Esquire magazine layout - student's project

VREME ZA UŽIVANJE. ISKORISTITE PRAZNIKE KAO NIKAD DO SADA.

IZDANJE ZA SRBIJU JUN 2020. / 199 DIN

12 ključnih događaja prethodne godine

BIZNIS VODIČ ZA PROFESIONALNU IZUZETNOST

PROLEĆNI STIL Srušite sva pravila, postavite svoja

KAKO JE TVITER SPASIO HUMOR U SRBIJI?

Mnogobrojni životi

Benedikta Kamberbača PLUS Igre identiteta

Od dece cveća do hipstera

By Miloš Pavlović

Priča o adrenalinu

By Agata Kristi

Tajne velike manipulatorke krimi literature

Kome pripada buducnost muzike

By Farel Vilijams

ESQUIRE JUL 2020.

1

PRE POČETKA nepoznatim u stanju smo da posmatramo, uočavamo i formiramo stavove o predelima i ljudima. I to su najdragocenija saznanja.

MILAN NIKOLIĆ glavni i odgovorni urednik

Ivan Sivi

SARADNICI Završio je Školu primijenjenih umjetnosti u Zagrebu, odsjek grafičkih tehnika. Diplomirao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na nastavničkom odjelu, u grafičkoj klasi prof.

Ivice Šiška. Radio je kao profesor likovne kulture na osnovnoj školi, a od 1996. radi na Učiteljskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu na Odsjeku za izobrazbu učitelja kao predavač iz metodike likovne kulture. Učestvovao je kao predavač i voditelj likovnih aktivnosti na Ljetnoj školi dece “Duga”.

2

ESQUIRE JUL 2020.

Plivač

L

as Vegas pod dnevnom i noćnom svetlošću, obasjan suncem ili sjajem neona, adrenalinska vožnja pustinjom Mojave, impozantni Hoover Dam između Nevade i Arizone, plovidba kanjonom reke kolorado in a kraju #spyfie – selfie iz svemira.

Tako je otprilike izgledalo moje putovanje u grad poroka u organizaciji kompanije Heineken početkom novembra povodom premijere novog Jamesa Bonda.

Jedno od onih na koja ću se vraćati ako nekada budem star i sentimentalan, budem listao sve to što se obično naziva stranicama naših života.

Decembarski, praznični Esquire otvorio sam ovom svojom svežom uspomenom upravo zbog važnosti putovanja koja, čini mi se, nikada do kraja nije objašnjena. Zna se da je bitno putovati i da je to uslov duhovnog rasta i širenje vidika pa nije ni malo slučajno što sama rečenice Tome Aquinskog Čuvaj se čoveka koji je pročitao samo jednu knjigu može parafrazirati na sledeći način: čuvaj se čoveka čiji je pasoš prazan. Bilo je to prvo pitanje koje sam postavio Vanji Grbiću, proslavljenom sportisti koji je lice sa naslovne strane ovog, s obzirom na kraj godine i magiju decembra, sasvim posebnog broja.

Sportisti imaju tu privilegiju da obiđu svet u letu i da mu se vraćaju kad god požele, ali posetiti neki predeo nije isto što i doživet ga. Isto kao i sa obrazovanjem.

Zvanična diploma ne čini nas intelektualcem. Niti život u velikom gradu građaninom.

Ono što je, potom, usledilo u tom intervjuu prevazišlo je moja očekivanja. Vanja ne samo da nije protrčao planetom, već je u stanju da satima govori o narodima, naravima, navikama - dakle, onom živom delu slike koje se uz pejzaže, arhitekturu, prirodu i znamenitosti formira o nekom mestu.

Samo u neposrednom, neuslovljenom dodiru sa

Natalija Počuč

Dodir sveta Završila je postdiplomske specijalističke studije na programu Elektronsko poslovanje na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, poslediplomske studije “Savremeno poslovanje i globalne računarske mreže” na Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži (AAOM), Londonsku školu za odnose sa javnošću (LSPR) i više obuka iz oblasti menadžmenta, marketinga i P R a. Na kongresu „INET 2001” održanom u Štokholmu predstavljao je mogućnosti primene interneta.

Rođen 1930. godine u Slavinju kod Pirota.

Završio školu za primenjenu umetnost 1954. godine u Novom Sadu – odsek scenografija.

Svoj radni vek proveo u Narodnom pozorištu Sombor – kao scenograf. Izveo 220 scenografskih radova u Somboru i oko 50 u drugim gradovima.Osvojio je pet nagrada za scenografiju od kojih je značajna Oktobarska nagrada grada Sombora.

Direktor Danijela Jovanović Glavni i odgovorni urednik Milan Nikolić Likovno-grafičko uređivanje Jasmina Lazić Modna urednica Katarina Ciglić Fotografija Miloš Nadaždin, Andreja Damjanović Naslovna strana Miloš Nadaždin Advertajzing menadžer Nevenka Gobeljić, Direktor za poslovni razvoj Petar Janošević Izdavač Attica Media SRB, Takovska 45 Beograd, tel. 011 2648 432, 2648 789 Saradnici Slobodan Bubnjević, Tomica Mišljenović, Marija Nikolić, Milan Milošević Štampa Rotografika d.o.o., Segedinski put 72, Subotica Distribucija distribucija@atticamedia.rs Kontakt +381 11 3188 026 marketing@atticamedia.rs Internacionalno izdanje Editor-In-Chief: Duncan Edvards Creative Director: Simon Horne Editorial Production Manager: Sam Coleman Articles Editor: Peter Yates Copyright © 2014 Attica Media SRB. Sva prava izdavača zadržana. Reprodukovanje pisanih ili ilustrovanih materijala delimično ili u potpunosti dozvoljeno je uz prethodnu pismenu saglasnost izdavača.

U OVOM BROJU

01

PRE POČETKA

Dodir sveta - Milan N.

03

HERB RITTS FOTOGRAFIJE Revolucija u modnoj fotografiji, modernizovanje nude fotografije.

TRKA ZA OSKARA

Pretpostavke ko će u januaru 2015. biti nominovan za Oskara.

04

COMUNALE - RECENZIJA RESTORANA Spoj umetničkg senzibiliteta i modernog dizajna s ukusima Italije.

DAFER JUSEF - MAGIJA KOJA NE PRESTAJE Koncert kvarteta Dafera Jusefa, maestra arapske laute.

