovih prstiju i duge i oštre nokte na svom čelu. Čekanje je postalo beskrajno. Alisija je zatim čula kako se njegovi koraci udaljavaju i vrata kabine ponovo zatvaraju. Smrad truleži istekao je kroz spojeve na vratima kabine kao para kroz ventile pod pritiskom. Alisija je osetila potrebu da plače i udara o zidove dok se ne oslobodi besa, ali dala je sve od sebe da ne izgubi kontrolu i da joj se ne pomuti razum. Morala je da izađe odande i nije imala mnogo vremena na raspolaganju da to učini. Prišla je vratima i opipala ih tražeći neku pukotinu ili naprslinu kako bi mogla da ih razvali. Ništa. Kain ju je zatvorio u sarkofag od zarđalog metala u društvu kostiju starog kapetana Orfeusa. U tom trenutku, snažan udarac je pogodio brod i Alisija je pala ničice na pod. Za nekoliko sekundi, prigušen zvuk iz unutrašnjosti broda postajao je sve čujniji. Alisija je prislonila uvo na vrata i pažljivo slušala. Bilo je to šištanje tekuće vode. Velike količine vode. Alisija, u kandžama panike, shvati šta se događa. Trup se puni vodom i Orfeus ponovo tone, počev od podruma. Ovog puta nije uspela da zadrži svoj urlik strave i užasa. *** Roland je prošao kroz ceo brod u potrazi za Alisijom. Bezuspešno. Orfeus se pretvorio u podvodnu lavirintsku katakombu beskrajnih hodnika i zaglavljenih vrata. Mag ju je mogao sakriti na desetinama različitih mesta. Vratio se na most i pokušao da zaključi gde bi mogla biti zatvorena. Od udarca koji je primio brod zateturao se i pao na vlažan, klizav pod. Iz senki komandnog mosta izašao je Kain, kao da je njegova silueta nikla iz izgrebanog metala poda. „Tonemo, Hakobe", objasnio je mag šturo, pokazujući oko sebe. „Nikada nisi imao osećaj za priliku, zar ne?" „Ne znam o čemu govorite. Gde je Alisija?", zahtevao je Roland, spreman da se baci na svog protivnika. Mag je sklopio oči i spojio dlanove kao da se sprema za molitvu. ~ 107 ~


„Na nekom mestu u ovom brodu", mirno je odgovorio Kain. „Ako si bio dovoljno glup da dođeš ovde, nemoj sada sve upropastiti. Hoćeš li da joj spaseš život, Hakobe?" „Ja se zovem Roland", ispravio ga je momak. „Roland, Hakob... Kakve veze ima koje je ime?" nasmejao se Kain. „Ja sam imam ih nekoliko. Koja je tvoja želja, Rolande? Želiš da spaseš svoju prijateljicu. Tako je, zar ne?" „Gde ste je ostavili?", ponovio je Roland. „Prokleti da ste! Gde je?" Mag je protrljao ruke kao da mu je hladno. „Znaš li koliko je potrebno brodu kao što je ovaj da potone, Hakobe? Nemoj mi reći. Dva minuta, najviše. Iznenađujuće, zar ne? Meni pričaš", nasmejao se Kain. „Vi hoćete Hakoba ili kako god da se zovem", potvrdio je Roland. „Imate ga. Neću pobeći. Pustite nju." „Baš originalno, Hakobe", naglasio je mag, prilazeći momku. „Vreme ti ističe, Hakobe. Još minut." Orfeus je počeo polako da tone desnom stranom boka. Voda koja je ulazila u brod hučala je pod njegovim nogama, a oslabljena metalna konstrukcija snažno je vibrirala pod dejstvom vode koja je besno sebi krčila put kroz utrobu broda, kao kiselina na kartonskoj igrački. „Šta treba da uradim?", preklinjao je Roland. „Šta hoćete od mene?" „Dobro, Hakobe. Vidim da se polako urazumljuješ. Hoću od tebe da ispuniš deo dogovora koji tvoj otac nije bio u stanju da ispuni", odgovorio je mag. „Ništa više. I ništa manje." „Moj otac je umro u saobraćajnoj nesreći, ja...", počeo je očajnički da objašnjava Roland. Mag je spustio svoju ruku na Rolandovo rame, roditeljski. Roland je osetio metalni dodir njegovih prstiju. „Pola minuta, momče. Malo je kasno za porodične priče", prekinuo ga je Kain. Voda je snažno udarala o palubu na kojoj se nalazio most i Roland je uputio magu još jedan preklinjući pogled. Kain je kleknuo pored Rolanda i nasmešio mu se. „Hajde da se dogovorimo, Hakobe", šapnuo je mag. Suze su potekle iz Rolandovih očiju i momak je polako pristao. „Dobro, dobro, Hakobe", promrmljao je Kain. „Dobro došao kući..." Mag je ustao i pokazao na jedan od hodnika koji su polazili od mosta. „Poslednja vrata u ovom hodniku", pokazao je Kain. „Ali čuj jedan ~ 108 ~


