Giljermo del Toro i Čak Hogan~Soj

www.balkandownload.org

Giljermo del Toro i Čak Hogan SOJ Prva knjiga trilogije Soj Naslov originala Guillermo Del Toro and Chuck Hogan “The Strain” Copyright © 2009 by Guillermo Del Toro and Chuck Hogan Prevod Gordana Fiket-Đurković

Lorenci, Marijani i Marisi... i svim čudovištima u mojoj dečjoj sobi: Ne napuštajte me nikada

Legenda o Jusefu Sarduu „Nekada davno", pripovedala je baka Abrahama Setrakijana, „beše jedan div.“ Oči mlađanog Abrahama zasjaše, a istog trenutka mu čorba od kupusa u drvenoj činiji postade ukusnija, ili je barem malo manje osećao opori ukus belog luka. Bio je bledunjav dečak, pepeljastih očiju i bolešljivo žgoljav. Njegova baka, koja se nameračila da ga podgoji, sedela je preko puta njega za pređom zabavljajući ga dok je jeo supu. Babbeh meiseh, „bakina priča". Bajka. Legenda. „Bio je to sin jednog poljskog plemića. Zvao se Jusef Sardu. Gospodar Sardu je bio viši od bilo kog drugog čoveka. Viši i od bilo kog krova u selu. Morao je duboko da se sagne da bi ušao kroz bilo koja vrata. Ali, njegova visina bila je veliki teret. Bila je to urođena bolest, a ne blagoslov. Mladić je patio. Mišići nisu mogli da mu podrže dugačke, teške kosti. Dešavalo se da se patio čak i dok hoda.

Koristio je štap, visoki štap - viši od tebe - sa srebrnom drškom izgraviranom u obliku vučje glave, koja je bila porodični grb.“ „Da, Babeh?" 1 rekao je Abraham između zalogaja. „Usud ga je naučio poniznosti, što retko koji plemić poseduje. Bio je pun saosećanja - prema siromašnima, radnima, hole,snima. Naročito su ga volela seoska deca, a iz njegovih ogromnih, dubokih džepova - veličine džaka za repu prosipale su se đrangulije i slatkiši. On sam i nije imao neko detinjstvo, dostigao je očevu visinu sa osam godina, a sa devet ga je nadrastao. Njegova slabost i divovski rast bili su skriveni izvor srama njegovog oca. Međutim, gospodar Sardu je stvarno bio jedan nežan div i seljani su ga istinski voleli. Za gospodara Sardua se pričalo da s visine gleda na sve, a opet da ni na koga ne gleda s visoka."

Klimnula mu je glavom, podsećajući ga da uzme još jedan zalogaj. Žvakao je kuvanu cveklu, poznatu pod nazivom „bebino srce“ zbog njene boje, oblika i vlakana nalik na kapilare. „Da, Babeh?" „Isto tako je voleo prirodu i uopšte ga nije zanimala okrutnost lova - međutim, kao plemić i čovek od porekla, otac i stričevi su ga naterali da im se pridruži na šestonedeljnom putovanju u Rumuniju kada mu je bilo petnaest godina." „Ovde, babeh?“ upitao je Abraham. „Div, on je došao ovde?“ „U severnu zemlju, kadišel. 2 U mračnu šumu. Sarduovi nisu došli da love divlje svinje, medvede ili jelene. Došli su da love vukove, simbol svoje porodice, grb kuće Sardu. Lovili su lovca. U porodici Sardu je važilo znamenje da im jedenje vučjeg mesa prenosi hrabrost i snagu, a otac mladog gospodara je verovao da ono možda može da izleči slabašne mišiće njegovog sina." „Da, babeh?" „Putovanje je bilo dugo i naporno, osujećeno lošim vremenskim prilikama, i Jusuf se grdno namučio. Nikada pre nije putovao izvan porodičnog sela, a

podozrivi pogledi koje su mu upućivali meštani koje su usput sretali, posramljivali su ga. Kada su pristigli u mračnu šumu, sve oko njega kao da je oživelo. Čopori životinja vršljali su šumom noću, skoro kao prebezi izmešteni iz svojih skrovišta, jazbina, legala i brloga. Posvuda je bilo toliko životinja da lovci u svom logoru noću nisu mogli ni oka da sklope. Neki od njih su poželeli da odu odatle, ali opsednutost Sardua starijeg nadvladala je ostale. Mogli su da čuju vukove kako zavijaju u noći, a on je žarko želeo da ulovi jednog za svog sina, svog jedinca, čija je džinovska veličina bila kob loze Sardu. Želeo je da očisti lozu Sardua tog prokletstva, da oženi sina koji će mu podariti mnoge zdrave potomke. „I tako je njegov otac, prateći vuka, bio prvi koji se izdvojio, tik pred sumrak druge večeri. Ostali su ga čekali čitave noći, a onda se raštrkali u potragu za njim odmah po svitanju. Jedan Jusefov rođak nije se vratio te večeri. I tako redom, baš tako je bilo." „Da, babeh?" „Sve dok jedini preostali nije bio Jusef, mladić div. Sledećeg dana je i sam krenuo da ih traži, a na mestu kuda je prethodno prošao, naknadno je naišao na tela svog oca, rođaka i stričeva, razbacana kraj ulaza u podzemnu pećinu. Lobanje su im bile smrskane nekakvom ogromnom silom, ali tela su im bila čitava, nepojedena usmrtila ih je neka zver natprirodne snage, ali ne usled gladi ili straha. Šta je tome bio razlog, nije mogao da dokuči - mada jeste imao osećaj da ga neko posmatra, pomno guta pogledom, kakvo stvorenje koje vreba iz te mračne pećine. „Gospodar Sardu je odneo sva tela daleko od pećine i pokopao ih duboko u zemlju. Naravno da ga je ovaj napor strašno iscrpeo, oduzimajući mu skoro svu snagu. Bio je iscrpljen, farmutšet. 3 I pored toga, onako sam, preplašen i premoren, te noći se vratio u pećinu da se suoči sa tim zlom koje se prikazuje nakon što padne mrak, da osveti svoje pretke ili da okonča u tom pokušaju. Ovo znamo jer je vodio dnevnik koji je otkriven u šumi mnogo godina kasnije. To je bilo poslednje što je napisao."

Abrahamova prazna usta se oklembesiše. „Ali, šta se dogodilo, babeh?“ „Niko stvarno ne zna. Kada se šest nedelja proteglo na osam, pa na deset, a da od njih nije bilo ni glasa, kod kuće su svi počeli da strahuju da se čitavoj lovačkoj družini zametnuo svaki trag. Ljudi su se okupili da ih traže, ali ništa nisu našli. A onda, jedne noći jedanaeste nedelje, na imanje Sarduovih je pristigla kočija sa navučenim draperijama na prozorima. Bio je to mladi gospodar. Osamio se unutar zamka, u odaje gde su se nalazile prazne spavaće sobe, i retko ga je ko, ako ga je iko, uopšte ponovo video. U to vreme, kružile su priče o njemu, o onome što se dogodilo u rumunskoj šumi. Nekoliko njih koji su se kleli da su videli Sardua - ako je uopšte verovati takvim pričama - tvrdili su da je izlečen od telesnih nedostataka.

Neki su čak i šaputali da se vratio posednut ogromnom snagom koja je odgovarala njegovoj nadljudskoj veličini. I tako, toliko je golema bila Sarduova tuga za ocem, stričevima i rođacima da ga niko više nikada nije viđao tokom dana, a većinu slugu je otpustio. Bilo je nekakvih dešavanja unutar zamka noću - mogao se videti odsjaj

goruće vatre na prozorima - ali kako je vreme prolazilo, imanje Sarduovih je sasvim oronulo. „Ali, noću... neki su tvrdili da čuju džinovske korake po selu. Naročito su deca šapatom prepričavala da čuju nekakvo tap-tap-tap njegovog štapa, na koji se Sardu više nije oslanjao već mu je služio da ih priziva iz kreveta ne bi li im udelio slatkiše i drangulije. Nevernicima su pokazivala rupe u zemlji, neke tik ispod sobnih prozora, omanja udubljenja od štapa sa vučjom glavom."

Oči njegove bake se zamračiše. Bacila je pogled na njegovu činiju i videla da je najveći deo supe bio pojeden. „Onda su, Abrahame, seoska deca počela da nestaju. Pričalo se da su i deca iz obližnjih sela isto tako iščezavala. Čak i iz mog sela. Da, Abrahame, tvoja baka je kao devojčica odrastala samo pola dana hoda od zamka Sarduovih. Sećam se dve sestre. Njihova tela su pronađena na čistini kraj šume, bile su bele kao sneg koji ih je okruživao, očiju otvorenih i zastakljenih mrazom. I ja sam jedne noći čula ne tako udaljen zvuk tap-tap-tap - takav moćan, ritmičan zvuk - i brzo se ćebetom prekrila preko glave da ga odagnam, a posle toga danima nisam mogla oka da sklopim."

Abraham je progutao kraj priče zajedno sa ostatkom supe. „Naposletku su skoro svi napustili Sarduovo selo i ono je istinski postalo ukleto mesto. Cigani, koji su u svojim čergama prolazili kroz našu varoš ne bi li prodali svoju neobičnu robu, pripovedali su o neobjašnjivim događajima, o strašnim prikazama u okolini zamka. O divu koji se šunja po mesečinom obasjanoj okolini nalik na boga noći. Oni su bili ti koji su nas upozorili. „Jedite i jačajte inače će vas Sardu ščepati.“ Eto, zašto je to važno, Abrahame. Ess gezunterhait.

Jedi i budi jak. A sada poliži taj tanjir do kraja. Inače - eto njega." Povratila se iz sfere mraka, sećanja. Oči su joj povratile sjaj. „Sardu će doći. Tap-tap-tap.“ I tako je pojeo i poslednju trunkicu kuvane cvekle. Činija je bila prazna, a priča gotova, ali su mu zato stomak i um bili puni, kao i srce. Kada bi lepo jeo to bi oraspoložilo njegovu babeh, a za njega je njeno lice predstavljalo najčistiji odraz ljubavi koji može postojati. U tim zajednički provedenim trenucima za klimavim porodičnim stolom njih dvoje su pričali, dve generacije, deleći hranu koja im je ispunjavala srce i dušu.

Deset godina kasnije, porodica Setrakijan će biti prognana iz svoje drvodeljske radnje, kao i iz sela, ali to neće biti Sarduovo delo.

Za to će biti zaslužni Nemci. Neki oficir je bio smešten u njihovom domu.

Dirnut domačinovim čovečnošću i gostoprimstvom i deleči i kidajući njihov hleb za istim klimavim stolom, jedne ih je noći upozorio da se ogluše o sutrašnju zapovest da se okupe na železničkoj stanici i da već te iste noći napuste svoje dom i selo.

To su i učinili, čitava familija - svih osmoro članova - odlazeći put prirode, noseći sa sobom onoliko koliko su bili sposobni da ponesu. Babeh ih je usporavala. Još gore - znala je da su zbog nje sporije odmicali, znala je da svojim

prisustvom ugrožava čitavu familiju, te je klela i sebe i svoje stare, zamorene noge.

Ostatak familije je najzad krenuo ubrzano napred, svi sem Abrahama - sada je bio snažan mladić koji je obećavao, majstor duboreza u mlađanim godinama, poznavalac Talmuda, sa naročitim zanimanjem za žohar, tajne jevrejskog misticizma - koji je ostao sa njom. Kada su do njih doprle vesti da su ostali pohapšeni u obližnjoj varoši i da su ukrcani u voz za Poljsku, njegova babeh, ophrvana osećanjem krivice, insistirala je da se, u ime Abrahamovog dobra, svojevoljno preda. „Beži, Abrahame. Beži od nacista. Kao što bi od Sardua. Spasi se.“ Ali, on nije hteo ni da čuje. Nije hteo da se rastavi od nje.

Ujutro ju je pronašao na zemlji kraj kreveta u kojem su zajedno spavali - u kući saosećajnih seljaka - sa kojeg je pala. Usne su joj bile ugljenocrne i ljuštile su se, a grlo i vrat počrneli. Umrla je od životinjskog otrova koji je progutala. Uz blagoslov porodice domaćina, Abraham Setrakijan ju je sahranio ispod procvetale srebrne breze. Strpljivo joj je izrezbario divno drveno sveto znamenje cvetovima, pticama i svim drugim bićima koja su je za života činila srećnom. Plakao je i plakao za njom, a potom - pobegao.

Bežao je od nacista, čujući tap-tap-tap zvuke sve vreme za sobom...

Ali, zlo je bilo blizu, preblizu...

POÄŒETAK

www.balkandownload.org

Snimak iz pilotske kabine Delovi snimka, NTSB zapis, Let 753, Berlin (međunarodni aerodrom Tegel TXL) - Njujork (međunarodni aerodrom DŽFK), 24. 09. 10: 2049:31 (Razglas je uključen.)

Kap. Piter Dž. Moulds: „Narode, ovde vaš kapetan Moulds iz pilotske kabine. Trebalo bi da sletimo za nekoliko minuta, u tačno predviđeno vreme. Samo sam želeo da vam se nakratko obratim i obavestim vas da smo svakako zahvalni što ste odabrali da putujete upravo Ridžis erlajnsom i da, s tim u vezi, u ime kopilota Neša, moje ime, kao i u ime čitavog osoblja, izražavamo želju da u najskorije vreme ponovo letite sa nama..."

2049:44 (Razglas isključen.]

Kapetan Piter Dž. Moulds: „... kako bismo i mi imali šta da radimo.“ (Smeh u pilotskoj kabini.)

2050:01 Kontrola vazdušnog saobraćaja Njujorka (aerodrom DŽFK): „Ridžis sedampet-tri širokotrupni, prilazi sleva, upućuje se na jedan nula nula. Spreman za sletanje na. pistu 13R.“ Kapetan Piter Dž. Moulds: „Ridžiš sedam-pet-tri, teškaš, prilazi sleva, jedan nula nula, sleće na pistu 13R, primljeno.“ 2050:15 (Razglas uključen.)

Kapetan Piter Dž. Moulds: „Posado, pripremite se za sletanje."

2050:18 (Razglas isključen.)

Kopilot Ronald V. Neš IV: „Avion spreman za sletanje.“ Kapetan Piter Dž. Moulds: „Uvek je lepo vratiti se kuči...“ 2050:41 (Zvuk treska. Atmosferske smetnje. Buka visoke frekvencije.)

KRAJ PRENOSA.

SLETANJE

Kontrolni toranj na aerodromu DŽFK Zvali su ga meni. Svetleči zeleni monohromatski monitor (DŽFK je čekao više od dve godine na nove monitore u boji), nalik na zdelu supe od graška sa dodatkom grupisanih slova prikačenih kodiranim tačkicama za radar. Svaka tačkica predstavljala je na stotine ljudskih života ili, u starom navigacionom žargonu koji se održao u aviosaobračaju do današnjih dana, duša.

Na stotine duša.

Možda je to razlog što su s vi kontrolori leta Džimija Mendes a zvali Biskup Džimi. Biskup je bio jedini kontrolor leta koji je čitavu svoju smenu od osam sati provodio pre stoječi nego sedeči, držeči u ruci olovku i šetajući gore-dole, navodeći putničke avione u Njujork iz zahuktale kabine u tornju sto metara iznad međunarodnog aerodroma Džon E Kenedi, nalik na pastira koji bdi nad svojim stadom. Koristio je ružičastu gumicu na vrhu olovke da vizuelizuje avione pod svojom nadležnošću, u srazmerno odgovarajućim pozicijama, pre nego da se osloni samo na svoj dvodimenzionalni monitor radara.

Tu se na stotine duša svakog sekunda oglašavalo zvučnim signalom. „Junajted šest-četiri-dva, okreni se udesno i uputi na jedan nula nula, podigni se na pet hiljada."

Međutim, tako nisi mogao da razmišljaš kada si se nalazio za menijem. Nisi sebi smeo da dozvoliš da razmišljaš o svim tim dušama čije su sudbine zavisile od tvojih komandi - ljudska bića smeštena u leteće projektile koji krstare kilometrima iznad Zemlje. Ne smeš ni da razmišljaš o tome na taj, širokođimenzionalan način: svi avioni na tvom meniju, potom, svi drugi kontrolori koji mrmljaju šifrovane poruke sa nataknutim slušalicama svuda oko tebe, a tu su i svi avioni na njihovim menijima, kontrolni toranj u obližnjoj Lagvardiji... a zatim i svi ostali kontrolni tornjevi na svakom od aerodroma u svakom pojedinačnom gradu u Sjedinjenim američkim... a potom i širom sveta...

Kelvin Bas, upravnik oblasne kontrole letenja i direktni nadzornik Biskupa Džimija, pojavio mu se iza leđa. Rano se vratio sa pauze, zapravo, još uvek je žvakao hranu. „Dokle si stigao sa ridžisom sedam-pet-tri?“ „Sedam-pet-tri je stigao kući." Biskup Džimi je usmerio hitar, uspaljen pogled na svoj meni da to i potvrdi. „Kreće se ka terminalu." Proverio je spisak aviona predviđenih za terminale, tražeći sedam-pet-tri. „Zašto pitaš?" „Zemaljski radar prikazuje da imamo avion zaustavljen na Fokstrotu." „Na prilaznoj stazi?" Džimi je ponovo, radi provere, pogledao u svoj meni, a potom aktivirao vezu sa DL753. „Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj na DŽFK-u, javite se, kraj."

Sačekao je. Ništa, čak ni uključenje radio-veze. „Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj na DŽFK-u, da li me čujete,

kraj."

Pomoćni kontrolor se stvorio iza leđa Kelvina Basa. „Problemi u komunikaciji?", pretpostavio je.

Kelvin Bas je odgovorio, „Pre bih rekao da je u pitanju veliki mehanički kvar.

Neko je pomenuo da je avion u potpunom mraku." „U mraku?" rekao je Biskup Džimi, zapanjen činjenicom da je pukim slučajem izbegnuta nesreća time što je složena mehanika aviona zakazala samo nekoliko minuta nakon sletanja. Pomislio je da bi na putu do kuće trebalo da odigra sutrašnji loto sa brojevima 7-5-3.

Kelvin je uključio svoje slušalice u Biskupov b-komunikacioni audio-utikač. „Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj DŽFK-a, molim vas javite se. Ridžis sedam-pet-tri, ovde kontrolni toranj, kraj."

Iščekivanje, osluškivanje.

Ništa.

Biskup Džimi je pogledao u aktuelne tačkice na ekranu svog menija - nije bilo nikakvih uznemirujućih naznaka, svi njegovi avioni bili su u redu. „Ne bi bilo na odmet da upozorimo ostale da obiđu Fokstrot", rekao je.

Kelvin je izvadio slušalice iz utikača i zakoračio unazad. Usmeno je pogled u daljinu, zurio je mimo Džimijeve konzole u pravcu prozora kabine kontrolnog tornja, prema prilaznoj stazi. U njegovom pogledu podjednako je bilo zbunjenosti, kao i zabrinutosti. „Neophodno je da raščistimo Fokstrot." Okrenuo se ka pomoćnom kontroloru. „Pošalji nekog da nas izvesti sa lica mesta."

Biskup Džimi se uhvatio za stomak, poželevši da može da prodre unutra i nekako izbaci muku koja se zakuvavala. Njegovo zanimanje je, u suštini, bilo slično kao u babice. Navodio je pilote da svoje avione ispunjene dušama bezbedno prizemlje iz utrobe praznog prostora na čvrsto tlo. Ono što je sada osećao bili su damari straha, kao u lekara koji je pripomogao dolasku na svet svog prvog mrtvorođenog.

Aerodromska pista terminala 3 Lorenca Ruiz se uputila prema terminalu u vozilu za prtljag, u osnovi hidrauličnoj rampi na točkovima. Pošto se 753 nije pojavio iza ćoška kao što je bilo očekivano, Lo se odvezla malo dalje tek da pogleda šta se dešava, s obzirom na to da je uskoro trebalo da ode na pauzu. Nosila je zaštitne slušalice, duks sa kapuljačom ispod fluorescentne jakne, naočare - prašina sa piste bila je prava kučka - dok su palice za signalizaciju stajale tik kraj nje na sedištu. Šta je to, do đavola?

Skinula je naočare kao da je imala potrebu da jasnije vidi. Ridžis 777 se

uistinu tamo nalazio, prava velika momčina, jedna od novijih u floti; stajao je na Fokstrotu sav u mraku. Potpuni mrak, čak su i navigaciona svetla na krilima bila pogašena. Nebo je te noći bilo prazno. Mesec potisnut, zvezde nevidljive - ništa.

Sve što je zaista videla bila su krila i ravna, cevasta površina trupa aviona, koji su blago odsijavali pod svetlima aviona koji su sletali. Jedan od njih, LUFTHANSA 1567, zamalo da se sruši usled zakasnelog izbacivanja točkova. „Isuse Hriste!!"

Prijavila je ono što je videla. „Stižemo", rekao je njen nadzornik. „Vrani.no gnezdo želi da odeš i izvidiš stvar." „Ja?“, upitala je Lo. Namrštila se. Eto šta dobijate kada ste po prirodi radoznali. Krenula je, vozeći uz pomoćnu pistu sa putničkog terminala, a potom prelazeći preko priključnica koje su bile iscrtane na platformi aerodroma. Bila je pomalo uznemirena i vrlo predostrožna, jer se nikada ranije nije ovako daleko odvezla.

Federalna vazduhoplovna uprava imala je stroga pravila u vezi sa tim dokle prevozna sredstva i vozila za prtljag smeju da idu, tako da je otvorila četvore oči zbog aviona koji su prizemljivali.

Zaokrenula je sa priključnice oivičene plavim markirnim svetlima. Činilo joj se da je avion u potpunosti zamro čitavom dužinom, od kljuna do repa. Nije bilo upaljenog svetlosnog signala, antikolizionog svetla, a nije bilo ni aktiviranih svetala u pilotskoj kabini. Obično bi se, kroz majušna vetrobranska stakla nalik na par očiju iskošenih nad karakterističnim nosom boinga, čak i sa zemlje deset metara ispod, mogli videti glava aviona i unutrašnjost kokpita. Tabla sa dugmićima i prekidačima, kao i instrumentalna svetla činili su da pilotska kabina svetli crveno.

Ali, sada uopšte nije bilo nikakvog osvetljenja.

Lo je prošetala desetak metara unazad od vrha dugačkog levog krila. Kada dovoljno dugo radite na pisti, a Lo je to radila već osam godina, duže nego što su potrajala oba njena braka zajedno - ukačite neke stvari. Zakrilca na zadnjoj ivici aviona i krilca - spojler-ploče na stražnjoj strani krila - bile su uspravljene nalik na Polu Abdul, što je i uobičajeno; praksa je da ih piloti tako postave nakon što avion pri sletanju dodirne pistu. Turbo-džet motori bili su nečujni i mirni, mada je obično potrebno neko vreme da prestanu da prežvakavaju vazduh čak i nakon gašenja, usisavajući sitan šljunak i insekte nalik na veliki proždrljivi usisivač. Dakle, ova velika beba je lepo i glatko prizemljila, dofurala dovde i smestila se pre nego što su se - svetla pogasila.

Ono što je izazivalo dodatnu strepnju bilo je to što je avion dobio dozvolu za sletanje, tako da što god da je krenulo po zlu očigledno bi nastupilo u intervalu od dva, možda tri minuta. Šta može da krene po zlu takvom brzinom?

Lo se se još malo približila, dovozeći se iza krila. Ako se kojim slučajem ovi turbopropeleri iznenada aktiviraju, Lo nije imala namera da bude usisana i raskomadana kao kakva kanadska guska. Dovezla se blizu prtljažnog dela aviona sa

kojim je bila dobro upoznata, niže prema repu, i zaustavila ispod zadnjih izlaznih vrata. Aktivirala je kočnice i prihvatila se palice kojom je pridizala platformu do maksimalne visine od trideset stepeni nagiba. To nije bilo dovoljno visoko, ali to je bilo to. Izašla je iz vozila, posegnula za svojim signalnim palicama i uputila se platformom prema mrtvom avionu.

Mrtvom? Zašto je to pomislila? Ta stvar nikada nije ni bila živa...

Lorenca je, međutim, na trenutak zamislila sliku velikog, raspadajućeg leša, nasukanog kita. Tako je njoj izgledao ovaj avion - gnojna lešina, umiruća grdosija.

Vetar je prestao da duva dok se približavala vrhu, a jedno treba znati u vezi sa klimom na pistama DŽFK-a: vetar nikada ne prestaje da duva. Zapravo, nikada ikada. Na ovim betonskim pistama uvek šiba vetar zbog aviona koji neprestano sleću i uzleću i slatine i hladnog Atlantskog okeana tik sa druge strane planine.

Odjednom je, međutim, posvuda zavladala neobična tišina. Bilo je tako tiho da je Lo skinula velike, sunđeraste slušalice i pustila ili da joj vise s vrata, tek da se uveri u muk. Učinilo joj se da čuje nekakvo udaranje iz unutrašnjosti aviona, a onda je shvatila da su to samo bubnjajući otkucaji njenog srca. Uključila je baterijsku lampu i uperila je u desni bok aviona.

Prateći pogledom kružni snop svetlosti, videla je da je trup aviona i dalje bio vlažan i sjajan posle nedavnog spuštanja sa neba i mirisao je na prolećnu kišu.

Uperila je svetlo na dugački niz prozora. Svi zastori bili su spušteni.

Baš čudno. Sada je već bila uplašena. Prilično prestravljena. Osećala se patuljasto u prisustvu ove dvesta pedeset miliona dolara vredne i trista osamdeset tri tone teške leteće grdosije i imala je kratkotrajan, mada intenzivan osećaj, kao da ju je oblio hladan talas strepnje od toga što se nalazi u prisustvu nekakve zmajolike zveri. Uspavani demon koji se samo pretvarao da spava, a zapravo je bio sposoban da u svakom trenutku otvori oči i svoje grozomorne čeljusti. Kao da ju je spopao naelektrisani predosećaj, obuzela jeza slična kakvom naličju orgazma, ukrućenje, skvrčenost.

Tada primetila da je zastor na jednom od prozora sada bio pridignut. Nežne dlačice na vratu su joj se nakostrešile, te je spustila na njih ruku da ih primiri, kao kada milovanjem umirujete nervoznog kućnog ljubimca. Očigledno joj je promaklo da je zastor na jednom prozoru bio pridignut. Oduvek je bio podignut - jeste.

Možda...

Mrak se zakomešao unutar aviona. Lo je imala osećaj da je neko ili nešto iznutra posmatra.

Lo je na trenutak zacvilela kao dete, to je bilo jače od nje. Zamrznula se u mestu. Krv je damarala njenim telom, jurila, uzdižući se kao po kakvoj komandi, gušeći joj grlo...

Tada je, nedvosmisleno, spoznala činjenicu: nešto što se nalazilo tamo unutra proždraće je...

Vetar je nanovo počeo da duva, kao da nikada nije ni prestajao, a Lo više nije bila potrebna dodatna opomena. Sišla je sa platforme i uskočila u vozilo, krenula u

rikverc ne sačekavši da se spusti platforma i ne obazirući se na zvučne signale koji su je na to opominjali. Krckavi zvuk bio je posledica gaženja jednog od plavih svetala na prilaznoj pisti dok je hitala što dalje od tog mesta, panično, malo preko trave, a malo po asfaltu, prema sve bližim svetlima pristižućih službenih vozila.

Kontrolni toranj na DŽFK-u Kalvin Bas je stavio druge slušalice i izdavao naređenja predviđena pravilima Federalne vazdušne uprave u okolnostima do kojih može doći na prilaznim pistama. Svi dolasci i odlasci aviona bili su zaustavljeni u prečniku od osam kilometara oko aerodroma DŽFK. To je značilo da su reakcije na novonastalu situaciju odrađene po hitnom postupku. Kalvin je ukinuo pauze i naložio svakom kontroloru leta u smeni da pokuša da uspostavi vezu sa Letom 753 na svima dostupnoj frekvenciji. U kontrolnom tornju je situacija bila na granici da preraste u katastrofu, veću nego što je do sada Biskup Džimi imao prilike da vidi.

Zvaničnici aerodromske uprave - tipovi u odelima koji mrmljaju u mobilne telefone interne „nekstel" veze - okupili su se iza njega. To nikada nije bio dobar znak. Zanimljivo je kako se ljudi uvek nekako prirodno okupe kada se suoče sa neočekivanim.

Biskup Džimi je ponovo pokušao da uspostavi radio-kontakt, ali bezuspešno.

Jedan od tipova u odelu ga je upitao: „Da li ste primili signal za otmicu aviona?" „Ne“, odgovorio mu je Biskup Džimi. „Ništa.“ „Ni za alarm u slučaju požara?" „Naravno da ne." „Nije se oglasio ni alarm na vratima kokpita?", upitao je drugi.

Biskup Džimi je uvideo da su se već ušaltovali u fazu istrage poznatu kao „postavljanje nesuvislih pitanja". Prikupio je strpljenje i razumno rasuđivanje koji su ga i činili uspešnim kontrolorom leta. „Avion se bez problema prizemljio i glatko zaustavio. Sedam-pet-tri je potvrdio obaveštenje na koji terminal treba da se dorula i zatvorio ga. Lično sam ga isključio sa radara i predao na staranje Aerodromskoj službi za vođenje vazduhoplova."

Kalvin je izjavio, sa rukom preko mikrofona slušalice: „Možda je pilot morao da ga isključi?" „Možda", odgovorio je Biskup Džimi. „Ili su mu možda sve komande otkazale."

Jedan u odelu reče: „Pa, zašto onda nisu otvorili vrata?"

Um Biskupa Džimi ja se već uveliko bavio ovim pitanjem. Putnici su, po pravilu, krajnje nestrpljivi i ne sede ni minut duže nego što je to neophodno. Pre

samo nedelju dana, u džet bluu koji je pristigao sa Floride zamalo što nije došlo do pobune i to zbog tričavog bajatog peciva. A sada smo imali situaciju da se ljudi ne pomeraju, koliko? -možda već petnaest minuta. I to u potpunom mraku.

Biskup Džimi reče: „Mora da unutra već počinje da biva prilično toplo. Ako su električne instalacije isključene, unutra nema protoka vazduha. Nema ventilacije." „Pa, kog đavola, onda čekaju?", upitao je jedan u odelu.

Biskup Džimi je osetio nadiruću nervozu svih u okruženju. Pojavljivanje one rupe u utrobi kada shvatite da nešto samo što se nije dogodilo, nešto skroz-naskroz kobno. „A, šta ako ne mogu da se pomere?", promrmljao je i pre nego što je sebe uspeo da zaustavi. „Situacija sa taocima? Da li ste na to mislili?", upitao je onaj u odelu.

Biskup je tiho klimnuo glavom - ali nije to imao na umu. Koji god da je razlog bio u pitanju, sve o čemu je mogao da razmišlja bile su - duše.

Prilazna pista Fokstrot Aerodromska protivpožarna ekipa pokrenula je standardnu akciju spasavanja.

Među šest vozila nalazili su se bacač pene, cisterna i kamion sa pokretnim merdevinama. Zaustavili su se kraj zaglavljenog vozila za prtljag ispred plavih navigacionih svetala na ivici Fokstrota. Kapetan Šon Navaro je u šlemu i protivpožarnom odelu skočio sa stražnje stepenice kamiona sa merdevinama i stao ispred mrtvog aviona. Rotirajuća svetla sa spasilačkih vozila odbijala su se o trup aviona bojeći ga crvenom pulsirajućom bojom. Avion je ličio na praznu maketu namenjenu potrebama noćnih vežbi spasavanja.

Kapetan Navaro je otkoračao do prednjeg dela kamiona i popeo se kraj vozača, Benija Čafera. „Pozovi službu za održavanje da nam dostavi velike reflektore. A onda se parkiraj iza krila.“ Beni reče: „Dobili smo naređenje da se držimo po strani."

Kapetan Navaro mu odgovori: „Taj avion je pun ljudi. Ne plaćaju nas da izigravamo dokone vatrogasce. Plaćeni smo da spasavamo živote.“ Beni je slegnuo ramenima i uradio ono što mu je kapetan i naložio da učini.

Kapetan Navaro se izvukao iz vozačke kabine i popeo na krov, a Beni je podigao merdevine dovoljno visoko da ga izdigne do avionskog krila. Kapetan Navaro je uključio baterijsku lampu i zakoračio preko ivice dva pri dignuta krilca. Čizma mu je dotakla površinu tačno na mestu gde je crnim, masnim slovima pisalo NE STAJTE OVDE. Koračao je duž sve šireg krila, šest metara iznad betona. Prišao je izlaznim

vratima na krilu, jedinim vratima na avionu sa spoljašnjim mehanizmom za otvaranje u slučaju nužde. Na vratima se nalazio mali prozor, te je pokušao da proviri unutra, da vidi nešto kroz kapljice pare unutar dvostrukog stakla. Unutra nije video ništa, osim još veće količine mraka. Mora da je unutra bilo zagušljivo kao u kakvim čeličnim plućima. 4 Zašto nisu dozivali u pomoć? Zašto se iznutra nisu čuli nikakvi zvuci ili pokreti? Ako je i dalje bilo pritiska, u avionu je zasigurno bilo malo vazduha.

Putnici su iz časa u čas imali sve manje kiseonika.

Rukama u vatrogasnim rukavicama gurnuo je dva identična crvena preklopa i izvukao polugu iz ležišta. Okrenuo ju je u smeru iscrtanih strelica, skoro sto osamdeset stepeni, a potom je povukao ka sebi. Vrata je trebalo automatski da iskoče ka spolja, ali to se nije dogodilo. Ponovo je povukao, ali je odmah shvatio da je sav njegov trud uzaludan - stvar nije popuštala ni za pedalj. Nije bilo šanse da su vrata na bilo koji način mogla da budu zaglavljena s unutrašnje strane. Mora da se poluga za otvaranje vrata zaglavila. Ili ju je nešto držalo s unutrašnje strane.

Vratio se niz krilo do vrha merdevina. Ugledao je narandžasto rotirajuče svetlo aerodromskog vozila na putu od međunarodnog terminala. Kada se dovoljno približilo, video je da se u njemu nalaze agenti Uprave za bezbednost saobraćaja obučeni u plave jakne. „Počelo je“, promumlao je kapetan Navaro, počevši da se spušta niz merdevine.

Bilo ih je petoro, svaki od njih se pojedinačno predstavio, ali kapetan Navaro se nije ni potrudio da zapamti njihova imena. Došao do aviona sa vatrogasnim kolima i opremom za gašenje požara. Oni su pristigli sa laptopovima i mobilnim telefonima. Neko vreme je samo stajao i slušao ih dok su govorili u svoje sprave i nadglasavali se: „Treba podrobno da razmislimo pre nego što pozovemo Službu unutrašnje bezbednosti. Niko ne želi da pravi mnogo buke ni oko čega." „Pa, ne znamo ni šta se ovde, zapravo, događa. Ako ih pozovemo i dovučemo borbene avione iz vazduhoplovne baze Otis, stvorićemo paniku na čitavoj istočnoj obali." „Ako jeste reč o bombi, onda su čekali poslednji mogući trenutak.“ „Možda im i jeste bio cilj da bomba eksplodira na američkom tlu.“ „Možda se samo prave da su mrtvi. Ne oglašavaju se. Motre na nas iz prikrajka. Čekaju da se pojave mediji."

Jedan od momaka je čitao nešto sa monitora svog mobilnog telefona. „Javljaju da je ovaj avion poleteo sa aerodroma Tegel u Berlinu."

Jedan drugi tip je počeo da govori u telefon. „Želim da uspostavim kontakt sa nekim na tlu Nemačke, i to nekim ko šprehenzi engleski. Treba da saznamo da li su oni uočili nekakve sumnjive aktivnosti na svom tlu, možda neku nepravilnost. Isto tako, potrebni su nam i podaci o njihovim procedurama pregleda prtljaga."

Drugi je naredio: „Proverite plan leta i spisak putnika. Da, svako ime -

proverite ih ponovo. Ovog puta pokušajte i sa varijacijama, ukoliko se neko ime piše drugačije." „U redu“, odgovorio je drugi, čitajući iz sprave u rukama. „Kompletna provera. Registracija aviona je N323RG. Boing 777-200LR. Najnovija tranzitna provera bila je pre četiri dana, na Hartsfildu u Atlanti. Zamenjen je istrošeni klizni vod menjača smera pritiska na motoru, kao i izlizano postolje izolatora na desnoj strani. Odložena popravka udubljenja na levoj strani krme unutrašnjeg preklopa agregata zbog rasporeda letenja. Sve u svemu - avion je u prilično dobrom stanju." „Trostruke sedmice su deo nove narudžbine, zar ne? Na tržištu tek godinu ili dve?“ „Tri, oh, jedna. Maksimalni kapacitet. Na ovom letu je dvesta deset ljudi. Sto devedeset devet putnika, dva pilota, devet članova posade." „Ima li ikog bez karte?" Mislio je na decu. „Ne prikazuje mi se." „Klasična taktika", odgovorio je jedan čija su uska specijalnost bili teroristički napadi. „Stvoriti pometnju, privući pažnju, okupiti publiku - a onda svom silinom detonirati bombu." „Ako je tako, onda smo mi već mrtvi."

Pogledali su jedan u drugog s nelagodom. „Treba da povučemo ova spasilačka vozila. Ko je bila ona budala koja se popela na krilo aviona?"

Kapetan Navaro se nagnuo napred, iznenađujući ih odgovorom. „To sam bio ja.“ „Ah. Dobro." Čovek je kašljucnuo u pesnicu. „To je dozvoljeno samo osoblju za održavanje aviona, kapetane. Regulative Federalne aerodromske uprave." „Poznato mi je." „Pa? Šta ste videli? Bilo šta?"

Navaro je odgovorio, „Ništa. Niti sam išta video, niti čuo. Svi zastori na prozorima su spušteni.“ „Spušteni, kažete? Sve?“ „Svi do jednog." „Jeste li pokušali da otvorite vrata na krilu?" „Naravno da jesam." „I?“ „Bila su zaglavljena." „Zaglavljena? To nije moguće." „Zaglavljena su“, rekao je kapetan Navaro, ispoljavajući više strpljenja sa ovom petoricom nego što je to činio sa svojom sopstvenom decom.

Stariji čovek se sklonio u stranu da obavi telefonski razgovor. Kapetan Navaro je pogledao u ostale. „Dakle, šta nam je činiti?" „To i mi hoćemo da znamo." „Hoćete da znate? Koliko ima putnika u ovom avionu? Koliko je poziva za

hitnu pomoć upućeno iz aviona?"

Jedan od njih je zamahnuo glavom. „Do sada nije bilo nijednog poziva za pomoć iz ovog aviona." „Do sada?" upitao je kapetan Navaro.

Tip koji je stajao kraj njega je izgovorio: „Oh-za-sto-devedeset-i-devetputnika. To ne miriše na dobro." „Uopšte ne miriše na dobro."

Kapetan Navaro ih je pogledao u neverici. „Moramo nešto da preduzmemo, i to odmah. Nije mi potrebna dozvola da uzmem u ruke vatrogasnu sekiru i počnem da razbijam prozore ako su ljudi unutra mrtvi ili upravo umiru. U tom avionu više nema vazduha."

Stariji čovek se vratio nakon što je obavio telefonski razgovor. „Dovoze rezač. Iseći ćemo avion."

Mračna luka, Virdžinija Zaliv Čizipik, mračan i uskomešan u ovo kasno doba.

Unutar zastakljenog dvorišta glavne kuće, na živopisnoj litici koja se nadvija na zalivom, nalazio se čovek zavaljen u specijalno napravljenoj medicinskoj stolici. Svetla su bila prigušena, kako zbog njegove udobnosti, tako i zarad umerenosti. Industrijski napravljeni termostati, samo u ovoj sobi ih je bilo ukupno tri, održavali su temperaturu od 17° Celzijusa. Tiho je svirao Stravinski „Posvećenje proleća". Muzika je dopirala iz diskretnih zvučnika kako bi nadglasala nepopustljiv, šišteći zvuk pumpi na aparatu za dijalizu.

Skoro neprimetan dah izlazio je iz njegovih usta. Neko sa strane bi možda pomislio da ovaj čovek umire. Mogao bi da pomisli da prisustvuje poslednjim danima ili nedeljama onoga što je predstavljalo, sudeći po prostranom imanju od sedam hektara, jedan veoma uspešan život. Možda bi taj neko ironično prokomentarisao da jedan očigledno veoma imućan i moćan čovek okončava svoje dane istovetno kao i kakav siromah.

Samo što Eldrič Palmer nije umirao. Imao je sedamdeset i šest godina i nije imao nameru da digne ruke od bilo čega. Apsolutno ni od čega.

Uvaženi investitor, biznismen, bogoslov i visokopoštovano lice od poverenja, podvrgavao se ovoj proceduri tri do četiri sata svake večeri u proteklih sedam godina života. Njegovo zdravlje bilo je krhko ali žilavo, dok su nad njim neprestano bdeli lekari, a pomoć mu pružala medicinska oprema kupljena za lične potrebe u kućnim uslovima.

Imućni ljudi sebi mogu da priušte odličnu medicinsku negu, a isto tako i da dozvole da budu ekscentrični. Eldrič Palmer se trudio da svoje posebnosti drži

podalje od javnosti, čak i od svojih najbližih. Čovek se nikada nije ženio. Nikada sebi nije obezbedio naslednika. Glavna tema spekulacija u vezi sa Palmerom odnosila se na to šta će biti sa svim tim ogromnim bogatstvom nakon njegove smrti.

On nije imao zamenika u svojoj osnovnoj investitorskoj delatnosti u Grupaciji Stounhart. Nije imao nikakve javne veze sa bilo kojom zadužbinom ili dobrotvornom ustanovom, za razliku od dvojice ljudi koji su se utrkivali sa njim za prvo mesto na Forbsovoj godišnjoj listi najbogatijih Amerikanaca, osnivača Majkrosofta, Bila Gejtsa, i investitora Berkšir Hataveja, Vorena Bafeta. (Da su kojim slučajem zvaničnici Forbsa uzeli u obzir određene zalihe zlata u Južnoj Americi i drugu imovinu korporacija iz senke u Africi, Palmer bi zasigurno zaslužio prvo mesto na toj listi.) Palmer nikada nije oblikovao ništa ni nalik kakvom testamentu, propust nezamisliv za nekoga ko poseduje makar jednu hiljaditinu njegovog bogatstva i blaga.

Ali, Eldrič Palmer jednostavno nije imao nameru da umre...

Hemodijaliza je postupak kojim se krv izvlači iz tela putem sistema cevi, ultrafiltrira kroz aparat za dijalizu, ili veštački bubreg, a onda vraća nazad u telo pročišćena od bilo kakvih otpadaka i nečistoća. Igle kojima se odašiljala i primala krv bile su ubodene u sintetičku braunilu koja se veći deo vremena neprestano nalazila zabodena u unutrašnju stranu njegovog lakta. Aparat koji se koristio za ovu proceduru bio je izuzetan model fresenijus, koji je neprekidno nadzirao najkritičnije Palmerove parametre i upozoravao gospodina Ficvilijama, nikada udaljenog dalje od dve sobe, o bilo kakvim nepravilnostima u odnosu na normalne parametre.

Verni investitori su već bili priviknuti na Palmerov stalno iznuren izgled. U osnovi, on je postao njegov brend, ironičan simbol njegove finansijske snage, pokazatelj da jedan tako krhak čovek pepeljaste puti može posedovati takvu moć i uticaj, kako u međunarodnim finansijskim tokovima, tako i kada je bilo reči o politici. Njegova legija vernih investitora bila je sačinjena od dobrih trideset hiljada pojedinaca iz finansijske elite. Na dnu skale koju su činili pripadnici ovog kruga nalazili su se pojedinci teški najmanje dva mili ona dolara, dok su mnogi koji su decenijama radili sa Palmerom posedovali poprilične devetocifrene svote.

Kupovna moć Grupacije Stounhart pružala mu je ogromnu ekonomsku moć, koju je povremeno koristio i na beskrupulozan način.

Otvoriše se vrata na zapadnoj strani koja su vodila u širok hodnik, te gospođin Ficdžerald, koji je važio za glavnog čoveka u Palmerovom ličnom obezbeđenju, ušeta sa prenosivim, bezbednim telefonom na srebrnom poslužavniku. Gospodin Ficvilijam je bivši pripadnik američke mornarice, sa četrdeset i dve utvrđene likvidacije u borbi, i važio je za čoveka visprenog uma, čije je kasnije medicinsko školovanje finansirao sam Palmer. „Podsekretar unutrašnje bezbednosti, gospodine", izgovorio je dok mu je iz usta izbijao oblačak pare.

Palmer obično ne bi dozvoljavao da ga iko ometa tokom večernjih pročišćavanja organizma - više je voleo da to vreme provodi izmišljajući.

Međutim, ovo je bio poziv koji je očekivao. Uzeo je telefon ml gospodina Ficdžeralđa i sačekao da se ovaj pokorno povuče.

Palmer se javio i dobio informacije o uspavanom avionu. Saznao |r 11 a je bilo velike neizvesnosti u vezi sa tim kako da se odnose prema upravi aerodroma DŽFK. Pozivalac je govorio sa dozom nervoze u glasu, ali i sa samopouzdanjem usled formalnosti razgovora, nalik na ponosno dete koje saopštava svoje dobro delo. „Ovo je jedan krajnje neobičan događaj, i smatrao sam da biste odmah želeli da o njemu budete obavešteni, gospodine." „Da“, odgovorio je Palmer čoveku. „Zahvalan sam vam na takvoj ljubaznosti." „Že-želim vam lepu noč, gospodine.“ Palmer je prekinuo vezu i spustio telefon u svoje sićušno krilo. Lepa noč, i te kako. Osetio je treptaje iščekivanja. Ovo i jeste očekivao. A sada, kada je avion sleteo, znao je da je sve počelo - i to na kakav spektakularan način.

Uzbuđen, uključio je televizor sa velikim ekranom na bočnom zidu i upotrebio daljinski upravljač na rukohvatu fotelje da pusti zvuk. Još nikakvih novosti o avionu. Ali, uskoro...

Pritisnuo je dugme na interfonu. Oglasio se gospodin Ficdžerald. „Da, gospodine?" „Neka pripreme helikopter, gospodine Ficdžeralde. Imam neka posla na Menhetnu."

Eldrič Palmer je prekinuo vezu, a potom pogledao kroz zid sazdan od prozora, u pravcu velikog zaliva Čizapik, mutnog i crnog, nešto južnije od mesta na kojem se neumoljiva reka Potomak ulivala u njegove mračne dubine.

Prilazna pista Fokstrot Ekipa za održavanje je dovozila rezervoare sa kiseonikom ispod trupa aviona.

Rezanju aviona pribegavalo se samo u slučajevima velike hitnosti - to je bila krajnja mera. Svi putnički avioni bili su konstruisani sa područjima naznačenim, „za sečenje". Polje sečenja kod ovog tipa aviona nalazilo se u zadnjem delu trupa, ispod repa, između dvostrukih vrata prtljažnika na desnoj strani. Inicijali LR kod boinga 777-200LR imaju značenje „velikodometni", a kao model C-market, sa vrhunskim dometom do devet hiljada nautičkih milja i kapacitetom za gorivo do dvesta hiljada litara, avion je pored uobičajenih rezervoara za gorivo unutar krila, dodatno posedovao tri pomoćna rezervoara u zadnjem prtljažniku - otud i potreba da se konstruiše bezbedna zona „za sečenje“.

Ekipa za održavanje je koristila aparat za sečenje arker, egzotermni gorionik koji je bio veoma pogodan za rad u ovakvim uslovima, ne samo zato što je lako

prenosiv već i stoga što je radio na bazi kiseonika, bez potrebe za sekundarnim opasnim gasovima, kao što je acetilen. Sečenje debelog trupa ne bi trebalo da potraje duže od jednog sata.

Niko ko se u ovom trenutku nalazio na pisti nije očekivao srećan ishod. Nije bilo nikakvih poziva u pomoć putnika koji su se nalazili u avionu. Nije bilo svetala, zvukova niti bilo kakvog signala iz unutrašnjosti ridžisa 753. Situacija je bila krajnje zbunjujuća.

Vozilo jedinice aerodromske službe za hitne slučajeve pristiglo je na terminal i postavilo se odmah iza moćnih, velikih reflektora sa snopovima uperenim u avion.

Tim specijalaca bio je obučen za evakuacije, spasavanja talaca i antiterorističke napade na mostove, tunele, autobuske stanice, aerodrome, ključne železničke petlje i luke Njujorka i Nju Džerzija. Specijalci su bili obučeni u lagane jednodelne uniforme i nosili su automatske puške hekler-koh. Nekoliko nemačkih ovčara njuškalo je oko glavne mašinerije za sletanje - dve grupe sačinjene od šest ogromnih točkova - kaskajući naokolo pridignutih njuški, kao da su i ovde mogli da nanjuše probleme.

Kapetan Navaro se na trenutak zapitao da li nekog uopšte una u avionu. Zar u nekoj epizodi Zone sumraka nije bilo reči o vazduhoplovu koji je sleteo sasvim prazan?

Služba za održavanje pali baterijske lampe i tek što ih je uperila na donju stranu trupa, jedan od pasa poče da zavija. Pas je zapravo lajao i neprestano se vrteo oko povoca u uskim krugovima.

Kapetan Navaro je ugledao radnika na merdevinama iz svoje službe, Benija Cafera, kako pokazuje na središnji deo aviona. Uska, crna senka mu je iskrsla pred očima. Vertikalna kosa crta najmračnijeg crnog parala je savršeno glatku površinu trupa.

Bila su to izlazna vrata iznad krila. I to upravo ona koja kapetan Navaro nije uspeo da otvori.

Sada su bila otvorena.

Ništa mu nije bilo jasno, ali Navaro je svejedno ćutao, zaprepašćen onim što je video. Možda je u pitanju bio kvar na rezi, neka nepravilnost na kvaci... možda nije dovoljno jako povukao... ili je možda - tek možda - neko najzad otvorio vrata... ... neko iznutra.

DŽFK, kontrolni toranj Zvaničnici aerodroma su preslušavali audio-snimak Biskupa Džimija. Stajao je, kao i uvek, i čekao da razmotri situaciju sa ljudima u odelima, kada su njihovi telefoni počeli mahnito da zvone.

„Otvoreno je“, prijavio je neko. „Neko je otvorio izlaz 3L.“ Svi su sada ustali pokušavajući da to vide. Biskup Džimi je iz kabine tornja pogledao ka osvetljenom avionu. Odavde se nisu mogla videti otvorena vrata.

Kalvin Bas je rekao: „Iznutra? Ko je izašao?" Čovek je zavrteo glavom, još uvek na vezi. „Niko. Do sada."

Biskup Džimi je zgrabio omanji dvogled za posmatranje ptica sa police i lično bacio pogled na ridžis 753.

Eno ga tamo. Tračak crnila na krilu. Kakva senka nalik na pukotinu na trupu aviona.

Džimijeva usta se osušiše pri samom pogledu. Ta vrata se pri otključavanju blago izvlače ka spolja, a onda se okreću i širom otvaraju ka trupu. Dakle, tehnički gledano, reza je bila samo otkačena. Vrata su bila samo odškrinuta.

Spustio je maleni dvogled nazad na policu i povukao se unazad. Iz nekog razloga, razum mu je govorio da je ovo bio savršen trenutak za beg.

Prilazna pista Fokstrot Gasni i radijacijski senzori pridignuti do odškrinutih vrata nisu ništa otkrili.

Jednom od pripadnika specijalnih službi koji je ležao na krilu aviona pošlo je za rukom da dugačkom kukastom šipkom otvori vrata još desetak centimetara, dok su ga druga dva pripadnika ove službe pokrivala odozdo sa betona. Umetnut je parabolični mikrofon, koji je prenosio svakakav cvrkut, pištanje i zvonjavu mobilnih telefona putnika na koje se niko nije odazivao. Jezivi i žalobni zvuci, nalik na bespomoćne pojedinačne pozive u pomoć.

Zatim su nakačili ogledalo na kraj šipke, poveću verziju stomatološke alatke koja se koristila za pregled zadnjih zuba. Sve što su mogli da vide bila su prazna pomoćna mesta na prostoru koji je delio putničke klase.

Pozivi preko električnog megafona nimalo im nisu pomogli. Nije bilo nikakve reakcije iz aviona: nije bilo svetlosti, pokreta, ničega.

Specijalci u laganim uniformama povukoše se od svetala prilazne staze da bi se nakratko dogovorili šta da čine. Prostudirali su šematski prikaz preseka putničke kabine u koju su se pripremali da uđu, a na kojem se videlo da su putnici smešteni u redove od po deset: po troje sa strane i četvoro na sredini. Unutrašnjost vazduhoplova bila je tesna tako da su zamenili svoje mašinke h-k glokovima 17, kojima se lakše manevrisalo u uslovima borbe izbliza za koju su se pripremali.

Prikačili su gas maske sa radio-vezom, lako spuštajuće naočare za gledanje u mraku, suzavac u spreju, lisice, kao i dodatnu municiju. Malene kamere sa infracrvenim sočivima bile su prikačene na vrh njihovih specijalnih šlemova.

Popeli su se uz vatrogasne merdevine na krilo i polako počeli ila se primiču

vratima. Primakli su se priljubljeni uz trup s obe strane vrata, a zatim se jedan od njih presavio i čizmom gurnuo i širom otvorio vrata. Otpuzao je unutra priljubljen uz pod pravo prema obližnjem pregradnom delu. Njegov kolega je krenuo unutra odmah za njim.

Električni megafon se oglasio umesto njih: „Putnici ridžisa 753. Mi smo iz aerodromske uprave Njujorka i Nju Džerzija.

Ulazimo u vazđuhoplov. Radi vaše bezbednosti molimo vas da ostanete u svojim sedištima i prekrstite ruke navrh glave."

Vođa jedinice bio je u pripravnosti, leđima okrenut pregradnom zidu, i osluškivao je. Maska mu je izvitoperivala zvuke koji su se oglašavali kao da dopiru iz kakve kace. Svejedno, nije primetio bilo kakve pokrete u avionu. Spustio je masku i čitava unutrašnjost vazduhoplova preobrazila se u zelenu boju supe od graška. Klimnuo je glavom svom partneru, stavio u pripravnost svoj glok i nakon brojanja do tri uskočio u putničku kabinu.

UKRCAVANJE

Ulica Vort, Kineska četvrt Efraim Gudveder nije mogao da oceni da li je zvuk sirene koju je začuo dopirao sa. ulice - što znači da je bio stvaran - ili je bio tek sastavni deo muzike iz video-igrice koju je igrao sa svojim sinom, Zakom. „Zašto me neprestano ubijaš?", upitao je Ef. Dečak kose boje peska slegnuo je ramenima kao da je ocenio da to pitanje nema blage veze s mozgom. „U tome i jeste poenta, tata."

Televizor je stajao kraj širokog zapadnog prozora, koji je uistinu predstavljao najbolji detalj u ovom malom stanu na drugom spratu u južnom delu Kineske četvrti. Nizak stočić ispred njih bio je ispunjen ostacima kartonske ambalaže od kineske hrane, kesom stripova Zabranjene planete, Efovim mobilnim telefonom, Zakovim mobilnim telefonom, kao i Zakovim bazdećim stopalima. Ovaj sistem igrica je bio nov - još jedna igračka kupljena Zaku u čast. Kao što je njegova baba do srži cedila polovinu narandže u sokovniku, tako je i Ef nastojao da maksimalno iskoristi ono malo ograničenog vremena sa sinom na zabavan i efikasan način. Sin jedinac mu je predstavljao sam život, bio je njegov vazduh, voda i hrana, tako da je kad god je mogao bio sa njim, jer se dešavalo da ponekad prođe i nedelju dana a da se samo jednom ili dvaput čuju telefonom, a to je za njega bilo kao da živi čitavu sedmicu bez sunca. „Šta je?..Ef je zgrabio svoj džojstik, tu bežičnu i stranu alatku, i dalje pri tiskajući pogrešne dugmiče. Njegov vojnik je pesničio zemlju. „Barem me pusti da se pridignem." „Prekasno. Ponovo si mrtav."

Za mnoge ljude koje je Ef poznavao, muškarce koji su se nalazili u sličnoj situaciji kao i on, razvod od supruga kao da je bio i razvod od dece. Podrazumeva se da bi pričali uvreženu priču o tome kako im deca nedostaju a majke podrivaju njihov odnos, bla, bla, ali činilo se da nimalo ne ulažu truda. Vikend sa decom pretvarao se za njih u vikend koji ugrožava njihovu novostečenu slobodu. Za Efa su, međutim, vikendi provedeni sa Zakom predstavljali njegov život. Ef uopšte nije želeo da se razvede. Nije želeo ni sada. Obelođanio je da je njegov zajednički život sa Keli okončan - ona mu je jasno i glasno izložila svoj stav - ali odbio je da se odrekne starateljstva nad Zakom. Starateljstvo nad dečakom je bila jedina nerešena stavka, jedini razlog zbog kojeg su zvanično i dalje bili u braku.

Ovo je bio poslednji Efov probni vikend sa sinom, po preporuci porodičnog savetodavca kojeg im je dodelio sud. Zak će biti propitan tokom sledeče nedelje, a nedugo potom će biti donesena i konačna odluka. Ef nije mario što bi sticanje starateljstva nad sinom mogla da bude bitka na duge staze; to je bila bitka njegovog života. „Čini ono što je za Zaka najbolje“, bila je okosnica Kelinog stava, ophrvane grizom savesti, i zato je pokušavala da nagovori Efa da pristane na velikodušno

česta viđenja sina. Međutim, ono što je po Efu bilo najbolje jeste da zadrži Zaka.

Ef je izdejstvovao od vlade SAD, svog poslodavca, da radi ovde u Njujorku umesto u Atlanti, gde se nalazilo sedište Centra za kontrolu bolesti, samo da ne bi uzurpirao Zakov život još više nego što je to već bio slučaj.

Mogao je da se bori još jače. Prljavije. Kao što ga je advokat toliko puta savetovao. Taj čovek je bio dobro upoznat sa trikovima brakorazvodne trgovine.

Jedan od razloga zašto Ef nije želeo da pribegne takvim radnjama bila je postojeća melanholija zbog neuspeha braka. Drugi razlog jeste taj što je Ef bio i previše milostiv: upravo ono što ga je i činilo odličnim lekarom napravilo ga je otužnim klijentom u brakorazvodnoj parnici. Pristao je na svaki Kelin zahtev i novčano potraživanje koje mu je uputio njen advokat. Sve što je on želeo bilo je da neko vreme provede sam sa svojim jedinim detetom, čedom koje ga je upravo sada sve u šesnaest gađalo granatama.

Ef reče: „Kako da uzvratim paljbu kada si mi razneo ruke?“ „Ne znam. Pokušaj da udaraš nogama." „Sada mi je potpuno jasno zašto mama neće da ti kupi igrice." „Zato što sam tada hiperaktivan i nedruštven i... Oh, sredio sam te!“ Efovi životi sveli su se na nulu.

Tada je počeo da mu vibrira mobilni telefon, poskakujući ka iznajmljenim crtanim filmovima kao gladni insekt sa srebrnom ljušturom. Verovatno je bila Keli, da ga podseti da se postara da Zak upotrebi svoj inhalator za astmu. Ili samo proverava da slučajno nije otpeljao Zaka u Maroko ili kojekuda već.

Ef ga je uzeo u ruke i pogledao u monitor. Broj 718, lokal. Identifikacija pozivaoca bila je DŽFK POD KARANTINOM. Centar za kontrolu i prevenciju bolesti imao je karantin unutar međunarodnog terminala na aerodromu DŽFK. To nije bio stacionar, čak ni odeljenje za lečenje, tek nekoliko omanjih kancelarija i prostorija za pregled - mobilna stanica za otkrivanje pojave, a možda i zaustavljanje moguće zaraze koja bi ugrozila čitavo stanovništvo SAD. Najveći deo njihovog posla sastojao se od izolacije i procenjivanja putnika kojima bi pozlilo tokom leta, sa povremenim dijagnosticiranjem meningokokalnog meningitisa ili teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS).

Kancelarije su bile zatvorene u večernjim satima, a Ef ove večeri nije bio ni dežurni, zapravo bio je slobodan sve do ponedeljka ujutro. Odradio je svoj raspored nedeljama koje su prethodile vikendu sa Zakom.

Isključio je vibriranje i spustio svoj mobilni kraj kutije sa slanim palačinkama. Neka drugi preuzme na sebe taj problem. „Zove me klinac koji mi je prodao ovu skalameriju", odgovorio je Zaku. „Zevzeči se sa mnom."

Zak je jeo još jednu knedlu. „Ne mogu da verujem da si uspeo da nabaviš karte za sutrašnju utakmicu Jenkiji - Red soksi." „Znam. I dobio sam odlična mesta. Na strani treće baze. Zagrebao sam malo para iz tvoje ušteđevine za fakultet, ali nemoj ništa da brineš - uz svoje sposobnosti

daleko ćeš da doguraš i sa diplomom srednje škole." „Tata." „U svakom slučaju, poznato ti je koliko mi je teško da dam makar jedan jedini dolar u Stajnbrenerov džep. Ovo je zapravo prava izdaja."

Zak odgovori: „Fuj Red soksi. Napred Jenkiji." „Prvo me ubiješ, a onda mi se i rugaš?" „Kapiram da si se na to već navikao kao navijač Red soksa." „E, gotov si..!“ Ef je uhvatio sina i počeo da ga golica po rebrima dok se ovaj povlačio grčeči se od smeha. Zak je ojačao, njegovo migoljenje bilo je ispunjeno snagom - dečak kojeg je nekada vrteo po sobi na jednom ramenu. Zakarije je imao majčinu kosu, jednako boje peska (njene prirodne boje koja je bila ista i kada ju je upoznao na fakultetu), kao i kvaliteta. Svejedno, na Efovo zaprepaštenje i radost, prepoznao je sopstvene jedanaestogodišnje šake koje su neobjašnjivo visile iz dečakovih ručnih zglobova. Iste one šake sa širokim zglavcima koje nisu želele ništa drugo osim da osete goveđu kožu na lopti za bejzbol, šake koje su prezirale časove klavira, one koje nisu mogle da dočekaju da grčevito stegnu svet odraslih.

Bilo je neverovatno ponovo gledati te mlade rake. Zaista je istina: naša deca preuzimaju naše mesto. Zakarije je podsećao na savršen ljudski paket; u njegovoj DNK bilo je zapisano sve ono što su Ef i Keli jedno prema drugom nekada osećali - njihove nade, snovi, potencijali. To je verovatno i bio razlog zašto su se oboje toliko trudili, svako na svoj kontradiktoran način, da iznedre ono najbolje iz njega.

Toliko se trudio da od same pomisli da Zak odrasta pod uticajem Meta, Kelinog momka sa kojim je živela - „fin“ momak, „dobar tip“, ali toliko neupečatljiv da je praktično bio nevidljiv - Ef noćima nije mogao da spava. Za svog sina je želeo izazove, inspiraciju, nešto veliko i posebno! Bitka za starateljstvo nad Zakom bila je okončana, ali ne i borba za starateljstvom nad Zakovom ličnošću - nad njegovom dušom.

Efov mobilni telefon je ponovo zavibrirao, drmusajući se na površini stola nalik na klepetave veštačke zube koje su mu ujaci kao detetu poklanjali za Božić.

Probuđeni aparat prekinuo je njihovo koškanje. Ef je pustio Zaka, suprotstavljajući se impulsu da pogleda u monitor. Nešto se dešavalo. Pozivi, inače, ne bi dospevali čak do njega. Zaraza. Inficiran putnik.

Ef je naterao sebe da ne preuzme poziv. Neko drugi će morati da se pozabavi time. Ovo je bio njegov vikend sa Zakom. A on ga je upravo sada pomno posmatrao. „Ne brini", rekao je Ef, ponovo spuštajući mobilni telefon na sto, dok je poziv bio prosleđen elektronskoj pošti. „Sve je pod kontrolom. Ovog vikenda ne radim."

Zak je klimnuo glavom, pridigao se i pronašao svoj džojstik. „Hoćeš još?“ „Ne znam. Kada ćemo doći do onog dela kada mali Mario počinje da kotrlja burad na majmuna?" „Tata.“ „Pa, mnogo se bolje osećam u društvu malih italijanskih običnih likova koji

trčkaraju naokolo i žderu pečurke kao poene.“ „Dobro. A, kroz koliko si ono kilometara snega morao svakodnevno da pređeš da bi stigao u školu?" „E, sad si stvarno preterao!"

Ef se ponovo bacio na njega, s tim što je ovog puta dečak bio spreman za njega i čvrsto je stisnuo laktove otežavajući napad na svoja rebra. Ef je onda promenio strategiju i okomio se na ultraosetljivu ahilovu tetivu, boreći se sa Zakovim stopalima i maksimalno se trudeći da izbegne da ga ovaj šutne u lice.

Dečak je preklinjao za milost kada je Ef shvatio da njegov mobilni telefon ponovo vibrira.

Ef je ovog puta skočio, besan, znajući da će ga posao, njegov poziv, večeras odvući od sina. Bacio je pogled na identifikaciju pozivaoca. Ovog puta bio je to pozivni broj Atlante. Veoma loše vesti. Ef je zaklopio oči i pritisnuo mumlajući telefon na čelo, razmišljajući. „Izvini, Z“, izustio je Zaku. „Pusti me da vidim u čemu je stvar."

Odneo je telefon u kuhinju, gde je odgovorio na poziv. „Efraime? Ovde Everet Barns.“ Doktor Everet Barns. Direktor CKB-a.

Ef je bio leđima okrenut Zaku. Znao je da ga Zak posmatra i nije imao snage da ga pogleda. „Da, Everete, šta je bilo?" „Malopre su me zvali iz Vašingtona. Da li je tvoja ekipa na putu do aerodroma?" „Ah, gospodine, zapravo..." „Video si vesti na televiziji?" „Na televiziji?"

Vratio se i seo nazad u fotelju, pokazujući Zaku otvoren dlan, znak da ga je molio za strpljenje. Ef je pronašao daljinski upravljač i bacio se u potragu za pravim dugmetom ili kombinacijom dugmića, pritisnuo je nekoliko i ekran je pocrneo. Zak je uzeo daljinski upravljač iz njegove ruke i mrzovoljno uključio kablovsku televiziju.

Kanal na kojima su bile vesti prikazivao je avion parkiran na pisti. Pomoćna vozila formirala su širok, donekle zastrašujuć polukrug oko njega. Aerodrom DŽFK. „Mislim da vidim, Everete." „Džim Kent mi se upravo javio, doneće opremu koja je potrebna tvom timu kanarinaca. Ti si predvodnik u ovome, Efraime. Oni se neće ni pomaći dok ti ne stigneš." „Oni, koji oni, gospodine?" „Aerodromska uprava Njujorka, Uprava za bezbednost saobraćaja. Odbor za nacionalnu bezbednost saobraćaja i zemaljsko obezbeđenje upravo su se uputili tamo."

Projekat Kanarinac predstavljao je ekipu terenskih epidemiologa za hitne slučajeve, opremljenih za otkrivanje i raspoznavanje početnih bioloških pretnji. U

njihovom delokrugu podjednako su se nalazile prirodne pretnje, kao što su virusne i rikeciozne bolesti, kao i zaraze koje je proizveo čovek - mada je najveći deo novca pristizao zahvaljujući zahtevima za uslugama Kanarinca u očiglednim bioterorističkim aktivnostima. Njujork je bio njihova žila kucavica, dok su manji sateliti Kanarinca bili smešteni u univerzitetskim bolnicama u Majamiju, Los Anđelesu, Denveru i Čikagu.

Ovaj program je dobio ime zahvaljujući starom triku rudara da pod zemlju nose kanarinca u kavezu, kao surovu ali efikasnu biološku metodu pravovremenog upozorenja. Veoma osetljiv metabolički sistem ove jarkožute ptice registruje male količine metana i ugljen-monoksida pre nego što dostignu otrovni ili eksplozivni nivo tako što ova obično veoma cvrkutava ptica začuti i počne da se ljuljuška na pritki.

U savremeno doba, svako ljudsko biće poseduje potencijal da bude nalik tom kanarincu stražaru. Posao Efovog tima jeste da ih izoluje kada prestanu da cvrkuću, da se pobrinu za zaražene i zaustave dalje širenje bolesti.

Ef upita: „O čemu se radi, Everete? Da li je neko umro u avionu?"

Direktor mu odgovori: „Svi su mrtvi, Efraime. Svi do jednoga."

Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins Keli Gudveder je sedela za malim stolom naspram Meta Sojlsa, partnera sa kojim je živela („momak" je zvučalo i previše mlado; „onaj sa kojim se deli dobro i zlo“ - suviše staro). Jeli su domaću picu sa pesto sosom i bosiljkom, sušenim paradajzom, kozjim sirom i nekoliko parčića pršute nabacanih zbog mirisa, i pili godinu dana stari merlot kupljen za jedanaest dolara po flaši. Televizor u kuhinji je bio uključen na prvi kanal stanice Njujork jer je Met želeo da čuje vesti. Što se Keri ticalo, televizijski kanali sa dvadesetčetvoročasovnim vestima bili su njeni najgori neprijatelji. „Izvini", ponovo mu je rekla.

Met se nasmešio, praveći lenj kružni pokret vinskom čašom po vazduhu. „Znam da nisam ja kriva, ali ovaj vikend smo isplanirali samo za nas...“ Met je obrisao usne ubrusom zadenutim u okovratnik. „Zaista mu polazi za rukom da nam pomuti planove. Ne mislim na Zaka.“ Keli je pogledala u praznu treću stolicu. Nije bilo sumnje da se Met radovao vikendu koji će njen sin provesti negde drugde. Privremeno rešenje njihove borbe za starateljstvo. Zak je povremeno provodio vikende sa Efom u njegovom stanu u donjem Menhetnu. Za nju je to značilo intimnu večeru kod kuće sa uobičajenim seksualnim očekivanjima sa Metove strane - koje Keli nisu teško padale i što je bilo svakako vredno dodatne čaše vina koju će sebi priuštiti.

Međutim, to više nije važilo za večeras. Koliko god da joj je bilo žao Meta, zapravo je bila zadovoljna. „Nadoknadiću ti“, rekla mu je i namignila.

Met se poraženo nasmešio. „Dogovoreno."

Eto zašto joj je Met bio uteha. Nakon Efovih ćudljivosti, ispada, nezgodnog karaktera, žive koja je tekla njegovim venama, bio joj je potreban neko staloženiji, kao što je bio Met. Udala se za Efa i previše mlada i sebe lišila mnogo čega sopstvenih potreba, ambicija, želja - ne bi li mu pripomogla da napreduje u medicinskoj karijeri. Da je mogla da prenese neki životni savet devojkama u svom nekadašnjem četvrtom razredu srednje škole u P. S. 69 Džekson Hajtsu, to bi bilo: Nikada se ne udajte za genija. Naročito ne onog koji je pride i zgodan. Sa Metom se Keli osećala opušteno i, zapravo, uživala je da bude glavna u ovoj vezi. Sada je bio red da i o njoj neko brine.

Iz malog, belog kuhinjskog televizora, dopirao je izveštavaj o sutrašnjem pomračenju sunca. Izveštač je isprobavao više naočara ocenjujući koliko su bezbedne za oči dok je izveštavao sa tezge ispunjene majicama usred Central parka. „Poljubi me u ekLIPSu!" 5 bila je hit-majica. Voditelji su reklamirali svoje sutrašnje popodnevno izveštavanje uživo. „To će biti veliki šou“, rekao je Met, dajući joj do znanja svojim komentarom da neće dozvoliti da im njegovo razočaranje upropasti veče. „To je glavni nebeski događaj", izjavila je Keli, „a oni se prema njemu odnose kao da je još jedna zimska snežna oluja."

Na ekranu se pojavio naslov NAJNOVIJE VESTI. Sada je došao red na Keli da promeni kanal, ali joj je čudnovatost priče privukla pažnju. Na televizijskom ekranu su iz daljine prikazivali avion okružen jakim osvetljenjem na pisti aerodroma DŽFK. Avion je bio tako dramatično osvetljen i okružen mnogobrojnim vozilima i mnoštvom sićušnih ljudskih figura da ste mogli da pomislite da je u Kvins sleteo kakav NLO. „Teroristi", prokomentarisao je Met. Aerodrom DŽFK je bio samo šesnaest kilometara udaljen. Izveštač je rekao da je avion u potpunosti zakazao nakon sasvim regularnog sletanja, i da do sada nije uspostavljena nikakva veza .sa posadom, kao ni sa putnicima. Sva sletanja na DŽFK su do daljeg obustavljena radi predostrožnosti, a avioni su upućivani na Njuark i Lagvardiju.

Znala je da je ovaj avion bio razlog što je Ef vraćao Zaka kući. Sve što je u ovom trenutku želela bilo je da joj se Zak vrati pod okrilje doma. Keli je po prirodi bila zabrinuta i za nju je dom predstavljao bezbedno utočište. To je bilo jedino mesto na svetu nad kojim je imala kontrolu.

Keli se pridigla i odšetala do prozora iznad sudopere. Prigušila je svetlo i posmatrala nebo iznad krova komšijine kuće koja se nalazila iza njihovog zadnjeg dvorišta. Videla je aerodromska svetla koja su kružila nad Lagvardijom, kovitlajući se nalik delićima blistavih krhotina koje je usisao olujni levak. Nikada

nije putovala u središnji deo zemlje gde ste mogli da vidite kilometrima udaljen tornado kako vam se približava. Imala je takav utisak. Kao da joj se nešto približavalo, a ona na to nije nikako mogla da utiče.

Ef je zaustavio svoj službeni ford eksplorer na krivini. Keli je posedovala malenu kuću na uređenoj površini od sto kvadrata koja je bila okružena urednom i niskom živom ogradom u strmom kraju ispunjenom, dvospratnicama. Dočekala ga je napolju, na betonskoj stazici, kao da je odbijala da ga pusti u svoj dom. Prema njemu se, u suštini, ponašala kao da je predstavljao desetogodišnji grip koji je najzad prebolela.

Svetlije kose, vitka i još uvek veoma lepa, za njega je, međutim, ona sada predstavljala nekog sasvim drugog. Toliko toga se promenilo. Negde, verovatno u nekoj kutiji od cipela ćušnutoj na dnu ormana, nalazile su se fotografije venčanja spokojne mlade žene sa zabačenim velom kako se pobedonosno smeši svom mladoženji u smokingu. Bili su dvoje srećno zaljubljenih mladih ljudi. „Odradio sam ovaj vikend unapred", rekao je, izlazeći iz automobila pre Zaka i prolazeći kroz nisku gvozdenu kapiju ne bi li prvi izgovorio ono što ima. „Ovo je hitan slučaj.“ Met Stajls je iskoračio kroz osvetljena vrata iza nje, zaustavljajući se na tremu. Zadenuo je salvetu u košulju prekrivajući njome etiketu Sirsa iznad džepa, radnje u kojoj je bio poslovođa u tržnom centru parka Rigo.

Ef se pretvarao kao da ga nije ni primetio, usredsređujući se na Keli i Zaka, kada je ovaj kročio u dvorište. Keli mu se nasmešila, a Ef nije mogao a da se ne zapita da li joj je ovo dobro došlo - njegovo neočekivano pojavljivanje sa Zakom nasuprot vikendu koji bi provela sa Metom. Keli ga je zaštitnički obgrlila. „Je l' sve u redu, Zak?“ Zak je klimnuo glavom. „Kladim se da si razočaran."

Ponovo je klimnuo glavom.

Ugledala je kutiju i žice u njegovoj ruci. „Šta je to?“ Ef odgovori: „Zakova nova igraonica. Pozajmio je za vikend." Ef je pogledao u Zaka, čija je glava bila oslonjena na majčine grudi dok je zurio negde dalje. „Druškane, ako uspem da se ratosiljam posla, možda sutra - nadam se sutra... ako postoji ikakva šansa, vratiću se po tebe i koliko god je to moguće nadoknadićemo ovaj vikend. U redu? Nadoknadiću ti to, znaš, zar ne?"

Zak je klimnuo glavom, pogleda i dalje uperenog u daljinu.

Met se oglasio sa najvišeg stepenika. „Hajde, uđi Zak. Da vidimo da li možemo da priključimo tu tvoju spravu."

Pouzdani Met, neko na koga si mogao da se osloniš. Keli ga je očigledno sasvim dobro istrenirala. Ef je posmatrao kako mu sin ulazi u kuću sa Metovom rukom prebačenom preko ramena. Zak se okrenuo i bacio poslednji pogled na Efa. Sada kada su ostali sami, on i Keli se okrenuše jedno prema drugom, na malenom travnatom delu dvorišta. Iza nje, iznad krova njene kuće, kružila su svetla

aviona koji su čekali dozvolu za sletanje. Čitava saobraćajna mreža, da ne pominjemo vladine i državne službe, čekali su ovog čoveka koji je bio okrenut prema ženi koja je tvrdila da ga više ne voli. „U pitanju je onaj avion, zar ne?“ Ef je klimnuo glavom. „Svi su mrtvi. Svi u avionu." „Svi mrtvi?" Keline oči zaplamteše od zabrinutosti. „Kako? O čemu je reč?" „To je ono što tek treba da otkrijem."

Ef je sada već počinjao da oseća hitnost koju mu je poziv nalagao. Zeznuo je stvar sa Zakom, ali to je već bilo učinjeno i sada je morao da krene. Gurnuo je ruku u džep i pružio joj kovertu sa oznakom nalik na usku traku. „Za sutra po podne", rekao je. „U slučaju da ja do tada ne dođem po njega."

Keli je virnula u karte i obrve joj se pridigoše kada je videla cenu - zatim ih je ponovo gurnula nazad u kovertu. Tada ga je pogledala sa izrazom lica koji je bio približan saosećanju. „Samo se ti potrudi da ne zaboraviš na dogovoreni sastanak sa doktorkom Kempner."

Porodični terapeut - onaj koji će doneti konačnu odluku o starateljstvu nad Zakom. „Da, Kempnerova", izjavio je. „Doći ću." „I... vodi računa o sebi", rekla je.

Ef je klimnuo glavom i krenuo.

Međunarodni aerodrom DŽFK Ispred aerodroma okupila se rulja; ljudi privučeni neobjašnjivim, čudnim, potencijalno tragičnim događajem. Dok se Ef dovozio, slušao je informacije na radiju koje su slučaj usnulog aviona tretiralo kao moguću otmicu povezujući je sa sukobima preko okeana.

Na samoj pisti Efa su prošišala dva službena vozila, jedno sa uplakanom majkom koja je držala za ruke dvoje preplašene dece, dok se u drugom nalazio stariji gospodin odeven u crno, sa buketom crvenih ruža na krilu. Primio je k znanju da se nečiji Zak nalazio u tom avionu. Nečija Keli. Usredsredio se na tu činjenicu.

Efa je njegov tim čekao ispred zaključanih vrata tik ispod terminala 6. Džim Kent je razgovarao telefonom, kao i obično govoreći u mikrofon koji mu se klatio sa uva. Džim je završavao birokratske i političke poslove u vezi sa kontrolom bolesti umesto Efa. Stavio je ruku preko mikrofona i obratio mu se, ujedno i pozdravljajući ga. „Nema izveštaja da imamo još neki sličan slučaj u zemlji."

Ef se popeo do Nore Martinez na zadnje sedište službenog vozila. Nora, biohemičar po profesiji, bila je njegova desna ruka u Njujorku. Na rukama je već imala rukavice, najlonsku opnu, bledu, glatku i žalobnu kao kod ljiljana. Pomerila se malo u stranu ne bi li mu napravila malo više mesta za sedenje. Bilo mu je krivo

što je među njima vladala nekakva smušenost.

Vozilo se pokrenulo i Ef je osetio miris močvarne soli u vazduhu. „Koliko je vremena prošlo između sletanja aviona i potpunog gašenja?"

Nora odgovori: „Šest minuta.“ „Nije bilo uspostavljanja radio-veze? I pilot je zakazao?"

Džim se okrenu i reče: „Pretpostavljamo, ali još nije potvrđeno. Specijalne snage su prodrle u putničku kabinu i videle gomile leševa, a potom, su odmah izašle." „Nadam se da su imali rukavice i maske." „Odgovor potvrdan."

Vozilo je skrenulo za ugao i pred njima se prikazao avion koji ih je iščekivao u daljini. Bio je to ogroman vazduhoplov koji je sa više strana bio obasjan reflektorima i svetleo je kao da se nalazio usred dana. Izmaglica koja je dopirala iz obližnjeg zaliva proizvodila je svetleću auru oko trupa. „Isuse", izgovorio je Ef. Džim izjavi: „Zovu ga ’trostruka sedmica’. 777 je najveći dvomotorac na svetu. Nedavno dizajniran, nov vazduhoplov. To je i razlog što su svi van sebe pred mišlju da ovakva mašina može da zakaže. Pre su skloni mišljenju da je reč o kakvoj sabotaži."

Samo kada bi se pogledali točkovi, videlo bi se da su ogromni. Ef je pogledao naviše, u crnu rupu koja je predstavljala otvorena vrata iznad širokog levog krila.

Džim reče: „Već su izvršili testiranja na gas. Zapravo, uradili su sve testove na veštački, ljudskom rukom proizvedene supstance. Ne znaju šta im je drugo preostalo nego da počnu od nule.“ Ef reče: „A mi predstavljamo tu nulu.“ Ovaj uspavani vazduhoplov misteriozno ispunjen mrtvima predstavljao je neobjašnjivu i neočekivanu okolnost koja se mogla izjednačiti sa situacijom u kojoj biste se našli kada biste se jednog dana probudili i spoznali da vam je na leđima volšebno izrasla grba. Efov stručni tim predstavljao bi laboratoriju za biopsiju koja je aerodromskoj upravi morala da predoči da li je ta volšebna grba bila kancerogena ili ne.

Pripadnik Uprave za bezbednost saobraćaja u plavom odelu zaskočio je Efa čim se vozilo zaustavilo, pokušavajući da ga izvesti o situaciji kao što je to Džim već prethodno uradio. Postavljao mu je pitanja i nadglasavali su se kao kakvi novinari. „S ovim se i previše odugovlači", izjavio je Ef. „Kada se sledeči put nešto ovako neobjašnjivo dogodi, mi smo drugi koje treba izvestiti. Prvo Hazmat, 6 a onda nas. Jeste li me razumeli?" „Da, gospodine doktore Gudvederu." „Da li je Hazmat spreman?" „Na raspolaganju."

Ef je usporio ispred kombija Centra za kontrolu bolesti. „Rekao bih da ovde

nije reč o spontanoj zarazi. Šest minuta nakon sletanja? Vremenski element je i suviše kratak." „Mora da je reč o namernom činu", rekao je jedan od pripadnika uprave za bezbednost. „Možda", odgovorio je Ef. „Kako stvari sada stoje, što god da jeste to što nas unutra iščekuje - suočeni smo sa odlaganjem." Otvorio je stražnja vrata kombija da uđe Nora. „Opremićemo se i videti šta je u pitanju."

Neki glas ga je zaustavio. „Jedan od naših je u tom avionu."

Ef se okrenuo. „Jedan od čijih?" „Federalni činovnik vazduhoplovstva. To je uobičajena procedura na međunarodnim letovima američkih aviona." „Da li je naoružan?", upita je Ef. „Upravo o tome govorim. “ „Niste dobili nikakav telefonski poziv od njega, nikakvo upozorenje?" „Ništa." „Onda mora da ih je to nešto u trenu savladalo." Ef je klimnuo glavom, pogleda uperenog u zabrinuta lica prisutnih, „Dajte mi broj njegovog sedišta.

Odatle ćemo započeti istragu."

Ef i Nora se ukrcaše u vozilo CKB-a zatvarajući dvokrilna stražnja vrata za sobom i odagnavajući nervozu koja je vladala na pisti iza njih.

Sa police su skinuli specijalno hazmat odelo za najviši stepen opasnosti. Ef se skinuo do majice i šortsa, a Nora je ostala samo u crnom sportskom brushalteru i ljubičastim gaćicama, zdušno se trudeći da jedno drugom ostave prostora za laktove i kolena u skučenom kombiju marke ševrolet. Norina kosa je bila gusta i tamna, u svakom slučaju predugačka za jednog terenskog epidemiologa, tako da ju je podigla i privezala čvrstom gumicom rukama koje su svrhovito radile, i to hitro.

Telo joj je bilo graciozno oblo, a ten u toplim tonovima blago zapečenog tosta.

Nakon konačnog Efovog razlaza sa Keli pošto je podnela zahtev za razvod, Ef i Nora su imali kratkotrajnu vezu. Bila je to samo jedna noč koju je propratilo vrlo mučno i neugodno jutro, koje se nastavilo i mesecima koji su usledili... Sve do njihovog drugog smuvavanja pre nekoliko nedelja - koje je, mada još strastvenije nego prethodno i sa mnogo nastojanja da se izbegnu zamke koje su ih zasule nakon prvog puta, izrodilo ponovno zategnutu i nelagodnu situaciju...

On i Nora su, na neki način, na poslu bili i previše prisni; da su radili bilo šta što je iole podsećalo nauobičajenu profesiju, tradicionalno radno mesto, možda bi rezultat bio drugačiji, lakši, ležerniji - ali ovo je bila „ljubav u rovu". Pošto su se oboje toliko predavali Kanarincu, malo im je toga ostajalo jedno za drugo, ili za bilo kog drugog. To je bilo tako usko povezano partnerstvo da niko jedno drugo nije pitao „kako ti je prošao dan?“, tokom pauze - koje uglavnom uopšte nije ni bilo.

Kao što je sada bio slučaj. Skidali su se praktično do gole kože jedno pred drugim, ali na najneseksepilniji mogući način, jer je navlačenje zaštitnog bio-odela

predstavljalo istinsku antitezu senzualnosti. Bila je to sušta suprotnost privlačnosti, povlačenje u predostrožnost, sterilnost.

Prvi sloj sastojao se od belog nomeksovog uzanog kombinezona nazad ukrašenog inicijalima CKB. Kombinezon se zatvarao rajsferšlusom od kolena do brade, kragne i manžeta zaptivenih čvrstim čičkom, a tu su bile i crne kramponke sa vezovima do cevanica.

Drugi sloj je bio jednokratni beli skafander načinjen od papirnog tajveka. 7 Zatim nazuvci navučeni preko čizama, kao i silver-šild, hemijske zaštitne rukavice preko najlonskih ograničivača nalepljenih oko zglobova i članaka. Tu je bila i oprema za disanje: prikačena lagana titanijumska boca SCBA pod pritiskom, maska za kiseonik, kao i pojedinačni bezbedonosni sistem sa alarmom za vatrogasnu službu.

Oboje su oklevali pre nego što su navukli maske na lice. Nora se blago nasmešila i rukom zahvatila Efov obraz. Poljubila ga je. „Jesi li dobro?" „Aha." „Pa, baš i ne izgledaš tako. Kako je Zak?" „Utučeno. Sjebano. Kao što i treba da bude.“ „Nisi ti kriv." „Pa šta? Kako god da okreneš, ovaj vikend koji je trebalo da provedem sa sinom propao je i nikada se neće povratiti." Pripremio je masku. „Znaš, u jednom trenutku je u mom životu došlo do toga da moram da biram između porodice i posla. Mislio sam da sam odabrao porodicu. Očigledno, ne u dovoljnoj meri."

Ima trenutaka kao što je bio ovaj, koji dolaze kada im se prohte, nepoželjni, obično u najnezgodnije vreme, kao što su krizni momenti - kada pogledate u nekoga i shvatite da će vam biti teško bez njega. Ef je uočio koliko je nepravedan bio prema Nori time što se držao Keli - čak ne ni Keli u pravom smislu te reči, već prošlosti, svog propalog braka, onoga što je on nekada bio, i to sve zbog Zaka.

Nora je volela Zaka. A bilo je očigledno da se ona i Zaku dopadala.

Ali sada, upravo sada, nije uopšte bio pogodan trenutak da se time bavi. Ef je stavio masku, isprobavajući bocu sa kiseonikom. Spoljašnji sloj se sastojao od žutog - kanarinski žutog - potpuno zaptivenog „svemirskog" skafandera koje su odlikovali hermetički zatvorena kapuljača, širokougaoni vizir od dvesta deset stepeni i pripojene rukavice. Ovo je bio zaštitni skafander najvišeg stepena bezbednosti, „kontaktno odelo“, dvanaest slojeva tkanine koji su, kada se jednom zatvore, u potpunosti izolovali nosioca od spoljašnjeg sveta.

Nora je proverila njegovo odelo, kao i on njeno. Istraživači bioloških pretnji funkcionišu na sličnom ortačkom odnosu kao i ronioci. Skafanderi im se donekle naduvaše od kruženja vazduha. Sprečavanje ulaska patogenih supstanci značilo je da su se unutar odela zadržavali znoj i toplota tela, tako da je unutrašnja temperatura mogla da bude i deset stepeni viša od spoljne. „Izgleda zategnuto", rekao je Ef preko mikrofona unutar maske.

Nora je klimnula glavom uhvativši njegov pogled kroz masku. Pogled joj se

zadržao malo duže nego što je bilo neophodno, kao da je imala nameru nešto da kaže, a onda se predomislila. „Spreman?", upitala je.

Ef je klimnuo glavom u kapuljači. „Hajde da ovo obavimo."

Napolju, na pisti, Džim je uključio pokretnu komandnu konzolu i na odvojene monitore prikačio njihove kamere na maskama. Pričvrstio je male, upaljene baterijske lampe za stezaljke na prilepnim trakama na njihovim ramenima debljina višeslojnih rukavica skafandera ograničavala je motoriku nosioca.

Tipovi iz Službe unutrašnje bezbednosti priđoše im i pokušaše još malo da porazgovaraju sa njima, ali Ef se pretvarao da je gluv, vrteći glavom i ukazujući na kapuljaču.

Pošto su prišli avionu, Džini je Efu i Nori pokazao plastificiran primerak rasporeda putničkih sedišta sa brojevima i osnovnim ličnim podacima putnika i posade koji su na njima sedeli, načinjen iz ptičje perspektive. Pokazao je na crvenu tačku na sedištu 18A. „To je federalni činovnik vazduhoplovstva", izgovorio je Džim u svoj mikrofon. „Preziva se Čarpentijer. Red pored prozora." „Kapiram“, rekao je Ef. Druga crvena tačka. „Obezbeđenje uprave aerodroma nam je ukazalo i na ovog važnog putnika. Reč je o nemačkom diplomati, Rolfu Habermanu, biznis klasa, drugi red, sedište E Trebalo je da prisustvuje sednici UN-a na temu situacije u Koreji. Postoji mogućnost da je nosio diplomatsku poštu koja se na carini ne pregleda. Možda tu nema ničeg sumnjivog, ali grupa Nemaca iz UN-a upravo se sada uputila ovamo da to preuzme." „Dobro."

Džim ih je ostavio na ivici osvetljenog dela piste i vratio se nadgledanju monitora. Unutar tog osvetljenog kruga bilo je svetlije nego da je dan. Koračali su a da takoreći nije bilo senke. Ef ih je pred vodio uz vatrogasne merdevine do krila, a potom i preko široke površine do otvorenih vrata.

Ef je prvi zakoračio unutra. Mirnoća u avionu bila je naprosto opipljiva. Nora ga je pratila, a onda, rame uz rame sa njim, stala na vrh srednje putničke kabine.

Leševi koji sede bili su okrenuti prema njima, red za redom. Svetlost iz Efove i Norine baterijske lampe tupo se odbijala o mrtve cakleće dragulje njihovih otvorenih očiju.

Nije bilo krvarenja iz nosa. Ispupčenih očiju niti naduvene ili prošarane kože.

Nije bilo pene na ustima niti izliva krvi. Svi su mirno sedeli na svojim mestima bez ikakvih nagoveštaja panike ili borbe. Ruke su im opušteno visile sa rukohvata nad prolazom ili su bile položene u krilu. Nije bilo vidljivih povreda.

Mobilni telefoni - u krilima, džepovima i ćušnuti u torbe - odašiljali su zvuke pristiglih poruka ili su se oglašavali zvonjavom, energičnim tonovima koji su se preklapali. To su bili jedini zvuci.

Locirali su federalnog činovnika na sedištu kraj prozora, u samoj blizini

otvorenih vrata. Čovek četrdesetih godina, crne, proređene kose, obučen u farmerke i plavo-narandžastu majicu Njujork metsa, sa bejzbol maskotom, gos’n Metom, nacrtanim spreda. Brada mu se naslanjala na grudi kao da je dremao širom otvorenih očiju.

Ef se spustio na koleno, širi prolaz mu je omogućio manevarski prostor.

Dodirnuo mu je čelo i zabacio mu glavu koja se fleksibilno pokretala na vratu.

Nora, koja je stajala kraj njega, šarala je svetlom po njegovim očima, ali Čarpentijerove zenice nisu reagovale. Ef ga je povukao za bradu, otvarajući mu usta i osvetljavajući njegovu usnu duplju. Jezik i gornja strana grla bili su ružičaste boje i nije se činilo da su na bilo koji način zatrovani.

Efu je bilo neophodno dodatno osvetljenje. Prišao je prozoru i povukao zastor. Snop svetlosti sa reflektora nagrnuo je unutra nalik na kakav zaslepljujući beli prasak.

Nije bilo ni traga povraćanju, što je slučaj kod udisanja gasa. Na ljudima otrovanim ugljen-dioksidom vidljivi su plikovi na koži i promena boje, zbog čega izgledaju naduveno i smežurano. Njegov položaj nije bio neprirodan, a nije bilo ni znakova agonije. Kraj njega je sedela sredovečna žena, ležerno odevena kao turista, sa omanjim naočarama smeštenim na nosu ispred njenih očiju koje ne vide.

Sedeli su kao što bi putnici uobičajeno i sedeli, uspravljenih sedišta i dalje iščekujući da se isključi oznaka „vežite pojaseve".

Putnici u prvom redu smeštaju svoje lične stvari u kontejnere na zidu naspram sedišta. Ef je izvukao mekanu virdžin atlantik torbu iz džepa na zadnjoj strani sedišta ispred Čarpentijera, a potom je otvorio rajsferšlus. Izvadio je majicu sa natpisom Notr dama, punu šaku popunjenih ukrštenica, audio-verziju nekog trilera, a zatim i poprilično tešku najlonsku torbicu u obliku bubrega. Otvorio je rajsferšlus, dovoljno da vidi crni pištolj presvučen gumom. „Vidite li ovo?“, upitao je Ef. „Vidimo", izgovorio je Džim preko radija. Džim, TSA, 8 i svi oni kojima je usled nadležnosti dozvoljen pristup, posmatrali su sve što se dešavalo putem kamere koja je bila prikačena na Efovo rame.

Ef reče: „Što god da je u pitanju, sve ih je zahvatilo na prepad. Uključujući i ovog policajca u avionu. „ Ef je zatvorio rajsferšlus na torbici i spustio je na pod, pridigao se i krenuo niz prolaz. Naginjao se preko mrtvih putnika ne bi li podigao zastore sa svakog drugog ili trećeg prozora. Jako svetlo bacalo je čudnovate senke i oštro isticalo njihova lica, kao da su umrli leteći previše blizu sunca.

Telefoni su nastavili da se oglašavaju kreštavim neslaganjem, nalik na mnoštvo pojedinačnih poziva u pomoć koji se preklapaju. Ef je pokušao da ne razmišlja o zabrinutim pozivaocima na drugoj strani linije.

Nora se primakla jednom telu. „Nema znakova nikakvih povreda", primetila je. „Znam", rekao je Ef. „Dozlaboga jezivo." Pogledao je u galeriju leševa,

razmišljajući. „Džime", rekao je, „pošalji poziv Evropskom ogranku Svetske zdravstvene organizacije. Izvesti o ovome i Ministarstvo zdravlja Nemačke, neka uspostave vezu sa bolnicama. Ukoliko se pokaže da je ovo prenosivo, trebalo bi da se pobrinu i tamo.“ „Bacam se na posao“, rekao je Džim.

U prednjoj avionskoj kuhinji, između biznis i prve klase, četiri člana posade tri žene i jedan muškarac - sedelo je vezano pojasevima za pomoćna sedišta, tela nagnutih napred. Kada je prolazio kraj njih, Ef je imao utisak kao da pluta kroz podvodnu olupinu.

Nora se oglasila. „Nalazim se u zadnjem delu aviona, Efe. Nema nikakvih iznenađenja. Vraćam se.“ „Dobro", odgovorio je Ef dok se vraćao iz kabine osvetljene kroz prozor, razgrćući zavesu koja je razdvajala ostatak aviona od širih sedišta prolaza i biznis klase. Tamo je Ef pronašao nemačkog diplomatu, Habermana, kako sedi u prolazu blizu prednjeg dela aviona. Debeljuškaste ruke su mu i dalje bile prekrštene na krilu, glava nagnuta u stranu, dok mu se pramen peskovitosrebrnkaste kose nadvio nad otvorene oči.