06

MARKO ILIĆ Graphic desing, 3D computer graphic and motion picture title studio.

07

SLUČAJNA ZVEZDA BENEDIKT KEMBERBAČ

14

NAJAVE I RECENZIJE FILMOVA Most špijuna nema samo all star ekipu za režijom i glavnom ulogom već i po pitanju scenaria jer iza istog stoje braća Ethan i Joel Cohen.

Love and mercy je biografski dramski film o osnivaču grupe The Beach Boys, Brajanu Vilsonu.

Strastven i harizmatičan britanski glumac, istupa kao blistava glavna uloga na svetskoj pozornici ESQUIRE JUL 2020.

3

AKTUELNO

Herb Ritts fotografije “Ljudi su toliko opterećeni aparatom, objektivom, specijalnim efektima koji idu uz sve to, tako da često zaboravljaju na osnovni element.”

H

erb Ritts napravio je revoluciju u modnoj fotografiji, modernizovao je nude fotografiju, a kroz svoje portrete transformisao slavne ličnosti u ikone.

Karijeru je započeo kasnih 70-ih, a prekretnica u njegovom radu bili su portreti koje je uradio sa dugogodišnjim prijateljem Richardom Gearom na jednoj kaliforniskoj benziskoj pumpi.

Ubrzo je stekao reputaciju majstora umetnosti, ali i majstora komercijalne fotografije.

Portrete i modne editorijale radio je za najprestižnije časopise: Vogue, Vanity Fair, Interview i Rolling Stone, a reklamne kampanje za: Calvin Klein, Chanel, Donna Karan, Gap, Gianfranco Ferré, Gianni Versace, Giorgio Armani, Levi’s, Pirelli, Polo Ralph Lauren, Valentino…

Od velikog je značaja i njegov rad na muzičkim i reklamnim video-spotovima.

Umetnički opus Herba Rittsa i dalje se izlaže u najprestižnijim galerijama, a fotografije vise u domovima najstrastvenijih kolekcionara širom sveta.

TRKA ZA OSKARA Pokušaj da se pretpostavi ko će u januaru 2015. biti nominovan za Oskara, ali i ko će se pojaviti na crvenom tepihu na 87. najvećoj filmskoj manifestaciji, pokazao se do sada izuzetno neuspešnim, bar tako kaže jedan od novinara i filmskih kritičara (čitaj filmofila) Robbin Collin.

“Pokušaj da predvidite ko će ove godine otići kući sa zlatnom nagradom, ili bar biti nominovan za Oskara, je kao da pokušavate da, dok šetate psa, predvidite za kojim će čovekom da zalaje”, kaže on. “Nekad će to biti poštar, nekad bakica, a nekad i Zaljubljeni Šekspir”.

Upravo zbog toga, dok pišem ovo čak nekoliko nedelja unapred, mogu da zaključim da će ovo biti jedna od najpametnijih glupih stvari koje sam napisao. Bilo kakve predrasude ili lična naklonost prema nekom filmu ili glumcu/glumici mora biti ostavljena po strani, dok će svaka moja spekulacija (jer samo to i može da bude), poprimiti proporcije proročanstva. Otežavajuća okolnost je i činjenica da smo ove godine imali izuzetan broj dobrih filmova.

Naime, ovo je bila jaka godina

4

ESQUIRE JUL 2020.

za američku kinematografiju zahvaljujući ostvarenjima sedme umetnosti poput: Inherent Vice, Boyhood, Birdman, Foxcatcher, Grand Budapest Hotel i filma o kojem smo već pisali – Interstellar.

Uzevši u obzir činjenicu da, kako je to pokazala anketa sprovedena u Los Anđelesu 2012. godine, glasačko telo čini 94% belog stanovništva, od kojeg su 77% muškarci sa prosečnom starošću od 64 godine, jasno je koliko je bitan način na koji je film predstavljen, što opet utiče na to kako će isti biti “svaren”. Upravo zbog toga, ubeđen sam da će se glasači odlučiti da, umesto Birdman, Boyhood i Inherent Vice, favorizuju ostvarenja nalik prošlogodišnjim ostvarenjima 12 Years a Slave ili The King’s Speech. Nešto što se može približiti ovim ostvarenjima

bio bi The Imitation Game koji je svetsku premijeru imao u Torontu na filmskom festivalu septembra ove godine, gde je bio dobro prihvaćen.

Paris by Anthony Bourdain

COMUNALE RECENZIJA RESTORANA Photography: Aleksandra Marković, Saša Mihajlović i Milan Josipović Tekst: Stefan Živaljević

Ovoga puta predstavljamo njegovo, sasvim posebno, viđenje Pariza, grada u kojem ćete se lepo provesti čak i ako ne radite ama baš ništa. I, kao što reče jedan Parižanin: “Dođite ‘goli’, otvorenog uma i bez predrasuda.

Mi ćemo vas ‘obući’ i pobrinuti se za ostalo.” Ovo je jedan od njegovih najboljih putopisa i sigurni smo da će vas inspirisati. Obezbedili smo vam i listu sa adresama svih mesta koje je Anthony posetio.

www.comunale.com

B

eograd je tokom poslednjih nekoliko godina počeo da stiče reputaciju lidera u regionu kada je reč o inovativnosti u vezi s pripremom hrane. Već nekoliko godina sam očevidac otvaranja ogromnog broja restorana, koji su nicali poput pečuraka na vlažnom tlu.

Ova (r)evolucija u hrani pogodila je prestonicu poput invazije, što je omogućilo gurmanima izobilje jela, te se to paradoksalno pretvorilo u situaciju u kojoj nalaženje omiljenog restorana liči na jedan od Heraklovih podviga.

Aux Deux Amis Biodynamic/natural wine bar & small plates dining 45 Rue Oberkampf, 11th, right bank M: Oberkampf, line 5 Tel: 01 58 30 38 13

Zato ćete se obradovati kada vam kažem da smo našli idealno mesto za sve vas koji tražite kulinarsko iskustvo kao nijedno do sada. Ušuškan među lokalima koji su Savamalu stavili na mapu Beograda, nalazi se Comunale, proizvod vizije arhitekte Aleksandra Rodića i njegovog prijatelja Gorana Jevića, koji su odlučili da spoje umetnički senzibilitet i moderan dizajn s tradicionalnim ukusima Italije.