savet. Kada uspeš da ih otvoriš, već ćemo biti pod vodom i tvoja prijateljica neće imati nimalo vazduha za disanje. Ti si dobar ronilac, Hakobe. Znaćeš šta da uradiš. Seti se svog dogovora..." Kain se još jednom nasmejao i obmotavši se svojim ogrtačem ispario u tami dok su se nevidljivi koraci udaljavali mostom i ostavljali tragove istopljenog metala na brodu. Momak je nekoliko sekundi nepomično stajao, trudeći se da dođe sebi, a onda ga je nov udar talasa o brod bacio na okamenjeni točak kormila. Voda je počela da nadire do nivoa mosta. Roland je potrčao ka hodniku koji mu je mag pokazao. Voda se probijala na sve strane i plavila hodnik dok je Orfeus polako tonuo u more. Roland je uzaludno pesnicama udarao o vrata. „Alisija!", povikao je, mada je bio svestan da ga ona jedva može čuti s druge strane debelog gvožđa. „Ja sam, Roland, zadrži dah! Izbaviću te odatle!" Roland je uhvatio točak na vratima i iz sve snage pokušao da ga okrene, povređujući dlanove. Ledena voda dopirala mu je već preko struka i pela se dalje. Točak je popustio svega nekoliko centimetara. Roland je duboko udahnuo i povukao ga ponovo, nateravši ga da se polako okreće sve dok mu ledena voda nije prekrila lice i potopila naposletku ceo hodnik. Mrak je zavladao Orfeusom. Kada su se vrata otvorila, Roland je zaronio u mračnu kabinu prepipavajući je naslepo u potrazi za Alisijom. Na trenutak je s jezom pomislio da ga je mag prevario i da unutra nema nikog. Otvorio je oči u vodi i pokušao nešto da vidi u podvodnom mraku. Oči su ga pekle. Konačno su njegove ruke dohvatile tkaninu Alisijine haljine, dok se devojka frenetično borila u panici da se ne uguši. Zagrlio ju je i pokušao da je smiri, ali devojka nije mogla da zna ko ili šta ju je uhvatilo u mraku. Svestan toga da ima svega nekoliko sekundi, Roland ju je zagrlio oko vrata i povukao je napolje u hodnik. Brod je i dalje neumoljivo tonuo na dno. Alisija se uzaludno trzala i Roland ju je povukao do mosta kroz hodnik kojim su plutali ostaci što ih je voda izvukla iz najdubljih delova Orfeusa. Znao je da iz Orfeusa neće moći da izađu dok ne dodirne dno, jer bi, ako bi pokušali, bili usisani i bezizlazno uhvaćeni u podvodnu struju. Međutim, znao je da je prošlo najmanje trideset sekundi od kada je Alisija poslednji put udahnula vazduh i da će uskoro, naročito u svojoj panici, početi da uvlači vodu. Penjanje ka površini bilo bi verovatno put ka sigurnoj smrti za nju. Kain je pažljivo isplanirao svoju igru. Čekanje da Orfeus dodirne dno činilo se beskrajnim. Kada je došlo do ~ 109 ~