Diplomatska torbica koju je pomenuo Džim nalazila se u aktovki ispod njegovog sedišta. Bila je plava i sačinjena od vinila sa rajsferšlusom duž vrha.

Nora mu je prišla. „Efe, nisi nadležan da je otvaraš...“ Ef je otvorio rajsferšlus na torbi, sklanjajući polupojedenu tobleronu i providnu, plastičnu bočicu ispunjenu plavim tabletama. „Šta je to?“, upitala je Nora. „Pretpostavljam da je vijagra", odgovorio je Ef vraćajući sadržaj u torbicu, a nju u aktovku.

Zaustavio se kraj majke i mlade kćerke koje su zajedno putovale. Ruka devojčice je još uvek bila smeštena u majčinoj. Obe su izgledale opušteno.

Ef reče: „Nema panike, apsolutno ničega."

Nora uzvrati: „Nema nikakvog smisla."

Virusi se prenose, a za prenos je potrebno vreme. Putnici kojima nije dobro ili koji padaju u nesvest stvorili bi pometnju, bez obzira na upozorenje „vežite pojaseve". Ako je ovo virus, nije bio nalik nijednoj patogenoj supstanci sa kojom se Ef svih ovih godina susretao kao epidemiolog u Centru za kontrolu bolesti. Svi znaci su, naime, ukazivali na smrtonosni otrov ispušten u zatvorenu sredinu aviona.

Ef reče: „Džime, hoću da ponovo proverimo prisustvo gasa.“ Oglasio se Džim: „Uzeli su uzorke vazduha i sve detaljno izmerili u milionitim delovima. Ništa nisu pronašli." „Znam, ali... čini se kao da su ovi ljudi bili napadnuti nečim bez ikakvog prethodnog upozorenja. Možda se supstanca rastvorila čim su se vrata otvorila. Želim da testiram mebl i svaku drugu poroznu površinu. Napravićemo testove i plućnog tkiva kada iznesemo ove ljude odavde." „Dobro, Efe... razumem."

Ef je brzo prošao pored širokog odeljka prve klase opremljene kožnim foteljama i uputio se ka zatvorenim vratima kokpita. Vrata su bila u rešetkama i opasana čelikom duž ivica. Nije bilo kamere na plafonu. Posegnuo je za kvakom.

Džimov glas je dopirao iz njegove kapuljače: „Efe, kažu mi da vrata imaju šifrovanu bravu. Nećeš moći da...“ Vrata su se otvorila kada ih je gurnuo rukom u rukavici.

Ef je stao veoma mimo pred otvorena vrata. Svetla sa prilazne staze sijala su kroz obojen vetrobran kokpita, obasjavajući instrumente. Sistemski monitori bili su u potpunom mraku.

Džim reče: „Efe, kažu da treba da budeš posebno oprezan." „Zahvali im se u moje ime za stručan savet“, odgovorio je Ef, pre nego što je ušao.

Sistemski monitori oko prekidača i regulatora bili su ugašeni. Čovek u pilotskoj uniformi sedeo je srozan na pomoćnom sedištu odmah udesno od Efa koji je ušao. Još dva muškarca, kapetan i prvi oficir, sedeli su na spojenim sedištima pred kontrolama. Ruke prvog oficira stajale su skvrčene i prazne u njegovom krilu, glava mu je klonula nalevo, a kapa i dalje stajala na glavi. Kapetanova leva ruka i dalje se nalazila na upravljačkoj palici, desna je visila sa rukohvata, a zglobovi su dodirivali tepihom zastrt pod. Glava mu je bila nagnuta napred, dok mu je kapa stajala u krilu.

Ef se nagnuo nad kontrolnom konzolom između dva sedišta da bi pridigao kapetanovu glavu. Ispitao je kapetanove otvorene oči svetlom iz baterijske lampe.

Zenice su mu bile ukočene i proširene. Pažljivo mu je položio glavu na grudi, a potom se ukočio.

Osetio je nešto. Osećao je nešto. Nekakvo prisustvo.

Zakoračio je od konzole i pogledom ispitao pilotsku kabinu, okrećući se pun krug oko sebe.

Džim reče: „Šta je, Efe?“ Ef je proveo i previše vremena u prisustvu leševa da bi bio ovako nervozan.

Međutim, ovde je bilo nečega... negde. Ovde ili u neposrednoj okolini. Čudnovat osečaj je nestao kao vrtoglava čarolija, ostavljajući ga da trepće.

Odbacio je to od sebe." Nije ništa. Verovatno klaustrofobija."

Ef se okrenuo ka trećem čoveku u kokpitu. Glava mu je visila nisko, a desno rame bilo oslonjeno o zid. Pojas na njegovom pomoćnom sedištu je visio.

Ef glasno upita: „Zašto ovaj nije privezan?"

Nora reče: „Efe, jesi li u kokpitu? Dolazim do tebe."

Ef je pogledao u srebrnu iglu na kravati u obliku simbola Ridžis era. Na bedžu iznad džepa na košulji pisalo je ime: Redfern. Ef se spustio na koleno pred njim, pritiskajući šake obavijene debelim rukavicama na čovekove slepoočnice ne bi li mu pridigao glavu. Oči su mu bile otvorene i gledale su nadole. Ef mu je pregledao zenice i u trenutku mu se učinilo da je nešto primetio. Tračak. Ponovo je pogledao, kada se, iznenada, kapetan Redfern stresao i ispustio jauk.

Ef je poskočio unazad i bučno se sručio između sedišta dva kapetana pravo u kontrolnu konzolu. Prvi oficir se srozao na njega i Ef ga je odgurnuo, na trenutak zarobljen čovekovim opuštenim i mrtvim telom.

Džim ga je pozvao oštrim glasom: „Efe?“ U Norinom glasu se osetila panika: „Efe, šta je bilo?"

U naletu panične snage, Ef je odbacio telo prvog oficira nazad u sedište i pridigao se na noge.

Nora upita: „Efe, jesi li dobro?"

Ef je pogledao u kapetana Redferna koji je sada bio prostrt po podu, sa očima koje su se otvarale i zurile. Njegovo grlo je, međutim, funkcionisalo, grčilo se, dok je otvorenim ustima pokušavao da udahne vazduh.

Ef je širom otvorenih očiju saopštio: „Imamo jednog preživelog."

Nora upita: „Šta?" „Imamo jednog preživelog. Džime, za ovog čoveka nam je neophodna izolaciona komora Kurt. Treba da se dostavi direktno na krilo. Nora?" Ef je govorio brzo, sve vreme gledajući u pilota koji se grčio na podu. „Moramo da pregledamo sve u avionu, putnika po putnika."

INTERLUDIJUM I ABRAHAM SETRAKIJAN Starac je stajao sam na skučenom prodajnom prostoru svoje zalagaonice na Istočnoj 118. ulici u Španskom Harlemu. Prošao je več jedan sat od zatvaranja i stomak mu je krčao od gladi, ali svejedno nije imao želju da se popne na sprat.

Kada je pao mrak kojim su gospodarile noćne ptice, sve su rešetke na vratima i prozorima, nalik na čelične kapke, bile spuštene. Noč nije za izlaske.

Otišao je do niza prekidača za prigušivanje svetla koji se nalazio iza radnog pulta i zamračio radnju, svetiljku po svetiljku. Bio je setan, zaglibljen u duboke misli. Pogledao je po radnji, vitrinama od hroma i prugastog stakla. Ručni satovi položeni na file umesto na pliš, ispolirano srebro kojeg nije mogao da se otarasi, tu i tamo po neki dijamant i zlato. Iza stakla su se nalazili čitavi servisi za čaj. Kožni kaputi i sada već ofucane krznene bunde. Bilo je tu i novih muzičkih uređaja koji su se brzo prodavali, kao i radio i televizijskih aparata koje više nije ni otkupljivao.

Tu i tamo našlo bi se i nešto istinski vredno: par divnih starinskih sefova (oivičenih azbestom, nije preporučljivo jesti); video-rekorder marke „kvazar" iz sedamdesetih, od drveta i metala, veličine putničkog kofera; stari 16-milimetarski filmski projektor.

Ali, sve u svemu, najviše je bilo kojekakve slabo prodavane starudije.

Zalagaonica je, zapravo, jednim delom pijaca, drugim muzej, a zatim i komšijski relikvijar. Zalagaoničar pruža usluge kao niko drugi. On predstavlja bankara siromašnih, neko kod koga ljudi dolaze i pozajmljuju dvadeset pet dolara bez pitanja o tome da li su već u kreditima, da li imaju siguran posao ili preporuke. A u ovom dobu ekonomske krize dvadeset pet dolara je velika svota za mnoge ljude.

Dvadeset i pet dolara može predstavljati razliku između skloništa i spavanja na ulici. Sa dvadeset i pet dolara možete sebi priuštiti neophodne lekove. Sve dok bilo koji čovek ili žena imaju nešto vrednije da založe, on ili ona mogu da izađu kroz vrata njegove radnje sa gotovinom u rukama. Kud ćeš bolje!

S mukom se penjao na sprat usput gaseći još svetla. Imao je sreće što je bio vlasnik te zgrade, kupljene ranih sedamdesetih prošlog veka za sedam dolara i nešto siće. Dobro, možda nije bilo baš toliko jeftino, ali nije bilo ni mnogo skuplje.

Tada su masovno palili zgrade zarad grejanja. Zalagaonica „Starosedelac i rariteti" (naziv preuzet zajedno sa radnjom) nikada za Setrakijana nije predstavljala sredstvo bogaćenja, već koristan način da se priključi preinternetskoj trgovinskoj raskrsnici podzemlja, mesto gde je svako zainteresovan za starine, raritete i tajanstvene predmete mogao ispod tezge i da ih nabavi.

Trideset i pet godina baktanja jeftinim nakitom danju, sakupljanje oruđa i vojne opreme noću. Trideset i pet godina provedenih u čekanju, pripremama, iščekivanju. A sada mu je vreme isticalo.

Na vratima je dodirnuo mezuzu 9 i poljubio vrhove svojih iskrivljenih, naboranih prstiju pre nego što je ušao. Prastaro ogledalo u hodniku bilo je toliko izguljeno i izbledelo da je morao da istegne vrat ne bi li iznašao parče ogledala u kojem je još bilo moguće ogledati se. Kosa bela kao alabaster, koja mu je rasla visoko iznad naboranog čela i spuštala se ispod ušiju i vrata, odavno je bila zrela za šišanje. Koža na licu mu je visila, brada, ušne resice i oči podlegli su onom nepravedniku zvanom gravitacija. Njegove ruke, izlomljene i nestručno izlečene pre mnogo decenija, izvitoperile su se u artrilične kandže koje je sve vreme prikrivao vunenim rukavicama bez prstiju. Međutim, ispod i unutar ove trošne ljudske fasade odisala je snaga. Gorela je vatra. Isijavala čvrstina karaktera.

Koja je bila tajna njegove unutrašnje mladosti? Jedna jedina stvar.

Osveta.

Pre mnogo godina, u Varšavi, a kasnije i u Budimpešti, postojao je čovek po imenu Abraham Setrakijan, čuveni profesor istočnoevropske književnosti i folklora. Preživeo je holokaust, kao i ženidbu svojom studentkinjom, a polje izučavanja ga je odvelo u neke od najmračnijih delova sveta.

Sada, kada je bio vremešni zalagaoničar u Americi, i dalje ga je proganjao nedovršen posao.

Ostalo mu je malo ukusne supe, odlične kokošje sa kreplecima 10 i knedlama od jaja, koju mu je donela stalna mušterija čak iz Libmenove radnje u Bronksu.

Stavio je zdelu u mikrotalasnu pećnicu i kvrgavim prstima olabavio već ionako labav čvor na kravati. Nakon što se oglasila mikrotalasna, odneo je zdelu do stola, a potom izvadio iz fioke lanenu salvetu - nikada nije koristio papirne! - i čvrsto je zadenuo za okovratnik.

Duvao je u supu. Ritual utehe, samopotvrđivanja. Prisetio se bake, svoje babeh - bilo je to više od puke uspomene, to je bilo živo sećanje, emocija - koja je duvala u supu umesto njega kada je bio dečak, sedeći kraj njega za klimavim drvenim stolom u hladnoj kuhinji njihove kuće u Rumuniji. Pre nego što je krenulo po zlu. Njen starački dah kojim raspršuje uzdižuću paru po njegovom mlađanom licu, nečujna čarolija tog jednostavnog čina. Kao da je uduvavala sam život u dete.

A sada, kada je duvao u supu i sam postavši starac, posmatrao je sopstveni dah koji je uobličavala para i pitao se koliko mu je još ovakvih izdaha preostalo.

Iskrivljenim prstima leve ruke uzeo je kašiku iz fioke prepune lepih, rasparenih delova pribora za jelo. Sada je duvao u kašiku mreškajući majušnu baricu supe pre nego što bi je prineo ustima i progutao. Ukus se pojavljivao i nestajao, s obzirom na to da su papile na njegovom jeziku odumirale, nalik na vremešne vojnike - žrtve višedecenijskog pušenja lule, čuvenog profesorskog poroka.

Pronašao je tanak daljinski upravljač prevaziđenog modela televizora soni kuhinjski model bele boje - i uključio ekran od nekih 33 centimetara koji se polako zagrevao dodatno osvetljavajući sobu. Pridigao se i pošao ka špajzu, pridržavajući se za gomile knjiga koje su dodatno sužavale hodnik u uzanu stazu prekrivenu

izanđalim tepihom. Knjiga je bilo posvuda, nagomilanih visoko uza zid. Mnoge su bile pročitane, ali se ni od jedne nije mogao rastaviti. Pridigao je poklopac povelike limenke, u kojoj je nekada bio kolač, ne bi li uzeo poslednje parče ražanog hleba koje je čuvao. Poneo je hleb uvijen u papir do svoje kuhinjske stolice, s mukom je seo i počeo da čupka malo budi koja je počela da se hvata po njoj dok je uživao u još jednom blagom srku ukusne supe.

Slika na ekranu mu je polako privlačila pažnju: nekakav džambo džet parkiran na nekoj pisti, osvetljen kao predmet od slonovače položen na juvelirov crni file.

Stavio je naočare sa crnim ramom koje su mu visile na grudima, žmirkajući ne bi li pročitao šta piše. Današnja kriza se odvijala preko reke, na aerodromu DŽFK. Vremešni profesor je gledao i slušao, usredsređen na avion koji je izgledao prastaro. Jedan minut pretvorio se u dva, potom tri, dok je prostorija u kojoj je sedeo polako počela da čili pred njegovim očima. Sav zanet, ukipio se slušajući izveštaj. U ruci je i dalje držao kašiku, ali ruka mu više nije podrhtavala.

Slika usnulog aviona na televizijskom ekranu poigravala je preko stakala njegovih naočara, nalik na viziju budućnosti. Supa u zdeli se hladila, para iščezavala, zamirala, dok je kriška ražanog hleba ostala nepojedena.

Znao je.

Tap-tap-tap.

Starac je znao...

Tap-tap-tap.

Njegove nakazne šake počele su bolno da bride. Ono što je pred sobom video nije bio samo nagoveštaj, već nedvosmislen dokaz. To je bilo to. Ono što je iščekivao. Ono za šta se pripremao. Čitavog svog života do ovog trenutka.

Sve olakšanje koje je prvobitno osetio, jer ga taj užas nije nadživeo i što je dobio priliku da se osveti u poslednji čas, istog trenutka zamenila je oštra žaoka straha. Reči su u naletu pare izletele iz njegovih usta.

Stigao je... Stigao je...

DOLAZAK

Hangar Ridžis era S obzirom na to da je aerodromu DŽFK bila neophodna prohodna prilaznica, avion je u potpunom raspadu sistema odvučen u hangar Ridžis era na duže vreme, nekih sat vremena pre zore. Svi su ćutali dok je osakaćeni 777 pun mrtvih putnika prolazio kao džinovski beli mrtvački sanduk.

Kada su postavljeni podmetači za točkove i avion bio osiguran, umrljani betonski pod prekriven je crnom ciradom. Pozajmljeni bolnički paravani bili su postavljeni kao zaklon širokog područja između levog krila i kljuna aviona. Avion je bio izolovan u hangaru, kao leš unutar ogromne mrtvačnice.

Na Efov zahtev je iz Kancelarije glavnog medicinskog istražitelja Njujorka poslato nekoliko medicinskih stručnjaka sa Menhetna i iz Kvinsa, koji su doneli više kutija plastičnih kesa. OCME, najveće svetsko odeljenje medicinskih istražitelja, imalo je iskustva u upravljanju posledicama katastrofa sa mnogostrukim žrtvama i pripomoglo je u organizaciji iznošenja tela.

Pripadnici Hazmata aerodromske uprave, odeveni u zaštitne kombinezone, iz aviona su prvo izvukli vazduhoplovnog zvaničnika - policajci su svečano odali poslednju poštu lešu u kesi kada su ga izneli kroz vrata na krilu - a potom nastavili sa mučnim iznošenjem svih ostalih iz prvog reda. Nakon iznošenja tela, izvučena su i sedišta da bi se ispražnjeni prostor iskoristio za pakovanje preostalih leševa pre iznošenja. Svako pojedinačno telo privezivano je za nosila i spuštano sa krila na ciradom prekriven beton. Čitav proces je obavljan uz najveće mere opreza, a u pojedinim trenucima situacija je bila prilično jeziva. U jednom trenutku, kada je bilo dopremljeno tridesetak tela, jedan od službenika aerodromske uprave iznenada je pojurio iza granične linije jaučući i grebući zaštitnu kacigu. Dva pripadnika Hazmata nagrnuše na njega, a on ih je, onako izbezumljen, gurnuo na bolničke paravane ugrožavajući ograđeni prostor. Nastala je panika, ljudi su se sklanjali u stranu da propuste ovog potencijalno otrovanog ili zaraženog čoveka koji je grčevito sa sebe kidao zaštitno odelo trčeći iz grozomornog hangara. Ef ga je sustigao na betonskoj stazi, gde je službenik, na svetlosti jutarnjeg sunca, uspeo da smakne kacigu i počeo sa sebe da svlači zaštitno odelo kao da ga je gušilo. Ef je zgrabio čoveka koji se tada bespomoćno stropoštao na beton. Sedeo je, sa lepljivim suzama u očima. „Ovaj grad", jecao je čovek. „Ovaj prokleti grad."

Kasnije se proširila priča da je ovaj radnik aerodromske uprave bio angažovan prvih nekoliko paklenih nedelja na ruševinama Svetskog trgovinskog centra, prvo kao deo spasilačke ekipe, a potom na raščišćavanju. Slika 9/11 bila je još uvek veoma živa u očima mnogih radnika aerodromske uprave, tako da su sadašnje neverovatne okolnosti, uz mnogobrojne žrtve, učinile da sve nanovo proživljavaju.

Terenska ekipa analitičara i istražitelja Nacionalne uprave za bezbednost saobraćaja iz Vašingtona pristigla je avionom federalne vazduhoplovne uprave floridske aviokompanije „Galfstrim". Došli su da ispitaju sve one koji su imali bilo kakve veze sa „incidentom" na letu ridžis 753, da dokumentuju poslednje trenutke leta i analiziraju zapise o parametrima leta, kao i zvučne zapise iz kokpita.

Istražitelji njujorškog zdravstvenog odeljenja, koje je usled hitnosti preduhitrio CKB, bili su upućeni u stanje, iako je Ef odbio njihov zahtev da slučaj pripadne njihovoj nadležnosti. Znao je da situaciju mora da drži pod sopstvenom kontrolom, ukoliko želi da sve bude kako treba.

Predstavnici Boinga, na putu iz Vašingtona, već su izjavili da je kompletno zakazivanje aviona 777 „mehanički nemoguće". Potpredsednik Ridžis era, koga su pridigli iz kreveta njegovog doma u Skarsdejlu, zahtevao je da tim Ridžisovih avio-mehaničara prvi pregleda avion, odmah nakon što lekari obave svoj deo posla. (Kvar u ventilacionom sistemu je u ovom trenutku bio najverovatnija teorija o uzroku smrti putnika i posade.) Nemački ambasador u SAD i njegovi službenici i dalje su čekali preuzimanje diplomatske torbe. Ef ih je pustio da čekaju u Lufthansinom foajeu za važne ličnosti na terminalu 1. Gradonačelnikov zvaničnik za odnose sa javnošću planirao je da tog popodneva održi konferenciju za štampu, dok je načelnik policije pristigao u specijalnom vozilu njujorške službe hitne pomoči u društvu glavnokomandujućeg antiterorističkog biroa.

Do kasnih jutarnjih časova iz aviona je ostalo da se izvuče još nekih osamdeset tela. Proces identifikacije je tekao ubrzano, zahvaljujući skeniranim pasošima i detaljnim popisima putnika.

Tokom kratke pauze, Ef i Nora su razgovarali sa Džimom ispred zatvorene zone. Veliki deo avionskog trupa video se iznad postavljenih paravana. Avioni su ponovo počeli da uzleću i sleću; mogli su da čuju kako im se iznad glava zvuci motora približavaju i udaljavaju, osećali su meškoljenje atmosfere, uzburkavanje vazduha.

Ef je, između gutljaja flaširane vode, priupitao Džima: „Koliko tela može da primi hitna pomoć Menhetna?"

Džim je odgovorio: „Ovo je u nadležnosti Kvinsa, ali u pravu si, odeljenje na Menhetnu je najbolje opremljeno. Logistički gledano, žrtve ćemo rasporediti između te dve lokacije, Bruklina i Bronksa. Dakle, po pedeset svakoj." „Kako ćemo ih prevesti?" „U hladnjačama. Medicinski islednik je rekao da su na taj način prenosili i žrtve Svetskog trgovinskog centra. Već su uspostavili vezu sa ribljom trgovinom Fulton iz Donjeg Menhetna."

Ef je često razmišljao o poslu kontrole zaraza kao o ratnim merama otpora on i njegov tim su učestvovali u istinskim borbama, dok je ostatak sveta pokušavao da nesmetano vodi svoje svakodnevne živote pod okriljem okupacije, pored virusa i bakterija koji su ih ugrožavali. Po ovom scenariju, Džim je predstavljao tajnog

radio-vezistu koji je govorio tri jezika i koji je iz Marseja mogao bezbedno da prenese bilo šta, od butera do oružja.

Ef upita: „Nema nikakvih vesti iz Nemačke?" „Još ne. Zatvorili su aerodrom na dva sata da bi izvršili detaljan bezbednosni pregled. Niko od zaposlenih na aerodromu nije bolestan, niti su bolnice primile ikoga sa simptomima iznenadne bolesti."

Nora je nestrpljivo čekala da nešto kaže. „Ovde se ništa ne uklapa."

Ef je klimnuo glavom, potvrđujući njenu izjavu." Iznesi što imaš.“ „Imamo avion pun leševa. Da je ovo slučaj trovanja gasom ili nekom supstancom iz vazduha koja je doprla iz ventilacionog sistema - slučajno ili namerno - svi ovi ljudi ne bi okončali tako... pa, moram da kažem, tako spokojno.

Gušili bi se, koprcali. Povraćali bi. Pomodreli bi. Zavisno od telesne građe, svako od njih bi podlegao trovanju u različito vreme. A vladala bi i neopisiva panika.

Ukoliko je, naime, reč o kakvoj infekciji, onda smo suočeni sa nekakvim volšebnim, iznenadnim, nama potpuno nepoznatim patogenim agensom, nečim što niko od nas do sada nije video. A to očigledno upućuje na nešto što je proizveo čovek u laboratorijskim uslovima. Istovremeno, ne gubite iz vida da nemamo samo mrtve putnike - i avion je potpuno zamro. Skoro kao da je nešto, nešto što onesposobljava, nasrnulo na avion i uništilo sve što se nalazilo unutra, uključujući i putnike. Međutim, to nije sasvim tačno, zar ne? Naime, smatram da pitanje koje ću sada izreći traži najhitniji mogući odgovor. Ko je otvorio vrata?" Gledala je tamoamo, čas u Efa, čas u Džima. „Znate, možda je u pitanju promena pritiska. Možda su vrata već bila otključana, a onda ih je napon dekompresije otvorio. Možemo da dođemo do najneverovatnijih zaključaka jer nam je, kao medicinskim stručnjacima, to upravo i posao." „A šta je sa onim zastorima na prozorima?", upitao je Džim. „Ljudi uvek gledaju kroz prozor kada avion sleće. Ko ih je sve redom spustio?"

Ef je klimnuo glavom. Čitavo jutro je bio toliko usredsređen na detalje da je bilo pravo olakšanje posmatrati ova čudnovata zbivanja sa određene distance. „Upravo će zato četvoro preživelih biti ključ za rešenje ove misterije. Ukoliko su uopšte nešto videli."

Nora reče: „Ili su, u suprotnom, bili saučesnici."

Džim odgovori: „Sve četvoro je u kritičnom ali stabilnom stanju i nalaze se u izolacionom odeljenju Medicinskog centra bolnice Jamajka. Kapetan Redfern, treći pilot, muškarac, trideset i dve godine. Advokat iz okruga Vestčester, žensko, četrdeset i jedna godina. Programer iz Bruklina, muškarac, četrdeset i četiri godine.

I, veoma poznata muzička zvezda sa Menhetna i Majami Biča, muškarac, trideset i šest godina. Zove se Dvajt Muršajn."

Ef je slegnuo ramenima. „Nikad čuo." „Poznatiji je po imenu Gabrijel Bolivar."

Ef izgovori: „Oh.“ Nora reče: „Au.“

Džim je rekao: „Putovao je inkognito prvom klasom. Nije bio prepoznatljivo našminkan kao strašilo, niti je nosio luđačka sočiva. Tako da možemo da očekujemo da će zbog ovoga biti još više medijske vatre."

Ef upita: „Da li među preživelima postoji neka veza?" „Ne, još uvek je ne vidimo. Možda će nam lekarski nalazi obelodaniti nešto.

Bili su raštrkani po avionu; kompjuteraš je leteo turističkom klasom, advokatica u biznis, a pevač u prvoj klasi. Kapetan Redfern se, naravno, nalazio u pilotskoj kabini." „Zbunjujuće", rekao je Ef. „Svejedno, barem je nešto. Doći ćemo do nekakvih saznanja ukoliko, naravno, dođu k svesti. Barem onoliko vremena koliko je dovoljno da nešto prozbore."

Jedan od pripadnika aerodromske uprave došao je po Efa. „Doktore Gudvederu, bilo bi bolje da dođete", rekao je. „Odeljenje za prtljag. Nešto su pronašli."

Kroz bočna vrata odeljenja za prtljag, u donjem delu trupa 777, već je započeto izvlačenje čeličnih sanduka na točkovima koje je trebalo da otvori i proveri Hazmat, tim aerodromske uprave. Ef i Nora su postrance prešli među preostale kontejnere, povezane kao vagoni, sa točkovima umetnutim u šine.

Na udaljenom kraju skladišta nalazila se dugačka, pravougaona kutija, crna, drvena i, činilo se, veoma teška, nalik na ogroman polegnut orman. Nelakirana ebonovina, nekih dva i po metra dugačka, metar i tridesetak centimetara široka i metar visoka. Viša od frižidera. Gornja strana je čitavom dužinom bila oivičena složenim rezbarijama, lavirintskim kitnjastim ukrasima propraćenim ispisanim slovima na nekom drevnom jeziku ili je, možda, udešeno da samo izgleda kao neki drevni jezik. Mnogi izrezbareni ukrasi podsećali su na figure, niz ljudskih figura - a uz malo mašte, možda bi vam se ukazala i lica koja vrište. „Još ga niko nije otvorio?", upitao je Ef. Pripadnici Hazmata su svi doreda odrično zavrteli glavama. „Nismo ni pipnuli tu stvar", odgovorio je jedan od njih.

Ef je pogledao zadnju stranu kovčega. Tri narandžasta kaiša sa čeličnim kukama i dalje pričvršćenim za tlo stajala su na zemlji kraj kontejnera. „A, šta je sa ovim kaiševima?" „Bili su odvezani kada smo stigli", rekao je drugi.

Ef je pogledao po skladištu. „To nije moguće“, rekao je. „Da je ovo čudo bilo odvezano tokom leta, načinilo bi veliku štetu ostalim kontejnerima, ako ne i čitavom odeljenju za prtljag.“ Ponovo se zagledao u tu stvar. „Gde je njegova otpremnica? Šta piše na tovarnom listu?"

Jedan od zvaničnika je u rukama u rukavicama držao hrpu spiskova spojenih jednom spajalicom. „Ovde ga nema.“ Ef mu je prišao da se uveri. „To nije moguće." „Jedini nepropisno dovezen tovar ovde pribeležen jeste nekakav kajak, pored

tri seta palica za golf." Tip je pokazao na bočni zid gde je istovetnim narandžastim kaiševima stajao pričvršćen kajak obavijen plastikom i izlepljen aerodromskim nalepnicama. „Pozovite Berlin", rekao je Ef. „Kod njih mora da je registrovan. Neko će se tamo već setiti ove stvari. Mora da teži barem dve stotine kilograma." „To smo već uradili. Ni tamo nema nikakve evidencije. Ispitaće sve radnike koji su bili zaduženi za prtljag, jednog po jednog."

Ef se ponovo okrenuo ka crnom kontejneru. Nije obraćao pažnju na neobične rezbarije, već se sagnuo da ga pogleda postrance, gde je pronašao tri šarke sa obe gornje ivice. Poklopac su zapravo bila vrata, po sredini razdvojena na dva krila koja su se otvarala ka spolja. Ef je dodirnuo izrezbaren poklopac rukom u rukavici da bi potom posegnuo ispod njegovih ivica, pokušavajući da otvori teška krila. „Da li bi mi neko priskočio u pomoć?"

Jedan od prisutnih je iskoračio prema njemu i zahvatio prstima krilo naspram Efa. Ef je izbrojao do tri i obojica istovremeno otvoriše teška vrata poklopca.

Dvostruka krila poklopca su sada bila otvorena, pričvršćena jakim, širokim šarkama. Vonj koji se uzdigao iz kontejnera podsećao je na leš, kao da je sanduk bio zakovan stotinu godina. Činio se praznim, sve dok jedan od prisutnih nije upalio baterijsku lampu i uperio snop svetlosti unutra.

Ef je uvukao ruku koja je, obavijena višeslojnim rukavicama, utonula u izdašnu, crnu ilovaču. Zemlja je bila prijatno mekana na dodir, nalik na kakvo testo za kolač, prianjajući mu za prste. Ispunjavala je dve trećine kontejnera.

Nora je zakoračila unazad od velike otvorene kutije. „Izgleda kao mrtvački sanduk“, izgovorila je.

Ef je povukao prste otresajući sa njih ostatke zemlje. Okrenuo se ka njoj iščekujući šaljivi osmeh koji se nije pojavio. „Zar nije malo povelik za to?“ „Zašto bi neko poslao praznu kutiju sa zemljom?", upitala je. „Pa, i ne bi“, rekao je Ef. „Mora da je nešto bilo unutra." „Ali, šta?“, upitala je Nora. „Ovaj avion je pod karantinom."

Ef je slegnuo ramenima. „Ne polazi nam za rukom da bilo šta objasnimo kada je ovaj avion u pitanju. Ono što zasigurno znam jeste da imamo otključan i neprivezan kontejner bez otpremnice." Okrenuo se ka ostalima. „Treba da uradimo analizu zemlje. Zemlja zadržava dokazne tragove. Na primer, radijaciju."

Jedan od prisutnih reče: „Misliš da je ta, koja god supstanca bila, uzrok smrti putnika..?" „Ona koja je pristigla ovim avionom? To je najlogičnija teorija koju sam čuo tokom čitavog dana."

Džim se oglasio ispod njih, izvan aviona. „Efe? Nora?"

Ef se odazvao: „Šta je bilo, Džime?" „Samo što su me zvali iz izolacionog odeljenja bolnice Jamajka. Mislim da bi trebalo iz ovih stopa da odete tamo."

Bolnica medicinskog centra Jamajka Bolnica se nalazila samo desetak minuta udaljena od DŽFK-a, severno duž autoputa Van Vajk. Jamajka je bila jedan od četiri centra određena za slučajeve bioterorističke pripravnosti u Njujorku. Predstavljala je sastavni deo programa kontrole sindroma i Ef je pre samo nekoliko meseci u njoj uspostavio radionicu Kanarinca. Stoga je i znao kako da dođe do izolacionog odeljenja na petom spratu.

Na metalnim dvokrilnim vratima istaknut je drečavo-narandžasti, trolatični simbol za biološku opasnost, ukazujući na stvarnu ili pak potencijalnu pretnju ćelijskim ili živim organizmima. Na natpisu je pisalo: IZOLACIONO ODELJENJE: OPREZ PRI KONTAKTU OBAVEZAN, PRISTUP DOZVOLJEN SAMO OVLAŠĆENIM LICIMA. Ef je pokazao propusnice CKB-a na prijemnom odeljenju, iako ga je službenica prepoznala sa prethodnih vežbi biološke opasnosti. Uvela ga je unutra. „O čemu je reč?“, upitao je. „Ne želim da zvučim dramatično", odgovorila je, mlatarajući svojom identifikacionom bolničkom karticom ispred čitača, otvarajući vrata odeljenja, „ali ovo morate da vidite sopstvenim očima."

Unutrašnji hodnik je bio uzan, budući da je to bio spoljašnji prsten izolacionog odeljenja gde su najčešće boravile samo medicinske sestre. Ef je pratio službenicu iza plavih zavesa u prostrano predvorje u kojem su se nalazila kolica sa neophodnom opremom - mantilima, naočarama, rukavicama, nazuvcima i respiratorima - kao i velika kanta za smeće na točkovima iznutra postavljena crvenom kesom za opasne biološke otpatke. Gas-maska je zapravo bila polumaska, model N95, koja je mogla da filtrira devedeset i pet procenata čestica veličine O,3 mikrona ili veće. To je u prevodu značilo da je pružala zaštitu od većine virusnih i bakterijskih supstanci u vazduhu, ali ne i od hemijskih ili gasnih kontaminirajućih materija.

Nakon što je bio odeven u kompletno zaštitno odelo na aerodromu, Ef se osećao prijatno sa bolničkom maskom, hirurškom kapicom, tankim rukavicama, u bolničkom mantilu i umecima za cipele. Slično odevena službenica je potom pritisnula potisno dugme, tako otvarajući unutrašnja vrata. Ef je osetio vakuum koji ga je povukao kada je zakoračio unutra, što je bilo posledica sistema negativnog pritiska - vazduh je ulazio u izolaciono odeljenje, ali ne i izlazio napolje.

Unutra se nalazio hodnik, levo i desno od središnje prostorije sa zalihama. U odeljenju su se nalazili kolica ispunjena lekovima i sredstvima za hitnu pomoć, laptop zaštićen plastikom, uređaj za komunikaciju sa odeljenjima van izolacionog odeljenja i oprema za dodatnu zaštitu.

Odeljenje za pacijente se sastojalo od osam malih prostoriju. Ukupno osam

izolacionih soba za opštinu sa više od dva miliona i dvesta pedeset hiljada stanovnika. „Kapacitet udarnog talasa" je termin za pripravnost u slučaju eventualnih zaraza većih razmera, za sposobnost sistema zdravstvene zaštite da u situacijama hitnosti spreči širenje bolesti izvan operativnih službi i zadovolji zdravstvene potrebe većeg broja ljudi. Broj bolničkih kreveta u državi Njujork iznosio je otprilike šezdeset hiljada i bio je u opadanju, dok je samo grad Njujork imao više od osam miliona stanovnika, sa stalnom tendencijom porasta. Kanarinac je ustanovljen sa nadom da će poboljšati ovaj statistički manjak, kao neka vrsta pripravne ispomoći u slučaju zaraze većih razmera. CKB je ovo državno načelo prikladnosti smatrao „optimističnim". Ef je radije koristio izraz „optimističan do mojega".

Krenuo je za službenicom u prvu prostoriju. Ona nije u potpunosti predstavljala biološki izolovani prostor; nije bilo pneumatskih blokada niti čeličnih vrata. To je bila soba za rutinsku bolničku negu u izolovanom okruženju.

Pod prostorije bio je obložen pločicama, a prostorija osvetljena jarkom svetlošću.

Prvo što je Ef ugledao bila je izolaciona komora Kurt kraj zida. Izolaciona kabina Kurt predstavlja ležaj za jednokratnu upotrebu u obliku kutije, nalik na providan kovčeg, sa dva okrugla otvora sa prikačenim rukavicama sa obe strane i pokretnim spoljašnjim bocama sa kiseonikom. Kraj njega su bili poslagani jakna, košulja i pantalone, isečeni sa pacijenta hirurškim makazama. Na izokrenutoj pilotskoj kapi jasno se videla krilata kruna, oznaka Ridžis era.

Bolnički krevet u središtu prostorije bio je okružen providnim, plastičnim zavesama, a kraj njih su se nalazili oprema za nadzor i elektronski stalak za infuziju sa četiri pridrživača na kojem su bile okačene kesice. Ograđeni krevet bio je opremljen zelenim čaršavima i velikim belim jastucima, i bio je pri dignut.

Kapetan Doji Redfern je sedeo na sredini kreveta, ruku smeštenih u krilu. Bio je bosonog, obučen samo u bolničku spavaćicu i činio se budan. I pored igala zabodenih u nadlanicu i ruku, kao i iznurenog izraza na licu - izgledao je kao da je smršao pet kilograma od kada ga je Ef pronašao u kokpitu - svima drugima bi izgledao kao bilo koji pacijent koji iščekuje pregled.

Sa mnogo nade je pogledao Efa koji mu je pristupao. „Jeste li vi iz aviokompanije?“, upitao je.

Ef je odrično zavrteo glavom, zatečen. Samo prošle noći, ovaj čovek je soptao za vazduhom i stropoštao se na pod pilotske kabine leta 753, sa očnim jabučicama okrenutim ka unutrašnjosti lobanje kao u samrtnom ropcu.

Tanak dušek je zacvileo kada je pilot prebacio težinu tela na drugu stranu.

Zaječao je usled ukrućenosti, a potom upitao: „Šta se dogodilo u avionu?"

Ef nije mogao da prikrije razočaranje. „Ponadao sam se da ćete mi vi to reći.“ Ef je stajao okrenut prema rok zvezdi, Gabrijelu Bolivaru, koji je sedeo na ivici kreveta nalik na crnokosog gargojla obavijenog u bolničku halju. Bez zastrašujuće šminke, izgledao je iznenađujuće privlačno i to na onaj žilav, mačo

način. „Mamurluk nad mamurlucima", izgovorio je Bolivar. „Osećate li bilo kakvu drugu nelagodu?", upitao je Ef. „I te kako. Čoveče." Provukao je prste kroz svoju dugu, crnu kosu. „Nikada ne leti putničkim avionom. To je naravoučenije ove priče." „Gospodine Bolivar, možete li mi reći čega se poslednjeg sećate pri sletanju?" „Kakvom sletanju? Najozbiljnije. Cevčio sam votku-tonik tokom skoro čitavog leta i čini mi se, gotovo sam siguran, da sam sve prespavao." Pridigao je pogled i počeo da žmirka na svetlost. „Šta kažete na malo demerola, a? Možda kada ovuda prozuje ona kolica sa osveženjem?"

Ef je uočio unakrsne ožiljke na Bolivarovim golim rukama i prisetio se da je bio poznat po tome što se sekao tokom nastupa. „Pokušavamo da pronađemo lični prtljag svakog putnika." „To je barem lako u mom slučaju. Nisam ga ni imao. Ništa prtljaga, samo mobilni. Moj čarter let je u poslednjem trenutku otkazan tako da sam bio primoran da se ukrcam na ovaj. Zar vam moj menadžer to nije rekao?" „Još nisam razgovarao sa njim. Konkretno, raspitujem se za veliki kontejner."

Bolivar je zurio u njega. „Je l' ovo neka vrsta testa za umobolne?" „U odeljenju za prtljag. Stari sanduk, delimično ispunjen zemljom." „Nemam pojma o čemu pričate." „Niste ga dovozili natrag iz Nemačke? Liči kao nešto što biste vi mogli da imate."

Bolivar se namrštio. „Ovo je gluma, krele. Jebeni šou, spektakl. Divljačka šminka i hardkor pesme. Izguglaj me - otac mi je bio sveštenik metodističke crkve, ali jedina stvar koju ja sakupljam jesu pičkice. Kad smo već kod toga, kada ću do đavola izaći odavde?"

Ef odgovori: „Moramo da obavimo još neka ispitivanja. Želimo da odavde izađete zdravi kao dren." „Kada ćete mi vratiti telefon?" „Uskoro", rekao je Ef izlazeći.

Službenica je imala problema sa trojicom muškaraca pred vratima izolacionog odeljenja. Dvojica se nadvise nad Efom te je zaključio da mora da su u pitanju Bolivarovi telohranitelji. Treći čovek je bio niži rastom, nosio je aktovku i jasno je mirisao na advokata.

Ef im se obratio: „Gospodo, ovo je zabranjeno područje."

Advokat reče: „Ovde sam da izvedem svog klijenta, Gabrijela Bolivara." „Gospodin Bolivar se podvrgava pregledima i biće pušten čim mogućnosti to dozvole." „A kada će to biti?"

Ef je slegnuo ramenima. „Dva, možda tri dana, ako sve bude kako treba."

„Gospodin Bolivar je zatražio da ga otpustite i prepustite brizi njegovog ličnog lekara. Ja ga ne zastupam samo kao advokat, već sam nadležan i za procenu medicinske nege koja mu se pruža." „Niko drugi osim mene ne može ga videti", rekao je Ef. Obratio se službenici: „Potrudite se da se ovog trenutka ovde postavi čuvar."

Advokat je zakoračio ka njemu. „Slušajte, doktore. Nisam baš najbolje upoznat sa pravilima karantina, ali sasvim sam siguran da je potreban izvršni nalog direktno od predsednika da bi se neko nepotrebno zadržavao u medicinskoj izolaciji. Mogu li, naime, da vidim taj nalog?"

Ef se nasmešio. „Gospodin Bolivar je sada moj pacijent, a osim toga, jedan je od nekoliko preživelih. Ukoliko ostavite svoj broj telefona na recepciji, zdušno ću se potruditi da vas redovno obaveštavam o njegovom oporavku - naravno, uz saglasnost gospodina Bolivara lično.“ „Slušaj, Doco.“ Advokat je spustio ruku na Efovo rame i to na način koji se Efu nikako nije dopao. „Šta kažeš da sprovedem najhitnije moguće mere, to jest da mobilišem fanatične fanove mog klijenta. To će dati daleko brže rezultate nego da zatražim sudski nalog.“ Tom prilikom je zapretio i službenici. „Želite li da vam ispred bolnice i po hodnicima jezde razularene darkerke i svakojake nakaze u želji da vide svog idola?"

Ef je zurio u advokatovu ruku sve dok je ovaj nije povukao sa njegovog ramena. Morao je da poseti još jednog preživelog, Ansela Barbura, programera iz Bruklina. „Gledajte, stvarno nemam vremena za ovakve stvari. Dakle, dozvolite mi da vam postavim nekoliko direktnih pitanja. Da li vaš klijent boluje od neke seksualno prenosive bolesti za koju treba da znam? Da li koristi narkotike? Pitam, jer ako treba da pregledam njegovu kompletnu istoriju bolesti postoji mogućnost, znate, da te informacije volšebno procure u pogrešne ruke. A vi svakako ne želite da njegova istorija bolesti dospe u medije, zar ne?"

Advokat je zurio u njega. „To su poverljive informacije. Ukoliko dozvolite da procure u javnost, to je krivično delo.“ „I realna mogućnost za neprilike", dodao je Ef, zadržavajući pogled na advokatu trenutak duže nego što je neophodno ne bi li ga sasvim uverio u svoje namere. „Da pojasnim, zamislite samo da neko obelodani vašu celokupnu istoriju bolesti na internetu da svi mogu da je pročitaju."

Advokat je ostao bez reči dok se Ef udaljavao prošišavši kraj dvojice telohranitelja.

Džoan Las, partner u advokatskoj kompaniji, majka dvoje dece, diplomac Svartmora, stanovnik Bronksvila, član lige Junior, sedela je na penastom dušeku bolničkog kreveta u sobi u izolacionom odeljenju. Još uvek odevena u glupavu bolničku haljinu, piskarala je po navlaci na dušeku. Žvrljala je, čekala i mrdala bosim prstima na nogama. Nisu hteli da joj vrate telefon. Morala je da moli i preti samo da dobije običnu grafitnu olovku.

Taman se spremala da ponovo pozvoni kada je bolničarka najzad prošla kroz vrata. Džoan je namestila onaj svoj svemoćni osmeh. „Zdravo, da, da došli ste. Baš sam se pitala kada ćete doći. Kako se zove lekar koji mi je bio u poseti?“ „On nije lekar ove bolnice." „To mi je jasno. Pitala sam za njegovo ime.“ „Zove se doktor Gudveder.“ „Gudveder." Zapisala je. „Ime?“ „Lekar." Bezizražajan osmeh. „Svi se oni za mene zovu samo - lekari."

Džoan je žmirnula kao da nije bila sigurna da je dobro čula i promeškoljila se na zategnutom čaršavu. „Poslali su ga iz Centra za kontrolu bolesti?" „Pretpostavljam da jesu. Naložio nam je da uradimo neke preglede..." „Koliko je još ljudi preživelo avionsku nesreću?" „Pa, nije bilo avionske nesreće."

Džoan se nasmešila. Ponekad ste morali da se pretvarate kao da vam engleski nije bio maternji jezik da bi vas drugi shvatili. „Pitam vas koliko je još ljudi preživelo let 753 iz Berlina do Njujorka." „Još troje je ovde, na ovom odeljenju, sa vama. A sada, doktor Gudveder hoće da vam izvadim krv i..."

Džoan se odmah povinovala. Jedini razlog zbog kojeg je i dalje sedela u ovoj bolesničkoj sobi bio je taj što je znala da na taj način može više da sazna. Ali, tom poslu se približavao kraj. Džoan Las je bila advokat koji se bavio krivicom, u žargonu bila je „krivičar", i imala je nameru da tuži aviokompaniju. Avion pun putnika u kojem svi umiru, osim njih četvoro - a jedan od njih je krivičar.

Ubogi Ridžis er. Sasvim pogrešni su preživeli.

Džoan je rekla nadglašavajući bolničarkina uputstva: „Želim da dobijem kopiju mog do ovog trenutka ažuriranog medicinskog izveštaja, kao i kompletnu listu laboratorijskih analiza kojima ste me podvrgli, i njihove rezultate..." „Gospođo Las? Jeste li sigurni da vam je dobro?"

Džoan je na trenutak uhvatila nesvestica, ali to je bila samo posledica onoga što ih je zadesilo na samom kraju tog užasnog leta. Nasmešila se i snažno zavrtela glavom, nanovo potvrdivši da je sve bilo u najboljem redu. Bes koji je osećala pružiće joj snagu tokom predstojećih hiljadu ili tome slično isplativih sati koje će provesti u prebiranju po ovoj katastrofi ne bi li tužila ovu izrazito nemarnu aviokompaniju.

Rekla je: „Uskoro ću se i te kako dobro osećati."

Hangar Ridžis era „Nema muva“, reče Ef.

Nora upita: „Šta?"

Stajali su pred redovima vreća sa mrtvima ispred aviona. Četiri hladnjače su dovezene u hangar, bočnih strana uljudno prekrivenih crnom tkaninom kako bi se prikrila oznaka riblje pijace. Svako od tela je već bilo identifikovano i na palcu noge prikačena kodirana etiketa njujorškog glavnog medicinskog istražitelja. Ova tragedija je u njihovom žargonu predstavljala „zaokruženu celinu" - tip nesreće većih razmera, sa tačnim i raspoloživim brojem žrtava - sasvim suprotno slučaju rušenja kula bliznakinja. Zahvaljujući skeniranju pasoša, spisku putnika, kao i odličnom stanju u kojem su se tela nalazila, identifikacija preminulih predstavljala je jednostavan zadatak. Pravi izazov, međutim, predstavljaće utvrđivanje uzroka smrti.

Cirada se gužvala pod čizmama pripadnika Hazmata dok su pridizali plastificirane kese pridržavajući ih za trake sa obc strane i smeštali u za to predviđene kamione, uz sve propratno dostojanstvo koje preminuli i zaslužuju.

Ef reče: „Trebalo bi da bude muva." Radna svetla postavljena svuda po hangaru prikazivala su prazan vazduh iznad leševa, sem ponekog moljca. „Zašto nigde nema muva?"

Nakon smrti, bakterije u sistemu za varenje, koje egzistiraju zajedno sa zdravim ljudskim domaćinom tokom njegovog života, same se snalaze tako što počinju da se hrane crevima, da bi naposletku sebi prokrčile put do trbušne duplje gde jedu unutrašnje organe. Muve mogu da osete gasove koji se tom prilikom ispuštaju iz raspadajućeg tela i sa više od kilometar i po udaljenosti.

Ovde je „na izvol’te" bilo postavljeno ukupno dvesta šest obroka. Hangar bi trebalo da zvrji od ovih napasti.

Ef se preko cirade uputio prema dvojici hazmatovaca koji su zapečaćivali još jednu kesu sa lesom. „Čekajte", obratio im se. Uspravili su se i zakoračili unazad pošto se Ef sagnuo i otvorio rajsferšlus na kesi, otkrivajući leš koji se nalazio unutra.

Bila je to devojčica koja je umrla držeći majku za ruku. Ef je zapamtio gde se nalazilo njeno telo a da to nije ni primetio. Uvek pamtite decu.

Plava kosa joj je bila prostrta po tlu, a u podnožju vrata nalazio se privezak u obliku nasmejanog sunca nakačenog na crnu vrpcu. Obučena u belu haljinu, izgledala je skoro kao nevesta.

Radnici su se pomerili da zapečate i pridignu sledeću mrtvačku kesu. Nora je otpozadi prišla Efu i posmatrala ga. Rukama u rukavicama nežno je zahvatio devojčicinu glavu i okrenuo je u stranu.

Mrtvačka ukočenost pojavljuje se dvanaest sati nakon smrti, zadržava se još dvanaest do dvadeset i četiri sata - leševi su se sada nalazili u toj fazi - sve dok se zategnute kalcijumske veze unutar mišića ne olabave, kada telo ponovo postaje savitljivo. „Još uvek je savitljivo", rekao je Ef. „Nema ukočenosti."

Uhvativši je za rame i kuk, okrenuo je devojčicu na stomak. Otkopčao joj je

haljinu otpozadi, otkrivajući joj kožu donjih leđa, lučne kvržice kičme. Koža joj je bila bleda i blago pegava.

Nakon što srce prestane da radi, krv se nagomilava u kardiovaskularnom sistemu tela. Zidovi kapilara, koji su izrazito tanki, uskoro podležu pritisku, prskaju, a krv se sliva u obližnje tkivo. Krv se, naime, sliva u najnižu, „podređenu" stranu tela i brzo se zgrušava. Modrost bi trebalo da se pojavi nekih šesnaest sati kasnije.

Taj ograničeni vremenski period sada je već prošao.

Nakon što je istekla dok je žrtva bila u sedećem položaju a zatim smeštena u horizontalu, sakupljena i zgrušana krv je trebalo da ispuni bledu kožu duž donjeg dela njene kičme i oboji je u tamnoljubičasto.

Ef je prešao pogledom po redovima mrtvačkih kesa. „Zašto se ova tela ne raspadaju kako treba?"

Ef je polagano okrenuo devojčicu na leda i spustio je u horizontalu, a zatim joj je izvežbanim pokretom palca otvorio desno oko. Rožnjača je bila zamućena, kao što bi i trebalo da bude, a beonjača, neprozirnobeli zaštitni sloj, bio je očekivano suv. Ispitao je vrhove prstiju njene desne ruke - one koja je bila skvrčena u majčinoj - i uočio da su delimično smežurani usled isparavanja, kao što i treba da bude.

Zavalio se, razdražen oprečnim znacima koje je dobijao, i umetnuo oba palca u rukavicama između njenih suvih usana. Zvuk sličan izdisaju koji se uzdigao iz njene otvorene vilice predstavljao je samo ispuštanje gasa. Unutrašnjost usne duplje oko usana bila je uobičajena, ali ipak je uvukao prst da bi joj pritisnuo jezik i time dodatno ispitao suvoću.

Mekano nepce i jezik bili su potpuno beli, kao da su isklesani od slonovače.

Nalik na anatomske netsuke. 11 Jezik je bio ukrućen i čudnovato pridignut. Ef ga je pomerio u stranu, otkrivši ostatak usne duplje, koja je bila podjednako isušena.

Isušena? Šta je sledeče, pitao se. „Tela su isušena - bez ijedne kapi krvi u njima." Ako ne ta replika, onda bi sasvim pogodna bila ona iz horor šou-programa Dena Kertisa iz sedamdesetih: „Poručnice - leševi - iz njih... je isceđena sva krv!“ A potom - zvuk orgulja.

Umor je počeo da ga savladava. Ef je pridržavao ukrućen jezik između palca i kažiprsta dok je malom baterijskom lampom omogućio sebi da zaviri niz njeno bledo, belo grlo. Na neki nesuvisli način, ovo ga je podsećalo na ginekološki pregled. Pornografski netsuke?

Tada se jezik pomerio. Ef je poskočio izvlačeći prste. „Isuse!" Devojčicino lice je i dalje izgledalo kao spokojna maska smrti, usana delimično razdvojenih.

Nora je zurila u njega. „Šta se desilo?"

Ef je brisao prste o pantalone. „Samo refleksan pokret", rekao je pridižući se.

Gledao je nadole u devojčicino lice sve dok mu to nije postalo neizdrživo, a potom je zatvorio rajsferšlus na mrtvačkoj vreći, zatočivši je unutra.

Nora upita: „Šta bi to moglo da bude? Nešto što na neobjašnjiv način

usporava raspadanje tkiva? Ovi ljudi su mrtvi. „U svakom drugom pogledu, osim kada je raspadanje u pitanju.“ Ef je s nelagodom zavrteo glavom. „Ne možemo da zadržavamo prenos tela. Neophodno je da se odvezu u mrtvačnicu. Da možemo da izvršimo autopsiju. Da otkrijemo šta se događa."

Primetio je da Nora zuri u pravcu izrezbarenog sanduka, spuštenog na pod hangara i izdvojenog od preostalog neiskrcanog prtljaga. „Ovde ništa nije kako treba."

Ef je gledao na drugu stranu, u ogromni vazduhoplov iznad sebe. Imao je potrebu da se ponovo ukrca u njega. Mora da im je nešto promaklo. Odgovor mora da se nalazio unutra.

Ali, pre nego što je to uradio, ugledao je Džima Kenta kako u hangar uvodi doktora Evereta Barnsa, direktora CKB-a. Direktor Barns je bio šezdesetjednogodišnjak i u velikoj meri je izgledao kao s početka karijere. Uprava za javno zdravlje, kojoj je pripadao i CKB, nastala je iz ratne mornarice, i mada se odavno izdvojila, mnogi zvaničnici CKB-a su i dalje nosili uniforme u vojničkom stilu, uključujući i direktora Barnsa. Dakle, ovde ste imali potpuno protivrečnu sliku narodskog, druželjubivog gospodina sa belom jarećom bradicom obučenog kao admiral u penziji, u kaki-uniformu sa sve epoletama. Veoma je podsećao na pukovnika Sandersa svečano odevenog za borbu.

Nakon uvodnih detalja i letimičnog pregleda jednog od nastradalih, direktor Barns se zainteresovao za preživele.

Ef mu reče: „Niko se ne seća šta se dogodilo. Nisu nam ni od kakve pomoči." „Simptomi?" „Glavobolja, kod nekih veoma jaka. Bolovi u mišićima, zvečanje u ušima.

Dezorijentacija. Suva usta. Problemi sa ravnotežom."

Direktor Barns reče: „Sve u svemu, stanje nije gore nego što bi bilo u vezi sa bilo kim ko je putovao prekookeanskim letom." „Neobjašnjivo je, Everete", izjavio je Ef. „Nora i ja smo prvi ušli u avion.

Ovi putnici - svi odreda - prešli su maksimalnu granicu preživljavanja. Nisu disali. Četiri minuta bez kiseonika gornja je granica za trajno oštećenje mozga. A ovi ljudi su, po svemu sudeći, bili bez kiseonika više od sata." „Očigledno da to nije slučaj“, rekao je direktor. „Nisu mogli ništa da ti kažu?“ „Postavljali su mi više pitanja nego ja njima." „Postoji li neka paralela među njima?" „Upravo radim na tome. Hteo sam da zatražim vašu pomoć da ih zadržimo dok ne dovršimo posao." „Pomoč?" „Neophodno nam je da ova četiri pacijenta sarađuju sa nama." „Oni i sarađuju." „Za sada. Znate... ne smemo da rizikujemo."

Direktor je zagladio svoju uredno podšišanu bradicu dok je govorio, skoro

kao kakav pripovedač. „Sasvim sam siguran da je dovoljno da prema njima budemo ljubazni i da im ukažemo na činjenicu koliko su imali sreće što su izbegli tragičan kraj. Tada neće biti razloga za bilo kakav otpor." Kada se nasmešio, prikazale su se njegove „iz aviona" vidljive zubne navlake. „Zašto ne bismo primenili akt zdravstvene obaveze..." „Efraime, ti dobro znaš koja je razlika između stavljanja u izolaciju nekoliko pacijenata zbog dobrovoljne preventive i nege i njihovog zadržavanja u karantinu.

To bi moglo da se iskomplikuje - mediji, da budem jasan - i treba da vodimo računa." „Everete, uz sve dužno poštovanje, ali ne slažem se s vama..."

Direktorova mala šaka nežno se spustila na Efovo rame. Malo je dramatizovao ovaj čin, možda da ublaži posledice onoga što je nameravao da kaže. „Hajde da skratimo priču, Efraime. Kada objektivno pogledamo na stvari, ovaj tragičan događaj je, na sreću - mogli bismo da kažemo i hvala Bogu - okončan.

Nisu prijavljeni dodatni smrtni slučajevi ili zaraze na bilo kojem avionu ili aerodromu širom sveta, i to takoreći osamnaest sati nakon što se ovaj avion prizemljio. To je ono što je pozitivno i na čemu treba da insistiramo. Treba poslati poruku javnosti kojom ćemo učvrstiti njeno poverenje u naš sistem avioprevoza.

Sasvim sam siguran, Efraime, da će samo obraćanje preživelima, sa akcentom na njihovo osećanje časti i dužnosti, biti dovoljno za saradnju." Direktor je uklonio ruku, smešeči se Efu nalik na vojnika koji ismeva svog sina pacifistu. „Osim toga", nastavio je Barns, „ovaj slučaj ima sva obeležja prokletog curenja gasa, zar ne?

Tolike žrtve iznenada onesposobljene? Zatvorena sredina? Oporavak pacijenata čim su izvučeni iz aviona?"

Nora reče: „Osim što je ventilacija prestala da radi u isto vreme kada su zamrle i električne instalacije, odmah nakon sletanja."

Direktor Barns je klimnuo glavom, prekrštajući ruke pošto je na trenutak razmišljao o ovome. „Pa, mnogo toga treba dokučiti, nema šta. Ali, gledajte na to ovako - ovo je bila korisna vežba za vaš tim. Dobro ste sve odradili. A sada, kada se čini da sve polako dolazi na svoje mesto, hajde da vas vidimo kako iznalazite rešenje. Cim se završi ova prokleta konferencija za štampu."

Ef reče: „Čekajte. O čemu vi to pričate?" „Gradonačelnik i guverner drže konferenciju za štampu zajedno sa predstavnicima aviokompanije, zvaničnicima aerodromske uprave i tako dalje. Ti i ja smo predstavnici službe za javno zdravlje." „O, ne. Gospodine, ja nemam vremena za to. Džim to može..." „Džim to može da odradi, ali bojim se da ćeš danas to biti ti, Efraime. Kao što sam i rekao, pravi je trenutak da staviš tačku na ovo. Ti si vođa projekta Kanarinac i želim da nastupi neko ko je bio u kontaktu sa žrtvama. Ljudima treba da objasnimo i predočimo sav naš trud."

To je bio razlog njegovog protivljenja zadržavanju ili izolaciji preživelih.

Barns nije želeo negativni publicitet. „Ali, ja zapravo još nemam nikakve

odgovore", rekao je Ef. „Zašto sada konferencija za štampu?"

Direktor Barns se nasmešio, ponovo prikazujući svoje navlake. „Prvo lekarsko pravilo glasi: ne nanosi štetu. A prvo političko načelo je: prvo se pojavi na televiziji. Osim toga, koliko sam shvatio, imamo i vremensko ograničenje.

Prenos treba da se pusti pre onog đavoljeg događaja sa suncem. Sunčeve pege utiču na radio-talase, ili nešto tome slično." „Sunce..." Ef je potpuno zaboravio na to. Retko pomračenje sunca koje je trebalo da se odigra otprilike u 15:30 upravo tog popodneva, bio je prvi takav događaj u regionu Njujorka u poslednjih četiri stotine godina, još od nastanka Amerike. „Isuse, potpuno sam to smetnuo s uma." „Naša poruka stanovnicima ove zemlje treba da bude jednostavna. Uzroke nesreće u kojoj su izgubljeni životi detaljno će ispitati CKB. Iako je došlo do ljudske tragedije, sve je pod kontrolom, slučaj je izolovan i nema nikakvog razloga za paniku."

Ef se uzdržao da ne frkne pred direktorom. Naterali su ga da stane pred kamere i kaže da je sve cakum-pakum. Izašao je iz izolacionog odeljenja kroz uzan prostor između velikih vrata hangara na kobnu svetlost dana. I dalje je pokušavao da se nekako izvuče iz ove gungule kada mu je, pravo uz butinu, iz džepa na pantalonama, zazujao mobilni telefon. Izvadio ga je i video ikonicu u obliku koverte na displeju. Bila je to poruka sa Metovog mobilnog telefona. Ef je otvorio:

Jenki 4 Soxi 2. Sup3r mesta, voleo da si ovde, Z. Ef je stajao i zurio u sinovljevu poruku sve dok nije počelo da mu se muti pred očima. Ostao je da gleda sopstvenu senku koja se izdužila preko aerodromske piste i koja je, ukoliko nije počeo da umišlja stvari, već poprimila donekle drugačiju boju.

POMRAČENJE

Sve bliže potpunoj eklipsi Nestrpljenje je bivalo sve veće dok se tanka senka na zapadnoj strani sunca mesečev „prvi kontakt" - pretvarala u gmizavu tamu, zaokruženi ugriz koji je postepeno proždirao popodnevno sunce. U početku nije bilo očigledne razlike u kvalitetu niti količini sunčeve svetlosti na zemlji. Tek crno udubljenje visoko na nebu, koje je usadilo srpasto obličje na čvrsto sunce, razlikovao je ovaj dan od bilo kojeg drugog.

Izraz „sunčeva eklipsa" zapravo je neispravan. Eklipsa ili pomračenje javlja se onda kada neki objekat zamrači senka nečeg drugog. Kod „sunčeve eklipse", nije mesec taj koji se nalazi u sunčevoj senci, već on prolazi između sunca i Zemlje, zamračuje sunce i proizvodi senku. "Pravilan naziv za to jeste „pomračenje".

Mesec pomračuje sunce tako što baca malu senku na površinu Zemlje. To nije „sunčeva eklipsa", već eklipsa, pomračenje Zemlje.

Udaljenost Zemlje od sunca je otprilike četiristo puta veća od mesečeve udaljenosti od Zemlje. Isto tako je neverovatna slučajnost da je prečnik sunca otprilike četiristo puta veći od prečnika meseca. To je i razlog što se čini da su površina mesečeve i sunčeve fotosfere - svetlećeg diska - otprilike iste veličine, gledano sa Zemlje.

Totalno pomračenje je moguće samo kada je mesec mlad, i u perigeju, tački kada je najbliži Zemlji. Dužina trajanja totalnog pomračenja zavisi od orbite meseca, i nikada nije duža od sedam minuta i četrdeset sekundi. Ovo pomračenje trebalo je da traje tačno četiri minuta i pedeset i sedam sekundi - nešto manje od pet minuta tajanstvene noći usred divnog ranog jesenjeg popodneva.

Poluprekriveno sada već mladim (inače nevidljivim) mesecom, još uvek svetlo nebo počelo je da pridobija primese sumraka - nalik na zalazak sunca, ali bez one topline svetlosti. Na zemlji je sunčeva svetlost bila bleda, kao da se zračila kroz nekakav filter ili se razlila. Senke su izgubile postojanost. Činilo se kao da se čitav svet odjednom prigušio.

Kako se srp stanjivao pošto ga je sve više prekrivao mesečev disk, njegova prigušena jarkost buktala je kao u panici. Pomračenje je dobijalo na snazi, i to očajničkom brzinom, dok su zemaljski pejzaži posiveli, a boje se rasplinule u odnosu na uobičajeni spektar. Dok se senka meseca prikradala, zapadno nebo se smračivalo brže od istočnog.

U većem delu Sjedinjenih Država i Kanadi očekivalo se samo delimično pomračenje, dok je totalno trebalo da se vidi samo duž duge i uzane staze od šesnaest hiljada kilometara dužine i sto šezdeset kilometara širine, prikazujući mesečevu tamnu, senovitu senku na Zemlji. Pravac zapad-istok, poznat kao „put totalnog pomračenja", započeo je na rogu Afrike i vrludao je uz Atlantski okean, završavajući se nešto zapadnije od jezera Mičigen i krećući se brzinom većom od

hiljadu i šestotina kilometara na sat.

Dok je sunčev srp nastavljao da se sužava, boja neba pretvorila se u tamnu rumenoljubičastu. Tama sa zapada zgusnula se nalik na bezglasnu, bezvetrenu oluju, šireći se nebom i prikradajući se oko sve slabašnijeg sunca, kao neki divovski organizam podložan nečistim silama koje izviru iznutra.

Sunce je postalo opasno tanko - prizor, kroz zaštitne naočare, nalik na poklopac špijunke koji se uz navlačenje zatvara visoko iznad, istiskujući dnevno svetlo. Srp je plamteo belinom, a zatim postao vrištećesrebrn u poslednjim trenucima agonije. Čudne, lutajuće senkovite trake počele su da švrljaju tlom. Treptaji proizvedeni prelamanjem svetla u zemljinoj atmosferi - slično efektu koje proizvodi svetlo na dnu bazena - podsećali su na vijuganje senkovitih zmija u samom uglu nečijeg pogleda. Ovi avetinjski trikovi svetlosti učinili su da se svakom posmatraču od jeze pridignu dlačice na vratu.

Kraj je brzo pristigao. Poslednji tračci agonije bili su jezivi, snažni, dok se srp utanjio do puke krivulje, oštar ožiljak na nebu, da bi se potom isprekidao u samostalne perlice vatrenobelog, predstavljajući poslednje zrake sunčeve svetlosti koja sipi kroz najdublje doline duž mesečeve površine. Ove perlice su namigivale i iščezavale u neprekidnom i hitrom nizu, gaseći se nalik na zamirući plamen sveće ugušen sopstvenim crnim voskom. Jarkocrvena traka koja je predstavljala hromosferu, tanki, gornji sloj atmosfere sunca, zaplamtela je na nekoliko dragocenih, konačnih sekundi - a onda je sunce iščezlo.

Pomračenje.

Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins Keli Gudveder nije mogla da poveruje u to kako se brzo smračilo. Stajala je na trotoaru, zajedno sa komšijama iz ulice Kelton - na mestu koje bi tokom normalnog dana u ovo doba bilo sunčana strana ulice - zureći u zatamnjeno nebo kroz zaštitne naočare sa kartonskim okvirom koje su se delile besplatno uz dve kupljene dvolitarske flaše dijetalne eklipsa sode. Keli je bila obrazovana žena.

Razumela je šta se događa, na intelektualnom nivou. Svejedno, i dalje je osećala skoro vrtoglav nalet panike. Nagon da pobegne, sakrije se. Ovo postrojavanje nebeskih tela, postavljanje u senku meseca, dosegnulo je do nečeg duboko u njoj.

Dodirnulo je u njoj onu zver prestravljenu od mraka.

I ostali su sasvim sigurno osetili to isto. Ulica je potpuno utihnula u trenutku totalnog pomračenja. Ovo čudnovato svetlo u kojem su stajali. I one glistolike senke koje su se vijugale po travnjaku, tik izvan njihovog vidokruga, naspram zidova njihovih kuća, nalik na kovitlanje aveti. Činilo se kao da je hladan vetar

dunuo niz ulicu, a da im nije razbarušio kosu već im samo ohladio utrobu.

Postoji mišljenje da je neko upravo prešao preko vašeg groba u trenutku kada se naježite. Ova pomrčina je ulivala upravo takav osećaj. Neko ili nešto je u isto vreme prešlo preko grobova sviju njih. Mrtav mesec koji prelazi preko žive Zemlje.

A onda, pridižete pogled: solarni prsten. Antisunce, crno i bezlično, koje luđački sija oko ništavnosti meseca, zuri dole u Zemlju sa usijanim, treperavim belim vlasima. Kosom smrti.

Njeni susedi, Boni i Dona, par koji je iznajmio kuću do njene, stajali su obgrljeni. Boni je stavio ruku u zadnji džep Doninih ofucanih farmerki. „Zar nije veličanstveno?", uzviknuo je Boni, smeškajući se preko njenog ramena.

Keli nije mogla da odgovori. Zar nisu shvatili? Za nju ovo nije bila tek puka radoznalost, popodnevna zabava. Kako to da niko u tome nije video nešto zloslutno? Neka su prokleti astronomska objašnjenja i intelektualno umovanje!

Kako to da ovo nije predstavljalo ništa više? Možda, samo po sebi, nije imalo nikakav poseban značaj. Bilo je to jednostavno sastajanje orbita. Ali, kako je moguće da jedno osetljivo biće to ne doživi kao nekakav znak, dobar ili loš, religiozan ili natprirodan, bilo kakav? Samo zato što znamo kako nešto funkcioniše ne mora automatski da znači da smo sposobni da ga i shvatimo...

Uzviknuli su Keli koja je sada stajala sama pred kućom da je bezbedno da skine zaštitne naočare. „Ovo ne želiš da propustiš!"

Keli nije imala nameru da skine naočare. Bez obzira na to što su na televiziji rekli da je bezbedno smaknuti ih tokom totalnog pomračenja. Televizija joj je isto tako govorila da neće stariti ukoliko koristi skupocene kreme i pilule. „Oooohh" i „aaahh“ čulo se duž cele ulice. Prava javna manifestacija pošto su se ljudi privikli na jedinstvenost, zdušno prihvatajući trenutak. Svi, osim Keli. Šta se to dešava sa mnom?, zapitala se.

Jedan od razloga je bio taj što je videla Efa na televiziji. Nije rekao mnogo toga na toj konferenciji za štampu, ali Keli je po njegovom pogledu i načinu na koji je govorio osetila da nešto nije u redu. I to ozbiljno nije u redu. Nešto što je prevazilazilo guvernerove i gradonačelnikove mehanički ponavljane stavove.

Nešto što je nadilazilo iznenadnu i neobjašnjivu smrt dvesta šest putnika na prekookeanskom letu.

Virus? Teroristički napad? Masovno samoubistvo?

A sada - ovo.

Poželela je da se Zak i Met vrate kući. Imala je potrebu da sada budu ovde, sa njom. Želela je da se okonča ovo pomračenje i da zna da više nikada u životu neće morati da iskusi nešto slično. Pridigla je pogled kroz zaštitna sočiva u ubistveni mesec u svoj njegovoj mračnoj pobedi, brinući se da možda više nikada neće ugledati sunce.

Stadion Jenkija, Bronks Zak je stajao na sedištu pored Meta koji je piljio u pomračenje, naprćenog nosa i otvorenih usta nalik na vozača koji bulji u automobile koji mu dolaze u susret. Više od pedeset hiljada navijača Jenkija, koji su nosili specijalne zaštitne naočare sa uskom trakom namenjene fanovima kluba, sada se pridiglo na noge, lica uzdignutih ka nebu, gledajući mesec koji je mračio nebo tokom popodneva savršenog za bejzbol. Svi su gledali uvis, osim Zaka Gudvedera. Pomračenje je bilo strava i tako to, ali pošto ga je sada video, Zak je skrenuo svoju pažnju na teren. Pokušavao je da vidi igrače ekipe Jenkija. Eno ga tamo Džeter, nosi istovetne naočare kao i Zak, oslonjen kolenom na najvišu stepenicu, kao da je samo čekao da ga najave da zvizne loptu. Svi bacači i hvatači nalazili su se van prostora za rezervne igrače, okupivši se na desnoj strani travnatog terena. Kao i svi ostali, pažljivo su posmatrali nebeski događaj. „Dame i gospodo", najavio je voditelj, Bob Šepard, „dečaci i devojčice, sada možete da skinete zaštitne naočare."

To su i učinili. Pedeset hiljada ljudi takoreći istovremeno. Prolomio se uzdah oduševljenja, potom svečani aplauz, gromoglasne ovacije, kao da je publika pokušavala da izmami nepopustljivog i skromnog Matsuija 12 sa klupe za rezervne igrače da blago udari loptu nakon što ju je prethodno zafrljačio u Monjument park.

Zak je u školi naučio da je sunce bilo termonuklearna pećnica u čijem je jezgru temperatura iznosila šest hiljada stepeni, ali njegova korona, spoljašnja ivica sačinjena od vrelog vodoničnog gasa, vidljiva sa Zemlje samo tokom potpunog pomračenja, bila je mnogo vrelija - tu se temperatura dizala i do dva miliona stepeni.

Kada je skinuo naočare, ugledao je savršen crni disk oivičen tankim plamsajem crvenog i okružen aurom zrakastog belog svetla. Ličio je na oko: mesec je predstavljao raširenu crnu ženicu, korona beonjaču, žarkocrvena koja se rasprskavala sa oboda činila je zenice, a prstenovi vrelog gasa koji bukte sa ruba sunca - zakrvljene žilice. Nalik na oko zombija.

Strava.

Zombijsko nebo. Ne - zombiji pomračenja. Zombiji pomrčine. Mračni zombiji sa planete Mesec! Čekaj - mesec nije baš neka planeta. Zombijevski mesec. To bi mogao da bude sadržaj filma koji su njegovi drugari i on planirali da snime ove zime. Mesečevi zraci tokom potpunog pomračenja Zemlje pretvaraju članove Njujork Jenkiza u mozgojedačke zombije - superiška! A njegov drugar- Ron mnogo je podsećao na igrača Horhea Posadu iz mlađih dana. „Hej, Horhe Posada, mogu li da dobijem vaš autogram... čekaj, šta si ti... hej, to je moj... šta je to s tvojim... tvojim očima... ahh... ne... NEEEE!" Zasvirale su orgulje, a nekoliko pijanica pretvorilo se u dirigente koji su

mahali rukama i navodili okupljene da zapevaju „Prati me mesečeva senka".

Navijačima bejzbola je retko kada potreban konkretan razlog da prave buku. Ovi tipovi bi za to bili raspoloženi čak i da je umesto pomračenja neki asteroid hitao direktno na njih.

Auuu. Zak je shvatio da bi na ovaj način reagovao njegov tata, da je bio ovde.

Met je ćušnuo Zaka diveći se besplatnim zaštitnim bejzbol naočarama. „Prilično lepa uspomena, zar ne? Kladim se da će i-bej biti preplavljen ovim cvikama do sutra u ovo vreme.“ Tada je neki pijani tip ćušnuo Meta u rame i prosuo mu pivo na cipele. Met se na trenutak ukočio, a onda zakolutao očima prema Zaku u fazonu a-šta-ćeš-sadmomče? Međutim, nije ništa rekao niti preduzeo. Čak se nije okrenuo da pogleda tog tipa. Zaku je tek sada palo na pamet da nikada pre nije video Meta da pije pivo.

Pio je samo belo vino, uveče u maminom društvu. Zak je tada pomislio da je Met, u suštini, i pored sveg oduševljenja igrom, zazirao od navijača koji su ga okruživali.

Zak je sada svim bićem poželeo da je njegov tata tu. Uzeo je Metov mobilni telefon iz džepa njegovih farmerki i ponovo proverio da li mu je pristigla poruka.

Nema signala, pisalo je. I dalje nije bilo dometa. Solarne oluje i radijacijsko izobličavanje pravili su zbrku radio-talasima i satelitima koji su kružili. Upozorili su da će do toga doći. Zak je sklonio telefon i izdužio vrat prema igralištu, ponovo pogledom tražeći Džetera.

Međunarodna svemirska stanica Tri stotine pedeset i pet kilometara iznad Zemlje, astronautkinja Talija Carls američka aeroinženjerka na Ekspediciji 18 u timu sa ruskim generalom i francuskim inženjerom - lebdela je u bestežinskom prostoru kroz komoru koja je spajala modul Juniti sa krmenim vratima laboratorije Destini. MSS je bio istraživački objekat koji je obilazio Zemlju šesnaest puta svakog dana, ili skoro jednom svakih sat i po, brzinom od dvadeset sedam i po hiljada kilometara na sat. Pomračenja i nisu predstavljala neki poseban događaj u nižoj Zemljinoj orbiti; zaprečavanje sunca bilo kojim okruglim predmetom na prozoru pružalo je veličanstveniji prizor korone. Talijino interesovanje se, samim tim, nije ticalo samog postrojavanja meseca i sunca - iz njene perspektive brzog kretanja, zapravo i nije bilo pomračenja - već dejstva ovog fenomena na spororotirajuću Zemlju.

Destini, glavna istraživačka laboratorija na MSS-u, duga je osam i po metara, a široka četiri - mada je unutrašnji radni prostor ovog cilindričnog modula, usled količine opreme prikačene za oštre uglove, suženiji - po grubim procenama, dužine je pet ljudskih tela, a širina odgovara jednom ljudskom telu. Svaki vod, cev, i žica bili su direktno pristupačni, a samim tim i vidljivi, tako da su sva četiri zida

Destinija podsećala na zadnji deo velike matične ploče. Talija bi se povremeno osećala malo važnija od majušnog mikroprocesora koji verno obavlja zadate radnje unutar velikog svemirskog računara.

Talija je prohodala na rukama po podnožju, Destinijevom „podu“ - u svemiru ne postoji „gore“ ili „dole“ - do širokog prstena koji je podsećao na optičko staklo opremljeno rezama. Veliki kapak bio je osmišljen tako da zaštiti celokupni modul od mikrometeorita ili eventualnih sudara sa krhotinama u orbiti. Oduprla se stopalima u čarapama o držaljku u zidu i ručno ga otvorila, otkrivajući prozor optičkog kvaliteta prečnika šezdeset centimetara.

Prikazala se plavobela lopta koja je predstavljala Zemlju.

Talijin zadatak je da nacilja i fotografiše Zemlju pomoću čvrsto montirane kamere Haselblad kojom je upravljala putem daljinskog okidača. Međutim, kada je usmerila pogled na planetu sa nadmoćne tačke gledišta na kojoj se nalazila, od onog što je ugledala jednostavno se stresla. Ogromna crna mrlja koja je predstavljala senku meseca izgledala je kao mrtva tačka na Zemlji. Mračna i preteča pukotina u inače zdravoj plavoj orbiti koja je predstavljala Dom. Ono što ju je najviše uznemirilo bilo je to što nije mogla da vidi ništa mimo te senke, središnjeg, najmračnijeg dela mesečeve sene - čitavo to područje iščezlo je u mračnom ništavilu. Kao da gledate satelitsku mapu uništenog područja koja prikazuje pustoš koju je za sobom ostavio strašan požar koji je progutao Njujork, i koji se sada širio preko velike površine istočne obale.

Menhetn Njujorčani su se okupili u Central parku, velikoj poljani veličine dvadeset i dva hektara, kao da su došli na kakav letnji koncert. Oni koji su ranije tog jutra prostrli ćebad i rasklopili stolice sada su stajali sa svima ostalima. Deca su sedela na ramenima očeva, dok su se bebe ljuljuškale u naručjima majki. Zamak Belveder se nadvijao u ljubičastosivim tonovima nad parkom. Jezivo obeležje gotike na ovom idiličnom otvorenom prostoru skučenom između višespratnica istočnog i zapadnog Vestsajda.

Velika ostrvska metropola odjednom se zaustavila. Mirnoću grada u tom času osetili su svi. Znaci pomračenja, opšte zajedništvo sa osećajem nelagode i blage uznemirenosti. Pomračenje je nametnulo neku vrstu jednakosti između grada i njegovih stanovnika, petominutno odlaganje društvenih obaveza. Svi su bili jednaki pod suncem - ili bez njega.

Radio-aparati su svirali duž čitave poljane, a ljudi su pevali sedmominutnu pesmu Boni Tajler Totalno pomračenje srca, omiljenu karaoke stvar sa popularne radio-stanice Z1OO.

Duž mostova na Istočnoj strani koji su povezivali Menhetn sa ostatkom sveta, ljudi su stajali kraj svojih automobila, ili su sedeli na haubama, dok je nekoliko fotografa kamerama sa specijalnim filterima slikalo sa trotoara.

Mnogi restorani na vrhovima zgrada posluživali su dnevne koktele, slavlja nalik na proslavu novogodišnje noći, samo što je ovaj dan bio za trenutak obeležen stravičnim prizorom na nebu.

Ogroman Panasonikov ekran smešten u tmini Tajms skvera, prenosio je pomračenje masama na zemlji. Avetinjska sunčeva korona svetlucala je preko natpisa „Raskršće sveta", nalik na upozorenje iz udaljenog dela galaksije, dok je prenos bio isprekidan treperavim izobličenjima.

Telefoni hitne pomoči i SOS-a dobijali su silne pozive, uključujući i one od trudnica koje su se žalile na „pomračenjem izazvane" prevremene trudove.

Lekarske ekipe su regularno slate na teren, iako je saobraćaj duž čitavog ostrva bio u zastoju.

Lekari dve povezane psihijatrijske bolnice na ostrvu Rendals, na severnom 1st Riveru, zatvorili su nasilne pacijente u sobe i naredili da se spuste sve roletne na prozorima. Nenasilni pacijenti su pozvani da se okupe u zamračenim trpezarijama bolnice gde su im prikazivali filmove - isključivo komedije. I pored toga, tokom onih nekoliko minuta potpunog pomračenja, mnogi od njih su postali napeti, imali su potrebu da napuste prostoriju, ali nisu mogli da objasne razloge za to. Tog jutra, pre pomračenja, na psihijatrijsko odeljenje bolnice Belvi primljen je veći broj pacijenata.

Između Belvija i Medicinskog centra njujorškog univerziteta, dve najveće bolnice na svetu, nalazila se možda i najružnija zgrada na čitavom Menhetnu.

Sedište njujorškog glavnog medicinskog istražitelja ličilo je na izobličen pravougaonik bolesnotirkizne boje. Pošto su leševi u vrećama istovareni iz hladnjača za ribu i odvezeni kolicima u prostorije za autopsiju i sobe-frižidere u podrumu, Goset Benet, jedan od četrnaestorice medicinskih istražitelja, izašao je na kratku pauzu. Nije mogao da vidi mesec-sunce iz omanjeg parka iza bolnica prizor mu je zaklanjala sama zgrada - ali je zato posmatrao posmatrače. Duž čitavog autoputa na koji je parkić gledao, ljudi su stajali između parkiranih automobila na kolovozu, veoma prometnom u svako drugo doba. 1st River koji je tekao ispod bio je mračan; reka ispunjena katranom odražavala je sliku umirućeg neba. Preko reke se nadvila nekakva tmina duž čitavog Kvinsa, ispresecana tek sjajem sunčeve korone koji se odbijao o nekoliko najviših prozora okrenutih ka zapadu, nalik na beloužareni plamen kakvog zapaljenog hemijskog postrojenja.

Upravo ovako će izgledati početak kraja sveta, pomislio je u sebi pre nego što se vratio na odeljenje medicinskih istražitelja da pripomogne u katalogizaciji mrtvih.

Aerodrom DŽFK Porodicama preminulih putnika i posade leta ridžis 753 ponuđeno je da se malo odmore od papirologije i popiju kafu Crvenog krsta (bez kofeina samo za ožalošćene) na pisti područja zabranjenog pristupa iza terminala 3. Okupljeni, koje je spajalo ništa drugo do žalosti, stajali su zagrljeni i očiju crvenih od plača posmatrali pomračenje. Neki su se iz solidarnosti oslanjali na druge, dok su pak neki to činili jer ih telo nije služilo. Gledali su u mračno zapadno nebo. Još im nije bilo predočeno da će ih uskoro podeliti u četiri grupe i školskim autobusima prevesti u glavno sedište medicinskih istražitelja gde će, porodica po porodica, biti pozvani u prostoriju u kojoj će im pokazati postmortem fotografije njihovih najmilijih i zatražiti da ih identifikuju. Samo će porodicama koje to izričito budu zahtevale biti dozvoljeno da vide posmrtne ostatke svojih milih i dragih. Tada će im biti uručeni vaučeri za smeštaj u aerodromskom hotelu „Seraton", gde će im poslužiti besplatnu večeru i pružiti mogućnost da razgovaraju sa psiholozima tokom čitave noći, a i narednog dana.

Za sada su samo zurili u crni disk koji je sjajio kao da je naličje svetlosnog izvora, usisavajući svetlost sa ovog sveta nazad na nebesa. Ovo znamenje uništenja za njih je predstavljalo istinski simbol gubitka koji su proživljavali u ovom trenutku. Za njih je pomračenje predstavljalo nešto sasvim suprotno od veličanstvene predstave. Činilo im se da je bilo sasvim prikladno da se nebo i Bog usaglase i obeleže njihov očaj.

Izvan Ridžis erovog hangara za održavanje, Nora se izdvojila od ostalih istražitelja. Čekala je da se Ef i Džim vrate sa konferencije za štampu. Oči su joj bile pridignute ka zloslutnoj crnoj rupi na nebu, ali pogled joj nije bio usredsređen.

Kao što je sunce, činilo joj se, imala je osećaj da je i nju ščepalo nešto što nije razumela. Kao da je vaskrsao nekakav čudan, novi dušmanin. Mrtav mesec koji pomračuje živo sunce. Noč zamračuje Dan. Tada je neka senka prostrujala kraj nje. Uočila ju je postrance, kao neki treptaj, nalik na gmizave glistolike senke koje su se povijale po betonu neposredno pre pomračenja. Videla je nešto tik izvan vidnog polja, na samoj ivici opažanja.

Nešto što je uteklo iz hangara za održavanje nalik na mračnu avet. Senka koju je osetila.

Mada joj je bio potreban samo delić sekunde da usmeri zenice ka njoj, senka je već utekla.

Lorenca Ruiz, zadužena za vozilo za prtljag, prva koja se odvezla do zamrlog aviona, još od tada je imala neprekidan osećaj da je nešto proganja. Sećanje na to kako je stajala u senci vazduhoplova prethodne noći Lo nije mogla da izbaci iz

glave. Uopšte nije spavala, vrtela se i okretala u krevetu da bi potom ustala i počela da šetka tamo-amo. Kasnonoćna čaša vina nije bila ni od kakve pomoći. To se nadnelo nad nju i nikako nije mogla da ga se oslobodi. Kada je sunce najzad izašlo, uhvatila je sebe kako gleda u sat - nestrpljiva, ukapirala je, da se vrati na posao. Spoznala je činjenicu da nije mogla d.a dočeka da se ponovo vrati na DŽFK. Ne iz bolesne radoznalosti. U pitanju je bila ona slika uspavanog aviona, utisnuta u njen um nalik na snažan snop svetlosti uperen u oko. Jednostavno je osećala neizdrživu potrebu da ga ponovo vidi.

A sada ovo pomračenje, tako da je aerodrom drugi put bio zatvoren u proteklih dvadeset i četiri sata. Privremeno zatvaranje aerodroma zbog pomračenja mesecima je unapred bilo isplanirano. Aerodromska uprava je uvela petnaestominutni zastoj za aerodrome u domenu pomračenja, naročito zbog pilota koji svakako nisu mogli da nose zaštitne naočare tokom poletanja i sletanja.

Svejedno, i pored ovih suvislih činjenica, računica joj se učinila prilično zlokobnom i jednostavnom: Mrtav avion + pomračenje = Zlo. Kada je mesec izopštio sunce, nalik na ruku koja zaustavlja vrisak, Lo je osetila istu onu munjevitu paniku kao i kada je stajala na rampi vozila za prtljag ispod trupa zamračenog 777. Istu onu nagonsku potrebu da beži, samo ovog puta udvostručenu saznanjem da nije imala kud da pobegne.

Sada je ponovo čula ono. Isti zvuk koji je u nekoliko navrata čula od kada je preuzela smenu, samo što je sada bio postojaniji, jači. Mrmljanje. Ujednačen zvuk, ali ono što je bilo čudno jeste da ga je podjednako glasno čula bez obzira da li je nosila zaštitne slušalice ili ne. Zvuk koji je nekako raspolućivao mozak. Iznutra.

Nalik na omamljujući poziv, odzvanjao je u njenoj glavi još jače, čim se vratila na posao.

Tokom petnaest minuta zastoja zbog pomračenja, odlučila je da krene pešice u potragu za izvorom tog zvuka, da ga isprati do kraja. Nije je nimalo iznenadilo što je ubrzo shvatila da se, prateći zvuk, našla ispred izolovanog hangara Ridžis era, kojem je bio zabranjen pristup i gde su bili smešteni mrtvi sa leta 777.

Zvuk je nije podsećao ni na jedan drugi koji je ikada čula. Strujanje, skoro kao zvuk hučanja brze vode. Ili, nalik mrmoru brojnih glasova, stotina različitih glasova koji su pokušavali da budu razumljivi. Možda je hvatala vibracije sa radara pomoću zubnih plombi u ustima. Ispred hangara je stajala grupa zaposlenih koji su zurili u zaprečeno sunce - ali niko nije vrebao kao ona, uznemirena, čak nesvesna mrmljanja. Zadržala je ovu spoznaju samo za sebe. Svejedno, iz nekog njoj nedokučivog razloga, osećala je da je važno što je bila tu, upravo sada, osluškujući zvuk i želeći da uđe u hangar da još jednom pogleda avion. Da li je time htela da zadovolji radoznalost? Ili je, pak, bilo u pitanju nešto više od toga? Činilo joj se da bi joj to što bi ponovo videla avion na neki način razrešilo neobjašnjivo mrmljanje u glavi.

Iznenada je osetila nekakav naboj u atmosferi, nalik na povetarac koji menja

pravac, a sada joj se činilo, definitivno, da se izvor zvuka pomerio negde desno od nje. Preplašena neočekivanom promenom, ipak ju je ispratila pod mračnom svetlošću sjajnog meseca, sa slušalicama i zaštitnim naočarama u ruci. Veliki kontejneri za smeće i magacinska vozila stajali su pred njom, ispred nekoliko velikih kutija, četke za ribanje i očvrslih, sivih, vetrom išibanih borova, grana prepunih nabacanog đubreta. Iza toga se nalazila jaka ograda, a iza nje na stotine hektara puste šikare.

Glasovi. Sada ju je zvuk više podsećao na glasove koji su pokušavali da se izrode u jedan jedini, u reč... nešto.

Dok se Lo približavala vozilima, iznenadni šum među drvečem, pokret, nagnao ju je da odskoči. Galebovi sivih stomaka, očigledno zaplašeni pomračenjem, izleteše iz grana i kontejnera za smeće, nalik na krilate krhotine razbijenog prozora, i raštrkaše se u svim pravcima.

Zvuk hučanja sada je bio snažniji, skoro izazivajući bol. Pozivao ju je. Nalik na hor prokletih, kakofoniju koja se pridizala iz šapata u riku, pa ponovo prerastala u šapat, naprežući se da izgovori jednu reč, koja je, po njenom osećaju, zvučala kao: „.......ovvvvovvvvovvvvovvvvOVDE. “ Spustila je slušalice na ivicu krova magacinskog vozila, zadržavajući naočare sa filterima do okončanja pomračenja. Udaljila se od kontejnera za smeće i smrada đubreta koji se odatle širio i krenula u pravcu velikih teretnih prikolica. Činilo se da zvuk dopire ne iz prikolica, već verovatno iz prostora iza njih.

Hodala je između dva kontejnera visokih otprilike dva metra i obišla jednu staru, propalu avionsku gumu. Stigla je do još jednog niza starijih, svetlozelenih kontejnera. Sada je osetila. Nije samo čula glasni mrmor, već ga je i osetila gnezdo vibrirajućih glasova u njenoj glavi i grudima. Prizivaju je. Spustila je ruku na kontejnere, ali tu nije osetila nikakvo treperenje. Nastavila je napred, usporavajući na jednom uglu i pažljivo izbacujući glavu.

Spušten na oduvano smeće i nepokošenu, suncem izbledelu travu, nalazio se veliki, starovremenski, rezbarijama ukrašen, crni drveni sanduk. Izašla je na omanji otvoren prostor, pitajući se zašto bi iko čak ovde stavio jednu tako očigledno vrednu i staru stvar. Krađa - organizovana ili drugačija - predstavljala je sastavni deo života aerodroma; možda ga je neko privremeno tu ćušnuo planirajući da kasnije dođe po njega.

Tada je primetila mačke. Spoljašnji deo aerodroma bio je preplavljen podivljalim mačkama. Neke od njih su nekada bile nečiji kućni ljubimci koji su pobegli iz prevoznih kaveza. Mnoge od njih su jednostavno doneli građani i pustili ih na teritoriju aerodroma s ciljem da ih se reše. Najgori su bili putnici koji su napuštali svoje mačke na aerodromu jer im je bilo skupo da plaćaju karantin za životinje. Domaće mačke koje nisu znale kako da se odbrane u divljini, i koje su se, ukoliko bi im prethodno pošlo za rukom da izbegnu zlohudu sudbinu da postanu plen većih životinja i prežive, pridruživale koloniji divljih mačaka koje su krstarile

stotinama hektara neiskorišćene teritorije aerodroma.

Mršave mačke su sve doreda sedele okrenute ka sanduku. Nekoliko desetina ovih šugavih i prljavih životinja sedelo je mirno i zurilo u drveni sanduk, ne obraćajući pažnju na nju. Bilo ih je, zapravo, i mnogo više - kada je Lo pogledala ispod smećem ophrvanog drveta i duž ograde, videla je, naime, blizu stotinu ovih životinja.

Sanduk nije vibrirao, iz njega nije dopirao zvuk koji ju je privlačio. Bila je zbunjena što je nakon dugog pešačenja dovde i otkrića nečeg tako čudnog na obroncima aerodroma, spoznala da ovo i nije bio izvor zvuka za kojim je tragala.

Mrmljajući hor je i dalje nastavljao svoju pesmu. Da li su i mačke bile omamljene njome? Nisu. Bile su u potpunosti usredsređene na zatvoreni sanduk.

Kada je počela da se povlači, mačke su se ukočile. Dlaka na leđima im se nakostrešila - kod svih, i to u istom trenutku. Njihove šugave glave su se sve okrenule ka njoj, stotinu pari očiju divljih mačaka zurile su u nju u ovom polumraku dana-noći. Lo se ukrutila, osećajući da će biti napadnuta - a potom se nad njom obrušio mrak nalik na drugo pomračenje.

Mačke su se okrenule i potrčale. Rastrčale su se sa otvorenog prostora, kandžama se panično pentrajući po visokoj ogradi ili se užurbano zavlačeći u prethodno iskopane rupe pod ogradom.

Lo nije mogla da se okrene. Osetila je nalet toplote iza sebe, kao da je neko otvorio nepostojeća vrata pećnice. Prisustvo. Kada je pokušala da se pomeri, zvuci u njenoj glavi spojili su se u jedan užasan glas. „OVDE.“ Tada je podignuta sa zemlje.

Kada se sila mačaka vratila, pronašla je njeno telo sa smrskanom glavom, odbačeno na njihovu stranu ograde nalik na hrpu smeća. Galebovi su je prvi otkrili, ali su ih mačke brzo razjurile i bacile se na posao. Izgladnelo su joj iscepale odeću ne bi li što pre doprle do gozbe koja ih je tamo čekala.

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti“, 118. ulica, Španski Harlem Starac je sedeo ispred tri spojena prozora na zapadnoj strani svog zatamnjenog stana i zurio u zamračeno sunce.

Pet minuta noći usred bela dana. Najveći prirodni nebeski događaj u poslednja četiri veka.

Trenutak se nije mogao zanemariti.

Ali, čemu?

Hitnost ga je ščepala kao kakva hladna šaka. Tog dana nije ni otvarao radnju.

Počevši u zoru, proveo je sate dovlačeći stvari iz podrumske radionice.

Pojedinosti i čudnovate predmete koje je prikupio tokom godina...

Oruđe za koje su svi prosto zaboravili čemu služi. Retke primerke alata nepoznatog porekla. Oružje iz davnina.

