— Provocirate, doktore?... Ne čujete li kako se more oglasuje gušće? E, he, he... Kapetani smo mi! Jedra, jedra i vjetar... Zaista kroz balkonska vrata nije više dopirao samo rijedak grgot mora, javljalo se sada gusto njegovo mrmorenje. — Jugo... — rekne Verena. — Ne, ne, još nije ono pravo jugo... Voda vrije, Verena. Prirodo, vi ne ćete piti s nama crni č a j ? — Ovaj put ne. Odlazim. Vi ste dobro i ne treb a t e pomoći... — odgovori doktor Baldo te ustane, priđe bolesniku i uzme mu ruku. — Priroda, kapetane, stoji vam na raspolaganju. Nego, možda, ja i nisam Priroda! — Evocirate veliko Možda. Dobro, ali s tim atributom možda ste i sama Smrt... — Ne bih htio biti ni jedno ni drugo! — odgovori doktor Baldo i spusti mršavu ruku bolesnikovu. Bolesnik se osmjehnuo, ali ništa nije odgovorio. Doktor Baldo se nakloni Vereni i izađe iz sobe, ostavljajući vrata otvorena da bi mogao vidjeti stepenice. Odmah za njim izađe i Verena vadeći iz svoje torbe veliku, žutu omotnicu: — Zaboravili ste... Pregledaj i d a j starom, ali od mene. Ne zaboravi: od mene! — Ah, da, uistinu, zaboravio sam. Predat ću. Složi omotnicu u džep, pa, spuštajući se niz stepenice, zapali šibicu i, držeći je ispred sebe upaljenu, spusti se u prizemni hodnik gdje mu se ona i ugasi. U mraku stigne do vrata te napipa ključanicu i otvori ih. Da, kao i obično: nisu bila zaključana. A vani dočekao ga vjetar. Jugo, jest, jugo: krpe tamnih oblaka vukle su se nebesima.
126