udarca, deo svoda mosta pao je na Alisiju i njega. Jak bol mu se popeo uz nogu i Roland je shvatio da mu je metal zaglavio članak. Sjaj Orfeusa polako se gubio u mraku. Roland se u agoniji borio s probadanjem koje mu je zahvatilo zaglavljenu nogu i potražio je Alisijino lice u tami. Devojčine oči bile su otvorene, a ona na ivici da se uguši. Nije mogla da zadrži dah ni sekund više i poslednji mehurići vazduha sišli su s njenih usana kao biseri koji nose poslednje trenutke života što se gasi. Roland ju je uhvatio za lice i pokušao da je natera da ga pogleda u oči. Pogledi su im se sreli i ona je u trenu shvatila šta on predlaže. Alisija je odmahnula glavom, pokušavajući da odgurne Rolanda od sebe. Ovaj je pokazao na gležanj uhvaćen u smrtonosni zagrljaj metalnih stubova svoda. Alisija je doplivala kroz ledenu vodu do srušenog stuba i pokušala da oslobodi Rolanda. Pogledali su se očajni. Niko i ništa nije moglo da pomeri tone gvožda koje su ga držale. Alisija je doplivala nazad do njega i zagrlila ga, osećajući kako joj se svest gasi usled nedostatka vazduha. Ne čekajući ni časa, Roland je uhvatio Alisijino lice, i prelazeći svojim usnama preko njenih, izdahnuo u njena usta vazduh koji je čuvao za nju, onako kako je Kain i predvideo na početku. Alisija je udahnula vazduh s njegovih usana i snažno stegla Rolandove ruke, spojena s njim u tom spasonosnom poljupcu. Momak joj je uputio očajnički oproštajni pozdrav i gurnuo je protiv svoje volje s mosta, odakle je, polako, počela da se penje ka površini. Bio je to poslednji put da je Alisija videla Rolanda. Nekoliko sekundi kasnije, devojka je izronila na sredini uvale i videla kako se nevreme udaljava ka pučini, odnoseći sa sobom sve nade koje je gajila za budućnost. *** Kada je Maks video Alisijino lice na površini, ponovo se bacio u vodu i brzo zaplivao ka njoj. Njegova sestra jedva da se mogla držati na površini i buncala je nerazumljive reči, jako kašljući i pljujući vodu koju je progutala dok se podizala s dna. Maks ju je uhvatio ispod ramena i vukao je sve dok prstima nije mogao da dodirne dno na nekoliko metara od plaže. Stari svetioničar je čekao na plaži i potrčao da im pomogne. Zajedno su izvadili Alisiju iz vode i spustili je na pesak. Viktor Kraj joj je potražio puls na ručnom zglobu, ali Maks je nežno sklonio starčevu drhtavu ruku. „Živa je, gospodine Kraju", objasnio je Maks, milujući sestru po čelu. „Živa je." Starac je klimnuo glavom i ostavio Maksa da zbrine Alisiju. ~ 110 ~


Teturajući se kao vojnik posle duge bitke, Viktor Kraj je došao do vode i ušao u nju sve do pojasa. „Gde je moj Roland?", promrmljao je starac, okrećući se ka Maksu. „Gde je moje dete?" Maks ga je pogledao ćutke, gledajući kako se duša jadnog starca i snaga koja ga je sve te godine držala na vrhu svetionika gube, baš kao da su pesak koji curi kroz prste. „Neće se vratiti, gospodine Kraju", odgovorio je naposletku momak, sa suzama u očima. „Roland se više neće vratiti." Stari svetioničar ga je pogledao kao da ne razume njegove reči. Zatim je klimnuo glavom, ali nastavio je da gleda u more i čeka da njegovo dete izroni pa da ponovo budu zajedno. More se polako smirilo i venac zvezda se upalio na horizontu. Roland se nije vratio.

~ 111 ~


POGLAVLJE OSAMNAESTO

Narednog dana, nakon nevremena koje je počistilo obalu tokom duge noći, dvadeset trećeg juna 1943, Maksimilijan i Andrea Karver vratili su se u kuću na plaži s malom Irinom, koja je bila van životne opasnosti, mada će joj trebati nekoliko nedelja da se potpuno oporavi. Snažni vetrovi koji su šibali grad sve do pred samo svitanje ostavili su za sobom počupano drveće i bandere, čamce dovučene s mora na šetalište i polomljene prozore na većini fasada. Alisija i Maks čekali su ćutke, sedeći na tremu, i od trenutka kada je izašao iz kola koja su ih dovezla iz grada, Maksimilijan Karver je mogao videti na njihovim licima i po njihovoj odeći da se nešto strašno desilo. Pre nego što je uspeo da postavi prvo pitanje, Maksov pogled mu je stavio do znanja da objašnjenja, ako ih ikada bude bilo, moraju da sačekaju neka bolja vremena. Čovek u životu retko ima priliku da bez reči objašnjenja shvati istinu. I mada Maksimilijan Karver nije znao šta se desilo, jasno je video da se u tužnim pogledima njegovo dvoje dece krije kraj jednog perioda života koji se više nikada neće vratiti. Pre nego što su ušli u kuću na plaži, Maksimilijan Karver je pogledao u bunar bez dna Alisijinih očiju dok je odsutno gledala u liniju horizonta kao da se nada da će u njoj naći rešenje svih pitanja. Pitanja na koja više ni on niti bilo ko može da odgovori. Iznenada i ćutke, primetio je da je njegova ćerka porasla i da će jednog ne tako dalekog dana poći na put u potragu za sopstvenim odgovorima. *** Železnička stanica je bila utonula u oblak pare koju je stvarala mašina. Poslednji putnici su žurili da uđu u vagone i da se pozdrave s rođacima i prijateljima koji su ih dopratili do perona. Maks je pogledao u stari sat koji mu je poželeo dobrodošlicu u mesto i ustanovio da su mu se ovog puta kazaljke zaustavile zauvek. Radnik na železnici prišao je Maksu i Viktoru Kraju i pokazao im otvoren dlan s jasnom namerom da dobije napojnicu. „Koferi su već u vozu, gospodine." Stari svetioničar mu je pružio nekoliko novčića i momak se udaljio, prebrojavajući ih. Maks i Viktor Kraj osmehnuli su se jedan drugom, kao ~ 112 ~