Zašto je sada sedeo ovde, već umoran dok su ga skvrčene šake bolele. Niko sem njega nije mogao ni da nasluti šta je sledilo. Što je - po svim pokazateljima već bilo ovde.

Niko mu neće verovati.

Gudfelou. 13 Ili Gudviling. 14 Kakvo god da je već ime onog čoveka koji je govorio na inače besmislenoj konferenciji za štampu prikazanoj na televiziji, a koji je stajao kraj lekara u vojničkoj uniformi. Kako su samo oprezno optimistični svi drugi bili. Trijumfovali su zbog četvoro preživelih, dok su istovremeno tvrdili da ne znaju tačan broj mrtvih. Želimo da uverimo javnost da je opasnost pod kontrolom i da nema razloga za paniku. Samo bi se jedan velevažni zvaničnik usudio da izjavi da je sve bezbedno i okončano kada on ili ona još uvek nisu ni znali o čemu je reč.

Ovaj čovek je bio jedini za mikrofonom koji je izgledao tako kao da misli da iza usnulog aviona prepunog mrtvih putnika ima još nečeg.

Gudvoter? 15 Bio je iz Centra za kontrolu bolesti, onog u Atlanti. Setrakijan nije mogao da zna, ali pomislio je da mu je ovaj čovek najbolja prilika. Možda mu je to jedina prilika. Četvoro preživelih. Kada bi samo znali...

Ponovo je pogledao ka sjajnom crnom disku na nebu. Izgledalo mu je kao da zuri u oko prekriveno kataraktom.

Kao da je zurio u budućnost.

Grupacija Stounhart, Menhetn Helikopter se spustio na heliodrom glavnog sedišta Grupacije Stounhart na Menhetnu, zgradu sačinjenu od crnog čelika i stakla u samom srcu Vol Strita. Tri najviša sprata bila su privatna njujorška rezidencija Eldriča Palmera, kraljevski apartman sa podovima od oniksa, stolovima ispunjenim Brankuzijevim skulpturama, a zidovi načičkani Bejkonovim slikama.

Palmer je sedeo sam u konferencijskoj sali u kojoj su sve roletne bile spuštene. Sa skoro dvometarskog ekrana u njega je zurila sjajna crna očna jabučica uokvirena jarkocrvenim i oivičena plamtećebelim. U ovoj sobi, kao i u njegovom

domu u Dark Harboru i kabini njegovog medicinskog helikoptera, temperatura je bila tačno 17° C. Mogao je da izađe napolje. Bilo je dovoljno hladno za njega - mogli su da ga iznesu na krov da posmatra pomračenje. Međutim, tehnologija mu je učinila zadovoljstvo da mu sam događaj bude bliže, ne tek puka nastala senka, već prikaz sunca podređenog mesecu. To je bila tek predigra pred konačnu pustoš. Njegov boravak na Menhetnu biće kratak. Njujork jedno dugo vreme neće biti baš prijatno mesto za posetu, i to uskoro.

Obavio je par telefonskih razgovora, nekoliko diskretnih konsultacija preko bezbedne linije. Njegov tovar je zaista pristigao, kao što je i očekivao.

Smešeći se, pridigao se iz stolice i polako ali uspravno otkoračao do džinovskog ekrana, kao da to nije bio ekran već kapija kroz koju je upravo nameravao da prođe. Podigao je ruku i dodirnuo ekran na mestu gde se nalazila slika besnog crnog diska, dok su se tečni pikseli rasplinjavali kao kakve bakterije pod njegovim naboranim jagodicama prstiju. Kao da je posezao kroz njega da bi dotakao samo oko smrti.

Ovo pomračenje je bilo čista nebeska perverzija, nasilje nad prirodnim poretkom stvari. Hladna, mrtva stena svrgava plamteću, živu zvezdu. Za Eldriča Palmera to je bio dokaz da je sve - bukvalno sve - moguće, čak i najgora izdaja prirodnog zakona.

Od svih ljudi širom sveta koji su toga dana posmatrali pomračenje, direktno ili putem televizijskog prenosa, on je možda bio jedini koji je navijao za mesec.

Kontrolni toranj na DŽFK-u Oni koji su se nalazili u osmatračnici aerodromske kontrole, sto metara iznad zemlje, letimično su posmatrali jezivi sumrak nalik na zalazak sunca na zapadnoj strani, izvan dosega velike mesečeve senke, dalje od oboda sene. Svetlija polusena, osvetljena plamtečom sunčevom fotosferom, pretvorila je udaljeno nebo u žuto i narandžasto, delimično nalik na zalečeni rub rane.

Taj zid svetlosti približavao se Njujorku, koji je do sada već čitava četiri minuta i trideset sekundi bio u mraku. „Stavite naočare!", pročula se naredba, te ih je Džim Kent natakao, nestrpljivo čekajući da se vrati sunčeva svetlost. Pogledao je oko sebe u potrazi za Efom - svi koji su bili prisutni na konferenciji za štampu, uključujući guvernera i gradonačelnika, pozvani su da iz niže osmatračnice posmatraju pomračenje - ali pošto ga nije video, pretpostavio je da se Ef vratio u hangar.

Ef je, u stvari, ovu nametnutu pauzu iskoristio na najbolji mogući način zgrabio je stolicu čim je nestalo sunca i počeo da izučava svežanj šematskih

prikaza preseka boinga 777.

Kraj pomračenja Kraj pomračenja je bio izražen neverovatnim fenomenom. Blistava pojava svetlosti duž zapadne ivice meseca ujedinila se i proizvela jedinstvenu nisku iskričave sunčeve svetlosti, nalik na kakav šav u mraku, koji je ličio na prikaz zaslepljujuće blistavog dijamanta položenog na mesečev srebrni prsten. Ali, cena takve lepote, i pored intenzivne kampanje posvećene zaštiti vida tokom pomračenja, dovela je do trajnog slepila više od dve stotine i sedamdeset ljudi u gradu, među kojima je bilo devedeset i tri deteta, i to zbog toga što su posmatrali dramatičan povratak sunca bez pravilne zaštite očiju. Mrežnjača ne poseduje senzore za bol tako da unesrećeni nisu shvatali da uništavaju vid pre nego što je bilo i suviše kasno.

Dijamantski prsten se polako širio, prerastajući u ogrlicu od dragog kamenja, poznatu kao „Bejlijeve perle", koje su se sjedinile sa nanovo izrođenim srpastim suncem koje je zapravo odguralo nametljivi mesec u stranu.

Na Zemlji su se pojavile senkovite trake koje trepere po tlu ličeći na duhove koji najavljuju prelazak iz jednog oblika života u drugi.

Kada je prirodna svetlost počela ponovo da se pomalja, olakšanje ljudi na Zemlji bilo je za pamćenje. Klicanje i zagrljaji, spontani aplauzi. Svuda po gradu začule su se automobilske sirene, a na stadionu Jenkija preko zvučnika se prolomilo pevanje Kejt Smit.

Devedeset minuta kasnije, mesec je sasvim napustio sunčevu putanju i pomračenje je bilo okončano. Realno gledano, uopšte se ništa i nije dogodilo.

Ništa se na nebu nije promenilo niti je bilo poremećeno, a na Zemlji se ništa posebno nije odigralo, osim onih nekoliko minuta kasnopopodnevne senke na severoistoku Sjedinjenih Država. Nakon toga su čak i u Njujorku svi krenuli svojim putem, kao da su prisustvovali kakvom velelepnom vatrometu koji je sada bio gotov. Oni drugi koji su doputovali od kuća, sada su svoju prvobitnu usredsređenost na jezu pomračenja popodnevnog sunca preneli na očekivanu saobraćajnu gužvu. Prinudni astronomski fenomen bacio je senku straha i zebnje na svih pet opština. Ali, ovo je bio Njujork, i kada je gotovo - gotovo je.

POKRET

www.balkandownload.org

Hangar Ridžis era Ostavljajući Džima sa direktorom Barnsom, Ef se vratio u hangar električnim vozilom kako bi zajedno sa Norom mogao malo da odahne.

Bolnički paravani ispod krila 777 bili su uklonjeni, kao i cirada. Na prednjim i zadnjim izlaznim vratima postavljenje su merdevine, a grupa ljudi iz Uprave za bezbednost aviosaobraćaja ispitivala je vrata tovarnog odeljenja zadnjeg dela aviona. Sada su avion tretirali kao mesto zločina. Ef je uočio da je Nora obukla zaštitnu jaknu i gumene rukavice, i da je kosu pridigla i podvukla pod papirnu kapu.

Više nije bila obučena za situaciju biološke opasnosti već za istragu i očuvanje dokaza. „To je bilo prilično neverovatno, zar ne?“, obratila mu se i pozdravila ga. „Aha", odgovorio je Ef, pod mišicom pridržavajući rolnu šematskih prikaza aviona. „Neponovljivo."

Na stolu ih je čekala kafa, ali Ef je umesto nje iz leda izvukao hladno mleko u tetrapaku, začepio karton i naiskap ga ispraznio. Od kada je prestao da pije, Ef je gutao punomasno mleko kao dete željno kalcijuma.

Nora reče: „Ništa još nije pronađeno. Ljudi iz Uprave za bezbednost iz kokpita izvlače snimak razgovora i podatke o letu. Nisam sigurna zašto insistiraju na crnim kutijama kada je sve ostalo u avionu u potpunosti zamrlo. Svejedno, divim se njihovom optimizmu. Do sada nam tehnologija nije bila ni od kakve pomoći.

Prošlo je već dvadeset sati od nesreće, a od rešenja ni traga."

Nora je verovatno bila prva osoba koju je upoznao a koja je uspešnije i mudrije funkcionisala kada bi je preplavile emocije nego kada bi razmišljala zdravorazumski. „Da li je neko pregledao avion nakon što su iznesena tela?" „Mislim da nije. Barem ne do sada.“ Ef je poneo šematske prikaze kada se pokretnim stepenicama uspeo do aviona.

Sedišta su sada bila prazna, a osvetljenje u avionu normalno. Jedinu razliku je, sa Efove i Norine tačke gledišta, činilo to što više nisu bili zarobljeni u zaštitnim odelima. Sada im je bilo dostupno svih pet čula.

Ef upita: „Osećaš li taj miris?"

Osećala ga je. „Šta je to?“ „Amonijak. I još nešto." „I... fosfor?" Trgnula se. „Da li ih je to usmrtilo?" „Ne. U avionu nema gasa. Ali..." Pogledao je oko sebe. Tražio je nešto što nisu videli. „Nora, donesi luma-lampe, molim te."

Dok je ona odlazila po njih, Ef se prošetao kroz putničku kabinu spuštajući zastore na prozorima i zamračujući je, kao što je to bio slučaj prethodne noći.

Nora se vratila sa dve lume koje su odašiljale crnu svetlost sličnu onoj koja se koristila u vožnjama u zabavnom parku gde su bele pamučne tkanine svetlele u

svim bojama spektra. Ef se prisetio Zakove proslave devetog rođendana u „kosmičkoj" kuglani i kako su mu svaki put kada bi se nasmejao zubi bili bleštavo beli.

Uključili su svetla i istog trenutka se mračna kabina ispunila mahnitim vrtlogom boja, masivnim flekama po čitavom podu i preko sedišta, ostavljajući samo tamne okvire na mestima gde su se nekada nalazili putnici.

Nora izgovori: „O, Bože..."

Manji deo svetleče materije bio je poprskan i po plafonu kabine. „To nije krv", rekao je Ef, zapanjen prizorom. Razgledanje kabine ličilo je na posmatranje slika Džeksona Poloka. „To je neka vrsta biološke materije." „Što god da jeste, poprskano je posvuda. Kao da je nešto eksplodiralo. Ali, odakle?" „Odavde. Upravo sa ovog mesta na kojem stojimo." Kleknuo je i počeo da ispituje tepih gde je miris bio još oporiji. „Treba da uzmemo uzorak i ispitamo ovu materiju." „Misliš?", upitala je Nora.

Ponovo se pri digao, i dalje zaprepašćen. „Pogledaj ovo.“ Pokazao joj je jednu stranu šematskog prikaza aviona. Na njemu je bio prikazan izlaz u slučaju opasnosti boinga 777. „Vidiš li ovaj zasenčen deo na prednjoj strani aviona?"

Videla je. „Podseča na stepenice." „Tačno u zadnjem delu kokpita." „Šta predstavlja skraćenica O.O.P?" Ef je prošetao do prostora ispred vrata kokpita. Oznaka na zidu prikazivala je upravo te inicijale. „Odeljenje za odmor posade", izjavio je Ef. „Standardna varijanta na ovim dalekometnim čeličnim pticama."

Nora ga je pogledala. „Da li je neko pregledao tu prostoriju?"

Ef odgovori: „Znam da mi nismo."

Posegnuo je za račkom u zidu i povukao trodelna harmonika-vrata iza kojih su se ukazale uzane, zavojite stepenice koje su vodile gore u mrak. „O, sranje", izustila je Nora.

Ef je uperio svoju svetiljku uz stepenice. „Ako sam pravilno shvatio, to znači da ja idem prvi." „Čekaj. Da pozovemo nekoga." „Ne. Neće znati šta da traže." „A mi znamo?"

Ef je ignorisao njeno sarkastično pitanje i počeo da se penje uz uzane, zavojite stepenice.

Gornje odeljenje je bio skučeno, sa i niskim plafonom. Nije bilo prozora.

Lume su bile korisnije za forenzičko ispitivanje nego za osvetljavanje unutrašnjeg prostora.

Unutar prvog odeljenja ugledali su dva, jedno pored drugog, spuštena sedišta

biznis klase. Iza njih su se nalazila po dva ležaja na sprat, isto tako postavljena jedan pored drugog i prilično skučena. Pomoću tamnog svetla uverili su se da tu nije bilo nikoga.

I ovde se, isto tako, videlo ono šarenilo koje su otkrili u putničkoj kabini. Na podu, preko sedišta i donjih ležajeva. Međutim, ovde je osvetljena materija izgledala nekako zamrljano, skoro kao da je neko po njoj gazio dok je bila još vlažna.

Nora upita: „Šta je to, do đavola?"

Miris amonijaka osećao se i ovde - kao i nešto drugo. Skoro da je bio smrad.

Pokušao je da ga imenuje.

I Nora ga je osetila, preklapajući nozdrve nadlanicom. „Šta je to?“ Ef je stajao skoro presamićen između niskog plafona i dva sedišta. Pokušao je da imenuje to što je namirisao. „Podseća me na gliste", rekao je. „Nekada smo ih, kao klinci, iskopavali. Sekli smo ih na pola da bismo gledali kako svaka odvojena polovina otpuzava na svoju stranu. Mirisale su na zemlju, hladnu crnicu kroz koju su puzale."

Ef je prošarao crnom svetlošću preko zidova i podova, svud po prostoriji.

Baš kada je hteo da odustane, primetio je nešto iza Norinih papirnih nazuvaka. „Nora, ne pomeraj se", reče Ef. Nagnuo se u stranu da bolje vidi tepihom obložen pod iza nje. Nora se zamrznula u mestu, kao da je upravo stala na nagaznu minu.

Na šarenom tepihu se nalazio omanji grumen zemlje. Ne više od nekoliko grama, tek toliko, guste i crne ilovače.

Nora upita: „Da li je to ono što mislim da jeste?"

Ef odgovori: „Sanduk."

Spustili su se nazad niz spoljašnje stepenice do dela hangara rezervisanog za prtljag, gde su u ovom trenutku otvarali i ispitivali kolica za posluživanje hrane. Ef i Nora su pogledom prošarali preko gomile prtljaga, torbi sa palicama za golf, kajaka.

Crnog drvenog sanduka nije bilo. Mesto na kojem se prethodno nalazio, na rubu cirade, sada je bilo prazno. „Neko mora da ga je pomerio", rekao je Ef, i dalje ga tražeći pogledom.

Udaljio se nekoliko koraka, skenirajući pogledom ceo hangar. „Nije mogao daleko."

Norine oči su plamtele. „Tek su počeli da pregledaju sve ove stvari. Još ništa nije odneseno odavde."

Ef reče: „Ova stvar jeste." „Ovo je zaštićeno područje, Efe. Ta stvar je bila veličine dva i po puta metar i nešto sa metar? Težila je dvestotinak kilograma. Neophodna su najmanje četvorica da ga ponesu." „Tačno tako. Dakle, neko mora da zna gde se nalazi."

Otišli su do dežurnog koji je bio zadužen za obezbeđenje ulaza u hangar, čuvara lokacije. Mladić je proverio podatke, listu svih ulazaka i izlazaka, kao i unošenja i iznošenja svake pojedinačne stvari. „Ovde nema ničega“, rekao je.

Ef je osetio plimu racionalnosti koja je zapljusnula Noru te se potrudio da progovori pre nje. „Koliko ste dugo ovde - upravo tu gde sada stojite?" „Otprilike, od dvanaest sati, gospodine." „Niste koristili pauzu?", upitao je Ef. „A šta ste radili tokom pomračenja?" „Nisam se pomerao odande." Pokazao je na mesto nekoliko metara od vrata. „Niko nije prošao pored mene."

Ef je pogledao u Noru.

Nora reče: „Šta se ovde, do đavola, dešava?" Pogledala je u dežurnog. „Ko je drugi osim vas mogao da vidi jedan stvarno veliki kovčeg?"

Ef se namrštio na reč „kovčeg". Pogledao je nazad po hangaru, a zatim je pridigao pogled ka sigurnosnim kamerama na krovnim gredama.

Pokazao je na njih. „One.“ Ef, Nora i dežurni službenik Aerodromske uprave popeli su se uz dugačke, čelične stepenice do kontrolne sobe iz koje se video ceo hangar. Ispod njih, mehaničari su skidali kljun aviona da bi ispitali unutrašnje delove. Četiri zujeće kamere neprestano su snimale unutrašnjost hangara. Jedna je postavljena na vrata koja su vodila na stepenište prema kontrolnoj sobi, druga je nakačena na vrata hangara, treća na krovne grede - ona na koju je Ef pokazao - a četvrta je bila u prostoriji u kojoj su se sada nalazili. Sve što su kamere snimale prikazivalo se na četvorodelnom monitoru.

Ef upita nadzornika hangara: „Zašto se jedna od kamera nalazi u ovoj prostoriji?"

Nadzornik je slegnuo ramenima. „Valjda što ovde ima sitne love."

Seo je na izanđalu kancelarijsku stolicu, sa rukohvatima izlepljenim izolirtrakom, i počeo da tipka po tastaturi ispod monitora, proširujući snimak sa krovne grede na čitav ekran. Pregledao je snimke na sigurnosnoj kameri. U pitanju je bio nekoliko godina star digitalni uređaj, ali slika je bila suviše loša da bi se jasno videlo bilo šta tokom brzog premotavanja.

Zaustavio je premotavanje. Na monitoru je sanduk stajao tamo gde se i nalazio, pokraj iznetog prtljaga. „Eno ga“, rekao je Ef. Dežurni radnik je klimnuo glavom. „Okej. Hajde da vidimo gde se denuo."

Nadzornik je pritisnuo dugme za premotavanje unapred. Slika je promicala sporije nego kod premotavanja unazad, mada je i dalje išla prebrzo. Svetlost u hangaru je slabila sa pomračenjem, a kada se ponovo rasvetlilo, sanduka više nije bilo. „Stanite, stanite", rekao je Ef. „Vratite unazad."

Nadzornik je vratio snimak malo unazad, a potom ponovo pritisnuo plej.

Brojčani kod na dnu snimka pokazivao je da se snimak vrti sporije nego prethodni put.

Hangar se ponovo zamračio i sanduk je najednom ponovo nestao. „Sta, do đavola...?", izgovorio je nadzornik, pritiskajući dugme za pauzu.

Ef reče: „Vratite ga nazad samo malo."

Nadzornik je to i učinio, a onda pustio da se snimak odvija normalnom brzinom.

Hangar se zamračio, ali i dalje je bio osvetljen unutrašnjim svetlom reflektora. Sanduk je bio tu. A onda je jednostavno nestao. „Auuu", rekao je dežurni.

Nadzornik je zaustavio snimak. I on je bio veoma zbunjen.

Ef reče: „Ovde postoji neki razmak. Rez." Nadzornik odgovori: „Nema nikakvog reza. Videli ste vremenski kod." „Vratite se onda još malo nazad. Još malo... eto tu... a sada pustite ponovo."

Nadzornik je ponovo pustio snimak.

A sanduk je ponovo nestao sa snimka. „Hudini", promumlao je nadzornik.

Ef je pogledao u Noru. „On nije mogao tek tako da nestane", rekao je dežurni. Pokazao je na ostali prtljag u blizini. „Sve ostalo je isto. Ni makac.“ Ef reče: „Vratite snimak još jednom, molim vas.“ Nadzornik je ponovo pustio snimak. Sanduk je ponovo nestao. „Čekajte", rekao je Ef. Video je nešto. „Vratite unazad - polako."

Nadzornik je to uradio i ponovo ga pustio. „Eno“, rekao je Ef. „Isuse", uzviknuo je nadzornik i skoro poskočio iz svoje škripave stolice. „Video sam." „Šta ste videli?", upitala je Nora u isti glas sa dežurnim.

Nadzornik je sada ponovo premotao snimak, samo nekoliko kadrova. „Sad će..." rekao je Ef, obaveštavajući ga. „Evo..." Nadzornik je držao ruku nad tastaturom, nalik na kakvog takmičara pripravnog da pritisne taster. „...Evo.“ Sanduk je ponovo nestao. Nora se nagnula napred. „Šta?"

Ef je pokazao na jedan ugao na monitoru. „Eno, tamo."

Na širokoj desnoj ivici snimka jasno se videla crna mrlja.

Ef reče: „Nešto je proletelo pored kamere." „Gore, na krovnim gredama?", upitala je Nora. „Šta, neka ptica?" „I suviše je veliko za pticu", odgovorio je Ef. Dežurni se sada nagnuo napred i rekao: „To je neka smetnja. Senka." „Dobro", rekao je Ef pridižući se. „Senka čega?"

Dežurni se takođe uspravio. „Možete li da pustite kadar po kadar?"

Nadzornik je pokušao. Sanduk je nestao sa poda - skoro istovremeno sa pojavom mrlje na krovnim gredama. „To je najbolje što mogu da uradim na ovom

uređaju," Dežurni je pomno motrio u monitor. „Slučajnost", izjavio je. „Kako bilo šta može da se pomera takvom brzinom?"

Ef upita: „Možete li da zumirate?"

Nadzornik je zakolutao očima. „Nije vam ovo tehnologija iz kriminalističkih serija, već obična skalamerija." „Dakle, sada znamo da je nestao." Nora se okrenula ka Efu videvši da od onog drugog nema pomoči. „Ali zašto - i kako?"

Ef se uhvatio za zadnju stranu vrata. „Zemlja iz sanduka... mora da je ista kao i ono malo što smo maločas pronašli. Što znači...“ Nora upita: „Da li mi to razrađujemo teoriju da se neko iz odeljenja za prtljag odšunjao u odeljenje za odmor posade?"

Ef se prisetio osećaja koji je imao kada je stajao u kokpitu sa mrtvim pilotima - neposredno pre nego što je otkrio da je Redfern živ. Osećanje nekakvog prisustva. Da se nešto nalazilo u neposrednoj blizini.

Udaljio je Noru od dvojice zaposlenih. „I posejao malo te, kakve god, biološke materije po putničkoj kabini."

Nora je pogledala u sliku crne mrlje na krovnim gredama.

Ef reče: „Mislim da se neko krio u odeljenju za odmor posade kada smo ušli u avion." „Dobro...", rekla je, uhvativši se u koštac sa tom činjenicom. „Ali, gde je taj neko sada?"

Ef odgovori: „Tamo gde je i sanduk."

Gas Gas je tumarao kraj niza automobila u niskoplafonskoj garaži za parkiranje vozila na duže vreme u okviru aerodroma DŽFK. Odjek škripavih, ćelavih guma koje su skretale kod izlaznih rampi doprinosio je osećaju da se nalazite u ludnici.

Izvukao je presavijenu karticu iz džepa na košulji i ponovo proverio broj odeljenja napisan tuđom rukom. Tada je još jednom proverio da li ima nekoga u blizini.

Pronašao je traženi kombi, na pojedinim mestima ulubljen i prljav od puta, beli ekonolajn bez zadnjih prozora, na samom kraju reda, parkiran kraj udaljenog ćoška u kojem su se nalazili otpali beton i šut sa napuklog gornjeg nivoa.

Izvukao je maramicu i iskoristio je da otvori vrata na vozačevoj strani, koja su, kao što je bilo i predočeno, bila otključana. Udaljio se par koraka od kombija i prošvrljao pogledom po zabačenom ćošku garaže. Sve je bilo tiho, osim što se čulo ono majmunsko skvičanje točkova u daljini. Pomislio je da je ovo možda neka nameštaljka. Možda su postavili kameru u bilo koji od parkiranih automobila i sada

ga posmatraju. Kao u seriji Policajci, u jednoj od epizoda koju je gledao: pajkani su postavili minijaturne kamere u kamione i parkirali ih na neku gradsku ulicu u Klivlendu ili već negde, i posmatrali klince i klošare kako ulaze u njih i odvoze se do obližnje autoradionice ili samo zabave radi. Bilo bi jebeno da vas pajkani uhvate, ali da vas tako nasamare i prikažu te snimke u udarnom terminu na televiziji, bilo je sto puta gore. Gas bi radije da ga upucaju na mrtvo u gaćama nego da od njega prave budalu.

Ali, već je uzeo pedeset dolara od tipa koji mu je ponudio da odradi ovu šljaku. Laka lova, koju Gas još nije potrošio. Ćušnuo ju je u traku svog spreda naherenog šešira i čuvao kao dokaz u slučaju da stvari krenu naopako.

Tip se nalazio u prodavnici kada je Gas ušetao da kupi sprajt. Bio je iza njega u redu za kasom. Kada je izašao i odšetao nekih pola bloka, Gas je čuo da mu se neko približava i hitro se okrenuo. Bio je to isti onaj tip, koji je sada ispružio ruke da Gas vidi da nije naoružan. Želeo je da zna da li je Gas zainteresovan da zaradi kintu na brzaka.

Belac, dobro odelo, zabasao daleko od mesta kojem je pripadao. Nije izgledao kao pajkan, ali ni kao homić. Izgledao je kao neki misionar. „Kombi u aerodromskoj garaži. Idi po njega, dovezi ga na Menhetn, parkiraj ga i idi.“ „Kombi", rekao je Gas. „Kombi." „Šta je u njemu?"

Tip je samo zavrteo glavom. Pružio mu je presavijenu karticu u kojoj se nalazilo pet novih novčanica od deset dolara. „Tek za početak" Gas je izvukao novčanice, kao da je vadio meso iz sendviča. „Ako si pajkan, ovo je nameštaljka." „Vreme preuzimanja zapisano ti je ovde. Nemoj da kasniš, niti da poraniš."

Gas je palcem i kažiprstom protrljao presavijene novčanice kao da je opipavao kvalitetnu tkaninu. Tip je to video. Isto tako je video, ukapirao je Gas, tri malena kruga istetovirana između njegovih prstiju. To je bio simbol Meks bande za lopova, ali kako je ovaj tip to znao? Da li ga je zbog toga presreo u radnji? Zašto je izabrao baš njega? „Ključevi i ostale informacije čekaju te u kaseti u kombiju."

Tip je krenuo. „Ej!", povikao je Gas za njim. „Još ti nisam rekao da pristajem."

Gas je otvorio vrata, sačekao je, a pošto se nije oglasio alarm, popeo se unutra. Nije video kamere, ali ionako ih ne bi video i da su tu, zar ne? Iza prednjih sedišta nalazila se metalna pregrada bez prozora. Trgovina na crno. A možda je ovim kombijem vozikao gomilu pajkana.

Mada, u kombiju kao da se ništa nije pomeralo. Otvorio je kasetu, i ovog puta koristeći maramicu. Pažljivo, kao da je očekivao da će neka zmija-zezalica da iskoči na njega. Upalilo se neko bledunjavo svetlo. Unutra se nalazio ključ za

startovanje kombija, karta za parking u garaži koja mu je bila neophodna da bi izašao odatle i koverta od čvrstog smeđeg papira za pakovanje.

Pogledao je u kovertu i prvo što je ugledao bio je njegov honorar. Pet novih novčanica od sto dolara, što ga je u isto vreme i zadovoljilo i iznerviralo.

Zadovoljilo zato što je to bilo više para nego što je očekivao, a iznerviralo zato što je znao da nikome, naročito ne u njegovom kraju, ne može da uvali te stotke a da ne iskrsnu neprilike. Čak će i banka da izvrne crevca tim novčanicama, pogotovo što su izvučene iz džepa osamnaestogodišnjeg istetoviranog Meksikanca.

Novčanice su se nalazile u još jednoj presavijenoj kartici na kojoj je bila ispisana adresa na koju je trebalo da odveze kombi, kao i šifra garaže, „samo za jednokratnu upotrebu".

Uporedio je dve kartice. Isti rukopis.

Nervozu je polako zamenjivalo uzbuđenje. Sisoje! Imao je poverenja u njega kad je ovaj kombi bio u pitanju. Gas je znao, ko iz rukava, barem tri različita mesta u južnom Bronksu gde je ovo luče mogao da odveze na sređivanje. Tako bi na najbrži način zadovoljio svoju radoznalost u vezi sa tim kakvu krijumčarsku robu vozi pozadi.

Poslednja stvar u većoj koverti bila je manja koverta za pisma. Izvukao je nekoliko listova, otvorio ih i osetio kako mu je iz kičme buknuo plamen ka ramenima i vratu.

AVGUSTIN ELIZALDE, bilo je napisano na prvom papiru. Bio je to Gasov kriminalni dosije, dokument o njegovom maloletničkom zatvorskom iskustvu; osuđen za ubistvo, a potom, na osamnaesti rođendan, pre samo tri nedelje, oslobođen kao nevin.

Na drugom papiru se nalazila fotokopija njegove vozačke dozvole, a ispod toga, vozačka dozvola njegove majke sa istom adresom - Istočna 115. ulica. Tu je bila i mala slika ulaza u njihovu zgradu u naselju Taft.

Buljio je u papir čitava dva minuta. Mozak mu je radio sto na sat, kolale su mu misli o misionaru i tome što je toliko znao, i o njegovoj madre, koja mora da se pita u kakvo se to sada sranje uvalio njen Gas. Gasu su učene teško padale. Naročito kada su obuhvatale i njegovu madre već je toliko toga pretrpela zbog njega.

Na trećem papiru je istim rukopisom kao i na kartici bilo ispisano: NEMA USPUTNIH ZAUSTAVLJANJA. Gas je sedeo do prozora „Buntovnika", jeo pržena jaja prelivena tabasko sosom i gledao u beli kombi parkiran na Kvins bulevaru. Gas je obožavao doručak, a od kada je pušten iz zatvora, jeo je hranu uobičajenu za doručak skoro pri svakom obroku. Sada je naručio nešto posebno, jer je to sebi mogao da priušti: slaninu, reš pečenu i krckavu i isti takav tost.

Nek se nose, ’bez usputnih zaustavljanja’. Gasu se nikako nije dopadala ova igra, pogotovo kada su u nju uključili i njegovu madre. Posmatrao je kombi,

mozgajući šta da radi, iščekujući da se nešto dogodi. Da li su ga nadgledali? Ako je to bio slučaj, koliko su bili udaljeni? A ako su već mogli da ga nadgledaju, zašto sami nisu vozili kombi? U kakvo je to sranje ovog puta upao? Šta se nalazilo u tom kombiju?

Par šmokljana počelo je da njuška oko prednje strane kombija. Sagnuli su glave i razbežali se kada se Gas pojavio iz restorana. Do grla zakopčana flanelska košulja lepršala je za njim na povetarcu kasnog popodneva, dok su mu tetovaže u jarkocrvenim tonovima, oko zatvorskicrnih, prekrivale gole ruke. Simbol „latinskih sultana" posedovao je moč severno od Španskog Harlema, istočno do Bronksa i daleko na jug, do Kvinsa. Malo ih je bilo, ali je zato njihova senka dugačko padala.

Ne ulazite u neprilike sa nekim od njih, osim ukoliko nemate nameru da zaratite sa svima njima.

Izvezao se na bulevar i nastavio da vozi na zapad, prema Menhetnu. Jednim okom je motrio da li ga neko prati. Kombi je zaskočio kada je prešao preko radova na putu. Pomno je slušao, ali nije čuo da se išta pozadi pomerilo. Svejedno, nešto ga je teralo da odlaže isporuku.

Ožedneo je i ponovo je zaustavio kombi ispred prodavnice, i pazario dve veće limenke piva. Uglavio je jednu crveno-zlatnu limenku u držač za čaše i ponovo je krenuo. Sada je već video sve bliže gradske nebodere preko reke, i sunce koje je polako zalazilo za njih. Padala je noč. Pomislio je na svog brata kod kuće, Krispina, jebenog džankija, koji je ponovo ušao u njihove živote baš kada je Gas davao sve od sebe da bude dobar prema majci. Krizirao je na sofi u dnevnoj sobi, a Gas se jedva uzdržavao da ga ne proburazi rđavom oštricom noža. Dovukao je svoju bolest u njihovu kuću. Njegov stariji brat je bio okrutni lešinar, pravi zombi, ali ona nije htela da ga izbaci. Dozvolila mu je da se izležava po kući i pretvarala se da ne vidi da ubrizgava heroin u njenom kupatilu, iščekujući vreme kada će ponovo nestati, zajedno sa nekim njenim stvarima.

Gas je morao da ostavi malo ove strava kinte na stranu za svoju madre. Da joj ga da nakon što Krispin ode. Da zadene još koju kintu u traku svog šešira i ušpara za nju. Da je učini srećnom. Da uradi nešto kako treba.

Gas je izvadio telefon pre nego što je ušao u tunel. „Felikse, čoveče. Dođi po mene.“ „A, ’de si ti, brate?" „Biću dole kod Bateri parka." „Bateri parka? Gak tamo, Gusto?" „Dokotrljaj se do Devete i tu me čekaj, krele. Idemo u provod. Na žuraju, čoveče. Ona kinta koju ti dugujem - danas sam napravio biznis. Ponesi mi neku jaknu ili nešto tako da obučem i čiste gilje. Ubaci me u klub." „Jebem ti, hoćeš i muzičku želju?" „Samo ti izvuci te tvoje debele prste iz sestrine ribice i dođi po mene komprende?"

Izašao je iz tunela na Menhetn i odvezao se preko grada do Šeste avenije, gde

je skrenuo na jug. Vešto je zavio u ulicu Čerč južno od Kanala i počeo je da baca pogled na ulične oznake. Na zapisanoj adresi nalazila se zgrada sa potkrovljem na čijoj su prednjoj strani bile postavljene skele i čiji su prozori bili oblepljeni građevinskim dozvolama. Ali, u blizini nigde nije bilo kamiona sa građevinskim materijalom. Ulica je bila tiha, stambena. Garaža je funkcionisala kao što mu je i napisano. Nakon što je ukucao šifru, pridigla su se čelična vrata dovoljno visoka da propuste kombi koji je potom krenuo niz silaznu stazu ispod zgrade.

Gas je parkirao vozilo i na trenutak sedeo mirno, osluškujući. Garaža je bila prljava i slabo osvetljena i činila mu se kao dobra klopka. Uskomešana prašina raspršila se na sve nejasnijoj svetlosti koja je dopirala kroz otvorena vrata garaže.

Nagon mu je govorio da brzo hvata maglu, ali morao je da bude siguran da je sve odradio kako treba. Sačekao je dok se vrata garaže nisu spustila i zatvorila.

Gas je presavio listove papira i koverte iz kasete i ćušnuo ih u džepove, do kraja ispio prvo pivo i zgužvao limenku, pretvarajući je u aluminijumski tučak.

Potom je izašao iz kombija. Nakon kratkog premišljanja, ponovo je ušao u kombi i maramicom obrisao volan, radio, kasetu, kvake iznutra i spolja i sve ostalo što je možda dodirnuo.

Pogledom je preleteo po garaži. Svetlost je jedino dopirala između sečiva ventilatora. Prašina je plutala na slaboj dnevnoj svetlosti nalik na maglu. Gas je obrisao i ključ, a potom otišao do središnje i zadnje strane kombija. Uhvatio je kvaku na vratima, samo da se uveri. Bila je zaključana.

Razmislio je nakratko, a onda ga je nadvladala radoznalost. Stavio je ključ u bravu.

Nije odgovarao. Jedan deo njega je odahnuo.

Teroristi, pomislio je. Može biti da sam i ja sada jebeni terorista. Vozač autobusa punog eksploziva.

Ono što je možda mogao da uradi bilo je da odveze kombi odatle, parkira ga pred najbližu policijsku stanicu i ostavi poruku na vetrobranu. Neka oni vide da li tu ima nečeg ili ne.

Ali, ovi jebači su imali njegovu adresu. Adresu njegove madre. Ko su oni?

Razljutio se, plamen stida vinuo mu se uz kičmu. Udario je pesnicom u bočnu stranu kombija, na taj način ispoljavajući nezadovoljstvo ovom nagodbom. Jak odjek prekinuo je tišinu. Onda je odustao, bacio ključ na prednje sedište i zalupio laktom vrata - još jedan zadovoljavajući tresak.

Međutim, tada, umesto da se sve opet brzo utiša, začuo je nešto. Ili je, barem, pomislio da jeste - nešto iznutra. Zajedno sa poslednjim tračcima svetlosti koja se probijala kroz sečiva ventilatora, Gas je prišao zaključanim zadnjim vratima da oslušne, uva skoro priljubljenog uz kombi.

Nešto. Skoro... kao kada krče creva. Isti onaj zvuk klokotanja gladi.

Grgoljenja.

Ah, ma ko ga jebe, odlučio je, napravivši korak unazad. Posao je okončan.

Dok bomba ne eksplodira ispod 110. ulice, šta me boli dupe?

Tupo i udaljeno BANG začulo se iz kombija i zateturalo Gasa još jedan korak nazad. Papirna kesa u kojoj se nalazila druga limenka piva skliznula mu je ispod mišice, raspršila se i poprskala pivo po podu punom krupnog peska.

Prskanje se postepeno primirilo u prigušeno penušanje. Gas se sagnuo da pokupi rasuto. Tada se zaustavio, čučnuo sa rukom na natopljenoj papirnoj kesi.

Kombi se blago prodrmao. Opruge ispod šasije zaškripaše.

Nešto se unutra pomerilo ili pridiglo.

Gas se pridigao, ostavljajući prosuto pivo na podu. Počeo je da se povlači, dok su mu cipele škripale na šljunku. Nakon što je napravio nekoliko koraka, stao je i naterao sebe da se opusti. Zamislio je da ga neko posmatra i da gleda kako se unervozio. Okrenuo se i mirno otkoračao do zatvorenih vrata garaže.

Opruga ispod kombija ponovo je zaškripala. Trgnuo se, ali nije se zaustavio.

Posegnuo je za crnom panelskom pločom sa crvenim dugmetom kraj vrata.

Udario ga je unutrašnjom stranom dlana, ali ništa se nije dogodilo.

Udario ga je još dva puta, prvo polako i lagano, a potom snažno i brzo, ali se potisno dugme nije aktiviralo, kao da dugo nije bilo korišćeno.

Kombi je ponovo zaškripao, ali Gas sebi nije dozvolio da se okrene i pogleda.

Vrata garaže bila su napravljena od glatkog čelika, bez ručki. Nije mogao ni za šta da povuče. Udario je nogom u vrata, međutim vrata jedva da su se zatresla.

Začulo se još jedno bang iz kombija, skoro kao odjek njegovog udarca, a potom se začulo jako škripanje. Gas se brzo ponovo okrenuo ka potisnom prekidaču. Ponovo ga je udario, zatim počeo užurbano da ga udara, a onda se začulo zujanje čekrka, uključenje motora i sistem je počeo da radi. Vrata su počela da se pridižu od poda.

Gas je izjurio napolje i pre nego što su se vrata napola pridigla, iskobeljavši se na trotoar kao rak, a onda je brzo došao do daha. Okrenuo se i sačekao, gledajući kako se vrata otvaraju, nakratko zadržavaju u tom položaju, a potom se ponovo spuštaju. Uverio se da su se čvrsto zatvorila i da se ništa nije promolilo.

Tada je pogledao naokolo, dolazeći k sebi, proveravajući šešir, a zatim je odšetao do ćoška, brzo kao da ga je spopao osećaj krivice, imajući samo jedno na umu - da se što pre udalji od kombija. Prešao je u ulicu Vesi i video da se nalazi ispred građevinskih ograda koje su okruživale gradski blok na kojem se nekada nalazio Svetski trgovinski centar. Sada je mesto prokopano, ogromna jama nalik na zjapeću rupu između vijugavih ulica Donjeg Menhetna, sa kranovima i kamionima koji su nanovo gradili na tom prostoru.

Gas je odagnao stravu. Otklopio je telefon i priljubio ga za uvo. „Felikse, ’de si ti, amigo?“ „Na Devetoj, silazim u grad. „Š’a ima?“ „Niš’a. Samo doleti ovde što pre. Uradio sam nešto što treba što pre da zaboravim."

Izolaciono odeljenje Ef je razjaren pristigao u medicinski centar Jamajka. „Kako to mislite, ’otišli su’?“ „Doktore Gudvederu", obratila mu se upravnica, „nije bilo načina da ih nateramo da ostanu." „Rekao sam vam da postavite obezbeđenje koje neće dozvoliti onom ljigavom Bolivarovom advokatu ni da primiriše." „Postavili smo obezbeđenje. Zapravo, policajca. Pregledao je zakonske odredbe i saopštio nam da on tu ne može ništa. I nije uopšte reč o advokatima rok zvezde. Reč je o gospođi Las, advokatici. Njenoj firmi. U čitavoj priči preskočili su mene i direktno se obratili upravnom odboru." „A zašto ja o tome nisam obavešten?" „Pokušali smo da stupimo u kontakt sa vama. Pozvali smo vašeg kolegu."

Ef se hitro okrenuo. Džim Kent je stajao sa Norom. Izgledao je zapanjeno.

Izvadio je telefon i počeo da prelistava pozive. „Ne vidim...“ Pokajnički je gledao. „Možda su u pitanju one sunčeve pege od pomračenja, i tome slično. Nikada nisam primio te pozive." „Dobila sam vašu elektronsku sekretaricu", rekla je upravnica.

Ponovo je proverio. „Čekajte... možda je bilo propuštenih poziva." Pogledao je u Efa. „Toliko toga se dogodilo, Efe... plašim se da sam zeznuo stvari."

Ova informacija je produbila Efov bes. Uopšte nije ličilo na D žima da pravi ovakve ili slične propuste, naročito ne u ovakvim kritičnim situacijama. Ef je zurio u svog poverljivog saradnika, dok se bes koji je prethodno osećao pretvorio u grdno razočaranje. „Četiri najveće uzdanice za rešavanje ove situacije samo što su išetale kroz ona vrata." „Ne četiri", rekla je upravnica iza njega. „Samo tri."

Ef se ponovo okrenuo ka njoj. „Kako to mislite?"

Kapetan Doji Redfern je sedeo na krevetu između plastičnih zavesa u sobi za izolaciju. Izgledao je ispijeno dok su mu blede ruke bile smeštene na jastuku u krilu. Medicinska sestra im je saopštila da odbija hranu, tvrdeći da mu je grlo suvo i da neprestano oseća muku. Odbijao je da uzme čak i gutljaj vode. Infuzija zabodena u njegovu ruku održavala je neophodnu količinu tečnosti u njegovom telu.

Ef i Nora su stajali kraj njega, sa maskama i zaštitnim rukavicama, odbivši da se obuku u zaštitno odelo. „Moje udruženje želi da odem odavde", rekao je Redfern. „Avioindustrija vodi sledeću politiku: ’uvek grešku svalite na pilota’. Nikada nisu u pitanju greške u aviokompaniji, prenatrpan raspored ili propusti u održavanju. Obrušiće se na kapetana Moldsa, bez obzira na sve. A možda i na mene. Ali, ovde nešto nije kako treba. U meni. Ne osećam se kao da sam ja - ja."

Ef reče: „Vaša saradnja je ključna. Ne znam kako da vam zahvalim što ste ostali, osim što mogu da vam kažem da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ozdravite."

Redfern je klimnuo glavom, a Ef je mogao da vidi da mu je vrat bio ukočen.

Ispitao je deo njegovog vrata ispod vilice, tražeći limfne čvorove, koji su zaista bili prilično natečeni. Pilotovo telo se bez sumnje borilo sa nečim. Da li je to nešto imalo veze sa smrću u avionu ili je bilo tek nešto što je pokupio usput?

Redfern reče: „Nov avion i istinski divna mašina. Jednostavno ne mogu da zamislim da mu sve otkazuje. Mora da je reč o sabotaži." „Ispitali smo mešavinu kiseonika i rezervoare sa vodom. Nema ničega ni u jednom ni u drugom. Nema ničega što bi moglo da ukaže na uzrok smrti ljudi ili zašto se avion potpuno zamračio." Ef je masirao pilota ispod mišica, gde je pronašao još limfnih čvorića veličine pasulja. „I dalje se ničega ne sećate u vezi sa sletanjem?" „Ničega. To me izluđuje." „Da li vam pada na pamet bilo koji razlog zbog kojeg su vrata kokpita bila otključana?" „Ne. To je u potpunosti protivno pravilima aerodromske uprave."

Nora upita: „Da li ste slučajno proveli neko vreme u odeljenju za odmor posade?" „U spavaćoj kabini?", upitao je Redfern. „Jesam, da. Malo sam dremnuo dok smo prelazili Atlantik." „Da li se sećate da ste spustili naslone?" „Već su bili spušteni. Ako se već odmarate, treba da ispružite noge. Zašto pitate?"

Ef upita: „Niste primetili ništa neuobičajeno?" „Tamo? Ništa. Šta tamo ima da se primeti?"

Ef se za korak udaljio. „Da li znate nešto o velikom sanduku koji je ukrcan u odeljenje za prtljag?"

Kapetan Redfern je odrično zavrteo glavom, pokušavajući da shvati na šta su ciljali. „Nemam pojma. Ali, zvuči mi kao da imate neki trag." „Pa, i ne baš. I dalje smo zbunjeni, kao i vi." Ef je prekrstio ruke. Nora je upalila svoju luma-lampu i njome prešla preko Redfernovih ruku. „To je i razlog što je vaša odluka da ostanete od ključne važnosti. Želim da izvršim seriju testova na vama."

Kapetan Redfern je posmatrao dok mu je indigo svetlost osvetljavala kožu. „Ako smatrate da možete da dokučite šta se dogodilo, biću vaše eksperimentalno morsko prase.“ Ef je klimnuo glavom u znak zahvalnosti. „Od kada imate ovaj ožiljak?“, upitala je Nora. „Kakav ožiljak?"

Gledala je u njegov vrat, prednju stranu vrata. Zabacio je glavu da bi mogla da opipa finu liniju koja je bila modroplava pod svetlošću luma-lampe. „Skoro da izgleda kao hirurški rez.“ Redfern je pokušao da ga opipa. „Tu nema ničega.“ Kada je isključila svetlost, zaista se ništa nije videlo - ožiljak je bio nevidljiv. Ponovo je uključila lampu i sada je Ef pregledao ožiljak. Bio je širok otprilike jedan i po centimetar, debljine nekoliko milimetara. Tkivo koje je zaraslo preko rane činilo se prilično sveže. „Kasnije večeras ćemo napraviti neke snimke. Magnetna rezonanca bi trebalo nešto da nam pokaže.“ Redfern je klimnuo glavom, a Nora je isključila svetiljku. „Znate... ima još nešto." Redfern je oklevao, pilotsko samopouzdanje kao da je na trenutak oslabilo. „Sećam se nečega, ali to vam neće biti ni od kakve koristi, barem tako mislim..."

Ef je skoro neosetno slegnuo ramenima. „Uzećemo u obzir sve što nam budete rekli." „Pa, kada sam se onesvestio... sanjao sam nešto - nešto veoma staro..."

Kapetan je pogledao oko sebe, skoro posramljen, a onda je nastavio da govori veoma tiho. „Kada sam bio dete... noću... spavao sam u jednom velikom krevetu u kući moje bake. Svake noći, u ponoć, dok su se oglašavala zvona sa obližnje crkve, video sam nešto kako izlazi iza velikog, starog ormana. Svake noći, bez prekida, ono bi prikazalo svoju veliku, crnu glavu, dugačke ruke i koštunjava ramena... i zurilo bi u mene..." „Zurilo?", upitao je Ef. „Imalo je zubata usta sa tankim, crnim usnama... i gledalo bi me i, samo se smešilo."

Ef i Nora su bili zapanjeni, nisu očekivali ovakvu intimnu ispovest, kao ni sanoliki ton kojim je ispričana. „Tada bih počeo da vrištim, a baka bi palila svetlo i odnosila me u svoj krevet. To je trajalo godinu dana. Nazvao sam ga gospodin Pijavica. Zato što mu je koža... ta crna koža, izgledala upravo kao kod proždrljivih pijavica koje smo sakupljali u obližnjem potoku. Dečji psiholozi su me pregledali, razgovarali sa mnom i zaključili da je reč o ’noćnim morama’, ubeđivali me da nema razloga da verujem u njegovo postojanje, ali... ono se svaki noći vraćalo. Svake noći bih sakrio glavu ispod jastuka skrivajući se od njega - ali to nije bilo ni od kakve koristi. Znao sam da je on tu, u sobi...“ Redfern se namrštio. „Nekoliko godina kasnije preselili smo se odatle, baka je prodala orman i ja ga nikada više nisam video. Nikada nisam to isto sanjao."

Ef ga je pažljivo saslušao. „Oprostite, kapetane... ali kakve to veze ima sa...?“ „Upravo stižem do toga", odgovorio je. „Jedina stvar koje se sećam od vremena sletanja do trenutka kada sam se probudio u ovoj sobi jeste... da se on vratio. U mojim snovima. Ponovo sam ga video, tog gospodina Pijavicu... a, i ovog puta se smeškao."

INTERLUDIJUM II PLAMENA JAMA Njegove nočne more uvek su bile iste: Abraham, vremešan ili mlad, nag u klečečem položaju ispred ogromne rupe u zemlji u kojoj su gorela tela, dok je nacistički oficir koračao niz red zatvorenika koji kleče pucajući im u potiljak.

Plamena jama nalazila se iza ambulante u koncentracionom logoru poznatom kao Treblinka. Zatvorenici koji su bili previše bolesni ili stari za rad sprovođeni su kroz u belo okrečenu baraku sa oznakom crvenog krsta, pravo u jamu. Mlađani Abraham je video mnoge kako okončavaju život na taj način, dok je on samo jednom bio u toj opasnosti.

Pokušavao je da ne privlači na sebe pažnju, radio je u tišini, i držao se pozadine. Svakog jutra je bockao prst i razmazivao po kapljicu krvi na obraze da bi pri prozivci izgledao što je zdravije moguće.

Prvi put je video jamu dok je popravljao police u ambulanti. Sa šesnaest godina, Abraham Setrakijan je nosio žutu židovsku oznaku oko ruke i bio je majstor. Nikome se nije ulagivao, nije bio ničiji miljenik, već jednostavno rob sa umećem drvodeljskog zanata koji je u logoru smrti predstavljao talenat koji je omogućavao preživljavanje. Značio je nešto nacisti Hauptmanu koji ga je nemilosrdno koristio, bez ikakvog obzira i kraja. Podizao je ograde od bodljikave žice, pravio police za biblioteku, popravljao prugu. Rezbario je složene gajde za ukrajinskog kapetana straže za Božić 1942. godine.

Upravo su vešte ruke bile te koje su Abrahama držale podalje od jame. U sumrak je video kako svetli, a ponekad je iz radionice mogao da oseti miris sprženog mesa i benzina pomešanog sa piljevinom. Kako je strah ščepao njegovo srce, tako se i jama u njega uselila.

Do ovog dana, Setrakijan je i dalje to osećao u sebi. Svaki put kada bi ga obujmio strah, bez obzira da li je to bilo kada bi prelazio mračnu ulicu, zatvarao svoju radnju noću ili kada bi se probudio iz košmara, delići tih uspomena bi oživeli. Kako kleči, nag, i moli se. U tim snovima mogao je da oseti puščanu cev na potiljku.

Koncentracioni logori nisu služili ni za šta drugo sem za ubijanje. Treblinka je napravljena tako da izgleda kao železnička stanica, sa putničkim posterima i redosledom vožnje, zelenilom upletenim u bodljikavu ogradu. U logor je dospeo u septembru 1942. i sve vreme je tu proveo radeći. „Zarađivao je svaki udah vazduha“, govorio je. Bio je tih čovek, mlad ali dobro odgojen, pun mudrosti i saosećanja. Pomagao je mnogim zatvorenicima koliko god je mogao i molio se u tišini sve vreme. I pored svih zločina kojima je svakodnevno bio svedok, verovao je da Bog brine o svim ljudima.

Međutim, jedne zimske večeri, Abraham je, u očima mrtvog stvorenja,

ugledao đavola. Tada je shvatio da je način na koji sve na svetu funkcioniše drugačiji od onog kako je on zamišljao.

Već je bila prošla ponoć, a u logoru je bilo tiše nego što je Setrakijan do tada iskusio. Zvuci šume su se utišali, dok mu je hladan vazduh kršio kosti. Tiho se promeškoljio na svojoj postelji i zurio naslepo u mrak koji ga je okruživao. I, tada je čuo...

Tap-tap-tap.

Isto onako kako mu je babbeh govorila... zvučalo je upravo onako kako je opisala... iz nekog razloga je zbog toga bilo još strašnije...

Zaustavio mu se dah i osetio je goruću rupu u srcu. U ćošku barake, mrak se pomerio. Taj Stvor, visoka, koščata figura, sljuštio se iz mračnih dubina i skliznuo preko njegovih uspavanih drugova.

Tap-tap-tap.

Sardu. Ili stvor koji je nekada bio on. Koža mu je bila sparušena i tamna i stapala se sa naborima njegove tamne, široke odeće. Uveliko je podsećao na oživljenu mastiljavu mrlju. Stvor se pomerao bez napora, bestežinski fantom koji klizi preko poda. Njegovi kandžasti nožni nokti grebali su drveni pod veoma blago.

Ali, to nije moglo biti. Svet je nešto stvarno - zlo je bilo stvarno i okruživalo ga je sve vreme - ali ovo nije moglo da bude. Ovo je bila babbeh meiseh, bakina priča. Babbeh meiseh...

Tap-tap-tap...

Za samo nekoliko sekundi, davno mrtvi stvor dospeo je do postelje preko puta Setrakijana. Abraham je sada mogao da oseti njegov miris: osušeno lišće, zemlja i plesan. Mogao je da nazre obrise njegovog mračnog lica kada se pojavilo iz tame kojom je bio odenut, kada se nagnuo napred i počeo da njuši vrat Zadavskija, vrat mladog Poljaka, vrednog radnika. Stvor je stajao visok kao baraka, glave medu krovnim gredama. Disanje mu je bilo teško i nekako prazno, protkano uzbuđenjem, glađu. Pomerio se ka sledećoj postelji, gde mu je lice bilo nakratko osvetljeno mesečinom sa obližnjeg prozora.

Zatamnjena koža postala je prozračna, nalik na parče sasušenog mesa naspram svetlosti. Bila je sva sparušena i mutna, ali njegove oči, dve žarke sfere, kao da su sijale naizmenično, nalik na grumenje tinjajućeg uglja potpaljenog daškom svežeg vazduha. Povukao je suve usne i izložio pogledu umrljane desni i dva reda malih, požutelih zuba koji su, međutim, bili strahovito oštri.

Zaustavio se iznad bolešljive figure Ladislava Zajaka, starca iz Grodna, došljaka obolelog od tuberkuloze. Setrakijan je Zajaka štitio od kada je došao, pokazivao mu je šta da radi i držao ga podalje od ambulante. Sama činjenica da je bio bolestan bila je sasvim dovoljna da ga istog trenutka ubiju, ali Setrakijan ga je zaštitio tako što je tvrdio da mu je to pomoćnik i u kritičnim trenucima držao ga podalje od SS nadzornika i ukrajinskih stražara. Ali, Zajak je sada bio gotov. Pluća su mu otkazivala, a još i gore, izgubio je svaku volju za životom; povukao se u sebe, retko je govorio i neprestano je plakao u tišini. Postao je opasnost po

Setrakijana jer njegove molbe više nisu mogle da ga osnaže. Setrakijan ga je čuo kako drhti od tihih kašljavih grčeva i jeca sve do zore.

Ali sada se nad njega nadneo Stvor koji ga je pomno posmatrao. Starčevo neusaglašeno disanje kao da mu se dopadalo. Nalik na anđela smrti, obavio je svoju tamu preko čovekovog iscrpljenog tela i zadovoljno je zacvoktao suvim ustima.

Ono što je tada taj Stvor uradio... Setrakijan nije mogao da vidi. Bilo je tu nekakvog zvuka, ali njegove uši su odbijale da ga čuju. Ovaj ogroman Stvor buljavog pogleda povio se nad starčevu glavu i vrat. Nešto u njegovom stavu je ukazivalo... na hranjenje. Zajakovo vremešno telo se blago trgnulo i zgrčilo, ali se, za divno čudo, starac nije probudio.

Tada, niti ikada više.

Setrakijan je rukom prigušio dah. Hraneči se, stvor kao da nije obraćao pažnju na njega. Proveo je neko vreme naginjući se nad bolesne i nejake. Kada se noč skoro okončala, bilo je tri leša. Stvor je izgledao osveženo, gipkije kože, ali podjednako tamne.

Setrakijan je video kako Stvor iščezava u mrak i odlazi. Pažljivo se pridigao i otišao do tela. Pregledao ih je na slabom svetlu, ali nije mogao da uoči bilo kakve rane, osim traga tankog zaseka na vratu. Rez je bio tako tanak da se skoro nije ni video. Da nije bio svedok tog užasa...

Nastupilo je praskozorje. Taj Stvor. Ponovo će se vratiti - i to uskoro. Ovaj logor je bio plodno tlo za hranjenje, a on će se gostiti neprimećenima, zaboravljenima, nevažnima. Hraniće se njima... svima njima...

Osim ako mu se neko ne suprotstavi.

Neko...

On.

Turistička klasa Preživeli na letu 753, Ansel Barbur, zagrlio je svoju ženu En-Mari i svoje dvoje dece, osmogodišnjeg Bendžija i petogodišnju Hejli, na plavom cicanom dvosedu dnevne sobe njihovog doma sa tri spavaće sobe u Flatbušu, u Njujorku.

Učestvovali su u tome čak i Pap i Gerti, dva velika bernardinca, jer su im povodom ove specijalne prilike dozvolili da uđu u kuću. Toliko su bili srećni što je gazda došao kući da su svoje ogromne šape stavili na njegova kolena i nežno ga njima tapkali po grudima.

Ansel je sedeo na sedištu 39G, u turističkoj klasi, vraćajući se kući sa plaćenog seminara za bezbednost podataka u Potsdamu, jugozapadnom delu Berlina. Bio je programer koji je potpisao četvoromesečni ugovor sa prodavcem na malo iz Nju Džerzija za kojeg je istraživao elektronsku pljačku brojeva kreditnih kartica miliona kupaca. Nikada pre nije putovao van zemlje, i porodica mu je veoma nedostajala. Organizovane ture u grad i razgledanje bili su sastavni deo četvorodnevnog seminara, ali Ansel uopšte nije izlazio iz hotela; radije je ostajao u sobi sa svojim laptopom, razgovarao sa decom preko vebkama i igrao karte preko interneta sa nepoznatim ljudima.

Njegova žena, En-Mari, bila je sujeverna i preoprezna žena, a tragičan kraj leta 753 dodatno je potvrdio njene postojeće strahove prema avioprevozu i novim iskustvima uopšte. Ona nije vozila ni automobil. Živela je u grču mnogobrojnih opsesivno-kompulzivnih rutinskih radnji, koje su, između ostalog, podrazumevale dodirivanje i neprestano brisanje svih ogledala u kući, što je izgleda odagnavalo nesreću. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nesreći kada je imala četiri godine - preživela je udes - i odgajila ju je neudata tetka koja je umrla nedelju dana pre venčanja En-Mari i Ansela. Rođenje dece samo je osnažilo povlačenje En-Mari iz sveta, jačajući njene strahove do te tačke da danima ne bi izlazila iz bezbednog okrilja svoje kuće, u svakom pogledu se oslanjajući na Ansela kada se radilo o bilo kakvom poslu sa spoljašnjim svetom.

Vesti o pokvarenom avionu bacile su je na kolena. Anselovo potonje preživljavanje oživelo je njenu zanesenost, sujeverje koje je mogla da objasni jedino verskim načelima. Spasenje je potvrdilo i blagosiljalo apsolutnu neophodnost njenih prekomernih, po život značajnih, rutinskih radnji. Što se Ansela tiče, bio je izuzetno srećan što je ponovo kod kuće. Ben i Hejli su istovremeno pokušali da mu se oklembese, ali morao je da ih skloni jer je osećao neprestan bol u vratu. Ukrućenost mišića, nalik na konopce koje mučiteljski uvrću, bila je usredsređena na grlo, ali se protezala i dalje, od vilice do ušiju.

Kada zavrnete konopac, on se skrati, a takav je osećaj imao i u svojim mišićima.

Počeo je da okreće vrat, ponadavši se da će mu ti pokreti doneti olakšanje...

KRC... PUCKETANJE... KVRC...

... što ga je skoro presamitilo. Bol nije bio vredan tolikog truda.

Kasnije, kada je En-Mari ušla u kuhinju, videla ga je kako vraća poveću teglicu ibuprofena u ormarić iznad šporeta. Popio je šest tableta odjednom, što je bila preporuka za dnevnu dozu - ali jedva je uspeo i da ih proguta.

U njenom preplašenom pogledu nestalo je svake radosti. „Šta je bilo?“ „Ništa", odgovorio je, kao da ga je toliko bolelo da nije mogao da odmahne glavom. Međutim, najbolje je da je ne zabrinjava. „Samo ukočenost od sedenja u avionu. Verovatno od onog nezgodnog položaja u kojem mi se nalazila glava."

Ostala je da stoji u dovratku, puckajući prstima. „Možda nije trebalo da izlaziš iz bolnice." „A kako bi se ti snašla sama?", odbrusio joj je, grublje nego što je imao nameru.

KRC, PUCKETANJE, KVRC... „Ali, šta ako... šta ako moraš tamo da se vratiš? Šta ako, ovog puta, insistiraju na tome da ostaneš?"

Bilo je iscrpljujuće odagnavati njene strahove nauštrb svojih. „Kako stvari stoje, ne smem da izostajem sa posa. Znaš da smo u krizi sa parama."

Oni su bili porodica sa jednim hraniteljem, i to u Americi gde je u porodicama uglavnom radilo dvoje. A Ansel nije mogao da radi još jedan posao jer ko bi onda išao u nabavku?

Rekla je: „Ti znaš... znaš da se ne bih snašla bez tebe." Nikada nisu razgovarali o njenoj bolesti. Barem ne tako kao da su njen poremećaj tretirali kao stvarnu bolest. „Potreban si mi. Potreban si nam.“ Anselovo sleganje ramenima više je podsetilo na naklon, naginjao se pre ka struku nego ka vratu. „Bože, kada samo pomislim na sve te ljude." Zamislio je ljude koji su sedeli do njega na tom dugotrajnom letu. Porodica sa troje odrasle dece dva reda ispred njega. Stariji par koji je sedeo preko puta prolaza i skoro čitav put prespavao, sedokose glave koje su delile jedan jastuk. Stjuardesa sa izblajhanom plavom kosom koja je prosula dijetalnu sodu na njegovo krilo. „Zašto baš ja, pitam se? Postoji li neki razlog što sam baš ja preživeo?“ „Postoji razlog“, rekla je, ruku položenih na grudi. „Ja sam taj razlog."

Ansel je malo kasnije odveo pse do šupe u zadnjem delu dvorišta. Dvorište je bilo glavni razlog što su kupili ovu kuću; dovoljno prostora za igru, kako za decu, tako i za kučiće. Ansel je imao Papa i Gerti još pre nego što je upoznao En-Mari, ali i ona se zaljubila u njih barem isto koliko i u njega. I oni su obožavali nju, bezuslovno. Kao i Ansel i deca - mada je Bendži, koji je bio stariji, tu i tamo počeo nešto da je zapitkuje o njenom ekscentričnom ponašanju. Naročito kada je ono negativno uticalo na planove osmogodišnjaka koji je trenirao bejzbol i koji je voleo da se druži. Ansel je već mogao da oseti da se En-Mari pomalo udaljila od njega. Međutim, Pap i Gerti joj se nikada neće suprotstaviti, sve dok ih prekomerno hrani. Plašio se za decu koja su svakim danom sve više sazrevala, bojao se da će prerasti majku i to vrlo brzo, i da neće nikada razumeti zašto su joj psi draži od

njih.

U staroj baštenskoj šupi nalazila su se dva lanca koja su bila prikačena za metalnu šipku zabetoniranu u zemlju. Gerti je, malo ranije te godine, pobegla i vratila se sa ogrebotinama od šibe po leđima i nogama - očigledno ju je neko prebio štapom. Sada su noću vezivali pse radi njihove bezbednosti. Ansel im je polako spustio hranu i vodu, vodeći računa da glavu i vrat drži uspravno kako bi ublažavao bol. Zatim je rukom pomilovao njihove ogromne glave dok su jeli, uživajući u osećaju da su stvarni, voleći ih zbog onoga što su bili na samom kraju ovog srećnog dana. Izašao je napolje i zatvorio vrata nakon što ih je privezao za šipku. Stajao je i posmatrao svoju kuću sa zadnje strane, pokušavajući da zamisli svet bez sebe u njemu. Ansel je video svoju decu kako danas plaču, a i sam je zaplakao sa njima. Bio je potreban svojoj porodici više nego bilo šta drugo.

Iznenada ga je protresao probadajući bol u vratu. Da se ne bi srušio, posegnuo je da se uhvati za ćošak kuće za pse, te je nekoliko trenutaka stajao zatečen, presamićen na jednu stranu, tresući se i trpeći ovaj snažan i parajući bol. Najzad je prošao, ali je za njim ostalo nekakvo hučanje, nalik na šum morske školjke, u jednom uvu. Nežno je prstima ispipao vrat, previše osetljiv da bi ga normalno dodirivao. Pokušao je da ga protegne, da poboljša pokretljivost, zabacujući glavu što je više mogao prema noćnom nebu. Gore su se nazirala svetla aviona, zvezde.

Preživeo sam, pomislio je. Najgore je prošlo. I ovome će uskoro doći kraj.

Te noći je sanjao užasan san. Njegovu decu je neko jurio kroz kuću, nekakva divlja zver, ali kada je Ansel potrčao da ih spase, video je da umesto prstiju ima čudovišne kandže. Probudio se, uvidevši da je njegova polovina kreveta natopljena znojem. Brzo je ustao, ali odmah ga je zgrabio još jedan napad bola.

KRC Njegove uši, vilica i grlo stopili su se u zategnutom bolu tako da nije mogao da proguta pljuvačku.

PUCKETANJE Bol u jednjaku skoro ga je onesposobio.

A onda je osetio žeđ. Kao nikada pre - neizdrživ nagon.

Kada je ponovo bio sposoban da se pomeri, prešao je preko hodnika i ušao u mračnu kuhinju. Otvorio je frižider i sipao sebi punu čašu limunade, a onda još jednu, i još jednu... Ubrzo je pio direktno iz bokala. Međutim, ništa nije moglo da utoli tu žeđ. Zašto se toliko znojio?

Mrlje na njegovoj pidžami imale su jak miris - pomalo mošusan - a znoj mu je blago mirisao na smolu. Kako je ovde vruće...

Kada je vratio bokal u frižider, ugledao je tanjir sa mariniranim mesom.

Video je krivudave krvave izlive koji su se lenjo mešali sa sosom i sirćetom i pošla mu je voda na usta. Ne pri pomisli da će ga ispržiti i jesti, već pri samoj zamisli da ga zagrize, da nabije zube u njega i da ga isisa. Da ispije svu krv.

KVRC Otabanao je do glavnog hodnika i bacio pogled na decu. Bendži se skvrčio

ispod Skubi Du posteljine, dok je Hejli blago hrkala sa rukom koja je visila sa dušeka, posežući u snu za slikovnicama koje su skliznule sa kreveta. Dok ih je posmatrao, ramena su mu se pomalo opustila i donekle je došao do daha. Izašao je u zadnje dvorište da se rashladi. Noćni vazduh je hladio osušeni znoj na njegovoj koži. Bio je kod kuće, sa svojom porodicom, i to ga može izlečiti od bilo čega. Oni će mu pomoći.

Oni će mu pružiti sve što mu bude bilo potrebno.

Kancelarija glavnog medicinskog istražitelja, Menhetn Nije bilo krvi na medicinskom istražitelju koji ih je dočekao. To je bilo krajnje neobično. Obično bi curila niz vodootporne kecelje i umazivala plastične rukave njihovih mantila sve do laktova. Ali, to danas nije bio slučaj. Medicinski istražitelj je ovog puta mogao da prođe i kao ginekolog sa Beverli Hilsa.

Predstavio se kao Goset Benet, tamnoput čovek sa tamnobraon očima, odlučnog lica iza plastičnog štita. „Upravo radimo punom parom", rekao je, rukom odmahujući u pravcu stolova. Sala za autopsiju bila je bučno mesto. Za razliku od operacione sale koja je sterilna i u kojoj vlada tišina, mrtvačnica je nešto sasvim suprotno - prostor pun komešanja uz zvuke grozničavog cvilenja testera, tekuće vode i naredbodavnih glasova lekara: „Radimo na osam leševa iz vašeg aviona."

Tela su ležala na osam stolova sa slivnicima napravljenim od nerđajućeg čelika. Avionske žrtve su se nalazile u različitim autopsionim fazama. Dvoje je već bilo „izdubljeno", što je značilo da je njihov grudni koš bio ispražnjen, a izvađeni unutrašnji organi stajali su u otvorenoj plastičnoj vreći kod njihovih cevanica.

Patolog je rezao uzorke na stolu za seciranje, nalik na ljudoždera koji secka meso i priprema ga za porciju ljudskog sašimija. 16 Ranjeni vratovi bili su secirani i kroz njih provučeni jezici, a koža lica bila je napola spuštena, kao maska od lateksa, izlažući lobanju otvorenu cirkularnom testerom. Jedan mozak je bio u procesu odvajanja od kičmenog stuba da bi nakon toga bio stavljen u formalin da očvrsne, što je predstavljalo poslednju etapu autopsije. Jedan od pomoćnih patologa stajao je u blizini sa velikom, krivom iglom u koju je bio udenut debeo voskiran kanap i punjenjem kojim je trebalo da ispuni ispražnjenu lobanju.

Dugačke baštenske makaze iz gvožđare dodavale su se sa stola na sto, gde je drugi pomoćnik stajao na metalnoj šamlici iznad otvorenog grudnog koša i lomio jedno po jedno rebro da bi celokupan grudni koš mogao da se izvuče odjednom, nalik na krvavu rešetku. Mirisalo je na mešavinu jela spravljenog od parmezana, metana i pokvarenih jaja.

„Nakon vašeg poziva, počeo sam da im ispitujem vratove", rekao je Benet. „Sva do sada secirana tela imaju rez koji ste pomenuli. Međutim, nema ožiljka.

Otvorena rana, precizna i čista kao nijedna koju sam dosad video."

Poveo ih je do neseciranog ženskog tela na stolu. Petnaest centimetara visok metalni podmetač bio je postavljen ispod njenog vrata tako da joj je glava pala unazad, uzdižući joj grudni koš i istežući vrat. Ef je ispitao kožu na ženinom vratu.

Primetio je bledu liniju - tanku kao da je isečena oštrim rubom papira - i pažljivo je razdvojio ranu. Bio je zatečen njenim čistim izgledom, kao i očiglednom dubinom. Ef je otpustio kožu i rez se lenjo zatvorio, nalik na pospani kapak ili usporeni osmeh. „Čime je ovo napravljeno?", upitao je. „Prirodnim putem nije, barem na osnovu onoga što znam", rekao je Benet. „Vidite li tu skalpelsku preciznost. Skoro kao da je izmereno u najtananijoj meri, kako u pogledu dužine, tako i dubine. Ali, krajevi su zaobljeni, što ukazuje na skoro organski izgled." „Koliko je rana duboka?", upitala je Nora. „Čist rez, direktno probija zid vratne aorte, ali tu se i zaustavlja. Ne izlazi na drugu stranu, ne probija arteriju." „Kod svih je takav slučaj?", zadihano će Nora. „Kod svih koje sam do sada pregledao. Svako telo ima taj rez, ali da me niste upozorili, moram da priznam, verovatno ga ne bih ni primetio. Naročito kada uzmemo u obzir sve ostalo što se sa ovim telima dešava." „Na šta konkretno ciljate?" „Doći ćemo i do toga. Dakle, svaki rez se nalazi na vratu, spreda ili sa strane.

Osim u slučaju jedne žene kojoj se rez nalazi na grudima, visoko iznad srca, i jednog muškarca kod kojeg smo morali da ga tražimo, da bismo ga najzad pronašli na gornjoj unutrašnjoj strani butine, iznad butne arterije. Svaka od rana je probila kožu i mišić, dospevši tačno do glavne arterije." „Igla?", nagađao je Ef. „Još preciznije od toga. Ja... moram da obavim detaljnije ispitivanje, tek smo na početku. A kad su ovi leševi u pitanju, ima toliko toga jezivog i neobjašnjivog.

Pretpostavljam da za ovo znate?" Benet ih je poveo do vrata hladnjače, koja je bila šira od garaže za dva automobila. Tu se nalazilo pedesetak kolica na kojima su se uglavnom nalazile crne kese sa telima preminulih u avionu, otkopčane do grudnog koša leševa. Nekoliko njih je bilo skroz otkopčano i videla su se naga tela - već izmerene težine i dužine i fotografisana - spremna za autopsiju. Tu je bilo i nekih osam leševa koji nisu bili sa leta 753, a koji su ležali goli na kolicima sa standardnim žutim etiketama okačenim na palce na nogama.

Zamrzavanje usporava raspadanje tela, na isti način na koji očuvava voće i povrće i odlaže kvarenje druge hrane. Međutim, tela izvučena iz aviona uopšte se nisu raspadala. I nakon trideset i šest sati od događaja, izgledala su^skoro isto onako sveža kao i kada je Ef prvi put kročio u avion. Sasvim suprotno leševima sa

žutom etiketom koji su se nadimali, zaudarali iz svih otvora na izlučevine koje liče na crne fekalije, dok im je koža poprimala tamnozelenu boju i odlike svenulosti usled isparavanja tečnosti. „Ovi mrtvaci su pravi lepotani", rekao je Benet.

Ef je osetio jezu koja nije imala nikakve veze sa temperaturom u hladnjači. On i Nora su došli do trećeg reda. Tela kao da nisu bila dugo mrtva, mada su izgledala nezdravo, sparušeno i beskrvno bledunjavo. Posedovala su karakterističan izgled preminulih, ali kao da su tek umrla, ne pre više od trideset minuta.

Krenuli su za Benetom nazad u salu za autopsiju, do leša žene u ranim četrdesetim, koja nije imala nikakvih istaknutih belega sem deceniju starog ožiljka od operacije slepog creva ispod linije bikinija. Bila je spremna za seciranje. Ali, umesto skalpela, Benet je posegnuo za instrumentom koji se nikada nije koristio u mrtvačnici. Bio je to stetoskop. „Ovo sam još ranije primetio", rekao je, pružajući stetoskop Efu. Ef je stavio slušalice u uši, a Benet je zamolio sve prisutne da prestanu da rade i budu tihi.

Pomoćnik patologa je pohitao da zatvori vodu.

Benet je spustio akustični deo stetoskopa na grudni koš leša, tik ispod grudnjače. Ef je slušao sa strepnjom, plašeči se šta bi mogao da čuje. Međutim, nije čuo ništa. Ponovo je pogledao u Beneta, na čijem se izrazu lica ništa nije moglo pročitati. Jednostavno je čekao. Ef je zaklopio oči i usredsredio se.

Slabo. Skoro nečujno. Zvuk grčenja, kao da se nešto vrpoljilo u blatu.

Usporen zvuk, skoro nečujan, tako da, sve u svemu, nije bio sasvim siguran da li ga umišlja.

Dodao je stetoskop Nori da i ona posluša. „Crvi?“, upitala je, pridižući se.

Benet je odrično zavrteo glavom. „Zapravo, kod ovih leševa uopšte nema takvih pojava, delimično jer nije ni došlo do raspadanja tkiva. Međutim, primetio sam da ima drugih zanimljivih nepravilnosti..."

Benet je rukom ostalima pokazao da nastave da rade, a onda je sa bočnog stola uzeo veliki skalpel broj 6. Umesto da započne seciranje na grudnom košu praveći uobičajeni rez u obliku slova Y, uzeo je teglu sa emajlirane police i stavio je ispod leve ruke leša. Naglo je zario sečivo skalpela preko unutrašnje strane zgloba, otvarajući tkivo kao koru pomorandže.

Prvo je prsnula neka bleda, svetlucava tečnost, delimično na njegove rukavice i bedro pri samom rezu, a potom je počela postojano da teče iz ruke i uliva se u teglu. Brzo je tekla, ali je onda, bez cirkulacionog pritiska iz mrtvog srca, polako počela da gubi na snazi nakon nekih osamdeset pet grama. Benet je spustio ruku da bi iscurilo još tečnosti.

Efovo zaprepašćenje Benetovim bezosećajnim rezanjem brzo je smenila zapanjenost pri samom pogledu na tečnost. To nije mogla da bude krv. Krv se zaustavlja i zgrušava nakon smrti. Ona ne curi kao mašinsko ulje.

Niti poprima belu boju. Benet je vratio ruku kraj leša i pridigao teglu da Ef

pažljivije pogleda.

Poručnice... leševi... oni su... „U prvi mah sam pomislio da se možda proteini razdvajaju, kao što ulje pluta na vodi“, rekao je Benet. „Ali, nije baš tako."

Tečnost je bila testastobele boje, skoro kao da je prokislo mleko ubačeno u krvotok.

Poručniče... oh, Isuse...

Ef nije mogao da veruje u šta je gledao.

Nora zapita: „I kod svih ostalih je isto?"

Benet je klimnuo glavom. „Svi su beskrvni. Nemaju krvi.“ Ef je pogledao u belu tečnost u tegli, i od same pomisli na punomasno mleko okrenuo mu se želudac.

Benet reče: „Ima toga još. Osnovna temperatura tela je povišena. Ona i dalje na neki način proizvode toplotu. Osim toga, pronašli smo tamne mrlje na nekim organima. Nije reč o nekrozi, preranoj smrti ćelija i živih tkiva, već više podseća na... modrice."

Benet je spustio teglu sa prozračnom tečnošću nazad na policu i pozvao pomoćnicu patologa. Sa sobom je ponela neprozirnu plastičnu kutiju, istu onakvu u kakvoj dobijate gotove supe. Skinula je poklopac, a Benet je iz posude izvadio organ koji je potom spustio na sto za seciranje. Tkivo je izgledalo kao omanje parče svežeg mesa kupljenog kod mesara. To je bilo nesecirano ljudsko srce.

Prstom obavijenim rukavicom ukazao je na mesto gde se ono spajalo sa arterijama. „Vidite li te zaliske. Kao da su se raspupeli. Ovakvi ne bi mogli da funkcionišu za života. Da se ne zatvaraju i otvaraju i pumpaju krv. Dakle, ova mana ne može biti urođena."

Ef je bio preneražen. Ova abnormalnost je predstavljala fatalnu grešku. Kao što je svakom anatomu dobro poznato, ljudi se razlikuju kako spolja, tako i iznutra.

Međutim, nepojmljivo je da bi ijedno ljudsko biće moglo da doživi zrelo doba sa ovakvim srcem.

Nora je upitala: „Da li imate istoriju bolesti za ovu pacijentkinju? Da bismo mogli da proverimo?" „Još ne. Verovatno nećemo imati do jutra. To nas i usporava I te kako. Uskoro ćemo završiti sa radom za večeras, a sutra dobijamo ispomoć. Želim da sve podrobno ispitamo. Kao, na primer, ovo."

Benet ih je poveo do odraslog muškarca srednje težine čije je telo bilo secirano. Vrat mu je bio izrezan do grla i grkljan i dušnik bili su izloženi pogledu tako da su se glasne žice videle odmah iznad grkljana.

Benet upita: „Vidite li ove vestibularne prevoje?“ Isto tako su poznate i kao „lažne glasne žice“- debele sluzave membrane čija je jedina funkcija da postoje i Štite prave glasne žice. One predstavljaju istinsku anatomsku zagonetku jer se mogu u potpunosti regenerisati, čak i nakon hirurškog otklanjanja.

Ef i Nora se nagnuše napred. Oboje su videli izraslinu iz vestibularnih prevoja, ružičastu, mesnatu izbočinu, ali ne nalik remetilačkoj ili nakaznoj tumornoj masi, već nešto što se granalo iz i unutar unutrašnjeg dela grla, ispod jezika.

Neobičan, činilo se prirodan izraštaj na mekanom, donjem delu vilice.

Izašli su napolje, brže nego obično. Oboje su bili duboko potreseni onim što su videli u mrtvačnici.

Ef je prvi progovorio. „Samo se pitam kada će stvari ponovo postati suvisle."

Obrisao je ruke osetivši vazduh na golim šakama. Zatim je osetio vrat nad svojim grlom, otprilike na mestu gde su se nalazili skoro svi rezovi. „Ravna i duboka ubodna rana na vratu. Virus koji usporava postmortem raspadanje s jedne strane, a opet je sasvim očigledno da uzrokuje prirodno postmortem izrastanje tkiva s druge strane?"

Nora reče: „To je nešto novo." „Ili... nešto, vrlo, vrlo staro."

Izašli su kroz zadnja vrata gde je Ef nepropisno parkirao svoj eksplorer koristeći propusnicu „hitna isporuka krvi". Poslednji tračci topline dana napuštali su nebo. Nora reče: „Treba da proverimo i ostale mrtvačnice, da vidimo da li i tamo pronalaze ovakve nepravilnosti."

Oglasio se alarm na Efovom mobilnom telefonu. Bio je to sms od Zaka:

De si???? Z „Sranje", rekao je Ef. „Zaboravio sam... ročište..." „Sada?", upita Nora pre nego što je uspela da se obuzda. „Dobro. Idi. Naći ćemo se kasnije..." „Ne, pozvaću ih... biće sve u redu." Pogledao je naokolo, osećajući kao da se raspolućuje. „Treba još jednom da pregledamo pilota. Zašto se njegova rana zatvorila, a kod drugih nije? Moramo da proniknemo u fiziopatologiju ovoga.“ „I kod ostalih preživelih."

Ef se namrštio, prisetivši se da su oni otišli. „Ne liči na Džima da tako zabrlja."

Nora je imala potrebu da odbrani Džima. „Ako im pozli, vratiče se.“ „Samo... što bi onda moglo da bude prekasno. Za njih, i za nas." „Šta ti to znači ’i za nas’?" „Prekasno da otkrijemo šta se dešava. Mora da negde postoji odgovor, objašnjenje. Razlog. Događa se nešto što je nemoguće, a mi treba da otkrijemo uzrok i zaustavimo ga."

Na trotoaru ispred glavnog ulaza na Prvoj ulici postavile su se novinarske ekipe da bi uživo prenosile događaje iz kancelarije medicinskog istražitelja. Gužva je privukla i priličan broj prolaznika čija se nervoza osećala izdaleka. U vazduhu

je lebdela atmosfera nespokojstva.

Iz gužve se izdvojio jedan čovek, osoba koju je Ef primetio i kada su ulazili u zgradu. Starac kose boje brezove kore, koji je hodao sa štapom predugim za njega, tako da ga je držao ispod visoko postavljene srebrne drške kao da je motka. Ličio je na Mojsija iz večernjih pozorišnih predstava, sem što je bio besprekorno odeven, zvanično i staromodno, u svetlocrni mantil preko odela od gabardena, a nosio je i lanac sa zlatnim satom prikačen za prsluk. Ono što je bilo čudno jeste to da je pored takvog nesvakidašnjeg odela nosio sive, vunene rukavice bez prstiju. „Doktore Gudvederu?"

Starac je znao njegovo ime. Ef ga je podrobno pogledao još jednom i upitao: „Da li se poznajemo?" Čovek je imao specifičan izgovor, možda mu je maternji bio neki slovenski jezik. „Video sam vas na kutiji. Na televiziji, hoću da kažem. Znao sam da ćete biti ovde.“ „Vi mene čekate?" „Ono što imam da vam saopštim, doktore, veoma je važno. Od neprocenjive je važnosti."

Efovu pažnju je privukla drška na vrhu starčevog štapa - srebrna vučja glava. „Pa, ne mogu sada... javite se u moju kancelariju, zakažite sastanak..." Pomerio se i počeo da okreće broj na mobilnom telefonu.

Starac je izgledao uznemireno, kao uzrujan čovek koji je pokušavao da bude smiren. Namestio je svoj najbolji džentlmenski osmeh i predstavio se Efu i Nori. „Zovem se Abraham Setrakijan. Što vama, naravno, ništa ne znači." Štapom je pokazao na mrtvačnicu. „Videli ste ih unutra. Putnike iz onog aviona."

Nora upita: „Vi nešto znate o tome?" „I te kako", odgovorio je, uzvraćajući joj zahvalnim osmehom. Setrakijan je ponovo pogledao ka mrtvačnici, nalik na čoveka koji nakon predugog ćutanja nije bio siguran odakle da počne. „Uočili ste da se nisu previše promenili, zar ne?"

Ef je zaklopio telefon pre nego što je uspostavio vezu. Starčeve reči su bile odjek njegovih iracionalnih strahova. „O kakvoj nepromenljivosti govorite?", upitao je. „Mrtvi. Tela se ne raspadaju."

Ef reče, više zabrinut nego zainteresovan: „Dakle, to je ono što ljudi naokolo pričaju?" „Meni niko ništa nije morao da kaže, doktore. Ja znam." „Vi znate", rekao je Ef. „Recite nam", rekla je Nora, „šta još znate?"

Starac je pročistio grlo. „Jeste li pronašli... kovčeg?"

Ef je osetio kako se Nora pridiže desetak centimetara sa trotoara. Ef zapita: „Šta ste rekli?" „Kovčeg. Ako je kod vas, onda i dalje imate njega."

Nora upita: „Njega, a koga to?"

„Uništite ga. Odmah. Ne zadržavajte ga radi proučavanja. Morate da uništite kovčeg, bez oklevanja."

Nora je zavrtela glavom. „Nestao je", rekla je. „Ne znamo gde je."

Setrakijan je progutao pljuvačku, gorko razočaran. „Toga sam se i pribojavao." „A zašto da ga uništimo?", upitala je Nora.

Ef ih je prekinuo, obraćajući se Nori: „Ako se ova priča širi među ljudima, nastaće panika." Pogledao je u starca. „Ko ste vi? Gde ste sve to čuli?“ „Ja držim zalagaonicu. Ništa ja nisam čuo. To su stvari koje znam.“ „Znate?“, upita Nora. „Kako znate?“ „Molim vas.“ Sada se usredsredio na Noru koja je bila spremnija da ga sasluša. „Ono što ću vam sada reći ne izgovaram olako. Govorim vam iz očaja i najiskrenije moguće. Ona tela unutra!“ Pokazao je na mrtvačnicu. „Kažem vam da se moraju uništiti pre nego što padne noč." „Uništiti?", upitala je Nora, prvi put se prema njemu ophodeći s odbojnošću. „Zašto?" „Savetujem vam spaljivanje. Kremaciju. To je jednostavno i sigurno." „To je on“, izgovorio je nečiji glas sa bočnih vrata. Službenik mrtvačnice je predvodio uniformisanog njujorškog policajca prema njima. Prema Setrakijanu.

Starac nije obraćao pažnju na njih, već je počeo da govori brže. „Molim vas.

Skoro da je prekasno." „Eno, tamo", rekao je službenik mrtvačnice dospevši do njih i pokazujući policajcu Setrakijana. „To je taj tip."

Ljubazan i prilično nezainteresovan policajac obratio se Setrakijanu. „Gospodine?"

Setrakijan nije obraćao pažnju na njega, izlažući ono što je imao da kaže Nori i Efu. „Primirje je prekršeno. Drevni, sveti sporazum. To je učinio čovek koji više nije čovek, već sam užas. Hodajući, proždrljivi užas." „Gospodine", obratio mu se policajac. „Mogu li da popričam sa vama, gospodine?"

Setrakijan je zgrabio Efa za ručni zglob ne bi li ga naterao da obrati pažnju na ona što je govorio. „On je sada ovde, ovde u Novom svetu, u ovom gradu, upravo danas. Ove noći. Da li me razumete? Mora biti zaustavljen."

Starčevi prsti bili su iskrivljeni, nalik na kandže. Ef je ustuknuo od njega, ne pregrubo, ali dovoljno da se ovaj zatetura. Štapom je tresnuo policajca po ramenu, zamalo po licu, a policajčeva dotadašnja nezainteresovanost preobrazila se u bes. „Dosta je bilo", rekao je policajac, oduzimajući mu štap i hvatajući ga ispod mišice. „Idemo." „Morate ga ovde zaustaviti", nastavio je Setrakijan dok ga je policajac odvlačio.

Nora se okrenula prema službeniku mrtvačnice. „O čemu se ovde radi? Šta to radite?"

Pre nego što je odgovorio, službenik je pogledao njihove identifikacione kartice koje su im visile na grudima i na kojima je crvenim slovima pisalo CKB. „Pre nekog vremena je pokušao da uđe predstavljajući se kao nečiji član porodice.

Insistirao je da vidi mrtva tela." Službenik je pogledao u starca kojeg su odvodili. „Pominjao je neke vampire."

Starac je nastavio da govori. „Svetlost sa ultraljubičastim zracima", povikao je preko ramena. „Prevucite ultraljubičaste zrake preko tela..."

Ef se zgrčio u mestu. Da li je on to dobro čuo? „Tada ćete videti da sam u pravu", povikao je starac pre nego što su ga strpali na zadnje sedište kruzera. „Uništite ih. Sada. Pre nego što bude prekasno..."

Ef je gledao kada su zalupili vrata pred starcem koji je i dalje pričao, a potom je policajac seo za upravljač i krenuo.

Dodatne neprilike Efov poziv se oglasio četrdeset minuta posle termina za Kelino, Zakovo i njegovo pedesetominutno savetovanje sa doktorkom Ingom Kempner, porodičnim terapeutom kojeg im je dodelio sud. Odahnuo je što nije morao da sedi u njenoj kancelariji na prvom spratu predratne Astorije, zgrade izgrađene od mrkog peščanika, u kojoj je trebalo da se donese odluka o starateljstvu.

Ef je objašnjavao razlog zakašnjenja preko doktorkinog spikerfona. „Dozvolite mi da objasnim, čitav vikend sam proveo radeći na krajnje komplikovanom slučaju. Slučaju mrtvog aviona na Kenediju. Nisam imao izbora."

Doktorka Kempner reče: „Ovo nije prvi put da ste propustili da dođete na ugovoreni sastanak." „Gde je Zak?“, upitao je. „U čekaonici", odgovori doktorka Kempner.

Ona i Keli su razgovarali bez njega. Odluka je već doneta. Sve je bilo okončano i pre nego što je započeto. „Gledajte, doktorko Kempner... sve što tražim od vas jeste da ovaj sastanak zakažete za neki drugi put..." „Doktore Gudvederu, bojim se da...“ „Ne, čekajte, molim vas, sačekajte." Odmah je prešao na stvar. „Gledajte, da li sam ja savršen otac? Ne, nisam. Priznajem. Dobijam dodatni poen za iskrenost, zar ne? Zapravo, nisam siguran ni da želim da budem ’savršen’ otac i vaspitam nekog nesposobnjakovića koji za ovaj svet neće učiniti ništa. Ali, ono što znam jeste da želim da dam sve od sebe da budem najbolji otac. Jer to je ono što Zak i zaslužuje. I to mi je u ovom trenutku jedini cilj." „A radite sve suprotno", rekla je doktorka Kempner.

Ef je pokazao uzdignut srednji prst prema telefonu. Nora je stajala tek malo dalje od njega. Osećao je bes, ali je svejedno bio osetljiv i ranjiv. „Slušajte me", rekao je Ef, dajući sve od sebe da ostane pribran. „Znam da znate da sam reorganizovao svoj život zbog ove situacije, zbog Zaka. Osnovao sam odeljenje CKB u Njujorku upravo zato da bih mogao da budem ovde, blizu njegove majke, da bi mogao nesmetano da viđa oba roditelja. Obično imam utvrđen raspored tokom sedmice, pouzdan raspored sa utvrđenim vremenom kada nisam dežuran. Radim dve smene tokom vikenda da bih naredna dva imao slobodno." „Da li ste prisustvovali sastanku Udruženja za lečenje od alkoholizma ovog vikenda?"

Ef je ućutao. Potpuno se izduvao. „Da li ste vi mene uopšte slušali?" „Da li ste osetili potrebu da pijete?" „Ne", zagroktao je, zdušno se trudeći da ostane pribran. „Ne pijem već dvadeset i tri meseca, ali to je vama dobro poznato."

Doktorka Kempner reče: „Doktore Gudvederu, ovde ne govorimo o tome ko vaše dete više voli. U ovakvim slučajevima, to nije ni važno. Divno je što oboje toliko brinete i što ste tako posvećeni. Vaša privrženost Zaku je očigledna. Ali, kao što je to često slučaj, izgleda da ne postoji način da se spreči da sve ovo ne preraste u takmičenje između vas i vaše bivše žene. Država Njujork ima propise kojih moram da se pridržavam kada sudiji dajem mišljenje i predlog o pojedinom slučaju. “ Ef je progutao gorku pljuvačku. Pokušao je da je prekine, ali ona je nastavila da priča. „Od početka ste se protivili prvobitnoj nameri suda kome će da odredi starateljstvo. Protiv toga ste bili u svakoj fazi. Ja na to gledam kao na činjenicu koliko vam je stalo da zadržite Zakarija. Isto tako ste pokazali veliki lični napredak, to je očigledno i vredno divljenja. Međutim, sada smo došli do toga da ste iskoristili sva moguća pravna sredstva, ako baš želite da znate, za dobijanje starateljstva. Što se viđenja deteta tiče, to nikada nije predstavljalo problem..." „Ne, ne, ne", promumlao je Ef, nalik na čoveka koji je upravo gledao u automobil koji će ga pokositi. To je bio isti onaj osećaj potonuća koji je imao čitavog vikenda. Pokušao je da vrati film unazad - na sebe i Zaka kada su sedeli u njegovom stanu, jeli kinesku hranu i igrali video-igrice. Tada su imali čitav bogovetni vikend pred sobom. Kakav je to bio divan osećaj. „Doktore Gudveđeru, ono što želim da istaknem", rekla je doktorka Kempner, „jeste to da ne vidim razlog da se stvar odugovlači."

Ef se okrenuo ka Nori, koja je pridigla pogled ka njemu, u trenutku shvativši kroz šta je upravo prolazio. „Vi mi možete reći da je okončano", odšaptao je Ef u telefon. „Ali, nije završeno, doktorko Kempner. I nikada neće ni biti." Nakon što je to izgovorio, prekinuo je vezu.

Okrenuo se na drugu stranu, znajući da će ga Nora u ovom trenutku poštovati i

da mu neće prilaziti. Zbog toga joj je bio zahvalan, jer oči su mu bile pune suza koje nije želeo da ona vidi.

PRVA NOĆ

Samo nekoliko sati kasnije, u podrumskoj mrtvačnici Odeljenja glavnog medicinskog istražitelja na Menhetnu, doktor Benet je dovršavao posao nakon priličnog dugog radnog dana. Trebalo je da bude iscrpljen, ali je, zapravo, bio očaran. Nešto nesvakidašnje se dešavalo. Izgledalo je kao da su se davno utvrđene činjenice o smrti i raspadanju tkiva sada nanovo ustanovljavale, i to upravo ovde, u ovoj prostoriji. Ove pojave prevazilazile su granice postojeće medicine, same biologije ljudskih bića... zapravo, čak su se mogle svrstati i u sferu čuda.

Kao što je i bilo planirano, zaustavio je sve autopsije za taj dan. Neki drugi poslovi su nastavljeni, kao što su bila ispitivanja sudsko-medicinskih istražitelja na spratu van odeljenja, tako da je mrtvačnica pripadala samo Benetu. Primetio je nešto nakon posete doktora iz CKB-a, nešto u vezi sa uzorcima krvi koje je uzeo, prozračne tečnosti koju je sakupio u posudi za uzorke. Sklonio ju je u zadnji deo jednog od frižidera sakrivši je iza neke staklarije, kao što bi se ostavilo poslednje parče dobrog kolača u zajedničkom frižideru.

