Bredberi Rej TETOVIRANI ČOVEK Prevod: Rajković Mirjana Bradbury Ray ILLUSTRATED MAN (THE), 1951.
PROLOG: TETOVIRANI ČOVEK Kada sam prvi put sreo Tetoviranog čoveka bilo je toplo popodne ranog septembra. Idući asfaltnim drumom, završavao sam dvonedeljno pešačenje po Viskonsinu. Kasno popodne se zaustavim, pojedem malo svinjetine, pasulja i krofnu, i baš sam se spremao da se opružim i počnem da čitam kada Tetovirani čovek pređe preko brda i stade za trenutak naspram neba. Tada nisam znao da je Tetoviran. Samo sam video da je visok, da je nekada imao dobre mišiće, ali da se sada, iz nekog razloga, udebljava. Sećam se da je imao dugačke ruke, mesnate šake, ali da mu je lice bilo poput dečjeg, nasađeno na krupno telo. Kao da je samo osećao moje prisustvo, jer nije gledao pravo u mene kada progovori prve reči: "Znate li gde se može naći posao?" "Na žalost, ne znam", rekoh. "Već četrdeset godina nemam stalan posao", reče on. Iako je bilo vruće kasno popodne, nosio je vunenu košulju zakopčanu do samog grla, Rukavi su mu bili spušteni i zakopčani oko punih ručnih zglobova. Znoj mu se u potocima slivao s lica, a ipak se i ne pokrenu da raskopča košulju. "Pa", reče najzad, "ovde se sasvim lepo može prenoćiti. Nemate ništa protiv društva?" "Imam malo viška hrane koji bih vam ponudio sa zadovoljstvom", rekoh. On sede teško, rokćući. "Zažalićete što ste mi rekli da ostanem", reče. "Svako se uvek pokaje. Zato tako i idem. Evo ga, početak septembra, najlepše vreme Radničkog karnevala. Trebalo bi da zgrćem pare na predstavama po svim gradovima, a evo me ovde među vama bez ikakvih izgleda." Skide ogromnu cipelu i zaviri u nju. "Obično zadržim posao oko deset dana. Onda se nešto dogodi i otpuste me. Sada nijedan karneval u Americi neće ni da čuje za mene." "A u čemu je stvar?" zapitah. U odgovor, on otkopča svoj tesni okovratnik, lagano. Sa zatvorenim očima, otkopčavao je košulju sporom rukom sve do dole. Zavuče prste pod košulju da opipa grudi. "Čudno", reče, zatvorenih očiju. "Ne možeš ih opipati a ipak su tu. Stalno se nadam da ću jednog dana pogledati - a njih nema. Satima hodam po suncu u najvrelije dane, pečem se, i nadam se da će ih znoj sprati, sunce ih otkuvati, ali kad sunce zađe one su i dalje tu." Okrete malo glavu ka meni i pokaza grudi. "Jesu li još tu?" Posle dužeg ćutanja izdahnuh vazduh. "Da", rekoh. "Još su tu." Slikarije. "Još jedan razlog zašto držim zakopčan okovratnik", reče on, otvarajući oči, "jesu deca. Idu za mnom po seoskim putevima. Svako želi da vidi slike, a ipak niko ne želi da ih vidi." Svuče košulju i zgužva je u rukama. Bio je pokriven slikama od plavog tetoviranog prstena oko vrata sve do pojasa. "I dalje sve ima", reče, pogodivši moju misao. "Ceo sam istetoviran. Pogledajte." Otvori šaku. Na dlanu mu je bila ruža, sveže posečena, sa kapljicama kristalne vode među mekim ružičastim laticama. Ispružih ruku da je dotaknem, ali to je bila samo Slika.