da im je anegdota zabavna i da su tu samo zbog rutinskog opraštanja. „Alisija nije mogla da dođe jer...", počeo je Maks. „Nema potrebe. Razumem je", rekao je svetioničar. „Pozdravi je. I čuvaj je." „Hoću", uzvratio je Maks. Upravnik stanice je zazviždao. Voz samo što nije krenuo. „Nećete mi reći kuda idete?" upitao je Maks, pokazujući na voz koji je čekao na šinama. Viktor Kraj se osmehnuo i pružio ruku momku. „Kud god da idem", odgovorio je starac, „nikada neću moći da se udaljim odavde." Začuo se još jedan zvižduk. Samo još Viktor Kraj nije ušao u voz. Kontrolor je čekao kod vrata vagona. „Moram da idem, Makse", rekao je starac. Maks ga je čvrsto zagrlio i svetioničar ga je obgrlio svojim rukama. „Umalo da zaboravim, imam nešto za tebe." Maks je uzeo malu kutiju iz svetioničarevih ruku. Nežno ju je protresao, nešto je u njoj zveckalo. „Nećeš je otvoriti?", upitao je starac. „Tek kada odete", odgovorio je Maks. Svetioničar je slegnuo ramenima. Viktor Kraj je krenuo ka vagonu i kontrolor mu je pružio ruku da mu pomogne da se popne. Kada je svetioničar bio naposlednjem stepeniku, Maks je iznenada potrčao ka njemu. „Gospodine Kraju!", uzviknuo je Maks. Starac se okrenuo da ga pogleda. Smejao se. „Srećan sam što smo se upoznali, gospodine Kraju", rekao je Maks. Viktor Kraj mu se još jednom nasmejao i kažiprstom pokazao na svoje grudi. „I ja sam, Makse", odgovorio je. „I ja sam." Voz je polako krenuo i trag pare se izgubio u daljini, zauvek. Maks je stajao na peronu sve dok više nije bilo moguće videti voz na horizontu. Tek tada je otvorio kutiju koju mu je starac uručio i video da se u njoj nalazi svežanj ključeva. Maks se nasmešio. Bili su to ključevi svetionika.

~ 113 ~


EPILOG

Poslednji dani leta doneli su nove vesti o onom ratu kojem su, kako su svi govorili, dani bili odbrojani. Maksimilijan Karver je otvorio svoju časovničarsku radnju u malom lokalu blizu crkvenog trga i, za kratko vreme, nije bilo stanovnika koji nije posetio mali bazar čuda Maksovog oca. Mala Irina se bila sasvim oporavila i činilo se da se ne seća nesreće koja joj se dogodila na stepeništu u kući na plaži. Ona i njena majka volele su duge šetnje plažom, gde su odlazile da traže školjke i male fosile — počele su da prave zbirku koja je obećavala da će te jeseni izazvati zavist Irininih novih školskih drugarica. Maks, odan legatu starog svetioničara, svake večeri bi svojim biciklom odlazio do kuće kod svetionika i palio snop svetla koji će voditi čamce do nove zore. Maks bi se popeo na vidikovac i odatle gledao u okean, onako kako je to radio Viktor Kraj skoro celog svog života. Tokom jednog od tih popodneva na svetioniku, Maks je otkrio da njegova sestra Alisija ima običaj da se vraća na plažu, na mesto gde se nalazio Rolandov bungalov. Išla bi sama, sela pored vode i zagledala se u more, puštajući sate da prolaze u tišini. Više nikada nisu razgovarali onako kako su razgovarali u danima koje su delili s Rolandom, i Alisija nikada nije spominjala ono što se dogodilo one noći u uvali. Maks je poštovao njeno ćutanje od prvog trenutka. Kada su stigli poslednji dani septembra, koji su najavljivali početak jeseni, sećanje na Princa magle bilo je izbledelo iz njegovog sećanja. Maks bi se, dok bi posmatrao svoju sestru Alisiju dole na plaži, često prisećao Rolandovih reči, onih kada mu je njegov prijatelj priznao kako se boji da će to biti njegovo poslednje leto ako ga regrutuju. Sada, iako su brat i sestra jedva razmenili i reč o tome, Maks je znao da će uspomena na Rolanda i na to leto u kojem su zajedno otkrili magiju ostati s njima i da će ih zauvek sjedinjavati.

KRAJ

~ 114 ~

Karlos ruis safon princ magle docx  
Karlos ruis safon princ magle docx  
Advertisement