Odvrnuo je poklopac i zavirio u tečnosti. Sedeo je na stolici bez naslona za stolom za ispitivanje uzoraka kraj sudopere. Nakon nekoliko trenutaka, površina dvestotinak grama bele krvi zatalasala se i Benet se skresao. Duboko je udahnuo ne bi li došao k sebi. Nakratko je razmislio šta da radi, a onda je izvadio istovetnu posudu sa police iznad. Napunio ju je istom količinom vode i stavio jednu teglu pored druge. Morao je da proveri da uzrok komešanja tečnosti nije bila vibracija prolazećeg kamiona na ulici ili tome slično.

Posmatrao je i čekao.

Ponovo se dogodilo. Gusta bela tečnost se promeškoljila, video je sopstvenim očima, dok se površina neuporedivo tečnije vode nije ni zatalasala.

Nešto se pomeralo unutar uzorka krvi.

Benet je opet porazmislio, Prosuo je vodu niz slivnik, a onda je polako počeo da presipa uljanu belu krv iz jedne u drugu posudu. Tečnost je bila sirupasta i sporo se ali fino slivala. Nije primetio da je išta prošlo kroz tanan mlaz. Na dnu prve posude ostao je tanak sloj bele krvi, ali ni tu nije ništa uočio.

Spustio je drugu posudu i ponovo je posmatrao i čekao.

Nije morao dugo da posmatra. Površina se zatalasala, a Benet je skoro poskočio sa stolice.

Tada je začuo neki šum iza sebe, zvuk grebanja ili šuškanja. Okrenuo se, i ovako napet zbog ovog otkrića. Lampe iznad njega su osvetljavale prazne očišćene čelične stolove iza njega. Površina svakog od njih bila je detaljno obrisana, dok su podni odvodi bili očišćeni. Tela žrtava leta 753 bila su zaključana u velikoj hladnjači tik do mrtvačnice.

Možda su pacovi. Nije bilo načina da štetočinama onemoguće ulaz u zgradu sve su pokušali. U zidovima, možda. Ili ispod podnih odliva. Poslušao je još koji trenutak, a onda se ponovo usredsredio na posudu.

Ponovo je presuo tečnost iz jedne posude u drugu, s tim što je ovog puta stao na pola etape. Količina tečnosti u obe posude bila je otprilike ista. Postavio ih je

ispod lampe i posmatrao mlečnu površinu ne bi li uočio kakve tragove života.

I ponovo se dogodilo. U prvoj posudi. Ovog puta je to zazvučalo kao plop, skoro kao kada mala riba proguta nešto na površini mutne bare.

Benet je posmatrao i drugu posudu sve dok nije zadovoljio znatiželju, a onda je prosuo sadržaj u slivnik. Zatim je ponovio istu radnju, nanovo razdvajajući sadržaj u dve staklene posude.

Zvuk sirene sa ulice naprasno ga je uspravio na stolici. Zvuk se potom izgubio u daljini, a onda je u sasvim očekivanoj mrtvoj tišini ponovo začuo nekakve zvuke.

Podsećalo ga je na zvuke pomeranja, dopiralo je odnekuda iza njega. Ponovo se okrenuo, imajući utisak da je podjednako paranoičan koliko i šašav. Prostorija je bila prazna, a u mrtvačnici sve sterilno i mirno.

A, opet... nešto je pravilo te zvuke. Skliznuo je sa stolice i zastao, primiren, polako okrećući glavu na jednu, pa na drugu stranu, ne bi li utvrdio odakle dopire zvuk.

Kao što je i naslućivao, usredsredio se na čelična vrata hladnjače. Napravio je nekoliko koraka prema njoj, dok su mu sva čula bila napeta do krajnjih granica. Šuškanje. Komešanje, Kao da je dopiralo iznutra. Proveo je i više nego dovoljno vremena u ovim podrumskim prostorijama da bi ga uplašila blizina mrtvih... ali onda se prisetio posmrtnih promena kod ovih leševa. Bilo je očigledno da ga je uznemirenost navela da razmišlja u okvirima uobičajenih tabua u vezi sa mrtvima. Sav njegov posao sastojao se od radnji koje su se kosile sa normalnim ljudskim nagonima. Seciranje leševa. Skrnavljenje mrtvih i guljenje lica sa lobanja.

Rezanje organa i dranje genitalija. Sam se sebi nasmešio u praznoj prostoriji. Pa, u osnovi je, ipak, bio normalan.

Svest se igrala njime. Verovatno je bio neki kvar u ventilacionom sistemu ili tome slično. U hladnjači se nalazio bezbednosni prekidač, veliko crveno dugme, u slučaju da neko greškom ostane unutra.

Ponovo se okrenuo ka posudama. Posmatrao ih je iščekujući još neki pokret.

Poželeo je da je poneo laptop sa sobom da bi pribeležio misli i utiske.

Plop.

Ovog puta je bio pripravan, srce mu je bubnjalo, ali telo mu nije reagovalo. U prvoj posudi je sve bilo mirno. Izlio je tečnost iz druge posude i treći put je razdelio, otprilike po tridesetak grama u svaku.

Kada je to uradio, učinilo mu se da je video da nešto povlači tečnost iz prve u drugu posudu. Nešto veoma tanko, ne više od neka četiri centimetra dužine, ako je uopšte video ono što je mislio da je video...

Glista. Crv. Da li je ovo bila parazitska bolest? Bilo je raznolikih primera parazita koji su preoblikovali domaćine kako bi stvorili uslove za reprodukciju. Da li je to bilo objašnjenje za čudnovate postmortem promene koje je uočio na stolu za autopsiju?

Pridigao je posudu i prodrmao istanjenu belu tečnost ispod svetlosti. Pažljivo je izbliza posmatrao sadržinu... da... ne jednom već dvaput se nešto promeškoljilo

unutra. Zavijugalo. Nešto što je bilo tanko kao žica i belo kao tečnost koja ga je okruživala. Pomeralo se veoma brzo.

Benet je morao to da izdvoji. Da ga stavi u formalin, a potom prouči i identifikuje. Ako je pronašao ovog, onda je imao na desetine, možda i na stotine, možda... ko zna koliko, koji kruže unutar drugih tela u...

Oštar zvuk udarca iz hladnjače, bang, prenerazio ga je, učinio da poskoči, ispustivši posudu iz ruke. Pala je na sto, ali nije se razbila več je zvekečuči poskočila u sudoperu. Iz nje je iscurio i raspršio se sadržaj. Benet je skrenuo pogled sa prljavštine i bacio se u potragu za glistom u besprekorno čistom lavabou.

Tada je osetio nekakvu toplotu na gornjoj strani leve ruke. Malo bele krvi je prsnulo na njega, i sada mu je peckalo kožu. Nije ga peklo, več blago nagrizalo, ali dovoljno da izazove nelagodu. Brzo je pustio hladnu vodu da mu teče preko ruke i obrisao ju je o mantil, pre nego što bi mu se oštetila koža.

Onda se okrenuo ka hladnjači. Udarac koji je malopre čuo ni u kom slučaju nije mogao da bude električni kvar, već bi se pre činilo da nosila na točkovima udaraju u druga nosila. Nemoguće... ponovo je osetio bes. Njegova glista samo što je skliznula niz slivnik. Uzeće drugi uzorak krvi i izdvojiće tog parazita. Ovo je bilo njegovo otkriće.

I dalje brišući ruku o mantil, otkoračao je do vrata i povukao ručicu, otvarajući ih. Šištaj ustajalog, hladnog vazduha preplavio ga je pošto su se vrata širom otvorila.

Nakon što je Džoan Las izbavila sebe i ostale iz izolacionog odeljenja, iznajmila je automobil ne bi li se odvezla pravo u vikendicu jednog od partnera i osnivača njene advokatske kancelarije u Nju Kananu, u Konektikatu. Već je dvaput morala da kaže vozaču da se zaustavi da bi mogla da povraća kroz prozor. Uzrok tome je kombinacija gripa i slabih živaca. Ali, nema veze. Sada je bila i žrtva i advokat. Oštećena strana i krstaš-branilac. Borila se za naknadu porodica preminulih, kao i za četvoro srečnika koji su preživeli. Prestižna kompanija Kaminsa, Pitersa i Lili mogla bi da dobije četrdeset procenata najveće zajedničke odštete ikada isplaćene, veće i od „Vioksa“, čak i od „Vorldkoma“.

Džoan Las, partner.

Misliš da ti ide odlično u Bronksvilu, sve dok se ne provozaš do Nju Kanana.

Bronksvil, Džoanin dom, zapravo je jedno zeleno seoce u okrugu Vestčester, dvadeset i pet kilometara severno od centra Menhetna, dvadeset i osam minuta vožnje vozom metro-nort. Rodžer Las se bavio međunarodnim finansijarna kod Kluma i Farštajna, i često je putovao u inostranstvo. I Džoan je nekada mnogo putovala, međutim, pošto posle rođenja dece to ne bi izgledalo dobro, morala je malo da uspori. Svejedno, putovanja su joj nedostajala, i baš se lepo provela prethodne nedelje u Berlinu, u hotelu Ric-Karlton na Potsdamu. Ona i Rodžer su se toliko navikli na život u hotelima da su i u svoj dom uveli slične navike. Imali su zagrejan pod u kupatilima, u prizemlju se nalazila sauna, dvaput nedeljno su

naručivali sveže cveće, svakog dana su imali zaposlenog baštovana, a naravno i domaćicu i kućnu pomoćnicu. Sve nalik hotelskoj usluzi, sem što nisu nameštali krevete na hotelski način i nisu stavljali čokoladicu na jastuk u zajedničkoj postelji.

To što su pre nekoliko godina kupili kuću u Bronksvilu, kraju gde se nije mnogo gradilo i gde je porez bio strašno visok, za njih je bio krupan korak. Ali sada, kada je osetila kako je to obitavati u Nju Kananu, gde je glavni partner Dori Kamins živeo kao feudalni lord na imanju sa tri kuće, privatnim veštačkim jezercetom sa ribama, konjskim stajama i stazom za jahanje, Bronksvil joj se po povratku učinio kao stran, provincijski, čak... i monoton.

Od kada je pristigla kući, spavala je i probudila se iz nemirne kasnopopodnevne dremke. Rodžer je još uvek bio u Singapuru, a ona je neprestano čula neke zvuke u kući, zvuke koji su je najzad uplašili i probudili. Bila je uznemirena i puna zebnje. Prepisala je to sastanku, možda najvažnijem sastanku u svom životu.

Džoan je izašla iz radne sobe, pridržavajući se za zid dok se spuštala u prizemlje. Ušla je u kuhinju kada je Niva, divna guvernanta njene dece, čistila nered od večere, brišući mokrim sunđerom mrvice sa stola. „Oh, Niva, to sam mogla i ja da uradim", rekla je Džoan potpuno neiskreno, tabanajući pravo do visoke staklene vitrine gde je držala lekove. Niva je bila haićanska baka koja je živela u Jonkersu, obližnjem gradiću. Imala je pedeset i nešto godina, mada je izgledala kao da ne stari, uvek obučena u cvetnu haljinu do gležnjeva i obuvena u udobne konvers patike. Niva je unosila prekopotrebni mir u dom Lasovih. Oni su bili prilično užurbana porodica: Rodžer je stalno putovao, Džoan je provodila po čitav dan u gradu, a uz dečje obaveze u školi i vanškolske aktivnosti sve je išlo u šesnaest različitih pravaca. Niva je bila porodično kormilo i Džoanino tajno oružje koje je omogućavalo da kuća funkcioniše kako treba. „Džoan, baš i ne izgledaš dobro." „Džoan“ i „izgledaš“ su na Nivinom ostrvskom pevušenju zvučali kao „Džon“ i „daš". „Oh, samo sam malo iscrpljena." Popila je nekoliko tableta motrina i flekserilsa, a onda sela za kuhinjski sto i otvorila časopis Divna kuća. „Trebalo bi nešto da pojedeš", predložila je Niva. „Boli me kada gutam", odgovorila je Džoan. „Onda barem pojedi malo supe", naredila je Niva i otišla da je donese.

Niva je bila kao majka svima njima, a ne samo deci. Pa zašto se i prema Džoan ne bi neko ophodio majčinski? Sam Bog zna da njena prava majka - dvaput razvedena, sa apartmanom u Hijali na Floridi - nije bila dorasla toj ulozi. A ono što je bilo najbolje... Pa, kada bi Niva preterala sa svojim šašavim zanovetanjem, Džoan je mogla jednostavno da je pošalje negde sa decom. Najbolji. Mogući.

Aranžman. „Čula sam za onaj afion." Niva je pridigla pogled sa otvarača za konzerve i pogledala u Džoan. „Ništa to ne valja. Zlo."

Džoan se nasmešila Nivi i njenom simpatičnom tropskom sujeverju, ali je taj osmeh iznenada prekinuo oštar bol u vilici.

Dok se zdela sa supom grejala u zujavoj mikrotalasnoj pećnici, Niva je prišla da pogleda Džoan, spuštajući joj svoju grubu braon ruku na čelo, ispipavajući žlezdani deo Džoaninog vrata prstima sa sivim noktima. Džoan se povukla u bolu. „Loše naduveno", rekla je Niva.

Džoan je zaklopila časopis. „Možda bi trebalo da se vratim u krevet."

Niva se povukla za korak i čudno je gledala u Džoan. „Trebalo bi da se vratiš u bolnicu."

Džoan bi se od srca nasmejala da je znala da je neće boleti. Nazad u Kvins? „Imaj poverenja u mene, Niva. Meni je mnogo bolje ovde kad ti o meni brineš.

Osim toga - slušaj onog ko zna. Sva ona bolnička zbrka bila je predstava za osiguravajuća društva koju pravi aviokompanija. Sve za njihovu korist, a ne za moju.“ Dok je trljala bolan i otečen vrat, Džoan je zamislila nadolazeću parnicu i tada se ponovo oraspoložila. Bacila je pogled po kuhinji. Baš čudno kako joj je kuća, u koju je uložila toliko vremena i novca za sređivanje i osmišljavanje detalja, odjednom izgledala... otrcano.

Kamins, Piters, Lili... i Las. Tada su deca ušla u kuhinju, Kini, stariji, i Odri, još beba, koja je cmizdrila zbog neke igračke. Njihovi glasovi su joj tako zazvečali u glavi da ju je odjednom spopala neizdrživa želja da ih odalami tako jako da odlete preko kuhinje. Međutim, uspela je da se savlada, kao i uvek kanališući agresiju prema deci u neiskren entuzijazam, postavljajući ga kao zid oko svog besa. Zaklopila je časopis i pridigla glas ne bi li ih utišala. „Da li biste voleli da dobijete svako svog ponija i da imate svoje malo jezero?"

Poverovala je u to da je svojim velikodušnim podmićivanjem uspela da utiša decu, iako je to zapravo učinio njen osmeh, upadljiv, iskeženih očnjaka, koji je odisao čistom mržnjom koja ih je uplašila i oduzela svaku želju da se oglase.

Za Džoan se trenutna tišina pretvorila u blaženstvo.

Policija je dobila poziv da se na izlazu tunela u središnjem Kvinsu nalazi go čovek. Oglašen je u 10:50 kao lični poziv manjeg prioriteta. Jedinica iz 1-7 pristigla je u roku od osam minuta i naišla na veliku gužvu, goru nego što je to uobičajeno za nedelju uveče. Nekoliko vozača je trubilo i upućivalo ih na gornji deo grada. Osumnjičeni, vikali su, debeli tip koji na sebi nema ništa sem crvene etikete na nožnom palcu, već je otišao dalje. „Ovde su mi deca!“, povikao je neki čovek u ulubljenom dodž karavanu.

Poručnik Karn, vozač, obratio se svom partneru, poručniku Lupu: „Kladim se da je od onih iz Park avenije. Regularni gost seks-kluba. Malo se naduvao pre svoje vikend seksi-zabave.“

Poručnik Lupo se raspojasao i otvorio vrata. „Ja sam zadužen za saobraćaj.

Ljubavnik je samo tvoj.“ „Baš ti hvala“, rekao je poručnik Karn kada je ovaj zalupio vrata. Uključio je sirenu i strpljivo sačekao da mu se automobili uklone s puta - pa nisu ga valjda dodatno plaćali da bi nekud preterano žurio.

Vozikao se kroz Trideset i osmu ulicu, bacajući pogled na sporedne ulice.

Valjda neće biti neki problem pronaći debelog i golog lutalicu. Ljudi na trotoarima opušteno su šetali, nisu bili uznemireni. Jedan uslužni građanin, koji je pušio ispred bara, ugledao je sporovozni policijski kruzer i zakoračio napred pokazujući mu uz ulicu.

Pristigao je i drugi, i treći poziv, oba su se ticala golog muškarca ispred glavnog sedišta Ujedinjenih nacija. Poručnik Karn je nagazio na gas, priželjkujući da svrši s tim. Vozio je pored osvetljenih zastava svih nacija članica koje su lepršale ispred ulaza za posetioce na severnom kraju zgrade. Plave barikade njujorške policije bile su postavljene posvuda, kao i betonske zapreke protiv automobila-bombe.

Karn je usporio kraj grupe policajaca koji su se dosađivali kraj barikada. „Gospodo, tražim debelog, golog čoveka.“ Jedan od policajaca je slegnuo ramenima. „Mogao bih da vam ustupim nekoliko telefonskih brojeva."

Gabrijel Bolivar se u limuzini vratio u svoj novi dom na Menhetnu, dve kuće koje su se u ovom trenutku potpuno renovirale na ulici Vestri u Trajbeki. Kada bude gotov, njegov dom će se sastojati od trideset i devet soba površine hiljadu petsto kvadratnih metara, bazena sa mozaikom na dnu, odeljenja za poslugu sačinjenu od šesnaest ljudi, podrumskog snimateljskog studija i bioskopske dvorane sa dvadeset i šest sedišta.

Samo je prostrani apartman na krovu kuće bio dovršen i opremljen, jer su požurili da ga završe dok je Bolivar bio na evropskoj turneji. Preostale sobe na nižim spratovima bile su u fazi grubih radova, neke okrečene, dok su druge i dalje bile prekrivene folijama i izolacionim materijalom. Piljevina se nalazila posvuda, na svakoj površini i u svim pukotinama. Bolivarov menadžer ga je obavestio o napretku radova, ali Bolivar nije bio zainteresovan za proces, već samo za krajnji ishod njegove uskoro gotove raskošne i dekadentne palate.

Njegova turneja „Uplakani Isus“ baš i nije najbolje prošla. Promoteri su morali da porade na tome da ispune gledalište da bi Bolivar mogao istinski da tvrdi da su mu svi koncerti bili rasprodati, što se na kraju i dogodilo. Onda se čarter avion koji je vozio muzičare pokvario u Nemačkoj, i umesto da sačeka sa ostalim članovima, Bolivar je pristao da otputuje kući komercijalnim letom. Još uvek je osećao posledice te svoje velike greške. Zapravo, bivalo mu je sve gore.

Ušao je kroz glavni ulaz zajedno sa obezbeđenjem i tri mlade dame iz kluba.

Nekoliko njegovih krupnijih dragocenosti već je bilo useljeno, uključujući crne

mermerne pantere smeštene s obe strane šest metara visokog foajea. Za dva plava bureta pričalo se da su pripadala Džefriju Dameru, a tu je bilo i mnoštvo uramljenih slika Marka Rajdena, Roberta Vilijamsa, Četa Zara. Bile su to velike i skupocene stvari. Pritiskom na nepričvršćen prekidač za svetlo na zidu uključio se niz reflektora čija se svetlost pela uz mermerno stepenište, iznad velikog, krilatog uplakanog anđela neodređenog porekla, „izbavljenog“ iz neke rumunske crkve tokom vladavine Čaušeskua. „Divan je“, rekla je jedna od devojaka, pridižući pogled ka anđelovim zasenčenim, tokom vremena pohabanim crtama lica.

Bolivar se zateturao blizu velikog anđela, preplavljen bolom u stomaku koji je bio nešto više od grča, pre kao udarac jednog unutrašnjeg organa u drugi. Zgrabio je anđelovo krilo da se održi na nogama, a devojke su se nagnule nad njega. „Bejbi“, gugutale su, pomažući mu da se pridigne. Pokušao je da odagna bol.

Da mu nije neko sipao nešto u piće u klubu? To se i ranije dešavalo. Isuse, devojke su ga i ranije opijale, očajnice koje nisu birale način samo da budu sa Gabrijelom Bolivarom - da obljube legendu ispod sve te šminke. Odgurnuo je sve tri od sebe, odmahujući rukom ka svom obezbeđenju, uspravljajući se uprkos bolu.

Obezbeđenje je ostalo dole dok je iskoristio svoj srebrom obložen štap da potera devojke uz vijugave stepenice od belog mermera prošaranog plavim žilicama do apartmana na vrhu.

Ostavio je devojke da se počaste još kojim pićem i da se srede u drugoj spavaćoj sobi. Bolivar se zaključao u glavno kupatilo, izvadio svoju zalihu vikodina i popio dve lepe, bele pilule zajedno sa gutljajem viskija. Protrljao je vrat, masirajući bolno grlo, zabrinut za svoj glas. Poželeo je da pusti vodu kroz slavinu u obliku gavranove glave i zapljuska lice da se rashladi, ali bio je našminkan. U klubovima ga niko ne bi prepoznao bez šminke. Zurio je u bolesno bledilo šminke, ispijene, senkovite obraze, mrtvački crne zenice kontaktnih sočiva.

On je, zapravo, bio izuzetno lep čovek, a to nije mogla da prikrije nikakva šminka, i znao je da je to deo tajne njegovog uspeha. Čitava njegova karijera zasnivala se na kvarenju lepote. Zavodio je čulo sluha trenucima uzvišenog muziciranja samo da bi ga potom podrio gotskim vrištanjem i industrijski deformisanim zvukom. Ali, to je ono što je omladina tražila. Naruženu lepotu. Potkopanu dobrotu.

Lepa ružnoča. Mogući naziv njegovog sledećeg CD-a. „Zlokoban nagon“ je u Americi prodat u tiražu od šeststo hiljada primeraka samo tokom prve nedelje. Prilično za post-mp3 doba, ali i dalje manje za skoro pola miliona od „Raskošnih zverstava". Ljudi su se već navikli na njegovu osobenost, kako na pozornici tako i van nje. On više nije bio protivnik svega normalnog, onaj kojeg su Volmart marketi uživali da pljuju, kao i verski nastrojena Amerika - uključujući i njegovog oca - koja se klela da će mu se suprotstaviti.

Zanimljivo kako se njegov otac složio sa Volmartom, dokazujući sopstveno mišljenje da je sve otišlo do vraga. Sve u svemu, izuzev verski ispravnih, sve je bilo teže sablazniti ljude. Njegova karijera udarala je u zid, i on je toga bio

svestan. Bolivar nije išao dotle da razmišlja o tome da se prebaci na folk - mada bi to istinski sablaznilo svet - ali performansi autopsija, grizenja i seckanja na sceni više nisu bili ništa novo. Njegov nastup je bio predvidljiv: umesto da je šokira, izvodio je predstavu koju je njegova publika očekivala. Morao je da bude dosetljiviji od nje, jer ako joj bude dosadio, može da se oprosti od svoje uspešne karijere.

Međutim, zar nije doveo svoj nastup do krajnjih granica? Šta bi uopšte mogao novo da smisli?

Ponovo je začuo glasove. Nalik na neuvežban hor, mučne glasove, glasove koji su odjekivali njegovim bolom. Okrenuo se po kupatilu da proveri da li je zaista sam. Snažno je zavrteo glavom. Zvuk je podsećao na šumove u školjci koju prinesete uvu, sem što je umesto hučanja okeana sada čuo ječanje duša u predvorju pakla.

Kada je izašao iz kupatila, Mindi i Šeri su se ljubile, dok je Kleo ležala na velikom krevetu sa pićem u ruci, smešeči se prema tavanici. Sve su se prenule kada se pojavio i okrenule se ka njemu u iščekivanju kojoj će se prikloniti. Skvrčio se na krevetu dok mu se u stomaku kovitlalo i pomislio da mu je samo još ovo falilo. Žestoko dreniranje da bi se pročistio sistem. Plavuša Mindi ga je prva zaskočila, prstima pročešljavajući njegovu svilenkastu, crnu kosu. Međutim, Bolivar je odabrao da igru započne sa Kleo. Privuklo ga je nešto kod nje, godilo mu je da svojom bledom rukom miluje njenu tamnu kožu vrata. Skinula je majicu da bi mu bila što dostupnija i spustila ruke naniže, na glatku kožu koja mu je prekrivala bokove.

Rekla je: „Tvoja sam obožavateljka još od...“ „Šššš“, odgovorio joj je, ponadavši se da je prekinuo uobičajene slavopojke.

Pilule mora da su uticale na glasove u glavi, jer su se sada stišali do zvuka udaljenog zujanja, skoro nalik strujnom toku sa primesama pulsiranja.

Sada su im se i ostale dve devojke pridružile, ruku nalik na pipke koji su ga dodirivali, istraživali. Počele su da ga skidaju da bi uživale u muškarcu ispod te odeće. Mindi je ponovo prošla prstima kroz njegovu kosu, a on se otrgnuo. Bilo je nečeg nezgrapnog u njenom dodiru. Seri je koketno ciknula dok mu je otkopčavala dugmiće na pantalonama. Bila su mu poznata naklapanja koja su o njemu kolala, osvajački pohodi jedan za drugim, čudesna veličina i umeće. Skliznula je rukom preko njegovih kožnih pantalona i zaustavila se na preponama. Nije bilo nikakvog razloga za njen uzdah razočaranja, ali ni za usklik oduševljenja. Tu dole se još ništa nije događalo. Što je bilo zbunjujuće, bez obzira što je bio bolestan. Dokazao se kao ljubavnik i u mnogo nepovoljnijim uslovima, i to mnogo, mnogo, mnogo puta.

Ponovo se usredsredio na Kleo, njena ramena, vrat, grlo. Divno - ali bilo je i više od toga. Osetio je nekakve trzaje u ustima. Ne, nije imao osećaj da je u pitanju muka, možda čak suprotno - neka potreba koja je u sebi sadržala želju za seksom i potrebu za hranjenjem. I više od toga. Nagon. Žudnju. Potreba da oskrnavi, zgrabi, uništi.

Mindi mu je grickala vrat i Bolivar se najzad okrenuo ka njoj i bacio je na čaršave - prvo u besu, a potom za nijansu nežnije. Povukao joj je vilicu nagore, izdužujući joj vrat, prelazeći toplim prstima preko njenog lepog i čvrstog grla.

Osetio je jačinu njenih mladih mišića - i želeo ih je. Više nego što je žudeo za njenim sisama, dupetom, međunožjem. Izvor zujanja koje ga je opsedalo dopirao je odatle, iz njenog grla.

Spustio je usta na njeno grlo. Pokušao je prvo samo koristeći usne, ljubeći ga, ali to nije bilo to. Pokušao je da joj ga gricka, nagon se činio ispravnim, ali način... tu nešto nije bilo kako treba.

Na neki način je želeo više.

Zujanje je sada vibriralo njegovim telom, dok mu je koža damarala nalik na bubanj u kakvoj drevnoj ceremoniji. Krevet se blago kovitlao pred njim dok su mu vrat i grudi ispunjavali potreba, ali i gnušanje. Nakratko je odlutao. Nalik na sladak zaborav tokom božanstvenog seksa, ali kada se povratio, čuo je da devojka vrišti.

Držao je devojčin vrat među rukama i sisao ga sa takvom žestinom koja je prevazilazila tinejdžersko pravljenje „šljiva". Usisavao je njenu krv do površine kože, a ona je vrištala dok su druge dve devojke pokušavale da je odvoje od njega.

Bolivar se uspravio, osvestivši se kada je video crveni podliv na njenom vratu, a potom se prisetio toga da je on gospodar ove četvorke tako da je povratio svoj autoritativni stav. „Napolje!", razdrao se, a one su upravo to i činile - užurbano su krenule čvrsto pridržavajući odeću, dok se plavuša Mindi glupo smeškala i šmrktala sve vreme dok su se spuštale niz stepenice.

Bolivar se oteturao sa kreveta nazad u kupatilo. Uzeo je torbicu sa šminkom.

Seo je na kožnu stolicu i posvetio se rutinskom skidanju šminke, svom noćnom ritualu. Šminka se skidala sa njegove kože - video je boju na papirnoj maramici.

Bez obzira na to, u ogledalu mu je koža izgledala kao da je i dalje bila našminkana.

Trljao je jače, guleči prstom obraze, ali ništa se više nije skinulo. Da se šminka nije upila u kožu? Ili je zaista bio toliko bolestan, ispijen, bled?

Grubo je svukao košulju i pregledao kožu: bila je bela kao mermer ispresecana zelenkastim venama i ljubičastim mrljama zgrušane krvi.

Posegnuo je za kontaktnim sočivima, pažljivo izvukao kozmetičke gelove i spustio ih u posudicu sa tečnošću. Nekoliko puta je s olakšanjem trepnuo, trljajući prstom oči, a onda je osetio nešto čudno. Nagnuo se bliže ogledalu, trepćući i ispitujući sopstvene oči.

Zenice su mu bile ziftcrne. Skoro kao da je i dalje nosio kontaktna sočiva, s tim što je boja sada bila gušća, stvarnija. Kada je trepnuo, uočio je dodatnu aktivnost u očima. Prilepio se za ogledalo širom otvorenih očiju, skoro se plašeći da ih zatvori. Žmirkajuća ovojnica se stvorila ispod kapka, drugi svetlucavi kapak koji se zatvarao ispod spoljašnjeg i horizontalno klizio preko očne jabučice. Nalik na koprenu katarakte koja prekriva crnu ženicu, spuštajući se preko njegovog divljeg i

jezivog pogleda...

Agustin „Gas“ Elizalde sedeo je zavaljen u zadnjem delu kafeterije stavivši šešir na sedište kraj sebe. Bio je to uzan restorančić u prednjem delu dućana, udaljen jedan blok istočno od Tajms skvera. Neonski hamburgeri svetleli su u izlogu, dok su stolovi bili prekriveni kariranim crveno-belim stolnjacima. Jeftina klopa na Mehnetnu. Uđete unutra i naručite na kasi spreda - sendviče, pice, nešto s roštilja - platite, uzmete i odnesete nazad, u prostoriju bez prozora, sa natrpanim stolovima. Okruživali su ih murali sa prizorima Sicilije i gondola. Feliks je smazao tanjir gnjecavih makarona sa sirom. To je bilo sve što je pojeo, makaronice i sir, što odvratnije narandžaste to bolje. Gas je pogledao u svoj polupojedeni masni obrok, odjednom zainteresovaniji za kolu, kofein i šećer, ubacujući malo energije u sebe.

I dalje se nije osećao dobro zbog onog kombija. Gas je ispod stola okrenuo šešir i ponovo napipao novac ispod trake. Prvobitnih pet novčanica od deset dolara koje je dobio od tipa, plus petsto dolara koje je zaradio dovozeći kombi u grad, i dalje su bili ćušnuti unutra. Bio je u iskušenju. On i Feliks bi mogli ludo da se provedu sa pola tih para. Odneće polovinu kući, za svoju madre, novac koji joj je bio potreban, novac koji je mogla da iskoristi.

Problem je bio u tome što je Gas poznavao sebe. Problem je bio u tome kako se zaustaviti na pola. Problem je bio kako šetkati naokolo sa nepotrošenim parama.

Trebalo bi da kaže Feliksu da ga iz ovih stopa odveze kući. Da sebe rastereti polovine ovog ulova. Da ga tutne svojoj madre da ono đubre od njegovog brata Krispina ne bi saznalo. Taj luđak je mogao da nanjuši dolare kao kakav đavolji ker.

Opet, ovo je bio prljav novac. Uradio je nešto loše da bi ga zaradio - to je bilo očigledno, mada nije znao šta je to uradio - a time što će ih proslediti madre, sa njim će joj predati i kletvu. Najbolje što možete da uradite sa prljavim parama jeste da ih što pre potrošite, oslobodite ih se - kako došlo, tako i prošlo.

Gas je bio neodlučan. Znao je da kada jednom počne da pije, izgubiće svaku kontrolu. A Feliks je bio ulje za njegovu vatru. Zajedno će ispiti tih petsto pedeset dolara pre izlaska sunca, a onda, umesto da donese svojoj madre nešto lepo kući, da donese nešto dobro, dovući će se mrtav pijan, dozlaboga izgužvanog šešira, praznih izvrnutih džepova. „Šta bih dao da znam o čemu razmišljaš, Gasto“, rekao je Feliks.

Gas je zavrteo glavom. „Ja sam, ej, sam sebi najveći neprijatelj, čoveče. Ja sam ti kao jebena džukela koja njuška po ulici i koja nema pojma da i sutra postoji.

Ja imam tu mračnu stranu, amigo, i ponekad me nadjača."

Feliks je srknuo koka-kolu iz velike čaše. „Pa, šta radimo u ovoj masnoj rupčagi? Haj’mo napolje da nađemo neke fine dame za večeras."

Gas je palcem pomilovao kožnu traku s unutrašnje strane šešira, presavijenu kintu o kojoj Feliks ništa nije znao - za sada. Možda samo stotku. Dve stotke, za

svakog po jednu. Izvadi tačno toliko, najviše, i dosta. „Plati pa klati, je l' tako, ortak?" „Jebeš ga, tako il’ nikako."

Gas je skrenuo pogled i video neku porodicu za obližnjim stolom. Bili su obučeni za izlazak, pridigli su se da odu, ostavljajući ostatke deserta koji su naručili. Napuštali su restoran zbog Feliksovog poganog jezika, protumačio je Gas. Dovoljan je bio samo jedan pogled na ovu decu sa Srednjeg Zapada da vidi da nikada nisu čuli psovke. Ma, nek se nose. Kada dođete u ovaj grad, ako vam dune da izvedete decu u provod posle devet uveče, rizikujete da vide i čuju baš takve stvari.

Feliks je najzad pojeo svoju klopu i Gas je namestio svoj gotovinom pun šešir na glavu, te zajedno istumaraše napolje u noč. Hodali su uz 44. ulicu. Feliks je cugao cigaretu, kada su začuli vrištanje. To što su čuli vrištanje u donjem Menhetnu nije ih nateralo da ubrzaju hod. Ne, sve dok nisu ugledali debelog golog čoveka koji se gegao preko ulice na uglu Sedme i Brodveja.

Feliks je skoro ispljunuo cigaretu od smeha. „Gasto, vidiš li ti to sranje?"

Počeo je da trčka napred, kao gledalac kojeg voditelj poziva da izađe iz publike i učestvuje u šou programu.

Gas baš i nije bio zainteresovan. Polako je krenuo za njim.

Ljudi na Tajms skveru su se sklanjali u stranu da bi propustili tog tipa sa testastim, mlitavim dupetom. Žene su vrištale pred tim prizorom, napola se smejući, prekrivajući oči ili usta, ili i jedno i drugo. Jedna grupa mladića slikala ga je mobilnim telefonima. Svaki put kada bi se tip okrenuo, nova grupa ljudi bi videla njegovu sparušenu, kožom prekrivenu starež i počela šaljivo da zavija.

Gas se pitao gde su bili policajci. To vam je bila Amerika: tamnoputi brat nije mogao da šmugne u neki ulaz da piša a da ne upadne u neprilike, dok belac može slobodno da paradira go po raskrsnici sveta. „Golodupećar“, uzvikivao je Feliks, prateći budalu zajedno sa gomilom drugih isto tako pripitih, naslađujući se uličnim pozorištem. Svetla najbleštavije raskrsnice na svetu, Tajms skvera - oštro raskršće avenija na čijim se zidovima nalaze svetleče reklame i neprekidni kajroni, večita igra uz zahuktali saobraćaj zaslepljivala su debelog i terala ga da se vrti u krug. Jurcao je naokolo, teturajući se kao cirkuski medved otrgnut sa lanca.

Feliksova grupa pijandura se smejala i uzmicala kada bi se tip okrenuo i počeo da se tetura prema njima. Sada je postao smeliji, ili ga je uhvatila panika, ličio je na preplašenu životinju i bio je smeteniji i činilo se - povremeno bi rukom pritisnuo grlo, kao da se guši - kao da ga je nešto bolelo. Sve je bilo prilično veselo dok bledi debeli čovek nije posegnuo za jednom ženom koja se smejala i zgrabio je za kosu. Žena je vrisnula i koprcala se, a onda se deo njene glave našao u njegovim rukama - na trenutak je izgledalo kao da joj je otkinuo pola glave - ali to je bio samo dugački pramen nadograđene kose.

Napad je učinio da zabava preraste u strah. Debeli čovek se oteturao na ulicu,

među saobraćaj, držeći i dalje pramen veštačke kose u ruci. Gomila je krenula za njim, sada ga goneći, besna, derući se. Feliks ih je predvodio i jureći za tipom prešao na pešačko ostrvo između dve prometne ulice. Gas ih je pratio izdvojen iz gomile, provlačeći se između automobila koji su trubili. Pozivao je Feliksa da se vrati, da pusti sve to sranje. Ovo se neće dobro završiti.

Debeli čovek se približavao porodici okupljenoj na ostrvu, koja je odatle želela da vidi kako izgleda Tajms skver noću. Povukli su se sve do same prometne ulice na kojoj su automobili jurili, a kada je otac porodice pokušao da se umeša, ovaj ga je snažno udario i oborio na zemlju. Gas ih je prepoznao kao porodicu iz restorana koja se spremila za izlazak. Činilo se da je majci bilo važnije da spreči decu da gledaju prizor golog čoveka nego da se zaštiti. Zgrabio ju je otpozadi za vrat i privukao na svoj mlitavi trbuh i oklembešene muške grudi. Luđakova usta se otvoriše kao da je imao nameru da je poljubi. Ali, usta su nastavljala da se otvaraju, nalik na zmijske čeljusti. Bilo je očigledno da je vilica izašla iz ležišta jer se čuo blagi zvuk krckanja.

Gas nije voleo turiste, ali nije se premišljao pre nego što je pristupio tipu iza leđa i obgrlio ga rukom oko vrata. Pritegao ga je snažno, gušeći ga, ali čovekov vrat je bio iznenađujuće mišićav ispod podvaljka. Gas je, međutim, bio u prednosti, pa je tip ispustio majku koja se srušila na muža ispred dece koja su vrištala.

Ali, sada je Gas bio u škripcu. Čvrsto je pridržavao golog čoveka koji je mlatarao medveđim rukama. Feliks je prišao spreda da pomogne... ali tada se zaustavio. Zurio je u facu golog tipa kao da nešto tu stvarno nije bilo kako treba.

Nekoliko ljudi koji su se nalazili odmah iza njega reagovalo je na isti način, dok su se drugi užasnuto okretali na drugu stranu. Međutim, Gas nije mogao da vidi zašto su tako reagovali. Mogao je da oseti da se čovekov vrat talasa ispod njegove podlaktice, veoma neprirodno - skoro kao da je gutao sa strane. Feliksova zgađena faca nagnala ga je da pomisli da se debeli možda guši usled njegovog stiska, tako da ga je Gas malo olabavio... ... sasvim dovoljno da tip, sa životinjskom snagom luđaka, zavali Gasa svojim dlakavim laktom.

Gas se strmoglavio na trotoar dok mu je šešir odskočio. Stigao je da se okrene i vidi da se otkotrljao na ulicu među saobraćaj. Gas je poskočio i krenuo za šeširom i parama - ali ga je Feliksov povik naterao da se brzo okrene. Tip je Feliksa stisnuo u nekakav manijački zagrljaj, dok su se njegova usta nameračila na Feliksov vrat. Gas je video da je Feliks izvukao nešto iz zadnjeg džepa i naglo ga otvorio.

Gas je potrčao prema Feliksu pre nego što je ovaj dobio priliku da iskoristi nož i udario debelog ramenom u slabinu, osetivši kako mu krčkaju rebra, bacajući gromadu mesa na zemlju. I Feliks je pao. Gas je video krv koja se slivala niz prednju stranu Feliksovog vrata i, još šokantnije, pogled čistog užasa na licu njegovog drugara. Feliks se pridigao, ispuštajući nož da bi mogao da se uhvati za

vrat. Gas nikada ranije nije video ovakvog Feliksa. Gas je znao da se nešto neverovatno dogodilo - da se događalo - samo nije znao šta. Znao je samo to da mora nešto da uradi kako bi njegovom prijatelju ponovo bilo dobro.

Gas je posegnuo za nožem, zahvatajući rukom njegovu crnu, kvrgavu dršku dok se goli čovek pridizao na noge. Tip je stajao sa rukom preko usta, skoro kao da je pokušavao da nešto zadrži u njima. Nešto što se grčilo. Krv je uokvirivala njegove debele obraze i umrljala mu bradu - Feliksova krv. Krenuo je prema Gasu sa ispruženom slobodnom rukom.

Brzo je dospeo do njega - brže nego što bi to trebalo da uradi čovek njegove veličine - bacajući Gasa ponovo na zemlju pre nego što je ovaj uspeo da se odbrani. Gas je udario glavom o trotoar i na trenutak je nastupio muk. Video je bilborde na Tajms skveru kako blešte iznad njega kao u tečnom usporenom snimku... mlada manekenka koja je zurila u njega obučena samo u brushalter i gaćice - a onda se pojavio veliki čovek. Nadneo se nad njega. Nešto se komešalo u njegovim ustima dok je zurio u Gasa svojim praznim, tamnim očima... Čovek je pao na koleno, izbacujući tu stvar iz grla. Ružičasta i gladna, jurnula je prema Gasu nezajažljivom brzinom žabljeg jezika. Gas je zamahnuo nožem na tu stvar, sekao je i ubadao kao snevač koji se bori protiv čudovišta u noćnoj mori.

Nije znao šta je to - samo je želeo da se skloni od njega, imao je potrebu da ga usmrti. Debeli se zabacio unazad ispuštajući zvuk sličan cviljenju. Gas je nastavio da mlati nožem, režući čovekov vrat, seckajući mu grlo u froncle.

Gas se iskoprcao, a tip se podigao na noge, rukama prekrivši usta i grlo.

Krvario je nešto belo - ne crveno - nekakvu kremastu materiju gušću i svetliju od mleka. Zateturao se unazad sa trotoara i pao među automobile koji jure.

Kamion je pokušao da se zaustavi. To je bilo najgore. Nakon što je prednjim točkovima prešao preko njegovog lica, zadnji su se zaustavili tačno na razbucanoj lobanji debelog.

Gas se na jedvite jade pridigao na noge. I dalje mu se vrtelo u glavi od pada.

Pogledao je na sečivo Feliksovog noža u ruci. Bilo je sve izmrljano nečim belim.

Tada su ga napali s leđa, zabacili mu ruke i ramenom priljubili za trotoar.

Reagovao je kao da ga je i dalje napadao debeli, koprcao se i šutirao. „Baci nož! Baci ga!“ Okrenuo je glavu i ugledao na sebi tri policajca zajapurenih lica, dok su još dvojica bila iza njih, uperenih pištolja.

Gas je ispustio nož. Pustio je da mu lisicama privežu ruke. Više nije mogao da izdrži a da se onako pun nagomilanog adrenalina ne izdere: „Setili ste se da dođete?!" „Prestani da se opireš!“, rekao je policajac, nabijajući Gasu lice u beton. „Napao je ovu porodicu ovde - pitajte ih!“ Gas se okrenuo.

Turisti su nestali.

Većina iz gomile je iščezla. Samo je Feliks ostao. Sedeo je na ivici betonskog

ostrva ošamućen, pridržavajući se za grlo. Prišao mu je policajac u plavim rukavicama, gurnuo ga na trotoar i nabio mu koleno u slabinu.

Iza Feliksa, Gas je ugledao maleni crni predmet koji se kotrljao sve dalje među automobile. Njegov šešir, sa svim njegovim prljavim novcem i dalje unutar trake. Tada je neki usporeni taksi prešao preko njega i spljoštio ga. Gas je razmišljao... Ovo je za tebe bila Amerika...

Geri Gilbarton je sebi sipao viski. Porodica - šira familija s obe strane - i prijatelji najzad su otišli, ostavljajući za sobom gomile naručene hrane u frižideru i korpe za smeće pune papirnih maramica. Već sutra će se vratiti svom uobičajenom ritmu življenja, i to sa pričom o kojoj će razglabati.

Moja dvanaestogodišnja sestričina nalazila se u tom avionu...

Moja dvanaestogodišnja rođaka nalazila se u tom avionu...

Dvanaestogodišnja kćerka mog suseda nalazila se u tom avionu...

Geri se osećao kao duh koji hoda po svojoj devetosobnoj kuću u olistalom predgrađu Friburga. Dodirivao je predmete - stolicu, zid - ali ništa nije osećao.

Više mu ništa nije bilo važno. Uspomene bi ga i mogle utešiti, ali pre će biti da su ga dovodile do ludila.

Isključio je sve telefone pošto su novinari počeli da ga zivkaju, želeći da čuju nešto o najmlađoj žrtvi avionske nesreće. Želeli su da naprave priču sa humanim tonom. „Ko je ona bila?“, pitali su ga.

Geriju bi bio neophodan ostatak života da napiše pasus o svojoj kćerki Emi. To bi bio najduži pasus u istoriji.

Više je razmišljao o Emi nego o Bervin, svojoj ženi, jer su deca naše drugo ja.

Voleo je Bervin, a nje više nije bilo. Međutim, njegove misli bile su zaokupljene preminulom kćerkicom, kao što voda neprestano kruži oko slivnika.

Tog popodneva ga je prijatelj, advokat, čovek koji nije bio kod Gerija u kući više od jedne godine, poveo u radnu sobu. Naložio je Geriju da sedne i saopštio mu da će postati bogataš. Za mladu žrtvu kao što je Ema, koja je izgubila tek započet život, pogodba za odštetu biće ogromna.

Geri ni na koji način nije reagovao. On pred sobom nije video dolare. Nije ni izbacio svog prijatelja napolje. Istinski, uopšte nije mario. Nije ništa osećao.

Odbio je sve ponude od porodice i prijatelja da ostanu sa njim, da ne bude sam. Geri je ubedio sve odreda da mu je bilo dobro, mada su mu misli o samoubistvu već bile na umu. Ne samo misli - tiha odluka, izvesnost. Ali kasnije.

Ne sada. Neizbežnost te odluke činila mu se kao melem za dušu. To je bila jedina vrsta „pogodbe" koja će mu nešto značiti. Jedini način da prođe kroz sve ovo što je sada preživljavao bila je spoznaja da je već osmislio kraj. Nakon što se završe sve formalnosti. Nakon što podignu memorijalno igralište u Eminu čast. Nakon što bude osnovao stipendijski fond. Ali, pre nego što proda ovu sada avetinjsku kuću.

Stajao je nasred dnevne sobe kada je odjeknulo zvono na ulaznim vratima.

Ponoć je već odavno prošla. Ako je neki novinar, Geri će ga napasti i ubiti.

Jednostavno, to će uraditi. Da se neko usudi da skrnavi ovaj trenutak i mesto?

Razbucaće uljeza na komade.

Naglo je otvorio vrata... a tada je odjednom sva nagomilana manijakalnost iščezla.

Na otiraču na kojem je pisalo „dobro došli" stajala je devojčica. Njegova Ema. Lice Gerija Gibartona skljokalo se u neverici i skliznuo je pred njom na kolena. Na njenom licu nije bilo nikakve reakcije, niti emocije. Geri je posegnuo za svojom kćerkom - a onda je zastao, oklevajući. Da li će iščeznuti u vazduhu kao mehur sapunice i ponovo nestati zauvek?

Dodirnuo je njenu ruku, stegnuvši je za tanke mišice. Tkaninu njene haljine.

Bila je stvarna. Bila je zaista tu. Zgrabio ju je i prigrlio na grudi, grlio je, čvrsto je stežući u svoj zagrljaj.

Odmaknuo ju je od sebe i ponovo je pogledao, sklonio joj je lepljivu kosu sa pegavog lica. Kako je ovo moguće? Pogledao je naokolo po maglovitom prednjem dvorištu ne bi li video ko ju je doveo.

Na prilazu nije bilo automobila, niti zvuka nekog vozila koje odlazi.

Da li je bila sama? Gde joj je bila majka? „Ema“, rekao je.

Geri se pridigao na noge i poveo je unutra, zatvarajući ulazna vrata, paleći svetlo. Em je izgledala ošamućeno. Nosila je haljinu koju joj je majka kupila za put. U njoj je izgledala tako odraslo kada se pred njim prvi put zavrtela pokazujući mu šta je kupila. Na jednom rukavu je bilo prašine - a možda i nešto krvi. Geri ju je okrenuo, ispitao od glave do pete. Na njenim bosim stopalima - gde su joj bile cipele? - bilo je još krvi i prljavštine, na dlanovima ogrebotine, a na vratu modrice. „Šta se desilo, Em?“, upitao je, pridržavajući joj lice šakama. „Kako si...?“ Val olakšanja ponovo ga je preplavio, skoro ga obarajući, pa ju je ponovo čvrsto prigrlio. Podigao je u naručje, odneo do sofe i stavio da sedne. Bila je ozleđena i čudno pasivna. Nimalo nalik njegovoj živahnoj i tvrdoglavoj Emi. Dodirnuo joj je lice, na isti onaj način na koji je to radila njena majka svaki put kada Ema ne bi bila u svom uobičajenom raspoloženju. Bilo je vrelo. Do te mere da joj je koža izgledala bolesno, a bila je i strašno bleda, skoro prozračna.

Video joj je vene pod kožom, ispupčene crvene vene koje nikada ranije nije primetio.

Plava boja njenih očiju kao da je izbledela. Verovatno usled povrede glave.

Nalazila se u stanju šoka.

Kroz glavu su mu protrčale misli o bolnici, ali ne, nikada više neće dozvoliti da napustu ovu kuću. „Sada si kod kuće, Em“, rekao je. „Biće ti dobro."

Uzeo ju je za ruku i povukao da ustane. Poveo je u kuhinju. Hrana. Smestio je u njenu stolicu i posmatrao je sa pulta dok je grejao dva čokoladna vafla, njene

omiljene poslastice. Sedela je sa rukama spuštenim uz telo, posmatrala ga je, nije baš zurila, ali isto tako kao da nije primećivala ništa drugo u prostoriji. Nije pričala svoje šašave priče, niti govorila o dogodovštinama iz škole.

Vafli su poskočili iz tostera, a onda ih je namazao puterom i sirupom. Spustio je tanjir ispred nje. Seo je na stolicu i posmatrao je. Treća stolica, mamina, i dalje je bila prazna. Možda će se zvono na vratima ponovo oglasiti... „Em“, obratio joj se. I dalje nije posezala za viljuškom. Isekao je parče vafla i prineo ga njenim ustima. Nije ih otvarala. „Nećeš?", upitao je. Pokazao joj je kako se to radi, stavio je parče u usta i počeo da ga žvaće. Ponovo je pokušao da joj da parčence, ali njena reakcija je bila istovetna. Iz Garijevog oka je skliznula suza i otkotrljala se niz obraz. Sada je bio siguran da sa njegovom kćerkom nešto strašno nije u redu. Međutim, odagnao je te misli.

Sada je bila ovde, vratila se. „Dođi."

Odveo ju je na gornji sprat, u njenu sobu. Geri je ušao prvi, dok je Ema zastala na vratima. Pogledom je preletela po sobi kao da joj je prostor odnekle bio poznat, ali to je pre podsećalo na neku davnašnju uspomenu. Slično pogledu starice koja je posmatrala sopstvenu sobu iz mladosti. „Potreban ti je san“, rekao je, dok je preturao po njenim fiokama tražeći pidžamu.

I dalje je nepomično stajala kraj vrata, ruku spuštenih uz telo.

Geri se okrenuo ka njoj sa pidžamom u ruci. „Da li hoćeš da te presvučem?"

Kleknuo je i pridigao joj haljinu, a njegova vrlo skromna devojčica na pragu tinejdžerskog doba nije se opirala. Geri je video još ogrebotina i veliku modricu na njenom grudnom košu. Stopala su joj bila prljava, a pukotine na njima ispunjene zgrušanom krvlju. Koža joj je bila vrela na dodir.

Ne, ne ide u bolnicu. Više je nikada neće pustiti izvan granica svog pogleda i zagrljaja.

Napravio joj je mlaku kupku i stavio je u kadu. Kleknuo je kraj kade i nežno joj prelazio nasapunjanim sunđerom preko zguljene kože, ali ona se nije ni pomerila. Utrljavao joj je šampon u prljavu, ravnu kosu i stavio regenerator.

Pogledala ga je svojim tamnim očima, ali tu nije bilo nikakve prisnosti. Bila je u nekoj vrsti transa. Šoka. Traume.

Učiniće da joj bude bolje.

Obukao ju je u pidžamu i uzeo veliki češalj iz slamnate korpe u uglu i očešljao joj plavu kosu. Češalj je vukao i čupao njenu zamršenu kosu, ali ona se nije trzala, niti bunila.

Pričinjava mi se da je tu, pomislio je Geri. Izgubio sam dodir sa stvarnošću.

A zatim, i dalje joj češljajući kosu - ma, kao da me je briga.

Povukao je čaršav i prošiven jorgan i spustio kćerku u krevet, kao što je to činio kada je bila sasvim mala. Pokrio ju je do vrata, ušuškavajući je. Ema je

ležala mirno i činila se smenu, mada su joj crne oči bile širom otvorene.

Geri je za trenutak oklevao pre nego što se sagnuo da joj poljubi i dalje vruće čelo. Ona je sada bila tek nešto malo više od duha njegove kćerke. Duha čije je prisustvo za njega dobrodošlo. Duha kojeg je mogao da zavoli.

Ovlažio joj je obrvu suzama zahvalnosti. „Laku noć“, rekao je, a ona mu nije uzvratila. Ema je mirno ležala u ružičastom svetlu noćne lampice, sada zureći u tavanicu. Nije ga ni primećivala. Nije zatvarala oči. Nije iščekivala san. Čekala je... nešto drugo.

Geri je hodnikom otišao u svoju sobu. Presvukao se i legao u krevet. Nije zaspao. I on je čekao, mada nije znao tačno šta.

Ne, sve dok to nije čuo.

Blago škripanje praga njegove sobe. Okrenuo je glavu i ugledao Eminu siluetu. Tamo je stajala njegova kćerka. Došla mu je iz senke, malena figura u mračnoj sobi. Zastala je kraj njegovog kreveta, otvarajući usta široko kao da je s uživanjem zevala.

Vratila mu se njegova Ema. To je bilo jedino važno.

Zak je imao problema sa spavanjem. Bilo je istina ono što su svi govorili bio je tako sličan ocu. Očigledno i previše mlad da ima čir, ali već je u ovom uzrastu osećao težinu sveta na svojim plećima. Bio je izuzetno osećajan, ozbiljan, i zbog toga je patio.

Oduvek je bio takav, jednom mu je rekao Ef. Čak je i iz kolevke uzvraćao pogled sa izrazom zabrinutosti, ostvarujući kontakt sa drugima svojim izrazito tamnim očima. Efa je zasmejavao taj njegov zabrinut izraz, jer ga je toliko podsečao na njega samog, izraz zabrinute bebe u kolevci.

U poslednjih nekoliko godina, Zak je osećao teret razdvajanja, razvoda, borbe za starateljstvo. Trebalo mu je vremena da sebe ubedi da za sve ovo što se dešavalo nije on bio kriv. Svejedno, njegovo srce je osećalo drugačije. Na neki način, kada biste zagrebali dovoljno duboko, sav taj bes je imao veze sa njim.

Godine besnih došaptavanja njemu iza leđa... odjeci prepirki do duboko u noč... zagušeni udarci o zid koji su mu remetili san... Sve je to uzimalo danak, tako da je Zak sada, sa svojih zrelih jedanaest godina, patio od nesanice.

Tokom pojedinih noći odagnavao bi buku slušajući svoj ajpod i zureći kroz prozor. Tokom drugih bi, pak, odškrinuo prozor i osluškivao ma i najmanji zvuk koji je nudila noč - slušao je tako usredsređeno da mu je zujalo u ušima od navale krvi.

Ponadao se, kao i toliki drugi dečaci pre njega, da će ulica ogrnuta plastom noći, kada je imala utisak da niko na nju ne obraća pažnju, razotkriti svoje tajne.

Sablasti, ubistva, pohotu. Ali, sve što je do sada video, sve dok se sunce ne bi promolilo na horizontu, bilo je hipnotičko plavo treperenje udaljenog TV-aparata u kući preko puta.

Svet je bio lišen junaka i čudovišta, mada je u svojoj mašti Zak tragao i za

jednima i za drugima. Nedostatak sna je uzimao danak nad dečakom, tako da je često znao da zadrema tokom dana. Kunjao je i u školi, a druga deca, nikada dovoljno uviđavna da dozvole da im promakne nečije neuobičajeno ponašanje, odmah su ga krstila raznolikim nadimcima. Od uobičajenog „krele“ do nedokučivijeg „nekrofilko“, svaka školska klika imala je svoj omiljeni nadimak za njega.

Zak je kao kroz koprenu preživljavao dane poniženja sve dok ne bi osvanuo dan kada je tata trebalo da ga poseti.

Sa Efom se osećao dobro. Čak i kada bi ćutali - naročito kada bi ćutali. Mama je bila i previše savršena, pažljiva, dobra. Njena neizrečena očekivanja, naravno za „njegovo dobro“, bilo je nemoguće ispuniti, i imao je čudnovat osećaj da ju je, još od kada se rodio, na neki način razočarao. Time što je bio dečak, i previše sličan ocu.

U Efovom društvu se osećao živahnim. Pričao bi ocu stvari za koje je njegova mama insistirala da zna, ono što se tek tako ne govori.

Ništa posebno i važno, tek intimnosti. Dovoljno bitne da se izgovore. Važne da ih kaže svom tati, a to je Zak upravo i radio.

Zak je sada ležao na prekrivaču i razmišljao o budućnosti. Sada je bio siguran da više nikada neće živeti zajedno, kao porodica. Nema šanse. Pitao se do koje mere stvari mogu da budu još gore. To je bio Zak, zatvoren u svoju orahovu ljusku.

Uvek se pitajući do koje mere stvari mogu da budu još gore.

Mogu da budu još mnogo gore, uvek je bio njegov odgovor na ovo pitanje.

Barem se ponadao da će sada čitava vojska „zabrinutih" ljudi najzad odjebati iz njegovog života. Psiholozi, sudije, socijalni radnici, mamini momci. Svi su ga oni opterećivali sopstvenim potrebama i glupim ciljevima. Svi su oni „brinuli" za njega, za njegovo dobro, dok u stvari niko za njega nije davao ni pet para.

Zvuci „Grinpisa" su utihnuli u njegovom ajpodu i Zak je izvadio slušalice.

Napolju sunce još nije osvanulo, ali najzad je osetio umor. Uživao je u tom osećaju. Obožavao je kad ne mora da razmišlja.

Pripremio se za spavanje. Međutim, kada je bio spreman da legne, začuo je neke korake.

Tap-tap-tap. Nalikna zvukbosih nogu na asfaltu. Zak je pogledao kroz prozor i ugledao nekog tipa. Golog, mlitavog tipa.

Hodao je niz ulicu, kože blede kao mesečina, na kojoj su svetlele strije režući splasnuti trbuh.

Bilo je očigledno da je čovek nekada bio debeo i da se sada, kada je izgubio toliku kilažu, njegova koža smežuravala u različitim pravcima i na raznolike načine, do te mere da je bilo skoro nemoguće proceniti njegovu pravu veličinu.

Izgledao je staro, ali činio se večit. Sa glavom koja je ćelavila, ružnom veštačkom bojom preostalih pramičaka kose i sa proširenim venama na nogama izgledao je kao da mu je bilo sedamdeset godina, mada je u njegovom hodu bilo živahnosti i snage kao u mnogo mlađeg čoveka. Zak je sve to primetio i

proanalizirao, jer je toliko bio sličan Efu. Majka bi mu rekla da se skloni sa prozora i pozvala bi policiju, dok bi mu Ef ukazao na sve detalje koji su predstavljali tog čudnog čoveka.

Bledo stvorenje je kružilo oko kuće preko puta. Zak je začuo blagi jauk, a potom i zveket kapije sa zadnje strane dvorišta. Čovek se onda vratio i uputio prema prednjim ulaznim vratima njihovog suseda. Zaku pomislio na to da pozove policiju, ali to bi otvorilo sijaset pitanja koje bi mu majka uputila. Krio je od nje da ima nesanicu, jer bi u suprotnom to značilo da bi dane i nedelje provodio kod lekara i bio podvrgnut raznolikim ispitivanjima, a da ne govorimo o njenoj zabrinutosti. Čovek je otabanao do sredine ulice i zaustavio se. Mlitave ruke visile su mu uz telo, grudni koš mu je bio spljošten - da li je uopšte disao? - dok su mu se pramičci preostale kose vijorili na blagom noćnom vetru. Video se izrasli, bledi koren njegovih u kestenjastosmeđe loše ofarbanih vlasi.

Pridigao je pogled prema Zakovom prozoru, i na mah su im se pogledi sreli.

Zaku je srce zadamaralo. Tek sada je video tog čoveka spreda. Sve vreme ga je gledao samo sa strane ili otpozadi, ali sada je ugledao njegove grudi i bledi ožiljak u obliku slova Y preko čitavog gornjeg dela tela.

Njegove oči su se činile mrtvima, zastakljene, neprozirne čak i na ovoj blagoj mesečini. Ali, najgore od svega, odisale su nekom snažnom pomamom, šmirglale su tamo-amo, a onda se usredsredile na njega. Gledale su ga ispunjene nečim što je bilo teško odrediti.

Zak se povukao sa prozora, smrtno preplašen ožiljkom i tim praznim očima koje su mu uzvratile pogled. Kakav je to bio izraz...?

On je poznavao taj ožiljak, znao je šta je predstavljao. Ožiljak sa autopsije.

Ali, kako je to bilo moguće?

Rizikovao je i vrlo pažljivo provirio još jednom kroz prozor, ali ulica je sada bila prazna. Pridigao se da pogleda bolje, ali čoveka više nije bilo na vidiku.

Da li je on uopšte i bio tu? Možda je to bio samo privid, posledica nespavanja. Pričinjavaju mu se goli muški leševi koji hodaju po ulici. To svakako nije nešto o čemu bi dete razvedenih roditelja trebalo da priča svom psihologu.

A onda je spoznao! Nametnula mu se reč - glad. To je bilo to. Mrtve oči stranca zurile su u njega mrtve gladne...

Zak se skvrčio ispod posteljine i nabio glavu u jastuk. Nestanak tog čoveka ga nije primirio, sasvim suprotno. Čovek je nestao s vidika, ali sada je bio svugde.

Mogao je da bude u prizemlju, nasilno ušavši u kuću kroz kuhinjski prozor. Uskoro će već biti na stepenicama, uspinjući se veoma polako - da li je to već čuo njegove korake? -a potom u hodniku ispred njegovih vrata. Blago će protresti kvaku, pokvarenu kvaku koja se nije mogla dobro zatvoriti. Uskoro će dospeti do Zakovog kreveta i onda - šta? Strepeo je od njegovog glasa i mrtvačkog zurenja. Bio je strašno siguran da, čak i pored toga što je hodao, čovek više nije bio živ.

Zombiji...

Zak se sakrio ispod jastuka, um i srce su mu bubnjali, ispunjeni strahom u molitvi zori da što pre osvane i spase ga. Koliko god da se gnušao sunčeve svetlosti i škole, preklinjao je da jutro što pre nastupi.

Preko puta ulice, u susedovoj kući, plavičasto svetlo TV-aparata naglo se ugasilo i na praznoj ulici se prolomio udaljen zvuk razbijenog stakla.

Ansel Barbur se došaptavao sam sa sobom dok je tumarao po spratu svoje kuće. Nosio je iste majicu i bokserice u kojima je legao da spava, dok mu je kosa štrčala na sve strane od neprestanog vrpoljenja i prevrtanja. Nije znao šta se sa njim dešava. En-Mari je posumnjala na grip, ali kada mu je prišla sa toplomerom, nije mogao ni da smisli da mu tu šipku sa metalnim vrhom nabije pod upaljen jezik.

Imali su i toplomer za uši, za decu, ali on nije mogao ni na trenutak da se primiri da bi mu se izmerila tačna temperatura. En-Mari je pritisnula svoju iskusnu ruku na njegovo čelo i osetila toplotu - skoro vrelinu - ali, to je i on mogao da joj kaže.

Bila je prestravljena, video je i sam. Nije se trudila to da prikrije. Za nju je bilo kakva bolest predstavljala napad na svetost njene porodične zajednice. Dečje povraćanje doživljavala je sa istim mračnim pogledom straha koji bi neko drugi pokazivao, recimo, nakon dobijanja loših rezultata krvi ili pojavom neobjašnjive kvržice. To je to. Početak užasne tragedije za koju je bila sigurna da će je jednog dana snaći.

Njegova tolerancija prema ovakvom paničnom En-Marinom ponašanju sada je bila vrlo slabašna. Suočavao se sa nečim veoma ozbiljnim i neophodna mu je bila njena pomoć, a ne dodatna napetost. Sada on nije imao snage da bude onaj jači.

Bilo mu je potrebno da ona preuzme kontrolu. Čak su ga se i deca klanjala, uplašena odsutnim pogledom u očevim očima, ili možda - skoro da nije bio toga svestan - vonjem njegove bolesti, koji ga je podsećao na miris stegnute masnoće koja je predugo stajala u zarđaloj limenki ispod sudopere. S vremena na vreme bi ih video kako se skrivaju iza stubova na dnu stepeništa i posmatraju ga kako tumara po spratu. Želeo je da odagna njihove strahove, ali se bojao da ne izgubi kontrolu nad sobom objašnjavajući im šta se dešava i time još više pogorša stvari. Najsigurniji način da ih primiri jeste da ozdravi. Da savlada ovaj nalet dezorijentacije i bola.

Ušao je i zastao u kćerkinoj sobi, ali se brzo vratio u hodnik jer su mu ljubičasti zidovi bili i previše jarki, zasmetali su mu. Stajao je veoma mirno na odmorištu - što je mirnije moguće - sve dok to nije čuo. Ono damaranje. Kuckanje, ne udaljeno, već tiho i u blizini. Bilo je to nešto potpuno različito od glavobolje koja mu je razarala mozak. Skoro... kao kada biste gledali film u maloj bioskopskoj sali nekog provincijskog grada, gde tokom mirnih delova projekcije možete čuti kliktanje filmske trake na projektoru u pozadini. A to vam skreće pažnju, neprestano vas vraćajući u realnost, kao da samo vi, i niko drugi, spoznajete tu istinu.

Snažno je zavrteo glavom, mršteći se od bola koji mu je to proizvodilo...

pokušavajući da iskoristi taj bol kao belilo koje pročišćava njegove misli... ali to damaranje. Pulsiranje. Posvuda oko njega.

I kod pasa, takođe. Čudna atmosfera oko njega. Pap i Gerti, ogromni bernardinci koji paradiraju. Oni koji su režali svaki put kada bi u dvorište ušla neka čudna životinja.

En-Mari se popela kasnije, sama, i pronašla ga kako sedi u podnožju njihovog kreveta, držeći glavu u šakama kao da je lomno jaje. „Trebalo bi da odspavaš", rekla je.

Zgrabio je sopstvenu kosu kao da je bila uzda pomahnitalog konja, boreći se protiv nagona da se izdere na nju. Nešto nije bilo u redu u njegovom grlu, i kad god bi se spustio u horizontalu, grkljan bi mu se stegao, nije mogao da diše, gušio se sve dok kašljanjem ne bi ponovo došao do vazduha. Bio je užasnut time da bi mogao da umre u snu. „Šta da radim?", upitala je, stojeći na vratima sa dlanom na čelu. „Donesi mi malo vode“, rekao je. Glas mu je zašištao kroz suvo grlo, ključajući kao vrela para „Mlake. Rastvori neki advil unutra, ibuprofen, bilo šta.“ Nije se ni pomerila. Stajala je, zabrinuto zureći. „Zar ti nije barem malo bolje...?“ Njena bojažljivost, koja je obično u njemu izazivala snažan zaštitnički instinkt, sada je izazivala samo srdžbu. „En-Mari, donesi mi jebenu vodu, a onda izvedi decu nekuda ili što god, samo ih drži podalje od mene!“ Odjurila je u suzama.

Kada je Ansel čuo da su izašli u zamračeno zadnje dvorište, spustio se u prizemlje, grčevito se pridržavajući za gelender. Ostavila je čašu na salveti na pultu kraj sudopere, čašu u kojoj su se rastvarale pilule i zamućivale vodu. Obema rukama je primakao čašu ustima i naterao se da pije. Prolio je vodu u usta, ne pružajući svom grlu nijednu drugu mogućnost sem da guta. Nešto tečnosti je prošlo kroz grlo pre nego što se zagrcnuo i iskašljao sadržaj na prozor iznad sudopere, koji je gledao pravo u zadnje dvorište. Zaroptao je posmatrajući ispljuvak koji je curio niz staklo, mrljajući mu pogled na En-Mari koja je stajala iza dece na ljuljaškama, zureći u zamračeno nebo i povremeno otkrštajući ruke samo da bi zaljuljala Hejli. Čaša mu je skliznula iz ruke i iz nje se prosula sva preostala tečnost. Iz kuhinje je otumarao u dnevnu sobu i ošamućeno se skljokao na sofu. Grlo mu je bilo začepljeno i osećao je mučninu kao nikada pre.

Morao je da se vrati u bolnicu i suoči se sa čim god. En-Mari će jednostavno morati da se snalazi sama neko vreme. Moraće, kada ne bude imala drugog izlaza.

Možda će se na kraju ispostaviti da je sve ovo korisno za nju...

Pokušao je da se usredsredi, da ustanovi šta sve treba uraditi pre nego što ode u bolnicu. Gerti se pojavila na vratima, blago dahćući, Pap je ušao za njom, zaustavljajući se kraj kamina i spuštajući se u polused. Pap je počeo tiho i

ujednačeno da reži, dok se damarajuća buka pojačavala u Anselovim ušima. Tada je Ansel shvatio - zvuk je dopirao od njih.

Da li je? Sišao je sa sofe i počeo četvoronoške da se približava Pap ne bi li ustanovio da li zvuk zaista dopire odatle. Gerti je zacvilela i povukla se ka zidu, ali je Pap i dalje stajao napeto pognut, kao u stavu pripravnosti. Režanje iz pasjeg grla bivalo je sve glasnije. Ansel ga je zgrabio za ogrlicu baš u trenutku kada je veliki pas pokušao da se povuče, pridigne na noge i pobegne.

Dum... dum... dum...

To je dopiralo iz njih. Na neki način. Negde. Nešto.

Pap se batrgao i cvileo, ali je Ansel, krupan muškarac koji je retko kada morao da primeni snagu, slobodnom rukom snažno obujmio bernardincev vrat.

Spustio je uvo na pseći vrat, dlake njegovog krzna su mu golicale unutrašnji deo slušnog kanala.

Da. Damarajući puls. Da li se to čulo kolanje krvi u telu životinje?

Da, to je bio taj zvuk. Kevćući, pas se batrgao da se oslobodi, ali je Ansel još jače pritisnuo uvo na njegov vrat, želeči da se uveri. „Ansele?"

Hitro se okrenuo - i previše brzo; osetio je blesak oštrog bola i video En-Mari na vratima, dok su Bendži i Hejli stajali iza nje. Hejli se pridržavala za majčinu nogu dok je dečak stajao kraj nje. Oboje su netremice gledali u prizor. Ansel je olabavio stege i pas je iskoristio priliku da se oslobodi.

Ansel je i dalje klečao. „Šta hočete?", izdrao se.

En-Mari je stajala zatečena na vratima, u transu straha. „Ja... Ne znam... vodim ih u šetnju." „Dobro", rekao je. Malo se primirio pred decom koja su ga gledala, a onda ga je razdražio još jedan napad gušenja u grlu. „Tata je dobro", obratio im se, brišući pljuvačku gornjim delom ruke. „Tati će biti dobro."

Okrenuo je glavu ka kuhinji, gde su se nalazili psi. Sve iole dobronamernije misli iščeznule su u trenu usled oživljenog damaranja. Bilo je još glasnije nego ranije. Bubnjalo je.

Oni. Preplavio ga je mučan osećaj krivice, zadrhtao je i stavio pesnicu na slepoočnicu.

En-Mari reče: „Pustiću kučiće napolje." „Ne!" Uhvatio je sebe kako pruža otvoren dlan prema njoj sa mesta gde je klečao na podu dnevne sobe. „Ne", rekao je malo smirenije. Pokušao je da dođe do daha, da barem izgleda normalno. „Neka ih. Ostavi ih unutra."

Oklevala je, imajući potrebu još nešto da kaže. Da preduzme nešto, bilo šta.

Međutim, na kraju samo okrenula i izašla, povukavši Bendžija za sobom.

Ansel se pridržao za zid da bi se pridigao na noge i otišao u kupatilo na prvom spratu. Uključio je svetlo iznad ogledala, poželevši da pogleda sopstvene oči. Užarena jaja od bledožute slonovače sa crvenim venama. Obrisao je znoj sa

čela i gornje usne i otvorio usta da pokuša da pogleda niz grlo. Očekivao je da vidi zapaljene krajnike, ili neku vrstu belog, nabubrelog osipa, ali sve što je video bila je tama. Bolelo ga je kada je pridigao jezik da pogleda ispod. Sluznica je bila jarkocrvena i suva, razjareno rumena, isijavala je vrelinu kao na parče zagrejanog ćumura. Dodirnuo je, a bol koji je osetio raspolućivao mu je mozak, protezao se niz obe strane vilice, istežući strune njegovog vrata. Grlo mu se pobunilo i reagovalo snažnim, grlenim kašljem koji je ispljunuo tamne mrlje na ogledalo. Krv, pomešana sa nečim belim, možda šlajmom. Neke mrlje su bile tamnije od drugih, kao da je ispljunuo nekakve čvrste ostatke, nalik na istrulele deliće sebe. Posegnuo je za jednim od tih parčića, odlepivši ga sa ogledala jagodicom srednjeg prsta. Približio ga je nosu, pomirisao ga, a onda protrljao palcem. Ličilo je na ugrušak krvi promenjene boje. Stavio ga je na vrh jezika i, pre nego što je i bio svestan šta radi, okusio ga je. Promuljao je malo, mekano parče u ustima, a kada se rasturilo, uzeo je još jedan đelić sa ogledala probavši i njega. I nije bilo preterano ukusno, ali bilo je nečega u osećaju koji je imao na jeziku, nešto što ga je takoreći okrepljivalo.

Nagnuo se napred i polizao krvave mrlje sa hladnjikavog ogledala. Dok je to radio, očekivao je ponovnu senzaciju bola na jeziku, ali dogodilo se sasvim suprotno, suvoća i bolni nadražaj u ustima i grlu popustili su. Čak i u onom najnežnijem delu ispod jezika, bol je prerastao u obično štipanje. Zvuk damaranja je isto tako oslabio, mada se nije u potpunosti izgubio. Pogledao je u svoj odraz u ogledalu zamazanom krvlju i pokušao je da shvati šta se događalo.

Predah je bio luđački kratak. Ukrućenost, kao da mu je neko snažnim rukama zatezao grlo, ponovo je nastupila, a on je sklonio pogled sa ogledala i izašao u hodnik.

Gerti je zacvilela i krenula natraške niz hodnik udaljavajući se od njega, odjurivši u dnevnu sobu. Pap je grebao zadnja vrata u želji da izađe napolje. Kada je ugledao Ansela kako ulazi u kuhinju, pobegao je. Ansel je stajao dok mu je udaralo u grlu, a onda je iz ostave izvadio kutiju mlečnih poslastica za pse. Stavio je jedan keksić među prste, kao što je to obično i činio, i otišao u dnevnu sobu.

Gerti je ležala na drvenom podnožju stepenica, ispruženih šapa, pripravna za beg. Ansel je seo na hoklicu i zamahao rukom u kojoj je držao slatkiš. „Hajde, mala moja", izgovorio je bezdušnim šapatom koji mu je parao dušu.

Gertine vlažne nozdrve se raširiše, hvatajući miris u vazduhu.

Dum... dum... „Hajde, mala. Dođi po kolačić.“ Polako se pridigla na sve četiri noge. Napravila je mali korak napred, a onda je ponovo zastala i počela da njuši vazduh. Nagon joj je govorio da nešto nije bilo kako treba u vezi sa ovom ponudom.

Međutim, Ansel je i dalje držao kolačić, što ga je izgleda umirilo. Polako je prešla preko tepiha, spuštene glave, pripravnih očiju. Ansel je klimnuo glavom ohrabrujući je, dok je damaranje u njegovoj glavi bivalo sve snažnije što je ona bila bliže.

Rekao je: „Hajde, Gerti, dobra kuco.“ Gerti mu je prišla i debelim jezikom brzo polizala kolačić, zahvativši pri tom i njegov prst. Ponovo je to uradila, želeći da mu veruje, želeći da pojede poslasticu. Ansel je pružio i drugu ruku i spustio je na vrh njene glave, milujući je baš onako kako je ona volela. Dok je to radio, oči mu se ispuniše suzama. Gerti se nagnula da zubima ugrabi kolačić i uzme ga iz njegove ruke, ali upravo ju je u tom trenutku Ansel zgrabio za ogrlicu i bacio se na nju čitavom težinom.

Kuja se migoljila ispod njega, režući i pokušavajući da ga ugrize, a njen panični strah samo je usmeravao njegov bes. Gurnuo je rukom nagore njenu donju vilicu, zatvarajući joj time njušku i pridižući joj glavu, a potom je spustio usta na njen krzneni vrat.

Iscepao ga je. Zagrizao je kroz njeno svilenkasto, pomalo masno krzno, praveći ranu. Pas je zavijao dok je on isprobavao njeno krzno, tkivo njenog debelog mesa koje se brzo izgubilo u naletu vrele krvi. Bol koji joj je nanosio svojim ugrizima nagnao je Gerti da se vrpolji kao luda ispod njega, ali ju je Ansel čvrsto držao, gurajući još više veliku glavu psa i ogoljavajući njen vrat u potpunosti.

Pio je iz psa. Pio, a da na neki način nije ni gutao. Unosio je u sebe. Kao da je uspostavljen neki nov mehanizam u njegovom grlu kojeg nije bio svestan. Nije mogao da razume - samo je prihvatao zadovoljstvo koje je osećao. Blagotvorno ispunjenje koje je iskušavao. I snagu. Da - moć. Onu koju imate kada uzimate život iz jednog bića i unosite ga u drugo.

Pap je ušao u dnevnu sobu zavijajući. Zvuk žalobnog fagota, žalosne saosećajnosti ovog bernardinca tužnog pogleda, kojeg je Ansel morao da spreči da ne uplaši susede. Zajedno sa Gerti koja se slabašno trzala pod njim, hitro se pridigao i, sa novom brzinom i snagom, jurnuo preko sobe za Pap, oborivši lampu kada je posegnuo za velikim nezgrapnim psom i uhvatio ga u hodniku.

Zadovoljstvo koje ga je obuzelo kada je ispio i drugog psa nalikovalo je ushićenju. Osetio je naglu promenu u sebi, sličnu onoj koja nastaje kada se isisavanjem vazduha iz sifona uspostavi željeni protok. Tečnost je tekla bez napora, ispunjavajući ga.

Ansel se zavalio kada je završio, na trenutak utrnuo, ošamućen, suviše usporen da bi mogao da se vrati na ono što se dešava sada i u ovoj sobu. Pogledao je u mrtvog psa na podu pred njegovim nogama i iznenada se sasvim razbudio. Osetio je da mu je hladno. Pokajanje je odmah usledilo.

Pridigao se i ugledao Gerti u drugoj sobi, a onda pogledao u svoje grudi i počeo da grebe majicu natopljenu psećom krvlju. Šta se to dešava sa mnom?

Krv na kockastom tepihu ostavila je groznu tamnu fleku. Svejedno, nije bilo mnogo krvi. Tada se setio da je on bio taj koji ju je popio.

Ansel je prvo otišao do Gerti, dodirnuo joj je krzno znajući da je mrtva - da ju je on ubio - a onda je smogao snage, obuzdao gnušanje, i urolao je u uništen tepih.

Pridigao je teret uz roktanje i poneo ga kroz kuhinju, izašao napolje i krenuo niz stepenice prema šupi, ujedno i kućici za pse, u zadnjem dvorištu. Unutra je kleknuo, odvrnuo tepih i izbacio teškog bernardinca. Ostavio je Gerti i otišao po Pap. Oboje ih je gurnuo na bočnu stranu šupe, ispod njegovog stola sa alatom.

Gnušanje mu se učinilo nekako daleko, strano. Vrat mu je bio zategnut, ali nije ga boleo, grlo mu se odjednom ohladilo, a u glavi primirilo. Pogledao je u svoje krvave ruke i morao je da prihvati ono što nije razumeo.

Zbog ovog što je učinio bilo mu je bolje.

Vratio se nazad u kuću, u gornje kupatilo. Skinuo je krvavu majicu i bokserice i obukao neku staru trenerku. Znao je da će se En-Mari i deca svakog trenutka vratiti. Dok je u spavaćoj sobi tražio patike, osetio je kako mu se osećaj damaranja povratio. Nije ga čuo, osećao ga je. Ono što je tome bio uzrok, užasnulo ga je.

Glasovi na ulaznim vratima.

Njegova porodica je pristigla kući.

Stigao je da se spusti niz stepenice i u poslednji čas šmugne kroz stražnja vrata a da ga ne vide. Bosonog je trčao preko travnjaka u zadnjem dvorištu, bežao od pulsirajućeg osećaja koji mu je preplavljivao mozak.

Okrenuo se prema prilaznom putu, ali začuo je glasove na mračnoj ulici.

Ostavio je otvorena vrata šupe, tako da je u svom očaju klisnuo u kućicu za pse da se sakrije, zatvarajući vrata za sobom. Nije znao šta drugo da uradi.

Gerti i Pap ležali su mrtvi kraj bočnog zida. Preko Anselovih usana skoro da se prolomio vrisak. Šta sam to učinio?

Njujorške zime su oštetile vrata šupe tako da se nisu baš najbolje zatvarala.

Kroz pukotinu je mogao da gleda. Uvrebao je Bendžija kako uzima čašu vode iz sudopere u kuhinji, glava mu je bila okrenuta ka prozoru, dok je Hejli svojom ručicom posezala za njim. Šta se to događa sa mnom?

Podsećao je na psa koji je pobesneo. Pobesneli pas.

Negde sam se zarazio nekim oblikom besnila.

Ponovo je začuo glasove. Deca su silazila niz stepenice na zadnjem izlazu koji je bio osvetljen lampom. Prizivali su pse. Ansel je brzo pogledao oko sebe i zgrabio grabulje iz ćoška i postavio ih poprečno preko držača na vratima, što je brže i tiše mogao. Sprečio je decu da uđu. A sebe je zakatančio iznutra. „Ger-ti! Pa-ap!“ U njihovim glasovima nije se osećala zabrinutost, barem ne za sada. Psi su već nekoliko puta bežali u poslednjih nekoliko meseci. Zato je Ansel, upravo ovde, u šupi, ukucao gvozdenu šipku u zemlju da bi ih noću vezivali.

Njihovi sve slabiji glasovi iščezavali su mu u ušima pošto je damaranje ponovo počelo da ga opseda. Postojan ritam krvi koja je cirkulisala njihovim mladim žilama. Majušna srca su kucala jako i snažno.

Isuse.

Hejli je došla do vrata. Ansel je kroz donji deo pukotine ugledao njene ružičaste patike i povukao se nazad. Pokušala je da otvori vrata. Zaškripala su, ali nisu se pomerila.

Pozvala je brata. Bendži je pristigao i počeo da trese vrata, snagom osmogodišnjaka. Sva četiri zida šupe su zazvečala, ali vrata se nisu dala.

Damara... damara... dam...

Njihova krv. Prizivala ga je. Ansel se stresao i pokušao da se usredsredi na kolac naboden u zemlju ispred njega. Bio je zariven skoro dva metra u dubinu i zaliven solidnom količinom betona. Bio je dovoljno čvrst da zadrži dva uznemirena bernardinca tokom opasne letnje oluje sa grmljavinom. Ansel je pogledao prema policama na zidu i ugledao jednu ogrlicu sa koje je još uvek visila cena. Bio je siguran da se negde ovde nalazi i neki stari katanac.

Pričekao je da se dovoljno udalje pre nego što se pridigao i stavio sebi oko vrata čeličnu ogrlicu.

Kapetana Redferna su smestili na pokretni krevet između providnih plastičnih zavesa, odevenog samo u bolničku spavaćicu. Usta su mu bila otvorena, a lice kao da je poprimilo nekakvu grimasu. Disanje mu je bilo duboko i otežano. Pošto mu se stanje pogoršavalo s dolaskom noći, Redferna su nakljukali sa dovoljno sedativa da satima spava. Bio im je potreban za dalja ispitivanja. Ef je prigušio svetlo u prostoriji i upalio luma-lampu, usmeravajući ultraljubičaste zrake na Redfernov vrat s namerom da ponovo pogleda ožiljak. Ali, u prostoriji sa svim prigušenim svetlima, uočio je još nešto. Čudne neravnine na Redfernovoj koži ili, bolje reći, ispod njegove kože. Nalik na neku prošaranost ili potkožnu psorijazu, neke crnosive mrlje, činilo se tik ispod površine kože.

Kada je približio luma-lampu za detaljniji pregled, zatamnjenje ispod kože je reagovalo. Kovitlalo se i previjalo, kao da je to nešto pokušavalo da se izmakne od svetla.

Ef je uzmakao i sklonio svetiljku. Kada je tamnu svetlost uklonio sa Redfernove kože, kod uspavanog čoveka je sve izgledalo normalno.

Ef je ponovo pogledao, ovog puta upirući ultraljubičastu svetlost na Redfernovo lice. Video je da su išarani detalji stvorili neku vrstu maske. Kao da se neko drugi pojavljivao ispod lica pilota, neko star i nakazan. Neko strašno lice, zlo koje se budilo iznutra dok je bolesnik spavao. Ef je još više približio lampu... a unutrašnja senka se promeškoljila, skoro da se mrštila, pokušavajući da uzmakne.

Redfern je otvorio oči. Kao da ga je probudila svetlost. Ef je ustuknuo, zapanjen. Pilot je bio nakljukan tabletama za umirenje, količinom dovoljnom za dvojicu. Bio je do te mere uspavan da je bilo takoreći nemoguće da se osvesti.

Redfernove oči gledale su razrogačeno iz očnih jabučica. Buljio je pravo u tavanicu, preplašen. Ef je odmakao lampu i usmerio je ka svojoj liniji posmatranja. „Kapetane Redfern?"

Pilotove usne su se pomerale. Ef se nagnuo bliže, želeći da čuje ono što je

Redfern pokušavao da izusti. Čovekova osušena usta su izgovorila: „On je ovde.“ „Ko je ovde, kapetane Redfern?"

Redfernov pogled je gledao u nešto, kao da je posmatrao neku jezivu scenu koja se odigravala pred njim.

Odgovorio je: „Gospodin Pijavica."

Nora se vratila mnogo kasnije i pronašla Efa nešto dalje od radiološkog odeljenja, niže niz hodnik. Razgovarali su stojeći ispred zida prekrivenog crtežima zahvalnih mlađih pacijenata. Ispričao joj je šta je video ispod Redfernove kože.

Nora upita: „Zar crna svetlost naših luma-lampi nije ultraljubičasta svetlost?"

Ef je klimnuo glavom. I on je razmišljao o starcu ispred mrtvačnice. „Želim to da vidim", rekla je Nora. „Redfern je sada na radiologiji", saopštio joj je Ef. „Morali smo dodatno da ga nakljukamo pilulama da bismo ga snimili magnetnom rezonancom." „Gotovi su rezultati one tečne materije iz aviona", izjavila je Nora. „Izgleda da si bio u pravu. Ima amonijaka i fosfora..." „Znao sam...“ „Ali i oksalita, gvožđa i mokraćne kiseline. Plazma." „Šta?“ „Sirova plazma. I gomila enzima."

Ef je stavio ruku na čelo kao da sam sebi proverava temperaturu. „Kao kod procesa varenja?" „Dakle, na šta te to podseća?" „Izlučevine. Ptice, slepi miševi. Prirodno đubrivo. Ali, kako..."

Nora je zavrtela glavom, podjednako uzbuđena i zatečena. „Ko god... što god da je bilo u tom avionu... svojski se posralo u kabini."

Dok je Ef sve to pokušavao da zaokruži u nekakvu suvislu celinu, niz hodnik je ka njima pohitao čovek u bolničkoj uniformi dozivajući ga. Ef ga je prepoznao kao tehničara iz odeljenja za magnetnu rezonancu. „Doktore Gudvederu... ne znam šta se dogodilo. Samo sam izašao da uzmem kafu. Nisam bio odsutan ni pet minuta." „Šta hoćete da kažete? Šta se desilo?" „Vaš pacijent. Otišao je.“ Džim Kent se nalazio u prizemlju u blizini zatvorenog gift-šopa, udaljen od drugih, i razgovarao mobilnim telefonom. „Sada ga snimaju", saopštio je nekoj osobi sa kojom je bio na vezi. „Čini se kao da mu je sve gore, gospodine. Da, trebalo bi da imaju snimke za samo nekoliko sati. Ne... nemamo nikakve informacije o ostalim preživelima. Pomislio sam da bi vas to interesovalo. Da, gospodine, sam sam...

Pažnju mu je privukao prizor visokog, crvenokosog čoveka u bolničkoj spavaćici, koji je nesigurno koračao niz hodnik, vukući za sobom po patosu

instalacije za infuziju koje su mu virile iz ruke. Ako je Džim dobro video, to je bio kapetan Redfern. „Gospodine, ja... nešto se događa... nazvaću vas kasnije."

Prekinuo je vezu i izvukao slušalicu iz uva, ututkavajući je u džep jakne.

Krenuo je za čovekom na odstojanju od nekoliko desetina metara. Pacijent je usporio na trenutak, okrećući glavu kao da je bio svestan pratioca. „Kapetane Redfern?", pozvao je Džim.

Pacijent je nastavio da tumara i skrenuo je za ćošak, a Džim je krenuo za njim.

Kada je skrenuo za isti ugao, hodnik je bio prazan.

Džim je pogledao natpise na vratima. Otvorio je ona na kojima je pisalo STEPENIŠTE i pogledao niz uzani međustepenišni prostor. Krajičkom oka je spazio cev za infuziju kako klizi niz stepenice. „Kapetane Redfern?", viknuo je Džim, glasom koji je odjekivao na stepeništu.

Izvukao je telefon dok se spuštao niz stepenice s namerom da pozove Efa. Na monitoru je pisalo NEMA DOMETA, jer se sada nalazio ispod zemlje. Pohitao je kroz vrata koja su vodila u podrumski hodnik, a pošto je gledao u telefon, nije ni video Redferna koji ga je zaskočio sa strane.

Kada je Nora, pretražujući bolnicu, prošla kroz vrata koja su sa stepeništa vodila u podrumski hodnik, pronašla je Džima kako sedi oslonjen o zid, raširenih nogu. Izgledao je kao da spava.

Kapetan Redfern je stajao nad njim, bos i golih leđa. Nešto je visilo iz njegovih usta i prosipalo kapljice krvi po podu. „Džime!“, povikala je, mada Džim ni na koji način nije reagovao na njen glas.

Kapetan Redfern se, međutim, ukočio. Kada se okrenuo ka njoj, Nora nije videla ništa u njegovim ustima. Bila je zatečena njegovim izgledom, jer je ranije bio veoma bled, nimalo rumen ili svež. Prednja strana njegove spavaćice bila je izmrljana krvlju, a krv mu se nalazila i oko usta. Njena prva pomisao bila je da je doživeo nekakav napad. Uplašila se da nije odgrizao jezik i da je gutao krv.

Kada je malo bolje zagledala, više nije bila tako sigurna u svoju prvobitnu dijagnozu. Redfernove zenice su bile ziftcrne, a beonjače crvene, mada su, kao što je i njihov naziv kazivao, trebalo da budu bele. Usta su mu na čudan način otvoreno visila, nekako iščašeno, kao da mu je donja vilica izašla iz ležišta. Iz njega je izbijala strašna vrelina, koja je prevazilazila bilo koju normalnu, prirodnu temperaturu. „Kapetane Redfern", obratila mu se, pozivajući ga opet i opet, pokušavajući da ga povrati u normalno stanje. Krenuo je ka njoj sa pogledom lešinarske gladi u zamagljenim očima. Džim je ostao da sedi oslonjen o zid, nepomičan. Redfern je očigledno bio nasilan i Nora zažalila što nije bila naoružana. Pogledala je oko sebe, ugledavši samo bolnički telefon. 555 je bio poziv za hitne slučajeve.

Zgrabila je slušalicu sa zida, ali jedva da ju je zahvatila rukom kada ju je Redfern napao, bacajući je na pod. Nora je povukla slušalicu čiji se gajtan izvukao

iz zida. Redfern je posedovao luđačku snagu, bacajući se na nju i pričvršćujući joj ruke za uglačan pod. Lice mu se napelo, a grlo nabreklo. Pomislila je da će da povraća po njoj.

Nora je vrištala kada je Ef uleteo kroz stepenišna vrata, bacajući se svom snagom na Redfernove grudi i odbacujući ga sa nje. Ef se uspravio i upozoravajući pružio ruku prema svom pacijentu, polako se pridižući na noge. „Čekajte..."

Redfern je zašištao. Ne kao zmija, već nekako grleno. Crne oči bile su mu bezizražajne i prazne kada je počeo da se smeši. Ili se, barem, činilo kao da se smeši, jer je koristio iste facijalne mišiće... Međutim, kada je otvorio usta, ona su nastavila još da se otvaraju.

Donja vilica mu se spustila i iz usta mu se izmigoljilo nešto ružičasto i mesnato, a to nije bio jezik. Bilo je duže, mišićavije i složenije... i izvijalo se. Kao da je progutao živu sipu čiji je pipak i dalje očajnički mlatarao u njegovim ustima.

Ef je poskočio unazad. Zgrabio je stalak za infuziju da ne bi pao, a zatim ga je postavio ispred sebe, koristeći ga kao šipku kojom je zadržavao Redferna i stvar u njegovim ustima na odstojanju. Redfern je zgrabio čelično postolje, a onda je ona stvar u njegovim ustima izletela, prelazeći skoro dva metra, koliko je bio dug stalak ispred Efa, tako da se ovaj nagnuo u stranu da bi je izbegao. Začuo je zvuk spljeskavanja, kao da je nešto uzano, kao mesnata žaoka, pljusnulo i udarilo o zid.

Redfern je odbacio stalak u stranu, lomeći ga na pola, dok se Ef zajedno sa jednom polovinom zateturao i upao u jednu sobu.

Redfern je ušao u prostoriju za njim, sa onim istim gladnim pogledom u crnocrvenim očima. Ef je mahnito pogledom tražio bilo šta čime bi se odbranio, pronalazeći u punjaču na polici trepan, hirurški instrument sa vrtložnim cilindričnim sečivom koji se najčešće koristi za sečenje ljudske lobanje tokom autopsije. Sečivo, nalik na propeler helikoptera, počelo je da se okreće dok se Redfern približavao, žaoke delimično zavučene, ali i dalje isplažene, sa mesištem čije su bočne strane pulsirale. Pre nego što je Redfern ponovo napao, Ef je pokušao da iseče pipak.

Promašio je, odsecajući deo pilotovog vrata. Pojavila se bela krv, baš onakva kakvu je video u mrtvačnici, koja nije šikljala kao arterijska već je curila niz prednji deo njegovog tela. Ef je ispustio trepan pre nego što je bela krv sa propelera mogla da ga umaže. Redfern se uhvatio za vrat, a Ef je zgrabio najbliži teži predmet, protivpožarni aparat. Donjim delom aparata je snažno udario Redferna u lice - prvenstveno ciljajući jezivu žaoku. Ef ga je udario još dva puta.

Redfernova glava je napukla prilikom poslednjeg udarca, dok se iz kičme začuo jak krčkajući zvuk.

Redfern je pao, tela koje je posustalo. Ef je spustio protivpožarni aparat i zateturao se unazad, u užasu gledajući šta je uradio.

Nora je uletela sa jednim krajem izlomljenog stalka za transfuziju, a onda je ugledala Redferna kako leži izlomljen. Bacila je stalak i pohitala ka Efu, koji ju je snažno zagrlio.

„Da li si dobro?“, upitao je.

Klimnula je glavom sa dlanom preko usta. Pokazala je na Redferna i Ef je ugledao crve kako se migolje iz njegovog vrata. Crvenkasti crvi, kao da su bili ispunjeni krvlju, izlivali su se iz Redfernovog vrata nalik na bubašvabe koje beže iz sobe kada se uključi svetlo. Uzmakli su prema otvorenim vratima. „Šta se to, do đavola, dogodilo?", upitao je Ef. Nora je sklonila šaku sa usta. „Gospodin Pijavica", izgovorila je.

