Stephenie Meyer Mlad mesec

ni izdaleka tako ozbiljno sad kad više nisam bila poprskana krvlju. Charlie se nikad nije iznenađivao što me vidi povezanu.

“Alice”, šapnula sam joj kad je krenula natrag prema vratima.

“Da?” I ona je progovorila tiho i znatiželjno me pogledala, nakrivivši glavu.

“Je li jako loše?” Nisam mogla biti sigurna da ne šapćem uzalud. Premda smo bile na katu, iza zatvorenih vrata, on me ipak možda mogao čuti.Lice joj se napelo.

“Nisam još sigurna.”

“Kako je Jasper?” Uzdahnula je.

“Vrlo je ljut na sebe. Njemu je to umnogome veći izazov, a mrzi se osjećati slabim.”

“Nije on kriv. Reći ćeš mu da se ne ljutim na njega, baš nimalo, zar ne?”

“Naravno.”

Edward me čekao kraj ulaznih vrata. Kad sam sišla u dno stubišta, otvorio mi ih je bez riječi.

“Ponesi stvari!”, viknula je Alice kad sam oprezno pošla prema Edwardu.

Uzela je u naručje dva paketa, jedan napola otvoren, digla moj fotoaparat s poda pod glasovirom i tutnula mi ih pod zdravu ruku. “Zahvali mi kasnije, nakon što ih otvoriš.”

Esme i Carlisle tiho su se oprostili sa mnom. Opazila sam da krišom pogledavaju prema svome suzdržanom sinu, umnogome kao i ja.Laknulo mi je kad sam se našla vani; brzo sam prošla pokraj lampiona i ruža, sad neželjenih podsjetnika.

Edward je šutke išao ukorak. Otvorio mi je suvozačka vrata, a ja sam ušla bez pritužbi.Na upravljačkoj ploči bila je velika crvena vrpca, vezana uz novu liniju.

Strgnula sam je i bacila na pod. Dok je Edward sjedao na suprotnu stranu, petom sam gurnula vrpcu pod svoje sjedalo.Nije pogledao ni mene ni liniju. Nismo je uključili, a tišina se nekako pojačala kad je motor odjednom grmnuo. Pošao je prevelikom brzinom po mračnom, zavojitom prilaznom putu.Od šutnje mi je dolazilo da poludim.

“Reci nešto”, napokon sam ga usrdno zamolila kad je skrenuo na autocestu. “Što bi htjela da ti kažem?”, upitao me suzdržano. Zgrozila sam se od njegove distanciranosti.

“Reci mi da mi opraštaš.”To mu je unijelo treptaj života u lice ,treptaj ljutnje.

“Da opraštam tebi? Na čemu?”

“Da sam bila opreznija, ništa se ne bi dogodilo.”

“Bella, porezala si se na papir – teško da si time zaslužila smrtnu kaznu.”

“Svejedno sam ja kriva.” Na te riječi, brana je popustila.

“Ti da si kriva? Da si se porezala u kući Mikea Newtona, uz Jessicu i Angelu i svoje ostale normalne prijatelje, najgore što bi se uopće moglo dogoditi bilo bi što?

Možda ti ne bi mogli naći flaster? Da si se spotaknula i sama srušila hrpu staklenih tanjura, da te neko nije bacio na nju,čak i tada, što bi bilo najgore? Zakrvarila bi im presvlake na sjedalima dok te voze na hitnu? Mike Newton mogao bi te držati za ruku dok te šivaju i ne bi se odupirao porivu da te ubije cijelo to vrijeme. Ne pokušavaj sebe okriviti za išta od ovoga, Bella. Samo ću se sâm sebi još više gaditi.”

24