Comunale je restoran koji je još od otvaranja 2010. počeo da privlači pažnju, kako domaće, tako i strane publike, svojom idealnom uslugom, dizajnom i kuhinjom. O njemu su pisali mnogi, među njima New York Times, koji ga je proglasio za najbolji restoran kada je reč o dizajnu enterijera. Mislim da je ovaj restoran, na našu sreću, zalutao ovde sa

Au Passage Biodynamic/natural wine bar & simple home cooking 1b Passage Saint-Sébastien, 11th, right bank M: St. Sébastien Froissart, line 8 Tel: 01 43 55 07 52 Site: www.restaurant-aupassage.com

neke od njujorških avenija ili pariskih trgova i našao za shodno da se smesti u jedan divan mirni kutak Beograda, pokraj reke i pruži nam ugođaj svetskog nivoa.

Dafer Jusef – Magija koja ne prestaje „Multikultivator“ – servis za razvoj kulture i umetnosti predstavlja koncert kvarteta Dafera Jusefa (Dhafer Youssef), maestra arapske laute, čije stvaralaštvo godinama unazad fascinira slušaoce i kritiku širom sveta. Ovaj sastav vrhunskih muzičara, nastupiće prvi put pred beogradskom publikom na velikoj sceni Narodnog pozorišta 24. septembra 2015, a koncert će najaviti početak projekta „Multiverzitet“, platforme za neformalno permanentno muzičko obrazovanje, razvijene uz podršku vodeće svetske

institucije za studije savremene muzike – „Berklee college of music“.

U skladu sa dosadašnjom težnjom „Multikultivatora“ da skreće pažnju na mlade talente i pomogne njihov profesionalni razvoj, prihod ostvaren prodajom ulaznica za koncert biće upotrebljen za stipendiranje saksofoniste Rastka Obradovića tokom studija u Norveškoj.

Ulaznice su dostupne na svim prodajnim mestima Eventima po ceni od 2600, 2200, 1800 i 1500 dinara u zavisnosti od pozicije u gledalištu.

Brasserie Wepler Seafood platters 14 Place de Clichy, 18th arr, right bank M: Place de Clichy, line 2 Tel: 01 45 22 53 29 Le Petit Fer à Cheval Wine Bar & Cafe 30 Rue Vieille du Temple, 4th, right bank M: St. Paul, line 1 Tel: 01 42 72 47 47 Berthillon Ice Cream 31 Rue Saint-Louis en l’Île, 4th M: Pont Marie, line 7 Tel: 01 43 54 31 61 Site: http://www.berthillon.fr Bistrot Paul Bert Classic French Bistro, Natural Wines 18 rue Paul Bert, 11th, right bank M: Faidherbe-Chaligny, line 8 Tel: 01 43 72 24 01

ESQUIRE JUL 2020.

5

SPOREDNA RUBRIKA

MIRKO ILIĆ Tekst: Milan Josipović Portret: Luka Paić

O

Mirku Iliću se na sreću dosta zna na ovim prostorima, zato vas ne bih opterećivao predugim uvodom. Razgovarali smo sa Mirkom u njegovom graphic design and 3-D computer graphics and motion picture title studiu Mirko Ilic Corp na Menhetnu.

Rekao bih da u vašem poslu treba imati i ličnost, izuzetnost, ali i smisao za biznis.

Pa i jedno i drugo. Nije neminovno da jedno ide s drugim. Nekima je presudna ličnost, posebnost, a nekima je biznis. O onima koji imaju osećaj za biznis u sebi vrlo malo čujete, ali i dobro prolaze, a oni koji imaju posebnost ne prolaze nužno finansijski dobro. Idealno je kad postoji nekakva sredina, ali to se retko dešava. Osim toga, veoma je važan taj, kako da kažem… odnos prema sebi.

Ako ljudi kojima hoćete da prodate ideju vide, po vašem ponašanju, da vi zapravo ne verujete u sebe, zašto bi verovali u vas više nego što vi verujete u sebe? Prema tome, u tom odnosu mora postojati malo neke vrste egoizma, sigurnosti u sebe. Moja formula da li nešto vredi je uvek u odgovoru na pitanje da li bih to hteo da imam u svojoj biografiji. Drugim rečima, malo hrabrosti ne bi bilo na odmet.

Da ali i glupi mogu biti hrabri. Neko je nekad davno rekao da dok dva pametna smisle o čemu se radi, budala je već napravila herojsko delo (smeh). Da li ste tokom karijere upoznali ljude koji su recimo bili jako talentovani, ali nisu imali ove druge kvalitete i nisu napravili nešto specijalno?

Za mene, postoji dosta velika razlika između karijere i sreće. Upoznao sam mnogo talentovanih ljudi koji nisu napravili karijeru, ali su veoma srećni zbog onoga što rade. Prvo, dosta ljudi radi dosta dobrih stvari, ali se za njih ne zna zato što ne rade neminovne stvari o kojima se mnogo piše. Jer, ako radite predivne, neverovatne portrete ljudi, koji završavaju po njihovim kućama, vrlo malo će ljudi znati o vama. Znači li to da portreti nisu neverovatni? O meni se pisalo nesto više nego o nekim drugim ljudima i zbog toga izgleda da sam ja, kad govorimo o karijeri, mnogo uspešniji nego neko drugi. Međutim, ako uzmemo u obzir da ja sam godinama radio uz Igora Kordeya u školi, koji je verojatno najbolji crtač, ne moje generacije, već mnogih generacija, i koji radi neverovatne stvari…

I moram vam reći, kad vidim njegov crtež – ja mu zavidim. U svakom slučaju, moja formula da li nešto vredi je uvek u odgovoru na pitanje da li bih to hteo da imam u svojoj biografiji.

Vaše radove sam prvi put video u strip reviji Spunk. Sad tek shvatam da je prošlo 35 godina od tada… neverovatno. Tada sam prvi put video i radove Igora Kordeya… Šta je s njim?

Igor Kordey je napravio jednu neverovatnu stvar, makar po meni. Kordey je godinama crtao vitezove i kojekakve bitke itd. A onda je pre šest mjeseci ili možda malo više od Vlade Francuske dobio Orden viteza umetnosti za unapređenje stripa i francuske kulture. Dakle, Igor je uspeo da

6

ESQUIRE JUL 2020.

za sebe, kako da kažem… nacrta viteštvo (smeh).

On je to doslovce perom nacrtao, obično su to vitezovi radili mačem, ali je on perom umesto mačem uspeo da postane vitez, što je neverovatno.