Začuli su jauk iz hodnika - Džim - i pohitali da mu priskoče u pomoć.

INTERLUDIJUM III Pobuna, 1943.

Avgust je pripekao, a Abraham Setrakijan, koji je postavljao grede za nadstrešnicu, osećao je to više od drugih. Svakog dana se kuvao na suncu. Ali, još više od dnevne žege prezirao je noč, doba koje mu je donedavno pružalo jedini spas, utočište, kada je mogao da sanja o domu i predahne od užasa koncentracionog logora. Sada je, međutim, postao talac dva podjednako bezdušna gospodara.

Mračni, Sardu, sada je ustanovio redovne posete dva puta nedeljno, hraneči se u Setrakijanovoj baraci, a stvari verovatno nisu bile drugačije ni u drugim barakama. Usmrćivanja su prolazila potpuno nezapaženo, kako kod stražara, tako i kod zatvorenika. Ukrajinski stražari su te smrti pripisivali samoubistvima, a za SSovce je to bila tek promena u unosu stavki.

Tokom meseci koji su protekli posle prve posete tog stvora, Sardua, Setrakijan, opsednut mišlju da uništi to zlo, saznavao je što je više mogao od lokalnih zarobljenika o drevnoj rimskoj grobnici koja se nalazila negde u obližnjoj šumi. Sada je bio siguran da je tu taj Stvor sebi pronašao skrovište, odakle se išunjavao svake noći da bi utoljavao svoju jezivu žeđ.

Ako je Setrakijan ikada shvatio istinsku žeđ, onda je to bilo upravo tog dana.

Vodonoše su se neprestano šetkale među zatvorenicima, mada su i mnogi od njih postali žrtve vrućine. Plamena jama je bila dobrano ispunjena tog dana. Setrakijanu je pošlo za rukom da nabavi ono što mu je trebalo: komad duže sirove bele hrastovine i malo srebra za vrh. Drevni način da se uništi strigoj - vampir. Oštrio je vrh danima pre nego što je naneo srebro. Za samo krijumčarenje oružja u baraku trebalo mu je skoro dve nedelje planiranja. Stavio ga je u napuklinu odmah iza svog kreveta. Da su ga stražari pronašli, na mestu bi ga ubili, jer je oblik štapa nedvosmisleno ukazivao na oružje.

Sardu je prethodne noći kasno došao u logor, kasnije nego što je to obično činio. Setrakijan je ležao nepomično, strpljivo čekajući da počne da se hrani na slabašnom rumunskom ciganinu. Osetio je gađenje i grižu savesti, preklinjao je za oprost, ali to je bio nezaobilazan deo plana, jer će tokom hranjenja polusiti stvor biti manje oprezan.

Plavičasta svetlost nastupajuće zore sipila je kroz malene rešetkaste prozore u istočnom delu barake. Setrakijan je upravo to i čekao. Bocnuo je kažiprst iz čije se osušene kože promolila savršena krvava perlica. Kako god, uopšte nije bio spreman na ono što je usledilo.

Nikada nije čuo Stvora da nešto izusti. Izvodio je svoje svetogrdne zakuske u potpunoj tišini. Ali sada, namirisavši krv mladog Setrakijana, Stvor je zastenjao.

To je Setrakijana podsetilo na škripavi zvuk uvijanja suvog drveta ili grgoljenja vode u zamašćenom slivniku.

Stvoru je trebalo samo nekoliko sekundi da se nađe kraj Setrakijana.

Kada je mladić pažljivo posegnuo rukom iza sebe ne bi li dohvatio kolac, ukrstiše im se pogledi. Setrakijan nije mogao da izdrži a da se ne okrene ka njemu kada se ovaj prikrao njegovom krevetu.

Stvor mu se nasmešio. „Prošli su vekovi otkada smo se hranili gledajući u živuće oči“, izgovorio je Stvor. „Vekovi..."

Dah mu je mirisao na zemlju i bakar, dok mu je jezik mljackao u lokvici krvi u ustima. Njegov duboki glas je zvučao kao mešavina mnogih glasova, dok se izlivao podmazan ljudskom krvlju. „Sardu", prošaptao je Setrakijan, ne mogavši a da ne izgovori to ime.

Zrnaste, sjajne oči Stvora razrogačiše se, i na trenutak su se učinile skoro ljudskim. „On nije sam u ovom telu", zašištao je. „Kako se usuđuješ da mu se obraćaš?"

Setrakijan je zgrabio kolac iza svojih leđa, polako ga izvlačeći... „Čovek ima pravo da ga pozovu imenom pre nego što dođe Bogu na istinu", izgovorio je Setrakijan pun pravičnosti tako svojstvenoj mladosti.

Stvor se zagrgoljio od radosti. „Pa onda mi i ti, Stvore, kaži svoje..."

Tada je Setrakijan krenuo u napad, ali se srebrni vrh kolca pri izvlačenju malo zagrebao, otkrivajući svoje postojanje, delić trenutka pre nego što je odleteo prema Stvorovom srcu.

Ali, taj delić trenutka je bio sasvim dovoljan. Stvor je ispružio kandžu i zaustavio oružje neka dva centimetra od grudi.

Setrakijan je pokušao da se oslobodi, napadajući drugom rukom, ali je stvor zaustavio i taj pokušaj. Vrhom žaoke razderao je Setrakijanov vrat sa strane, samo ga zasekao, brzo kao treptaj oka, ali sasvim dovoljno da mu ubrizga parališuće sredstvo.

Sada je čvrsto pridržavao mladića za obe ruke. Pridigao ga je sa kreveta. „Ali, ti nećeš otići Bogu na istinu", izgovorio je Stvor. „Jer ja znam da njega nema..."

Setrakijan je bio na ivici da izgubi svest od pritiska njegovih kandži nalik na stege kojima mu je stezao ruke. Te ruke koje su ga tako dugo održale u životu u ovom logoru. Mozak mu se raspolućivao od bola, usta i pluća roptala za vazduhom, ali iz njega se nije oglasio ni najmanji jauk.

Tada je Stvor pogledao duboko u Setrakijanove oči, i prozreo mu dušu. „Abraham Setrakijan", počeo je da prede. „Ime tako blago, i previše nežno za jednog dečkića tako punog vatre..." Približio se njegovom licu. „Ali, zašto želiš da me uništiš, momče? Cime sam ja zaslužio tvoj gnev, kada svuda oko sebe vidiš tolike smrti i kada mene nema. Nisam ja čudovište. Čudovište je Bog. Tvoj Bog i moj, onaj neprisutni Otac koji nas je sve odavna napustio... U tvojim očima vidim ono čega se najviše plašiš, mlađani Abrahame, a to nisam ja... Bojiš se one jame.

A, sada ćeš da vidiš šta će se desiti kada te dovedem do nje, a Bog ni prstom ne makne da to zaustavi."

Tada je, uz zvuke jezivog krckanja, Stvor izlomio kosti u šakama mladog Abrahama.

Mladić se srušio na pod i skvrčio u loptu bola - polomljenih prstiju prikovanih za grudi. Pao je u bledi krug obasjan sunčevom svetlošću.

Zora.

Stvor je zašištao, pokušavajući da mu se još jednom približi.

Ali, zatvorenici u baraci su počeli da se meškolje, a kada je mladi Abraham izgubio svest, Stvor je iščezao...

Abrahama su pronašli krvavog i ozleđenog pre prozivke. Odneli su ga u ambulantu, odakle se povređeni zatvorenici nikada nisu vraćali. Tesar izlomljenih ruku nije bio ni od kakve koristi logoru i nadzornik je odmah naredio da ga se reše.

Odvukli su ga do plamene jame sa preostalim ranjenicima i naterali ga da klekne u vrstu. Gust, masan, crni dim zamračivao je sunce - kuljajući vrelo i nemilosrdno.

Setrakijana su skinuli i dovukli do same ivice jame. Držao je uništene ruke i drhtao od straha dok je buljio u jamu.

Plamena jama. Krvožedni plamen se kovitlao naokolo, dok se masan dim uzdizao u nekoj vrsti hipnotičkog baleta. Ritam odstrela - pucanj, repetiranje, mekan zvuk odskakanja prazne čaure na zemlji - uljuljkao ga je u trans smrti. Zurio je u plamen koji je svlačio kožu sa kostiju, ogoljavajući čoveka do onoga što on i jeste - prosta materija. Zamenjiva, lomljiva, zapaljiva vreća mesa, koja se tek tako pretvara u ugljenik.

Stvor je bio majstor užasa, ali ovaj ljudski užas uistinu je prevazilazio bilo koju drugu moguću sudbinu. Ne samo zato što tu nije bilo ni trunke milosti, već zato što je izvođena s ciljem, bez prinude. To je bio izbor. Ubijanja nisu bila vezana za veliki rat, i nisu služila ničemu drugom do čistom zlu. Ljudi su odabrali da to čine drugim ljudima i smislili su razloge, mesta i mitove kako bi svoju želju zadovoljili na jedan racionalan i metodičan način.

Dok je nacistički oficir mehanički upucavao jednog po jednog čoveka u potiljak i šutirao ih u plamenu jamu, Abrahamova želja za životom je buknula.

Osetio je mučninu, ne usled smrada ili prizora, već usled saznanja - očiglednosti da u njegovom srcu Bog više ne postoji. Postojala je samo ova jama.

Mladić je jecao nad svojim neuspehom i propašću svoje vere kada je osetio cev lugera pritisnutu na njegovu golu kožu...

Još jedna usta za njegovim vratom...

A tada je začuo pucnje. Preko dvorišta, grupa prinudnih radnika preuzela je stražarske kule, a sada su zaposedali i logor, pucajući u svakog uniformisanog vojnika na kojeg bi naišli. Čovek koji mu je stajao za leđima nestao je. Ostavio je Setrakijana da kleči na samoj ivici jame.

Neki Poljak kraj njega u redu ustao je i počeo da trči. Snaga je polako sipila

nazad u Setrakijanovo telo. Ruku prigrljenih na grudi, video je sebe kako ustaje i trči go prema zakamufliranoj žičanoj ogradi.

Oko njega se svuda pucalo. Stražari i zatvorenici padali su krvavi na sve strane. Sada se pojavio i dim, ali ne samo onaj iz jame - svuda po logoru nicali su požari. Uspeo je da se dočepa ograde gde su se nalazili i drugi zarobljenici, i nekako, pomoću nepoznatih, tuđih ruku koje su ga pridigle do vrha, jer on to sam nikako nije mogao izlomljenim rukama, stropoštao se na drugu stranu.

Ležao je na zemlji, dok su se svuda oko njega odbijali meci iz pušaka i mitraljeza, i nečije blagorodne ruke su ga ponovo prihvatile i pridigle na noge.

Kada su njegove pomagače koje nije ni video pokosili meci, Setrakijan je trčao i trčao, plačući... Jer je u odsustvu Boga pronašao Čoveka. Čovek koji ubija čoveka, čovek koji pomaže čoveku, i jedan i drugi nepoznati - kazna i blagoslov.

Stvar izbora.

Trčao je kilometrima, čak i kada je austrijsko pojačanje zatvorilo obruč.

Stopala su mu bila sva izranavljena, prsti na nogama isečeni na kamenju, ali sada ga ništa nije moglo zaustaviti, sada kada se nalazio van granica žičane ograde. U njegovoj glavi je postojao samo jedan cilj kada se najzad dočepao šume i skljokao u mrak, krijući se pod okriljem noći.

ZORA

17. policijska stanica, Istočna 51. ulica, Menhetn Setrakijan je prebacivao težinu tela s jedne na drugu stranu, pokušavajući da se koliko-toliko udobno smesti na klupi kraj zida u pritvoru policijske stanice. Čitavu noć je čekao u prostoriji, svoj u staklu, koja je predstavljala neku vrstu zatvorske čekaonice, u društvu mnogih lopova, pijanaca i perverznjaka sa kojima je sada bio zatvoren. Tokom popriličnog čekanja, imao je dovoljno vremena da razmišlja o sceni koju je napravio ispred islednikove kancelarije i shvatio je da je sebi uništio poslednju šansu da stupi u kontakt sa Centrom za kontrolu bolesti, to jest sa doktorom Gudvederom.

Naravno da je nastupio kao pomahnitali starac. Možda je skrenuo. Labilan kao žiroskop na kraju svog ciklusa. Možda su godine čekanja na ovaj trenutak, proživljene na tankoj liniji između užasa i nade, uzele svoj danak.

Sastavni deo starenja jeste to što i sami sebe neprestano nadgledate. Da biste čvrsto držali uzde. Da biste se pobrinuli da i dalje budete ono što ste nekada bili.

Ne. Znao je što je znao. Jedino što sada nije bilo kako treba jeste to što je počeo da ludi iz čistog očaja. Evo ga ovde, zatočen u policijskoj stanici u središtu Menhetna, dok je svuda oko njega...

Budi mudar, ti matora budalo. Pronađi način da se izbaviš odavde. Izvukao si se i iz mnogo gorih neprilika od ove.

Vratio je film unazad, od trenutka kada je ovde dospeo. Kada su mu zapisali ime i adresu, izrekli optužbu za remećenje javnog reda i mira i objasnili mu prirodu prekršaja koji je počinio, i kada je potpisao formular o posedovanju štapa („od velikog je značaja za mene“, saopštio je tada naredniku) i tableta za srce, doveden je neki mladi Meksikanac od nekih osamnaest ili devetnaest godina, ruku vezanih lisicama. Mladić je bio sav uneređen, izgrebanog lica i pocepane košulje.

Ono što je privuklo Setrakijanovu pažnju bile su izgorene rupe na njegovim crnim pantalonama i na košulji. „Ovo je sranje, čoveče!“, rekao je mladić, ruku čvrsto pritegnutih iza leđa, naginjući se unazad dok su ga detektivi gurali ispred sebe. „Onaj krele je bio lud.

Tip je loko, go je trčao po ulici. Napadao je ljude. Napao je i nas!“ Detektivi su ga grubo spustili na stolicu. „Zar ga ti nisi video, čoveče. Tom jebaču je curila bela krv. Imao je tu jebenu... tu jebenu stvar u ustima! On nije jebeni čovek!"

Jedan od detektiva je prišao mestu na kojem je sedeo Setrakijan, brišući znoj sa lica papirnim ubrusom. „Ludi Meksikanac. Dva puta u maloletničkoj ćuzi, a tek što je napunio osamnaest. Ovog puta je ubio nekog čoveka, u tuči. On i njegov pajtos, mora da su zaskočili tog tipa, svukli ga do gola. Pokušali su da ga srede nasred Tajms skvera."

Setrakijanov narednik je zakolutao očima i nastavio da kucka po tastaturi.

Postavio je Setrakijanu dodatno pitanje, ali ga Setrakijan nije čuo. Jedva da je osećao podlogu na kojoj je sedeo, kao ni stisnute pesnice u koje su se skvrčile njegove staračke, izlomljene šake. Skoro da ga je preplavila panika pri samoj pomisli da se ponovo suoči sa nesuočivim. Prikazala mu se budućnost. Video je rasute porodice, istrebljenje, apokalipsu patnje. Mrak koji nadvladava dan. Pakao na zemlji.

U tom trenutku, Setrakijan se osećao kao najstariji čovek na zemlji.

Iznenada je mračnu paniku koju je osećao istisnuo istovetno mračni nagon za osvetom. Pružena mu je druga prilika. Otpor, borbu, nastupajući rat - morao je lično da započne.

Strigoj.

Kuga je oživela.

Izolaciono odeljenje, bolnica Jamajka, Kvins Džim Kent, i dalje odeven, ležao je u bolničkom krevetu i trabunjao: „Ovo je besmisleno. Dobro se osećam."

Ef i Nora su stajali sa obe strane kreveta. „Hajde da to onda nazovemo tek merom predostrožnosti", rekao je Ef. „Ništa se nije dogodilo. Mora da me je srušio kada sam ušetao kroz vrata.

Mislim da sam na trenutak izgubio svest. Možda je u pitanju neki blaži potres mozga."

Nora je klimnula glavom. „Pa, stvar je u tome... da si ti jedan od nas, Džime. Želimo da utvrdimo da je sve u najboljem redu." „Ali, zašto ste me smestili u izolaciju?" „A, što da ne?" Ef je naterao sebe da se nasmeši. „Kada smo već ovde. Vidi, imaš čitavo bolničko krilo samo za sebe. Bolje ne možeš ni da očekuješ u Njujorku."

Džimov osmeh im je govorio da ga nisu ubedili. „Dobro", najzad je rekao. „Ali, da li barem mogu da dobijem svoj telefon, čisto da imam osećaj da na neki način učestvujem u svemu?"

Ef reče: „Mislim da to možemo da sredimo. Nakon što izvršimo nekoliko testova." „I... molim vas javite Silviji da sam dobro. Počeće da panici." „U redu", rekao je Ef. „Pozvaćemo je čim krenemo odavde."

Napustili su sobu potreseni, zaustavljajući se pre nego što su izašli iz izolacionog odeljenja. Nora reče: „Moramo da mu kažemo."

„Da mu kažemo šta?“, odgovorio joj je Ef, pomalo oštro. „Prvo moramo i sami da saznamo sa čim to imamo posla."

Ispred odeljenja, jedna žena sa spiralnom kosom uvučenom u široku traku pridigla se sa plastične stolice koju je dovukla iz čekaonice. Džim je delio stan na Istočnoj ulici broj osamdeset i nešto sa svojom devojkom, Silvijom, astrologom koja je pisala horoskope za Njujork post. U njihovu vezu unela je i svojih pet mačaka, a on je doprineo svojom zebom - što je ovo domaćinstvo činilo veoma napetim. „Mogu li da uđem kod njega?", upitala je Silvija. „Izvini, Silvija. Pravila izolacionog odeljenja nalažu da je ulaz dozvoljen samo medicinskom osoblju. Džim je rekao da ti prenesemo da se dobro oseća."

Silvija je zgrabila Efa za ruku. „Šta ti misliš?"

Ef je taktično rekao: „Izgleda veoma zdravo. Želimo da ga podvrgnemo većem broju testova, za svaki slučaj." „Rekli su da je izgubio svest, da mu se vrtelo u glavi. Zašto se nalazi u izolacionom odeljenju?" „Ti dobro znaš kako mi radimo, Silvija. Funkcionišemo na principu eliminacije svega u šta sumnjamo. Korak po korak."

Silvija je pogledala u Noru imajući sa potrebom za ženskom solidarnošću.

Nora je klimnula glavom i rekla: „Vratićemo ti ga što je pre moguće."

Dole, u bolničkom podrumu, na vratima mrtvačnice Efa i Noru je sačekala službenica. „Doktore Gudvederu, ovo je potpuno neregularno. Ova vrata se ne smeju zaključavati, a bolnička pravila nalažu da se nadležni obaveste o tome šta se događa..." „Oprostite, gospođice Grejam“, rekao je Ef, čitajući njeno ime sa identifikacione kartice, „ali u pitanju je stvar u nadležnosti CKB-a.“ Prezirao je kada je morao da ističe hijerarhiju nalik na kakvog birokratu, ali je ponekad činjenica da ste zaposleni u vladinom sektoru imala i svoje prednosti. Izvadio je traženi ključ i otključao vrata, ulazeći unutra sa Norom. „Hvala vam na saradnji", rekao je ponovo ih zaključavajući nakon što su ušli.

Svetla u prostoriji su se automatski uključila. Redfernovo telo je ležalo ispod čaršava na čeličnom stolu. Ef je uzeo par rukavica iz kutije kraj prekidača za svetlo i otvorio kolica sa instrumentima za autopsiju. „Efe“, rekla je Nora i sama navlačeći rukavice. „Još nemamo ni umrlicu. Ne možeš tek tako da ga otvoriš." „Nemamo vremena za formalnosti. Ne dok je Džini tamo gore. Osim toga, nemam predstavu kako ćemo uopšte objasniti Redfernovu smrt. Kako god da okreneš, ja sam ubio ovog čoveka. Sopstvenog pacijenta." „U samoodbrani." „Ja to znam. Ti to znaš. Međutim, ja sigurno nemam vremena da sve to objašnjavam policiji."

Uzeo je veliki skalpel i zario ga u Redfernov grudni koš, praveći rez u obliku

slova Y od leve i desne ključne kosti nadole, u dve dijagonale do vrha grudnjače, a potom naniže središnjom linijom trupa preko stomaka do pubične kosti. Tada je svukao kožu i potkožne mišiće, ogoljavajući grudni koš i trbušnu pokožicu. Nije imao vremena da izvede kompletnu medicinsku autopsiju. Ali, imao je očajničku potrebu da utvrdi neke pojave koje su se prikazale na Redfernovim nedovršenim snimcima sa magnetne rezonance.

Upotrebio je mekano gumeno črevo da ispere belu krvoliku tečnost i pogledao je osnovne organe ispod grudnog koša. Grudna šupljina je bila haotična, prava zbrka velikih crnih oblika koje su hranile vretenaste dovodne hranilice, izdanci nalik na vene pripojene pilotovim smežuranim organima. „Dragi Bože“, izrekla je Nora.

Ef je ispitivao izrasline kroz grudni koš. „Potpuno ga je preuzelo. Pogledaj mu srce.“ Bilo je bezoblično, smežurano. Struktura arterija je isto tako bila izmenjena, cirkulacioni sistem pojednostavljen, dok su arterije bile prekrivene tamnom, kancerogenom materijom.

Nora reče: „Nemoguće. Prošlo je tek trideset i šest sati od sletanja aviona."

Ef je zasekao Redfernov vrat, ogoljavajući mu grlo. Izraslina je bila ukorenjena u središnjem delu vrata - izrastak koji je izlazio iz vestibularnih prevoja. Ispupčenje koje je očigledno služilo kao žaoka nalazilo se u neaktivnom stanju. Spajalo se direktno sa dužnikom, zapravo objedinjavalo se, baš nalik nekakvom kancerogenom izraštaju. Ef je odlučio da za sada ne secira dalje.

Planirao je da, umesto toga, malo kasnije odseče taj mišić ili organ ili što god da je to bilo, da bi ga proučio u celosti i utvrdio njegovu funkciju.

Tada je Efu zazvonio telefon. Okrenuo se da bi Nora čistim rukavicama mogla da ga izvadi iz njegovog džepa. „Zovu iz kancelarije glavnog medicinskog istražitelja", rekla je, čitajući sa monitora. Javila se umesto njega na poziv i nakon što je nekoliko trenutaka slušala, rekla je sagovorniku: „Dolazimo odmah."

Kancelarija glavnog medicinskog istražitelja, Menhetn Direktor Barns je stigao do kancelarije na uglu Tridesete i Prve ulice u isto vreme kad i Ef i Nora. Izašao je iz automobila, nepogrešivo prepoznatljiv sa svojom kozjom bradicom i vojničkom uniformom. Raskrsnica je bila zakrčena policijskim vozilima i televizijskim ekipama, postavljenim ispred tirkizne prednje strane zgrade u kojoj se nalazila mrtvačnica.

Ušli su koristeći propusnice i uputili se odmah ka doktoru Džulijusu

Mirnštajnu, glavnom njujorškom medicinskom istražitelju. Mirnštajn je bio ćelav, ukoliko se ne računaju čuperci kestenjaste kose sa strane i otpozadi, duguljastog lica, prirodno natmuren, obučen u uobičajeni bolnički mantil preko sivih pantalona. „Mislimo da nam je neko provalio tokom noći... ne znamo." Doktor Mirnštajn je pogledao ka prevrnutim monitorima i raštrkanim olovkama preturenih iz čaše. „Ne možemo da uspostavimo telefonski kontakt ni sa kim od osoblja koje je noćas bilo u smeni.“ Proverio je tu informaciju pogledavši u pomoćnicu koja je držala telefon na uvu i koja je potvrdno mahnula glavom. „Pođite za mnom."

U mrtvačnici u podrumu sve je na prvi pogled izgledalo u redu, od čistih stolova za autopsiju do pultova, vaga i uređaja za merenje. Ovde nije bilo tragova vandalizma. Doktor Mirnštajn ih je poveo ka hladnjači i pričekao Efa, Noru i direktora Barnsa da mu se pridruže.

Hladnjača je bila prazna. Kolica su sva i dalje bila tamo, kao i nekoliko zbačenih prekrivača i delova odeće. Šačica mrtvih tela stajala je kraj levog zida.

Sve žrtve avionske nesreće su nestale. „Gde su?“, upitao je Ef. „O tome je i reč", odgovorio je doktor Mirnštajn. „Ne znamo."

Direktor Barns je na trenutak zurio u njega. „Da li vi to meni hoćete da kažete da je neko tokom noći provalio u mrtvačnicu i ukrao četrdeset i nešto leševa?" „Vaša pretpostavka je jednaka mojoj, doktore Barns. Uzdao sam se u to da će me vaši ljudi prosvetliti." „Pa", rekao je Barns, „nisu mogli tek tako da odšetaju."

Nora upita: „A, kakva je situacija u-Bruklinu? Kvinsu?"

Doktor Mirnštajn odgovori: „Još se nisam čuo sa čelnicima u Kvinsu, a oni iz Bruklina me obaveštavaju o istovetnim događanjima." „Istovetnim događanjima?", upitala je Nora. „Leševi putnika iz aviona su nestali?" „Upravo tako", odgovorio je doktor Mirnštajn. „Pozvao sam vas da dođete nadajući se da je možda vaša agencija preuzela ova tela bez našeg znanja."

Barns je pogledao u Efa i Noru. Zavrteli su glavama.

Barns reče: „Isuse. Moram da nazovem ljude iz Uprave aerodroma."

Ef i Nora su ga izdvojili u stranu, udaljivši ga od doktora Mirnštajna. „Moramo da razgovaramo", rekao mu je Ef. Direktor je pogledao u jednog, pa u drugog. „Kako je Džim Kent?" „Izgleda dobro. Kaže da se oseća dobro." „Dobro", rekao je Barns. „O čemu je reč?" „Ima posekotinu na vratu, kroz grlo. Istu onakvu kakve smo pronašli na žrtvama leta 753."

Barns se namrštio. „Kako je to moguće?"

Ef ga je izvestio o Redfernovom begu sa snimanja i potonjem napadu. Izvadio je snimak sa magnetne rezonance iz povelike koverte za rendgenske snimke i prikačio ga za svetlosnu zidnu tablu. „Ovo je snimak pilota ’pre’."

Videli su se glavni organi i sve je izgledalo kako treba. „Da?“, upitao je Barns.

Ef reče: „A, ovo je snimak ’posle’." Postavio je snimak na kojem je bio prikazan Redfernov trup zamagljen senkama.

Barns je stavio naočare. „Tumori?"

Ef odgovori: „Pa, teško je objasniti, ali reč je o novoizraslom tkivu koje se hrani organima koji su bili u odličnom zdravstvenom stanju pre samo dvadeset i četiri sata."

Direktor Barns je skinuo naočare i ponovo se namrštio. „Novoizraslo tkivo? Šta, do đavola, hoćete da mi kažete?" „Hoću da kažem ovo." Ef je pristupio trećem snimku na kojem je bila prikazana unutrašnjost Redfernovog vrata. Izraslina ispod jezika bila je očigledna. „Šta je to?", upitao je Barns. „Žaoka", odgovorila je Nora. „Neka vrsta. Po konstrukciji mišićava.

Fleksibilna je i mesnata."

Barns je pogledao u nju kao da je luda. „Žaoka?" „Da, gospodine", potvrdio je Ef. ,Verujemo da je to tkivo odgovorno za posekotinu na Džimovom vratu."

Barns je gledao čas u njega, čas u nju. „Hoćete da mi kažete da je jednom,od preživelih u avionskoj nesreći izrasla žaoka kojom je napao Džima Kenta."

Ef je klimnuo glavom i ponovo ukazao na snimke kao dokaz. „Everete, moramo da stavimo u karantin i ostale preživele."

Barns je pogledao u Nora, koja je sve vreme klimanjem glave potvrđivala Efovu priču.

Direktor Barns reče: „Vaš zaključak je, dakle, da verujete... da je ova tumorna izraslina, ova biološka transformacija... na neki način zarazna?" „To je naša pretpostavka. Bojimo se da jeste tako", rekao je Ef. „Sasvim je moguće da je Džim inficiran. Moramo da utvrdimo napredovanje ovog sindroma, što god da je u pitanju, ako želimo da dobijemo mogućnost da ga izolujemo, a njega izlečimo." „Hočete da mi kažete da ste vi videli tu... tu fleksibilnu žaoku, kako je nazivate?" „Oboje smo je videli." „A, gde se sada nalazi kapetan Redfern?" „U bolnici." „A, kakve su prognoze u vezi sa njim?"

Ef je preduhitrio Noru. „Neodređene."

Barns je pogledao u Efa, počevši da shvata da nešto definitivno nije bilo kako treba.

Ef reče: „Sve što tražimo jeste zahtev da se i ostali podvrgnu medicinskom lečenju..." „Stavljanje u karantin troje ljudi znači moguće stvaranje panike kod trista

miliona ljudi." Barns ih je ponovo pogledao, kao da je imao potrebu da dobije konačnu potvrdu. „Da li smatrate da to ima bilo kakve veze sa nestankom ovih tela?" „Ne znam", rekao je Ef. Ono što je zamalo izgovorio bilo je: ’Ne želim da znam’. „U redu", rekao je Barns. „Pokrenuću stvar." „Pokrenućete stvar?" „Pa, to je čitava procedura."

Ef reče: „Nama je to potrebno sada. Ovog trenutka." „Efraime, ono što ste mi malopre izložili nečuveno je i uznemirujuće, ali, po svemu sudeći, reč je o izolovanim slučajevima. Potpuno mi je jasno da ste zabrinuti zbog zdravstvenog stanja vašeg kolege, ali traženje zahteva za smeštanje u karantin znači da moram da zatražim i dobijem izvršno naređenje od samog predsednika, a ja takav zahtev ne nosim naokolo kao kec u rukavu i izbacujem ga kad mi je volja.

U ovom trenutku ništa ne ukazuje na potencijalnu pandemiju, tako da moram da postupim po protokolu. Do tada, ne želim da čujem da ste maltretirali ostale preživele." „Maltretirali?", upitao je Ef. „Biče sasvim dovoljno panike i kada ne bismo prekoračili svoja ovlašćenja.

Samo da vam istaknem jednu stvar - ako su preostali preživeli putnici isto tako bolesni, zašto nam se do sada nisu obratili?"

Ef na to nije imao odgovor. „Bičemo u kontaktu."

Barns je otišao da obavi telefonske pozive.

Nora je pogledala u Efa. Rekla je: „Nemoj." „Nemoj šta?“ Prozrela ga je. „Nemoj da kreneš u potragu za ostalim preživelim putnicima. Nemoj da nam upropastiš priliku da spasemo Džima time što ćeš iznervirati onu advokaticu ili zaplašiti ostale."

Ef je krčkao iznutra kada su se otvorila ulazna vrata. Hitna pomoć je uvozila kolica sa telom u mrtvačkoj vreći koja su dočekala dva radnika mrtvačnice. Mrtvi neće čekati da se ova misterija razreši. Oni će samo pristizati i pristizati. Ef je spoznao činjenicu šta će se dogoditi sa Njujorkom u stegama istinske kuge. Jednom kada gradske službe butu pretrpane - policija, vatrogasci, medicinske ustanove, mrtvačnice - čitavo ostrvo će u vremenskom razdoblju od nekoliko nedelja prerasti u smrdljivu deponiju.

Radnik mrtvačnice je dopola otkopčao rajsferšlus na vreći, a potom se oglasio neuobičajenim uzdahom. Uzmakao se od stola sa rukama u rukavicama sa kojih je kapalo nešto belo. Iz crne plastične vreće svetlucava tečnost se prelivala niz kolica na pod. „Šta je ovo?“, upitao je radnik ljude iz hitne pomoći, koji su stajali kraj vrata sa izrazom čistog gnušanja.

„Žrtva saobraćajne nesreće", odgovorio je jedan od njih, „nakon neke tuče. Ne znam... mora da ga je zgazio kamion koji je prevozio mleko ili tako nešto."

Ef je izvukao rukavice iz kutije na pultu i primakao se vreći, provirujući unutra. „Gde mu je glava?" „Unutra", rekao je čovek iz hitne. „Tu negde."

Ef je video da je lešu bila odsečena glava pri ramenima. Preostali deo vrata bio je isprskan belim komadima. „I, tip je bio go“, dodao je čovek iz hitne. „Kakva noč."

Ef je povukao rajsferšlus do kraja. Bezglavi leš je bio debeli muškarac, otprilike pedesetih godina. Tada je Ef primetio njegova stopala.

Ugledao je konac oko velikog, golog palca. Kao da je za njega prethodno bila prikačena crvena etiketa.

Nora je isto tako videla konac oko palca i prebledela je. „Tuča, kažete?", rekao je Ef. „Tako su nam rekli", izjavio je čovek iz hitne, otvarajući izlazna vrata. „Želimo vam prijatan dan i mnogo sreće."

Ef je zatvorio rajsferšlus na mrtvačkoj vreći. Nije želeo da iko drugi vidi konac oko nožnog palca. Nije želeo da mu iko postavlja pitanja na koja ni sam nije imao odgovore.

Okrenuo se ka Nori. „Starac."

Nora je klimnula glavom. „Tražio je od nas da uništimo leševe", prisetila se. „Znao je za ultraljubičasto svetlo." Ef je skinuo gumene rukavice, ponovo razmišljajući o Džimu kako leži sam u izolacionom odeljenju sa ko zna čim što u njemu raste. „Moramo da doznamo šta on još zna."

17. policijska stanica, Istočna 51. ulica, Menhetn Setrakijan je izbrojao još trinaest muškaraca koji su se nalazili u skučenoj ćeliji veličine obične sobe, uključujući i uznemirenog čoveka sa svežim posekotinama na vratu koji je čučao u ćošku i snažno utrljavao pljuvačku u šake.

Setrakijan je iskusio i gore od toga, naravno, mnogo gore. Na drugom kontinentu, u drugom veku, zarobili su ga kao rumunskog Jevrejina u Drugom svetskom ratu i smestili u koncentracioni logor poznat kao Treblinka. Bilo mu je šesnaest godina kada je tamo dospeo, a devetnaest kada je logor uništen, 1943. još uvek dečak. Da je kojim slučajem dospeo u logor u ovim godinama koje je imao sada, ne bi izdržao ni nekoliko dana - možda ne bi preživeo ni prevoz vozom kojim su ih doterali u logor.

Setrakijan je pogledao u mladog Meksikanca na klupi kraj njega, onog kojeg je prvog video pri upisu, a koji je otprilike bio istih godina kao i on kada je rat bio završen. Na obrazu je imao groznu plavu masnicu, kao i crnu krv zgrušanu na posekotini ispod oka. Činilo mu se da nije bio zaražen.

Setrakijan je bio zabrinutiji za mladićevog druga, koji je ležao na klupi kraj njega, skvrčen u stranu, nepomičan.

A Gas, besan i u bolovima, ali i razdražljiv pošto mu je splasnuo adrenalin, zapazio je da ga starac gleda. „Imaš neki problem?"

Ostali u ćeliji se pridigoše, privučeni mogućom tučom između pripadnika meksičke bande i vremešnog Jevrejina.

Setrakijan mu se obratio: „Imam problem, i to veliki."

Gas mu je uputio mračan pogled. „Pa, zar ga nemamo svi.“ Setrakijan je osetio kako ostali gube interesovanje pošto je iščeznula i najmanja mogućnost zabave koja bi prekinula sveopštu monotoniju. Setrakijan je pobliže pogledao Meksikančevog skvrčenog druga. Ruka mu je bila prebačena preko lica i vrata, a kolena visoko pridignuta. Ležao je skoro u fetalnom položaju.

Gas je gledao u Setrakijana, prepoznajući ga. „Ja tebe znam."

Setrakijan je klimnuo glavom, već priviknut na to. „118. ulica", rekao je. „Zelenašnica ’Starosedelac i rariteti’. Da, jebote. Jednom si mi prebio brata." „Krao je?“ „Pokušao je. Sada je jebeni džanki, ništa više od duha. Ali tada je bio opasan.

Stariji je nekoliko godina od mene." „Trebalo je da zna da to ne sme da radi." „Pa, on je to i znao. Pokušao je. Ona zlatna kajla je bila tek trofej. Hteo je da se dokaže tipovima na ulici. Svima onima koji su ga upozorili da se ne zajebava sa zelenašem."

Setrakijan reče: „Prve nedelje kada sam preuzeo radnju, neko mi je razbio prednji prozor. Zamenio sam ga, a onda sam gledao, čekao. Uhvatio sam huligane koji su se nameračili da ga polome. Tada sam im pokazao njihovog boga, pružio im nešto o čemu treba da razmišljaju i prenesu ostalima. To je bilo pre više od trideset godina. Od tada više nisam imao nikakvih problema sa prozorima."

Gas je pogledao u starčeve zgrčene prste oivičene vunenim rukavicama. „Tvoje ruke“, rekao je. „Šta se desilo, da nisu i tebe uhvatili kako kradeš?" „Ne, nije u pitanju krađa", odgovorio je starac, trljajući ruke preko vune. „To je stara povreda. Neizlečena kada je trebalo, a posle je bilo i suviše kasno za to.“ Gas mu je pokazao tetovažu na šaci stisnuvši je u pesnicu da bi se crtež između palca i kažiprsta rastegao. Bila su to tri crna kruga. „To je isti znak kao i na tvojoj radnji." „Tri kruga su stari simbol za zalagaoničara. Ali, tvoj crtež ima neko drugačije značenje." „To je simbol bande", rekao je Gas, zavalivši se. „Za lopova." „Ali, ti nikada nisi krao od mene."

„Barem ne da znaš", odgovorio mu je Gas, smešeči se.

Setrakijan je pogledao na Gasove pantalone, izgorene rupe na crnom tkanju. „Čuo sam da ste ubili čoveka."

Gasu se izgubio osmeh s lica. „Nisi povređen? Ta posekotina na tvom licu, to je od policije?"

Gas je sada zurio u njega kao da je ovaj bio zatvorska krtica. „A, šta to tebi znači?"

Setrakijan upita: „Jesi li mu zagledao u usta?"

Gas se okrenuo ka njemu. Starac se nagnuo napred, skoro kao da je molio. Gas odgovori: „Šta ti o tome znaš?" „Znam", rekao je starac a da nije ni pridigao pogled, „da se nad ovim gradom širi kuga. A, potom, i širom sveta." „To nije bila nikakva kuga. To je bio neki luđak sa nekim.... sjebanim jezikom koji mu je izlazio iz..." Gas se osećao glupo što je to morao glasno da izgovori. „Pa, šta je to jebeno bilo?"

Setrakijan mu odgovori: „Onaj sa kojim ste se tukli jeste mrtav čovek koga je opsela zaraza."

Gas se prisetio izgleda lica tog debelog čoveka, praznog i gladnog. Njegove bele krvi. „Šta, kao neki zombi?"

Setrakijan reče: „Pre bih o njemu razmišljao kao o nečemu povezanom sa stvorenjem u crnom ogrtaču. Očnjaci. Neobičan izgovor." Okrenuo je glavu da bi ga Gas bolje čuo. „A, onda oduzmi ogrtač i očnjake. Zaboravi na smešan izgovor.

Zaboravi na sve što ti može biti smešno u vezi sa njim."

Gas je razmišljao o starčevim rečima. Morao je da zna. Njegov tmuran glas i istinski strah bili su zarazni. „Slušaj šta imam da ti kažem“, nastavio je starac. „Tvoj prijatelj. On je zaražen. Mogao bih da kažem i - ugrizen."

Gas je pogledao u nepokretnog Feliksa. „Ne. Ne, on je samo... policajci, oni su ga onesvestili." „On se menja. Nalazi se u vlasti nečega što prevazilazi tvoja shvatanja. To je zaraza koja žive ljude pretvara u neljude. Ova osoba više nije tvoj prijatelj. On je preobražen."

Gas se prisetio da je video debelog na Feliksu, njihov manijački zagrljaj, čovekova usta koja streme ka Feliksovom vratu. I, izraza na Feliksovom licu, užasnutog i prestrašenog. „Osećaš li kako je vruć? Njegov metabolizam pomahnitalo radi. Potrebna je velika snaga za preobražaj, u njegovom telu sada dolazi do bolnih, katastrofalnih promena. Razvija se parazitski organski sistem prilagođen njegovom novom obliku postojanja. On se pretvara u organizam koji se hrani. Uskoro, između dvanaest i trideset i šest sati od trenutka infekcije, ali najverovatnije večeras, on će se preobraziti. Biće žedan. Ništa ga neće sprečiti da zadovolji svoju žudnju."

Gas je zurio u starca kao da nije bio pri sebi.

Setrakijan upita: „Da li voliš svog prijatelja?"

Gas se iznenadi: „Šta?" „Pod ’ljubavlju' mislim da li ga poštuješ, ceniš. Ako ga voliš, uništićeš ga pre nego što se u potpunosti preobrati."

Gasov pogled se zamračio. „Da ga uništim?" „Ubij ga. Ili će i tebe preobraziti."

Gas je usporeno zavrteo glavom. „Ali... rekao si da je on već mrtav... kako onda mogu da ga ubijem?" „Postoje načini", rekao je Setrakijan. „Kako si ubio onog ko te je napao?" „Nožem. Ona jebada koja mu je izlazila iz usta, sjebao sam je." „A, njegovo grlo?"

Gas je klimnuo glavom. „I njega. A onda ga je pregazio kamion i dovršio posao." „Najsigurniji način jeste kada se odvoji glava od tela. I sunčeva svetlost, direktni sunčevi zraci. Ima i drugih, drevnijih metoda."

Gas se okrenuo da pogleda u Feliksa. Ležao je, nije se pomerao. Skoro da nije ni disao. „Zašto niko ništa ne zna o ovome?" Okrenuo se ponovo ka Setrakijanu, pitajući se koji je od njih dvojice luđi. „Ko si ti, starče?" „Elizalde! Torez!"

Gas se toliko zadubio u priču da nije čuo kada su policajci ušli u ćeliju.

Pridigao je pogled kada su izgovorili njegovo i Feliksovo ime i ugledao četiri policajca kako prilaze sa plastičnim rukavicama na rukama, opremljeni za borbu.

Pridigli su Gasa na noge pre nego što je i shvatio šta se dešava.

Potapšali su Feliksa po ramenu, ćušnuli ga u koleno. Kada ga ni to nije razbudilo, grubo su ga pridigli, pridržavajući ga ispod mišica. Glava mu je visila, a noge se vukle dok su ga odvlačili. „Molim vas, saslušajte me", Setrakijan je ustao i prišao im. „Ovaj čovek, on je bolestan. Opasno bolestan. Zaražen je prenosivom bolešću." „Zato i nosimo ove zaštitne rukavice, ćale", odgovorio mu je jedan od policajaca. Jako su trzali Feliksove ruke dok su ga izvlačili kroz vrata ćelije. „Mi se svakodnevno suočavamo sa seksualno prenosivim bolestima."

Setrakijan reče: „Morate ga izdvojiti, da li me čujete? Morate odvojeno da ga zaključate." „Ne brini, ćale. Ubicama uvek nudimo posebne uslove."

Gasov pogled se zadržao na starcu dok su zatvarali vrata ćelije i odvodili ga.

Grupacija Stounhart, Menhetn Ovo je bila spavaća soba moćnika.

Kontrolisana temperatura, u potpunosti automatizovana prostorija, podešivači na kontrolnom pultu postavljeni nadohvat ruke. Šuštanje ovlaživača važduha u ćoškovima usklađeno sa zujanjem jonizatora i šaputanjem vazduha u sistemu za filtriranje nalikovalo je majčinom umirujućem ućutkivanju. Svaki čovek, razmišljao je Eldrih Palmer, treba svake noći da se ušuška kao da je materici. I - spava kao beba.

Do sumraka je trebalo da prođe još mnogo sati i bio je nestrpljiv. Sada, kada se sve pokrenulo, kada se soj postepeno širio Njujorkom kao kamata na kamatu, udvostručujući se i učetvorostručujući svake noći, pevušio je, s radošću gramzivog bankara. Nijedan finansijski uspeh, a bilo ih je mnogo, nije ga toliko ispunio životom koliko ovo veliko stremljenje.

Telefon na noćnom stočiću oglasio se jednom, dok je slušalica zasvetlela. Svi njegovi pozivi preusmeravani su na njegovog negovatelja i pomoćnika, gospodina Ficvilijama, čoveka izuzetnog prosuđivanja i diskrecije. „Dobar dan, gospodine.“ „Ko je to, gospodine Ficvilijame." „Gospodin Džim Kent, gospodine. Kaže da je hitno. Prebaciću vam ga.“ Za koji trenutak, gospodin Kent, jedan od Palmerovih mnogobrojnih dobro pozicioniranih članova Grupacije Stounhart, reče: „Da, halo?“ „Izvolite, gospodine Kente.“ „Da, da li me čujete? Moram tiho da govorim..." „Čujem vas, gospodine Kente. Prošli put smo bili prekinuti." „Da. Pilot je pobegao. Nestao je sa ispitivanja.“ Palmer se nasmešio. „I, sada ga nema?" „Ne. Nisam bio siguran šta da radim, pa sam ga pratio kroz bolnicu sve dok ga doktor Gudveder i doktorka Martinez nisu sustigli. Kažu da je Redfern sada dobro, ali ja ne mogu to da potvrdim. Čuo sam da medicinska sestra kaže da sam ovde sam, a da su pripadnici projekta Kanarinac preuzeli zaključanu sobu u podrumu.

Palmer se smračio. „Vi ste sami i nalazite se, gde?" „U izolacionom odeljenju. Samo predostrožnosti radi. Redfern mora da me je udario ili tako nešto i izgubio sam svest."

Palmer je na trenutak zaćutao. „Jasno mi je." „Ako biste bili ljubazni da me tačno uputite u to šta ja zapravo tražim, možda bih vam bio od veće pomoći..." „Kažete da su prisvojili neku prostoriju u bolnici?" „U podrumu. Možda je u pitanju mrtvačnica. Kasnije ću doznati više."

Palmer je upitao: „Kako?" „Kada izađem odavde. Treba samo da mi odrade neke testove."

Palmer se podsetio da Džim Kent nije bio epidemiolog, već više pomoćnik na projektu Kanarinac i da nije imao lekarsko znanje. „Zvučite kao da vam je grlo suvo, gospodine Kente." „I jeste. Pomalo." „Mm-hmm. Do viđenja, gospodine Kente."

Palmer je prekinuo vezu. Kentovo izlaganje je predstavljalo otežavajuću okolnost, ali izveštaj o preuzimanju bolničke mrtvačnice bio je istinski problem.

Mada, svaki vredan posao sa sobom je nosio i rizik, poteškoće koje treba prevazići. Život pun sličnih poslova podučio ga je da nema slađe pobede nego kada se prethodno izborite sa raznim preprekama da biste do nje došli.

Ponovo je pridigao slušalicu i pritisnuo tipku sa oznakom zvezdice. „Da, gospodine?" „Gospodine Ficvilijame, izgubili smo kontakt unutar projekta Kanarinac.

Ignorisaćete sve buduće pozive sa njegovog mobilnog telefona." „Da, gospodine." „Isto tako, treba da se pošalje ekipa u Kvins. Možda smo suočeni sa nečim u podrumu bolnice Jamajka što treba da se reši."

Fletbuš, Bruklin En-Mari Barbur je ponovo proverila da li je zaključala sva vrata, a potom je dva puta prošla kroz kuću - sobu po sobu, od vrha do dna - dodirujući svako ogledalo dvaput ne bi li se primirila. Nije mogla da prođe pored reflektujuće površine a da je ne dodirne palcem i kažiprstom desne ruke, prateći svaki dodir klanjanjem, ritmičnim ponavljanjem koje je podsećao na kniks. Zatim je prošla kroz kuću i treći put, brišući sve te iste površine tečnošću koju je činilo pedeset posto sredstva za čišćenje prozora i pedeset procenata svete vodice. Činila je to sve dok nije bila zadovoljna postignutim.

Kada je ponovo uspostavila kontrolu nad samom sobom, pozvala je telefonom svoju zaovu, Džini, koja nije živela u Njujorku, već u centru Nju Džerzija. „Dobro su“, saopštila joj je Džini, misleći na decu, po koju je došla odvela ih dan pre. „Dobri su. Kako je Ansel?“ En-Mari je sklopila oči. Počele su da joj teku suze. „Ne znam.“ „Da li mu je bolje? Dala si mu pileću supu koju sam mu donela?"

En-Mari se uplašila da će je drhturava donja vilica odati dok govori. „Daću mu je. Zvaću te... nazvaću te kasnije."

Prekinula je vezu i pogledala kroz zadnji prozor, u grobove. Dve humke.

Razmišljala je o psima koji su tamo ležali.

Ansel. Šta im je uradio.

Obrisala je ruke i ponovo prošla kroz kuću, ovog puta samo kroz prizemlje.

Izvukla je kutiju od mahagonija iz ormarića u trpezariji i otvorila je. Unutra se nalazilo njeno blagosloveno srebro, njen svadbeni poklon. Sjajan i uglačan. Njeno tajno skladište, skriveno kao kod drugih žena koje bi sakrile slatkiše ili pilule.

Dodirnula je svaki predmet, dok je vrhovima prstiju šetala gore-dole, od srebra do

usana. Imala je osećaj da bi izgubila razum da nije dodirnula svaki pojedinačni predmet.

Tada je otišla do zadnjih vrata. Zastala je, iznurena, sa rukom na kvaki, moleći se da joj se ukaže put, preklinjući da joj se podari snaga. Molila je za znanje, za razumevanje onoga što se događalo, i da joj se prikaže kako da postupi.

Otvorila je vrata i spustila se niz stepenice, uputivši se ka šupi. Šupi, odakle je izvukla leševe pasa do ćoška dvorišta, ne znajući šta drugo da radi. Na sreću, ispod prednjeg trema nalazila se stara lopata tako da nije morala da se vraća u šupu. Sahranila ih je plitko u zemlju i ridala nad njihovim grobovima. Plakala je zbog njih, svoje dece i sebe.

Zastala je bočno od šupe, gde su bile posađene narandžaste i žute krizanteme u saksiji ispod omanjeg prozora sa četiri okna. Oklevala je pre nego što je provirila unutra, zaklanjajući oči od sunca. Unutra su alatke za rad u dvorištu visile sa popločanog zida, po policama je poslagan alat, kao i na maloj radnoj klupi.

Sunčeva svetlost koja je prodirala kroz prozor napravila je savršen pravougaonik na zemljanom podu, a En-Marina senka je padala preko metalne šipke umetnute u zemlju. Za šipku je bio prikačen lanac sličan onom na vratima, čiji se kraj gubio dalje nego što je dopirao njen pogled. Na zemlji u šupi videli su se tragovi kopanja.

Pristupila je vratima i zaustavila se. Osluškivala je. „Ansele?"

To što je izustila nije bilo ništa više od šaptaja. Ponovo je oslušnula, i pošto nije ništa čula, stavila je usta na uzanu pukotinu između kišom oljuštenih dvokrilnih vrata. „Ansele?“ Šuškanje. Nejasan životinjski zvuk užasnuo ju je... dok ju je, s druge strane, umirio.

I dalje se nalazio unutra. Još uvek je bio sa njom. „Ansele... ne znam šta da radim... molim te... kaži mi šta da radim... bez tebe ne mogu. Dragi, potreban si mi. Molim te, odgovori mi. Šta treba da radim?“ Još šuštanja, kao da neko zbacuje zemlju. Grleni zvuk, nalik na onaj koji dopire iz zamaščenih cevi.

Kada bi barem mogla da ga vidi. Njegovo lice koje bi je primirilo.

En-Mari je posegnula za bockavim ključem koji joj je visio na pertli oko vrata, Uhvatila je katanac koji je zaključavao lanac provučen kroz držaljke na vratima i u njega umetnula ključ. Okrenula ga je dok brava nije kliknula i zaobljeni kraj se odvojio od debele, čelične osnove. Otkačila je lanac i provukla ga kroz metalne držaljke na vratima, puštajući ga da sklizne na travu.

Vrata se razdvojiše, otvorivši se nekoliko centimetara, sama od sebe. Sunce je sada sijalo tačno iznad nje. U šupi je bilo mračno, sem ono malo prostora koje je bilo osvetljeno kroz mali prozor. Stala je pred otvorena vrata pokušavajući da vidi unutrašnjost šupe.

„Ansele?"

Videla je kako se pomerila neka senka. „Ansele... moraš da budeš tiši, noću... gospodin Otiš, preko puta, pozvao je policiju, mislio je da su psi... psi..."

Zazvučala je plačno, sve je pretilo da pokulja iz nje. „Ja.... skoro da sam mu rekla za tebe. Ja ne znam šta da radim, Ansele. Šta treba da radim? Izgubljena sam. Molim te... potreban si mi..."

Uhvatila se za vrata kada se iznutra prolomio jauk koji ju je sablaznio. Bacio se na vrata šupe - na nju - napadajući iznutra. Privezani lanac povukao ga je nazad, zaglušujući životinjski rik u njegovom grlu. Ali, kada su se vrata otvorila, videla je, pre nego što je i sama vrisnula, pre nego što je zalupila vrata pred njim, kao kada zatvarate žaluzine pred snažnom olujom, svog muža skvrčenog u prašini, bez ičega na sebi, osim pseće ogrlice čvrsto zategnute oko njegovog napetog vrata, crnih i razjapljenih usta. Iščupao je veći deo kose, kao što je to učinio i sa svom odećom.

Njegovo bledo telo prošarano plavim venama bilo je prljavo od spavanja skrivanja - ispod zemlje, nalik na umirućeg stvora koji sam sebi kopa grob. Krvlju umrljani zubi bili su mu ogoljeni, oči zakovrnute štiteći se od sunca. Demon.

Luđački drhtavim rukama provukla je lanac kroz držače na vratima i zaključala katanac, a potom se okrenula i pobegla nazad u kuću.

Trajbeka Gabrijel Bolivar se, odmah nakon klinike, limuzinom odvezao svom lekaru, u zgradu sa podzemnom garažom. Doktor Ronald Boks bio je lični lekar mnogih njujorških poznatih ličnosti iz sveta filma, televizije i muzike. On nije bio neki kvazilekar ili doktor Filgud, obična mašina za ispisivanje recepata, mada je bio prilično slobodouman u tom pogledu. Bio je internista, opremljen pre svega znanjem vezanim za rehabilitacione centre u kojima su se lečili zavisnost, seksualno prenosive bolesti, hepatitis C, i ostala česta oboljenja slavnih.

Bolivar je pristigao liftom, u invalidskim kolicima, obučen samo u crni bademantil, uvenuo nalik na nekog starca. Njegova dugačka, svilenkasta crna kosa sparušila se i otpadala u pramenovima. Prekrio je lice bledim, tankim, skoro artritičnim šakama da ga niko ne bi prepoznao. Grlo mu je bilo tako nateklo i suvo da je jedva mogao da govori.

Doktor Boks ga je odmah primio. Pregledao je snimke koje su mu elektronskim putem prosledili direktno iz klinike. Snimci su poslati uz pismo izvinjenja glavnog lekara, koji je imao prilike da vidi samo snimke, ali ne i pacijenta, u kojem je obećavao da će do tada popraviti aparate i predlažući da kroz nekoliko dana naprave nove snimke. Međutim, kada je pogledao u Bolivara, doktor

Boks nije imao utisak da su njihovi dijagnostički aparati bili u kvaru. Preslušao je Bolivara stetoskopom, osluškujući rad njegovog srca, zamolivši ga da diše.

Pokušao je da pregleda i Bolivarovo grlo, ali pacijent je to bez reči odbio, crnocrvenih očiju koje su plamtele u bolu. „Koliko već dugo držiš ta kontakta sočiva u očima?“, upitao ga je doktor Boks.

Doktor Boks je bacio pogled na grdosiju koja je stajala kraj vrata, odevenu u uniformu vozača. Bolivarov telohranitelj, Elaja, skoro dva sa dva i sa sto dvadeset kila, izgledao je veoma nervozno, a doktor Boks je počeo da strahuje. Pregledao je ruke rok zvezde koje su izgledale staro i skvrčeno, mada nimalo krhko. Pokušao je da mu pregleda limfne žlezde ispod vilice, ali je ovog to i previše bolelo. Telesna temperatura koju su mu izmerili na klinici iznosila je 51°C, što je bilo nemoguće za ljudsko biće, a opet, stajao je pored Bolivara i osećao je tu vrelinu. Doktor Boks nije imao drugu mogućnost do da poveruje.

Doktor Boks se povukao. „Zaista ne znam kako ovo da ti saopštim, Gabrijele. Čini se da je tvoje telo izrešetano malignom neoplazmom. To je rak. Vidim karcinome, sarkome i limfome, i to u najrazvijenijim metastazama. Koliko je meni poznato, ovako nešto do sada nije viđeno, ali i pored toga ću insistirati na tome da te pregledaju najbolji stručnjaci na ovom polju."

Bolivar je samo sedeo, slušao, mračnog pogleda u očima promenjene boje. „Ne znam šta je u pitanju, ali nešto te je u potpunosti zahvatilo. Bukvalno to mislim. Koliko mogu da vidim, srce ti je prestalo sa samostalnim radom. Čini se kao da njime sada manipuliše kancer. On uslovljava njegovo kucanje. Isti slučaj je i sa tvojim plućima. Ona su zarobljena i... skoro opsednuta, transformisana. Kao da..." Doktor Boks je tek sada počinjao da shvata. „Kao da si usred nekakve metamorfoze. Klinički gledano, ti si inficiran. Izgleda kao da te kancer održava u životu. Ne znam šta bih drugo mogao da ti kažem. Svi organi ti otkazuju, ali tvoj kancer... pa, tvoj kancer sjajno napreduje."

Bolivar je zurio u nepoznato svojim zastrašujućim očima. Vrat mu se blago zatalasao kao da je pokušavao nešto da izgovori, ali glas mu nije izlazio napolje zbog nekakve prepreke.

Doktor Boks reče: „Želim da te pošaljem u Sloan-Ketering iz ovih stopa.

Možemo da te upišemo pod nekim drugim imenom i damo izmišljeni broj socijalnog osiguranja. To je najbolja bolnica za obolele od raka u čitavoj zemlji.

Hoću da te gospodin Elaja odveze tamo, sada..."

Bolivar je istutnjao nekakav jauk iz grudi koji je nepogrešivo zazvučao kao ne. Stavio je ruke na rukohvate invalidskih kolica, a Elaja je prišao da ih pridrži pošto se Bolivar pridigao na noge. Na trenutak se zateturao održavajući ravnotežu, a potom je ranjavim rukama zahvatio kaiš svog bademantila, odvezao ga i rastvorio.

Sada se ukazao njegov mlitavi penis, pocrneo i mrtav, spreman da otpadne sa

njegovih prepona nalik na zaraženu smokvu sa osušenog drveta.

Bronksvil Niva, guvernanta Lasovih, još uvek potresena događajima koji su se odigrali u poslednja dvadeset i četiri sata, stavila je decu pod nadzor svog rođaka Emila, dok ju je kćerka, Sebastijana, vozila nazad u Bronksvil. Ostavila je decu Lasovih, Kina i njegovu osmogodišnju sestru Odri, da jedu smrznute pahuljice za ručak, kao i iseckano voće, namirnice koje je Niva zgrabila iz kuće Lasovih kada je zajedno sa njima pobegla glavom bez obzira.

A, sada se vraćala po još. Deca Lasovih ne vole njenu haićansku kuhinju, a što je bilo još važnije, Niva je zaboravila da uzme Kinov pulmikort - lek protiv astme.

Dečak je krkljao i nije baš najbolje izgledao.

Dovezle su se i videle zeleni automobil gospođe Gild parkiran na prilazu kuće. Niva se na trenutak zamislila. Rekla je Sebastijani da je tu čeka, a onda je izašla, izravnala haljinu i uputila se ka bočnom ulazu u kuću pridržavajući ključ u ruci. Vrata su se nečujno otvorila, u kući je bio isključen alarm. Niva je prošla kroz savršeno nameštenu prostoriju za presvlačenje prljave odeće, sa ugrađenim policama, kukicama za kapute i zagrejanim podnim pločicama - prostoriju koja nikada nije videla prljavštinu - i ušla kroz dvokrilna vrata u kuhinju. Činilo se kao da niko nije ušao u prostoriju od kada je Niva otišla sa decom.

Stajala je nepomično na dovratku i osluškivala veoma pomno, zadržavajući dah koliko god je mogla pre nego što bi izdahnula. Ništa nije čula. „Ima li koga?“, izgovorila je nekoliko puta, pitajući se da li će se gospođa Gild, kućepaziteljka sa kojom je bila u prilično lošem odnosu i za koju je Niva sumnjala da je prikriveni rasista, odazvati. Pitala se da li će Džoan, majka lišena prirodnih materinskih instinkata, bez obzira na uspešnu advokaturu, i sama nalik detetu, odgovoriti. U oba slučaja je znala da se neće odazvati.

Pošto ništa nije čula, došla je do sredine kuhinje i pažljivo spustila torbu između sudopere i kuhinjskog pulta. Otvorila je vitrinu gde su stajale grickalice i brzo je, kao neki lopov, napunila torbu marke fud emporijum krekerima, sokićima i smartfud kokicama, zastajući s vremena na vreme tek da oslušne.

Nakon što je maznula pakovanje tanko isečenih kriški sira i jogurt sa polica u frižideru, videla je ispisan broj telefona gospodina Lasa na papiru prikačenom na zid kraj kuhinjskog telefona. Nalet nesigurnosti ju je na trenutak preplavio. Šta bi mogla da mu kaže? Vaša žena je bolesna. Ona nije kako treba. Pa eto, ja uzeh decu.

Ne. Kako su stvari do sada stajale, jedva da je ikada išta prozborila sa čovekom.

Bilo je nečeg zlog u ovoj divnoj kući, a njena prva i jedina dužnost - i kao zaposlenog i kao majke - bila je bezbednost dece.

Pogledala je u vitrinu iznad ugrađenog hladnjaka za vino, ali kutija pulmikorta je bila prazna, čega se i plašila. Moraće da ode do ostave u podrumu. Na vrhu vrludavih, tepihom obloženih stepenica, ponovo je oslušnula, a potom je iz torbe izvukla svoj emajlirani i nakinđureni crni krst. Krenula je niz stepenice sa krstom u ruci, za svaki slučaj. Kada se spustila do najnižeg stepenika, učinilo joj se da je podrumska prostorija bila i previše mračna za ovo doba dana. Uključila je sva svetla i ponovo oslušnula nakon što su zasvetlela.

Prostor u kojem se sada nalazila zvali su podrumom, mada je u suštini to bio još jedan potpuno uređen nivo njihove kuće. Tu dole su napravili kućni bioskop, sa bioskopskim sedištima i aparatom za kokice. Druga soba je bila prepunjena igračkama i stolovima za igru. Treća je bila praonica, gde je gospođa Gild brinula o porodičnoj odeći i posteljini. Tu se nalazilo i četvrto kupatilo, ostava, kao i nedavno napravljen vinski podrum sa kontrolisanom temperaturom. U evropskom stilu, radnici su provalili podrumski zid da bi napravili prostoriju sa zemljanim podom.

Grejanje je zatutnjalo, kao da je neko udario kotao - mašinerija je u podrumu bila skrivena iza nekih vrata - a Niva je zastrašeno poskočila. Okrenula se nazad ka stepenicama, ali onda se prisetila da su dečaku bili neophodni lekovi jer nije baš najbolje izgledao.

Odlučno je prošla kroz podrum i zastala između dva kožna bioskopska sedišta, na pola puta do vrata ostave, kada je primetila stvari natrpane na prozore. Eto zašto je ovde bilo tako mračno usred bela dana - igračke i kartoni od starih kutija bili su visoko naslagani uza zid, zamračujući malene prozore, zajedno sa starom odećom i novinama koji su sprečavali ulaz ma i najmanjeg sunčevog zraka.

Niva je zurila, pitajući se ko je ovo mogao da uradi. Požurila je u ostavu i pronašla Kinove lekove za astmu na istoj polici od čelične žice gde su stajali i Džoanini vitamini i bočice sa antacidima šarenim kao bombonice. Uzela je dve velike kutije plastičnih bočica, ne obazirući se u žurbi na druge namirnice, hitajući odatle, ne zatvarajući vrata.

Kada je krenula preko podruma, primetila je da su vrata perionice odškrinuta.

Nešto joj je bilo sumnjivo u vezi sa tim vratima, koja se nikada nisu ostavljala otvorenim, a sada su predstavljala oličenje haosa koji je Niva osećala u ovoj kući.

Tada je ugledala prljave mrlje na plišanom tepihu, obilne i tamne, koje su je podsećale na otiske stopala. Pogledom ih je ispratila do vrata vinskog podruma kraj kojih je morala da prođe da bi došla do stepenica. Videla je da je kvaka umazana zemljom.

Niva je osetila nešto kada se približila vratima vinskog podruma. Nešto što je pristizalo iz te zemljane prostorije, iz tog grobnog mraka. Neku bezdušnost. A, opet, nije osećala hladnoću. Umesto toga, odatle je izbijala neobjašnjiva vrelina.

Toplota, koja je vrebala i komešala se.

Kvaka je počela da se okreće kada je protrčala pored vrata prema stepenicama. Niva, pedesettrogodišnja žena sa slabašnim kolenima, sada je

podjednako udarala u stepenike kao što je i jurcala uz njih. Spotakla se, a onda se, pridržavajući se za zid, pridigla. Krstom je nehotice odvalila parčence kreča.

Nešto se nalazilo iza nje i krenulo je za njom uz stepenice. Uzvikivala je na kreolskom kada je dospela na osvetljen prvi sprat, pretrčavajući dugačku kuhinju, grabeći tašnu, ali prevrćući torbu iz koje su se grickalice i sokovi raštrkali po čitavom podu. Bila je suviše prestrašena da bi se okrenula.

Prizor majke koja je vrišteći izletela iz kuće, obučena u cvetnu haljinu do gležnjeva i sa crnim cipelama nateralo je Sebastijanu da izađe iz kola. „Ne!“, vrisnula je njena majka, rukom joj pokazujući da se vrati u auto. Trčala je kao da ju je neko jurio, mada iza nje nije bilo nikoga. Sebastijana se vratila na sedište, zabrinuta majčinim otežanim disanjem. „Mama, šta se desilo?" „Vozi!" Nivine pozamašne grudi su se nepravilno uzdizale, pogleda i dalje uprtog u otvorena bočna vrata kuće. „Mama", obratila joj se Sebastijana, vozeći auto unazad. „Ovo se zove kidnapovanje. Postoje zakoni. Da li si pozvala njenog muža? Rekla si da ćeš ga pozvati."

Niva je otvorila šaku, bila je krvava. Suviše čvrsto je stisnula nakinđureni krst koji joj se zario u kožu. Sada je pustila da joj sklizne na pod automobila.

17. policijska stanica, Istočna 51. ulica, Menhetn Stari profesor je sedeo na samom kraju klupe u pritvoru, što je dalje moguće od čoveka golog do pasa koji je strašno hrkao i koji se upravo olakšao ne samo ne mareći da se prošeta do klozeta u uglu ćelije već ne nalazeći za shodno ni pantalone da skine. „Setrajkin... Setarkijan... Setrainjak..." „Ovde", odgovorio je, pridižući se i koračajući prema glasniku dobrih vesti u uniformi policajca kraj otvorenih vrata ćelije. Policajac ga je propustio i za njim zatvorio vrata. „Da li me to oslobađate?", upitao je Setrakijan. „Izgleda da je tako. Po vas je došao sin." „Moj..."

Setrakijan se ugrizao za jezik. Krenuo je sa policajcem prema neoznačenoj sobi za ispitivanje. Policajac je otvorio vrata i pokazao mu da uđe.

Setrakijanu je trebalo nekoliko trenutaka, sasvim dovoljno da se vrata za njim zatvore, da prepozna osobu sa druge strane praznog stola kao doktora Efraima

Gudvedera iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.

Pored njega se nalazila doktorka koju je i ranije video sa njim. Setrakijan se zahvalno nasmešio njihovoj dosetljivosti, mada ga uopšte nije iznenadilo njihovo prisustvo.

Setrakijan reče: „Dakle, počelo je.“ Tamni podočnjaci, nalik na modrice umora i ogorčenja, visili su ispod očiju doktora Gudvedera dok je pomno gledao u starog čoveka. „Ako želite da izađete odavde, možemo da vam pomognemo. Ali, prvo treba nešto da mi razjasnite.

Potrebne su mi konkretne informacije." „Ja mogu da odgovorim na mnoga vaša pitanja. Ali, već smo izgubili i suviše vremena. Moramo da se aktiviramo sada... ovog trenutka... ako uopšte budemo mogli da zaustavimo pošast.“ „O tome i govorim", rekao je doktor Gudveder, prilično oštro pružajući ruku. „Šta je ta pošast?" „Putnici iz aviona", odgovorio je Setrakijan. „Mrtvi su se pridigli."

Ef nije znao šta bi na to rekao. Nije mogao ništa da kaže. Nije ni želeo. „Da biste razumeli šta se događa, moraćete da proširite vidike u vezi sa mnogim stvarima, doktore Gudvedera", rekao je Setrakijan. „Sasvim mi je jasno da smatrate da na sebe preuzimate rizik jer ste na neki način primorani da verujete u nešto što vam priča vremešni stranac. Ali, morate da znate da ja na sebe preuzimam hiljadu puta veću odgovornost jer vam poveravam nešto što je za mene od životnog značaja. Od onog o čemu sada i ovde razgovaramo, bez preterivanja, zavisi ništa manje nego opstanak ljudskog roda. Mada, ne očekujem da u to za sada poverujete, ili da to u ovom trenutku razumete. Vi mislite da mene uvlačite u nešto svoje. Ali, istina je, zapravo, da ja uvlačim vas u ono što je odavno, nažalost, samo moje."

STARI PROFESOR

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti" Ef je na vetrobransko staklo stavio oznaku „Hitna isporuka krvi“ i parkirao se u zonu označenu za istovar na Istočnoj 119. ulici. Zajedno sa Setrakijanom i Norom, uputio se pešice jedan blok južnije do starčeve zalagaonice na samom ćošku. Vrata su bila zatvorena rešetkama, a prozori zamandaljeni metalnim zasunima. Bez obzira na oznaku ZATVORENO, ćušnutu u staklena vrata radnje iznad table sa ispisanim radnim vremenom, stajao je čovek u iznošenom crnom kaputu i visokom štrikanom kapom, sličnu onoj koju su rado nosili rastafarijanci.

Od njih se razlikovao po tome što nije nosio dredove da upotpuni celovitu sliku, tako da mu je kapa visila sa glave kao kakav nakrivljeni sufle. U rukama je držao kutiju za cipele i cupkajući prebacivao težinu tela s jedne na drugu nogu, očigledno nestrpljiv od podužeg čekanja.

Setrakijan je prišao sa ključevima koji su visili na lancu i uposlio svoje bolesne prste otključavanjem većeg broja brava na rešetkama. „Danas ne primamo zaloge", rekao je, bacivši pogled postrance na kutiju u čovekovim rukama. „Barem pogledajte." Čovek je iz kutije izvadio smotuljak materijala, pamučnu salvetu koju je odvio i u kojoj se nalazilo devet ili deset delova pribora za jelo. „Vredno srebro. Znam da kupujete srebro." „Da, kupujem." Setrakijan, koji je sada otključao rešetku, prislonio je dršku svog visokog štapa o rame i uzeo jedan nož, procenjujući njegovu težinu i prstima trljajući sečivo. Pošto je potapkao po džepovima svog mantila, obratio se Efu. „Imate li deset dolara, doktore?"

Pošto mu se prilično žurilo da završe s tim, Ef je posegnuo za novčanikom i izvukao novčanicu od deset dolara. Pružio ju je čoveku sa kutijom za cipele.

Setrakijan je tada vratio čoveku njegov pribor. „Uzmite“, rekao mu je. „Nije pravo srebro." Čovek je zahvalno prihvatio novac i povukao se sa kutijom za cipele ispod mišice. „Bog vas blagoslovio."

Setrakijan reče, ulazeći u radnju: „To ćemo tek videti," Ef je gledao kako njegov novac odlazi niz ulicu, a onda je ušao u radnju za Setrakijanom. „Svetla se pale tamo, na zidu", saopštio im je starac dok je ponovo zatvarao i zaključavao rešetku.

Nora je pritisnula sva tri prekidača odjednom, osvetljavajući staklene vitrine, zidove sa izloženom robom, kao i ulaz pred kojim su stajali. Bila je to omanja radnja na ćošku u obliku klina uglavljenog u gradski blok nalik na drveni čekić.

Prva reč koja je Efu pala na pamet bila je „starudija". Obična gomila otpada i starudije. Stari stereo-uređaji. Video-plejeri i druga zastarela elektronska oprema.

Na zidovima su visili muzički instrumenti, između ostalog i jedan bEndžo i kitara,

klavijatura iz osamdesetih koja se drži oko vrata, kao gitara. Religijski kipovi i kolekcionarski bakrorezi. Nekoliko gramofona i muzičkih miksera. Zaključana staklena vitrina sadržala je jeftine broševe i svetlucavu nekvalitetnu bižuteriju.

Gomile odeće, uglavnom zimski kaputi sa krznenim okovratnicima.

Ovde je bilo toliko starudije da se pomalo razočarao. Da li je moguće da je ovo dragoceno vreme poverio luđaku? „Slušajte", obratio se starcu, „verujemo da je naš kolega inficiran."

Setrakijan je prošao pored njega tapkajući svojim prevelikim štapom.

Pridigao je pult na šarkama i pozvao Efa i Noru da mu se pridruže. „Popečemo se gore."

Zadnje stepenište dovelo ih je do nekih vrata. Starac je dodirnuo mezuzu pre nego što je ušao, naslanjajući visoki štap na zid. Bio je to stari stan sa niskim plafonima i pohabanim tepisima. Nameštaj nije bio menjan poslednjih tridesetak godina. „Jeste li gladni?", upitao ih je Setrakijan. „Pogledajte naokolo, verovatno će se već nešto naći za jelo." Setrakijan je pridigao poklopac lepe kutije za hleb i odatle izvukao otvoreno pakovanje keksa devil dogs. Uzeo je jedan i iscepao celofan. „Ne dozvolite da ostanete bez snage. Morate da budete jaki. Trebaće vam energija.“ Starac je zagrizao keks sa filovanim kremom na putu ka spavaćoj sobi, kuda je otišao da se presvuče. Ef je pogledao naokolo po maloj kuhinji, a potom u Nora.

Mirisalo je na čistoću, bez obzira na neuredan izgled. Nora je sa stola za kojim je stajala samo jedna stolica pridigla uramljenu crno-belu fotografiju mlade žene sa ziftcrnom kosom u jednostavnoj crnoj haljini. Žena se oslanjala na veliku stenu na inače praznoj plaži, sa prstima preklopljenim preko jednog golog kolena. Imala je lepe jevrejske crte lica koje su gradile pobedonosan osmeh. Ef se vratio u hodnik odakle su došli, gledao je u stara ogledala koja su visila na zidovima - na desetine ogledala, različitih veličina, vremenom oronula i nesavršenog odraza. Na podu, s obe strane zida, bile su naslagane stare knjige koje su hodnik činile još užim.

Starac se pojavio, presvučen u drugo odelo, iste vrste - stari sako od tvida sa prslukom, naramenicama, kravatom i uglancanim cipelama od braon matirane kože.

I dalje je nosio vunene rukavice bez prstiju preko svojih oštećenih ruku. „Vidim, sakupljate ogledala", rekao je Ef. „Određenu vrstu ogledala. Za mene su stara ogledala pravo otkrovenje." „Da li ste sada spremni da nam kažete šta se događa?"

Starac je blago naherio glavu na jednu stranu. „Doktore, ovo nije nešto o čemu se tek tako priča. To je nešto što se otkriva." Prošao je pored Efa do vrata kroz koja su prethodno prošli. „Molim vas... pođite za mnom."

Ef ga je pratio niz stepenice, a Nora je krenula za njim. Prošli su pored zalagaonice u prizemlju, nastavili kroz još jedna zaključana vrata do dragih zavojitih stepenica koje su vodile naniže. Starac se spuštao stepenik po stepenik, dok se iskrivljenim rukama pridržavao za hladan gvozdeni gelender. Glas mu je

odzvanjao uzanim hodnikom. „Sebe smatram rizničarem drevnog znanja, znanja o ljudima davno preminulim i knjigama odavno zaboravljenim. To je znanje prikupljeno tokom života provedenog u izučavanju."

Nora reče: „Kada ste nas zaustavili ispred mrtvačnice, saopštili ste nam nekoliko stvari. Ukazali ste nam na to da znate da se mrtvi iz aviona ne raspadaju na uobičajen način." „Tačno tako.“ „A, kako to znate?" „Na osnovu sopstvenog iskustva."

Nora je bila zbunjena. „Iskustva u vezi sa nekim drugim nesrečnim okolnostima u avionu?" „Činjenica da se to dogodilo u avionu sasvim je slučajna. Podrazumeva se da sam i ranije imao prilike da vidim taj fenomen. U Budimpešti, Basri. U Pragu i nešto malo manje od deset kilometara izvan Pariza. Video sam ga i u ribarskom seocu na obali Žute reke. Bio sam mu svedok i na dve hiljade metara nadmorske visine, na Altajskim planinama u Mongoliji. I, da, video sam to i na ovom kontinentu, isto tako. Uočio sam tragove. Obično su ti slučajevi bili pripisivani slučajnošću, objašnjavani kao besnilo ili šizofrenija, ludilo ili, u novije vreme, kao delo serijskog ubice..." „Čekajte, čekajte. Lično ste videli leševe koji se usporeno raspadaju?" „To je tek prva faza, da."

Ef reče: „Prva faza."

Stepenište se završilo na odmorištu ispred zaključanih vrata. Setrakijan je izvadio ključ koji mu je visio na lancu oko vrata, izdvojen od drugih. Starac je iskrivljenim prstima otključao dve brave, jednu veliku, a drugu malu. Vrata su se otvorila ka unutra, a svetla se automatski uključila. Ušli su za njim u svetlu i duboku podrumsku prostoriju u kojoj se čulo blago zujanje.

Prvo što je Ef primetio bio je zid sa okačenom ratničkom opremom. Tu je bilo svega - od celokupnog viteškog oklopa do verižnjača, od samurajskog grudnog štita i okovratnih pločica do primitivnijih delova zaštitne opreme napravljene od protkane kože, koja je štitila vrat, grudi i prepone. Tu je bilo i oružja - mačeva i noževa, sečiva spravljenih od sjajnog, hladnog čelika. Modernije oružje bilo je postavljeno na starom, niskom stolu. Prepoznao je naočare za noćno posmatranje i modifikovane pištolje sa ekserima. A, tu je bilo još ogledala, većina džepne veličine, smeštenih tako da je mogao sebe da vidi kako oduševljeno zuri u ovu galeriju... Koja je služila - čemu? „Radnja mi je", starac je pokazao na sprat iznad njih, „pružila dovoljno sredstava za normalan život, ali ja nisam počeo da se bavim ovim poslom zato što me privlače tranzistori, radio-aparati i bižuterija."

Zatvorio je vrata, a tada su se svetla oko dovratka automatski ugasila.

Instalirani uređaji su se protezali čitavom dužinom i širinom vrata, ljubičaste cevi koje je Ef prepoznao kao ultraljubičaste svetiljke, poredane oko vrata nalik na

moćno polje svetlosti.

Da se spreči ulazak bakterija u prostoriju? Ili služi da se nečemu drugom onemogući ulaz? „Ne“, nastavio je, „razlog što sam upravo ovo odabrao kao svoju profesiju jeste činjenica da mi je to otvorilo vrata crnom tržištu retkih predmeta, antikviteta i knjiga. Zabranjenih, ali ne po pravilu i nezakonitih. Sve sam to nabavljao za svoju ličnu kolekciju, i svoja istraživanja."

Ef je ponovo pogledao naokolo. Njemu je sve to pre ličilo na omanji arsenal oružja nego na muzejsku zbirku. „Vaša istraživanja?" „Svakako. Mnogo godina sam radio kao profesor istočnoevropske književnosti i folklora na Univerzitetu u Beču."

Ef se nije iznenadio. On se, zapravo, i jeste oblačio kao bečki profesor. „A, nakon penzionisanja ste odlučili da postanete harlemski zalagaoničar-povlakakustos sopstvene zbirke?" „Ja se nisam penzionisao. Nateran sam da odem. Obeščašćen. Određene sile su se urotile protiv mene. Ali sada, kada se mislima vratim u prošlost, sasvim sam siguran da mi je odlazak u nepoznatom pravcu spasao život. To je, zapravo, nešto najpametnije što sam mogao da uradim." Okrenuo se ka njima, zabacujući ruke za leđa, na onaj tipično profesorski način. „Ovo zlo kojem smo svedoci u njegovoj najranijoj fazi postoji već vekovima. Preko hiljadu godina. Pretpostavljam, ali ne mogu i da dokažem, da ono ima svoje korene u najdrevnijim vremenima."

Ef je klimnuo glavom, mada uopšte nije razumeo o čemu je reč, ali zadovoljan što su krenuli sa mrtve tačke. „Dakle, govorimo o virusu." „Da. To jeste na neki način virus. Soj zaraze koji zagađuje i telo i duh." Starac je stajao tako da se iz Efove i Norine perspektive činilo kao da niz mačeva na zidu oslikava lepezu s obe njegove strane nalik na krila čeličnih oštrica. „Dakle, virus?

Da. Ali, ovom prilikom želim da vas upoznam sa još jednom rečju koja isto tako počinje na slovo ’V’." „A, to je?", upitao je Ef. „Vampir."

Takva reč, izgovorena sa svom ozbiljnošću i iskrenošću, nesumnjivo traži malo vremena da se svari. „Sigurno odmah zamišljate natmurenog glumca, prenaglašene poze, u crnom ogrtaču", rekao je Setrakijan, obeščašćeni profesor. „Ili, odvažnog moćnog lika sa prikrivenim očnjacima. Ili, postojeću dušu opterećenu zlom kobi večnog života. Ili - Bela Lugoši sreće Abota i Kostela."

Nora je ponovo bacila pogled po prostoriji. „Ne vidim nigde krstove, niti svetu vodicu. A, nema ni venaca od belog luka." „Beli luk poseduje izvesna zanimljiva imunološka svojstva, i može biti koristan na svoj način. Stoga je, u najmanju ruku, njegovo prisustvo u mitologiji biološki razumljivo. Ali, krstovi i sveta vodica?" Slegnuo je ramenima. „To su izmišljotine jednog doba. Proizvodi prevelike mašte jednog viktorijanskog irskog

pisca, kao i verskog podneblja toga doba."

Setrakijan je očekivao izraze sumnje. „Oni su oduvek bili ovde", nastavio je. „Egzistirali, hranili se. U tajnosti i pod okriljem mraka, jer to je njihova priroda. Postoji sedam izvornika, poznatih kao Drevni. Gospodari. Ne, ne po jedan za svaki kontinent. Oni po pravilu nisu samotna stvorenja, već osnivaju klanove. Sve do nedavno, a kad kažem ’nedavno’, govorim u okvirima njihovog takoreći večnog života, bili su raštrkani na velikom prostoru koji danas obuhvata Evropu i Aziju, zemlje bivšeg SSSR-a, Arapsko poluostrvo i Afriku. Kratko rečeno, Stari svet. Među njima je došlo do raskola, nekakvog sukoba tog soja. Razlog tome mi nije poznat. Dovoljno je reći da se ovaj jaz dogodio vekovima pre otkrića Novog sveta, a da je zasnivanje američkih kolonija omogućilo stvaranje novog i plodnog tla. Troje njih je ostalo u Starom svetu, dok su trojica otišla u Novi svet. Obe strane su poštovale oblast vladavine one druge, dok su se primirja, u vezi sa kojim su se odavno dogovorili i zakleli da će ga poštovati, pridržavali. „Problem je predstavljao sedmi Drevni. On je hulja koja je okrenula leđa obema stranama. Mada u ovom trenutku to ne mogu da potvrdim, sama priroda najnovijih događaja navodi me da nedvosmisleno verujem da iza svega ovoga stoji niko drugi do on." „Svega, čega?", upitala je Nora. „Ovog upada u Novi svet. Kršenja drevnog sporazuma. Ovog poremećaja ravnoteže postojanja njihovog soja. Ovaj čin je, u osnovi, rat."

Ef reče: „Rat vampira."

Setrakijan se sam sebi nasmejao u bradu. „Vi to pojednostavljujete jer ne verujete. Umanjujete, nipodaštavate. Jer, odgojeni ste da sumnjate i razgolićujete.

Da razlažete na manje delove znanog da biste sve lakše svarili. Jer vi ste lekar, čovek od nauke i, ovo je Amerika - u kojoj je sve poznato i razumljivo, gde je Bog čovekoljubiv diktator, a budućnost uvek svetla." Zatapšao je svojim iskrivljenim šakama, najbolje što je mogao, zamišljeno spuštajući vrhove prstiju na usne. „To je duh ovog podneblja, i to je divno. Zaista to mislim, bez i malo ironije. Divno je verovati samo u ono što želiš da veruješ, i da sve drugo odbaciš. Ja poštujem vaš skepticizam, doktore Gudvederu. Ovo vam govorim u nadi da ćete mi uzvratiti tako što ćete poštovati moje iskustvo na ovom polju i dopustiti da vaš visokocivilizovani i naučni um prihvati moja zapažanja."

Ef reče: „Dakle, rekli ste da je u avionu bio... jedan od njih. Ta hulja." „Tačno tako.“ „U kovčegu. U odeljenju za prtljag." „Kovčeg ispunjen zemljom. Oni su stvorenja iz zemlje i vole da se vraćaju tamo odakle su se i pridigli. Nalik na gliste. Vermis. 17 Ukopavaju se i miruju. Mi bismo to nazvali spavanjem." „Daleko od dnevnog svetla", dodala je Nora. „Od sunčeve svetlosti, da. Upravo su tokom smene dana i noći najranjiviji."

„Rekli ste da je reč o ratu vampira. Ali, zar ovde nije reč o borbi vampira protiv ljudi? Kada uzmemo u obzir sve one mrtve putnike." „I ovo što ću sada reći biće vam teško da prihvatite. Mi za njih, naime, ne predstavljamo neprijatelje. Mi smo njihovi vredni saveznici. U njihovim očima, mi smo i manje od toga. Za njih mi predstavljamo tek ulov. Mi smo hrana i piće. Životinje u toru. Flaše na polici."

Ef je osetio jezu, ali odmah se pribrao. „Zar ne mislite da sve ovo zvuči kao čista naučna fantastika?"

Setrakijan mu je tada na nešto ukazao. „Ta sprava u vašem džepu. Vaš mobilni telefon. Pritisnete nekoliko brojeva i odmah započinjete razgovor sa nekom osobom na drugom kraju sveta. To je naučna fantastika, doktore Gudvederu. To je obistinjena naučna fantastika." Tada se Setrakijan nasmešio. „Da li vam je za to potreban dokaz?"

Setrakijan se uputio ka niskoj klupici kraj dugačkog zida. Tamo je stajalo nešto prekriveno crnim, svilenim materijalom. Posegnuo je za tim na neuobičajen način, ispružio je ruku što je dalje mogao i kažiprstom i palcem uštinuo ćošak materijala držeći se podalje koliko je mogao. Tada je svukao materijal.

Staklena posuda. Tegla za uzorke koju su posedovali svi nabavljači medicinske opreme.

Unutra je, u nekakvoj tamnoj tečnosti, bilo smešteno dobro očuvano ljudsko srce.

Ef se pognuo da ga pobliže pogleda. „Odrasla ženska osoba, sudeći po veličini. Zdrava. Prilično mlada. Svež primerak." Ponovo je pogledao u Setrakijana. „Šta nam ovo dokazuje?" „Lično sam ga izvadio iz grudnog koša mlade udovice iz sela kraj Skadra u severnoj Albaniji, u proleće 1971."

Ef se nasmešio čuvši ovu čudnovatu starčevu priču, a potom se ponovo nagnuo da pogleda u teglu.

Iz srca je štrcnulo nešto nalik pipku sa sisaljkom na vrhu koja je udarila u staklo tačno na mestu gde se nalazilo Efovo oko.

Ef je hitro ustuknuo. Zabezeknuto je zurio u teglu.

Nora, koja je stajala kraj njega, zapita: „Uf... šta je to, do đavola, bilo?"

Srce je počelo da se pomera u serumu.

Damaralo je.

Kucalo.

Ef je posmatrao dok je slepljena, ustolika sisaljka pretraživala staklo.

Pogledao je u Noru, koja je zurila u srce. Tada je pogledao u Setrakijana, koji se nije ni pomerio, sa rukama zavučenim u džepove.

Setrakijan reče: „Ono oživljava svaki put kada u blizini oseti ljudsku krv."

Ef je gledao u potpunoj neverici. Ponovo se približio, ovog puta desno od sisaljkinog bledog, bezusnog receptora. Izraslina se odvojila od unutrašnje površine stakla, a onda se iznebuha ponovo ustremila na njega.

„Isuse!uzviknuo je Ef. Damarajući organ plutao je u tegli nalik na nekakvu mesnatu izopačenu ribu. „Ono živi bez...“ Nije bilo nikakvog izvora krvi. Pogledao je u njegove izobličene ostatke vena, aorte i venske šupljine.

Setrakijan reče: „Ono nije ni živo ni mrtvo. Ono oživljava. Može da se kaže da je opsednuto, u bukvalnom smislu te reči. Pogledajte pažljivije i videćete."

Ef je posmatrao damaranje i primetio da je neritmično, ni nalik uobičajenom radu srca. Ugledao je nešto što se pomeralo u njemu. Migoljilo. „... glista?", upitala je Nora.

To nešto je bilo tanko i bledo, boje usana, između pet i osam centimetara dužine. Posmatrali su kako kruži unutar srca, nalik na samotnog stražara koji odano patrolira već odavno napuštenom bazom. „Krvava glista", rekao je Setrakijan. „Kapilarni parazit koji se razvija u telima zaraženih. Pretpostavljam, ali nemam dokaza, da je to pokretač virusa.

Njegov prenosnik."

Ef je zavrteo glavom u neverici. „A, šta je sa ovom... ovom sisaljkom?" „Virus oponaša oblik domaćina, iako i sam pronalazi načine da sopstvene vitalne sisteme na najbolji način prilagodi svom održanju. Drugim rečima, on naseljava i prilagođava domaćina za svoj opstanak. U ovom slučaju, domaćin je izmenjen organ koji pluta u tegli, a virus je pronašao način da razvije sopstveni mehanizam da bi se prehranio."

Nora upita: „Prehranio?" „Glista živi od krvi. Ljudske krvi." „Krvi?" Ef je žmirnuo u pravcu posednutog srca. „Čije krvi?"

Setrakijan je izvukao levu ruku iz džepa. Iz rukavice su virili njegovi smežurani prsti. Na glatkoj jagodici srednjeg prsta bili su vidljivi ožiljci. „Po par kapljica svakih nekoliko dana sasvim je dovoljno. Mora da je gladno.

Bio sam prilično odsutan."

Otišao je do klupe i pridigao poklopac sa tegle. Ef se pomerio malo nazad da gleda. Vrhom malog skakavca koji mu je bio prikačen za privezak, bocnuo je prst nad teglom. Nije se ni trgnuo, taj čin mu je do te mere prerastao u rutinu da ga više nije ni bolelo.

Njegova krv je počela da kaplje u serum.

Sisaljka se hranila crvenim kapljicama usnama kao u gladne ribe.

Kada je završio, starac je stavio malo antiseptičnog spreja na prst i vratio poklopac na teglu.

Ef je posmatrao kako se proždrljivac zarumeneo. Glista ti organu je počela da se kreće brže i žustrije. „Kažete da ovu stvar držite ovde od...?“ „Od proleča 1971. Ja ne idem često na odmor..." Nasmešio se sopstvenoj maloj šali, bacajući pogled na bocnut prst i trljajući jagodicu. „Ona je bila neupokojena, zaražena. Ona koja se preobratila. Drevni koji žele da žive u tajnosti ubijaju svoju žrtvu odmah nakon hranjenja da bi sprečili dalje širenje virusa. Jedna od žrtava je nekako uspela da pobegne, vratila se kući i okomila na porodicu,

prijatelje i komšije, skrivajući se u njihovom malom selu. Udovičino srce nije bilo preobraženo ni četiri sata pre nego što sam je pronašao." „Četiri sata? Kako ste znali?" „Video sam beleg. Oznaku strigoja."

Ef upita: „Strigoj?" „U Starom svetu se tako naziva vampir." „A, beleg?" „Mesto ujeda. Tanka povreda s prednje strane vrata, koju pretpostavljam da ste do sada već imali prilike da vidite."

Ef i Nora su klimnuli glavama. Razmišljali su o Džimu.

Setrakijan je dodao: „Treba da istaknem da ja nisam čovek koji ima običaj da ide naokolo i vadi ljudska srca. Ovo je jedna od onih prljavih stvari na koju sam sasvim slučajno naleteo. Ali, bilo je apsolutno neophodno da to uradim."

Nora reče: „I vi ste ovu stvar održavali u životu još od onda, hranili ste je kao... kućnog ljubimca?" „Da." Pogledao je u teglu, skoro ponosno. „Ona mi služi kao svakodnevni podsetnik na ono sa čime se suočavam. Sa čime se sada mi suočavamo."

Ef je bio užasnut. „Zašto niste... za sve ovo vreme to nekome pokazali?

Lekarima? Novinarima?" „Da je to tako jednostavno, doktore, ova tajna bila bi otkrivena još odavno.

Ima sila koje su se urotile protiv nas. Ovo je drevna tajna, i zadire duboko. Tiče se mnogih. Oni neće dozvoliti da istina dospe do širokih masa, već će biti potisnuta, kao što su i sa mnom učinili. To je i razlog što se skrivam ovde, otvoreno skrivam, sve ove godine. Čekam.“ Ovakvi razgovori su činili da se Efu pridignu žmarci. Istina se nalazila upravo ovde, tačno ispred njega: tegla sa ljudskim srcem koje ugošćava glistu žednu starčeve krvi. „Nisam baš stručan na polju tajni koje ugrožavaju opstanak ljudske vrste.

Niko drugi za ovo ne zna?“ „Oh, neko i te kako zna. Da. Neko moćan. Gospodar nije mogao da doputuje bez tuđe pomoći. Njegov ljudski saveznik je morao da se pobrine za njegovu bezbednost i transport. Vidite, vampiri ne mogu da pređu preko tekuće vode sem ukoliko im u tome ne pripomogne čovek. Čovek kojih ih poziva da dođu. A sada je sporazum, primirje, prekršeno. Savezništvom strigoja i ljudskog bića. To i jeste razlog što je ova najezda tako zastrašujuća. I do te mere neverovatno preteča."

Nora se okrenula ka Setrakijanu. „Koliko imamo vremena?"

Starac je već sve unapred izračunao. „Tom stvoru će biti potrebno manje od nedelju dana da završi sa čitavim Menhetnom i manje od mesec dana da preuzme celu zemlju. Za dva meseca će to učiniti sa svekolikim svetom." „Nemoguće", rekao je Ef. „To se neće dogoditi." „Divim se vašoj odlučnosti", rekao je Setrakijan. „Međutim, vi još uvek ne znate sa čime se suočavate."

„Dobro", rekao je Ef. „Onda mi recite - kada krećemo u akciju?"

Parking, Trajbeka Vasilij Fet je parkirao svoji kombi ispred stambene zgrade u donjem Menhetnu. Nije bogzna kako izgledala spolja, ali je imala nadstrešnicu i portira, i ipak se nalazila u Trajbeki. Za svaki slučaj bi proverio adresu da se ispred zgrade nije nalazio nepropisno parkiran kombi na kojem je pisalo „Zdravstvena služba" i na kojem je bilo aktivirano žuto rotaciono svetlo. Smešno je, ali u mnogim zgradama i domovima u većini delova grada radnici deratizacionog odeljenja dočekivani su širom raširenih ruku, slično policajcima koji pristignu na mesto zločina. Vasilij nije mislio da će i ovde biti tako.

Na njegovom kombiju je stajala skraćenica SKS za Servis za kontrolu štetočina grada Njujorka. Inspektor zdravstvene službe, Bil Furber, dočekao ga je na stepenicama u hodniku zgrade. Bili je nosio spuštene, plave brkove koji su ublažavali grimase koje je pravio dok je neprestano energično žvakao nikotinsku žvaku. „Vaze“, pozvao ga je, što je bilo skraćeno od Vasja, kako se najčešće od milja izgovaralo njegovo rusko ime. Vaz, ili, jednostavno, V, kako su ga često zvali, bio je druga generacija Rusa čiji je hrapav glas zvučao potpuno bruklinski.

Bio je krupan čovek i ispunjavao je čitavu širinu stepeništa.

Bili ga je prijateljski munuo u ruku, zahvaljujući mu što je došao. „Bratanicu moje rođake je nešto ujelo za usta. Znam da ova zgrada ne pripada mom rejonu, ali šta da radim, bogataši su al’ su moji. Samo da znaš da mi je u pitanju familija.

Rekao sam im da im dovodim najboljeg čoveka za ’vatanje pacova u svih pet opština.“ Vasilij je klimnuo glavom, s tihim ponosom, što je bilo karakteristično za istrebljivače. Istrebljivač postiže uspeh u tišini. Pod uspehom se podrazumeva da iza sebe ne ostavlja nikakve pokazatelje svog uspeha, nikakve tragove da je problema ikada i bilo, da je štetočina ikada bila prisutna niti zamka postavljena. To znači da se red održao.

Za sobom je vukao torbu sa opremom, kao neki majstor za popravku računara.

Stan je imao visoke plafone i velike sobe i sigurno je koštao dvadeset hiljada dolara po kvadratnom metru, dakle bez problema tri miliona dolara na njujorškom tržištu nekretnina. Na niskoj, čvrstoj narandžastoj sofi u haj-tek opremljenoj sobi svoj u staklu, tikovini i hromu, sedela je devojčica grčevito držeći lutku i svoju majku. Veliko parče zavoja prekrivalo je devojčicinu gornju usnu i obraz. Majka je imala kratku kosu i naočare sa uzanim, pravougaonim okvirom, a nosila je vunenu zelenu suknju iznad kolena. Pogledala je u Vasilija kao da je bio posetilac iz neke vrlo moderne, neodređene budućnosti. Devojčica je bila mala, možda joj je bilo

pet ili šest godina, i izgledala je preplašeno. Vasilij bi joj se rado nasmešio, ali njegovo lice baš i nije bilo od onih koja umiruju decu. Vilica mu je bila četvrtasta teme sekire, a oči široko postavljene.

Na zidu je stajao plazma televizor nalik na široku, staklom uramljenu sliku. Na ekranu je bio prikazan gradonačelnik kako priča u buket mikrofona. Pokušavao je da odgovori na pitanja o nestalim žrtvama nesreće u avionu, leševima koji su iščezli iz gradske mrtvačnice; Njujorška policija je bila u pripravnosti, zaustavljala je sve hladnjače na mostovima i pred tunelima. Uspostavili su dežurni broj za informacije. Porodice žrtava su bile besne, a sahrane odložene.

Bil je poveo Vasilija u devojčicinu sobu. Krevet sa baldahinom, bractelevizor oivičen cirkonima, kao i odgovarajući računar, električni poni boje karamele u ćošku. Vasilijev pogled se odmah ustremio na upakovanu hranu kraj kreveta. Prepečeni krekeri sa puterom od kikirikija. I on ih je voleo. „Ovde je spavala tog popodneva“, rekao je Bili. „Probudila se jer je osetila da je nešto grize za usnu. Taj stvor se nalazio na njenom jastuku, Vaz. Pacov u njenom krevetu. Dete neće oka da sklopi već mesec dana. Jesi li ikada čuo za nešto slično?"

Vasilij je zavrteo glavom. Pacova je bilo u i oko svake zgrade na Menhetnu, bez obzira šta stanodavci govorili a stanari mislili, ali oni baš i nisu stvorenja koja vole da se pokazuju, naročito ne usred bela dana. Pacovi obično napadaju decu, i to često oko usana jer odatle dopire miris hrane. Norveški ili mrki pacovi - Rattus norvegicus, gradski pacovi - imaju jako razvijen osećaj za miris i ukus. Njihovi sekutići su dugački i oštri, jači od aluminijuma, bakra, olova i gvožđa. Ugrizi pacova su odgovorni za četvrtinu svih kvarova na električnim kablovima u gradu, a s tim u vezi, i glavni krivci za istovetni procenat požara kojima se ne zna uzrok.

Njihovi zubi se po tvrdoći mogu uporediti sa čelikom, a struktura vilice kao u aligatora omogućava im jačinu ugriza od nekoliko tona. Mogu da progrizu beton, čak i kamen.

Vasilij upita: „Da li je videla tog pacova?" „Ona nije znala šta je. Vrisnula je, počela da se koprca, a on je pobegao. U hitnoj pomoći su im rekli da je bio pacov.“ Vasilij je otkoračao do prozora koji je bio otvoren tek toliko da propusti vazduh. Širom ga je otvorio i pogledao sa trećeg sprata dole na uzan kaldrmisan prolaz. Požarno stepenište je bilo udaljeno tri, tri i po metra od prozora, ali su prastare fasadne cigle bile neravne i grebenaste. Ljudi pacove zamišljaju kao dežmekasta stvorenja koja se gegaju, dok su u suštini oni okretni kao veverice.

Naročito kada su podstaknuti hranom ili strahom.

Vasilij je povukao devojčicin krevet od zida i zaštitio posteljinu. Pomerio je i kuću za lutke, sto i policu za knjige da bi pogledao iza njih, mada uistinu uopšte nije ni mislio da će pacova pronaći u sobi. Samo je za svaki slučaj eliminisao ono što je već bilo krajnje očigledno.

Iskoračio je u hodnik, vukući svoju opremu niz glatko, ispolirano drvo. Pacovi

imaju slab vid i kreću se uglavnom po osećaju. Kreću se naokolo po maršrutama, prateći staze duž niskih zidova, retko se kada udaljavajući više od dvadesetak metara od svoje jazbine. Nepoverljivi su prema nepoznatoj okolini. Ovaj pacov je verovatno pronašao vrata i skrenuo za ćošak, držeći se desnog zida, dok mu je grubo krzno klizilo po podu. Sledeča otvorena vrata vodila su u kupatilo, devojčicino kupatilo, ukrašeno prostirkom u obliku jagode, svetloružičastom zavesom za tuš i korpom sa penama za kupanje i igračkama. Vasilij je pomno zagledao prostoriju u potrazi za ušuškanim mestima, a zatim je namirisao vazduh.

Klimnuo je glavom Biliju, koji je potom zatvorio vrata.

Bili se zadržao kratko, osluškujući, a onda je odlučio da izađe i ode i provede malo vremena sa devojčicinom majkom. Kada je skoro stigao do nje, iz kupatila je začuo jedno stravično BANG!, kao i glasnu lomljavu, zvuk flašica koje padaju u kadu - a potom i Vasilijev glas, sada već goropadan, koji je psovao na ruskom.

Majka i kćerka su se prestravile. Bili im je pružio ruku, moleći za strpljenje utom je slučajno progutao žvakaću gumu - a onda pohitao niz hodnik.

Vasilij je otvorio vrata kupatila. Nosio je debele duboke rukavice od kevlara i pridržavao veliku vreću. Nešto u kesi se vrtelo i grizlo. A, to nešto je bilo veliko.

Vasilij je jednom klimnuo glavom i dodao vreću Biliju.

Biliju nije ništa drugo preostalo nego da je prihvati, jer bi u suprotnom vreća pala, a pacov pobegao. Ponadao se da je materijal od kojeg je bila sazdana vreća čvrst kao što je i izgledao, jer se pacov grčevito vrteo i borio da izađe. Bio je veliki. Bili je ispružio ruku sa vrećom što dalje od sebe, ali svejedno ju je držao visoko. Vasilj je staloženo - ali presporo - otvarao torbu sa alatkama. Izvadio je neki zatvoren paket, sunđer sa anestetičkim gasom, halotanom. Vasilij je preuzeo nazad vreću, a Bili je bio srećan što će da je se reši. Otvorio je vreću tek toliko da ispusti anestetik, a onda ju je ponovo zatvorio. Pacov se u početku snažno vrteo kao i ranije. A, onda je usporio. Vasilij je prodrmao vreću da ubrza proces.

Sačekao je još malo nakon što je migoljenje prestalo, a onda otvorio vreću i posegnuo unutra, vadeći pacova za rep. Bio je ošamučen ali ne i onesvešćen, tankim ružičastim prednjim šapama i oštrim kandžama i dalje grebući po vazduhu, škljocajući čeljustima, otvorenih sjajnih, crnih očiju. Ovaj je bio povelik, tela dugačkog možda dvadeset centimetara, i repa još tolikog. Oštro krzno mu je bilo sivo odozgo, a prljavobelo ispod. Ovo nije bio ničiji kućni ljubimac, već divlji gradski pacov.

Bili je ustuknuo za više koraka. I sam je nekada viđao na gomile pacova a da se nikada nije privikao na njih. Vasiliju kao da to nije smetalo. „Trudna je“, rekao je. Pacovi nose mlade samo dvadeset i jedan dan i mogu da izrode i do dvadeset mladunaca odjednom. Jedna zdrava ženka može da izrodi dve stotine i pedeset mladunaca svake godine, a kod svakog okota ima više ženki nego mužjaka, spremnih da se pare. „Hoćeš da joj uzmem uzorak krvi za laboratoriju?"

Bili je zavrteo glavom, gnušajući se kao da ga je Vasilij pitao da li hoće da ga

pojede. „Devojčicu su vakcinisali u bolnici. Pogledaj samo koliki je, Vaz. Isuse Hriste. Hoću da te pitam, ovo nije..,“ Bili je prigušio glas. „...ovo nije neki starosedelac Bušvika, znaš na šta mislim?"

Vasilij je znao na šta je ovaj mislio. Bilo mu je dobro poznato. Vasilijevi roditelji su se, odmah nakon dolaska u Ameriku, prvo nastanili u Bušviku. U Bušviku su živeli mnogi emigranti još od sredine XIX veka: Nemci, Englezi, Irci, Rusi, Poljaci, Italijani, Afro-Amerikanci, Portorikanci. Sada su tu živeli Dominikanci, Gvajanci, Jamajčani, Ekvadorci, Indusi, Koreanci, Južnoazijci.

Vasilij je proveo mnogo vremena u najsiromašnijim đelovima Njujorka. Znao je za porodice koje su koristile jastuke od troseda, knjige i nameštaj kako bi noću zagradili delove stana i tako se odbranili od pacova.

Ali, ovaj napad je, svakako, bio nešto drugo. Dan. Smelost. Obično samo najslabiji pacovi koje su isterali iz kolonije izlaze na površinu u potrazi za hranom.

A, ovde je u pitanju bila jaka i zdrava ženka. Veoma neobično. Pacovi žive u krhkoj ravnoteži sa čovekom, koristeći se ranjivošću civilizacije, živeći na smeću i krupnijim otpacima, vrebajući mimo njihovog pogleda, iza zidova ili ispod podova. Pojava pacova kod ljudi izaziva zebnju i strah. Napad izvan njihovog uobičajenog noćnog haranja obično ukazuje na neosetnu promenu u njihovom životnom okruženju. Nalik na čoveka, ni pacovi nisu skloni preuzimanju nepotrebnih rizika - oni moraju da budu isterani iz svojih podzemnih jazbina. „Želiš li da ga pročešljam i uzmem uzorke buva?“ „Isuse, ne. Samo ga zatvori u tu vreću i reši ga se. Što god da uradiš sa njim, ne pokazuj ga devojčici. Već je i ovako dovoljno preplašena."

Vasilij je izvukao veliku plastičnu kesu iz torbe sa alatkama i zatvorio pacova u nju sa još jednim sunđerom natopljenim halotanom, i to u fatalnoj dozi. Nabio je kesu u vreću da bi prikrio dokaze, a onda nastavio sa poslom, počevši od kuhinje.

Izvukao je težak šporet sa osam ringli, kao i mašinu za pranje posuđa. Proverio je cevi ispod sudopere. Nije video nikakav izmet, brloge, ali kada je već bio tu, svejedno je iza kuhinjskih elemenata postavio malo mamaca. To je uradio bez znanja stanara. Ljudi bi se unervozili kada bi im se reklo za postavljen otrov, naročito roditelji, ali treba znati da se otrov za pacove nalazi u svakoj zgradi i na svakoj ulici na Menhetnu. Ako ikada primetite nekakve tamnoplave mrvice ili zelene granule, znajte da su u blizini primećeni pacovi.

Bili je pošao za njim u podrum. Bio je čist i sređen, bez ikakvih očiglednih pokazatelja kao što su smeće i svakoliki otpad prikupljen za jazbinu. Vasilij je pogledom preleteo preko prostora, mirišući u potrazi za izmetom. Imao je dobar nos za pacove, kao što su i pacovi imali dobar nos za ljude. Isključio je svetlo, na Bilijevo nezadovoljstvo, i uključio baterijsku lampu koju je nosio okačenu o kaiš svetloplavog radničkog odela. Lampa je svetlela ljubičasto, a ne belo. Urin glodara se prikazuje kao mastiljavoplav pod crnom svetlošću, ali ovde nije video ni traga.

Postavio je otrov za glodare u pukotine kroz koje bi mogli da se šunjaju i kavezaste žičane zamke, za svaki slučaj. Potom je krenuo za Bilijem nazad u gornje predvorje

zgrade.

Bili se zahvalio Vasiliju i rekao mu da mu duguje uslugu, a onda se na ulazu u zgradu raziđoše. Vasilij je i dalje bio u nedoumici, i nakon što je ostavio opremu i mrtvog pacova u zadnji deo kombija, pripalio je dominikanski cigarilos i krenuo u šetnju. Prošetao se niz ulicu i okolo do kaldrmisanog prolaza koji je spazio sa devojčicinog prozora. Trajbeka je bila poslednji deo Menhetna u kojem ste mogli da nabasate na prolaze.

Vasilij nije morao da napravi više od nekoliko koraka pre nego što je ugledao prvog pacova. Trčkao je uz samu ivicu zgrade orijentišući se u prostoru. Tada je video još jednog na grani malog, nejakog drveta koje je izraslo uz kratak ciglani zid. A, potom i trećeg, kako trčkari po kamenom kanalu i pije braonkastu otpadnu vodu koja je isticala sa nekog nevidljivog đubrišta ili izvora kanalizacije.

Dok je stajao i posmatrao, pacovi su počeli da izviru iz kaldrme. Bukvalno su se kandžama izvlačili između izanđalih kamenih kockica, izvirući na površinu iz podzemlja. Kostur pacova je fleksibilan, što im omogućava da se provuku kroz rupe ne veće od veličine njihovih lobanja, otprilike dva centimetra po širini.

Izlazili su iz pukotina u parovima ili u trojkama, a onda se brzo razbežavali.

Koristeći dimenzije kamene kocke - trideset puta osam centimetara - kao meru, Vasilij je procenio da su ovi pacovi bili dugački dvadeset do dvadeset i pet centimetara, plus isto toliko dugačak rep. Drugim recima, ovo su bili potpuno odrasli glodari.

Dve kese ispunjene smećem u njegovoj blizini prevrnule su se i oživele pune pacova koji su se hranili svime što se u njima nalazilo. Jedan mali pacov je pokušao da protrči pored njega do kante za đubre, ali Vasilij je glodara šutnuo svojom radničkom čizmom, a ovaj je odleteo dobra četiri i po metra. Pao je usred prolaza, nepokretan. U roku od samo nekoliko sekundi, ostali pacovi su se gramzivo okomili na njega, grizući mu krzno dugačkim žutim sekutićima.

Najefikasniji način da istrebite pacove jeste da uklonite izvor hrane iz njihovog životnog okruženja i pustite ih da se međusobno prožderu.

Ovi pacovi su bili gladni, i bili su u bekstvu. Ovakva njihova dnevna aktivnost na površini - skoro da je bila nečuvena. Do ovakvih masovnih promena staništa dolazilo je samo u slučajevima nepogoda, kao što su bili zemljotresi ili rušenje zgrade.

Ili, povremeno, kada bi se odvijali veliki građevinski radovi na određenoj lokaciji.

Vasilij je nastavio šetnju blok južnije, prelazeći ulicu Barkli gde se grad otvarao ka nebu - skoro sedam hektara gradilišta.

Iskoračio je na jednu uzvišicu sa koje je, preko puta, mogao da vidi lokaciju bivšeg Svetskog trgovinskog centra. Radovi na dubokom podzemnom basenu koji je trebalo da podupre novu građevinu privodili su se kraju. Iz zemlje su štrcali betonski i čelični stubovi. Ovo je bila neka vrsta duboke gradske rane - kao ujed na licu devojčice.

Vasilij se prisetio tog apokaliptičnog septembra 2001. Nekoliko dana nakon što su se srušile kule bliznakinje, krenuo je sa pripadnicima zdravstvenih službi da raščišćava, počevši od zatvorenih restorana na obodu ruševina gde su izbacivali preostalu hranu. Zatim su se spustili u podrume i podzemne prostorije. Nigde nisu videli živog pacova, ali bilo je mnogo pokazatelja njihovog prisustva, uključujući i kilometre pacovskih tragova utisnutih u slegnutu prašinu. Jasno se sećao poslastičarnice „Gospođa Fild“, koju su glodari skoro naskroz izgrizli. Pacovi su prosto mileli na toj lokaciji i gradski oci su bili zabrinuti da će se raštrkati iz ruševina i preplaviti okolne ulice i susedne delove grada u potrazi za hranom. Iz tog razloga se i pribeglo masovnoj deratizaciji koju je finansirala vlada.

Postavljeno je na hiljade mamaca i pacolovki napravljenih od čeličnih žica unutar i oko nulte tačke. Zahvaljujući predostrožnosti Vasilija i njemu sličnih, do invazije od koje su toliko strepeli nikada nije došlo.

Vasilij je i do danas ostao da radi pod ugovorom za vladu, a njegovo polje delovanja podrazumevalo je kontrolu populacije pacova u Bateri parku i oko njega.

Imajući sve to u vidu, bio je dobro upoznat sa stanjem lokalnih napasti i od samog početka je učestvovao u projektu izgradnje na ovoj lokaciji. Sve do sada, sve je teklo uobičajeno - posao kao posao.

Pogledao je na kamione koji su prelivali beton i dizalice koje su prenosile građevinski kamen. Sačekao je tri minuta da neki dečak završi sa razgledanjem lokacije sa postavljenog vizira - isti onakav kakav postoji i na vrhu Empajer stejt bildinga - a onda je ubacio novčić i izbliza pogledao građevinsku lokaciju.

Brzo ih je spazio. Njihova mala, smeđa tela koja su se migoljila iz ćoškova, trčkarala po gomilama kamenja, dok su se neki pentrali uz prilazni put prema ulici Liberti. Jurcali su oko štrkljavih stubova obeležavajući temelje Fridom tauera kao da su istrčavali stazu sa preprekama. Pogledom je potražio pukotine na kojima će se nova konstrukcija spajati sa podzemnom železnicom PAT. Zatim je pridigao vizir i pogledom ispratio jedan niz pacova koji se verao uz potporni zid celične platforme duž istočnog ćoška i iskakao na pričvršćene žice. Bežali su iz basena, pravi egzodus, prateći bilo koji spasonosni izlaz odatle.

Izolaciono odeljenje, bolnica Jamajka, Kvins Iza drugih vrata izolacionog odeljenja, Ef je izvukao plastične rukavice.

Insistirao bi da ih i Setrakijan navuče, ali dodatni pogled na njegove skvrčene prste naterao je Efa da se zapita da li bi mu to uopšte i pošlo za rukom.

Ušli su u prostoriju u kojoj se nalazio Džim Kent, jedinoj zauzetoj sobi u inače

praznom odeljenju. Džim je sada ležao i spavao, i dalje obučen. Cevčice sa njegovih grudi i ruke vodile su do aparata čija su očitavanja bila prigušena.

Medicinska sestra im je saopštila da su njegovi vitalni parametri bili izrazito slabi - kucanje srca, krvni pritisak, disanje, nivo kiseonika - da su sve automatske alarme na aparatima morali da priguše jer su se neprestano oglašavali.

Ef se progurao pored providnih visećih plastičnih zavesa jer je osećao da je Setrakijan, koji je stajao pored njega, bio napet kao struna. Pošto su se približili, rad Džimovih vitalnih organa se ubrzao, što se i prikazalo na monitorima svih uređaja - prilično neobično. „Nalik na glistu u tegli", rekao je Setrakijan. „On nas oseća. Oseća da je krv blizu." „Nemoguće", rekao je Ef. Prišao mu je još bliže. Džimovi parametri i moždani rad dodatno su se ubrzali. „Džime", obratio mu se Ef. Lice mu je nemirno spavalo, a tamna koža je poprimala neku nezdravu sivu nijansu. Ef je uočio da mu se zenice hitro pomeraju ispod kapaka, kao da se nalazio u nekakvoj maničnoj REM fazi sna.

Setrakijan je povukao ostatak zavese srebrnom vučjom glavom svog visokog štapa. „Ne približavajte mu se previše", upozorio je. „Preobražava se." Setrakijan je posegnuo u džep kaputa. „Ogledalo. Izvadite ga."

U unutrašnjem prednjem džepu Efove jakne nalazilo se srebrom uokvireno ogledalce, deset puta sedam i po centimetara, jedno od mnogih predmeta koje je starac pokupio iz svog vampirskog arsenala u podrumu. „Sebe vidite u ogledalu."

Ef je video svoj odraz u starom ogledalu. „Naravno." „Molim vas, pogledajte u ogledalo i recite mi da li i mene vidite."

Ef je pomerio ogledalo pod određenim uglom da bi video starčevo lice. „Dobro."

Nora reče:,Vampiri nemaju odraz u ogledalu."

Setrakijan odgovori: „Nije sasvim tako. A, sada vas molim da, s velikim oprezom, pogledate i u njegovo lice."

Ogledalo je bilo prilično malo tako da je Ef morao da napravi korak ka krevetu i ispruži ruku, pridržavajući ga pod određenim uglom nad Džimovom glavom.

U prvi mah nije mogao da razabere Džimov odraz, jer je izgledao kao da su se Efu jako tresle ruke. Međutim, pozadina, jastuk i ram kreveta lepo su se videli.

Džimovo lice je bilo veoma mutno. Izgledalo je kao da je snažno i ubrzano vrteo glavom ili se tresao takvom snagom da mu je lik bio neprimetan.

Brzo je povukao ruku. „Srebrna podloga", rekao je Setrakijan tapšući sopstveno ogledalo. „U tom grmu leži zec. Danas se masovno proizvode ogledala sa hromiranom podlogom,

koja ništa ne otkrivaju. Međutim, ogledala sa srebrnom podlogom uvek nam prikazuju istinu."

Ef je ponovo pogledao sebe u ogledalu. Sasvim normalno, ako izuzmemo blago podrhtavanje njegove ruke.

Ponovo je namestio ogledalo preko lica Džima Kenta, pokušavajući da ga primiri - i ponovo ugledao drhturavu zamagljenost koja je predstavljala Džimov odraz. Činilo se kao da mu se telo nalazilo usred kakve grozomorne agonije pri kojoj mu se biće treslo kao mahnito, i suviše brzo da bi se jasno videlo.

A, opet, golim okom gledano, ležao je mimo i spokojno.

Ef je predao ogledalo Nori, koja se isto tako zaprepastila, i uplašila. „Dakle, to znači... da se pretvara u ono stvorenje... u ono stvorenje kao i kapetan Redfern."

Setrakijan reče: „Nakon inficiranja mogu da se preobraze i pripreme za hranjenje nakon samo jednog dana i jedne noći. Potrebno je sedam dana da se neko u potpunosti preobrazi, da zaraza preuzme telo i preoblikuje ga za sopstvene potrebe - u svoju novu parazitsku formu. A, potom trideset noći do potpune zrelosti."

Nora upita: „Potpune zrelosti?"

Starac reče: „Molimo se da te faze ne bude.“ Ukazao je na Džima. „Arterije ljudskog vrata predstavljaju najbržu tačku prilaza, mada je i bedrena arterija direktan put ka našem krvotoku."

Rez na vratu je bio tako precizan da se u ovom trenutku nije ni razabirao. Ef upita: „Zašto krv?“ „Kiseonik, gvožđe i mnoge druge hranljive materije." „Kiseonik?“, upitala je Nora.

Setrakijan je klimnuo glavom. „Tela njihovih domaćina se menjaju. Sastavni deo preobražaja je i to da se vaskularni i digestivni sistem spajaju, postaju jedno.

Slično kao kod insekata. U tečnosti koja predstavlja njihovu krv nema dovoljno gvožđa i kiseonika, kombinacije koja je zaslužna za crvenu boju ljudske krvi. Kod njih se ona pretvara u belu." „A, njihovi organi", rekao je Ef. „Kod Redferna su izgledali skoro kao kanceri." „Telesni sistem je nadvladan i preobražen. Virus preuzima njegov rad. Oni više ne dišu. Oni udišu, uglavnom samo kao preostali refleks, ali ne primaju kiseonik. Nefunkcionalna pluća se na kraju sparuše, a potom i prilagođavaju."

Ef reče: „Kada je Redfern napao, izbacio je nekakvu veoma razvijenu izraslinu iz usta. Nalik na mišićavu žaoku ispod jezika."

Setrakijan je klimnuo glavom kao da se složio sa Efovim mišljenjem o vremenskim prilikama. „Ona se razvija kako jedu. Njihovo meso poprima skoro tamnocrvenu boju, kao i očne jabučice i površinski sloj kože. Ta žaoka, kako je zovete, zapravo predstavlja preobrazbu, preobražaj starog respiratornog trakta, dušnika i plućnih kesa sa dodatkom novoizraslog mesa. To vam je slično kao kada rukav jakne preokrenete na naličje. Vampir ovaj organ može da istisne iz grudnog

koša i izbaci ga daleko više od jednog, čak i do dva metra. Ako isečete odraslu žrtvu, pronašli biste mišićavo tkivo, kesu koja izbacuje taj organ da bi se stvorenje nahranilo. Sve što je njima potrebno jeste redovan priliv čiste ljudske krvi. U tom pogledu možda su slični dijabetičarima. Ne znam. Vi ste lekar.“ „I ja sam mislio da jesam", promumlao je Ef. „Sve do sada."

Nora reče: „Mislila sam da vampiri piju devičansku krv. Hipnotišu... pretvaraju se u slepe miševe..."

Setrakijan reče: „To je romantična slika o njima. Međutim, istina je više... kako da se izrazim?" „Izopačenija", rekao je Ef. „Gnusnija", dodala je Nora. „Ne", rekao je Setrakijan. „Banalnija. Jeste li pronašli amonijak?"

Ef je klimnuo glavom. „Oni imaju veoma kompaktan sistem za varenje", nastavio je Setrakijan. „U njemu nema prostora za skladištenje hrane. Sva nesvarena plazma, ili kakav drugi zaostatak, moraju se izbaciti da bi se napravilo mesta za novu dozu hranljive materije. U određenoj meri slično kao i kod krpelja - balegari dok se hrani."

Temperatura u bliskom okruženju se iznenada promenila. Setrakijanov glas je utihnuo do ledenog šapata. „Strigoj", zašištao je. „Ovde je."

Ef je pogledao u Džima. Džimove oči su sada bile otvorene, zenice tamne, dok je beonjača postala sivkasto-narandžasta - skoro kao nebo prošarano u sumrak.

Zurio je u tavanicu.

Ef je osetio nalet straha. Setrakijan se ukočio, a deformisane šake postavio u samu blizinu ručke u obliku vučje glave njegovog štapa - bio je spreman za napad.

Ef je osetio naboj njegove namere, i bio je zaprepašćen dubokom, drevnom mržnjom koju je spazio u starčevim očima. „Profesore..." izustio je Džim kroz blagi jauk koji mu je prešao preko usta.

Tada mu se kapci nanovo zaklopiše, a Džim se ponovo našao u transu nalik na REM fazu sna.

Ef se okrenuo ka starcu. „Kako je... znao ko ste?" „Nije on znao", odgovorio je Setrakijan i dalje pripravan za napad. „On je sada kao trut, postaje deo košnice. Telo sačinjeno od mnogih delova, ali jedne jedine volje." Pogledao je u Efa. „Ovog stvora moramo uništiti." „Šta?“, rekao je Ef. „Ne." „Ovo više nije vaš prijatelj", rekao je Setrakijan. „On je vaš . neprijatelj." „Čak da je to i istina - on je i dalje moj pacijent.“ „Ovaj čovek nije bolestan. On se sada nalazi u području izvan svake bolesti.

Za nekoliko sati, nijedna njegova nekadašnja odlika više neće postojati. Osim toga, veoma je opasno da ga zadržavamo ovde. Kao i u pilotovom slučaju, ljudi koji se nalaze u ovoj zgradi velikoj u su opasnosti." „A šta ako... šta ako ne popije krv?“

„U nedostatku hranljivih materija, njegovo telo će početi da se urušava. Nakon četrdeset i osam časova bez krvi, telo će početi da mu otkazuje, organizam će početi da proždire ljudske mišiće i masne ćelije sopstvenog tela, polako i bolno izjedajući samog sebe. Sve dok ne opstanu samo vampirski sistemi."

Ef je jako vrteo glavom. „Moram da osmislim neku vrstu protokola za izlečenje. Ako ovu zarazu uzrokuje virus, moram da poradim na tome da pronađem lek.“ Setrakijan je rekao: „Postoji samo jedan lek. Smrt. Uništenje tela. Smrt iz milosrđa."

Ef reče: „Mi nismo veterinari. Ne možemo tek tako usmrćivati ljude koji su i previše bolesni da prežive." „Upravo to ste učinili sa pilotom."

Ef je zamucao. „To je bilo drugačije. Napao je Noru i Džima - okomio se i na mene." „Vaša filozofija samoodbrane je u potpunosti primenjiva i u ovom konkretnom slučaju." „To bi isto mogli da kažemo i za filozofiju genocida." „A, šta ako uzmemo da je upravo to njihov cilj - potpuno uništenje ljudske rase - šta biste na to rekli?"

Ef nije želeo da se upliće u takvo teoretisanje. Gledao je u kolegu. Prijatelja.

Setrakijan je uvideo da im neće promeniti mišljenje, barem za sada ne. „Onda me odvedite do posmrtnih ostataka pilotovog tela. Možda postoji način da vas uverim u ono što govorim."

Svi su ćutali dok su se liftom spuštali u podrum. A kada su pristigli, umesto da dođu do zaključanih vrata mrtvačnice, pronašli su ih otvorena. Pred njima su se tiskali policija i bolničko osoblje.

Ef im je prišao. „Šta vi to radite...?"

Video je da su vrata ogrebana, metalni dovratak iskrivljen i uništen, a brava polomljena sa spoljašnje strane.

Niko od bolničkog osoblja nije otvorio ova vrata. Neko drugi ih je provalio.

Ef je brzo pogledao unutra.

Sto je bio prazan. Redfernovo telo je nestalo.

Ef se okrenuo ka jednoj bolničarki, želeći da sazna informaciju više. Ali, na njegovo iznenađenje, primetio je da se polako povlači niz hodnik, bacajući preko ramena pogled na njega dok je razgovarala sa policijom.

Setrakijan je rekao: „Sada bi trebalo da krenemo."

Ef reče: „Ali, moram da saznam gde je njegovo telo." „Nestalo je", rekao je Setrakijan. „Nikada neće ni biti pronađeno." Starac je zgrabio Efovu ruku neočekivanom snagom. „Verujem da je odslužilo svoje." „Odslužilo svoje? Šta hoćete da kažete?" „Konačno uništenje. Ono nije ništa više mrtvo od njegovih kolega putnika koji su isto tako nekada ležali u mrtvačnici."

Zaliv Šipshed, Bruklin Glori Miler, novopečena udovica, uočila je novinski izveštaj o nestalim leševima sa leta 753 dok je na internetu tražila savete o tome šta se radi u slučajevima kada umre muž, a prethodno ne ostavi testament. Ispratila je link i pročitala vest pod naslovom RAZVOJ SITUACIJE. Federalni istražni biro je trebalo da održi konferenciju za štampu u narednih sat vremena, pisalo je, na kojoj će saopštiti da se uvećava nagrada za bilo kakvu informaciju o nestanku tela žrtava s Ridžis erovog leta iz gradske mrtvačnice.

Ova priča je izazvala veliki strah u njoj. Iz nekog razloga se upravo sada prisetila da ju je prethodne noći probudio san i da je čula neke zvuke na tavanu.

Samo se sećala da je u tom snu bilo reči o tome da joj se Herman, njen tek nedavno preminuli muž, vratio iz mrtvih. Došlo je do greške, i tragedija leta 753 se, zapravo, nikada nije ni dogodila, a Herman se pojavio na zadnjim vratima njihove kuće u zalivu Sipshed sa a-pomislila-si-da-si-me-se-otarasila osmehom, zahtevajući da mu posluži večeru.

Glori je u javnosti igrala ulogu žalosne udovice koja tiho pati, kao što će to i činiti ako dođe do nekog ispitivanja i sudske parnice. Međutim, u osami je tragičnu okolnost usled koje je izgubila muža, a sa kojim je bila u braku trinaest godina, smatrala velikim darom.

Trinaest godina braka. Trinaest godina neizrecivog zlostavljanja. Situacija je postajala sve gora kako su godine prolazile, a onda je počeo da je zlostavlja i pred sinovima starim devet i jedanaest godina. Glori je živela u neprestanom strahu od njegovih promena raspoloženja, a čak je sebi dopustila - samo maštarija, i previše rizična da bi je sprovela u stvarnosti - da razmišlja šta bi bilo kada bi se, dok je te nedelje bio na putu, spakovala i otišla sa decom u posetu majci koja je u Hajdelbergu bila na samrti. Ali, gde je mogla da ode? A, još gore - šta će uraditi njoj i dečacima ako ih pronađe, kao što je znala da hoće?

Ali, Bog je bio pravedan. Najzad je odgovorio na njene molitve. Ona i dečaci bili su ponovo rođeni. Tamni pokrov nasilja najzad je bio odstranjen iz njihovog doma.

Otišla je do podnožja stepenica, posmatrala drugi sprat i tavanska vrata sa kojih je visio kanap za povlačenje.

Rakuni. Vratili su se. Herman je bio prvi koji je uhvatio jednog u zamku. Uzeo je strahom ophrvanog neželjenog gosta i odneo ga u zadnje dvorište gde je dečacima održao lekciju u...

Gotovo je. Više nije imala čega da se plaši. Dečaci se neće vratiti kući bar još jedan sat, i odlučila je da se sada popne na tavan. Ionako je planirala da započne sa izbacivanjem Hermanovih stvari. Utorak je bio dan za bacanje, a ona je želela da do tada završi s tim.

Bilo joj je potrebno neko oružje, a prva stvar na koju je pomislila bila je Hermanova mačeta. Doneo ju je u kuću pre nekoliko godina i držao je zavijenu u uvošćeno platno u zaključanoj plastičnoj ostavi za alat s bočne strane kuće. Kada ga je priupitala zašto je uopšte poželeo da poseduje tako nešto - prašumsko oružje usred zaliva Sipshed - samo joj se nakezio. „Nikad se ne zna.“ Ovakve uvredljive pretnje bile su svakodnevni deo njegovog zlostavljanja.

Skinula je ključ sa kuke iza vrata ostave, izašla napolje i otvorila ostavu. Pronašla je uvoštano platno ispod dvorišnih alatki i starog, odlomljenog seta za kriket koji su dobili kao svadbeni poklon, a koji će joj sada odlično poslužiti za potpalu.

Donela je paket u kuhinju i spustila ga na sto, praveći mali predah pre nego što ga je odvila.

Oduvek je tom predmetu pripisivala nekakva zla svojstva. Oduvek je imala osećaj da će odigrati neku važnu ulogu u sudbini ove porodice, da će možda predstavljati Glorinu smrt u Hermanovim rukama. S obzirom na to, odvila ga je pažljivo, kao da je otpovijala uspavanu bebu demona. Herman nikada nije voleo da ona dodiruje njemu tako drage predmete.

Sečivo je bilo dugačko, široko i ravno. Drška je bila napravljena od zavijenih kožnih traka koje su se izlizale do svetlobraon boje od rukovanja prethodnog vlasnika. Pridigla ga je, okretala, osetila težinu ovog čudnog predmeta u svojoj ruci. Uhvatila je sopstveni odraz na prozorčiću mikrotalasne pećnice i - uplašila se. Žena koja stoji sa mačetom u ruci u njenoj kuhinji.

On ju je načinio ludom.

Popela se na sprat držeći mačetu. Zaustavila se ispod tavanskih vrata i posegnula za čvorom belog kanapa koji je visio. Izlaz na tavan se uz škripu otvorio pod uglom od četrdeset i pet stepeni. Taj zvuk bi trebalo da uplaši bilo koju vrebajuću domaću životinju. Oslušnula je da bi čula neki trčkaravi zvuk, ali nije čula ništa.

Posegnula je za prekidačem visoko na zidu, ali svetlo se na tavanu nije upalilo. Pritisnula ga je nekoliko puta - ali i dalje ništa. Na tavan se nije penjala još od Božića, i sijalica je od tada mogla da pregori bilo kada. Na krovnim gredama tavana nalazio se maleni prozorčić. To će joj obezbediti dovoljno svetla.

Spustila je stepenice i krenula da se penje. Kada je stupila na treći stepenik, oči su joj se našle iznad nivoa tavanskog poda. Bio je nedovršen, sa ružičastim izolacionim oblogama od staklene vune, upakovanim u folije i odmotanim po poprečnim gredama. Ukrštene šperploče bile su postavljene u pravcu sever-jug i istok-zapad, praveći staze prema svakom od četiri ugla u kojima su skladištene stvari.

Prostor je bio mračniji nego što je očekivala, a onda je uočila da su dva njena stara ormana bila pomerena, efikasno zaprečavajući slabu dnevnu svetlost. Na gomile stare odeće, odeće koju je nosila pre nego što je upoznala Hermana, bilo je zatvoreno u plastične kese i ostavljeno da tu čami već trinaest godina. Krenula je po šperploči i smakla upakovaiiu odeću sa prozorčeta da bi propustila svetlost.

Možda bi trebalo da otvori ormane i podseti se šta je nekad nosila. Ali, lada je, ispod staze od šperploče, ugledala prazan deo poda između dve dugačke krovne grede odakle je izolacija, iz nekog razloga, bila uklonjena.

A onda je primetila još jednu prazninu u podu.

I, još jednu.

Zastala je, nepomična. Iznenada je osetila nešto iza leđa. Plašila se da se okrene, ali onda se prisetila da u ruci drži mačetu.

Iza nje, oslonjene na vertikalni deo tavana, najudaljenijeg od dnevne svetlosti, stajali su neuredno nagomilani delovi povađenih izolacionih traka. Deliči staklene vune bili su rastureni kao da je neka životinja pravila ogromno gnezdo.

To nije bio rakun. Nešto veće. Mnogo veće.

Gomila je bila potpuno kompaktna, napravljena tako kao da nešto skriva. Da li se Herman bavio nekim njoj nepoznatim projektom? Kakvu je to mračnu tajnu ovde skrivao?

Sa pridignutom mačetom u desnoj ruci, povukla je jedan kraj izolacione trake, odvlačeći je sa humke i otkrivajući... .... ništa.

Tada je povukla i drugu izolacionu traku, i zaustavila se kada je ugledala dlakavu mušku ruku.

Glori je poznavala tu ruku. Znala je i onog čija je to ruka bila. Intimno je poznavala i jedno i drugo.

Nije mogla da veruje u šta je gledala.

Sa mačetom koja je stajala pridignuta ispred nje, izvukla je još jednu izolacionu traku.

Njegova majica. Ona sa kratkim rukavima i dugmićima koju je voleo da nosi, čak i zimi. Herman je bio sujetan čovek, ponosan na svoje maljave ruke. Skinuo je sa ruke sat i burmu.

Glori je stajala kao zakovana prizorom, topeći se od straha. Svejedno, morala je da ga vidi. Posegnula je za još jednom izolacionom trakom koja je, povučena, učinila da se veći deo gomile obruši i sklizne na pod.

Njen preminuli muž Herman ležao je kao da spava na njenom tavanu. Na postelji od iscepkane ružičaste staklene vune, potpuno odeven i sa bosim stopalima, koja su bila prljava kao da je hodao po zemlji.

Nije mogla da svari ovaj šok. Nije mogla da se nosi s njim. Muž za kojeg je mislila da ga se otarasila. Tiranin. Mučitelj. Siledžija.

Stajala je nad njegovim usnulim telom sa mačetom kao Damoklovim mačem, spremnim da se ustremi na njega ukoliko napravi ma i najmanji pokret.

Zatim je, polako, veoma polako, spustila ruku, a sečivo mačete joj se našlo uz nogu. On je sada bio tek duh, shvatila je. Čovek koji se vratio iz mrtvih, prisustvo koje je imalo nameru da joj nikada ne da mira. Nikada ga se neće osloboditi.

Dok je ovako razmišljala, Herman je otvorio oči.

Kapci se pridigoše sa njegovih očnih jabučica, koje su zurile pravo u

tavanicu.

Glori se zamrznula u mestu. Imala je potrebu da beži, da vrišti, ali nije mogla ni jedno ni drugo.

Hermanova glava se okretala sve dok se njegove izbuljene oči nisu usredsredile na nju. Onaj isti podsmešljiv pogled, kao i uvek. Taj podrugljiv osmeh. Taj pogled koji je oduvek bio preteča nečeg za nju pogubnog.

A, onda joj je nešto kvrcnulo u glavi.

U istom trenutku, četiri kuće niz ulicu, četverogodišnja Lusi Nidam je stajala na prilazu kuće hraneči svoju lutku po imenu Bejbi Dir omanjim čizits krekerima.

Lusi je zastala sa glasnim žvakanjem da bi umesto toga saslušala potmule vriske i teške, reske udarce koji su dopirali... odnekud u blizini. Pogledala je naviše u svoju kuću, zatim severno, skvrčenog nosića, sa očima u nevinoj zbunjenosti. Stajala je veoma mirno, isplaženog narandžastog jezika sa polupojedenim krekerima sa sirom, slušajući najčudniju buku koju je ikada do sada imala prilike da čuje. Reći će tati kada, noseći telefon, ponovo izađe iz kuće. Onda joj se kesica krekera prosula, a ona ih je, čučeći, jela sa kolskog prilaza. Pošto su je zbog toga ubrzo izgrdili, potpuno je zaboravila na sve ostalo.

Glori je stajala dahćući na tavanu, povraćajući i obema rukama pridržavajući dršku mačete. Herman je ležao u komadima među lepljivim ružičastim izolacionim materijalom, dok je sa tavanskih zidova curilo nešto belo.

Belo?

Glori je drhtala, bilo joj je neopisivo muka. Pogledala je u štetu koju je napravila. Sečivo se dvaput zarilo u krovnu gredu, a u njenoj glavi je to bio Herman koji je pokušavao da joj oduzme mačetu, dok je ona morala snažno da je vuče napred-nazad da bi je oslobodila i nastavila njome da udara po njemu.

Povukla se jedan korak nazad. Imala je vantelesno iskustvo. Ono što je uradila bilo je nečuveno.

Hermanova glava sa podrugljivim osmehom otkotrljala se između dve grede, licem okrenutim nadole, a pahuljasto parče ružičaste staklene vune zalepilo se za njegov obraz nalik na kakvu šećernu vunu. Trup mu je bio isečen i proboden, butine iseckane do kostiju, a iz prepona mu je klokotalo nešto belo.

Belo?

Videla je nešto tamno i malo, kako gmiže. Mutilo joj se pred očima i treptala je, i dalje u stegama ubistvenog besa. Nije u potpunosti mogla da poveruje svom vidu.

Osetila je svrabež na nožnom zglobu iznad krvavobele papuče. Taj svrabež je puzao uz njenu nogu, a ona je zamahnula ravnom stranom lepljivog belog sečiva po butini.

A onda i drugi svrabež s prednje strane druge noge. A, potom, i na struku.

Shvatila je da ju je obuzimala neka vrsta histerične reakcije, kao da su je napadale

bube. Zateturala se korak unazad i skoro da je skliznula sa staze od šperploče.

Tada je osetila veoma blago vrpoljenje u preponama, a potom i iznenadan neugodan pokret u anusu. Osećaj nekakvog gmizavog vrpoljenja učinio je da poskoči i stisne zadnjicu, kao da će da se uneredi. Sfinkter joj se raširio i tako je dugo stajala, paralizovana, sve dok taj osećaj nije počeo da čili. Oslobodila je stisak, dozvolila je sebi da se opusti. Morala je da ode u kupatilo. Još jedno komešanje odvuklo joj je pažnju, sada u rukavu bluze. Osetila je žaravi svrab na posekotini na ruci.

Tada je, duboko u utrobi, osetila jeziv bol od kojeg se ubrzo presamitila.

Mačeta je pala na šperploču, a iz Glorinih usana se prolomio vrisak, urlik patnje i stradanja. Osetila je da je nešto grebe po ruci - sada pod mesom, gamižući ispod kože - i dok je i dalje vrištala širom otvorenih usta, još jedna tanka kapilarna glista dogmizala je iza vrata preko vilice do usne, prodirući joj u obraz, vijugajući se dalje niz njeno grlo.

Friburg, Njujork Noć je ubrzano padala dok se Ef vozio Kros Ajlendom, putem opasanim drvoredima, na istok, u okrug Naso.

Ef je rekao: „Dakle, govorite mi da su se putnici iz gradske mrtvačnice, oni za kojima traga čitav grad, svi jednostavno uputili svojim kućama?"

Stari profesor je sedeo na zadnjem sedištu sa šeširom u krilu. „Krv ište krv", odgovorio je. „Čim se preobrate, neupokojeni prvo potraže svoju porodicu i svoje prijatelje koji još uvek nisu inficirani. Noću se vraćaju onima sa kojima dele emocionalnu vezu. Njihovim ’milim i dragim’. Pretpostavljam da je to neka vrsta povratka kući. To je isti onaj životinjski nagon koji goni izgubljene pse da pređu na stotine kilometara ne bi li se vratili gazdi. Pošto su sada lišeni viših moždanih funkcija, životinjska priroda preuzima vodstvo. Ovo su stvorenja koje vode nagoni.

Za hranjenjem. Za skrivanjem. Za gneždenjem." „Vraćaju se ljudima koji za njima žale", rekla je Nora, koja je sedela kraj Efa na suvozačevom sedištu. „Da bi se njima nahranili i da bi ih inficirali?" „Da bi se njima nahranili. U prirodi je nemrtvih da nanose patnju živima."

Ef je u tišini sišao sa autoputa. Ovo bavljenje vampirima bilo je mentalni ekvivalent jedenju loše hrane - njegov um je odbijao da ga svari. Žvakao je i prežvakavao, ali nije mogao da ga proguta.

Kada ga je Setrakijan zamolio da odabere putnika sa liste žrtava leta 753, prva na koju je pomislio bila je devojčica, Ema Gilbarton. Ona koju je pronašao kako sedi u avionu i drži majčinu ruku. To je izgledalo kao dobra provera Setrakijanove pretpostavke. Kako bi jedna mrtva jedanaestogodišnjakinja uopšte

mogla da iz mrtvačnice u Kvinsu dospe do svoje kuće u Friburgu, i to noću?

Ali sada, kada su se parkirali ispred kuće Gilbartonovih, impozantne džordžijanske kuće kolonijalnog stila na širokoj poprečnoj ulici sa ogromnim privatnim posedima, Ef je shvatio da će, ukoliko nisu u pravu, upravo probuditi čoveka koji je žalio za svojom zauvek izgubljenom porodicom, za gubitkom žene i jedinog deteta.

Ovo je nešto o čemu je Ef ponešto i znao.

Setrakijan je iskoračio iz eksplorera, nameštajući šešir na glavu i pridržavajući svoj dugački štap koji mu nije koristio za hodanje. Ulica je u ovo doba večeri bila tiha, u nekim od okolnih kuća gorelo je svetlo, ali napolju nije bilo ljudi, niti su prolazili automobili. Svi prozori na kući Gilbartonovih bili su zamračeni. Setrakijan im je oboma pružio baterijsku lampu sa tamnim sijalicama koje su podsećale na njihove lume, samo što su bile teže.

Došli su do vrata i Setrakijan je pozvonio, koristeći vučju glavu štapa. Kada se niko nije odazvao, uhvatio je kvaku koristeći samo delove ruke prekrivene rukavicom, odmičući gole jagodice prstiju. Nije imao nameru da za sobom ostavlja otiske.

Ef je ukapirao da je starac ovakvim radnjama pribegavao i ranije.

Ulazna vrata su bila zaključana. „Dođite", rekao je Setrakijan.

Sišli su niz stepenice i krenuli oko kuće. Zadnje dvorište je predstavljalo širok proplanak na obodu stare šume. Mlad mesec je odavao blagu svetlost, dovoljnu da im se prikažu blede senke njihovih tela preko trave.

Setrakijan je zastao i ukazao na nešto svojim štapom.

Nakošena podrumska vrata bila su širom otvorena ka noći.

Starac se uputio ka njima, a Ef i Nora su ga pratili. U neosvetljen podrum vodilo je kameno stepenište. Setrakijan je pogledom istražio visoko drveće koje je okruživalo zadnje dvorište.

Ef reče: „Ne možemo tek tako da uđemo." „U pravu ste, to je krajnje nesmotreno nakon zalaska sunca", rekao je Setrakijan. „Ali, ne smemo sebi dozvoliti luksuz da čekamo."

Ef odgovori: „Ne, hoću da kažem da je ovo protivzakonito. Trebalo bi prvo da pozovemo policiju."

Setrakijan je namršteno uzeo lampu iz Efove ruke. „Ono što ovde treba da obavimo... oni ne bi razumeli."

Uključio je baterijsku lampu, dve ljubičaste sijalice emitovale su crnu svetlost. Bile su slične kao medicinske sprave koje je koristio Ef, samo što su svetlele jače, bile toplije i u sebi imale veće baterije. „Crna svetlost?", upitao je Ef. „Crna svetlost je samo dugotalasna ultraljubičasta svetlost, ili UVA. Ona osvetljava, ali ne povređuje. UVB je srednji talas, može da izazove opekotine od sunca ili rak kože. A, ovo...", pobrinuo se da pažljivo udalji zrak od njih, kao i od sebe, „... jeste kratki UVC talas. Uništitelj klica, koristi se za sterilizaciju.

Nadražuje i uništava DNK veze. Direktno eksponiranje je veoma štetno za ljudsku kožu. Međutim, ovo je pravo oružje protiv vampira."

Starac je počeo da silazi niz stepenice sa baterijskom lampom, dok je u drugoj ruci pridržavao štap. Ultraljubičasti spektar emituje malo vidljive svetlosti. UVC osvetljenje je, zapravo, sada više doprinosilo tmurnoj atmosferi nego što ju je odagnavalo. Po kamenim zidovima sa obe strane stepeništa videli su mahovinu koja je, osvetljena, izgledala kao da je bela. Spuštali su se iz svežine noći u hladnoću betonskih temelja podruma.

Unutra je Ef ugledao tamne obrise stepenica koje su vodile na prvi sprat.

Ovde se nalazila perionica, kao i starinski fliper.

A, tu se nalazilo i neko telo na zemlji.

Na zemlji je ležao muškarac u kariranoj pidžami. Ef je krenuo ka njemu sa nagonom profesionalnog lekara - a onda se zaustavio. Nora je oprezno napipavala zid preko puta unutrašnjih vrata i pritiskala prekidače, ali svetlo se nije upalilo.

Setrakijan se približio čoveku, bacajući svetlost blizu njegovog vrata. Čudnovat ljubičast sjaj prikazao je malen, savršeno ravan rez plavičastog sjaja, odmah levo od njegovog grkljana. „Preobražen je“, rekao je Setrakijan.

Starac je ćušnuo luma-lampu nazad Efu u ruke. Nora je uključila i svoju lampu i uperila svetlost preko muškarčevog lica, prikazujući mahnito potkožno biće koje se mrštilo, smrtoliku masku koja se pomerala i migoljila, ali se nije mogla razabrati. Svejedno, nedvosmisleno je izgledala zlokobno.

Setrakijan je otišao i pronašao novu sekira oslonjenu na nisku klupicu u uglu.

Imala je sjajnu, drvenu dršku i jarkocrveno i srebrno čelično sečivo. Vratio se sa njom, pridržavajući je iskrivljenim šakama. „Čekajte", rekao je Ef. Setrakijan je odgovorio: „Molim vas, povucite se nazad, doktore." „On samo tu mirno leži", rekao je Ef. „Uskoro će se pridići." Starac je ukazao na kameno stepenište koje je vodilo ka otvorenim vratima kroz koja su ušli a da nije nijednog trenutka skinuo pogled sa čoveka na podu. „Devojčica je negde tamo, napolju. Hrani se drugima." Setrakijan je pripremio sekiru. „Ja, doktore, od vas ne tražim da sudelujete u ovome. Samo tražim da se sada sklonite u stranu."

Ef je video odlučnost na Setrakijanovom licu i znao je da će starac zamahnuti sekirom bez obzira da li se Ef sklonio sa puta ili ne. Ef se povukao u stranu. Sečivo je bilo teško za Setrakijanovu veličinu i godine, tako da je starac uhvatio sekiru obema rukama i pridigao je iznad glave, dok mu je ravna strana sečiva dospela skoro do donjeg dela leđa.

Tada su mu se ruke opustile. Laktovi se spustili.

Okrenuo je glavu ka otvorenim vratima i osluškivao.

Tada je i Ef nešto začuo. Šuštanje krute trave po kojoj je neko gazio.

Na trenutak je pomislio da je neka životinja. Ali, ne. Škripanje se oglasilo u

jednostavnom ritmu koračanja dvonošca.

Koraci. Ljudski - barem su nekada bili ljudski. Približavali su se.

Setrakijan je spustio sekiru. „Stanite kraj vrata. Tišina. Zatvorite ih čim uđe unutra." Uzeo je lampu iz Efovih ruku, ustupivši mu zauzvrat sekiru. „Ne sme da nam pobegne."

Povukao se na mesto gde mu je stajao štap oslonjen na zid naspram vrata - a onda je ugasio vruću lampu, iščezavajući u potpuni mrak.

Ef je stajao kraj otvorenih podrumskih vrata, leđima okrenut i prilepljen za zid. Nora je stajala pored njega. Oboje su drhtali u podrumu tuđe kuće. Koraci su se sada čuli bliže - blago i mekano tapkanje po zemlji.

Zaustavili su se na vrhu stepeništa. Bleda senka je pala preko mesečevog odsjaja na podrumskom podu - glava i ramena.

Koraci su počeli da se spuštaju.

Na dnu, tik ispred vrata, ponovo su se zaustavili. Ef, koji nije bio udaljen ni tri metra odatle, sa rukama koje su obgrlile sekiru, bio je zapanjen devojčicinim profilom. Bila je mala i niska, plave kose koja joj je padala na ramena, obučena u skromnu spavaćicu do gležnjeva. Bosonoga, ruku koje su padale ravno i slobodno, stajala je začudno mirno. Grudni koš joj se pridizao i padao, ali iz njenih usta nije izlazila nikakva para.

Kasnije će mu mnogo toga biti jasnije. Da su njena čula sluha i mirisa postali mnogo osetljiviji. Da je mogla da čuje krv koja je kolala njegovim i profesorovim telom, i da je mogla da namiriše ugljen-dioksid koji su ispuštali izdišući. Kasnije će naučiti da joj je čulo vida najslabije. Sada se nalazila u fazi kada je njen vid gubio sposobnost raspoznavanja boja, ali njena sposobnost termalnog prepoznavanja - mogućnost da „pročita" znake telesne toplote kao jednobojni oreol - još nije bila u potpunosti sazrela.

Napravila je nekoliko koraka napred, pomerajući se iz pravougaonika osvetljenog mesečinom u potpunu tamu podruma. Duh je ušao u sobu. Ef je trebalo da zatvori vrata, ali ga je samo prisustvo devojčice prosto omađijalo.

Okrenula se prema mestu gde se nalazio Setrakijan, fiksirajući pogled upravo tu. Starac je upalio lampu. Devojčica je gledala u nju bez ikakvog izraza na licu.

Tada je lampom krenuo prema njoj. Osetila je njenu toplinu, i okrenula se prema vratima podruma da pobegne.

Ef ih je s treskom zatvorio. Teška vrata se bučno zatvoriše, potresajući temelje. Ef je pomislio da će čitava kuća pasti na njih.

Sada ih je devojčica, Ema Gilbarton, ugledala. Bila je osvetljena u ljubičasto sa boka, i Ef je video sjajne tragove ljubičastog duž njenih usana i na njenoj maloj, lepoj bradi. Čudno, ličila je na ljubitelja rejva ofarbanog u fluorescentnu boju.

Prisetio se - krv sija mastiljavoplavo pod ultraljubičastim osvetljenjem.

Setrakijan je držao upaljenu svetiljku ispred sebe, koristeći je da bi je nagnao da uzmakne. Njena reakcija je bila životinjska i smetena, povlačila se kao da je napadnuta plamenom bakljom. Setrakijan ju je surovo gonio sve dok se nije

priljubila uza zid. Iz dubine njenog grla dopro je prigušen, grleni zvuk, jauk patnje. „Doktore", uzviknuo je Setrakijan Efu. „Doktore, dođite. Odmah!"

Ef se približio devojčici, uzimajući lampu od Setrakijana i dodajući mu sekira, neprekidno je osvetljavajući.

Setrakijan je napravio korak nazad. Odbacio je sekiru koja je zazveketala po tvrdom podu. Držao je svoj visoki štap u rukama obavijenim rukavicama, hvatajući ga ispod drške sa vučjom glavom. Jednim jačim okretom zgloba, izdvojio je vrh drške od ostatka štapa.

Iz njegove drvene korice, Setrakijan je izvukao srebrni mač. „Požurite", izustio je Ef, netremice posmatrajući devojčicu koja se previjala po zidu, u klopci ubistvenih zrakova lampe.

Devojčica je videla starčev mač, koji je svetleo skoro beo, i nešto nalik na strah se pojavilo u njenim očima. A, potom se strah pretvorio u žestok bes. „Požurite!", povikao je Ef, želeći da se sve ovo što pre završi. Devojčica je šištala, a on je video tamnu senku unutar nje, ispod njene kože, demona koji je režao za oslobođenjem.

Nora je gledala u oca koji je ležao na podu. Njegovo telo se pomerilo, oči otvorile. „Profesore?", rekla je Nora.

Međutim, starac je bio prezauzet devojčicom.

Nora je gledala kako se Geri Gilbarton pridiže u sed, a potom i na bose noge mrtav čovek koji stoji u pidžami širom otvorenih očiju. „Profesore?", izgovorila je ponovo Nora, paleći svoju lampu.

Lampa je praskala. Prodrmala je, udarajući u dno gde se stavljala baterija.

Ljubičasta svetlost je zatreperila, a potom se nanovo ugasila, da bi se zatim ponovo namah upalila. „Profesore!", povikala je.

Treperenje svetiljke je najzad privuklo Setrakijanovu pažnju. Okrenuo se prema neupokojenom čoveku, smetenom i nesigurnom na nogama. Vešto, pre nego okretno, Setrakijan je probo Gilbartona kroz stomak i grudi, otvarajući rane koje su krvarile belo preko gornjeg dela njegove pidžame.

Ef, sada sam sa devojčicom, posmatrajući kako se demon u njoj bori, i ne znajući šta se iza njega dešava, povika: „Profesore Setrakijan!"

Setrakijan je usmerio udarce mačem u čovekove mišice da bi ga naterao da spusti ruke, a onda je zamahnuo na tetive iza kolena bacajući neupokojenog na sve četiri. Kada se Gilbartonova glava pridigla, a vrat izdužio, Setrakijan je pridigao mač i izustio neke reči na stranom jeziku - nalik na svečanu objavu - a onda je sevnuo mačem po čovekovom vratu, odvajajući mu glavu od trupa. Donji deo tela neupokojenog sručio se na zemlju. „Profesore!", povikao je ponovo Ef, utiskujući svetlost lampe u devojčicu, mučeći je - devojčicu otprilike Zakovog uzrasta. Njene podivljale oči se ispuniše ljubičastom svetlošću - krvavim suzama - dok je stvor u njoj besneo.

Otvorila je usta kao da je imala nameru da progovori. Skoro kao da je želela

da zapeva. Usta su nastavila da joj se otvaraju, da bi se pojavila ona stvar, žaoka iz mekanog nepca pod jezikom. Prilepak je oticao dok se pogled u devojčicinim očima promenio od tužnog u pogled gladi, skoro blesteči u iščekivanju.

Starac je sada ponovo usredsredio pažnju na nju, a pre svega na svoj isukani mač. „Nazad, strigoj!", rekao je.

Devojčica se okrenula ka starcu, očiju koje su i dalje gorele. Setrakijanov srebrni mač sada je bio ulepljen belom krvlju. Izgovorio je iste reči kao i malopre i obema rukama pridigao mač iznad jednog ramena. Ef mu se sklonio s puta baš u trenutku kada je ovaj njime zamahnuo.

U poslednjem trenutku je pridigla ruku da bi se odbranila, ali ju je oštrica mača odsekla pri zglobu pre nego što joj je odvojila glavu od vrata. Rez je bio čist i savršeno ravan. Bela krv je poprskala zid, ali ne tako što je šiknula iz arterije, već više kao mučni pljesak. Telo joj se stropoštalo na pod, dok su joj glava i ruka pale preko njega, a glava se potom otkotrljala dalje.

Setrakijan je spustio mač i uzeo lampu iz Efove ruke. Uperio je slabašan zrak svetlosti blizu devojčicine rane na otvorenom vratu, skoro slavodobitnički.

Međutim, ovo nije bila nikakva pobeda: Ef je ugledao kako se nešto meškolji u barici guste, bele krvi.

Parazitske gliste. Gusto su se zbile i još uvek su se pomerale kada ih je pogodila svetlost. Starac je osvetljavao taj prizor.

Ef je začuo teturanje na stepenicama. Bila je to Nora koja je bežala kroz vrata.

Potrčao je za njom, skoro se saplićući preko bezglavog tela devojčicinog oca, istrčavajući na travu i noćni vazduh.

Nora je trčala ka lelujavom, tamnom drveću. Uhvatio ju je pre nego što je pristigla do njega, prigrlio je, čvrsto je držeći. Vrištala je u njegove grudi, kao da se plašila da ispusti urlik u noč. Držao ju je čvrsto sve dok se nije pojavio Setrakijan.

Starac je, dišući, ispuštao paru u hladnu noć, dok su mu grudi bubnjale od napora. Stisnuo je prste na srce. Seda kosa mu je bila čupava i sjajna na mesečini, što je doprinelo izgledu opšteg ludila koje ih je u ovom trenutku okruživalo, smatrao je Ef. Očistio je oštricu mača na travi pre nego što ga je vratio u korice štapa. Čvrstim okretom je prikačio dva razdvojena dela, a kada ih je spojio, predugački štap je izgledao istekao nekada. „Ona je sada oslobođena", rekao je. „Devojčica i njen otac sada počivaju u miru."

Na mesečini je pogledao cipele i donji deo pantalona u potrazi za vampirskom krvlju. Nora ga je gledala divljačkim pogledom. „Ko ste vi?“, upitala ga je. „Samo hodočasnik", odgovorio joj je. „Isto kao i vi."

Otišli su nazad do Efovog eksplorera. Ef je osećao jezu, onako izložen nasred prednjeg dvorišta. Setrakijan je otvorio stražnja vrata automobila i izvadio rezervni paket baterija. Zamenio je baterije u lampi koju je imao Ef, a potom je

nakratko proverio ljubičastu svetlost na bočnoj strani automobila.

Setrakijan je rekao: „Molim vas, pričekajte me ovde." „Zašto?", upitao je Ef. „Videli ste krv na njenim usnama, bradi. Bila je rumena. Nahranila se. Stvar nije dokrajčena."

Starac se uputio naniže ka susednoj kući. Ef ga je posmatrao, a Nora se odvojila od Efa da bi se naslonila na automobil. Snažno je progutala pljuvačku kao da je imala nameru da povraća. „Malopre smo ubili dvoje ljudi u podrumu njihove rođene kuće." „Ovu stvar prenose ljudi. Neljudi." „Vampiri, Bože moj..."

Ef reče: „Pravilo broj jedan glasi - bori se protiv bolesti, a ne njenih žrtava." „Ne govori o bolesnima kao o demonima", rekla je Nora. „Ali, sada... sada bolesni i jesu demoni. Sada su zaraženi aktivni prenosnici bolesti i moraju biti zaustavljeni. Ubijeni. Uništeni." „Šta bi direktor Barns na to imao da kaže?"

Ef odgovori: „Ne možemo ga čekati. Već smo i predugo čekali."

Zaćutali su. Nije prošlo mnogo, kada se Setrakijan vratio noseći svoj štap vampirski mač i još uvek toplu lampu. „Gotovo je“, rekao je. „Gotovo?", pitala je Nora, i dalje u šoku zbog onog što je videla. „A, šta sada? Shvatate da je u tom avionu bilo nekih dve stotine putnika." „Situacija je mnogo gora od toga. Tek nastupa druga noč. Drugi talas zaraze se upravo sada širi.“

DRUGA NOĆ

www.balkandownload.org

Patriša je snažno provukla prste kroz kosu, kao da je time htela da odagna izgubljene sate još jednog uzaludno prohujalog dana. Pomislila je da, zapravo, iščekuje Markov povratak kući, ne samo da bi mu sa zadovoljstvom ćušnula decu i rekla: „Evo ti ih“. Imala ja potrebu i da ga izvesti o jedinoj novosti dana, o guvernanti Lasovih - koju je Patriša posmatrala kroz prozore trpezarije s prednje strane kuće - koja je unezvereno istrčala iz kuće Lasovih ne zadržavši se unutra ni pet minuta, a da njihove dece nije bilo ni od korova.

Oooh, Lasovi. Kako ti se susedi podvuku pod kožu. Kad god bi pomislila na anoreksičnu Džoanicu i prisetila se njenog čuvenog opisa „ podruma vina kontrolisanog porekla u evropskom stilu", Patriša bi automatski imala potrebu da uperi srednji prst ka kući Lasovih. Umirala je od želje da sazna šta je Mark znao o Rodžeru Lasu, da li je još uvek bio u inostranstvu. Želela je da uporedi informacije. Činilo se da su jedini trenuci kada su ona i njen muž na istoj talasnoj dužini upravo oni u kojima bi ogovarali prijatelje, familiju i susede. Možda je upravo naslađivanje tuđim bračnim problemima i porodičnim neprilikama na neki način umanjivalo problematičnost njenog i Markovog braka.

Skandal je uvek bio slađi uz malo vina, a ona je ispila već drugu čašu, procvetavši. Pogledala je na sat u kuhinji i odlučila da požuri sa čašćavanjem, s obzirom na Markovo očekivano nezadovoljstvo što ga je vazda dočekivala uz čašicu. Ko ga jebe, sedi zavaljen u svojoj kancelariji u gradu po čitav dan, odlazi na ručkove, šeta kako mu se prohte, ćereta u večernjem vozu kući. A ona je sve to vreme bila zatočena ovde sa bebom, Markusom, dadiljom, baštovanom...

Sipala je sebi još jednu čašu, pitajući se koliko će vremena proći dok Markus, taj ljubomorni mali đavo, ne ode i probudi sestru. Dadilja je stavila Žaklinu na spavanje pre nego što je otišla, i beba se još nije probudila. Patriša je ponovo pogledala na sat, čudeći se ovoj produženoj kućnoj tišini. Auu, al’ spavaju.

Ohrabrena još jednim gutljajem vina, i vodeći računa da ne probudi svog vragolastog četvorogodišnjeg teroristu, sklonila je u stranu reklamama prepun časopis Kuki i krenula da se penje uz zadnje stepenice.

Prvo je proverila Markusa i pronašla ga kako leži licem okrenut ka podu na tepihu sa amblemom Njujork rendžersa kraj kreveta u obliku sanki, dok mu je portabl igrica i dalje bila uključena kraj ispružene ruke. Iscrpljen. Naravno da će joj ovo njihovo produženo popodnevno spavanje kasnije presesti, kada vrtiguz ne bude hteo na spavanje - ali tada će na Marka biti red da se za to pobrine.

Krenula je niz hodnik - začuđeno se namrštivši kada je spazila nekoliko gromulja tamne zemlje na stazi (onaj mali demon) - i zaustavila se kraj vrata na kojima je na svilenom jastučiću u obliku srca, koji je sa čipkane pantljike visio sa kvake, pisalo „SSSSS! - Anđeo spava". Polako je otvorila vrata zamračene, tople dečje sobe i zaprepastila se kada je videla odraslu osobu kako sedi u stolici za ljuljanje kraj kolevke, klateći se napred-nazad. Bila je to neka žena koja je u naručju držala zavežljaj.

Nepoznata je ljuljuškala bebu Žaklinu. Ali, u tihoj toplini sobe, pod blagim

prigušenim svetlom i prijatnim osećajem mekanog tepiha pod nogama, sve je i dalje izgledalo kao da je u redu. „Ko...?“ Kada je Patriša zakoračila dublje u sobu, nešto se promenilo u načinu na koji je žena u stolici za ljuljanje sedela. „Džoan? Džoan - jesi li to ti?“ Patriša se približila. „Šta to...? Jesi li ušla kroz garažu?"

Džoan - nekada to jeste bila ona - prestala je da se ljuljuška i pridigla se sa stolice. S obzirom na svetlost koju je odašiljala lampa sa ružičastim abažurom iza nje, Patriša jedva da je mogla da razazna neobičan izraz na Džoaninom licu zapravo, čudan položaj njenih usta. Nekako je mirisala na prljavo, a Patriša se odmah prisetila svoje sestre, i one odvratne, grozne svečanosti za Dan zahvalnosti prošle godine. Da li je i Džoan doživela sličan nervni slom?

I, zašto je sada bila ovde, sa malom Žaklinom u naručju?

Džoan je ispružila ruke da bi dete predala Patriši. Patriša je prigrlila svoju bebu i tada je znala da nešto nije kako treba. Mirovanje njene kćerke prevazilazilo je opuštenost deteta koje spava.

Uznemirenim pokretom dva prsta, Patriša je smakla ćebe koje je prekrivalo Džekino lice.

Bebine usne nalik na pupoljak bile su razdvojene. Okice su joj bile tamne, fiksirane, zureće. Ćebe je bilo mokro oko njenog malog vrata. Patriša je pridigla prste, umrljane krvlju.

Vrisak koji se pridigao iz Patrišinog grla nikada se nije oglasio.

En-Mari Barbur je bukvalno bila na ivici nervnog sloma. Stajala je u kuhinji i šaputala molitve, grčevito se pridržavajući za ivicu sudopere kao da je kuća u kojoj je živela sve vreme braka bila maleni čamac zahvaćen olujnim crnim morem.

Beskrajno je preklinjala da joj se prikaže šta da radi, da sebi olakša muke.

Preklinjala je za tračak nade. Odlično je znala da njen Ansel nije bio zao. On nije bio ono što je izgledalo da jeste. Bio je samo veoma, veoma bolestan. (Ali, ubio je pse.) Kakvu god da je imao bolest, ona će proći, nalik na tešku groznicu, i sve će onda ponovo biti kao nekad.

Pogledala je u zaključanu šupu u mračnom zadnjem dvorištu. Sada je bilo tiho.

Sumnje joj se povratiše, kao i onda kada je u vestima čula za leševe sa leta 753 koji su nestali iz mrtvačnice. Nešto se dešavalo, nešto strašno. (Ubio je pse.]

Svoju preplašenost je ublažavala samo neprekidnim odlascima do ogledala i sudopere. Prala je i dodirivala, brinula se i molila.

Zašto se Ansel ukopavao u zemlju tokom dana? (Ubio je pse.) Zašto je gledao u nju sa takvom pohlepom? (On ih je ubio.) Zašto ništa nije govorio, već je samo groktao i urlikao? (Kao i psi koje je ubio.)

Noč je nanovo nadvladala nebo - a od toga je strepela čitav dan.

Zašto je sada bio tako tih?

Pre nego što je uopšte i stigla da se zapita šta radi, pre nego što je izgubila hrabrost, izašla je kroz vrata i krenula niz stepenice zadnjeg trema. Nije pogledala

u grobove pasa u ćošku dvorišta - neće se prepustiti tom ludilu. Sada mora da bude jaka. Još samo malo...

Vrata šupe. Katanac i lanac. Stajala je, osluškivala, pesnice čvrsto stisnute preko usta sve dok prednji zubi nisu počeli da je bole. Šta će Ansel učiniti? Da li će je pustiti da uđe? Da li će se suočiti sa njom?

Da. Hoće.

En-Mari je otključala katanac ključem koji joj je visio oko vrata. Izvukla je debeli lanac i ovog puta se povukla unazad, tamo gde je znala da neće moći da je dohvati - van dometa lanca prikačenog za šipku za pse. Vrata su se otvorila.

Grozomoran smrad. Bezbožni zadah. Od samog vonja zasuzile su joj oči.

Tamo unutra se nalazio njen Ansel.

Ništa nije videla. Osluškivala je. Neće ući unutra. „Ansele?"

Jedva da je to izgovorila šapatom. Ništa nije čula za uzvrat. „Ansele.“ Šuškanje. Pokret u prašini. Oh, zašto se nije setila da ponese baterijsku lampu?

Nagnula se napred tek toliko da dohvati i još šire otvori jednu stranu vrata.

Dovoljno da unutra propusti još malo mesečine.

Eno ga tamo. Ležao je poluprekriven posteljom od zemlje, lica pridignuta ka vratima, očiju upalih i ispunjenih bolom. Odmah je primetila da kopni. Njen Ansel je umirao. Ponovo je pomislila na pse koji su nekada ovde spavali, Pap i Gerti, preslatke bernardince koje je volela više nego obične kućne ljubimce, a koje je on ubio i na čije se mesto svojevoljno privezao... da... da bi spasao En-Mari i decu.

Tada je shvatila. On je morao da povredi drugoga da bi se povratio. Da bi preživeo.

Drhtala je na mesečini, okrenuta ka izmučenom stvorenju u koje se njen muž pretvorio. Želeo je da mu se poda. Znala je to. Osećala je to.

Ansel je ispustio grleni jauk, bezglasan, kao da je dopirao iz same dubine njegove prazne utrobe.

Nije to mogla da uradi. En-Mari je plakala dok je zatvarala vrata šupe.

Pritisnula je rame o njih, zatvarajući ga kao leš, koji nije bio sasvim živ, ali ni mrtav. Sada je bio i previše slab da nagrne ka vratima. Čula je samo još jedan jauk protesta.

Provlačila je prvi deo lanca kroz ručke na vratima, kada je začula korake na šljunku iza sebe. En-Mari se zakopala u mestu, pomislivši da je to ponovo onaj policijski narednik. Začula je još jedan korak, a onda se naglo okrenula.

Bio je to stariji čovek, proćelav, obučen u košulju sa krutom kragnom, otkopčan džemper i široke kombinezonke. Bio je to njihov komšija od preko puta, onaj koji je zvao policiju, udovac - gospodin Otiš. Bio je od one vrste komšija koji iz svog dvorišta dovlači lišće na ulicu da bi odletelo u vaše dvorište. To je bio

čovek koga nisu ni viđali niti čuli, osim ako ne bi iskrsao neki problem za koji je njih ili njihovu decu smatrao krivima.

Gospodin Otiš reče: „Vaši psi su pronašli neverovatno maštovite načine da mi ne dozvole oka da sklopim."

Njegovo prisustvo, nalik na sablasni upad u noćnu moru, začudio je En-Mari.

Psi? Govorio je o Anselu, buci koju je on noću pravio. „Ako imate bolesnu životinju, treba da je odvedete kod veterinara da je uspava."

Bila je i previše zatečena čak i da mu odgovori. Približio se, silazeći sa prilaza na ivicu trave stražnjeg dvorišta. Gledao je u šupu sa prezirom.

Iz šupe se začuo promukli jauk.

Lice gospodina Otisa se zgrčilo od gnušanja. „Nešto morate da uradite u vezi sa tim džukelama ili ću biti primoran da iz ovih stopa ponovo pozovem policiju." „Ne!“ Iskazala je svoj strah pre nego što je mogla sebe da preduhitri.

Nasmešio se, iznenađen njenom uzrujanošću, uživajući u osećaju kontrole koju je stekao nad njom. „Dakle, šta planirate da uradite?"

Otvorila je usta, ali nije mogla da smisli ništa što bi mu rekla. „Ja... pobrinuću se za to... ne znam kako.“ Pogledao je u zadnji trem, radoznao zbog svetla koje gori u kuhinji. „Da li je gazda tu? Radije bih porazgovarao sa njim."

Zavrtela je glavom.

Iz šupe se prolomio još jedan mučan jauk. „Pa, bolje bi vam bilo da preduzmete nešto po pitanju tih groznih životinja ili ću u suprotnom biti primoran da uzmem stvar u svoje ruke. Svako ko je odrastao na selu, gospođo Barbur, reći će vam da su psi upotrebne životinje i da ih ne treba maziti. Za njih je mnogo korisnije da spoznaju bolne udarce nego milovanje ruke.

Naročito jedna tako nespretna rasa kao što su bernardinci."

Upravo ju je nešto što je rekao osvestilo. Nešto u vezi sa njenim psima...

Bolni udarci.

Zabetonirali su šipku i postavili lanac u šupu pre svega zato što su Pap i Gerti nekoliko puta pobegli... a jednom, ne tako davno... Gerti, umiljatija od njih dvoje, ona koja je tako puna poverenja, došla je kući sa ranama na leđima i nogama... ... kao da ju je neko prebio.

Obično stidljiva i povučena, En-Mari Barbur je u tom trenutku zaboravila na sav svoj strah. Pogledala je u tog čoveka - tu zajedljivu, usahlu zamenu za čoveka kao da joj je neko smaknuo koprenu sa očiju. „Vi“, rekla je. Brada joj je podrhtavala, više ne od bojažljivosti već od čistog besa. „Vi ste to uradili. Gerti. Vi ste je povredili..,“ Zatreptao je nakratko, nenaviknut da mu se suprotstavljaju, istovremeno priznajući krivicu. „Ako i jesam", rekao je, povrativši svoju uobičajenu oholost, „siguran sam da

je to i zaslužio."

En-Mari je iznenada planula od srdžbe. Iz nje je izbilo sve ono što je držala u sebi poslednjih nekoliko dana. Odvela je decu od kuće... sahranila svoje pse... brinula se o svom ubogom mužu... „Ona", rekla je En-Mari. „Šta?" „Ona. Gerti. To je ona.“ Iz šupe se prolomio još jedan glasni jauk.

Anselova potreba. Njegova nužda...

Ustuknula je, drhteći. Zastrašena, ali ne njime, već novim osećajem besa. „Hoćete da ih vidite svojim očima?", čula je samu sebe kako kaže. „Šta je to?" Šupa iza nje pritajila se kao neka zver. „Hajde, vidite. Hoćete da pokušate da ih pripitomite? Izvolite."

Zurio je u nju, zbunjen. Prkosila mu je žena. „Vi to ne mislite ozbiljno?" „Hoćete da sredite stvari? Hoćete mir i tišinu? Pa, hoću i ja!“ Obrisala je malo pljuvačke sa brade i zapretila mu mokrim prstom. „Hoću i ja!“ Gospodin Otiš je na trenutak gledao u nju. „Ostali su u pravu", rekao je. „Ti jesi luda."

Uputila mu je mahnit osmeh klimajući glavom, a on je prošetao do niskih grana drveća koje je ograđivalo njihovo dvorište. Zahvatio je tanku granu, zavrnuo je i snažno povukao dok se najzad nije odlomila. Isprobao je, osluškujući zvuk nalik na fijuk koji je proizvodila kada je njome zamahnuo kroz vazduh. Zadovoljan je zakoračio pred vrata šupe. „Želim da znate", rekao je gospodin Otis. „Ovo radim više za vaše nego za svoje dobro."

En-Mari je drhtala dok ga je posmatrala kako izvlači lanac sa ručki na vratima šupe. Vrata su počela da se otvaraju, dok je gospodin Otiš stajao dovoljno blizu ulaza, taman koliko je bio dugačak i lanac zakačen za šipku. „A, sada", rekao je, „gde su te zverke?"

En-Mari je začula neljudsko režanje i zveket lanca koji se brzo pomera zazvučalo je kao kada prospete novčiće - i zapanjen urlik gospodina Otisa presečen na pola. Potrčala je i bacila se na vrata šupe, boreći se da ih zatvori, dok ih je gospodin Otiš šutirao pokušavajući da se oslobodi. Provukla je lanac kroz i oko ručki, čvrsto zatežući i zatvarajući katanac... a potom je pobegla u svoju kuću, daleko od grozomorne šupe u zadnjem dvorištu i nemilosrdnog čina koji je upravo izvela.

Mark Blesidž je stajao u foajeu svog doma sa blekberi telefonom u ruci, ne znajući na koju stranu da krene. Nije bilo poruke od njegove žene. Telefon joj se nalazio u barberi torbi, volvo karavan na prilazu kuće, a korpa za bebu u vešernici.

Nije bilo nikakve poruke ni u kuhinji, samo poluprazna čaša belog vina ostavljena

na kuhinjskom pultu od crnog granita. Patriše, Markusa i bebe Džeki nije bilo.

Proverio je u garaži - automobili i kolica bili su tamo. Pogledao je u kalendar u hodniku - ništa nije bilo zabeleženo. Da se nije ponovo naljutila na njega što je kasnio i odlučila da ga kazni na onaj svoj pasivno-agresivan način? Mark je pokušao da gledanjem televizije prekrati vreme čekajući ih, ali onda je shvatio da se istinski zabrinuo. Dvaput je uzeo telefon da pozove policiju, ali nije mogao da zamisli skandal koji bi nastao pred svetom kada bi mu se ispred kuće parkirao policijski auto. Izašao je kroz ulazna vrata i stao na ciglani stepenik odakle je gledao na travnjak i okrugle cvetne leje. Pogledao je uz i niz ulicu, pitajući se da nisu možda otišli u komšiluk - a tada je primetio da je u skoro svakoj kući vladao mrak. Nije bilo blagog, žućkastog svetla iz nasleđenih starih lampi koje sijaju sa polica. Ni svetlosti sa monitora računara iza zavesa od prugastog satena, ali ni svetlosti plazma monitora koja se isijava kroz ručno rađenu čipku.

Pogledao je u kuću Lasovih tačno preko puta ulice. Njenu ponosnu aristokratsku fasadu i staru belu ciglu. Činilo se da ni tamo nikog nije bilo kod kuće. Da se nije dogodila neka čudnovata prirodna katastrofa za koju nije znao? Da nije izdato naređenje za opštu evakuaciju?

Tada je ugledao nekog kako izranja iz visokog grmlja koje je činilo ukrasnu ogradu između poseda Lasovih i Berijevih. Bila je to neka žena koja je, barem se tako činilo u šarenoj senci orahovog lišća, bila raščupana. Kao da je u naručju nosila neko uspavano dete od pet ili šest godina. Žena je prešla pravo preko kolskog prilaza, na trenutak nestajući iza Lasovog leksus SUV-a, a onda ušla u kuću kroz bočna vrata kraj garaže. Neposredno pre nego što je ušla, okrenula se i videla Marka kako stoji na prednjem tremu svoje kuće. Nije mu mahnula, niti na bilo koji način pokazala da ga je prepoznala, ali je njen pogled - koliko god kratak bio ostavio leden osećaj u njegovim grudima.

To nije bila Džoan Las, jer bi je prepoznao. Ali, možda je to bila kućepaziteljka Lasovih.

Pričekao je da se unutra upali neko svetlo. Međutim, nije se upalilo. Veoma čudno, ali kako god bilo, pošto nije video nikog drugog napolju iako je veče bilo prijatno, zaputio se preko ulice. Krenuo je niz stazicu do kolskog prilaza, izbegavajući da zakorači na travnjak, a potom se, ležerno ubacujući ruke u džepove odela, uputio uz prilaz kuće Lasovih do onih istih vrata.

Spoljna vrata su bila zatvorena, ali su zato unutrašnja bila otvorena. Odlučio je da ne pozvoni, već je snažno pokucao na staklo i, ulazeći, povikao: „Halo!“ Prošao je kroz popločanu vešernicu do kuhinje, paleći svetlo. „Džoan? Rodžere?" Čitav pod je bio izmazan prljavim otiscima stopala, očigledno bosih. Neki kuhinjski elementi i ivice pulta bili su umazani zemljanim otiscima ruku. Kruške su se kvarile u žičanoj zdeli na kuhinjskom stolu. „Ima li koga kod kuće?“ Kladio se da Džoan i Rodžer nisu bili tu, ali je u svakom slučaju hteo da porazgovara sa kućepaziteljkom. Ona neće ići naokolo i tračariti kako Blesidževi

nemaju pojma gde su im deca, ili da Mark Blesidž ne može da uđe u trag svojoj pripitoj ženi. A, ako je grešio u vezi sa tim da Džoan nije bila kod kuće, onda će nju pitati za svoju porodicu, sasvim nehajno, kao da na ramenu drži teniski reket.

Deca su taaako nesnosna - kako ih uopšte držati na oku? A, ako bude čuo bilo šta na račun svog svojeglavog potomstva, biće prinuđen da na sva zvona obelodani činjenicu o hordi bosonogih seljaka koju su Lasovi puštali da im trčkara po kuhinji. „Ovde Mark Blesidž, komšija preko puta ulice. Ima li koga?“ Nije bio u njihovoj kući još od dečakove rođendanske proslave u maju.

Roditelji su mu kupili jedan od onih električnih dečjih trkačkih automobila, ali pošto uz njega nije dobio i spojku za prikolicu - očigledno da je dete bilo opsednuto spojkama - autom se zaleteo pravo u sto sa tortom, taman pošto je posluga u kostimima Sunđer Boba Kockalonea sve čaše napunila sokom. „Pa“, rekao je tada Rodžer, „barem zna šta hoće.“ Usledili su usiljen smeh i nova tura sokova.

Mark je ušao kroz salonska vrata u dnevnu sobu, gde je, kroz prozore, mogao da vidi sopstvenu kuću. Na trenutak je uživao u pogledu, jer nije često imao priliku da je gleda kroz komšijske prozore. Vraški dobra kuća. Mada je onaj glupavi Meksikanac ponovo ukrivo isekao živu ogradu sa zapadne strane.

Začuli su se koraci na podrumskim stepenicama. Više od jednog koraka - čak i više od nekoliko. „Halo?“, izgovorio je, razmišljajući o onim bosonogim hordama i kako je sebi dozvolio da se i previše razmaše u komšijskoj kući. „Hej, zdravo. Ja sam, Mark Blesidž, od preko puta." Niko mu nije odgovorio. „Baš mi je žao što ovako upadam, ali samo samo hteo da vas pitam..."

Pustio je salonska vrata i zastao. Nekih desetak ljudi je stajalo pred njim.

Dvanaest - dvoje dece je iskoračilo iza kuhinjskog pulta. Nijedno od njih nije bilo njegovo. Mark je prepoznao neke od tih ljudi, svoje komšije, stanovnike Bronksvila, ljude koje je viđao u Starbaksu, na stanici podzemne ili u klubu. Jedna od njih bila je Karol, majka Markusovog druga. Drugi je bio dostavljač računarske opreme, obučen u njihovu standardnu uniformu - smeđi šorts i košulju iste boje.

Prilično neobičan skup. Među njima nije bilo nijednog pripadnika porodice Las, niti Blesidž. „Oprostite. Da li vas prekidam...?“ Sada ih je jasnije video, njihovu boju kože i oči dok su piljili u njega, bez ijedne izgovorene reči. Prisetio se da su ga u nekoj prilici upravo tako gledale životinje. Osećao je nekakvu toplotu koja dopire od njih, a koja nije imala nikakve veze s tim što su buljili u njega.

Iza njih je stajala kućepaziteljka. Izgledala je rumeno, boja kože joj je bila crvenkasta, a oči crvene. Na prednjoj strani bluze imala je crvenu fleku. Kosa joj je bila lepljiva i prljava, a odeća i koža ne bi joj bile ništa štrokavije i da je spavala u prašini.

Mark je zabacio čuperak kose koji mu je pao preko očiju. Osetio je da se ramenima oslanja o šarke na vratima i u tom trenutku je shvatio da se nesvesno

povlači. Tada su mu se i ostali približili, svi osim kućepaziteljke, koja je samo stajala i posmatrala. Jedno od dece, dečak sa raštrkanim crnim obrvama koji se trzao, zakoračilo je na otvorenu fioku ne bi li se popeo na kuhinjsku ploču, tako da je bio za glavu viši od ostalih. Zatrčao se sa granitne ploče i odbacio u vazduh prema Marku Blesidžu, koji nije imao drugog izbora sem da ispruži ruke da ga prihvati. Pošto je skočio, dečakova usta se otvoriše, a kada se uhvatio za Markova ramena, već je isplazio svoju malenu žaoku. Nalik na rep škorpiona, žaoka se povila nagore pre nego što se hitnula pravo, zarivajući se u Markovo grlo. Zasekla je kožu i mišić da bi se usadila u njegovu vratnu arteriju. Bolelo ga je tako kao da mu je vreli ražanj bio napola zabijen u vrat.

Pao je unazad kroz vrata, tresnuvši na pod sa dečakom koji se grčevito prilepio za njega - za njegovo grlo - opkoračivši mu grudi. Tada je počelo potezanje. Izvlačenje. Sisanje. Isušivanje.

Mark je pokušao da progovori, da vrišti, ali reči su se zgušnjavale u njegovom grlu, gušeći ga. Bio je paralizovan. Nešto se u njegovom krvotoku promenilo sjebalo - i nije mogao da ispusti ni glas.

Dečakova žaoka se nadimala dok se hranio, a beonjače su mu crvenkasto sjajile dok je piljio u svoj plen. Dečak je postepeno sve jače zarivao svoje skvrčene, koščate prste u Markovu kosu. Prikovao je stisak na svoj plen...

Ostali su ujurili kroz vrata, bacajući se na žrtvu, cepajući mu odeću. Dok su mu njihove žaoke probijale kožu, Mark je osetio promenu pritiska u svom telu - ne nadimanje, već usukavanje. Sažimanje prostora, nalik na tetrapak iz kojeg je ispijen sav sok.

U isto vreme, preplavio ga je neki miris, uzdižući mu se u nos i oči nalik na oblak amonijaka. Osetio je provalu nečeg mokrog po grudima, toplog kao sveže skuvana supa, i svoje ruke koje su zgrabile telo malog zlotvora i osetile iznenadnu, vruću tečnost koja mu se probija kroz odeću. Dečak se olakšao, ispraznio creva po Marku dok se hranio - mada se činilo je njegov izmet nekako hemijski, za razliku od ljudskog.

Vraški ga je bolelo. Celo telo, jagodice prstiju, grudni koš, mozak. Pritisak je nestajao iz njegovog grla i Mark je ličio na sjajnu belu zvezdu sačinjenu od blistavog bola.

Niva je samo odškrinula vrata spavaće sobe i uverila se da su deca najzad zaspala. Kin i Odri Las spavali su u vrećama za spavanje na zemlji kraj kreveta njene unuke Narušte. Deca Lasovih su uglavnom bila dobro - Niva je ionako provodila čitav dan sa njima, a sa Kinom još od kada mu je bilo četiri meseca mada su večeras plakala. Nedostajali su im njihovi kreveti. Želeli su da znaju kada će se vratiti kući, kada će ih Niva vratiti. Sebastijana, Nivina kćerka, nije joj davala mira - neprestano joj je postavljala pitanje koliko će još vremena proći pre nego što im policija provali na vrata. Međutim, Nivu nije brinula policija koja bi mogla da dođe po njih.

Sebastijana je rođena u Sjedinjenim Državama, školovana u Sjedinjenim Državama, zadojena arogancijom Sjedinjenih Država. Niva je vodila kćerku jednom godišnje na Haiti, ali za nju to nije bio dom. Ona je odbacivala tu zemlju i njene običaje. Odbacivala je drevno znanje jer je novo bilo tako blistavo i jednostavno. Ali, skoro da više nije mogla da podnese to što je Sebastijana mislila da je ona obična sujeverna budala. Naročito od kada je spasavanjem ovo dvoje razmažene, a opet dobre dece, stavila članove sopstvene porodice u nezgodan položaj.

Mada je odgajana kao katolikinja, Nivin deda sa majčine strane bavio se vuduom i bio je seoski bokor, što je neka vrsta houngana ili sveštenika - neki ih nazivaju i vračevima - koji praktikuju magiju, kako belu, tako i crnu. Mada se o njemu pričalo da poseduje veliku ashe (spiritualnu moć), i da se često bavio isceljenjem zombi duša - zapravo, zarobljavanjem duša u amajlijama (mrtvim objektima) - nikada nije primenjivao najmračnije umeće oživljavanja leševa, pridizanjem zombija iz mrtvog tela koje je duša napustila. Time se nikada nije bavio jer je, po njegovim rečima, imao i previše poštovanja prema mračnoj strani, i daje prelaženje te paklene granice predstavljalo direktan sukob sa loa, ili dušama vudu religije, bliskim svecima ili anđelima koji predstavljaju posrednike između ljudi i neutralnog Tvorca. Međutim, učestvovao je u obredima koji su bili neka vrsta ruralnog egzorcizma, ispravljajući greške drugih ćudljivih houngana. I ona je zajedno sa njim prisustvovala tim ritualima, i videla je lice nemrtvog.

Kada se Džoan zatvorila u sobu one prve večeri - u svoju bogato opremljenu sobu, lepu kao hotelski apartmani koje je Niva čistila na Menhetnu kada je tek pristigla u Ameriku - i kada je najzad prestala da jauče, Niva je provirila da vidi kako je. Džoanine oči su se činile mrtvima, pogleda udaljenog, srce joj je bubnjalo, a čaršavi bili mokri i smrdljivi od znoja. Jastuk joj je bio izmrljan nekom beličastom, iskašljanom krvlju. Niva je brinula o bolesnima i onima na samrti, i znala je, čim je pogledala u Džoan Las, da je njena poslodavka propadala ne tek u bolest, već u samo zlo. Tada je uzela decu i odvela ih sa sobom.

Niva je ponovo proverila sve prozore. Njihova tročlana porodica živela je na prvom spratu, a na ulicu i susedne kuće gledali su kroz gvozdene rešetke.

Bezbednosne rešetke su bile dobra prepreka za lopove, ali što se svega ostalog ticalo, Niva baš i nije bila ubeđena. Tog popodneva je napravila krug oko kuće i proverila koliko su rešetke bile jake. Činilo joj se da jesu. Kao dodatnu meru opreza, zakucala je žaluzine za prozorski ram (Sebastijana to nije znala, a Niva je tako izbegla još jedno predavanje, sada o protivpožarnoj bezbednosti). Zatim je zabarikadirala prozor u dečjoj sobi, postavivši preko njega veliku policu za knjige.

Isto tako je (mudro nikome ništa ne govoreći) sa spoljašnje strane okačila beli luk na svaku od gvozdenih šipki. Kod sebe je imala četvrt litre svete vodice iz crkve, koju je osvetio župnik, mada se prisetila da joj krst baš i nije bio od neke velike pomaći u podrumu Lasovih.

Napeta ali zadovoljna, spustila je sve roletne i upalila sva svetla, a potom je

sela u svoju stolicu, podigla noge obuvene u crne cipele sa debelim đonom (ortopedske cipele - zbog kičme) u slučaju da mora nekud da pojuri. Bila je spremna za još jednu neprospavanu noč na straži. Uključila je TV i prigušila zvuk, da joj makar pravi društvo. Televizor je izvlačio više struje iz zida nego što je privlačio Nivinu pažnju. Brinulo ju je ponašanje kćerke koja je bila i previše samouverena. Svaki doseljenik se brine da će njegovo potomstvo do te mere prigrliti novu kulturu u kojoj je odraslo da će u potpunosti zapostaviti svoje prirodno nasleđe. Međutim, Nivin strah je bio konkretniji: plašila se da će njenu amerikanizovanu kćerku prenaglašena samouverenost na neki način na kraju povrediti. Za Sebastijanu je noć predstavljala tek neugodnost, nedostatak svetlosti koji se odagnavao jednostavnim paljenjem veštačkog svetla. Za Nivu su struja i sijalica predstavljali tek nešto malo više od talismana koji su štitili od mraka. Noč je stvarna. Noč nije nedostatak svetlosti već je, zapravo, dan predstavljao tek kratak predah od vrebajućeg mraka...

Slabašan zvuk grebanja odjednom ju je trgnuo iz dremeža. Brada joj je poskočila sa grudi dok se na televiziji prikazivala reklama za neki sunđer koji je ujedno i usisavao. Primirila se i osluškivala. Čula je nekakvo škljocanje koje je dopiralo sa ulaznih vrata. U prvi mah je pomislila da je Emil pristigao kući - njen nećak je noću vozio taksi - ali da je opet zaboravio ključ, do sada bi već zvonio.

Bilo je nekoga na ulaznim vratima. Ali, taj neko nije kucao, niti je pritiskao zvono. Taj neko je istraživao.