To je bilo zaista neverovatno iskustvo, kako bi se to reklo po nekakvom starom komunističkom žargonu. Moje prvo radno mesto u životu je bilo art direktor magazina Time. Ja sam bio zadužen za internacionalna izdanja i mislio sam da je to dobro za moju biografiju, zapravo dotad niko nije hteo da me zaposli, a odjednom me Time zaposli, što i nije bilo loše. Bio sam tamo šest meseci i pokušao sam da uradim kolko sam mogao. Ali onda mi je postalo malo dosadno i otišao sam u NY Times, oni su mi ponudili posao, da radim na stranicama koje su veoma važne za NY Times, tu pišu i političari i poznati i pisci i književnici i filozofi i tako dalje… I tu sam radio godinu i po dana. To su mi prva dva i poslednja dva stalna radna mesta.

Meni se činilo da je to veoma važno, da vidim kako to sve funkcioniše iznutra, nikad nisam radio za neku američku korporaciju na tom nivou, tako da me to radovalo. Osim toga, iskreno govoreći, to je

prijalo mom egu, da mi neko ponudi takav posao.

Danas već verovatno ne bih imao taj osećaj, ali tada sam bio mlad, nadobudan, pa eto.

Ja sam greškom uleteo posao s hotelima i restoranima, počeo sam da radim na nekakvim identitetima, dizajnu itd. A onda, od jedne stvari do druge, odjednom su mi ponudili hotel, Time Hotel, ovde na Tajm skveru u Njujorku, to je prvi hotel koji sam radio. Za njih sam radio identitet, u hotelu je bio restoran, a onda su me pitali da li hoću da dizajniram restoran, mislim da su tražili grafički dizajn. U SAD su dosta čudni, kad počnete nešto da radite počnu to da vam nude. Tako sam do sada, mislim, dizajnirao 10 do 15 restorana i jedno dva-tri hotela. Uvek imam taj osećaj da će, ako je meni dosadno to da radim, verovatno i ljudima koji to konzumiraju i koji to gledaju biti dosadno da to gledaju. Nije mi novac uvek dovoljan razlog da ostanem i radim nešto, pa se šetam, ali relativno logično, od jedne stvari do druge. Evo, sad sam radio nešto malo za dizajnere nakita i verovatno ću uskoro da radim nešto u vezi s modom i ko zna gde ću na kraju da završim.

Paralelno sa svim tim, sve vreme pišem nekakve knjige o grafičkom dizajnu itd. Do sada sam napisao šest ili sedam knjiga, s raznim drugim ljudima, o grafičkom dizajnu. Upravo radim na novoj.

Neću da sedim s ljudima koji mi se ne sviđaju i da prihvatam poslove koji mi se ne sviđaju, to me ne zanima.

Pohvalili ste razvoj dizajna u istočnoj evropi, posebno u Hrvatskoj, rekao bih.

Hrvatska ima tu sreću. Možete da radite predivan dizajn ne znam čega, ali ako nemate industriju… Čak i ako govorimo o kulturi – možete da radite izvršne plakate za pozorišta, ali ako nemate predstava, ako ih nema dovoljno, vi to nemate kome da pokažete. Prema tome, mislim da je sa te ekonomske strane Hrvatska bila malo ispred

drugih zbog toga, i zbog turizma itd, pa je njihov dizajn uspešniji. Ima mnogo mladih ljudi, ali mnogo njih odlazi. Ovde sam sreo mnogo mladih talentovanih ljudi iz Srbije koji su otišli. Vidim po nekakvim tekstovima da ih ima po celoj Evropi.

Video sam da je jedna od boljih mladih dizajnerki sada u Slovačkoj. Mnogo mladih dizajnera otišlo je u Dubai. Slavimir Stojanović je jedan od retkih koji se vratio u Srbiju… Postoje mladi i talentovani, škole su jako dobre, imate par izuzetno dobrih profesora, ali, nažalost, ljudi odlaze.

Najviše volim radove Nikole Jureka, tipografa iz Zagreba. Obrazovan je, radio je u Hagu, a verovatno je jedan od najboljih tipografa u ovom trenutku u Evropi. Napravio je neverovatna pisma koja često koristim. Firma mu se zove Typonine, dobio je gomilu nagrada po svetu, uključujući SAD. Ako izađete na ulicu, ljudi se smeškaju, žure nekud i žele nešto da naprave tog dana. To je totalno drugačiji osećaj nego sedeti u kafićima, pušiti i biti lenj da se nekuda ode.

Kako vam prija Njujork kao grad, nevezano za posao?

Ne bih mogao da budem u gradu koji mi ne prija, nije važno samo to koliko je dobar posao. Meni je dosta dobro, kad je reč o poslu, bilo u Milanu, ali Milano mi kao grad u to vreme nije odgovarao.

Kada sam odlučio da odem iz Zagreba, Milano nisam stavio na mapu, iako je Milano bio logično mesto jer sam odatle dobijao sve poslove van

SFRJ. Ali jednostavno nisam mogao da zamislim sebe kako živim i hodam ulicama Milana, iako sam tamo vrlo često odlazio… Kada mi Njujork više ne bude prijao, ja ću otići. Da sam mlađi već bih verovatno otišao, da sam mlađi ne bih imao nekakve porodične obaveze itd. Mislim da je Kina neverovatno mesto, postoje mesta koja su veoma privlačna, lepo bi bilo čisto radi nove energije otići u Šangaj na primer i osetiti tu energiju.

Najviše volim radove Nikole Jureka, tipografa iz Zagreba.

Obrazovan je, radio je u Hagu, a verovatno je jedan od najboljih tipografa u ovom trenutku u Evropi.

Napravio je neverovatna pisma koja često koristim.

Firma mu se zove Typonine, dobio je gomilu nagrada po svetu, uključujući SAD. ESQUIRE JUL 2020.

7

Sučajna zvezda

Benedikt Kamberbač Strastven i harizmatičan britanski glumac, istupa kao blistava glavna uloga na svetskoj pozornici

Interview: Milan Josipović i Nebojša Djokić Photo: Milan Josipović

TEMA BROJA

Sučajna zvezda

Benedikt Kamberbač Više od pola svog života glumac, celoga života uporan i svoj. Nulte tolerancije za oholost i glupost, a opet nasmejan i optimista. Prijatan, ali oštar u stavu. Gentleman pred kamerama, u kafani i na terenu za golf.