Niva se pridigla na noge što je brže mogla. Na prstima je otkoračala niz hodnik i stala pred vrata, osluškujući. Samo ju je drvena daska odvajala od onoga što god to bilo - što se nalazilo sa spoljašnje strane.

Osetila je prisustvo. Zamislila je da bi, ukoliko bi dodirnula vrata - što nije učinila - osetila toplotu.

Bila su to obična ulazna vrata sa sigurnosnom bravom, bez špijunke i prozorčeta. Jedino su imala staromodni uzani otvor za poštu, nekih tridesetak centimetara od poda. Šarka zaškripa. Mesingani poklopac se pomerio. Niva je pohitala nazad u hodnik. Stajala je tako trenutak ili dva - ne na vidiku, ali u velikoj panici - a onda je otrčala u kupatilo do korpe sa igračkama za vodu. Zgrabila je vodeni pištolj svoje unuke, otvorila bocu svete vodice i sunula je u maleni predmet, prosipajući više nego što je sipala.

Odnela je igračku do vrata. Sada ništa nije čula, ali je i dalje osećala to prisustvo. S poteškoćom je kleknula na bolna i natečena kolena, zakačivši pritom čarapu na neravnom drvenom podu. Bila je dovoljno blizu otvora za poštu da oseti šapat hladnjikave noći kroz mesingani preklop, a ugledala je i senku.

Pištolj-igračka imala je dugačku cev. Niva se setila da povuče donju pumpicu ne bi li pojačala pritisak, a onda je pomoću cevi pridigla preklop otvora za poštu.

Kada su šarke ispustile otužan škripaj, gurnula je cev i pritisnula okidač.

Niva je naslepo ciljala, gore, dole, na jednu pa na drugu stranu, prskajući

svetu vodicu u svim pravcima. Zamislila je Džoan Las kako gori, vodu nalik na kiselinu koja joj nagriza telo kao Isusov mač - mada nije čula nikakav vapaj.

Tada je kroz preklop upala nečija ruka. Zgrabila je cev pištolja, pokušavajući da ga izvuče. Niva je, pak, vukla na svoju stranu i tom prilikom je uspela da dobro zagleda tu šaku. Bila je prljava kao da je kopala grobove. Pod noktima je bilo nečeg krvavocrvenog. Sveta vodica se prosipala niz njenu kožu, tek skidajući prljavštinu, ali nigde nije bilo ni traga svetom dimljenju ili gorenju.

Nije bilo nikakvih posledica.

Ruka je snažno povukla cev pištoljčića, zaglavivši je u preklopu. Niva je sada shvatila da je ruka pokušavala nju da dohvati. Pustila je pištolj, a ruka je povukla i okretala plastičnu igračku sve dok se ova nije prelomila, ispuštajući poslednji prskaj vode. Niva se odvukla od preklopa, na rukama i zadnjici. Tada je nezvani posetilac počeo da navaljuje na vrata. Bacao se čitavim telom na njih, razvaljivao je kvaku. Šarke su podrhtavale, a zidovi sa strane su se tresli. Slika na zidu, na kojoj su se nalazili čovek i dečak u lovu, pala je sa eksera i staklo na njoj se razbilo. Niva se odgegala na kraj kratkog ulaznog hodnika. Ramenom je prevrnula stalak za kišobrane u kojem se nalazila i bejzbol palica koju je Niva zgrabila i grčevito držeči njenu crnom trakom oblepljenu dršku, nastavila da sedi na podu.

Drvo je izdržalo. Ta stara vrata koja je mrzela jer su se krivila i prilepljivala za dovratak na letnjoj žegi bila su dovoljno jaka da izdrže udarce, kao i sigurnosna brava, čak i glatka, gvozdena kvaka. Prisustvo iza vrata najzad se primirilo. Možda je i otišlo.

Niva je pogledala u baricu Hristovih suza na podu. Kada vas izda Isusova moć, onda treba da znate da ste stvarno zle sreće.

Morala je da sačeka dan. To je sve što je mogla da uradi. „Niva?"

Kini, sin Lasovih, stajao je iza nje u donjem delu trenerke i majici. Niva se pridigla brže nego što je mogla i da zamisli, stavljajući ruku preko dečakovih usta i odvlačeći ga iza ćoška. Niva je stajala leđima prilepljena za zid čvrsto grleći dečaka.

Da li je taj stvor na vratima čuo glas svog sina?

Niva je pokušala da oslušne. Dečak se otimao, pokušavajući nešto da izusti. „Ćuti, dete.“ Tada je začula. Ponovni škripaj. Još jače je stegnula dečaka dok se naginjala ulevo, uz rizikujući gledajući iza ćoška.

Prljavi prst je skroz otvorio preklop otvora za poštu. Niva se hitro sklonila nazad iza ćoška, ali ne pre nego što je spazila par jarkocrvenih očiju koje su gledale unutra.

Menadžer Gabrijela Bolivara, Rudi Vejn, prevezao se taksijem od svoje kuće iz ulice Hadson, nakon kasnovečernjeg sastanka sa ljudima iz BMG-a kod gospodina Čoa. Nije uspeo da dobije Gejba telefonom, a sada se već uveliko

pričalo naokolo o njegovom lošem zdravstvenom stanju, što se dovodilo u vezu sa letom 753 i fotografijom nekog paparaca koji ga je uhvatio kako sedi u invalidskim kolicima. Međutim, kada je pristigao na vrata kuće u ulici Vestri, nigde na vidiku nije bilo paparaca, samo nekoliko nadrogiranih fanova u gotik fazonu koji su sedeli ispred i pušili.

Ustali su u nekakvom iščekivanju kada je Rudi zakoračio stepenicama. „Š’a ima?“, upitao je Rudi. „Čuli smo da je neke ljude pustio da uđu.“ Rudi je pogledao naviše, ali u identičnoj susednoj kući nigde nije bilo svetla, čak ni u apartmanu na vrhu. „Izgleda da je žurka završena." „Nije to nikakva Žuraja", rekao je jedan zdepasti klinac sa raznobojnim gumicama provučenim kroz zihernadlu u obrazu. „Pustio je i paparaca da uđe.“ Rudi je slegnuo ramenima i otkucao šifru na vratima, zatvarajući ih za sobom.

Znači da je Gejbu ipak bilo bolje. Rudi je prošao pored pantera od crnog mermera u mračni foaje. Svi reflektori su bili isključeni, a prekidači za svetlo i dalje nisu bili povezani. Rudi je razmislio nakratko, a onda izvadio svoj blekberi i pritisnuo oznaku „uključen". Uperio je plavo svetlo naokolo, primećujući, u podnožju krilatog anđela kraj stepeništa, mnoštvo fotoaparata i video-kamera, oružje paparaca. Sva ta tehnika bila je tu nagomilana nalik na hrpu cipela ispred bazena. „Halo?"

Glas mu je tupo odjekivao kroz nekoliko nedovršenih spratova. Rudi je počeo da se penje uz kružne mermerne stepenice, prateći snop plave elektronske svetlosti svog blekberija. Morao je da podseti Gejba za Rouzlend šou sledeče nedelje, a trebalo ga je naterati i da se pripremi da održi nekoliko koncerata oko Noći veštica.

Stigao je do poslednjeg sprata, gde se nalazio Bolivarov apartman. Sva svetla su bila pogašena. „Hej, Gejbe? Ja sam, čoveče. Nemoj da naletim na nešto."

Bilo je previše tiho. Ušao je u glavnu spavaću sobu, gledajući naokolo pomoću svetlosti sa telefona. Čaršavi na krevetu su bili u neredu, ali na njima nije ležao mamurni Gejb. Verovatno se, kao i obično, vucarao negde noću. Uopšte nije bio ovde.

Rudi je svratio u glavno kupatilo da se olakša. Ugledao je otvorenu bočicu vikodina na pultu, kao i kristalnu koktel-čašu koja je smrdela na alkohol. Rudi je nakratko razmislio, a onda popio dve tabletice, izbacio ostatak pića sa dna čaše u lavabo i isprao je tekućom vodom.

Dok je spuštao čašu na pult, spazio je da se nešto iza njega pomera. Brzo se okrenuo i ugledao Gejba kako iz mraka zakoračuje u kupatilo. Zidovi sa ogledalima sa obe strane prikazivali su njegov mnogostruko umnožen lik. „Gejbe, Isuse, uplašio si me", rekao je Rudi. Njegov srdačan osmeh je ispario dok je Gejb stajao i samo gledao u njega. Plava svetlost sa telefona bila je slaba, ali je svejedno prikazivala Gejbovu tamnu kožu i oči začinjene crvenim. Na sebi je

imao tanku crnu kućnu haljinu do kolena, bez majice ispod. Ruke su mu visile uz telo, i nijednim pokretom nije pozdravio svog menadžera. „Šta ti je, čoveče?“ Ruke i grudi su mu bile prljave. „Jesi li to proveo noč u sanduku sa ugljem?"

Gejb je samo stajao, umnožen ogledalima do beskonačnosti. „Stvarno smrdiš, čoveče", rekao je Rudi, rukom začepljujući nos. „Šta si to radio?" Rudi je osetio neku čudnu toplotu koja je izbijala iz njega. Približio je telefon Gejbovom licu. Njegove oči ni na koji način nisu reagovale na svetlost. „Čoveče, suviše dugo držiš tu šminku na sebi."

Vikodin je počeo da deluje i Rudi je osetio kako mu trne meso oko usana.

Prostorija sa svim tim ogledalima raširila se kao razvučena harmonika. Rudi je pomerio svetlost telefona i čitavo kupatilo je zasvetlucalo. „Vidi, čoveče", rekao je Rudi, pomalo iznerviran Gejbovom nikakvom reakcijom, „ako si utripovan, mogu da svratim kasnije."

Pokušao je da se provuče s Gejbove leve strane, ali Gejb se nije pomakao u stranu. Ponovo je pokušao, ali Gejb se nije mrdnuo. Rudi je zakoračio unazad i uperio svetlost sa telefona na svog dugogodišnjeg klijenta. „Gejb, čoveče, u čemu...?"

Bolivar je tada raskrilio kućnu haljinu, šireći ruke kao krila pre nego što je pustio da mu odeća sklizne na pod.

Rudi je nakratko zadahtao. Gejbovo telo je bilo naskroz sivo i ispijeno, ali prizor od kojeg mu se zavrtelo u glavi bile su Gejbove prepone.

Bez dlaka, glatke kao u lutke, bez ikakvih genitalija.

Gejbova ruka je čvrsto stisnula Rudijeva usta. Rudi je počeo da se koprca, ali suviše kasno. Rudi je video Gejba kako se smeška - a onda je smešak iščezao i nešto nalik biču zamigoljilo se u njegovim ustima. Na drhturavoj plavoj svetlosti telefona - dok je mahnito i naslepo pokušavao da pritisne 9, 1 i 1 - video je kako se pojavljuje žaoka. Priraštaji neodređenog oblika napumpavali su se i ispumpavali sa strane, kao jednorodne sunđeraste kesice mesa sa bočnim prorezima nalik na škrge koje su se otvarale i zatvarale.

Rudi je sve to video samo trenutak pre nego što se to hitnulo u njegov vrat.

Telefon mu je ispao na pod kupatila ispod nogu koje su mlatarale. Tipku POZVATI nije ni stigao da pritisne.

Devetogodišnja Džini Milsam uopšte nije bila umorna dok se zajedno sa majkom vraćala kući. Pošto je na Brodveju gledala božanstvenu predstavu, Malu sirenu, verovala je da nikada u životu nije bila tako sigurna u svoj budući poziv kao sada. Sada je zaista znala šta će biti kada poraste. Neće više biti profesorka baleta (nakon što je Sindi Vili polomila dva nožna prsta pri skoku]. Niti olimpijska gimnastičarka (kozlić je bio suviše strašan). Ona će biti (fanfare, molim...) brodvejska glumica! I ofarbaće kosu u drečavocrveno i igraće glavnu ulogu, Arijel, u Maloj sireni, a na kraju predstave će se najgracioznije i najnezaboravnije pokloniti. Nakon gromoglasnog aplauza pozdraviće se sa svojim obožavateljkama,

davače autograme i smešiće se za fotografisanje sa njima - a onda, jedne sasvim posebne večeri, izabraće najlepšu i najsrdačniju devetogodišnjakinju iz publike i pozvaće je da bude njena dublerka i Najbolja Prijateljica Zauvek. Majka će joj biti stilista i frizer, a tata, koji je ostao kod kuće sa Džastinom, njen menadžer, kao što je bio i otac Hane Montane. A, Džastin... pa, Džastin bi jednostavno mogao da ostane kod kuće i bude ono što već jeste.

I, sedela je tako sa bradom oslonjenom na ruku, okrenuta prema prozoru u podzemnoj koja je ispod grada jurila na jug. Uglavnom je videla svoj odraz na prozoru, kao i pozadinu osvetljenog kupea u kojem se nalazila. Međutim, svetla u kupeu su povremeno znala da zatrepere, i tokom jednog od tih mračnih trenutaka uhvatila je sebe kako gleda u otvoren mračan prostor gde se jedan tunel spajao sa drugim, a onda je tamo nešto ugledala. Ništa više od podsvesnog treptavog prizora, nalik na jedan uznemirujući kadar ubačen u inače monoton film. To se dogodilo tako brzo da njena devetogodišnja svest nije ni stigla da prihvati prizor koji nije razumela. Nije mogla ni da objasni zašto je naprasno počela da plače i probudila majku koja je samo klimala glavom. Bila je tako lepa u pozorišnom kaputu i haljini.

Tešila ju je i pokušala da sazna šta je to izazvalo Dženino plakanje. Devojčica je mogla samo da upre prstom u prozor. Ostatak vožnje do kuće provela je skvrčena ispod majčine ruke.

Ali, Gospodar ju je video. Gospodar je sve video. Čak - i to naročito - dok se hranio. Njegov noćni vid je bio poseban, skoro teleskopski, bez obzira na to što je bio u crno-belom opsegu. Izvori toplote zračili su belo.

Gotov, mada ne i zasićen - nikada mu nije bilo dosta - pustio je da mu plen sklizne niz telo, velikim rukama oslobađajući preobraženog čoveka na pošljunčanu zemlju. Tuneli oko njega šaputali su vetrom na kojem sejepršao njegov tamni ogrtač, vozovi su piskali u daljini, a gvožđe odzvanjalo o čelik, nalik na vrisak sveta svesnog njegovog dolaska.

OTKRIĆE

Glavno odeljenje Kanarinca, ugao 11. avenije i 27. ulice.

Trećeg jutra nakon prizemljivanja leta 753, Ef je poveo Setrakijana u glavno odeljenje CKB-ovog projekta Kanarinac, na krajnjem zapadnom delu Čelsija, jedan blok istočno od reke Hadson. Pre nego što je Ef osnovao Kanarinca, trosobna kancelarija je bila terenska lokacija za CKB-ove radne i dobrovoljne medicinske službe iz programa zdravstvene zaštite nakon rušenja Svetskog trgovinskog centra, koje su istraživale vezu između sanacije nakon događaja 11. septembra i nagle pojave respiratornih oboljenja.

Efu se za trunku popravilo raspoloženje pošto su se parkirali na 11. ulici.

Ispred ulaza su bili parkirani dva policijska automobila i par sedana nepoznate marke sa vladinim tablicama. Direktoru Barnsu je očigledno pošlo za rukom da angažuje organe vlasti. Dobiće pomoć koju su tražili. Nije bilo načina da Ef, Nora i Setrakijan sami zaustave ovu nesreću.

Vrata kancelarije na trećem spratu su bila otvorena kada su pristigli, a Barns se savetovao sa čovekom u neformalnoj odeći koji se predstavio kao specijalni agent FBI-ja. „Everete“, rekao je Ef, s olakšanjem što se Barns lično založio. „Tajming ti je savršen. Upravo sam tebe i tražio.“ Pomerio se ka omanjem frižideru kraj vrata. Epruvete su zazvečale kad je posegnuo za četvrtinom pakovanja punomasnog mleka, odvrnuo poklopac i naizust ga iskapio. Bili su mu potrebni mlečna mast i kalcijum, kao što je nekada izgarao za alkoholom. Jednu zavisnost samo zamenjujemo drugom, pomislio je. Evo, na primer, samo prošle nedelje Ef je mogao da se zakune u potpunu zavisnost od zakona nauke i prirode. A sada, njegov fiks bili su srebrni mačevi i ultraljubičasta svetlost.

Sklonio je polupraznu flašu sa usana ukapiravši da je upravo utolio žeđ produktom drugog sisara. „Ko je ovo?", upitao je direktor Barns. „Ovo je“, rekao je Ef, brišući brkove od mleka sa gornje usne, „profesor Abraham Setrakijan." Setrakijan je u znak poštovanja skinuo šešir, dok mu je alabasterbela kosa zasijala pod niskim osvetljenjem sa tavanice. „Toliko toga se dogodilo, Everete", rekao je Ef, gutajući još mleka, gaseći time požar u utrobi. „Ne znam ni odakle da počnem."

Barns reče: „Hajde da počnemo od tela koja su nestala iz gradskih mrtvačnica."

Ef je spustio flašu. Jedan od policajaca se primakao vratima iza njega. Drugi čovek iz FBI-ja je sedeo za Efovim laptopom, ukucavajući nešto. „Izvinite, molim vas", obratio mu se Ef. Barns reče: „Efraime, šta znaš o nestalim leševima?"

Ef je na trenutak pokušao da prozre izraz na licu direktora CKB-a. Zatim je

bacio pogled na Setrakijana, koji na to nije reagovao, već je samo mirno stajao pridržavajući šešir iskrivljenim prstima.

Ef se ponovo okrenuo ka svom šefu. „Vratili su se kući." „Kući?", rekao je Barns, naherivši glavu u pokušaju da ga bolje čuje. „Na nebesa?" „Svojim porodicama, Everete."

Barns je pogledao u agenta FBI-ja koji je netremice gledao u Efa. „Oni su mrtvi", rekao je Barns. „Nisu mrtvi. Barem ne na način na koji mi to shvatamo." „Postoji samo jedan način da se bude mrtav, Efraime."

Ef je zavrteo glavom. „Više nije tako." „Efraime." Barns je saosećajno zakoračio prema njemu. „Znam da si u poslednje vreme pod velikim stresom. Znam da si imao porodičnih problema..."

Ef odgovori: „Čekajte. Mislim da ne razumem najbolje o čemu se ovde uopšte radi."

Agent FBI-ja reče: „Ovde se radi o vašem pacijentu, doktore. Jednom od pilota Ridžis era na letu 753, kapetanu Dojlu Redfernu. Moramo da vam postavimo nekoliko pitanja u vezi sa njegovim lečenjem."

Ef je prikrio nalet žmaraca. „Donesite mi sudski nalog i tada ću vam odgovoriti na pitanja." „Možda biste mogli da nam objasnite ovo.“ Otvorio je portabl video-plejer na ivici stola i pritisnuo plej. Na snimku se videla bezbednosna kamera koja je prikazivala Redferna. Video se otpozadi, kako posrče gole zadnjice. Izgledao je kao da je bio ranjen i smeten, a ne opasan i razjaren. Snimak iz tog ugla nije prikazivao žaoku koja se kovitlala iz njegovih usta.

Međutim, jeste prikazivao Efa koji ga je napadao trepanom, sekući Redfernovo grlo cirkularnim sečivom.

Tada je usledio rez kadra, a onda se u pozadini prikazala Nora sa rukom preko usta, dok je Ef stajao kraj vrata zadihan, a Redfern u komadima na podu.

Zatim je prikazan nastavak, snimak druge kamere, nešto dalje duž istog podrumskog hodnika, iz drugog, višeg ugla. Na snimku je prikazano dvoje ljudi, muškarac i žena, koji nasilno prodiru u zaključanu mrtvačnicu gde su držali Redfernovo telo. U nastavku snimka se jasno videlo kako iznose tešku kesu sa telom.

Dvoje ljudi je jako podsećalo na Efa i Noru.

Zaustavljeno je premotavanje. Ef je pogledao u Noru - koja je bila zatečena a potom u agenta FBI-ja i Barnsa. „To je nameštaljka... taj napad je izmontiran da izgleda tako. Videli ste rez u snimku. Redfern je...“ „Gde se nalaze posmrtni ostaci kapetana Redferna?"

Ef nije mogao ni da razmišlja. Nije mogao da proguta laž koju je upravo video. „To nismo bili mi. Kamera je bila postavljena suviše visoko da bi...“

„Dakle, vi hoćete da nam kažete da to niste bili vi i doktorka Martinez?"

Ef je pogledao u Noru, koja je vrtela glavom u neverici. Oboje su bili previše smeteni da bi u ovom trenutku rekli nešto suvislo u svoju odbranu.

Barns reče: „Pitaću te još jednom, Efraime. Gde se nalaze tela iz mrtvačnica?"

Ef je pogledao u Setrakijana, koji je stajao kraj vrata. A, potom, u Barnsa.

Nije mogao da smisli ništa što bi rekao. „Efraime, ovog časa obustavljam projekat Kanarinac." „Šta?“, rekao je Ef dolazeći polako k sebi. „Čekaj, Everete..."

Ef je hitro krenuo ka Everetu. Policajci su krenuli ka njemu, kao da je on predstavljao pretnju. Njihova reakcija ga je zaustavila i dodatno uznemirila. „Doktore Gudvederu, morate da pođete sa nama", obratio mu se agent FBI-ja. „Svi vi... hej!"

Ef se okrenuo. Setrakijan je nestao.

Agent je naredio dvojici policajaca da krenu za njim i uhvate ga.

Ef je ponovo pogledao u Barnsa. „Everete. Ti me poznaješ. Ti znaš ko sam.

Saslušaj me šta ću ti reći. Ovim gradom se širi kuga - pošast kakvu do sada nismo videli."

Agent FBI-ja reče: „Doktore Gudvederu, želimo da znamo šta ste ubrizgali u telo Džima Kenta." „Šta sam... šta?"

Barns reče: „Efraime, dogovorio sam se sa njima. Ostaviće Noru na miru ako pristaneš da sarađuješ. Neće morati da prolazi kroz skandal privođenja, a samim tim će zadržati i profesionalni ugled. Poznato mi je da ste vas dvoje... bliski." „A, odakle ti je, ako mogu da znam, to poznato?" Ef je bacio pogled na svoje progonitelje, dok se dotadašnja začudenost pretvorila u bes. „Ovo je sranje, Everete." „Na video-snimku napadaš i ubijaš pacijenta, Efraime. Podnosio si nam izveštaje o neverovatnim rezultatima testova, neobjašnjivim ikakvim razumnim merilima, nedokazivim i najverovatnije nameštenim. Da li misliš da bih ovo radio da imam drugog izbora? Da ti imaš nekog drugog izbora?"

Ef se okrenuo ka Nori. Nju će poštedeti. Možda može da nastavi borbu.

Barns je bio u pravu. Barem u ovom trenutku, sa ovolikim predstavnicima zakona u prostoriji, i nije imao drugog izbora. „Nemoj da te ovo uspori", rekao je Ef Nori. „Ti si možda jedina koja zna šta se zaista dešava."

Nora je zavrtela glavom. Okrenula se ka Barnsu. „Gospodine, u pitanju je zavera, bez obzira da li ste svojevoljno u tome ili ne..." „Molim vas, doktorko Martinez", rekao je Barns. „Nemojte više sebe da diskreditujete."

Drugi agent je spakovao Efov i Norin laptop. Krenuli su vodeći Efa niz stepenice.

U hodniku na drugom spratu, naišli su na dva policajca koja su krenula u

potragu za Setrakijanom. Stajali su jedan prema drugom skoro okrenuti leđima. Bili su privezani lisicama.

Setrakijan se isukanog mača pojavio iza njih. Držao je oštricu na vratu glavnog agenta FBI-ja. U drugoj ruci je držao manji bodež, takođe napravljen od srebra. Taj je držao kraj grla direktora Barnsa.

Stari profesor reče: „Gospodo, vi ste pioni u igri koja prevazilazi sve vaše razumevanje. Doktore, preuzmite ovaj bodež.“ Ef je prihvatio bodež, držeći ga na grlu svog šefa.

Barns je rekao, gubeći dah: „Za Boga miloga, Efraime. Jesi li ti sišao s uma?" „Everete, ovo što se dešava ozbiljnije je nego što možeš i da zamisliš. Ovo je nešto što prevazilazi mogućnosti CKB-a, pa čak i snaga reda. U ovom gradu je došlo do katastrofalnog širenja zarazne bolesti, nečega što do sada niko od nas nije imao prilike da vidi. A, to je samo jedan deo priče.“ Nora mu je prišla, otevši svoj i Efraimov laptop od drugog agenta FBI-ja.

Rekla je: „Iz kancelarije sam uzela sve što nam je potrebno. Po svemu sudeći, ovde se više nećemo vraćati."

Barns reče: „U ime Boga, Efraime, urazumi se.“ „Upravo radim ono zbog čega si me i angažovao, Everete. Da dignem uzbunu kada se pojavi opasnost po zdravlje ljudi. Na ivici smo pandemije svetskih razmera. Ovo je nešto što može da pokosi ljudsku rasu. A, neko odnekud vuče sve konce - da se poštara da upravo tako i bude.“

Grupacija Stounhart, Menhetn Eldrič Palmer je uključio grupu ekrana na kojima su se prikazivale vesti šest televizijskih kanala. Izveštaj na monitoru u donjem levom uglu najviše ga je zainteresovao. Prilagodio je položaj stolice u kojoj je sedeo, uvećao sliku i pojačao zvuk.

Izveštač se nalazio ispred 17. policijske stanice na Istočnoj 51. ulici i od policijskog zvaničnika je dobio izjavu „bez komentara" u vezi sa osobama čiji je nestanak prijavljivan na području čitavog Njujorka u poslednjih nekoliko dana.

Prikazali su red ljudi koji su čekali ispred stanice, a pošto ih je bilo previše da bi ih pustili u zgradu, popunjavali su zahteve na trotoaru. Izveštač je potvrdio da je došlo i do drugih neobjašnjivih događaja koji su se ticali provala u kuće gde, po svemu sudeći, ništa nije ukradeno, niti je ikoga bilo u tim kućama. Najčudnije od svega je bila činjenica da je moderna tehnologija očigledno zakazala u potrazi za nestalim osobama - njihovi mobilni telefoni, od kojih su mnogi bili opskrbljeni pratećom GPS tehnologijom, očigledno su nestali zajedno sa vlasnicima. Ovo je izrodilo sumnju da su ljudi možda dobrovoljno napuštali svoje porodice i poslove,

a bilo je pomenuto i to da se vrhunac nestanaka donekle uskladio sa nedavnim pomračenjem sunca, ukazujući na moguću vezu između te dve okolnosti. Neki psiholog je dao komentar da tokom ovakvih nebeskih pojava neretko dolazi i do određene, ne masivne, histerije među stanovništvom. Izveštaj je završen tako što je novinar nekoliko televizijskih sekundi prepustio uplakanoj ženi koja je u rukama držala sliku nestale majke dvoje dece.

Tada su pustili neku reklamu za kremu koja „prkosi godinama", osmišljenoj da „pripomogne da živite duže i kvalitetnije".

Tajkun, urođeno bolestan, tada je isključio ton, tako da je jedini zvuk koji se sada čuo, osim aparata za dijalizu, bilo pevušenje iza njegovog pohlepnog osmeha.

Na drugom ekranu su prikazivali grafikon sa cenama zlata koje su rasle znatno iznad hiljadu dolara, dok je vrednost dolara nastavila da pada. Palmer je uticao na oba tržišta, ubrzano se oslobađao kapitala i usmeravao ga ka metalima: zlatu, srebru, paladijumu i polugama platine.

Komentator je dalje nagoveštavao da je nedavna recesija pružala priliku za trgovinu fjučersima. Palmer se uopšte nije slagao sa tim. On je skraćivao budućnost. Svima, osim sebi.

Gospodin Ficvilijam mu je prosledio telefonski poziv. Zvao je poslušni pripadnik Federalnog istražnog biroa da bi ga izvestio da je epidemiolog projekta Kanarinac, doktor Efraim Gudveder, pobegao. „Pobegao?“, upitao je Palmer. „Kako je to moguće?" „Sa njim je bio neki postariji gospodin koji je očigledno lukaviji nego što se činilo. Kod sebe je imao dugačak srebrni mač.“ Palmer je zaćutao, što je trajalo koliko jedan uzdah. A tada se, usporeno, nasmešio.

Pojavile su se sile koje mu se suprotstavljaju. Ali, sve je bilo dobro i u redu.

Neka se ujedinjuju. Tako će ih još lakše sve zajedno uništiti. „Gospodine?", upitao je pozivalac. „Oh - ništa", odgovorio je Palmer. „Samo sam se setio jednog starog prijatelja."

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti" Ef i Nora su stajali sa Setrakijanom iza zaključanih vrata njegove zalagaonice.

Dva epidemiologa su i dalje bila potresena. „Rekao sam im vaše ime", rekao je Ef, gledajući kroz prozor. „Zgrada glasi na ime moje pokojne žene. Nakratko smo ovde bezbedni."

Setrakijan je nestrpljivo hteo da siđe u svoj podrumski arsenal, ali dvoje lekara je i dalje bilo pod utiskom malopredašnjih događaja. „Krenuće u potragu za

nama", rekao je Ef. „Raščišćavaju put zarazi", rekao je Setrakijan. „Soj se brže širi društvom koje ne zna za postojanje opasnosti nego onim u stanju visoke pripravnosti." „Ko raščišćava put zarazi?", upitala je Nora. „Ko god je imao dovoljno uticaja da bez problema i u tajnosti ukrca taj kovčeg na prekookeanski let u ovo doba terorizma."

Ef reče, hodajući tamo-amo: „Oni nam smeštaju. Šalju nekog da ukrade Redfernove posmrtne ostatke... nekog ko izgleda kao mi?" „Kao što si i rekao, ti si glavni faktor koji upozorava na opasnost zaraze. Budi srećan što su samo pokušali da ti unište ugled. Mogli su da te liše života."

Nora reče: „Sada, kada iza nas ne stoji CKB, nemamo nikakvu moć.“ Setrakijan odgovori:, „Sada moramo da nastavimo oslanjajući se na sopstvene snage. Reč je o najelementarnijem sprečavanju širenja pošasti."

Nora ga je pogledala. „Mislite na - ubistvo." „A, šta biste vi želeli? Da postanete kao oni... ili da vas neko oslobodi?"

Ef reče: „To i dalje zvuči kao učtiv i ulepšan izraz za ubistvo. A, lakše je reći nego uraditi. Koliko to glava moramo da otfikarimo? Nas je samo troje."

Setrakijan je rekao: „Ima i drugih načina, osim odsecanja glave. Sunčeva svetlost, na primer. Sunce je naš najmoćniji saveznik."

Efu se oglasio telefon iz džepa. Obazrivo gaje izvukao, pogledavši u ekran.

Bila je to njegova zamena u Atlanti. Glavni štab CKB-a. „Pit O’Konel", rekao je Nori i preuzeo poziv.

Nora se okrenula ka Setrakijanu. „Pa, gde se oni sada nalaze - tokom dana?" „Ispod zemlje. U podrumima i odvodnim kanalima. Mračnim delovima zgrada, kao što su kotlarnice, u toplotnim i rashladnim sistemima. Ponekad i u zidovima.

Ali, najčešće u zemlji. Najradije se tamo zakopavaju." „Dakle - oni spavaju tokom dana, je l' tako?“ „Spavaju, da, to bi nekako najviše odgovaralo, zar ne? Nekoliko kovčega u podrumu ispunjenih uspavanim vampirima. Ali ne, oni uopšte ne spavaju. Barem ne kako mi to shvatamo. Povlače se na neko određeno vreme kada su siti. Varenje prevelike količine krvi zamara ih. Ali, nikada zadugo. Tokom dana se sklanjaju pod zemlju samo da bi izbegli za njih ubistvene sunčeve zrake."

Nora je bila veoma bleda i preplavljena utiscima, kao devojčica kojoj su upravo rekli da mrtvim ljudima, zapravo, ne izrastaju krila i ne odleću pravo na nebesa da budu anđeli, već umesto toga ostaju na Zemlji, rastu im žaoke ispod jezika i pretvaraju se u vampire. „Ono što ste onda izgovorili", rekla je. „Pre nego što ste ih isekli. Nešto ste rekli na nekom drugom jeziku. Kao neki blagoslov, ili kletva."

Starac je uzdrhtao. „To je nešto što izgovaram da bih samog sebe umirio. Da bih primirio ruku pred zadavanje konačnog udarca."

Nora je imala želju da ponovo čuje te reči. Setrakijan je shvatio da joj je to iz nekog razloga potrebno.

„Kažem, ’strigoj, moj mač pevuši srebrom.’" Setrakijan je ponovo zadrhtao kao da je osećao neku neprijatnost što sad to izgovara. „Bolje zvuči na drevnom jeziku."

Nora je shvatila da je ovaj stari istrebljivao vampira u suštini skroman čovek. „Srebro", rekla je. „Samo srebro", odgovorio je. „Znamenito kroz vekove zbog njegovog antiseptičnog i antibakterijskog svojstva. Možete ih iseći čelikom ili ih upucati olovom, ali samo ih srebrom možete istinski povredi ti."

Ef je slobodnom rukom prekrio uvo, pokušavajući da čuje Pita koji se nalazio u automobilu tik izvan Atlante. Pit je pitao: „Šta se tamo dešava?" „Pa... šta si čuo?“ „Da ne smem da razgovaram sa tobom. Da si u grdnom problemu. Da si prekršio sva postojeća pravila i tome slično." „Ovde je pravi haos, Pite. Ne znam šta da ti kažem." „Pa, bez obzira na sve, morao sam da ti se javim. Utrošio sam prilično vremena radeći na uzorcima koje si mi poslao."

Ef je osetio kako mu još jedan kamen upadau stomak. Doktor Piter O’Konel je bio jedan od šefova projekta Nerazjašnjene smrti u CKB-ovom nacionalnom Centru za bolesti životinjskog porekla, zarazne bolesti i crevne infekcije. UNEKS je predstavljao interdisciplinarnu grupu sačinjenu od virologa, bakteriologa, epidemiologa, veterinara i lekara iz i van CKB-a. Samo u Sjedinjenim Državama, mnogi smrtni slučajevi svake godine prolaze kao nerazjašnjeni, a jedan deo, oko sedamsto godišnje, šalje se UNEKS-u na dalje ispitivanje. Od tih sedamsto slučajeva, samo petnaest procenata se rešava, dok se uzorci ostalih čuvaju za eventualna istraživanja u budućnosti.

Svaki UNEKS-ov istraživač je na različitoj poziciji unutar CKB-a, a Pit je bio šef odeljenja za patologiju infektivnih bolesti, stručnjak za to kako i zašto neki virus napada domaćina. Ef je zaboravio da mu je poslao biopsije i uzorke krvi kapetana Redferna sa preliminarnih pregleda. „U pitanju je virusni soj, Efe. Nema sumnje. Izvanredan primerak genetske kiseline." „Pite, čekaj, saslušaj me..." „Glikoprotein poseduje začuđujuće vezivne karakteristike. Pravo otkriće.

Neverovatno. Ta mala hulja ne samo da otima ćeliju domaćina i na prevara je gura da kopira samu sebe. Ne - on se spaja sa RNK. Stapa se. Opseda je... mada je, na neki način, ne uništava. Ono što on radi jeste da pravi kopiju sebe sparenu sa ćelijom domaćina. A, prisvaja samo delove koji su mu potrebni. Ne znam kako to izgleda kod pacijenata, ali, teoretski gledano, ova stvar se može kopirati, kopirati, kopirati, i milionima generacija kasnije - osim toga, ova stvar je brza - i može da proizvodi sopstvenu strukturu organa. Sistematski. On može da izmeni svog domaćina. U šta - ne bih znao da kažem, ali sigurno bih želeo da saznam." „Pite.“ Efu se mantalo u glavi. Sve je imalo i previše smisla. Virus je

nadvladavao i transformisao ćeliju - kao što i vampir nadvladava i transformiše žrtvu.

Ovi vampiri su bili ovaploćeni virusi.

Pit je rekao: „Voleo bih da na ovome lično izvršim genetske testove, da vidim šta ga podstiče..." „Pite, slušaj me. Hoću da to odmah uništiš."

Ef je čuo Piterove brisače kako rade u tišini. „Šta?“ „Sačuvaj svoje otkriće i drži se njega, ali uzorak odmah uništi."

Još jače se čuo rad brisača, merača Piterove neodlučnosti. „Da li mi to govoriš da uništim uzorak na kojem vršim ispitivanja? Valjda znaš da uvek neke uzorke stavljamo u banku, tek u slučaju..." „Pite, kažem ti da iz ovih stopa odeš u laboratoriju i uništiš taj uzorak." „Efe.“ Ef je začuo Piterov migavac, skrenuo je sa puta i parkirao se da na miru završi razgovor. „Ti dobro znaš koliko smo pažljivi sa potencijalnim uzročnicima bolesti. Čisti smo i bezbedni. Isto tako imamo veoma strog laboratorijski protokol koji ne mogu tek tako da prekršim zbog tebe..." „Napravio sam strašnu grešku što sam ga poslao iz Njujorka. Tada nisam znao ono što sada znam." „U kakvom se to, zapravo, nebranom grožđu nalaziš, Efe?" „Izbeli ga. Ako to ne pomogne, iskoristi kiselinu. Spali ga ako moraš, baš me briga. Preuzimam na sebe svu odgovornost..." „Ovde se ne radi o odgovornosti, Efe. Reč je o nauci. Sada budi iskren prema meni. Neko je rekao da je video nešto o tebi na vestima."

Ef je ovaj razgovor morao da privede kraju. „Pite, uradi kako ti kažem - a ja ti obećavam da ću ti sve lepo objasniti kada budem mogao."

Prekinuo je vezu. Setrakijan i Nora su čuli završetak njegovog razgovora.

Setrakijan upita: „Poslao si virus negde drugde?“ „On će ga uništiti. Kod Pita će prevagnuti oprez - dobro ga poznajem." Ef je pogledao u televizore, poredane uza zid za prodaju. Nešto o tebi na vestima... „Da li neki od ovih radi?"

Pronašli su jedan koji je radio. Nije prošlo mnogo dok nisu prikazali priču.

Pokazali su Efovu fotografiju sa identifikacione kartice CKB-a. Tada su prikazali i mutan snimak njegovog suočavanja sa Redfernom, kao i dvoje koji su podsećali na njega i Noru kako iznose kesu sa mrtvim telom iz mrtvačnice.

Izveštavali su da se Efraim Gudveder traži jer se sumnja da je upleten u nestanak leševa putnika sa leta 753.

Ef je nepomično stajao. Pomislio je na Keli koja ovo gleda. Na Zaka. „Ti skotovi", zašištao je.

Setrakijan je isključio televizor. „Jedina dobra stvar u vezi sa ovim jeste to što te i dalje smatraju pretnjom. To znači da još ima vremena. I nade. Šanse."

Nora reče: „Zvučite kao da imate neki plan." „Ne plan. Strategiju."

Ef je rekao: „Kažite nam." „Vampiri imaju sopstvene zakone, kako divljačke, tako i drevne. Jedno od tih važećih pravila jeste da vampir ne sme da pređe preko tekuće vode. Ne bez ljudske pomoći."

Nora je zavrtela glavom. „Zašto ne sme?" „Razlog možda leži u samom njihovom procesu stvaranja, tako starom. To znanje je postojalo u svim znanim kulturama na planeti, za sva vremena.

Mesopotamskoj, starogrčkoj i egipatskoj, hebrejskoj i rimskoj. Koliko god da sam star, nisam dovoljno star da bih to znao. Ali, ta zabrana važi i dan-danas. Što nam u neku ruku daje prednost. Da li znate šta je Njujork?"

Nora je odmah pogodila. „Ostrvo." „Arhipelag. U ovom trenutku smo okruženi vodom sa svih strana. Putnici aviona su odneti u mrtvačnice svih pet opština?" „Ne“, rekla je Nora. „Samo u četiri. Nisu ih odnosili na Stejten Ajlend." „Dakle, četiri. Kvins i Bruklin su odvojeni od kopna 1st Riverom i Long Ajlendom. Bronks je jedina opština spojena sa kopnom Sjedinjenih Država."

Ef reče: „Kada bismo samo mogli da zatvorimo mostove. Postavimo vatrene blokade severno od Bronksa, istočno od Kvinsa u okrugu Naso..." „Puste želje, u ovom trenutku", rekao je Setrakijan. „Ali, da li vi vidite da ne moramo svakog od njih pojedinačno da uništavamo. Oni svi zajedno poseduju jednu volju koja funkcioniše kao košnica koju kontroliše jedan jedini um. A, on je najverovatnije smešten negde na Menhetnu." „Gospodar", rekao je Ef. „Onaj koji je ovde dospeo onim avionom. Vlasnik nestalog kovčega."

Nora upita: „Kako znate da se nije vratio negde u blizinu aerodroma? Ako već ne može sam da pređe Ist River?"

Setrakijan se otužno nasmešio. „Sasvim sam siguran da nije putovao sve do Amerike da bi se skrivao u Kvinsu." Otvorio je zadnja vrata ka stepenicama koje su vodile u njegov podrumski arsenal. „Ono što sada treba da uradimo jeste da ga uhvatimo."

Ulica Liberti, lokacija Svetskog trgovinskog centra Vasilij Fet, deratizator iz njujorškog odeljenja za kontrolu štetočina, stajao je kraj građevinske ograde iznad temelja velike „kade", na mestu gde se nekada nalazio kompleks Svetskog trgovinskog centra. Opremu je ostavio u kombiju parkiranom u Zapadnoj ulici, na službenom parkingu zajedno sa ostalim

građevinskim vozilima. U jednoj ruci je nosio otrov za pacove i laku tunelsku opremu u crveno-crnoj puma sportskoj torbi. U drugoj je držao dobar komad armature, koji je jednom pronašao na terenu, metar dugačku čeličnu šipku, koja je bila savršena za bušenje pacovskih brloga i postavljanje mamaca u njih - mada je povremeno koristio i da odagna agresivne ili uspaničene primerke koji bi nasrnuli na njega.

Stajao je između betonskih pregrada i građevinske ograde na uglu ulica Čerč i Liberti, među narandžasto-belim buradima duž širokog trotoara. Ljudi su prolazili, hodajući prema privremenom ulazu u podzemnu železnicu na drugom kraju bloka.

Ovde se u vazduhu osećala neka nova nada, topla kao preobilan sunčev sjaj koji je blagosiljao ovaj razrušeni deo grada. Počele su da niču i nove zgrade, nakon godina planiranja i iskopavanja, i činilo se kao da je ova užasna crna rana najzad počela da zarasta.

Samo je Fet primećivao masne mrlje koje su promenile boju vertikalnih ivica trotoara. Izmet oko pregrada parkirališta. Tragove glodanja na poklopcu kante za smeće na uglu. Pokazatelje koji su nagoveštavali prisustvo pacova na površini zemlje.

Jedan od građevinaca ga je povezao niz put ka dubini basena. Zaustavio se u podnožju građevine koja će se pretvoriti u novu podzemnu železničku stanicu, sa pet koloseka i tri podzemne platforme. Za sada su srebrni vozovi prolazili kroz dnevno svetlo i otvoren prostor, dok su se kretali dnom basena u pravcu privremeno postavljenih platformi.

Vasilij je izašao iz pikapa među betonska uporišta. Pogledao je gore, sedam spratova naviše, gde se nalazila ulica. Nalazio se u rupi u kojoj su se srušile kulebliznakinje. Sama ta pomisao bila je dovoljna da mu oduzme dah.

Vasilij je rekao: „Ovo je sveto mesto.“ Građevinac je imao čupave prosede brkove, široku flanelsku košulju preko upasovane pamučne majice - obe natopljene zemljom i znojem - i plave farmerke sa prljavim rukavicama zadenutim za kaiš. Kaciga mu je bila izlepljena nalepnicama. „Oduvek sam to i mislio", rekao je. „Ali, u poslednje vreme baš i nisam siguran."

Fet ga je začuđeno pogledao. „Zbog pacova?" „Pa, sigurno da je i to razlog. U poslednjih nekoliko dana šikljali su iz tunela kao da smo naleteli na pacovsku naftnu bušotinu. Ali, to je sada prošlo." Zavrteo je glavom, bacajući pogled na betonski zid pridignut ispod ulice Vesi, dvadeset metara čistog betona ispunjenog metalom.

Fet reče: „A, šta je drugi razlog?"

Tip je slegnuo ramenima. Građevinci su ponositi tipovi. Oni su izgradili Njujork, njegove podzemne železnice i odvodne kanale, svaki tunel, neboder i temelj mosta. Svaka čaša čiste vode dolazi iz slavine zahvaljujući građevincu.

Porodični posao, različite generacije koje rade zajedno na istim lokacijama. Prljav posao, dobro odrađen. Tip je nerado nastavio da priča. „Svi se boje. Dvojica su

nestala, jednostavno iščezla. Došli su da odrade smenu, spustili se u tunele, i nikada se nisu vratili. Radimo danonoćno, svaki božji dan, ali više niko neće da radi noćnu smenu. Niko neće ispod zemlje. A, to su vam mladi momci, smele momčine."

Fet je pogledao napred prema otvorima tunela gde će podzemne strukture biti povezane ispod ulice Čerč. „Dakle, nema neke gradnje u poslednjih nekoliko dana?

Kopate na novoj lokaciji?" „Ne od kada smo iskopali basen.“ „A, sve je ovo počelo sa pacovima?" „Otprilike. Nešto se ovde dešava u poslednjih nekoliko dana.“ Građevinac je slegnuo ramenima, odagnavajući čitavu stvar. Pružio je Vasiliju običnu kacigu. „A, ja mislio da je moj posao stroka. Kako to da neko uopšte poželi da postane ’vatač pacova?"

Vasilij je stavio kacigu, osetivši promenu vetra blizu ulaza u podzemni prolaz. „Pa, pretpostavljam da me privlači glamur."

Građevinac je pogledao u Vasilijeve čizme, njegovu puma sportsku torbu i čeličnu šipku. „I ranije si ovo radio?" „Kud štetočine, tu i ja. Ispod onog grada gore, ovde dole se nalazi još jedan." „Pričaj mi malo o tome. Nadam se da imaš baterijsku lampu? Mrvice za mamac?" „Mislim da imam sve što mi treba."

Vasilij je stavio kacigu na glavu, rukovao se sa građevincem, a onda se uputio u podzemlje.

U početku je tunel bio čist, tamo gde je bio poduprt. Pratio ga je i zašao van dometa sunčeve svetlosti, a na svakih desetak metara bile su postavljene svetiljke koje su mu ukazivale put. Nalazio se ispod mesta gde se prvobitno nalazio veliki hol. Velika rupa će, kada sve bude dovršeno, spajati novu podzemnu stanicu sa saobraćajnim čvorom STC-a smeštenim između druge i treće kule, udaljenim pola bloka. Drugi pripojni tuneli bili povezani su sa gradskim vodovodom, elektrodistribucijom, kanalizacijom.

Kada je zašao još dublje, primetio je finu, puderastu prašinu koja je i dalje u tankom sloju prekrivala zidove nekadašnjeg tunela. Ovo je i dalje bilo sveto mesto, još uvek grobnica u kojoj su tela i zgrade raspršeni, svedeni na atome.

Zapazio je brloge, video je tragove i izmet, ali nigde same pacove. Šipkom je rasturio brloge i oslušnuo. Ništa nije čuo.

Okačenih sijalica više nije bilo iza okuke. Pred njim se pružao dubok, baršunast mrak. Vasilij je u torbi imao jaku baterijsku lampu od milion sveca - bila je velika i žuta sa masivnom drškom - kao i dve rezervne mini-lampe. Ali, veštačko svetlo u tolikom mraku u potpunosti je onemogućavalo da se vidi išta dalje od osvetljenog kruga, a kada je hvatanje pacova u pitanju, više je voleo da ostane neprimetan i tih. Umesto toga, izvadio je monokular za posmatranje u mraku, prenosivu spravu koja je imala traku koja se fino kačila za kacigu i spuštala preko

levog oka. Kada je zatvorio desno oko, čitav tunel se obojio u zeleno. Pogled pacova, nazivao ga je, vizura njihovih sitnih očiju.

Ništa. Uprkos svim pokazateljima, pacova nije bilo. Iščezli. Odagnani.

To ga je zbunilo. Pacovima treba mnogo vremena da se nateraju da promene stanište. Čak i kada im se oduzme jedini izvor hrane, mogu da prođu nedelje pre nego što dođe do neke promene. A, ne dani.

Tunelu su se pripajali stariji prolazi. Vasilij je naleteo na prljavštinom prekrivene šine koje godinama nisu bile korišćene. Kvalitet zemlje se izmenio, po samom sastavu je mogao da vidi da je prešao iz „novog“ Menhetna - dopremljene zemlje za izgradnju Bateri parka iz temelja — u „stari“ Menhetn, prvobitno stenovito ostrvsko tlo.

Zastao je na raskršću da proveri svoj položaj. Kada je pogledao niz jedan od tunela koji se ukrštaju, ugledao je, svojim pacovskim vidom, par očiju. Sijale su u njega nalik na pacovske oči, samo što su bile veće, i visoko iznad zemlje.

Oči nestaše u trenu, šmugnuvši iz vidokruga. „Hej! , povikao je Vasilij, odzvanjajućeg glasa. „Hej, ti tamo!“ Nakon kratke stanke, odgovorio mu je nečiji glas koji je isto tako odzvanjao o zidove. „Ko to ide?“ Vasilij je osetio tračak straha u tom glasu. Pojavila se svetlost baterijske lampe na kraju tunela, daleko ispred mesta na kojem je Vasilij ugledao oči. Spustio je monokular na vreme da zaštiti mrežnjaču. Predstavio se i izvadio mini-lampu da odgovori svetlosnim signalom, a onda je krenuo napred. Na mestu gde je procenio da je video oči nalazio se stari prilazni tunel koji se prostirao paralelno sa drugim tunelom za koji se činilo da je još u upotrebi. Pogledao je kroz monokular, ali nije video ništa, nikakve svetleče oči, tako da je nastavio dalje oko krvine do sledečeg raskršća.

Tamo je naleteo na tri građevinca sa radnim naočarama i kacigama izlepljenim nalepnicama, u flanelskim košuljama, farmerkama i čizmama. Radili su na pumpi koja je preusmeravala vodu iz neke pukotine. Halogene sijalice snažnih građevinskih reflektora osvetljavale su novi tunel kao u onim svemirskim filmovima. Stajali su jedan pored drugog, napeti, sve dok se Vasilij nije pojavio. „Da li sam ja to video jednog od vas tamo?", upitao je.

Sva trojica se međusobno pogledaše. „Šta si video?“ „Pomislio sam da sam video nekoga." Pokazao je. „Tamo preko šina.“ Tri građevinca se ponovo međusobno zagledaše, a potom dvojica počeše da kupe svoje stvari. Treći je upitao: „Ti si tip koji traži pacove?" „Aha.“ Građevinac je zavrteo glavom. „Ovde više nema pacova." „Neću da vam se suprotstavljam, ali to je skoro nemoguće. Kako?“ „Može biti da su pametniji od nas.“ Vasilij je pogledao niz osvetljen tunel, u pravcu pumpe. „Tamo je izlaz iz podzemne?"

„Da, tamo je izlaz."

Vasilij je pokazao u suprotnom pravcu. „A, šta je tamo?"

Građevinac odgovori: „Na tu stranu ne želiš da ideš." „Zašto?" „Gledaj. Zaboravi na pacove. Kreni sa nama. Mi smo ovde završili."

Voda se i dalje prelivala u nekakvu baricu. Vasilij reče: „Evo mene odmah za vama." Čovek ga je pogledao u neverici. „Kako hoćeš", odgovorio je, isključio halogene reflektore i pošto je nabacio ranac na leđa, krenuo je za onom dvojicom.

Vasilij ih je gledao kako odlaze, njihovo lelujavo svetlo daleko niz tunel, sve dok se nije izgubilo na blagoj krivini. Začuo je škripanje točkova pikapa, hitrinu kao da su bežali, i to ga je donekle zabrinulo. Nastavio je dalje, prelazeći na noviji kolosek, strpljivo sačekavši da mu se oči ponovo priviknu na mrak.

Upalio je monokular i sve se opet pretvorilo u podzemno zeleno. Odjek njegovih koraka se promenio pošto se tunel proširio kod đubretom prepunjene skretnice u blizini mesta spajanja šina. Zakovani čelični stubovi stajali su na pravilnom odstojanju nalik na stubove u nekoj industrijskoj hali. Napuštena kućica za održavanje stajala je sa Vasilijeve desne strane, divljački uništena. Na urušenim ciglanim zidovima nalazili su se grafiti oko crteža kula-bliznakinja u plamenu.

Jedan je glasio „Sadam“, a drugi „Godzila".

Na jednom starom stubu, prastari znak je nekada opominjao radnike: UPOZORENJE PAZITE NA VOZOVE Od tada je ispisani tekst oljušten, a nalepljenom izolir-trakom umesto VOZ stavljeno je PAC. Sada je pisalo: UPOZORENJE PAZITE NA PACOVE Ovo mesto je zaista i trebalo da bude središte pacova. Odlučio je da uključi crnu svetlost. Izvadio je mali uređaj iz puma torbe i uključio ga. Sijalica je svetlela hladnoplavo u mraku. Mokraća pacova se sjaji pod crnom svetlošću zahvaljujući svom bakterijskom sadržaju. Pročešljao je svetlom po zemlji pored stubova, video je samo isušeno smeće i prljavštinu koji su ga podsetili na površinu meseca.

Primetio je slabe, starije mrlje urina, ali nijedna nije bila novijeg datuma. Ne, sve dok svetlo nije uperio kraj polegnutog zarđalog bureta za naftu. Bure i zemlja ispod njega zasjali su jače i ukazivali na velike količine mokraće što, barem koliko je on imao prilike da vidi, nijedan pacov nije mogao da ispisa. Ogromna mrlja. Kada je tu činjenicu uporedio sa količinom mokraće pacova na koju je obično naletao, ovaj pacov bi morao da ima skoro dva metra.

To je bio otpadni materijal neke veće životinje, verovatno čoveka.

Kapanje vode preko starog koloseka odjekivalo je niz tunele kroz koje je duvao neki vetrič. Osetio je neko šuškanje, udaljen pokret, ili ga je možda ovo mesto činilo i suviše napetim. Uklonio je crnu svetlost i monokularom pregledao prostor oko sebe. Iza jednog čeličnog stuba ponovo je ugledao sjajne oči koje su piljile u njega - a onda se okrenule i nestale.

Nije mogao da odredi daljinu. Imajući u vidu pogled samo jednog oka i geometrijsku šemu istovetnih zraka, nije imao bogzna kakav osećaj za dubinu prostora.

Ovog puta nije uzviknuo „Hej!“ Nije rekao ništa, već je samo još čvršće zgrabio šipku. Beskućnici na koje je mogao da naleti retko kada su bili borbeno raspoloženi - ali sada ga je opseo neki drugačiji osećaj. Dovoljno je samo da na to gledamo kao na šesto čulo istrebljivača pacova. Na isti način kao što je mogao da nanjuši i njihov izmet. Vasilij je iznenada osetio kao da je brojno slabiji.

Izvukao je jaku baterijsku lampu i prošarao svetlom po prostoru. Pre nego što je počeo da se povlači, posegnuo je ponovo u torbu, izvadio i otcepio kartonsku kutiju sa praškom i posuo naokolo priličnu količinu otrova za pacove. Ovaj otrov je imao usporeno dejstvo u odnosu na jestiv mamac, ali bio je sigurniji. Bio je pogodniji i zbog toga što su se na njemu prikazivali tragovi, što je olakšavalo pronalaženje brloga gde bi se potom postavljao mamac.

Vasilij je užurbano ispraznio tri kutije, a onda se okrenuo i uputio nazad kroz tunele. Prešao je preko aktivnih koloseka, stigao do postavljene pumpe, a onda je, prateći dugačko crevo, krenuo ka izlazu. U jednom trenutku je osetio kako se vetar promenio, okrenuo se ka krivini i video kako se iza njega nazire nekakvo svetlo.

Hitro se povukao u udubljenje u zidu, skupivši se dok se buka pretvarala u zaglušujuću riku. Voz je munjevito zaškripao pored njega. Vasilij je na trenutak video putnike koji su virili kroz prozore pre nego što je zaštitio oči od kovitlaca sitnog peska i prašine.

Voz je projurio, a on je nastavio da hoda prateći šine, sve dok nije stigao do osvetljene platforme. Izvukao se na prilično praznu platformu, pridigavši se sa koloseka sa torbom i šipkom. Pred sobom je ugledao oznaku na kojoj je pisalo: „Ako nešto vidiš, nešto i kaži.“ Ništa nije rekao. Popeo se međuspratnim stepenicama i prošao kroz okretna vratašca, izlazeći na ulicu gde je sijalo toplo sunce. Pomerio se ka obližnjoj ogradi, gde se ponovo našao iznad građevinske lokacije nekadašnjeg Svetskog trgovinskog centra. Pripalio je cigaretu plavim plamenom zipo upaljača i uvukao otrov odagnavajući strah koji je osetio ispod ulica. Vratio se nazad preko ulice do lokacije Svetskog trgovinskog centra i naleteo na dva ručno izrađena flajera prikačena na ogradu. Bile su to skenirane fotografije dvojice građevinaca. Jedan od njih je imao kacigu na glavi i prašnjavo lice. Plavi natpis iznad obe fotografije glasio je: NESTALI.

KONAČNI INTERLUDIJUM Ruševine U danima nakon pada Treblinke, većina odbeglih zarobljenika pronađena je i ustreljena. Ali, Setrakijan je uspeo da preživi u šumi, držeći se blizu smrada koncentracionog logora. Hranio se korenjem i svakakvim sitnim životinjama koje je mogao da uhvati svojim polomljenim šakama. Sa tela leševa je sakupio neodgovarajuće delove odeće i otrcane, nesparene cipele.

Polazilo mu je za rukom da danju izbegne patrole koje su vršljale i pse koji su lajali, dok je noću - tražio.

Još je u logoru načuo za rimske ruševine od domaćih Poljaka. Trebalo mu je skoro nedelju dana traganja, sve dok jednog popodneva, tokom zamirućeg neba u suton, nije naišao na stepenice obložene mahovinom na samom vrhu ruševina.

Najveći deo onoga što je opstalo nalazilo se ispod zemlje, a samo je nekoliko kamenova preko kojih je izrasla travuljina bilo vidljivo spolja. Na vrhu kamene gomile i dalje se uzdizao veliki stub. Mogao je da razazna nekoliko ugraviranih slova, ali ona su tako davno izbledela da nije bilo moguće odgonetnuti njihovo značenje.

Podjednako nije bilo moguće stajati na mračnom ulazu u ove katakombe i ne zadrhtati.

Abraham je bio siguran - tamo dole se nalazilo skrovište onog Stvora, Sardua.

Znao je. Preplavio ga je strah, i osećao je kako mu se u grudima širi plamena rupa.

Međutim, cilj je bio jači od straha. Jer, znao je da je njegova dužnost bila da pronađe tog stvora, tu nezasitu hulju, i ubije je. Bio je pozvan da ga uništi. Pobuna u koncentracionom logoru je osujetila njegov plan da ga usmrti - nakon nedelja i meseci tokom kojih se opskrbljivao žilavim belim hrastom za kolac - ali njegova potreba za osvetom nije posustajala. Od svih loših stvari na ovom svetu, mogao je da uradi jednu dobra. To je moglo da da smisao njegovom postojanju. A, sada se spremao da to i odradi.

Koristeći komad polomljene stene, grubo je napravio nov kolac od najtvrđe grane koju je pronašao. Nije bila od čistog, belog hrasta, ali moraće da posluži.

Napravio je oružje osakaćenim prstima, uništavajući bolne ruke za sva vremena.

Njegovi koraci su odjekivali unutar kamenog prostora koji je činio katakombu.

Tavanica je bila prilično niska - što je iznenađujuće, imajući u vidu Stvorovu neprirodnu visinu - a korenje je izvrnulo kamenje koje je prethodno vezivalo građevinu. Prva prostorija je vodila u drugu i, neverovatno, u treću. Svaka naredna je bila manja od prethodne.

Setrakijan nije imao ništa čime bi sebi osvetlio put, mada je ruševna građevina propuštala slabašne zrake poznog doba dana koji su sipili kroz mrak.

Oprezno je koračao kroz prostorije, srce mu je damaralo neposredno pred čin

ubistva. Njegov rogobatni drveni kolac činio se potpuno neprimerenim kao oružje kojim je u tami trebalo da se bori sa onim gladnim Stvorom. A, naročito polomljenih šaka. Šta je to radio? Kako će uopšte ubiti to čudovište?

Kada je ušao u poslednju prostoriju, u grlu je osetio nalet goruće kiseline koju je izazvao strah. Od tog trenutka do kraja života patiće od gorušice. Prostorija je bila prazna, ali u samom njenom središtu, Setrakijan, drvodelja, jasno je na zemljanom podu video - kao urezane - tragove kovčega. Obrisi ogromnog sanduka, dva i po metra sa metar i četvrt, koji su iz ove jazbine jedino mogle da odnesu rake Stvora sa čudovišnim namerama.

Na trenutak je osetio olakšanje. Oslobođen dužnosti, obećao je sebi da će sledeči put imati pravo oružje. Pružiće sebi veće izglede za uspeh, mogućnost da ga uistinu uništi, a ne samo priliku da se bori. Jer, isto tako je znao da će pratiti tragove tog neotkrivenog kovčega tokom godina koje slede. Čak i decenijama, ako treba. Upravo je ova odlučnost učinila da pronađe svoj put i krene u potragu koja će ga okupirati do kraja života.

Bolnica medicinskog centra Jamajka Ef i Nora se zajedno sa Setrakijanom ušunjaše kroz ulaz u sobu za hitne slučajeve ne privukavši ničiju neželjenu pažnju. Na stepeništu koje je vodilo do izolacionog odeljenja, Setrakijan je rekao: „Ovo je krajnje nerazumno i rizično."

Ef odgovori: „Ovaj čovek, Džim Kent, radio je rame uz rame zajedno sa mnom i Norom već godinu dana. Ne možemo tek tako da ga ostavimo." „On je preobražen. Kako možete da mu pomognete?"

Ef je usporio. Setrakijan je iza njih stenjao i dahtao i dobro mu je došao ovaj predah da se malo osloni na štap. Ef je pogledao u Noru. Bez reči su se složili. „Mogu da ga oslobodim", rekao je Ef. Izašli su sa stepeništa i ugledali, niz hodnik, ulaz u izolaciono odeljenje. „Nema policije", izustila je Nora.

Setrakijan je gledao naokolo. On nije bio tako siguran. „Eno je Silvija", rekao je Ef, ugledavši Džimijevu kovrdžavu devojku kako sedi u stolici na rasklapanje blizu ulaza u izolaciono odeljenje.

Nora je samoj sebi klimnula glavom, spremna. „Dobro", rekla je.

Sama je otišla do Silvije, koja se pridigla sa stolice kada je videla da joj prilazi. „Nora." „Kako je Džim?" „Ništa mi nisu rekli." Silvija je pogledala iza nje. „Ef nije sa tobom?"

Nora je zavrtela glavom. „Otišao je.“ „Nije istina ono što pričaju. Zar ne?“ „Nije. Izgledaš iscrpljeno. Hajde da ti nađemo nešto da pojedeš.“ Dok se Nora kod sestara raspitivala za uputstvo kako da dođe do kantine, odvlačeći im pažnju, Ef i Setrakijan klisnuše u izolaciono odeljenje. Ef se šunjao pored kolica sa rukavicama i mantilima kao nevoljni ubica, probijajući se kroz slojeve plastičnih zavesa do Džimovog kreveta.

Ali, njegov krevet je bio prazan. Džim je nestao.

Ef je na brzinu proverio i druge postelje. Sve su bile prazne. „Mora da su ga premestili", rekao je Ef. Setrakijan reče: „Njegova prijateljica ne bi sedela ispred da zna da ga ovde nema.“ „Onda...?“ „Oni su ga odveli."

Ef je gledao u prazan krevet. „Oni?“ „Dođite", rekao je Setrakijan. „Ovo je veoma opasno. Nemamo vremena." „Čekajte." Otkoračao je do noćnog stočića, primetivši kako iz donje fioke visi žica Džimovih slušalica. Pronašao je Džimov telefon i proverio da li je napunjen.

Izvadio je svoj telefon, shvativši da mu predstavlja opasnost. FBI je mogao da

otkrije gde se nalazi preko GPS uređaja.

Spustio je svoj telefon u fioku, zamenjujući ga Džimovim. „Doktore", rekao je Setrakijan, sada već prilično nestrpljiv. „Molim vas, zovite me Ef“, rekao je, ubacujući usput Džimov telefon u džep. „Ovih dana se baš i ne osećam kao neki doktor."

Autoput Vest sajd, Menhetn Gas Elizalde je sedeo u zadnjem delu policijskog kombija za prevoz zatvorenika, ruke su mu bile vezane lisicama za čeličnu šipku iza njega. Feliks je sedeo dijagonalno od njega, spuštene glave, klatio se u ritmu vožnje, sve bleđi kako su minuti prolazili. S obzirom na to koliko su jurili Menhetnom, mora da su se vozili autoputem Vest sajd. Ostali zatvorenici su sedeli sa njima, jedan preko puta Gasa, drugi levo od njega, preko puta Feliksa. Obojica su spavala. Gluperde mogu da prespavaju bilo šta.

Gas je namirisao dim cigareta kroz zatvorenu pregradu koja ih je delila od vozačke kabine. Skoro da je bio sumrak kada su ih potrpali. Gas je sve vreme pomno gledao u Feliksa, koji se otromboljio sa šipke za koju je bio privezan.

Razmišljao je o onome što mu je stari zalagaoničar ispričao. I, čekao je.

Nije, naime, morao dugo da čeka. Feliksova glava je počela da se propinje, a onda se okrenula u stranu. Odjednom je seo uspravljen i pogledom je pretraživao okolinu. Feliks je pogledao u Gasa koji je gledao u njega, ali ništa mu u Feliks ovom pogledu nije govorilo da ga je njegov dugogodišnji kompadre uopšte prepoznao.

U njegovim očima carovao je mrak. Praznina.

Trubljenje nekog automobila iznenada je probudilo tipa koji je sedeo pored Gasa. „Sranje", rekao je taj, zvekećući lisicama iza sebe. „Gde nas to jebeno vode?" Gas nije odgovorio. Tip je gledao preko puta u Feliksa, koji je gledao u njega. Šutnuo je Feliksa u nogu. „Pitao sam te, jebote, gde nas vode, klinac?"

Feliks ga je na trenutak pogledao. Prazan pogled, skoro imbecilan. Otvorio je usta kao da je imao nameru da mu odgovori... i hitnuo je žaoku, probadajući grlo bespomoćnog tipa. Napao ga je preko čitave širine kombija, a čovek je bio potpuno bespomoćan, nije mogao da uradi ništa, osim da udara o pod i nogama mlatara u vazduhu. Gas je počeo isto to da radi, onako uhvaćen u zamku, ovde pozadi sa nekadašnjim Feliksom, drao se i ječao, budeći pritom zatvorenika koji je sedeo preko puta njega. Svi su vrištali i drali se, udarali nogama o pod, dok je tip preko puta Feliksa ubrzo klonuo. Feliksova žaoka je od providne postala krvavocrvena.

Otvorila se pregrada između zadnjeg dela kombija i vozačke kabine. Glava sa policijskom kapom se promolila sa suvozačevog sedišta. „Umuknite tamo ili ću..."

Ugledao je Feliksa kako ispija drugog zatvorenika. Video je nadimajući prilepak kako poseže preko kombija, njegovo prvo mrljavo hranjenje, Feliksa kako povlači žaoku i vraća je nazad u usta. Krv je lila iz čovekovog vrata i curila niz Feliksove grudi.

Policajac je ciknuo i okrenuo se. „Šta je bilo?", povikao je vozač, pokušavajući da se okrene da i sam pogleda.

Feliksova žaoka je poletela kroz otvorenu pregradu i zarila se u vozačev vrat.

Nastupilo je vrištanje kada je kombi izgubio kontrolu i počeo da ševrda. Gas je prstima zgrabio šipku za koju je bio vezan, taman na vreme da mu snažno cimanje ne otkine ruke u zglobovima. Kombi je skrenuo desno, a onda odjednom oštro nalevo - prevrćući se na stranu.

Vozilo je luđački strugalo po putu sve dok nije udarilo u bankinu, poskakujući i vrteći se ukrug sve dok se nije zaustavilo. Gas je ležao na boku, dok je zatvorenik preko puta njega sada visio polomljenih ruku, vrišteći od bola i straha. Šipka za koju je Feliks bio vezan polomila se. Žaoka mu je visila i trzala se nalik na oživljen električni kabl sa kojeg je kapljala ljudska krv.

Njegove mrtve oči se pridigoše i pogledaše u Gasa.

Gas je video da je i njegova šipka bila polomljena i brzo je svukao lanac sa lisicama, oslobađajući se. Šutirao je razvaljena vrata kombija sve dok se nisu otvorila. Brzo se iskobeljao napolje na ivicu puta, dok mu je u ušima zvečalo kao da je eksplodirala bomba.

Ruke su mu i dalje iza leđa bile privezane lisicama. Farovi automobila su šibali kraj njih, dok su pojedina kola usporavala da bi vozači videli olupinu. Gas se otkotrljao dalje, hitrim pokretima spuštajući vezane ruke ispod stopala i provlačeći telo sve dok mu se ruke nisu našle s prednje strane. Bacio je pogled na otvorena vrata zadnjeg dela kombija, iščekujući da vidi kako se Feliks izvlači napolje za njim.

Tada je Gas začuo vrisak. Pogledao je oko sebe u potrazi za nekom vrstom oružja, zadovoljavajući se pronalaskom reckave ratkapne. Sa njom u rukama, prišunjao se otvorenim vratima izvrnutog kombija.

Unutra se nalazio Feliks koji je ispijao razrogačenog zatvorenika i dalje prikačenog za šipku.

Gas je opsovao, gnušajući se ovog prizora. Feliks se odvojio od zatvorenika i, bez i malo oklevanja, hitnuo žaoku prema Gasovom vratu. Gas je pridigao ratkapnu u pravom trenutku, odbranivši se od napada pre nego što je klisnuo iz njegovog vidokruga.

Feliks ni ovog puta nije krenuo za njim. Gas je zastao na trenutak da dođe k sebi - pitajući se zašto ovaj nije pohrlio za njim - a onda je pogledao da vidi gde se nalazilo sunce.

Ono je lebdelo između dve zgrade preko reke Hadson, krvavocrveno i skoro nestajuće, zalazeći brzo.

Feliks se skrivao u kombiju, čekajući da sunce zađe. U roku od nekih tri

minuta, biće slobodan.

Gas je mahnito pogledao oko sebe. Video je izlomljeno vetrobransko staklo na putu, ali to mu neće biti od velike pomoći. Popeo se na kombi i to na stranu koja je sada bila najviša. Jurnuo je prema vozačevim vratima i šutnuo držač bočnog retrovizora. Držač se polomio i Gas je vukao žice da bi oslobodio retrovizor, kada je policajac iznutra povikao. „Stani!"

Gas je pogledao policajca koji je vozio kombi i video da krvari iz vrata držeći se za rukohvat na krovu kombija, uperenog pištolja. Tada je Gas jednim snažnim potezom oslobodio retrovizor i odgegao se na put.

Sunce se rasplinjavalo kao probušeno žumance. Gas je nastojao da odredi ugao, pridržavajući ogledalo iznad glave da bi uhvatio njegove poslednje, zamiruće zrake. Video je da njegov odraz svetluca po zemlji. Izgledao je slabašno, i suviše prigušeno da bi bio od koristi. Rukom je izbio veće prednje staklo, razbivši ga, ali pridržavajući njegove delove u celini kao refleksivnu potporu ogledalu. Ponovo je pokušao i uvideo da je odraz sunčevih zraka sada bio mnogo bolji. „Rekao sam da staneš!"

Policajac se izvukao iz kombija sa uperenim pištoljem. Slobodnom rukom se držao za vrat gde ga je Feliks ugrizao, a iz ušiju mu je tekla krv. Prišao je zadnjoj strani kombija i pogledao unutra.

Feliks je unutra čučao sa lisicama koje su mu visile sa jedne ruke. Druge ruke više nije bilo, jer je bila otkinuta u zglobu, trzajem pri prevrtanju. Međutim, to što više nije imao ruku kao da ga ni najmanje nije brinulo. Kao ni bela krv koja mu je curila iz otvorene rane.

Feliks se nasmešio, a policajac je počeo da puca u njega. Meci su pogađali Feliksove grudi i noge, razarajući meso i delove kostiju. Sedam, osam pucnjeva i Feliks se stropoštao unazad. Još dva ispaljena metka u njegovo telo. Policajac je spustio pištolj, a onda se Feliks uspravio, i dalje se smeškajući.

Još je bio žedan. Nezasit.

Gas je tada gurnuo policajca u stranu i pridigao ogledalo. Poslednji tračci zamirućeg narandžastog sunca tek što su provirili iznad zgrade preko reke. Gas je poslednji put pozvao Feliksa po imenu - kao da će ga izgovaranje njegovog imena izvući iz tog stanja, nekom čarolijom povratiti...

Ali, Feliks više nije bio Feliks. On je bio jebeni vampir. Gas je sebe podsetio na tu činjenicu dok je tako postavljao ogledalo kako bi blešteći narandžasti obelisk sunčevog odraza uputio u preturen kombi.

Feliksove mrtve oči se ispuniše užasom kada su ga zraci sunca proburazili.

Nabili su se u njega snagom laserskih zraka, praveći mu rupe u telu i progorevajući mu meso. Iz dubine njegove utrobe prolomio se životinjski krik, dok su zraci uništavali njegovo telo, nalik na urlik umirućeg čoveka uništenog do atoma.

Njegov vrisak se Gasu urezao u pamćenje, ali je svejedno nastavio da pomera ogledalo, a samim tim i sunčeve zrake, sve dok njegov urlik nije zamro. Sve što je

od Feliksa ostalo bila je ugljenisana masa zadimljenog pepela.

Sunčevi zraci se izgubiše i Gas spusti ruku.

Pogledao je preko reke.

Noč.

Gasu je došlo da zaplače - u srcu su mu se prikupile sva patnja i bol - dok mu se bes pretvorio u čistu srdžbu. Gorivo se sakupljalo u baricu ispod kombija, skoro pred njegovim nogama. Gas je prišao policajcu koji je i dalje stajao na putu i buljio u posledice onoga što se upravo odigralo. Preturio mu je džepove i pronašao zipo. Gas je otvorio poklopac, kresnuo točkić i vatra se razbuktala. „Lo siento, ’mano." 18 Plamenom je dotakao baricu sa gorivom i kombi je takvom jačinom buknuo da su se i on i policajac stropoštali na leđa. „Jebaču -uboo te je“, rekao je Gas policajcu koji se i dalje držao za vrat. „Sada ćeš postati jedan od njih.“ Uzeo je policajčev pištolj i uperio ga u njega.

Začuo je sirene.

Policajac je pridigao pogled ka Gasu, a već sledećeg trenutka je ostao bez glave. Gas je njegovo telo držao na nišanu zadimljenog pištolja sve dok se nije spustio sa puta. Tada je bacio pištolj i setio se ključeva za lisice, ali i previše kasno. Rotaciona svetla su se približavala. Okrenuo se i potrčao što dalje od ivice autoputa, u novu noč.

Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins Keli je i dalje bila odevena u svoju nastavničku odeču, tamnu kratku košulju ispod mekanog džempera i dugačku, ravnu suknju. Zak je bio u svojoj sobi, verovatno je pisao domaće zadatke, dok je Met danas radio samo pola smene noćas je u radnji trebalo da ima popis.

Vesti na televiziji o Efu Keli su potpuno izbezumile. A, nije mogla da uspostavi ni telefonsku vezu sa njim. „Eto, najzad se i to dogodilo", rekao je Met, izvukavši repove svoje sirs teksas košulje iz pantalona. „Pukao je.“ „Mete“, izgovorila je Keli, blago se namrštivši. Ali - da. Ef stvarno nije pukao? I, šta bi to za nju značilo? „Bolesne ideje o veličini, veliki lovac na viruse", rekao je Met. „On me podseća na one vatrogasce koji sami podmetnu požar da bi potom izigravali heroje." Met se zavalio u fotelju. „Ne bi me iznenadilo da sve to radi zbog tebe." „Zbog mene?" „Privlačenje pažnje, i tako to. ’Gledaj u mene, ja sam važan’."

Nehajno je odmahnula glavom kao da je htela da mu da do znanja da je

bespotrebno trošio njeno vreme. Ponekad je bila zapanjena koliko je Met imao pogrešno mišljenje o nekim ljudima.

Oglasilo se zvono na vratima i Keli je prestala da šeta tamo-amo. Met je iskočio iz fotelje, ali ga je Keli preduhitrila i prva stigla do vrata.

Na vratima je stajao Ef, sa Norom Martinez iza njega i nekim starijim čovekom u dugačkom kaputu od tvida iza nje. „Šta ti radiš ovde?", upitala ga je Keli, bacajući pogled uz i niz ulicu.

Ef se progurao unutra. „Ovde sam da vidim Zaka. Da objasnim neke stvari." „On ništa ne zna."

Ef je pogledao naokolo, uopšte se ne obazirući na Meta koji je stajao odmah tu. „Je li gore, radi domaći na svom laptopu?“ „Da“, odgovorila je Keli. „Ako ima pristup internetu, onda zna.“ Ef je otišao do stepenica, preskačući po dve u nizu dok se penjao.

Nora je ostala da stoji s unutrašnje strane vrata sa Keli. Nora je izdahnula i osećala se krajnje nezgodno. „Izvinite", rekla je. „Što vam ovako upadamo."

Keli je blago zavrtela glavom, preletevši preko nje pogledom sa dozom procenjivanja. Znala je da je nečeg bilo između Nore i Efa. Za Noru je kuća Keli Gudveder bila poslednje mesto na kojem je želela da bude.

Keli je tada obratila pažnju na starijeg čoveka sa štapom čija je drška imala oblik vučje glave. „Šta se dešava?" „Bivša gospođa Gudveder, pretpostavljam?" Setrakijan je ispružio ruku u staromodnom maniru. „Abraham Setrakijan. Drago mi je da sam vas upoznao." „I meni“, odgovorila je Keli, zatečena, upućujući nesiguran pogled u Meta.

Nora reče: „Morao je da vas vidi. Da objasni."

Met zapita: „Zar nas ova vaša poseta sada ne čini saučesnicima u nečemu?"

Keli je morala da ublaži Metov bezobrazluk. „Da li biste želeli nešto da popijete?", upitala je Setrakijana. „Malo vode?“ Met reče: „Isuse, mogli bismo oboje da zaradimo dvadeset godina u zatvoru zbog te čaše vode..."

Ef je seo na ivicu Zakovog kreveta. Zak je sedeo za radnim stolom pred otvorenim laptopom.

Ef reče: „Upleo sam se u nešto što i ne razumem baš najbolje. Ali, želim da to od mene čuješ. Ništa od toga što si čuo nije istina. Osim činjenice da me neki ljudi jure."

Zak upita: „Zar neće i ovde da dođu da te traže?" „Možda."

Zak je spustio pogled, zabrinut, pokušavajući da shvati. „Moraš da se otarasiš svog mobilnog telefona."

Ef se nasmešio. „Već jesam.“ Potapšao je svog sina-zaverenika po ramenu.

Kraj dečakovog laptopa je ugledao video-kameru koju mu je kupio za Božič.

„Još radiš onaj film sa drugarima?" „Sad smo, otprilike, u fazi montaže."

Ef ju je pridigao. Kamera je bila sasvim mala i lagana, taman da mu stane u džep. „Mogu li ovo na neko vreme da pozajmim?"

Zak je usporeno klimnuo glavom. „Da li je za sve to krivo pomračenje, tata?

Za to što se ljudi pretvaraju u zombije?"

Ef je bio krajnje iznenađen - ujedno shvativši da istina nije bila ništa manje verovatna od toga. Pokušao je da na to gleda iz perspektive jednog jedanaestogodišnjaka odlične moći zapažanja i povremeno veoma osećajnog deteta. To što je rekao u njemu je iznedrilo neku duboko potisnutu emociju. Ustao je i zagrlio dečaka. Bio je to čudnovat trenutak, nežan i divan, nešto što je zaiskrilo između oca i sina. Ef je to osetio savršeno jasno. Razbarušio je dečakovu kosu.

Reči su sada bila suvišne.

Keli i Mat su šapatom vodili razgovor u kuhinji, ostavljajući Noru i Setrakijana same u zastakljenoj dnevnoj sobi sa zadnje strane kuće. Setrakijan je stajao sa rukama u džepovima, posmatrajući sjajno nebo rane večeri, treće od kada se ukleti avion prizemljio. Bio joj je okrenut leđima.

Nora je osetila njegovo nestrpljenje. Rekla je: „On, pa, on ima mnogo nerešenih porodičnih stvari. Od razvoda."

Setrakijan je gurnuo prste u mali džep na džemperu, proveravajući kutiju sa lekovima. Džep mu se nalazio kraj srca, s obzirom na to da je sama blizina nitroglicerina lekovito uticala ne njegovu ostarelu srčanu pumpu. Kucalo je ravnomerno, ako ne i snažno. Koliko je još otkucaja ostalo da doživi? Dovoljno, ponadao se, da dovrši posao. „Ja nemam dece", odgovorio je. „Moja supruga, Ana, koja je preminula, evo sada već ima sedamnaest godina, nije bila te sreće. Smatramo da bol što neko nema decu bledi tokom vremena, mada je u stvari sasvim suprotno - što smo stariji, on se produbljuje. Ja mnogo toga imam nekome da prenesem, ali nemam kome."

Nora je pogledala u njegov štap oslonjen o zid pored njene stolice. „Kako ste... kako ste uopšte saznali za sve ovo?“ „Mislite, kada sam otkrio njihovo postojanje?" „I kako ste se posvetili potrazi, svih ovih godina."

Na trenutak je ćutao, prizivao sećanja. „Tada sam bio mladić. Tokom Drugog svetskog rata bio sam zatočen u okupiranoj Poljskoj. Bilo je to u malom gradu severoistočno od Varšave, Treblinki."

Nora se uozbiljila. „Koncentracioni logor." „Logor smrti. To su užasna stvorenja, draga moja. Užasniji od bilo kog predatora na kojeg bi neki zlosrećnik mogao da naleti na ovom svetu. Soj bezobzirnih koji se hrani mladima i nemoćnima. Ja i moje kolege logoraši za njega smo predstavljali samo pogodno postavljenu gozbu." „Njega?"

„Gospodara."

Način na koji je izgovorio tu reč kod Nore je pobudio žmarce. „On je bio Nemac? Nacista?" „Ne, ne. On nikome ne pripada. On nije veran nikome i ničemu, ne pripada niti jednoj zemlji ili naciji. On hoda kud god mu je volja. Hrani se gde god ima hrane.

Logor je za njega predstavljao čistu rasprodaju oštećene robe. Lak plen.“ „Ali, vi... vi ste preživeli. Zar niste nikome mogli to da kažete...?" „Ko bi poverovao u buncanje jednog živog leša? Trebalo je da prođu nedelje da prihvatim ono kroz šta vi sada prolazite, a ja sam bio svedok tih zverstava. To je više nego što zdrav razum može da pojmi. Odlučio sam da ne želim da me proglase ludim. Nakon što su mu zalihe hrane ponestale, Gospodar je jednostavno otišao dalje. Ali, u tom logoru sam sebi dao obećanje, na koje nikada nisam zaboravio. Godinama sam pratio Gospodara. Preko središnje Evrope, Balkana, kroz Rusiju, centralnu Aziju. Tri decenije. U pojedinim momentima sam mu bio za petama, ali nikada dovoljno blizu. Postao sam profesor na Bečkom univerzitetu, bavio sam se proučavanjem. Počeo sam da sakupljam knjige o oružju. Sve vreme sam se pripremao za naš ponovni susret. Prilika na koju sam čekao više od šest decenija." „Ali... ko je on, zapravo?" „Prikazuje se kroz više likova i oblika. Već poduže se nalazi u preuzetom telu poljskog plemića po imenu Jusef Sardu, koji je nestao tokom lovačke ekspedicije u severnom delu Rumunije u proleće 1873.“ „1873?“ „Sardu je bio div. Tokom te lovačke ekspedicije već je bio visok preko dva metra. Bio je toliko visok da njegovi mišići nisu mogli da podrže dugačke i teške kosti. Pričalo se da mu je veličina džepova na pantalonama bila kao vreća u koju se smeštala repa. Morao je uveliko da se oslanja na štap da bi hodao, a to je bio štap sa drškom koja je predstavljala simbol, grb njegove porodice."

Nora je nakratko pogledala Setrakijanov preveliki štap, njegovu srebrnu dršku. Oči joj se razrogačiše. „Vučja glava." „Posmrtni ostaci Sarduovih ljudi pronađeni su mnogo godina kasnije, zajedno sa Jusefovim dnevnikom. Njegove beleške detaljno opisuju da je njihovu lovačku grupu sve vreme vrebalo neko nepoznato stvorenje, koje ih je otelo i usmrtilo, jednog po jednog. U poslednjem zapisanom pasusu Jusef ukazuje na to da je pronašao leševe na ulazu u podzemnu pećinu. Pokopao ih je pre nego što se vratio u pećinu da se obračuna sa zveri, da osveti porodicu."

Nije mogla da skloni pogled sa drške u obliku vučje glave. „Kako ste uopšte došli do njega?" „Pronašao sam ovaj štap kod nekog trgovca u Antverpenu, u leto 1967. Sardu se, mnogo nedelja kasnije, najzad vratio na porodično imanje u Poljskoj, sam i posve drugačiji. Nosio je štap, ali se na njega više nije oslanjao, a s vremenom je u potpunosti prestao da ga nosi. Ne samo da je i na prvi pogled bilo jasno da je

izlečen od bolova koje mu je nanosio njegov džinovski rast već su počele da kolaju priče o tome da poseduje i ogromnu snagu. Seljani su uskoro počeli da nestaju, i govorilo se da je varoš prokleta. Na kraju se selo ugasilo. Kuća Sarduovih se pretvorila u ruševinu i mladog gospodara više niko nikada nije video."

Nora je zgrabila štap. „Sa petnaest godina je bio tako visok?" „Da, ali je i dalje rastao." „Kovčeg... bio je dva i po sa metar i po."

Setrakijan je svečano klimnuo glavom. „Znam."

Klimnula je glavom. A, onda je pitala: „Čekajte, kako znate?" „Video sam, jednom, barem tragove koje je ostavio. Nekada davno."

Keli i Ef su stajali jedno preko puta drugog u skromno opremljenoj kuhinji.

Kosa joj je bila svetlija i kraća, nekako više poslovna. Možda je sada više izgledala kao mama. Uhvatila se za ivicu radne površine, a on je primetio male ogrebotine od papira na njenim prstima, što je bila posledica pregledanja školskih zadataka.

Izvadila mu je neotvorenu flašu mleka iz frižidera. „I dalje kupuješ punomasno mleko?“, upitao ju je. „Z voli da ga pije. Hoće da bude kao otac.“ Ef je otpio manju količinu, mleko ga je donekle rashladilo, ali nije mu pružilo onaj uobičajeni osećaj smirenja. Video je kako ih Met vreba sa stolice, pretvarajući se kao da ih ni ne primećuje. „On toliko podseća na tebe", rekla je. Mislila je na Zaka. „Znam“, odgovorio je Ef. „Što je stariji, to je uočljivije. Obuzet. Tvrdoglav. Zahtevan. Briljantan." „Težak teret za jednog jedanaestogodišnjaka."

Lice joj je ozario širok osmeh. „Izgleda da sam doživotno kažnjena."

Ef se takođe nasmešio. Osećao se čudno, jer tu vrstu vežbe za lice nije već danima primenjivao. „Slušaj", rekao je, „nemam mnogo vremena. Samo želim... želim da sve bude kako treba. Ili, bar, da sve među nama bude u redu. Ono sa starateljstvom, čitava ta zbrka - znam da nam je oduzelo mnogo nerava i vremena. Drago mi je da smo s tim završili. Nisam došao ovde da držim govor, samo... sada mi se nekako čini da je pravi trenutak da zakopamo ratne sekire."

Keli je bila zatečena i nije znala šta da kaže.

Ef reče: „Ne moraš ništa da kažeš, samo..." „Ne", rekla je, „želim nešto da kažem. Oprosti. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je žao. Žao što je sve moralo ovako da ispadne. Zaista. Znam da to nikada nisi želeo. Znam da si želeo da ostanemo zajedno. Zbog Zaka." „Naravno." , Vidiš, ja to nisam mogla - nisam mogla. Efe, ti si iz mene isisavao život. A, ono drugo, to sam... pa želela sam da te povredim. Jesam. Priznajem. A to je bio

jedini način za koji sam znala.“ Duboko je izdahnuo. Najzad je priznala nešto što je on oduvek znao. Za njega to nije predstavljalo nikakvu pobedu. „Treba mi Zak, ti to dobro znaš. Z je... on je to što mi treba. Mislim da bez njega ni ja ne mogu da postojim. Nenormalno ili ne, tako stoje stvari. On je zamene sve... kao što si i ti nekada bio. “ Zastala je nakratko da oboje to prihvate. „Bez njega bih bila izgubljena, bila bih...“ Digla je ruke od trabunjanja.

Ef reče: „Bila bi kao ja."

To ju je zapanjilo. Stajali su i gledali jedno u drugo. „Slušaj", rekao je Ef, „preuzeću na sebe deo krivice. Za nas, za tebe i sebe.

Znani da nisam... što god da sam... najbolji čovek na svetu, nisam bio najidealniji muž. I sam sam kroz svašta prošao. A, što se Meta tiče, znani da sam rekao neke stvari..." „Jednom si ga nazvao mojim ’utešnim životom’".

Ef se trgnuo. „Znaš šta? Možda da sam i sam poslovođa u Sirsu, da imam posao koji je samo posao, a ne još jedan zahtevan brak... možda se ne bi osećala tako odbačenom. Izdanom. U tolikoj meri na... drugom mestu."

Tada su oboje nakratko zaćutali. Ef je shvatio kako hitnije stvari bacaju u potpuni zapećak one manje važne. Kako istinska borba revnosno sklanja u stranu lične probleme.

Keli je rekla: „Znam šta ćeš reći. Reći ćeš da je ovakav razgovor trebalo da povedemo pre mnogo godina." „Trebalo je", složio se s njom. „Ali, to nismo mogli. Ne bi se ništa promenilo.

Prvo smo morali da prođemo kroz sve ovo sranje. Veruj mi, dao bih sve na svetu da ne... da nisam morao da doživim nijedan sekund svega ovoga, ali - evo nas.

Sada se jedno prema drugom ophodimo kao stari poznanici." „Život se obično uopšte ne odvija onako kako mi to želimo."

Ef je klimnuo glavom. „Nakon onoga kroz šta su moji roditelji prošli, šta su meni sve priredili, oduvek sam sebi govorio da nikada, nikada, neću napraviti istu grešku." „Znam."

Stavio je poklopac na grlić flaše s mlekom. „Dakle, zaboravi šta je ko uradio.

Ono čemu sada treba da se okrenemo jeste da mu sve nadoknadimo." „Da.” Keli je klimnula glavom. Ef je klimnuo glavom. Protresao je mleko u flaši i osetio njegovu hladnoću na dlanu. „Isuse, kakav dan“, rekao je. Ponovo je pomislio na devojčicu u Taritaunu, onu koja se sa majkom držala za ruku na letu 753. Onu koja je bila Zakovih godina. „Znaš kako si mi uvek govorila da ukoliko nas nešto napadne, neka biološka opasnost, da ćeš se razvesti od mene ukoliko tebi prvoj ne kažem? Pa - za to je sada i previše kasno."

Prišla mu je bliže, čitajući mu sa lica. „Znam da si u nekakvoj nevolji." „Ovde se ne radi o meni. Hoću samo da me saslušaš, u redu, i da ne izgubiš prisebnost. Ovim gradom hara virus. To je nešto... neverovatno... kratko rečeno, nešto najgore što sam ikada video." „Najgore?" Pobledela je. „Da nije SARS?" Ef se skoro nasmešio od besmisla svega toga. Ludila. „Ono što tražim od tebe jeste da se spakuješ i zajedno sa Zakom otputuješ iz grada. Mislim i na Meta. Što je pre moguće - večeras, odmah sada - i to što dalje odavde. Daleko od nastanjenih mesta. Tvoji roditelji... znam kako se osećaš kada nešto od njih tražiš, ali oni još uvek imaju onu vikendicu u Vermontu, zar ne? Na vrhu onog brda?" „O čemu ti to pričaš?" „Idite tamo. Barem na nekoliko dana. Gledaj vesti, čekaj na moj poziv." „Čekaj", rekla je. „Ja sam bila ona paranoična u porodici, a ne ti. Ali... šta ću da radim sa časovima? A, Zakova škola?" Žmirnula je. „Zašto mi ne kažeš šta je u pitanju?" „Zato što tada nikada ne bi otišla. Imaj poverenja u mene, samo idi", rekao je. „Idi i moli se Bogu da nam pođe za rukom da to zaustavimo i da se sve brzo okonča." „Da se molim Bogu?", rekla je. „Sada me stvarno plašiš. A, šta ako ne uspete da to nešto zaustavite? I - šta ako se tebi nešto desi?"

Nije mogao da stoji tu sa njom i priča joj o nečemu u šta je i sam sumnjao. „Keli - moram da idem."

Pokušao je da krene, ali ona ga je zgrabila za ruku, pogledala ga u oči da se uveri da je u redu, a potom ga zagrlila. Ono što je trebalo da bude samo površan zagrljaj, simbol zakopanih sekira, pretvorilo se u nešto više, i na kraju ga je čvrsto stezala. „Oprosti mi“, prošaptala mu je na uvo, a onda spustila poljubac na njegov bockav neobrijan vrat.

Ulica Vestri, Trajbeka Eldrič Palmer je čekao sedeči na tvrdoj stolici na terasi na samom vrhu zgrade. Bila je noč. Jedino direktno svetlo dopiralo je sa gasne lampe postavljene u ćošku. Terasa se nalazila na vrhu pripojene zgrade, niže od okolnih. Pod je bio popločan kockastim keramičkim pločicama, starim i izbledelim od uticaja vremena.

Na severnom delu se nalazio visoki ciglani zid sa lukovima veličine vrata ukrašenih kovanim gvožđem. Na zidovima i nadstrešnicama sa obe strane nalazile su se pločice od izbrazdane terakote. Na levoj strani, kroz šire, ukrašene lukove, prostrana vrata su vodila u apartman. Iza Palmera, ispred južnog, helog betonskog

zida, nalazio se bezglavi kip žene u lepršavoj haljini, veoma oštećenih ramena i ruku. Njegovom kamenom osnovom gmizao je bršljan. Mada je prema severu i istoku bilo nekoliko viših zgrada, terasa je bila prilično skrovita, ušuškani krovni prostor na otvorenom kakav se samo poželeti može na Menhetnu.

Palmer je sedeo i osluškivao zvuke grada koji su dopirali sa ulica. Zvuke kojih uskoro neće biti. Da su samo oni dole to znali, više bi cenili ovu noč.

Svakodnevica života nedvosmisleno prerasta u dragocenost kada je suočena sa blizinom smrti. Palmer je ovo znao iz sopstvenog iskustva. Kao bolešljivo dete, neprestano je bio u opasnosti. Ponekad bi se ujutro budio zaprepašćen što je doživeo još jednu zoru. Većina ljudi ni ne zna šta znači kada sopstveno postojanje određujete jednim po jednim izlaskom sunca. Kako to izgleda kada vaš život zavisi od mašina. Dobro zdravlje je za mnoge predstavljalo samo urođenu činjenicu, a život sačinjen od nizova dana koje je trebalo tek protraćiti. Oni nikada nisu iskusili šta znači uvek osećati blizinu smrti. Taj lični osećaj krajnjeg mraka.

Uskoro će i Eldrič Palmer spoznati to njihovo blaženstvo. Beskrajan niz dana koji ga iščekuju. Uskoro će i na svojoj koži osetiti šta znači ne biti zabrinut za sutra, ili sutra za ono naredno sutra...

Nekakav povetarac je zalepršao među drvečem na terasi, od kojeg su biljke počele blago da podrhtavaju. Palmer, koji je sedeo kraj omanjeg stola ukrivo od ulaza u apartman, začuo je neko šuškanje. Nalik na mreškanje ruba nečije odore.

Crne halje.

Mislio sam da ne želiš da stupimo u kontakt pre kraja prve nedelje.