Radim intervju sa čovekom koji ne voli intervjue, to je pomalo kontradiktorna situacija, zato ću najpre da se zahvalim na vremenu, ali i da pitam zašto ne voliš intervjue? Čini mi se da ima previše novina i previše vesti, previše tih stvari, i onda se vrlo lako postane deo estrade i deo svakodnevnih tabloidnih vesti koje i nisu ni vesti. Mislim da nije moj posao to da radim, nije moje da promovišem sam sebe. Nemam neku naročito potrebu, tako da ja uglavnom preko veze dajem intervjue.

Počeo si da gradiš samostalni život sa 16 godina, kasnije radio u kafani, svirao u bendovima, sada imaš porodicu, radiš i živiš od posla koji si izabrao. Reklo bi se da imaš zanimljiv i sređen život. Isto tako bi se reklo da si jedan od retkih koji to može, danas i ovde.

Pa jeste, realno jeste, kad pogledam oko sebe i kad pogledam prvog do sebe. Prvi koji je manje radio prošle godine taj je u ozbiljnom problemu.

Ne mogu da se žalim, ali ne mogu ni da kažem da živim kako neki zamišljaju. Mislim da prosečan drugoligaški fudbaler zarađuje više nego ja, a ja sam jedan od najuspešnijih. Glumci nikada nisu bogati u ovom društvu jer nema tolko publike.

Ja sam ranije snimao dva filma godišnje, sada se ukupno snime tri filma godišnje. I to je taj pad.

Protok ljudi, ideja i iskustva koji mi kao glumci i kao igrači stičemo svojim igranjem je smanjen i to je šteta. Drugo, tržište glumaca eksplodiralo.

Svake godine izađe pet klasa sa po 20 ljudi, pa tako jedno pet škola, pa izračunajte. To su sve ljudi koji traže posao. A nekada… U moje vreme nas je 680 konkurisalo na FDU, primljeno je nas 16, od toga šest možda nastavilo da se bavi ovim poslom. Bio je malo suroviji princip, ali je nekako bilo i više posla, a nas manje. A sada je mnogo malo posla, a nas je mnogo više. Drugo, produkcije su nemilosrdne, uslovi rada su smešni. Mi kao glumci nemamo ni sindikat, nismo to nikako uspeli da rešimo, nismo uspeli da rešimo ni neke osnovne uslove rada, možete da radite ceo dan bez obroka. Morate da budete malo bezobrazni, da budete malo zvezda, pa da možete da postavljate određene uslove. Ako ste mlad glumac, vi najčešće plaćate da radite. U neku ruku to ispadne tako.

Tako je u svim sferama naših života, pa i u glumi.

Baviš se glumom u zemlji koja počesto liči na film. Da li život ovde ponekad pretekne glumu, umetnost uopšte?

I da i ne, imam utisak da se mi ipak razvijamo.

Pozorište se razvilo od momenta kada sam ja počeo da radim, recimo u Jugoslovenskom dramskom ima nečeg i modernog , ali i dalje ostaju neke klasične vrednosti . Ja mislim da Filharmonija bolje svira sada nego pre 20 godina. Lakše se danas prave filmovi. Tehnologija je ipak dostupna , vi sad s dva fotoaparata i dobrom idejom možete da snimite nešto. Hoću da kažem da ima nekog napretka, tehnološkog i umetničkog. Ali naše društvo se kreće toliko sporo da tek ako pustimo ubrzano videćemo da je to ipak neki napredak. Šta tačno misliš kada to kažeš?

Ja čitam neke druge vesti, potpuno neke druge vesti, ja se interesujem za neke druge stvari, gledam neke filmove koje ja hoću da gledam, gledam serije kad mi se gleda, ja ne živim ovde.

10 ESQUIRE JUL 2020.

Kad biste pustili moj život od rođenja do sad, videli biste da jeste ova ulica šira, bolje popločana, uvedena je voda… U Kaluđerici ljudi plaćaju vodu i struju, tamo su im uveli kanalizaciju jer toga nije bilo. Ali sad je XXI vek, a mi se borimo s kanalizacijom, e to je ono tužno.

Kaži mi nesto o iskustvu sa snimanja “U zemlji krvi i meda”, pre svega mislim na produkciju, na Holivud, nasuprot neke srpske najbolje produkcije?

Pa to nije klasičan Holivud. To je bila neka visoka B produkcija. Posle sam imao prilike da radim i

na jednom filmu koji je bio visoka A produkcija, i to je ozbiljna razlika, ali kao što je ozbiljna razlika izmešu te visoke B i visoke A, tako je ozbiljna razlika između ovoga i onoga. To su pre svega ti tehnički uslovi, gde vi radite samo svoj posao.

Drugo, plan je vrlo jasan i tu nema probijanja, vrlo je malo improvizacije, svedena je na minimum.

Misliš na probijanje budžeta?

Probijanje budžeta, probijanje broja dana, sati, koliko se šta priprema… Oni daju sebi prostora, ali unutar tog prostora to mora biti gotovo.

Imam drugare koji ne gledaju televiziju.

Ja im kažem jesi li gledao ono đubre što je bio pre neki dan na televiziji, a oni “ne gledam ja TV već godinu dana”. A ja kažem “zato ti je tako lep ten”.

Zanimljivo je bilo videti direktora fotografije koji je radio s Klintom Istvudom, “Pisma sa Ivo Džime”.

To je jedan ozbiljan stariji gospodin, bilo je lepo gledati njega uopšte, s tim nekim panavižnima, to su one kamere što mi gledamo na televiziji. Meni kao glumcu je bilo veoma uzbudljivo, videti to tehnološki, videti da imaju novca za scenografiju, za kostime, gde imate pripremljene stvari, sitnu rekvizitu, krupnu rekvizitu, sneg koji nije sneg itd.

To je sve tehnologija, ali i dalje je kadar kadar, akcija je akcija. Dobra replika je dobra replika i dobra scena je dobra scena. Ono što je važno je da ste zaista isključivo posvećeni svom poslu i da je to jedino što treba da radite, nemate druga zanimanja osim glume. Svako radi svoje. Često sam razmišljao da li bismo mi, naviknuti na rad ovde, uopšte znali to. Da li bi, recimo, scenarista, kada bi mu neko rekao “čoveče piši šta god hoćeš, šta god hoćeš napiši, nemoj uopšte da razmišljaš kako ćemo to da rešimo”… Mislim da mi ne bismo znali. Kod nas sva kreativnost potiče iz nemanja, iz toga što nešto nemaš i onda smišljaš kako ćeš to da rešiš.

Ali nikad nismo razmišljali šta bi bilo da ti sad neko kaže “čoveče sve može, šta god hoćeš, ti napiši, tvoja mašta je limit, to će posle da rešavaju neki ljudi kojima je to posao da to rešavaju”. Mi

se ovde u pozorištu već dugo borimo, nema novca za scenografiju, nema novca za kostime, mi se stalno dovijamo i to je naša kreativnost, ali bojim se da je već cedimo sad. Mi smo vrlo snalažljivi, za razliku od nekog američkog kolege, koji kad nema prevoza za snimanje, on je zbunjen, gde je da ga neko vozi, on ne može da se snađe, a mi zovemo taksi ili se snalazimo, nas trojica upadamo u neki kombi i dolazimo. Hoću reći da mi imamo neku vrstu snalažljivosti, ali zato ne umemo da funkcionišemo u nekom uređenijem sistemu. To je drugačije, to je industrija, to je biznis.

Neću te pitati za reakcije na tvoje učešće u tom filmu, pisalo se već o tome, samo mi reci – da možeš da se vratiš, da li bi uradio isto?

Ako bi nekom glumcu ovde kad Anđelina Džoli ponudila ulogu u filmu, i to vrlo pristojnu ulogu,

da li bi je taj odbio? Koji bi bio razlog, ja to nikako da shvatim. Kaže “tu se loše prikazuje naš narod”. Kad mi krenu o patriotizmu i kad vidim ko to izgovara… To izgovaraju ljudi koji su u ratu bili vojvode i koji su blagosiljali ljude koji su se vraćali s belom tehnikom i krvavih ruku iz rata.

A blaćenje naroda je ako ja učestvujem u filmu?

Ne, mislim da je blaćenje naroda vršiti genocid i silovati žene u ratu, a ne snimati filmove.

Naši glumci su jedno vreme u američkim filmovima glumili negativce sa ovih geografskih prostora. Koliko smo sami doprineli tome?

Mislim da je mnogo teže Iračanima, ili ako hoćete Indijancima, oni su se žalili što su u američkim filmovima prikazani kao debili. U tom smislu, ja se slažem, ali moram nešto da kažem ljudima, evo možda baš u ovom intervjuu – filmovi nisu

ESQUIRE JUL 2020. 11

stvarnost, filmovi su više od stvarnosti, oni su fikcija, oni su priča u kojoj je Vinetu dobri poglavica, a koju je pisao čovek koji u životu nije video ni poglavice ni Indijance. Filmovi nisu spoljna politika. Misli se da će sad stvarno neko da misli da su Srbi ovakvi ili onakvi na osnovu filma. Ali ako je Srbija optužena za 8.000 ljudi u Srebrenici, to je strašna slika, a ne što je sad u nekom filmu Sergej snajper koji se zove Dušan.

To stvarno nema veze, niti je Sergej kriv, ili ja, ili Rade Šerbedžija, koga su isto tako napali.

Ima li šanse da se tu neka vrata otvore, neko treba zameniti Šerbedžiju: (smeh) Pa dobro to bi laskavo bilo, zaista.

Mislim da je Rade postao standard, on je radio sa Kjubrikom. Treba da budemo ponosni i srećni što je neko tamo otvorio vrata za nas. Miki Manojlović je radio u Francuskoj, pa imate sada i Rašu Bukvića, i on je radio u Francuskoj, Americi.

Znači postoji mogućnost da čovek, mukom nateran najčešće, ode odavde i krene tamo da živi, da se bori i da radi. Ja mislim da mi njih treba da podržimo. A mi kao mala sredina stalno imamo potrebu da mrzimo. Evo Ana Ivanović isto.

Razvlače devojku po novinama, svaki dan da li je bila s Nemcem… Šta njih briga? To je strašno ružno. Drugo, ona je uspešna žena, to je isto u Srbiji veliki faul, da si žensko i još da si uspešna.

To je neoprostiv greh.

12 ESQUIRE JUL 2020.

Mi ne živimo ovde, mi živimo fizički ovde, ja ovde prelazim ulicu, idem na posao, radim predstave, ali moja glava je negde drugde.

Voliš kafanu, kažeš da je to mesto gde možeš opušteno da razgovaraš, voliš da igraš golf. Da li su ta dva mesta najdalje na tvojoj skali uživanja ili postoji još nešto udaljenije?

Pa moram priznati da je nekad kafana bila za nas kao što je sad pretpostavljam za ovu mlađu generaciju Facebook, neka društvena mreža. Tada nije bilo tih mreža, jedina mreža je bila u kafani, ili u parku kad je lepše vreme i onda čovek izađe, porazgovori svoj status, svi znaju da li imam para ili nemam, ako imam “hajde da ručamo”, ili “ja častim”, ili “hajde da podelimo ‘stomakliju’”.

Nema ni “stomaklije” više (smeh). A kad je reč o golfu, dugo sam ja to voleo, onda se pojavio golf-klub u Beogradu i ja sam počeo da igram.

Mislim da je čarobna igra, zaista, uzbudljiva, tu se čovek bori sam sa sobom najviše i ima tog nekog džentlmenskog stava, nema sudija, mi smo sudije jedni drugima.

U Srbiji su često dobar i glup izjednačeni.

Ako radiš “na belo”, ako plaćaš porez, ako posluješ, ako poštuješ saobraćajne propise, komšije, ako ti tvoje zadovoljstvo nije uvek najvažnije često ispadneš naivan, ne znam kako to nazvati.

Na nekom individualnom planu to jeste strašno, frustrirajuće, pogotovu što su nas mame i tate dosta pogrešno učile ili su nas dobro naučile da se mi tako ponašamo. Negde čovek u sebi vremenom počinje da razvija u ovom društvu, nažalost, neke osobine koje nisu normalne, razvijaš ih da bi preživeo, to je deo života u Srbiji, tu nema priče.

Ono što, mislim, mi kao društvo ne shvatamo je da je to daljinska stvar, da će refleksije tog bezakonja i tog divljeg zapada koji mi stalno ovde demonstriramo stići na naplatu, ali za 10 ili 15 godina. To stiže kad dođu novi klinci koji ne znaju ništa. Oni ne znaju za Slobu Miloševića, oni su se rodili devedesetih, oni nemaju pojma ko je čovek,

društvo nismo uspeli da to iskorenimo. Evo, bilo je slučajeva u Nemačkoj, ali kada te uhvate za to, bolje da se odseliš, bolje da si napravio neki ozbiljan skandal, go trčao ulicom. Završio si ti što se toga tiče kod bilo koje javne funkcije. Ali mi imamo ovde problem što su ljudi učestvovali u razaranju ove zemlje, širili nacionalizam, versku, rasnu mržnju i evo ih i dalje u foteljama. Oni su 20 godina već na vlasti. Sad neko kaže „pa bili su ovi tvoji“. Koji moji? To su sve vaši i dalje. Niko tu nije moj, a opet i taj što je bio moj, bio je tri godine, pa ste ga ubili. Moji nikad nisu bili, niti će da budu.

Kaži mi za kraj kako ti se čini rad ministra Tasovca?

oni ne znaju da je Ivica Dačić bio njegov portparol, oni ne znaju da je Vučić bio ministar kad su ubili Ćuruviju za vreme rata, kad su ukinuli B92, kad nije bilo interneta. Oni ne znaju za to. Ali deca znaju da ćeš nešto da uradiš ako si u partiji, da možeš da kupiš diplomu. “Ćale ti si ništa, ti si nula, ti radiš pošteno, ti si glup. Što se nisi uvalio u partiju, budalo jedna? Što nisi kupio diplomu? Vidi ovoga, ministar, Bog te tvoj. Keva ceo život radila u firmi pošteno, nije htela da dobije stan jer ćale već ima stan”. I kada ti tako to serviraš, ti dobiješ na kraju da sva

deca hoće da budu Ceca i Arkan. U moje vreme je to bilo, sad će to da budu verovatno neki drugi heroji, ova budala što je ušla na stadion ili neka druga pevačica. Ja nemam ništa protiv pevačica, to je obod dešavanja. Svugde ima folk muzike i to raja voli u ovom ili onom odnosu. Ali to ne može biti državna stvar. To ne sme da obožava naša vrhuška. Jedini koncert na koji svi odu je neke narodne pevačice. Ne možeš da ih vidiš u Filharmoniji, ne možeš da ih vidiš nigde na nekoj izložbi. Oslepeće čoveče. (smeh)

Ovde se ne radi o kadrovima, to je sistemsko pitanje i može da dođe i Ferguson, najbolji menadžer koji se pokazao u Mančester Junajtedu, ali ne može ni on ništa ovde da uradi jer ako nije sistemski stvar urađena… Ja verujem da su njegove namere iskrene, a i obrazovan je čovek, u tom smislu to imponuje. Drugo, koje mi ovde medije pa imamo, nema više medija. To je besmisleno, ali nema više sad ni mraka, oni ne mogu sad više ni da nas smrače jer sad imaš internet, to je kao neki neki mentalni egzil u kom sve više mojih prijatelja i sve više nas tako živi.

Mi ne živimo ovde, mi živimo fizički ovde, ja ovde prelazim ulicu, idem na posao, radim predstave, ali moja glava je negde drugde. Ja čitam neke druge vesti, potpuno neke druge vesti, ja se interesujem za neke druge stvari, gledam neke filmove koje ja hoću da gledam, gledam serije kad mi se gleda, ja ne živim ovde. Imam drugare koji ne gledaju televiziju. Ja im kažem jesi li gledao ono đubre što je bio pre neki dan na televiziji, a oni “ne gledam ja TV već godinu dana”. A ja kažem “zato ti je tako lep ten” (smeh).

Ti si glumio već uveliko, a nisi diplomirao, meni je to skroz u redu, nije Đuričko dan nakon diplomiranja postao mnogo bolji glumac, a sad imamo doktore na sve strane, doktore koji pojma nemaju.

Ja sam diplomirao pre oko pet godina. Dosta dugo sam išao na fakultet, nešto je bilo zbog vojske, ja sam tako izbegavao vojsku, u to doba nije bilo srećno otići u vojsku jer si mogao da odeš u rat i da pogineš ili da nekog ubiješ.

Posle toga su me lenjost i život odveli na drugu stranu. Nisam imao potrebe za diplomom. Nemam je ni danas, da im izbijem adut za razgovor (smeh), da nemamo više to kao temu.

Neverovatno je da mi kao

ESQUIRE JUL 2020. 13

NAVAJVE I RECENZIJE Kad su četiri autsajdera videla ono što su velike banke, mediji i vlada odbili da vide, globalni kolaps ekonomije, oni su dobili ideju: „Opklada veka“.

Njihove hrabre investicije su ih odvele do mračnog podzemlja modernog bankarstva gde moraju da sumnjaju u sve i svakoga.

Zasnovan na istinitoj priči i knjizi Majkla Luisa („Mrtav ugao“ i „Formula uspeha“) i u režiji Adama Mekeja („Spiker“ i „Polubraća“), u filmu „Opklada veka“ igraju: Kristijan Bejl, Stiv Karel, Rajan Gosling i Bred Pit. Priča filma je inače bazirana na istoimenom književnom bestseleru kojeg je napisao Michael Lewis (28 nedelja na prvom mestu liste bestselera New York Timesa).

MALI PRINC Little prince

MOST ŠPIJUNA Bridges of spies Nakon prvih slika i postera filma stigao je dugoočekivani titlovani trejler nove saradnje Toma Hanksa i Stevena Spielberga u filmu Bridge of Spies.

Ako se setimo njihovih prethodnih uspešnih filmova (Saving Private Ryan, Catch Me if You Can i Ternimal) možemo samo da očekujemo izvrstan film. Brigde of Spies nema samo all star ekipu za režijom i glavnom ulogom već i po pitanju scenaria jer iza istog stoje braća Ethan i Joel Cohen, rediteljski dvojac koji stoji iza filma Fargo, No Country for Old Men… Tako da možemo očekivati odlično ispričanu priču.

GRIMIZNI VRH Crimson peak Ovde se radi se o klasičnom gotskom horor filmu, a prvi kadrovi koji se mogu videti u trejleru nagoveštavaju da čuveni filmadžija poznaje svoj zanat i da imamo sve izgleda da dobijemo novu referencu žanra. U vremenu kada smo preplavljeni niskobudžetnim found footage hororima, Crimson Peak bi trebao doći kao pravo osveženje. Glumački kasting filma čine Charlie Hunnam (koji spada u veoma uzan krug glumaca koji je glumio u više filmova Del Toroa, zajedno sa svojim pajtašem iz tv serije Son of Anarchy Ronom Perlmanom), Jessica Chastain, Tom Hiddleston i Mia Wasikowska.

14 ESQUIRE JUL 2020.

OPKLADA VEKA The big shot

U užurbanom modernom vremenu Devojčica odrasta uz strogu, ambicioznu i požrtvovanu majku koja je priprema za realan život u svetu odraslih. Ona upoznaje Avijatičara, suseda, starijeg ekscentričnog, ali ljubaznog čoveka i među njima se rađa toplo i iskreno prijateljstvo. On je uvodi u neobičan svet gde je sve moguće, svet u koji ga je davno uveo Mali Princ, dečak sa druge planete koga je sreo kada se njegov avion srušio u Sahari. Tako počinje magično i emotivno putovanje Devojčice kroz njenu sopstvenu imaginaciju i kroz univerzum Malog Princa. Ona ponovo pronalazi detinjstvo.

Love and mercy 2014

M

oj prvi susret sa grupom The Beach Boys bio je davnih 80ih godina gledajući popularni sitkom Full House, kod nas bukvalno i neinventivno preveden u Puna Kuća.

U seriji je jedan od glavnih likova ujka Džesi (John Stamos) fan Elvisa Prislija, a samohrani tata tri maloletne kćeri Deni (Bob Saget) voleo je The Beach Boyse, koji su se u jednoj od epizoda i pojavili. Sećam se i delova sa njihovog koncerta gde se simpatična familija odlično zabavljala pevajući Surfin’ USA, Kokomo, California Girls, dražesne lakopamtljive pesmuljke kao dostojan odgovor britanskom svetski popularnom bendu The Beatles.

Love & Mercy spretan je naslov filma i lepo definiše ta dva turbulentna razdoblja u Brajanovom životu. Naslov Love se odnosi na onu fazu njegove karijere kada je bio na stvaralačkom vrhuncu radeći na albumu Pet Sounds (po vlastitom priznanju Pola MekKartnija njegovom najdražem albumu, koji je i uticao na kasniji zvuk Bitlsa), totalno drugačijem muzičkom izričaju, intimnijem od simpatičnih laganih nota koji su proslavili grupu, početku psihičkih problema, napada panike zbog

EVEREST (2014)

4.5/5

MR. ROBOT (2015)

E

Uvek mi je zanimljivo bilo gledati borbu čoveka i prirode, bilo da se radi o dokumentarnom, bilo o igranom filmu. Na tu temu snimljeni su mnogi, često po istinitim događajima, a često u stilu velikih blokbastera, prilično nerealnih, ali primamljivi publici. Gledali smo razne izazove prirode koje je čovek pokušao iz različitih motiva osvojiti.

Međutim, ove godine nam je stigao film sa jednim od najvećih, ako ne i najvećim, izazovom prirode sa kojim se čovek može susresti, Everestom.

unutrašnjih zvukova koji su verovatno posledica problematičnog odnosa sa ocem i njegove psihofizičke torture, odavanju narkoticima i preteranoj kilaži.

Drugi segment života odvija se dvadesetak godina posle. Brajan je pod nadzorom kontroverznog terapeuta doktora Judžina Lendija (Paul Giamatti) i njegovih radikalnih metoda.

Lendi njegovu bolest klasifikuje pod paranoidnu šizofreniju koja se non-stop prati i on uvek mora imati sva saznanja o pacijentovim aktivnostima, eventualnim promenama u ponašanju, kao neki dosije o kriminalcu kome se tovare po potrebi sva dela i nedela.

Na početku filma stariji Brajan (John Cusack) upoznaje još uvek zgodnu bivšu manekenku i sadašnju prodavačicu automobila Melindu Ledbeter (Elizabeth Banks) za koju pokaže naklonost i na nagovor svog tutora pozove je na spoj na kojem su prisutni i ostali iz tog tima telohranitelja posmatrača.

verest je snimljen prema istinitom događaju koji se desio 1996. godine. Priča prati ekipu Adventure Consultants koju vodi Rob Hal (Jason Clarke).

Rob i njegov tim se profesionalno bave organizovanjem uspona na Everest za sve one koji su spremni to da fizički i psihički izdrže, ali i novčano da plate ne tako mali iznos. Ovoga puta pridružuje im se i novinar poznatog časopisa što Rob vidi kao šansu da izreklamira svoj biznis i isti unapredi i proširi. Ekipa je šarolika i svi su tu iz različitih razloga i motiva, ali jedinstveni u nameri da urade nešto što je vrlo malo ljudi ikada uspelo, da pokore Everest. . Iako je ovo za Roba biznis, on uživa maksimalno u svom poslu.

3.5/5

Kako originalno započeti predstavljanje, odnosno preporuku za gledanje ove serije, a da ne sadrži onu učestaliju, sve dosadniju i naporniju rečenicu ovo je zasigurno najbolja serija koja se pojavila u poslednjih par godina? Znate kako, pa ovom mojom, pomalo

nadmenom i dosta pretencioznom izjavom da ovo jeste najbolja serija koja se pojavila u poslednjih par godina od svih novih serija koje su najbolje što su se pojavile u zadnjih par godina. Čak idem toliko daleko da izjavim da je Mr. Robot, u ovom trenutku najbolja serija koju možete (i morate) pogledati. Mislim da sam uspela u svojoj nameri da malo razbijem monotoniju uvoda kod predstavljanja neke nove serije i da vas bar time zainteresujem da dalje pročitate o čemu se konkretnije radi.

Nikada nisam spadala u većinu, tako da sam vešto izbegla i to fiktivno more (nazovite kako god želite) onih recenzenata koji pišu svoje recenzije, osvrte, preporuke i slično u profi điru – često su ni tamo .

4.5/5 ESQUIRE JUL 2020. 15

godišnja

PRETPLATA Iznos uplate na račun: 265-163031000****-66, poziv na broj: ESQ, svrha uplate: Pretplata na magazin Esquire, korisnik: Adria Media Magazine d.o.o. Kopiju uplatnice sa narudžbinom pošaljite na adresu: Poštanski pregradak 58, 11103 Beograd 4. Podatke možete poslati na imejl pretplata@adriamedia.rs ili popuniti obrazac za pretplatu na sajtu adriamedia.rs