Glas - ujedno blizak i čudovišan - doprineo je tome da Palmer oseti mračnu jezu koja mu mili uz iskrivljenu kičmu. Da se Palmer nije namerno okrenuo od centralnog dela terase - kako iz poštovanja, tako i čistog ljudskog gnušanja - video bi da se Gospodareva usta uopšte nisu pomicala. Nije se začuo nikakav glas u noći.

Gospodar je komunicirao direktno putem uma.

Palmer je osetio prisustvo visoko iznad ramena, i zadržao je pogled na lučnim vratima apartmana. „Dobro došao u Njujork."

Ovo je zazvučalo kao dahtaj više nego što je on to želeo. Ništa vas ne može do te mere obeščovečiti kao jedan nečovek.

Kada Gospodar na to ništa nije odgovorio, Palmer je pokušao da se pribere. „Moram da priznam da se baš i ne slažem u vezi sa tim Bolivarom. Ne znam zašto si baš njega odabrao."

Ono što on jeste, meni ništa ne znači.

Palmer je istog trenutka uviđeo da je bio u pravu. Pa šta ako je Bolivar bio rok zvezda koja se šminkala? Palmer je razmišljao kao čovek, pretpostavljao je. „Zašto si njih četvoro ostavio pri svesti? To je stvorilo velike probleme."

Da li ti to sumnjaš u moje postupke?

Palmer je progutao pljuvačku. Tako uticajan u ovom životu, nikome podređen.

Ali, mada mu je osećaj ponizne pokornosti dosad bio tako stran, sada ga je prosto preplavio.

„Neko ti je na tragu", brzo je izgovorio Palmer. „Medicinski naučnik, istraživač zaraznih bolesti. Ovde, u Njujorku."

Od kakvog je za mene značaja jedan čovek? „On je - njegovo ime je doktor Efraim Gudveder - stručnjak za kontrolu masovnih zaraza."

Vi, čuveni mali majmuni. Vaš soj je masovna zaraza - ne moj. „Taj Gudveder ima nekog savetodavca. Čoveka koji zna mnogo toga o tvojoj vrsti. On je upoznat sa mnogim stvarima, kao i sa biološkim karakteristikama tvog soja. Policija ga traži, ali ja smatram da treba primeniti mnogo drastičnije mere.

Veruj da će to predstavljati razliku između brze i neprikosnovene pobede i otegnute borbe. Mnoge su bitke koje nas očekuju, kako na ljudskom frontu, tako i na onom drugom..."

Ja ću pobediti.

Kada je to bilo u pitanju, Palmer nije imao nikakvih sumnji. „Da, naravno."

Palmer je starca želeo samo za sebe. Želeo je da utvrdi njegov identitet pre nego što prenese bilo kakve informacije Gospodaru. Veoma se trudio da ne razmišlja o njemu - znajući da se misli moraju zaštititi u prisustvu Gospodara...

Ja sam se ranije susreo sa tim starcem. U vreme kada on nije bio tako star.

Palmer se ohladio od iznenadnog poraza. „Imaj na umu da mi je trebalo mnogo vremena da te pronađem. Potraga za tobom me je odvela na sve četiri strane sveta, a bilo je i mnogih ćorsokaka i prepreka - mnogih ljudi sa kojima sam morao da se izborim. On je bio jedan od njih." Pokušao je glatko da promeni temu razgovora, ali zamagljivalo mu se u glavi. Biti u prisustvu Gospodara bilo je kao da ste ulje u prisustvu zapaljenog fitilja.

Pronaći ću tog Gudvedera. I, postaraću se za njega.

Palmer je već pripremio papire u kojima su se nalazile sve informacije vezane za epidemiologa CKB-a. Izvukao je papire iz džepa svoje jakne i spustio ih na sto. „Sve je zapisano ovde, Gospodaru. Podaci o njegovoj porodici, njegovim kolegama..."

Začulo se neko kratkotrajno struganje duž vrha stone ploče, papiri su bili preuzeti. Palmer je pogledao postrance i samo je na tren ugledao ruku. Središnji prst, iskrivljen i oštrog nokta, bio je duži i deblji od ostalih.

Palmer reče: „Sada nam je potrebno samo nekoliko dana."

Neka vrsta gužve začula se u rezidenciji rok zvezde, nedovršenim zgradamabliznakinjama pored kojih je Palmer, nažalost, morao da prođe da bi dospeo na svoju terasu. Uopšte mu se nije dopadao jedini dovršeni deo građevine, apartman na vrhu, upadljivo nakinđuren i smrdljiv od primalne pohote. Palmer, zapravo, nikada nije spavao sa ženom. Kada je bio mlađi, to nije činio zbog bolesti, kao i pridikovanja dveju tetaka koje su ga odgajile. Kada je bio stariji, to je preraslo u njegov izbor. S vremenom je shvatio da čistoću svoje smrtnosti ne treba da zagađuje telesnom pohotom.

Gužva i dreka koja je dopirala iznutra, postajala je sve glasnija.

Nedvosmisleno je upućivala na nasilje.

Tvoj čovek je u nevolji.

Palmer se uspravio u stolici. Gospodin Ficvilijam se nalazio unutra. Palmer mu je izričito zabranio da se približava terasi. „Rekao si da je njegova bezbednost ovde garantovana.“ Palmer je začuo trčeće korake. Čuo je roptanje. Ljudski uzvik. „Zaustavi ih", rekao je Palmer.

Gospodarev glas je kao i uvek bio beživotan i nimalo uzrujan.

Nije on onaj koga oni žele.

Palmer se pridigao u panici. Da li je to Gospodar mislio na njega - da je on taj koga oni traže? Da ovo nije bila neka klopka? „Uspostavili smo dogovor!“ Dokle god on meni odgovara.

Palmer je začuo još jedan povik, sasvim blizu - koji su ubrzo propratila dva pucnja. Potom su se jedna unutrašnja lučna vrata naglo otvorila ka unutra, a ukrašena gvozdena kapija se raširila ka spolja. Gospodin Ficvilijam, bivši marinac od sto dvadeset kilograma obučen u savil rou odelo, utrčao je unutra sa pištoljem u desnoj ruci, očiju razrogačenih od muke. „Gospodine, evo ih odmah iza mene..."

Tek tada mu je pogled skrajnuo sa Palmerovog lica na neverovatno visoku figuru koja je stajala iza njega. Gospodin Ficvilijam je ispustio pištolj koji je zazveketao na pločicama. Lice gospodina Ficvilijama je prebledelo i samo se nakratko zaklatio kao da je bio privezan nekakvom žicom, a onda se stropoštao na kolena.

Iza njega su se pojavili preobraženi. Vampiri odeveni u raznolike stilove, od poslovnih odela, gotskih krpa do ležerne odeće paparaca. Svi su smrdeli i bili prljavi nakon boravka u zemlji. Pohitali su na terasu kao stvorenja prizvana zviždukom nečije nečujne pištaljke.

Predvodio ih je niko drugi do Bolivar, mršavi skoro ćelav, obučen u crni ogrtač. Kao novorođeni vampir prve generacije, razvio se više od ostalih. Njegova koža je posedovala beskrvnu boju alabastera koja je skoro svetlucala, dok su mu oči izgledale kao dva mrtva meseca.

Iza njega je stajala njegova obožavateljka koju je gospođin Ficvilijam u panici upucao u lice. Jagodična kost joj je bila naskroz otvorena, sve do naherenog uva. Smejuljila se zaslepljujućim, ali polovičnim osmehom.

Ostali su se rasporedili napolju, u novoj noći, uzbuđeni prisustvom svog Gospodara. Zastali su, gledajući ga sa strahopoštovanjem koje im je izviralo iz crnog pogleda.

Deco.

Na Palmera - koji je stajao odmah ispred njih, između njih i Gospodara - niko nije obraćao pažnju. Moć Gospodarevog prisustva držala ih je u poslušnosti.

Okupili su se oko njega nalik na primitivno pleme oko svetilišta.

Gospodin Ficvilijam je ostao da kleči kao gromom pogođen.

Gospodar je govorio na takav način da je Palmer verovao da se samo njemu

obraća.

Doveo si me ovoliko daleko. Zar nećeš da me pogledaš?

Palmer je jednom ranije video Gospodara, u mračnom podrumu na drugom kontinentu. Nejasno, a opet - dovoljno jasno. Ta slika ga nikada nije napustila.

Sada nije bilo načina da to izbegne. Palmer je zaklopio oči da prikupi hrabrost, a onda ih je otvorio i naterao sebe da se okrene. To je učinio kao da je rizikovao da oslepi gledanjem u sunce.

Njegov pogled se uzdigao sa Gospodarevih grudi do... ... njegovog lica.

Užas. I sjaj.

Opako. I veličanstveno.

Divlje. I sveto.

Neprirodna strahota je preobrazila Palmerovo lice u masku strave, čiji se jedan ugao naposletku iskrivio u slavodobitni osmeh stisnutih zuba.

Uzvišeni užas.

Lik Gospodara.

Ulica Kelton, Vudsajd, Kvins Keli je brzo otkoračala preko dnevne sobe sa čistim odelom i baterijama u rukama. Prošla je pored Meta i Zaka koji su stajali i gledali vesti. „Idemo", rekla je Keli, spuštajući hrpu u platnenu torbu na stolici.

Met se okrenuo ka njoj sa osmehom na licu, ali Keli to nije zanimalo. „Ma, hajde. Dušo.“ „Zar me ti uopšte nisi slušao?" „Jesam. Strpljivo." Ustao je sa stolice. „Slušaj, Kel, tvoj bivši muž ti ponovo to radi. Opet mu je pošlo za rukom da napravi haos u našem srećnom, domaćinskom životu. Kako to ne vidiš? Da je ovo stvarno nešto toliko ozbiljno - vlada bi nam nešto već saopštila." „Oh. Da, naravno. Političari nikada ne lažu." Žustro je otkoračala do prednjeg plakara i izvadila kofere. Keli je imala i „torbu za hitne slučajeve", kako su im i savetovali njujorški čelnici Službe za hitne slučajeve, u slučaju brze evakuacije.

Bila je to čvrsta platnena torba u kojoj su se nalazili flaširana voda, proteinski krekeri, grundig AM/FM kratkotalasni radio, baterijska lampa, prva pomoć, sto dolara u gotovini, kao i kopije svih važnih dokumenata u vodootpornoj fascikli. „Radiš upravo ono što on želi", nastavio je Met, koračajući za njom. „Zar ne shvataš? On te poznaje. Tačno zna na koje se dugme pališ. To je i razlog što vas dvoje niste mogli da opstanete zajedno."

Keli je posegnula ka dnu plakara, odbacujući usput dva stara teniska reketa,

udarajući Meta u noge što tako priča pred Zakom. „Nije tačno. Ja mu verujem." „Za njim je raspisana poternica, Kel. On je doživeo nekakav nervni slom, potpuni kolaps sistema. Svi ti takozvani genijalci su u osnovi veoma krhki. Kao oni suncokreti koje neprestano pokušavaš da uzgajaš duž zadnje ograde - imaju i previše velike glave pa kolabiraju pod sopstvenom težinom." Keli je zafrljačila zimsku čizmu ka njegovoj cevanici, ali je ovog puta uspeo da izbegne udarac. „Sve ovo ima veze sa tobom, i ništa drugo. On je patološki tip. Ne odustaje. Sve ovo radi da bi te zadržao uz sebe."

Zastala je, okrećući se na sve četiri i zurila u njega između donjih delova kaputa. „Zar ti zaista nemaš ni trunku osećaja?" „Muškarci ne vole da gube. Oni se ne predaju."

Izvukla se unatraške, izvlačeći sa sobom veliku torbu. „Da li je to razlog što sada nećeš da kreneš?" „Neću da krenem jer moram da idem na posao. Da smatram da pomoću tog kraj-je-sveta-opravdanja, o kojem raspreda tvoj budalasti muž, mogu da izbegnem. ovaj od igle-do-lokomotive popis - veruj mi da bih ga izbegao. Ali, u stvarnom svetu, ako se ne pojaviš na poslu, dobijaš otkaz."

Okrenula se, pobesnela zbog njegove upornosti. „Ef je rekao da idemo.

Nikada se ranije nije tako ponašao, nikada nije tako nešto izjavljivao. Ovo je stvarno.“ „To je histerija pomračenja, o tome su govorili na televiziji. Ljudi pošandrcaju. Da sam planirao da šmugnem iz Njujorka zbog sveg ludila, to bih već odavno učinio." Met je posegnuo za njenim ramenom. Prvo ga je odgurnula, a onda mu dopustila da je nakratko drži. „Svejedno, zemlja nastavlja da se okreće, zar ne?

Za one među nama koji imaju pravi posao. Pa, zar ćeš ti tek tako ostaviti svoj razred na cedilu?"

Potrebe njenih učenika bile su joj važne, ali svako joj je bio i sve joj je bilo manje važno od Zaka. „Možda će škole prestati da rade nekoliko dana. Kada malo vratim film unazad, danas je bilo poprilično neobjašnjivih izostanaka..." „U pitanju su deca, Kel. Grip." „Zapravo, mislim da je u pitanju pomračenje", ubacio se Zak preko sobe. „Fred Falin mi je to rekao u školi. Svi oni koji su gledali u sunce bez zaštitnih naočara. Proključao im je mozak."

Keli upita: „Kakva je to tvoja fascinacija zombijima?" „Oni su tamo negde", rekao je. „Moramo da budemo spremni. Mogu da se kladim da ne znate dve najvažnije stvari koje morate da znate u slučaju invazije zombija?"

Keli nije obraćala pažnju na njega. Met reče: „Odustajem." „Mačeta i helikopter." „Mačeta, a?“, Met je zavrteo glavom. „Ja bih radije u tom slučaju kod sebe imao sačmaricu." „Greška", rekao je Zak. „Mačetu ne moraš da puniš."

Met se složio sa njim i okrenuo ka Keli. „Taj momak, Fred Falin, stvarno mnogo toga zna." „Momci, pun mi je kofer!" Baš i nije navikla da je obojica zafrkavaju. U bilo kojem drugom trenutku bi možda i bila srečna da vidi da se Met i Zak tako dopunjuju. „Zak, govoriš gluposti. Ovo je virus, i to je nešto stvarno. Moramo da odemo odavde."

Met je samo stajao dok je Keli prenosila prazne kofere do mesta na kojem su se nalazile i druge putne torbe. „Kel, opusti se. Okej?“ Izvukao je ključeve od automobila iz džepa i počeo da ih okreće oko prsta. „Napravi kupku, lezi u kadu, presaberi se. Molim te, budi razumna. Razmisli malo o ’insajderskim’ informacijama koje si dobila." Otišao je do ulaznih vrata. „Nazvaću te kasnije da vidim kako si.“ Izašao je. Keli je stajala i gledala u zatvorena vrata.

Zak joj je prišao sa glavom blago naherenom na jednu stranu, na isti onaj način na koji je to radio kada bi postavljao pitanja kao što su ’šta je smrt?’ ili ’zašto se neki muškarci drže za ruke?’. „Šta ti je tata rekao?" „Samo je... on nam želi samo najbolje."

Keli je protrljala čelo tako da je zaklonila oči. Da li bi i Zaka trebalo da optereti? Da li jednostavno treba da spakuje Zaka i zajedno sa njim ode odavde, bez Meta, slepo verujući u Efove reči? Da li treba to da uradi? A, ako je verovala Efu, zar nije imala moralnu obavezu da i druge ljude upozori na opasnost?"

Pas Hajnsonovih je počeo da laje u susednoj kući. To nije bilo njegovo uobičajeno besno kevtanje, već glasno cviljenje, kao da je bio preplašen. To je bilo sasvim dovoljno da se Keli uputi u zadnju dnevnu sobu, svu u staklu, gde je uočila da se spoljašnje svetlo iznad zadnjeg trema, koje se aktivira na pokret upalilo.

Stajala je prekrštenih ruku, posmatrajući dvorište u potrazi za nekakvim pokretom. Sve je izgledalo mirno. Međutim, pas se i dalje nije smirivao, sve dok gospođa Hajnson nije izašla i uvukla ga u kuću, gde je i dalje nastavio da laje. „Mama?"

Keli je poskočila, preplašena sinovljevim dodirom, potpuno gubeći prisebnost. „Jesi li dobro?", upitao je Zak. „Mrzim ovo", rekla je, odvođeći ga nazad u dnevnu sobu. „Jednostavno ne mogu da podnesem."

Spakovaće stvari. Svoje, Zakove i Metove.

I, posmatraće.

I, čekaće.

Bronksvil

Trideset minuta vožnje severno od Menhetna, Rodžer Las je sedeo ukucavajući nešto u svoj i-telefon u baru opremljenom hrastovinom u kantri-klubu „Šivanoj", dok je čekao da mu pristigne martini. Vozaču je rekao da ga odveze u klub, a ne pravo kući. Trebalo mu je malo vremena da odahne. Ako je Džoan bila bolesna, kao što ga je dadilja obavestila ostavljajući mu poruku na sekretarici, onda su deca do sada verovatno već pošizela, i sasvim je očekivano da ga kod kuće čeka pravi haos. Imao je dobar razlog da odloži povratak, to jest da produži svoj poslovni put za još sat, dva.

Sala za ručavanje, okrenuta ka igralištu za golf, bila je potpuno prazna u vreme večere. Kelner je pristigao sa njegovim martinijem sa tri maslinke na poslužavniku prekrivenom belom pamučnom salvetom. To nije bio kelner koji je Rodžera obično usluživao. Ovaj je bio Meksikanac, kao oni momci koji ispred kluba parkiraju automobile. Košulja mu je pozadi bila izvučena iz pantalona, i nije nosio kaiš. Nokti su mu bili prljavi. Prva stvar kojom će se Rodžer izjutra pozabaviti biće da porazgovara o tome sa menadžerom kluba. „Evo ih“, rekao je Rodžer kada je ugledao masline koje su potonule na dno koktelske čaše u obliku slova V, nalik na malene očne jabučice u rasolu. „Zašto večeras nema nigde nikoga?", upitao je svojim prepoznatljivim gromoglasnim tonom. „Da nije neki bankarski praznik? Da nisu zatvorili berzu? Umro predsednik?"

Sleganje ramenima. „Gde su zaposleni?"

Zavrteo je glavom. Rodžer je tek sada uočio da je čovek bio prestrašen.

Potom ga je Rodžer prepoznao. Uniforma barmena omela ga je da ga se odmah priseti. „Ti ovde radiš kao baštovan, zar ne? Obično sređuješ zelene površine."

Baštovan u uniformi barmena nervozno je klimnuo glavom i odgegao se do glavnog foajea.

Baš čudno. Rodžer je pridigao čašu sa martinijem i pogledao oko sebe. Nije bilo nikog kome bi nazdravio ili kome bi makar klimnuo glavom, sa kim bi mogao da razmeni reč-dve o politici. Pošto ga niko nije gledao, Rodžer Las je srknuo koktel, ispivši pola sadržaja u samo dva moćna gutljaja. Dobro mu je zagrejao utrobu, a on je blago zamrmljao, sasvim zadovoljan. Uhvatio je jednu maslinu, pustio je da se iscedi na ivici čaše pre nego što ju je ubacio u usta, vrteći je nakratko po ustima pre nego što ju je zagrizao.

Televizor, ugrađen u drvo iznad barskog ogledala, sasvim utišanog tona, prikazivao je kadrove sa nekakve konferencije za štampu. Ugledao je gradonačelnika i nekoliko gradskih zvaničnika sa zabrinutim licima. A onda snimak aviona Ridžis era, let 753, na stazi aerodroma DŽFK. Tišina u klubu ga je nagnala da se okrene oko sebe. Gde su, do đavola, svi nestali?

Nešto ovde debelo nije bilo u redu. Nešto se događalo, a Rodžer Las nije bio upućen u to.

Uzeo je još jedan brz gutljaj martinija - onda još jedan - a zatim je spustio

čašu i ustao. Prošetao se do prednjeg dela kluba, provirivši u gostionicu sa bočne strane - i ona je bila prazna. Vrata kuhinje su se nalazila odmah sa strane gostionice, bila su postavljena i imala su prozorče u gornjem delu. Rodžer je provirio kroz njega i video da je barmen-baštovan bio sasvim sam, pušio je i sebi pržio šniclu.

Rodžer je izašao kroz prednja vrata gde je ostavio prtljag. Nije bilo poslužitelja koji bi se pobrinuli da mu pozovu taksi, pa je posegnuo za telefonom, prošvrljao internetom i pronašao najbližu taksi službu koju je potom i pozvao.

Dok je čekao pod jarko osvetljenom nadstrešnicom poduprtom stubovima i dok mu je ukus martinija stvarao kiselinu u ustima, Rodžer Las je začuo vrisak.

Usamljen, prodoran vrisak, urlik u noći, nedaleko odatle. S bronksvilske strane, pre nego iz pravca planine Vernon. Možda je dopro sa samog terena za golf.

Rodžer je čekao ne pomerivši se s mesta. Nije ni disao. Samo je osluškivao, iščekujući još.

Ono što ga je uplašilo više od vriska bila je tišina koja je usledila nakon toga.

Taksi je pristigao i zaustavio se pred njim. Vozač je bio sredovečan čovek, odnekud iz srednje Evrope, i nosio je olovku zadenutu za uvo. Sa smeškom na licu je ubacio Rodžerove stvari u prtljažnik, i krenuše.

Na dugačkom, privatnom putu iz kluba, Rodžer je pogledao ka terenu i učinilo mu se da je tamo video nekog kako hoda preko otvorenog prostora na mesečini.

Njegov dom se nalazio na tri minuta vožnje odatle. Na putu nisu susreli nijedan drugi auto, dok su kuće pored kojih su prolazili sve doreda bile u mraku.

Kada su skrenuli u Midland, Rodžer je ugledao pešaka na trotoaru - začuđujući prizor tokom noći, naročito ako taj neko nije šetao psa. Bio je to Hal Četfild, jedan od njegovih starijih suseda, jedan od dvojice članova kluba koji je Rodžera preporučio za članstvo u „Sivanoju", kada su se Rodžer i Džoan tek doselili u Bronksvil. Hal je hodao nekako nezgrapno, ruku mlitavo oklembešenih niz telo. Bio je obučen u raskriljeni bademantil, sa majicom i boksericama ispod.

Hal se okrenuo i gledao u taksi dok je prolazio. Rodžer mu je mahnuo. Kada se okrenuo da vidi da li ga je Hal prepoznao, video je da Hal ukočenih nogu trči za automobilom. Šezdesetogođišnjak sa bademantilom koji se vijori za njim kao neki ogrtač i trči za taksijem posred ulice u Bronksvilu.

Rodžer se okrenuo da vidi da li je i taksista to video, ali je čovek nešto škrabao na maloj tabli za pisanje i istovremeno vozio. „Hej“, rekao je Rodžer. „Imate li ikakvu ideju o tome šta se ovde dešava?" „Da“, odgovorio je taksista sa smeškom i klimanjem glave. Nije imao pojma šta ga je Rodžer pitao.

Još dve krivine i pristigoše do Rodžerove kuće. Taksista je otvorio prtljažnik i iskočio iz auta, dok ga je Rodžer već dočekao sa zadnje strane automobila. Ulica je bila tiha, a Rodžerova kuća mračna kao i ostale. „Znate šta? Molim vas, sačekajte me ovde. Čekajte." Rodžer je pokazao na kaldrmisan ivičnjak. „Možete li da me sačekate?"

„Platite."

Rodžer je klimnuo glavom. Ni sam nije bio siguran zašto je želeo da ga ovaj sačeka. U svakom slučaju, imalo je neke veze sa osećanjem nekakve čudnovate usamljenosti. „Imam keš u kući. Sačekajte. Okej?"

Rodžer je ostavio prtljag u vešernici sa bočne strane kuće, a potom je otišao do kuhinje, uzvikujući: „Halo!“ Posegnuo je za prekidačem za svetlo, ali ono se nije upalilo kada ga je pritisnuo.

Video je da zeleno dugme na mikrotalasnoj pećnici svetli - dakle, struje je bilo. Opipavao je put ispred sebe do kuhinjskog radnog pulta, tapkajući rukom da pronađe treću fioku u kojoj je potražio baterijsku lampu. Osetio je miris truleži, oporiji od ostataka hrane koji trule u smeću, što ga je dodatno zaplašilo i nagnalo da požuri. Zgrabio je baterijsku lampu i uključio je.

Svetlosnim snopom je prošetao kuhinjom i video središnji radni pult sa sudoperom, iza njega veliki sto, duplu rernu. „Halo!“, ponovo je uzviknuo dok ga je strah u glasu posramljivao, ali istovremeno i nagonio da požuri. Ugledao je tamne mrlje na staklenim prednjim delovima kuhinjskih elemenata i uperio svetlo na nešto što je na prvi pogled ličilo na posledice tuče u kojoj su uveliko učestvovali kečap i majonez. Taj nered ga je razbesneo. Tada je ugledao i preturene stolice i prljave otiske stopala (stopala?) na granitnom pultu nasred kuhinje.

Gde je bila njihova domaćica, gospođa Gild? Gde je bila Džoan? Rodžer se približio i uperio svetlost direktno u stakleni prednji deo kuhinjskog elementa. Što se bele materije tiče, nije znao šta da misli - ali ona crvena zasigurno nije bila kečap. Nije bio sasvim siguran... ali pomislio je da bi to mogla da bude krv.

Video je kako se nešto pomerilo u odrazu na staklu te se hitro okrenuo i uperio svetlo u tom pravcu. Zadnje stepenište iza njega bilo je prazno. Tada je shvatio da je sam pomerio vrata kuhinjskog elementa. Uopšte mu se nije svidelo što je počeo da uobražava, pa je zato potrčao uz stepenice proveravajući svaku sobu. „Kini?

Odri?“ U Džoaninoj radnoj sobi je pronašao beleške koje su se ticale leta Ridžis era. Neka vrsta hronologije, mada joj se rukopis pogoršao u poslednjih nekoliko nerazgovetnih rečenica. Poslednja reč, ispisana u donjem desnom uglu glasila je: „hmmmmmmm“.

U spavaćoj sobi su čaršavi bili svučeni na pod, a u kupatilu je u klozetskoj šolji plutalo nešto što mu se učinilo kao zgrušan sadržaj povraćanja star nekoliko dana. Pridigao je peškir sa poda, raširio ga i ugledao tamne ugruške krvi, kao da je frotir bio korišćen kao maramica za iskašljavanje.

Potrčao je nazad niz prednje stepenice. Podigao je telefon na zidu kuhinje i okrenuo 911. Zazvonilo je jedanput pre nego što se uključila sekretarica koja ga je zamolila da sačeka. Prekinuo je vezu i ponovo pozvao. Jedna zvonjava i ponovo isti nasnimljen glas.

Spustio je telefon sa uva kada je začuo udarac u podrumu. Naglo je otvorio vrata i baš kada je hteo da se oglasi u tami, nešto ga je zaustavilo. Osluškivao je, i čuo... nešto.

Neko je hodao vukući noge. To nije bio samo par nogu. Zvuk je dopirao sa polovine stepeništa gde su se stepenice uvijale za devedeset stepeni. „Džoan?“, izgovorio je. „Kini? Odri?“ Međutim, već je bežao unatraške. Saplitao se, padao, udario o ragastov, a onda se zateturao kroz kuhinju, prošao pored mrljotina na zidu i uleteo u vešernicu.

Njegova jedina misao bila je da pobegne odatle.

Izleteo je kroz vrata na prilazni put, potrčao na ulicu i povikao taksisti koji je sedeo za volanom, onom čoveku koji nije razumeo engleski. Rodžer je otvorio zadnja vrata i uskočio unutra. „Zaključajte vrata! Zaključajte vrata!"

Taksista je okrenuo glavu. „Da. Osam dolara i trideset centi." „Zaključajte ta prokleta vrata!"

Rodžer je pogledao na prilazni put. Tri stranca, dve žene i čovek, izašli su kroz njegovu vešernicu i uputili se ka njima preko travnjaka. „Kreni! Kreni! Vozi!"

Taksista je rukom tapkao po taksimetru koji se nalazio između prednjeg i zadnjeg sedišta. „Vi platiti, ja krene."

Sada ih je bilo četvoro. Rodžer je gledao, zabezeknut, dok je jedan njemu poznat čovek sa pocepanom majicom gurnuo ostale u stranu da bi se prvi domogao taksija. Bio je to Franko, njihov baštovan. Pogledao je kroz prozor na zadnjim vratima u Rodžera, buljavim očima koje su bile blede u središtu ali crvene po rubovima, nalik na venac drečavocrvenog ludila. Otvorio je usta kao da je imao nameru da zariče na Rodžera - a onda se pojavila ona stvar i hitnula u prozor prilično jako, tačno na mestu gde se nalazilo Rodžerovo lice, a onda se povukla.

Rodžer je piljio. Šta sam to, do đavola, upravo video?

Ponovo se dogodilo. Rodžer je razumeo - na najprimitivnijem nivou, duboko ispod mnogih slojeva straha, panike, ludila - da Franko, ili to stvorenje koje je nekada bilo Franko, nije znalo ili je zaboravilo, ili je pogrešno procenilo, svojstva stakla. Činilo se da je zbunjen providnošću tog čvrstog materijala. „Vozi!“, zavrištao je Rodžer. „Vozi!“ Dvoje je već stajalo opasno blizu prednje strane taksija. Muškarac i žena.

Farovi su im osvetljavali stomake. Sada ih je ukupno bilo sedam ili osam, svuda oko njih, dok su drugi pristizali iz susednih kuća.

Vozač je povikao nešto na svom jeziku, ne prestajući da trubi. „Vozi!“, zavrištao je Rodžer.

Umesto toga, vozač je posegnuo za nečim na podu. Izvukao je nekakvu torbicu veličine nesesera i otvorio rajsferšlus. Iz torbe su se prosule neke čokoladice, pre nego što je dohvatio majušni, srebrni revolver. Zamahao je oružjem pred vetrobranom i počeo da se dere od straha.

Frankov jezik je istraživao staklo na prozoru. Samo što taj jezik uopšte nije bio jezik.

Vozač je naglo otvorio vrata. Rodžer je kroz pregradno staklo uzviknuo:

„Ne!“ Ali, taksista je već izašao. Zapucao je iza vrata, pucajući revolverom uz trzaj zgloba, kao da je iz njega izbacivao metke. Pucao je ponovo i ponovo, dok se par ispred automobila nije presamitio, upucan malokalibarskim mecima, ali nije padao na zemlju.

Vozač je ispalio još dva divljačka pucnja i jedan od njih je pogodio jednog muškarca u glavu. Glava mu je odletela unazad i on se srušio na zemlju.

A onda je vozača zgrabio neki drugi čovek otpozadi. Bio je to Hal Četfild, Rođžerov komšija, sa plavim bademantilom koji mu se oklembesio sa ramena. „Ne!“, povikao je Rodžer, ali je bilo i previše kasno.

Hal je odgurnuo vozača na put. Ona stvar je izletela iz njegovih usta i zarila se u vozačev vrat. Rodžer je kroz prozor posmatrao vozača koji je urlikao.

Neko drugi se pridigao i stao pred farove. Ne, nije bio neko drugi, već isti onaj čovek koji je bio upucan u glavu. Iz rane mu je curilo nešto belo i lilo niz bočnu stranu lica. Naslonio se na auto, ali je i dalje prilazio.

Rodžer je želeo da pobegne, ali bio je zatočen. Na desnoj strani, iza baštovana Franka, Rodžer je ugledao čoveka u smeđoj košulji i šortsu kako izlazi iz garaže susedne kuće sa lopatom na ramenu, kao što bejzbol igrači nose svoju bejzbol palicu. Čovek sa ranom u glavi uvukao se kroz vozačeva vrata na prednje sedište.

Kroz plastičnu pregradu je pogledao u Rodžera. Prednja, desna strana glave mu se uzdigla kao neki čuperak od mesa. Bela masa mu se kao glazura prevukla preko obraza i vilice.

Rodžer se okrenuo upravo u trenutku kada je onaj čovek zavitlao lopatom.

Udarila je o zadnji prozor, ostavljajući dugačku naprslinu na jakom staklu. Svetio sa uličnih lampi je treperilo kroz pukotine nalik na paukovu mrežu.

Rodžer je čuo kako plastična pregrada škripi. Čovek sa ranom na glavi izbacio je jezik koji je sada pokušavao da ubaci kroz klizim pregradu gde se ostavljao novac, a koja je podsećala na nekakvu pepeljaru. Mesnati vrh jezika se izmigoljio, istezao, skoro da je njuškao vazduh u pokušaju da prodre do Rodžera.

Vrišteći, Rodžer je šutnuo kliznu pregradu i s treskom je zaklopio. Čovek spreda je ispustio nečovečni jauk i odsečen vrh njegovog... što god da je bilo, pao je pravo Rodžeru u krilo. Rodžer ga je odbacio, dok je s druge strane plastične pregrade tip posvuda bljuvao nešto belo, potpuno pomahnitao ili od bola ili od čistog zaprepašćenja zbog ovakve kastracije.

Bang! Još jedan udarac lopatom o zadnje staklo iza Rodžerove glave. Ojačano staklo je prskalo i savijalo se, ali nije se polomilo.

Dam-dam-dam. Bili su to koraci koji su ostavljali za sobom kratere po krovu automobila. Četvoro njih je bilo na ivičnjaku, troje na ulici, a više njih je dolazilo spreda.

Rodžer je pogledao iza sebe i video da se pomahnitali čovek pripremao da ponovo zamahne lopatom na polomljeni prozor. Sad ili nikad.

Rodžer je posegnuo za kvakom vrata koja su izlazila na ulicu, šutnuo ih je što

je jače mogao i otvorio. Lopata je udarila u stražnji prozor koji se sada polomio i raspršio u paramparčad. Sečivo lopate je zamalo promašilo Rodžerovu glavu kada je isklizavao iz auta na ulicu. Neko ga je - bio je to Hal Četfild, sa očima koje su sjajile crvenim - zgrabio za ruku i zavrteo. Međutim, Rodžer je iskliznuo iz sakoa kao zmija koja skida svoj svlak i nastavio da beži, trčeći uz ulicu i ne okrećući se sve dok nije pristigao do ugla.

Neki su ćopali i gegali se, dok su drugi bili brži, spretniji, koordinisanijih pokreta. Neki od njih su bili stari, a troje su bili nakežena deca. Njegovi susedi i prijatelji. Lica koja je prepoznao sa železničke stanice, sa rođendanskih proslava, iz crkve.

Svi su jurili sa jednim ciljem - da ga se dočepaju.

Fletbuš, Bruklin Ef je pritisnuo zvono na kući porodice Barbur. Ulica je bila tiha, mada je bilo znakova života u ostalim domovima, televizijskog odsjaja, kesa sa smećem na ćoškovima. Stajao je sa luma-lampom u ruci i Setrakijanovim prepravljenim pištoljem za eksere koji mu je visio sa kaiša prebačenim preko ramena.

Nora je stajala iza njega, u podnožju ciglanili stepenica, pridržavajući svoju luma-lampu. Setrakijan je poneo opremu koju je sada držao u ruci - srebrnu glavu koja se sjajila na mesečini.

Dvaput je pozvonio, ali niko se nije odazvao. Nisu ni očekivali da se neko pojavi. Ef je pokušao da okrene kvaku da bi proverio mogu li da uđu na ta vrata pre nego što krene u potragu za nekim drugim ulazom u kuću - i ona se okrenu.

Vrata su se otvorila.

Ef je prvi ušao, paleći svetlo. Dnevna soba je izgledala normalno, uobičajen nameštaj i gomila ukrasnih jastuka.

Oglasio se jednim „halo“, dok su ostali ušli za njim. Baš je čudno kako tek tako ulazi u tuđu kuću. Ef je uvideo da obazrivo korača po tepihu, nalik na lopova ili ubicu. I dalje je želeo da veruje da je iscelitelj, ali, kako je vreme prolazilo, to je sve ređe potvrđivao na delu.

Nora je počela da se penje uz stepenice. Setrakijan je krenuo za Efom u kuhinju. Ef upita: „Šta mislite da ćemo ovde pronaći? Rekli ste da su preživeli samo radi zabave. „Rekao sam da su poslužili toj svrsi. Ne znam, možda je to bila Gospodareva namera. Verovatno samo to. Ili, možda, postoji neka posebna veza sa Gospodarem.

U svakom slučaju, odnekud moramo da krenemo. Ovi preživeli su naš jedini trag.“ U sudoperi su našli zdelu i kašiku. Na stolu je stajala otvorena Biblija, ispunjena mnogobrojnim crkvenim razglednicama i fotografijama. Biblija je bila

otvorena kod poslednjeg poglavlja. Jedan pasus je drhtavom rukom bio podvučen neravnom crvenom linijom. Bilo je to Otkrovenje 11.7-8: „...zver koja izlazi iz bezdana ratovaće protiv njih, i pobediće ih, i ubiće ih. I njihova telesa ležaće na ulici velikog grada, koji se u duhovnom smislu zove Sodom...“ 19 Kraj otvorene Biblije, nalik na instrumente postavljene na oltaru, nalazili su se krst i malena staklena flaša za koju je Ef pretpostavio da sadrži svetu vodicu.

Setrakijan je klimnuo glavom prepoznavši verske elemente. „Ništa pametnije od izolir-trake i antibiotika", izjavio je. „I ništa korisnije."

Krenuli su dalje ka sobi u zadnjem delu kuće. Ef reče: „Mora da ga je supruga prikrivala. Zašto ne bi zvala lekara?"

Pretražili su jedan orman, dok je Setrakijan udarao zidove donjim delom svog alata. „Nauka je mnogo napredovala za mog života, ali i dalje stoji da treba da proizvede aparat koji će moći da nam otkrije šta se odigrava u jednom braku između muškarca i žene.“ Zatvorili su orman. Ef je shvatio da više nema nijednih vrata koja nisu otvorili. „Ovde nema podruma?"

Setrakijan je odmahnuo glavom. „Istraživanje prostora na kojem se puzi mnogo je, mnogo gore." „Ovde!" Bila je to Nora koja ih je pozivala sa sprata. U glasu joj se osećala hitnost.

En-Mari Barbur je bila presamićena u sedečem položaju na podu, između noćnog stočića i kreveta. Bila je mrtva. Između njenih nogu se nalazilo zidno ogledalo koje je razbila na podu. Odabrala je najduže i , najoštrije parče stakla da iseče vene na levoj ruci. Sečenje vena je jedan od najmanje efikasnih metoda samoubistva, gde se uspeh ostvaruje u manje od pet odsto slučajeva. To je spora smrt, s obzirom na uzan donji deo ruke, kao i činjenicu da je moguće napraviti rez samo na jednom zglobu - dubok rez seče nerve, tako da onesposobljava ruku. Ono je isto tako veoma bolno, i, kao takvo, ono je uspešno samo kod veoma depresivnih ljudi ili onih koji su duševno oboleli.

En-Mari Barbur je zasekla veoma duboko, izrezane vene kao i koža uzdigli su se i ogoljavali obe kosti zgloba. Zapletena u skvrčenim prstima ranjene ruke nalazila se krvava pertla sa koje je visio okrugli ključ od katanca.

Prolivena krv je bila crvena. Svejedno, Setrakijan je izvadio ogledalo sa srebrnom podlogom i pridigao ga da pogleda u njeno lice okrenuto ka podu, da proveri za svaki slučaj. Nije bilo ničeg mutnog - odraz je bio pravi. En-Mari Barbur nije bila preobražena.

Setrakijan se polako pridigao, zbunjen ovim razvojem događaja. „Čudno“, rekao je.

Ef je stajao iznad nje tako da je video njeno nadole okrenuto lice u delićima

razbijenog stakla - lice je zbunjeno odražavalo iscrpljenost. Primetio je da se ispod rama u kojem se nalazila fotografija dečaka i devojčice na noćnom stočiću nalazi i presavijeno parče papira. Izvukao ga je, na trenutak ga zadržao u ruci, a onda ga pažljivo otvorio.

Rukopis joj je bio drhturav, a poruka napisana istom onom crvenom olovkom, kao i podvučeni redovi u Bibliji. Slovo „i“ je umesto tačke na vrhu imalo krug, što je rukopisu davalo izgled neispisanog i mladalačkog rukopisa. „Mojim najdražima, Bendžaminu i dragoj Hejli“, počeo je da čita. „Nemoj", prekinula ga je Nora. „Nemoj da čitaš. To nije namenjeno nama."

Bila je u pravu. Pregledao je strane da vidi da nema nekih za njih važnih informacija. „Deca se nalaze kod ujne u Džerziju, i bezbedna su“. Preskočio je poprilično teksta i došao do poslednjeg pasusa, pročitavši samo to malo. „Tako mi je žao Ansele... ovaj ključ koji držim ne mogu da iskoristim... sada znam da te je Bog prokleo da me kazniš, a da nas je oboje napustio i prokleo. Ako će moja smrt zaceliti tvoju dušu, onda neka mu je...“ Nora je kleknula, posegnuvši za ključem, vadeći krvavu pertlu iz njenih beživotnih prstiju. „Pa... gde se on nalazi?"

Začuli su tih jauk koji je mogao da se protumači i kao režanje. Zvučao je životinjski, grleno, zvuk koji može da proizvede samo neko stvorenje koje ne poseduje ljudski glas. Dopirao je spolja.

Ef je izašao na prozor. Pogledao je na zadnje dvorište i ugledao veliku šupu.

Tiho su se iskrali u dvorište i zastali kraj lancem pričvršćenih držača na dvokrilnim vratima šupe. Stajali su i osluškivali.

Iznutra se začulo nekakvo grebanje, zvuci roptanja, grleni i tihi.

A onda se začuo tresak u vrata. Nešto ih je guralo iznutra. Proveravalo je jačinu lanaca.

Nora je imala ključ. Nakratko je pogledala da bi videla da li neko od njih dvojice želi da ga preuzme, a onda je prišla lancu, stavila ključ u katanac i oprezno ga okrenula. Brava je kliknula i kružni deo katanca je iskočio iz ležišta.

Unutra je vladao muk. Nora je izvukla katanac iz lanaca. Setrakijan i Ef su bili u pripravnosti odmah iza nje - starac je već izvukao svoj srebrni mač iz drvenih korica. Počela je da odmotava težak lanac. Da ga izvlači iz drvenih držača... iščekujući da se vrata naglo otvore istog trenutka...

Ali, ništa se nije desilo. Nora je naskroz izvukla lanac i povukla se unazad.

Ona i Ef su uključili UVC lampe. Starac je stajao spreman pred vratima, tako da je Ef hrabro uzdahnuo i posegnuo za držačima, povlačeći i otvarajući vrata.

Unutra je bilo mračno. Jedini prozor bio je nečim prekriven, a vrata koja su se otvarala na spolja zaustavljala su najveći deo svetlosti koja je dopirala sa kućnog trema.

Nekoliko trenutaka su bukvalno zadržavali dah u iščekivanju, sve dok nisu primetili nešto što izgleda kao da čuči.

Setrakijan je zakoračio napred, zaustavljajući se dva koraka ispred otvorenih

vrata. Činilo se kao da mu je namera bila da stanovniku ove šupe pokaže svoj srebrni mač.

Stvorenje je napalo. Nagrnulo je, jureći na Setrakijana, skočivši da ga uhvati, ali je starac bio spreman, kao i njegov mač. Međutim, stvorenje je iznenada naglo zastalo pošto ga je lanac zadržao i povukao unazad.

Sada su ga videli, spazili mu lice. Kezilo se, a desni su mu bile tako bele da se na mah činilo da mu ogoljeni zubi dopiru sve do vilice. Usne su mu bile blede od žeđi, a ono malo kose što mu je ostalo posedelo je u korenu. Skvrčio se četvoronoške na postelji od zemlje. Oko vrata je imao zategnutu čeličnu ogrlicu koja mu se urezivala u kožu.

Setrakijan upita, ne skidajući pogled sa njega: „Ovo je čovek iz aviona?“ Ef je zurio. Ovaj stvor je izgledao kao demon koji je uništio čoveka po imenu Ansel Barbur i izopačio njegovo obličje. „To jeste bio on.“ „Neko ga je uhvatio“, rekla je Nora. „Ovde ga privezao. Zaključao.“ „Ne“, rekao je Setrakijan. „On je sam sebe privezao.“ Ef je tada shvatio zašto su žena i deca bili pošteđeni. „Povucite se“, upozorio ih je Setrakijan. Upravo je tada vampir razjapio usta i napao žaokom koja je pohrlila prema Setrakijanu. Starac nije ni trepnuo, jer je vampir bio suviše udaljen, uprkos tome što mu je žaoka bila prilično dugačka.

Povukao se ne uspevši u nameri, dok je gnusna izraslina klonula tik ispod vampirove brade, vrpoljeći se iz njegovih usta kao slepi ružičasti pipak nekog stvorenja iz morskih dubina.

Ef izgovori: „Isuse Hriste...“ Vampir Barbur je podivljao. Podupro se na noge šišteći na njih. Neverovatan prizor je do te mere šokirao Efa da se prisetio Zakove kamere u džepu. Dodao je Nori svoju lampu i izvadio kameru. „Šta to radiš?“, upitala ga je Nora.

Nespretno je potražio dugme za uključivanje, hvatajući stvorenje u kadar.

Tada je drugom rukom pritisnuo bezbednosno dugme na pištolju sa ekserima i uperio je u zver.

Cik. Cik. Cik. Ef je ispalio tri srebrna eksera iz pištolja dugačke cevi, koji se i nakon ispaljivanja trzao. Projektili su se zaboli u vampira, progorevajući njegove usahle mišiće. Jako je zaurlao od bola usled kojeg se presamitio.

Ef je nastavio da snima. „Dosta“, rekao je Setrakijan. „Treba pokazati samilost."

Zverinji vrat se izdužio dok se izvijao od bola. Setrakijan je ponovio refren o svom maču koji pevuši - a potom ga zario u vampirov vrat. Telo se srušilo, a ruke i noge su zadrhtale. Glava se otkotrljala i zaustavila, oči su nekoliko puta trepnule, a žaoka se zavijugala nalik na posečenu zmiju da bi se onda sasvim umirila. Vrela, bela tečnost se izlila iz vrata, blago se pušeći na hladnjikavom noćnom vazduhu.

Glistasti oblici su zagmizali u prašinu, nalik na pacove koji beže sa broda koji tone, u potrazi za novim spasonosnim objektom.

Nora je brzo preklopila otvorena usta rukom, ne bi li zaustavila krik koji joj se uzdizao u grlu.

Ef je gledao s gađenjem, zaboravljajući da pogleda kroz oko kamere.

Setrakijan je zakoračio nazad, mača uperenog ka zemlji. Sa njega se pušila bela tečnost i kapljala na travu. „Tamo pozadi. Ispod zida.“ Ef je ugledao iskopanu rupu ispod zadnje strane šupe. „Još nešto je bilo ovde sa njim“, rekao je starac. „Nešto je otpuzalo i pobeglo."

Ef je pogledao naokolo, nazirući kuće koje su se nizale sa druge strane ulice.

To nešto bi moglo da bude u bilo kojoj od njih. „Ali, nema ni traga Gospodaru."

Setrakijan je zavrteo glavom. „Ovde ne. Možda kod sledećeg."

Ef se zagledao u dubinu šupe, pokušavajući da razazna krvave gliste na svetlosti Norine lampe. „Da li da uđem unutra i uništim ih?" „Postoji bezbedniji način da se to odradi. Ona crvena kantica na udaljenoj polici."

Ef je pogledao. „Kantica sa benzinom?"

Setrakijan je klimnuo glavom, a Ef je istog trenutka shvatio. Pročistio je grlo i ponovo uperio pištolj sa ekserima, naciljavši i dvaput pritisnuvši okidač.

Ovo oružje je bilo precizno sa ove udaljenosti. Gorivo je počelo da curi iz izbušenog kanistera, prosipajući se sa drvene police na zemlju.

Setrakijan je raskrilio svoj sako i iz džepa u postavi izvadio kutiju šibica.

Izvukao je jedno palidrvce svojim veoma krivim prstom i zagrebao ga o bočnu stranu kutijice. Narandžasti plamen je zasvetleo u noći. „Gospodin Barbur je oslobođen", rekao je.

Tada je bacio zapaljenu šibicu i drvena šupa je buknula.

Tržni centar Rigo park, Kvins Met je završio sa popisivanjem čitavog rafa odeće za decu, a onda je zatvorio popis i uputio se na sprat niže da kupi nešto da pojede. Nakon nekoliko sati rada, nije imao razloga da ne bude zadovoljan ostvarenim popisom. Kao menadžeru Sirsove radnje, ovo mu se računalo kao prekovremeni rad, što je bilo zgodno pored uobičajenog radnog vremena tokom nedelje. Ostatak tržnog centra bio je zatvoren i zaključan, bezbednosne rešetke spuštene, što je značilo da nije bilo kupaca, niti gužve. A, nije morao ni kravatu da nosi.

Otišao je do aparata sa prehrambenim proizvodima. Vraćao se prolazeći pored prodavnica sa nakitom jedući žele bombone (najviše ih je voleo ovim redom: sladić, limun, južno voće, narandža, trešnja) kada je začuo nešto iz samog ulaznog hola tržnog centra. Otišao je do široke čelične kapije i ugledao jednog radnika obezbeđenja kako puzi po podu. Čuvar je rukom držao vrat, kao da se gušio ili bio ozbiljno povređen. „Hej!“, uzviknuo je Met. Čuvar ga je video i pružio ruku, ne da bi ga pozdravio, već da bi pozvao u pomoć. Met je izvukao ključeve i ubacio u bravu onaj najduži, pri dižući rešetku samo nekoliko desetina centimetara, sasvim dovoljno da se provuče i priskoči mu u pomoć. Čuvar ga je zgrabio za ruku i Met mu je pomogao da se pridigne i otkorača do obližnje klupe kraj fontane želja. Čovekovo lice je bilo pepeljastosivo i dahtao je.

Met je video krv na njegovom vratu koja mu je kapala kroz prste, ali ne u količinama koje bi ukazivale da ga je neko uboo. Bilo je tragova krvi i na košulji njegove uniforme, a prepone su mu bile vlažne od mokraće.

Met je znao ovog čoveka samo po viđenju, prisetivši se da ga je smatrao džiberom. Tip sa velikim rukama koji je patrolirao tržnim centrom sa palcima zadenutim u kaiš kao da je južnjački šerif. Sada, kada je skinuo kapu, Met je video da čovek ćelavi - crni retki pramenovi bili su mu prilepljeni za glavu. Čovek je klecao i pridržavao se za Metovu ruku, bolno i nimalo muževno.

Met ga je neprestano zapitkivao šta se desilo, ali čuvar je užurbano disao i očima mahnito lutao naokolo. Met je začuo neki glas, a onda je shvatio da je dopirao sa čuvarevog voki-tokija. Met je uzeo aparat sa njegovog kaiša. „Halo? Na vezi je Met Sejls, menadžer Sirsa. Hej, jedan od vaših ljudi sa prvog sprata je povređen. Krvari iz vrata, i potpuno je prebledeo."

Glas sa druge strane je odgovorio: „Ovde njegov supervizor. Šta se tamo događa?" Čuvar se trudio da nešto izgovori, ali svi njegovi pokušaji su se završavali šištanjem iz ranjenog grla.

Met je prenosio: „Napadnut je. Ima modrice kod glave i rane... deluje veoma preplašeno. Ali, ovde ne vidim nikog..." „Odmah dolazim pomoćnim stepenicama", odgovorio je supervizor. Met je mogao da čuje njegove korake preko voki-tokija. „Gde ste rekli da se nalazite..."

Veza se prekinula. Met je pričekao da se ovaj ponovo javi, a onda pritisnuo dugme. „Šta ste rekli, gde se nalazite?"

Sklonio je prst sa dugmeta i slušao. Ponovo ništa. „Halo?"

Odjednom je veza naglo uspostavljena, ali ne više od sekunde. Začuo se krik, prigušeno GARGAHRAH..." Čuvar se bacio sa klupe i počeo da beži puzeći na sve četiri, hitajući prema Sirsu. Met je ustao sa voki-tokijem u ruci, okrenuvši se prema putokazima za

toalete kraj kojih su se nalazila vrata za pomoćno stepenište.

Začuo je nešto nalik udarcima, kao da se nešto stropoštavalo.

A potom je začuo prepoznatljivo brujanje. Okrenuo se ka svojoj radnji i video da se čelična bezbednosna rešetka spušta do poda. Ostavio je ključeve u bravi.

Preplašeni čuvar se zaključao unutra. „Hej - hej!", povikao je Met. Ali, pre nego što je uopšte stigao da potrči ka radnji, Met je iza sebe osetio nečije prisustvo. Video je čuvara kako se povlači, razrogačenih očiju, prevrćući pritom policu sa haljinama i puzeći u zaklon. Met se okrenuo i ugledao dva klinca u širokim pantalonama i prevelikim kašmirskim duksericama sa kapuljačom kako dolaze iz hodnika u kojem su se nalazili toaleti. Izgledali su bolesno, braon koža im je požutela, a ruke bile prazne.

Narkosi. Metov strah se produbio kada je pomislio da su čuvara možda napali prljavim iglom i špricom. Izvadio je novčanik, bacajući ga prema jednom od njih.

Mladić se nije ni potrudio da ga dohvati, tako da ga je novčanik udario u stomak i pao na pod.

Met se povukao skroz do rešetkastih vrata radnje dok su mu se mladići opasno približavali.

Ulica Vestri, Trajbeka Ef je parkirao auto preko puta Bolivarove rezidencije - par pripojenih kuća na tri sprata sa čije su prednje strane bile postavljene skele. Došli su do vrata i videli da su preko njih bile zakucane daske. Ne slučajno, niti privremeno, vrata su bila obložena daskama i pričvršćena vijcima. Zapečaćena.

Ef je pogledao u prednju stranu zgrade pridižući pogled ka noćnom nebu. „Kakvo je ovo skrovište?", rekao je. Postavio je nogu na skelu i počeo da se penje.

Setrakijan ga je zaustavio.

Bilo je svedoka. Na trotoaru ispred susednih zgrada. Stajali su i posmatrali iz mraka.

Ef im je prišao. Pronašao je ogledalo sa srebrnom podlogom u džepu jakne i zgrabio jednog od njih da proveri njegov odraz. Nije bilo podrhtavanja. Dete - ne starije od petnaest godina, našminkano krejonom da bi mu oči izgledale tugaljivo, u gotskom fazonu, i sa crnim ružem na usnama - istrglo se iz Efovog stiska.

Setrakijan je i ostale proverio svojim ogledalom. Nijedno od njih nije bilo preobraženo. „Njegovi fanovi“, rekla je Nora. „Bdenje." „Gubite se odavde", prasnuo je Ef. Ali, oni su bili njujorška deca i znali su da ne moraju ni da se pomere.

Setrakijan je pogledao u Bolivarovu zgradu. Prozori sa prednje strane bili su zamračeni, ali pošto je bila noč, nije mogao da odredi da li su namerno zamračeni ili su samo u fazi renoviranja. „Hajde da se popnemo uz one skele", rekao je Ef. „Razbijemo prozor i uđemo unutra."

Setrakijan je zavrteo glavom. „Nema šanse da uđeš unutra a da neko ne pozove policiju. Ne zaboravi da je za tobom raspisana poternica." Setrakijan se oslonio na štap, posmatrajući zamračenu zgradu pre nego što je pošao. „Ne, nemamo drugog izbora nego da sačekamo. Hajde da saznamo malo više o ovoj zgradi i njenom vlasniku. To nam može biti od pomoći da saznamo u šta se upuštamo."

DAN

Bušvik, Bruklin Prvi zadatak za Vasilija Feta tog jutra je bila kuća u Bušviku, nedaleko od mesta gde je odrastao. Pozivi su pristizali odasvud, a uobičajeno vreme čekanja za dolazak deratizatora koje je bilo dve do tri nedelje, sada se udvostručilo. Vasilij je i dalje odrađivao posao preostao još od prošlog meseca, ali je ovom momku obećao da će doći danas.

Parkirao je iza srebrnog sejbla i izvukao opremu iz zadnjeg dela kombija, čarobni pribor sačinjen od zamki i otrova. Prvo što je primetio bio je potočić koji je tekao duž prolaza između dva niza kuća - čist i usporen tok vode kao da je dopirao iz neke probušene vodovodne cevi. Nije bila tako ukusna kao svetlosmeđa voda iz kanalizacije, ali više nego dovoljna da ugasi žeđ čitavoj koloniji pacova.

Prozor na jednom podrumu bio je razbijen i zatvoren krparama i starim peškirima. To je mogao da bude samo uobičajen gradski kvar, ali možda je bilo i delo „noćnih vodovodžija", nove vrste lopova koji su odvaljivali cevi da bi ih prodavali na otpadima.

Banka je sada posedovala obe kuće, kao i okolno zemljište, koje je vlasnicima, zahvaljujući prvobitnom smanjenju hipoteke, prvo vraćeno, a onda ponovo oduzeto zbog poništenja te mere. Vasilij je ovde trebalo da se nađe sa menadžerom zaduženim za ove nekretnine. Vrata prve kuće bila su otključana, pa je Vasilij pokucao i uzviknuo: „Halo!“ Virnuo je u prvu sobu ispred stepeništa, proveravajući podne daske u potrazi za mokraćom i pacovskim izmetom.

Izlomljena, poluspuštena roletna visila je sa jednog prozora, bacajući iskošenu senku na udubljen drveni pod. Menadžera nije bilo nigde na vidiku.

Vasiliju se suviše žurilo da bi nekog sada čekao. Usled tolikog zaostalog posla noćas nije mogao dobro da spava, a imao je i nameru da tog jutra ode do lokacije Svetskog trgovinskog centra da porazgovara sa nekim od šefova. Naišao je na metalnu tablu umetnutu između stubova na trećem stepeniku. Na njoj su bile prikačene vizitkarte sa nazivom firme koji se podudarao sa onim na Vasilijevom radnom nalogu. „Halo!“, ponovo je uzviknuo, a onda digao ruke. Pronašao je vrata koja su vodila na podrumsko stepenište, odlučivši da započne svoj posao bez obzira na sve. Podrum je bio u mraku - tu se nalazio onaj prekriveni prozor koji je spazio spolja - a struja je već odavno bila isključena. Sumnjao je da uopšte i ima sijalica u ležištima. Vasilij je radnom torbom na točkovima preprečio vrata da se ne zatvore, i krenuo da silazi sa čeličnom šipkom u ruci.

Stepenište je skretalo ulevo. Prvo što je ugledao bile su mokasine, a potom i nečije noge u svetlosmeđim pantalonama: menadžer je sedeo oslonjen o bočni kameni zid, naherene glave i otvorenih očiju koje su ošamućeno zurile.

Vasilij je dovoljno puta do sada bio u napuštenim kućama, i to u opasnim

delovima grada, tako da je znao da ne treba tek tako da jurne prema nekome.

Pogledao je naokolo. Oči su mu se usporeno privikavale na mrak. Podrum ni po čemu nije bio naročit, sem što su pred njim na podu stajale dve podugačke isečene vodovodne cevi.

Desno od stepenica nalazila se osnova dimnjaka, koja je bila povezana sa kotlom. Vasilij je ugledao četiri prljava prsta koja su obuhvatala udaljeni ugao zidanog dimnjaka.

Neko se tamo sklupčao, krio, iščekivao ga.

Okrenuo se da se popne uz stepenice i pozove policiju, a onda je spazio da je svetlost iza krivine na stepenicama nestala. Neko je zatvorio vrata podruma. Neko ko je stajao na vrhu stepeništa.

Vasilija je nagon gonio da potrči, što je i učinio, hitajući sa stepenica pravo prema dimnjaku gde se krio vlasnik prljave ruke. Uz glasan uzvik je napao, zamahnuvši šipkom u prste, lomeći kosti o cigle i malter.

Napadač je brzo nasrnuo na njega, bez ikakvog osećaja za bol. Može se to, kad se uzima krek, pomislio je. Bila je to neka devojka, ne starija od tinejdžerke, prljava, po grudima i oko usana umrljana krvlju. Sve je ovo spazio u trenu dok se bacala na njega neviđenom brzinom, a još čudesnijom snagom, odbacujući ga na udaljen zid bez obzira na to što je bila duplo manja od njega. Ispustila je, bez daha, krik besa, a kada je otvorila usta, nekakav jeziv, dugački jezik se izmigoljio napolje. Vasilij je istog trenutka podigao nogu, udario je čizmom u grudi, i ona se stropoštala na zemlju.

Začuo je korake koji su se spuštali niz stepenice i znao je da ovu bitku ne može da dobije u mraku. Posegnuo je šipkom ka prekrivenom prozoru i smaknuo prljave ponjave, uvrćući ih i vukući, kao da izvlači čep, s tim što je umesto vode pohrlilo dnevno svetlo.

Okrenuo se baš u trenutku da vidi kako joj se oči ispunjavaju užasom. Čitavim telom je stajala u ramu sunčeve svetlosti. Iz tela joj se prolomio nekakav mučni jauk pre nego što se urušila, uništena i zadimljena. Prizor mu se učinio sličnim predstavi koju je imao o tome kako nuklearno zračenje uništava ljudsko telo, prokuvavajući ga i rastačući u isti mah.

Sve se odigralo skoro istovremeno. Devojka - ili što god da je bila - ležala je isušena na prljavoj podrumskoj zemlji.

Vasilij je piljio. Užasnut - i previše blaga reč za ono što je u tom trenutku osećao. Potpuno je smetnuo s uma onog drugog koji se spuštao niz stepenice, sve dok taj tip nije jauknuo, reagujući na svetlo. Povukao se, posrćući ka menadžerovom telu, a onda poskočio na noge i jurnuo ka stepenicama.

Vasilij se povratio na vreme da šmugne ispod stepenica. Ubadao je šipku između stepenika i oborio čoveka nazad na tvrdu zemlju. Vasilij je obišao stepenice sa podignutom šipkom u ruci u trenutku kada se čovek pridigao. Njegova prethodno tamna koža sada se pretvorila u bolesno, žutičavo žuto. Usta mu se otvoriše, a Vasilij je video da to nije bio jezik, nego nešto mnogo gore.

Vasilij ga je udario preko usta čeličnom šipkom. Čovek se zavrteo oko svoje ose i pao na kolena. Vasilij je posegnuo napred i otpozadi ga uhvatio za vrat, kao što bi to učinio sa šištavom zmijom ili pacovom koji grize, trudeći se da onu stvar u njegovim ustima drži podalje od sebe. Pogledao je na pravougaonik svetlosti nad kojim se kovitlao prah dezintegrisane devojke. Osetio je da se čovek koprca i bori da bi se oslobodio i pobegao. Vasilij je snažno zamahnuo šipkom i zveknuo tipa u kolena, vukući ga ka izvoru svetlosti. Osećao je kako se grči.

Izbezumljen od straha, Vasilij Fet je shvatio da ima želju da to ponovo vidi.

To ubistveno svojstvo svetlosti. Snažno zamahnuvši nogom unazad, odbacio je tipa pravo na sunce - i posmatrao ga dok se raspadao, propadao i mrvio - sve u isto vreme, razoren plemenim zracima, sasušen u pepeo i dim.

Južni Ozon park, Kvins Limuzina Eldriča Palmera skrenula je ka skladištu jednog industrijskog postrojenja zaraslog u travu, nekih kilometar i po udaljenog od trkačke staze Akvadukt. Palmer se vozio u skromnoj povorci automobila; limuzinu u kojoj se nalazio pratila je druga, prazna limuzina, u slučaju da se njegova pokvari, a za njom je išlo i treće vozilo - modifikovani crni kombi koji je, zapravo, predstavljao privatnu ambulantu opremljenu njegovim aparatom za dijalizu.

Sa bočne strane skladišta otvorila su se jedna vrata da propuste kolonu, a onda se za njom i zatvoriše. Četiri člana Društva Stounhart čekala su da se pozdravi s njim, podgrupa njegovog moćnog investicionog konglomerata, Grupacije Stounhart.

Palmeru je vrata limuzine otvorio gospodin Ficvilijam, a prisutni su iskazali svoje strahopoštovanje prema njemu. Službeni prijem kod predsednika bila je retka privilegija.

Ugledali su se na njega oblačeći se u tamna odela. Palmer se navikao na strahopoštovanje koje je kod drugih izazivao. Investitori njegove grupe su u njemu gledali mesiju od čijeg su se znanja o tržišnim obrtima obogatili. Ali, sami članovi njegove Grupacije, otišli bi za njim i u pakao.

Palmer se danas osećao okrepljenim, tako da je stajao bez ičije pomoći, samo se oslanjajući na štap od mahagonija. Skladište koje je nekada pripadalo fabrici kutija sada je bilo skoro prazno. Grupacija Stounhart ga je povremeno koristila za skladištenje automobila, međutim, danas je njegovu vrednost predstavljala vremešna, zastarela podzemna palionica, kojoj se pristupalo kroz velika vrata u zidu.

Kraj članova Stounharta nalazila se i izolaciona kabina Kurt, smeštena na nosilima sa točkovima. Gospodin Ficvilijam je stajao kraj nje.

„Ima li problema?", upitao je Palmer. „Nikakvih, direktore", odgovorili su. Dvoje, koji su izgledom podsećali na doktore Gudvedera i Martinez, pružili su gospodinu Ficvilijamu krivotvorene identifikacione kartice Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.

Palmer je pogledao kroz providnu izolacionu kabinu u oronulo telo Džima Kenta. Telo vampira izgladnelog uskraćivanjem krvi bilo je tako smežurano kao da se radi o demonu izdeljanom od kore bolesne brezovine. Njegovi mišići i krvne žile videli su se kroz raspadnutu kožu, osim kod otečenog, zacrnjenog grla. Oči su mu bile otvorene i zurile su iz udubljenja na usahlom licu.

Palmer je saosećao sa ovim vampirom, koji je izgladnjivanjem doveden do okamenjenja. On je odlično znao kako je to kada telo žudi za osnovnim stvarima dok duša pati, a um iščekuje.

On je jako dobro znao šta to znači kada vas tvorac izda.

A, Eldrič Palmer se sada nalazio na pragu novog rođenja. Za razliku od ovog jadnička, Palmer je bio na pragu oslobođenja i besmrtnosti. „Uništite ga“, rekao je i povukao se par koraka nazad dok su telo u kabini odvozili ka otvorenim vratima palionice i bacali ga u plamen.

Stanica Pensilvanija Njihov put u Vestčester, gde je trebalo da pronađu Džoan Las, trećeg preživelog sa leta 753, prekinut je jutarnjim vestima. Varošicu Bronksvil su zatvorili njujorška policija i Hazmat zbog „curenja gasa“. Kadrovi snimljeni iz helikoptera prikazivali su skoro sasvim zamrli grad u po bela dana, sa policijskim vozilima kao jedinim automobilima na ulicama. Sledeči kadar je prikazivao zatvorenu zgradu, Kancelariju glavnog medicinskog istražitelja na uglu 30. i 1. ulice, uz izraženu sumnju da se očekuju i dalji nestanci ljudi iz tog područja i sveopšta panika među lokalnim stanovništvom.

Stanica Pen je bila jedino mesto gde su sa sigurnošću znali da postoje telefonske govornice sa staromodnim telefonima u koje se ubacivao novac. Ef je stajao u redu pred govornicom, dok su Nora i Setrakijan stajali sa strane. Jutarnji putnici su se gurali na stanici.

Ef je pročešljao Džimov telefon, pregledajući listu „nedavnih poziva", tražeći direktan broj mobilnog telefona direktora Barnsa. Džim je pozivao skoro stotinak telefona svakodnevno, tako da je Ef morao besomučno da traži. Za to vreme je okretao njegov fiksni telefon, na koji se Barns i javio.

Ef upita: „Da li ti stvarno misliš da će neko poverovati u tu budalaštinu od curenja gasa? Koliko dugo misliš da ćete uspeti da zavaravate ljude?"

Barns je prepoznao Efov glas. „Efraime, gde se nalaziš?"

„Jesi li bio u Bronksvilu? Da li mi sada veruješ?" „Bio sam tamo... još ne znamo šta je u pitanju..." „Ne znate! Nemoj da me zezaš, Everete." „Jutros su našli potpuno praznu policijsku stanicu. Čini se kao da je čitava varoš napuštena." „Nije napuštena. Svi su i dalje tu, samo se prikrivaju. Čim zađe sunce, okrug Vestčester će se pretvoriti u Transilvaniju. Ono što tebi treba, Everete, jesu borbene formacije. Vojnici, koji će da idu od kuće do kuće i tako kroz čitav grad, kao što rade u Bagdadu. To je jedini način." „Ne želimo da stvaramo paniku..." „Panika je već na pragu. Panika je, zapravo, pravi odgovor na ovo sa čime se suočavamo i mnogo je korisnija od poricanja." „Njujorška epidemiološka služba ne izveštava ni o kakvim pokazateljima izbijanja neke zaraze." „Oni kontrolišu širenje oboljenja putem praćenja aktivnosti u službi hitne pomoći, ambulantama i apotekama. Ali, nijedna od ovih stvari ne važi za ovaj scenario. Čitav ovaj grad će završiti kao Bronksvil ukoliko nešto ne uradiš u vezi sa tim."

Direktor Barns reče: „Hoću da znam šta si uradio sa Džimom Kentom." „Otišao sam da ga vidim, a njega tamo nije bilo." „Rekli su mi da ti imaš neke veze sa njegovim nestankom." „A, šta ti zamišljaš, Everete, ko sam ja - Senka? Ima me na više mesta u isto vreme. Ja sam onaj zli genije. Da, jesam." „Efraime, slušaj..." „Slušaj ti mene. Ja sam lekar - lekar kog si unajmio da radi svoj posao. Da identifikuje i zaustavi bolesti na tlu Sjedinjenih Država.

Zovem te da ti kažem da još uvek nije kasno. Danas je četvrti dan od sletanja onog aviona i početka širenja zaraze - ali, još uvek ima nade, Everete. Možemo ih zadržati ovde, u Njujorku. Slušaj me - vampiri ne mogu da pređu površine na kojima se nalazi tekuća voda. Dakle, treba da stavimo ostrvo pod karantin, da zabarikadiramo svaki most...“ „Ja nemam te ingerencije - ti to dobro znaš.“ Sa obližnjeg razglasa se oglasilo obaveštenje o polasku voza. „Uzgred, nalazim se na stanici Pen, Everete. Pošalji FBI, ako želiš. Dok oni pristignu, mene već neće biti." „Efraime... vrati se. Obećavam da ću ti pružiti priliku da uveriš kako mene, tako i ostale. Hajde da zajedno poradimo na ovome.“ „Ne“, odgovorio je Ef. „Upravo si mi malopre rekao da ti nemaš te ingerencije. Ovi vampiri - jer oni to i jesu, Everete - predstavljaju otelotvorenje virusa, i oni će se proširiti gradom sve dok i poslednji čovek ne nestane. Karantin je jedini način. Ako na vestima vidim da si počeo da rešavaš stvar na taj način, onda ću možda razmisliti da ti se priključim i pomognem. Do tada, Everete..."

Ef je vratio slušalicu na mesto. Nora i Setrakijan su sačekali da nešto kaže, ali mu je privukao pažnju način na koji je Džim upisao jedan broj u telefon. Svi Džimovi kontakti bili su upisani po prezimenu, svi osim jednog. Neki lokalni broj koji je Džim pozivao često u poslednjih nekoliko dana. Ef se ponovo prihvatio slušalice telefona u javnoj govornici i pritisnuo „0“. Pričekao je da se izredaju sve opcije automata, sve dok mu se nije javila operaterka od krvi i mesa. „Da, imam neki broj u svom telefonu, ali ne mogu da se setim čiji je. Ne želim sebe da stavljam u neprijatnu situaciju da ne znam koga zovem. Počinje sa 212, mislim da je reč o fiksnom telefonu. Možete li da mi proverite?"

Izdiktirao joj je broj i začuo kako s one strane operaterka kucka po tastaturi. „Taj broj je prijavljen na sedamdeset i sedmi sprat Grupacije Stounhart. Da li želite adresu?" „Da, molim.“ Prekrio je slušalicu i obratio se Nori: „Zašto je Džim zvao nekoga iz Grupacije Stounhart?" „Stounhart?", ponovila je Nora. „Misliš na investicionu kompaniju onog starca?" „Investicionog gurua", rekao je Ef. „Drugi čovek po bogatstvu u zemlji, mislim. Nešto... Palmer."

Setrakijan je rekao: „Eldrič Palmer."

Ef ga je pogledao. Video je zapanjenost na profesorovom licu. „Šta sa njim?" „Taj čovek, Džim Kent", rekao je Setrakijan. „On nije bio vaš prijatelj."

Nora upita: „Šta hoćete da kažete? Naravno da je bio..."

Ef je spustio slušalicu nakon što je zapisao adresu. Pronašao je taj broj u Džimovom telefonu i pritisnuo POZVATI. Telefon je zazvonio. Niko se nije javljao, a nije se uključila ni elektronska sekretarica.

Ef je prekinuo vezu, i dalje zureći u telefon.

Nora reče: „Sećate li se službenice u izolacionom odeljenju, onda kada su preživeli napustili bolnicu? Rekla je da ga je zvala, a Džim je tvrdio da nije - a onda je rekao da je na to jednostavno zaboravio?"

Ef je klimnuo glavom. Nije bilo nikakvog smisla. Pogledao je u Setrakijana. „Šta vi znate o tom tipu, Palmeru?" „Pre mnogo godina mi se obratio za pomoć da nekog pronađe. Nekog koga sam i sam bio zainteresovan da nađem." „Sardu", pogodila je Nora. „On je posedovao sredstva, a ja znanje. Međutim, dogovor je raskinut samo posle nekoliko meseci. Shvatio sam da za Sarduom tragamo iz dva potpuno drugačija razloga."

Nora upita: „Da li je on bio osoba koja vas je diskreditovala na univerzitetu?"

Setrakijan je odgovorio: „Oduvek sam sumnjao da je to bio upravo on."

Džimov telefon je zacvrčao u Efovoj ruci. Telefon nije prepoznao broj, ali je

u pitanju bio poziv sa fiksnog broja u Njujorku. Možda je povratni poziv od nekog u Stounhartu. Ef se javio na poziv. „Da“, odazvao se glas, „da li je to CKB?" „A, ko zove?"

Glas je bio hrapav i dubok. „Tražim tipa koji se bavi zarazama, onog iz projekta Kanarinac koji je u nevolji. Ima li načina da me spojite sa njim?"

Ef je posumnjao na nameštaljku. „Zašto ga tražite?" „Zovem sa lokacije ispred jedne kuće u Bušviku, ovde u Bruklinu. U podrumu imam dva mrtva stvorenja pomahnitala od pomračenja. Malo im se nije dopalo sunce. Da li vam ovo što govorim nešto znači?"

Ef je osetio tračak uzbuđenja. „Ko je to?“ „Zovem se Fet. Vasilij Fet. Radim u odeljenju za kontrolu štetočina kao deratizator, a angažovan sam i na pilot-programu za dopunsku kontrolu štetočina u donjem Menhetnu. Taj program finansira CKB sa sedamsto pedeset hiljada dolara.

Eto kako sam došao do ovog broja. Da li sam u pravu kada pretpostavljam da razgovaram sa doktorom Gudvederom lično?“ Ef je na trenutak oklevao. „U pravu ste.“ „Mogli biste da kažete da radim za vas. Samo sam na vas pomislio kada sam razmišljao o tome kome da se obratim. Vidim pokazatelje širom grada. “ Ef je odgovorio: „Nije u pitanju pomračenje." „Mislim da mi je to sasvim jasno. Isto tako smatram da bi trebalo odmah da dođete. Jer, imam nešto što morate da vidite."

Grupacija Stounhart, Menhetn Ef je usput morao da ode na dva mesta. Na jedno sam, a na drugo sa Norom i Setrakijanom.

Efova identifikaciona kartica CKB-a omogućila mu je da prođe kontrolni punkt glavnog hola zdanja Stounhart, ali ne i obezbeđenje na sedamdeset sedmom spratu, gde je bilo neophodno pristupiti drugom liftu koji je vodio na poslednjih deset spratova zgrade.

Dva ogromna telohranitelja su stajala ispred velike mesingane oznake Grupacije Stounhart umetnutoj na podu od oniksa. Iza njih su hodnikom prolazili radnici u kombinezonima, prenoseći velike količine medicinske opreme na kolicima.

Ef je upitao da li može da razgovara sa Eldričom Palmerom.

Krupniji telohranitelj se skoro nasmešio na njegovu molbu. Nekakvo sumnjivo ispupčenje naziralo mu se ispod sakoa. „Gospodin Palmer ne prima prethodno nenajavljene posete."

Ef je prepoznao jedan od aparata koji su radnici demontirali i pakovali. Bio je to Fresinijusov aparat za dijalizu. Prilično skup komad medicinske opreme. „Pakujete se“, rekao je Ef. „Selite se. Sklanjate se iz Njujorka dok još ima vremena. Ali, zar gospodinu Palmeru neće biti potrebna njegova mašina za bubrege?"

Telohranitelji nisu odgovorili, nisu se čak ni okrenuli da ga pogledaju.

Ef je tada shvatio. Ili je, barem, pomislio da jeste.

Sastali su se ispred Džimijeve i Silvijine zgrade, višespratnice na Ist sajdu.

Setrakijan je rekao: „Palmer je taj koji je Gospodara doveo u Ameriku. To je razlog što je spreman da sve stavi na kocku, čak i budućnost ljudske rase, da bi ostvario sopstvene potrebe.“ „A, to su?“, upitala je Nora.

Setrakijan reče: „Verujem da Eldrič Palmer ima nameru da postane besmrtan."

Ef je rekao: „Ne, ako mi nešto možemo da preduzmemo u vezi sa tim.“ „Divim se vašoj odlučnosti", rekao je Setrakijan. „Ali, sa tolikim bogatstvom i uticajem, moj stari poznanik je u svakojakoj prednosti. Shvatate li da je ovo njegov konačni čin. Za njega nema povratka. Uradiće sve što misli da treba da bi ostvario svoj cilj."

Ef sebi nije smeo da dozvoli da na stvar gleda globalno, jer bi tada možda uvideo da je borba koju je započeo već unapred izgubljena. Usredsredio se na zadatak koji je bio pred njim. „Šta ste otkrili?"

Setrakijan odgovori: „Kratka poseta Njujorškom istorijskom društvu bila je plodonosna. Nekretninu koja nas zanima u potpunosti je nanovo izgradio čovek koji je švercovao alkohol i krijumčar koji se obogatio tokom perioda prohibicije.

Njegov dom je više puta podvrgnut raciji, ali nikad nisu pronađene veće količine pića, zahvaljujući, tako piše, mreži tunela i podzemnih pivara. Neki od tih tunela su kasnije bili prošireni za potrebe podzemne železnice."

Ef je pogledao u Noru. „A, ti?" „Isto to. Osim toga, Bolivar je na brzinu kupio tu nekretninu, ne samo zato što je bila krijumčarska jazbina već i stoga što se pričalo o tome da je raniji vlasnik bio satanista koji je držao crnu misu na oltaru na krovu, negde na prelazu u dvadeseti vek. Bolivar renovira tu zgradu i pripaja je onoj do nje već nekih godinu dana, sa prekidima. Gradi jednu od najvećih privatnih rezidencija u Njujorku." „Dobro“, rekao je Ef. „Gde si išla, u biblioteku?" „Ne“, rekla je, pružajući mu fotokopije fotografija prvobitnog izgleda unutrašnjosti zgrade i novije fotografije Bolivara sa scenskom šminkom. „Pipls magazin onlajn. Otišla sam sa laptopom u Starbaks."

Ušli su pošto im je neko otvorio vrata i odvezli se liftom do Džimovog i Silvijinog malog stana na devetom spratu. Silvija im je otvorila vrata u širokoj lanenoj haljini koja je pristajala jednom astrološkom kolumnisti, kose privezane širokom gumicom. Bila je iznenađena što vidi Noru, a prilično pogubljena kada je ugledala Efa.

„Šta vi radite...?"

Ef je ušetao unutra. „Silvija, moramo da ti postavimo neka važna pitanja, a imamo vrlo malo vremena. Šta znaš o Džimu i Grupaciji Stounhart?"

Silvija je stavila ruku na obraz kao da nije razumela pitanje. „O kome?"

Ef je ugledao radni sto u ćošku i zatvoren laptop na kojem je neka šarena mačka dremala. Prišao je stolu i otvorio fioke. „Imaš li nešto protiv da mu malo preturamo po stvarima?" „Ne", rekla je, „ako mislite da će vam to biti od nekakve pomoći. Samo napred."

Setrakijan je ostao da stoji kraj vrata dok su Ef i Nora pretraživali sadržaj stola. Prisustvo starijeg čoveka slalo je Silviji snažne vibracije. „Da li neko želi nešto, piće?“ „Ne", rekla je Nora, brzo se nasmešila, a potom se ponovo vratila na pretragu. „Odmah se vraćam." Silvija je otišla u kuhinju.

Ef se nakratko povukao od stola, zbunjen. Pa, on čak nije ni znao šta traži.

Džim radi za Palmera? Koliko već dugo? A, koji je uopšte bio Džimov motiv?

Novac? Da li je stvarno bio sposoban da se do te mere okrene protiv njih?

Okrenuo se ka Silviji da bi joj postavio delikatno pitanje o njihovim finansijama, krećući za njom u kuhinju. Kada je Ef skrenuo za ugao, Silvija je vraćala telefonsku slušalicu na zid. Ustuknula je sa čudnovatim izrazom na licu.

Ef je nakratko bio zbunjen. „Koga si to zvala, Silvija?“ Ostali su pristigli za njim. Silvija se uhvatila za zid iza, a onda se spustila na stolicu.

Ef upita: „Silvija, šta se događa?"

Rekla je, nepokretna, sa jezivim spokojem koji je izvirao iz njenih velikih, vražjih očiju: „Izgubićete."

P. S. 69, Džekson hajts Keli nikada nije koristila mobilni telefon u školi, ali sada joj je stajao levo od rokovnika, isključenog zvuka. Met je ostao na poslu cele noći, što nije bilo neobično kada su radili popis, a posle završenog posla znao bi da odvede ekipu na doručak. Međutim, uvek bi joj se javljao. Koriščenje mobilnog telefona u školi bilo je zabranjeno, ali ga je krišom pozvala nekoliko puta i svaki put bi se uključila elektronska sekretarica. Možda je bio van dometa. Pokušala je da ne brine, da ostane pribrana. A, danas je u školi bilo i mnogo izostanaka.

Pokajala se što je poslušala Meta i popustila pred njegovim bahatim stavom da se ne ode iz grada. Ako je na bilo koji način svojim ponašanjem ugrozio Zaka...

Tada joj je zasvetleo telefon i ugledala je ikonicu u obliku koverte. SMS sa

njegovog mobilnog telefona.

Glasio je: „Vrati se kući".

To je bilo to. Dve reči, sva mala slova, bez znakova interpunkcije. Pokušala je istog trenutka da ga pozove. Telefon je zvonio, a onda prestao da zvoni, ali ne kao da je prekinuo vezu, već je imala utisak da je on preuzeo poziv. Ali, ništa nije govorio. „Mete? Mete?“ Učenici njenog četvrtog razreda začuđeno su je posmatrali. Nikada pre nisu videli gospođu Gudveder da telefonom razgovara na času.

Keli je pokušala da pozove kuću, ali telefon je pokazivao da je zauzet. Da joj se nije pokvarila sekretarica? Kada je poslednji put čula zauzeće kada bi pozvala svoj kućni broj?

Odlučila je da odmah krene. Reči če Šarloti da otvori vrata svog razreda koji se nalazio odmah pored i da pripazi na njen. Keli je prvo pomislila da okonča posao za taj dan, čak i da ode po Zaka u školu, ali - ne. Odjuriće na brzaka kući, videće šta se dešava i tek onda će odlučiti šta da radi.

Bušvik, Bruklin Čovek koji ih je dočekao na vratima prazne kuće bio je širok kao ragastov.

Senka jednog dela greškom neobrijane brade zacrnjivala je njegovu izbačenu vilicu kao čađava prašina. Pri boku je teglio veliku belu vreću, jednom je rukom zahvativši za gornji deo, tu preveliku jastučnicu sa nečim teškim što se nalazilo unutra.

Nakon upoznavanja, veliki čovek je posegnuo u džep košulje i otvorio pohabano pismo preporuke sa CKB-ovim pečatom. Pokazao ga je Efu. „Rekli ste da imate nešto da nam pokažete?", rekao je Ef. „Dve stvari. Prvo, ovo.“ Fet je olabavio konopac na vreći i izvrnuo njen sadržaj na zemlju. Četiri krznene štetočine padoše u gomili, mrtve.

Ef je poskočio unazad, a Nora je zadahtala. „Oduvek sam govorio da ukoliko želite da nekome privučete pažnju, donesite vreću pacova." Fet je zahvatio jednog za dugačak rep, a telo mu se polako vrtelo napred-nazad ispod njegove ruke. „Hrle iz brloga na površinu svud po gradu. Čak i danju. Nešto ih tera napolje. Ono što hoću da kažem jeste da nešto nije kako treba.

Znam da su tokom Crne smrti pacovi izlazili na površinu i padali mrtvi po ulicama.

Ovi pacovi ne izlaze na površinu da bi umrli. Oni izlaze i te kako živi, užasnuti i gladni. Verujte mi na reč, kada uočite veliku promenu u ponašanju pacova, to znači da su loše vesti na pomolu. Kada se pacovi uspaniče, vreme je da rasprodamo ono

što imamo i bežimo. Razumete šta hoću da kažem?"

Setrakijan je rekao: „I te kako."

Ef reče: „Nešto mi ovde nije jasno. Kakve veze imaju pacovi sa?" „Oni su znak“, rekao je Setrakijan, „kao što je gospodin Fet i rekao. Oni su prirodni pokazatelji. Stoker je popularisao mit o tome da vampir može da promeni oblik, transformišući se u noćna stvorenja, kao što su slepi miševi i vukovi. Ova izmišljotina je, međutim, zasnovana na istinitim detaljima. Pre nego što su kuće i zgrade imale podrume, vampiri su se nastanjivali u pećinama i jazbinama pored sela. Njihovo zlo prisustvo odagnavalo je druga stvorenja, slepe miševe i vukove, terajući ih napolje iz njihovih staništa u sela. Tako se njihovo pojavljivanje izjednačavalo sa širenjem zaraze i uništavanjem duša.“ Fet je pažljivo slušao starca. „Znate šta?“, rekao je. „Dok ste govorili, učinilo mi se da sam dvaput čuo reč ’vampir’."

Setrakijan ga je ozbiljno pogledao. „I jeste.“ Nakon kratke pauze za razmišljanje i dugim pogledom na ostale, Fet je izjavio: „Okej.“ Kao da je počeo da shvata. „A, sada da vam pokažem ono drugo."

Poveo ih je u podrum. Mirisalo je na nešto grozno, na nešto mrtvo i izgorelo.

Pokazao im je na rastočeno meso i kosti - sada hladan pepeo rasprostrt po podrumskom podu. Pravougaona sunčeva svetlost koja je dopirala sa prozora produžila se i pomerila, sada osvetljavajući zid. „Sijalo je ovde dole, oni su zakoračili u svetlost i u trenu su se spržili. Ali, pre toga su nagrnuli na mene ovom... stvari koju su izbacivali iz usta, ispod jezika."

Setrakijan mu je ispričao kratku verziju događaja. Gospodar vampira koji dospevau zemlju letom 753. Nestanak kovčega. Pri dizanje mrtvih u mrtvačnicama i njihov povratak svojim porodicama. Brlozi koje su pravili u svojim domaćinstvima. Grupacija Stounhart. Srebro i sunčeva svetlost. Žaoka.

Fet je rekao: „Zabacivali su glave, otvarali usta... i podsetilo me je to na one bombone, one dečje bombone - one koje su se prodavale sa glavama likova iz Zvezdanih staza."

Nora je rekla nakon kratkog razmišljanja, „Mislite na pez bombone sa kutijom." „Da, baš te. Zabacite glavu i bombona izađe kroz vrat.“ Ef je klimnuo glavom. „Slično, sem onog dela sa bombonama - baš i nije neko poređenje."

Fet je pogledao u Efa. „A, zašto tebe smatraju neprijateljem broj jedan?" „Zato što je tišina njihovo oružje.“ „Isuse. Onda neko već mora da napravi buku." „Upravo tako“, rekao je Ef. Setrakijan je pogledao u svetiljku prikačenu za Fetov kaiš. „Da vas nešto pitam. Vi u radu koristite crno svetlo, ako se ne varam." „Naravno. Da vidim tragove pacovske mokraće."

Setrakijan je pogledao u Efa i Noru.

Fet je ponovo pogledao starca u prsluku i sakou. „Vi nešto znate o tamanjenju?"

Setrakijan je rekao: „Pa, imam neko iskustvo." Približio se preobraženom menadžeru za nekretnine, koji je otpuzao ili se odvukao sa sunčeve svetlosti, sada skvrčenog u zabačenom ćošku. Setrakijan ga je pogledao ogledalom sa srebrnom podlogom i pokazao Fetu njegov odraz. Deratizator je vrteo glavom tamo-amo, naizmenično prelazeći pogledom preko stvarnog menadžerovog izgleda i drmusavog odraza koji se prikazivao u ogledalu. „Ti mi se činiš kao neko ko je stručan za stvorenja koja se ukopavaju i skrivaju. Stvorenja koja prave legla. Koja se hrane pomoću ljudi. Tvoj posao je da uništiš te štetočine?"

Fet je pogledao u Setrakijana i ostale, nalik na čoveka koji se ukrcao na ekspresni voz odjednom shvativši da je ušao na pogrešnom peronu. „U šta vi mene to uvlačite?" „Recite nam, molim vas. Ako su vampiri štetočine - zaraza koja se brzo širi čitavim gradom - kako biste ih zaustavili?" „To mogu da vam kažem iz ugla deratizatora. Trovanje i hvatanje u zamke kratkoročna su rešenja koja nisu delotvorna na duge staze. Ako ove macane ’vatate jednog po jednog, nikad kraja. U svakom slučaju, treba reći da su jedini pacovi koje vidimo oni najslabiji među njima. Najgluplji. Oni pametni znaju kako da prežive. Kontrola je ono što uspeva. Upravljanje njihovim staništem kako bi se poremetio njihov ekosistem. Sklanjanjem izvora hrane i izgladnjivanjem. Tada dolazite do korena zaraze i uništavate je."

Setrakijan je duboko klimnuo glavom, a onda pogledao u Efa. „Gospodar. To je koren zla. Sada se nalazi negde na Menhetnu." Starac je ponovo pogledao u nesrečnika koji se skvrčio na zemlji, a koji će oživeti nakon što padne noč vampir, štetočina. „Moliću vas da se povučete", rekao je vadeći mač iz korica.

Nakon izricanja drevnog stiha, zahvatio je mač sa obe ruke i odrubio čoveku glavu na mestu gde je ležao. Bledobela krv je počela da ističe - domaćin još nije u potpunosti bio preobražen. Setrakijan je obrisao sečivo o čovekovu košulju i vratio je u korice svog štapa. „Kada bismo samo imali neki znak koji bi nam ukazao na to gde bi Gospodar sebi mogao da smesti leglo. To mesto je prvo moralo da se odabere, čak postoji velika mogućnost da je i sam izvršio odabir. Jazbina vredna njegovog ugleda. Mesto tame koje mu pruža utočište od ljudskog sveta, ali i lak pristup njemu.“ Okrenuo se ponovo ka Fetu. „Da li imate ikakvu predstavu o tome odakle svi ovi pacovi dolaze? Centar iz kojeg se rasejavaju?"

Fet je odmah klimnuo glavom, zureći u daljinu. „Mislim da znam.“

Ulica Čerč i Fulton

Pri zamirućoj svetlosti dana, dva epidemiologa, zalagaoničar i deratizator stajali su na platformi gornje strane građevinske lokacije na mestu nekadašnjeg Svetskog trgovinskog centa, iskopine dugačke jedan blok i duboke preko dvadeset metara.

Fetovo gradsko ovlašćenje, kao i omanja izgovorena laž -Setrakijan nije bio svetski poznat rodentolog pristigao iz Omahe - obezbedili su im ulaz u podzemni tunel bez pratnje. Fet ih je odveo u isti onaj tunel sa nekorišćenim kolosekom kojim se ranije kretao, švrljajući svetlosnim snopom po nepostojećim pacovskim tragovima. Starac je pažljivo prelazio preko spojnica, hodajući po krupnom šljunku pomažući se svojim prevelikim štapom. Ef i Nora su nosili luma-lampe. „Ti nisi Rus“, obratio se Setrakijan Fetu. „Ne, bili su moji roditelji, a i ime mi je rusko." „U Rusiji ih nazivaju vurdalak. Postoji mit o tome da čovek postaje imun na njih ukoliko izmeša krv vurdalaka sa brašnom i od toga mesi testo za hleb, koji onda mora da pojede." „Da li je to efikasno?" „Efikasno koliko i svaki narodni lek. Drugim recima, baš i nije." Setrakijan se držao desne strane, podalje od treće, naponske, šine. „Ta čelična šipka izgleda korisno."

Fet je pogledao u svoju palicu. „Sirova je. Kao što sam i ja, pretpostavljam.

Ali, radi posao. Kao i ja."

Setrakijan je utišao glas da bi umanjio odjek. „Imam još nekog oruđa koje bi vam isto tako moglo biti od koristi."

Fet je ugledao cev za odvod vode na kojoj su građevinci radili. Nešto dalje, tunel se uvijao i proširivao, i Fet je odmah prepoznao prljavu raskrsnicu. „Ovde“, rekao je i svetlošću baterijske lampe osvetlio niži deo prostora oko njih.

Zaustavili su se i oslušnuli kapanje vode. Fet je švrljao svetlom po zemlji. „Prošli put sam posuo otrov. Vidite?"

Na puderastom prahu jasno su se ocrtavali ljudski otisci stopala. Cipele, patike i bose noge.

Fet upita: „Ko hoda bos u podzemnom tunelu?"

Setrakijan je pridigao ruku. Cevasti oblik tunela bio je akustičan i začuli su udaljeno stenjanje.

Nora je izgovorila: „Isuse Hriste...“ Setrakijan je prošaputao: „Vaše lampe, molim. Upalite ih.“ Ef i Nora su upravo to i učinili. Jaki UVC zraci osvetleli su tamno podzemlje, prikazujući mahniti vrtlog boja. Nebrojene mrlje divljački pljusnute o zemlju, zidove, gvozdene stubove... posvuda.

Fet se zgrčio od gađenja. „Ovo je sve...?“ „To je njihov izmet", odgovorio je Setrakijan. „Ta stvorenja seru dok jedu.“ Fet je pogledao naokolo, zaprepašćen. „Pretpostavljam da vampir baš i nema neku potrebu za higijenom."

Setrakijan se povlačio. Sada je drugačije pridržavao svoj štap; gornji deo je bio desetak centimetara izvučen iz donjeg, otkrivajući sjajnu oštricu. „Moramo da krenemo odavde. Odmah."

Fet je osluškivao zvuke u tunelu. „Ja nemam ništa protiv."

Ef je nešto ćušnuo nogom i poskočio očekujući da će ugledati pacova. Uperio je UVC svetlo u tom pravcu i otkrio omanju gomilu nekih predmeta u ćošku.

Bili su tu raznoliki mobilni telefoni. Stotinu i više, nagomilani kao da su odbačeni u ćošak. „A“, izgovorio je Fet. „Neko je bacio gomilu mobilnih telefona ovde."

Ef je posegnuo za onima sa vrha gomile. Prva dva koja je isprobao nisu funkcionisala. Treći je imao samo jednu označenu tačkicu za baterijsku funkciju. „X“ ikonica je ukazivala na to da nije bilo dometa. „Eto zašto policija ne može da uđe u trag nestalima preko mobilnih telefona", zaključila je Nora. „Svi su pod zemljom." „Sudeći po ovome što vidimo", rekao je Ef, odbacujući telefone nazad na gomilu, „većina njih je ovde."

Ef i Nora su zurili u telefone, ubrzavajući hod. „Brzo", rekao je Setrakijan, „pre nego što nas otkriju." Poveo ih je iz tunela. „Moramo da se pripremimo."

JAZBINA

Ulica Vurt, Kineska četvrt Prilično rano četvrte večeri, na putu ka Setrakijanovom domu gde su išli da se podrobno naoružaju, Efraim je prolazio automobilom pored svoje zgrade. Pošto nije video nijednog policajca, zaustavio je automobil. Rizikovao je, ali prošlo je nekoliko dana od kada se poslednji put presvukao, a za to mu je trebalo ne više od pet minuta. Pokazao im je na svoj prozor na trećem spratu i saopštio im da će, ukoliko ne bude ikakvih problema, spustiti roletne.

Ušao je u hodnik zgrade bez problema i počeo da se penje uz stepenice. Kada je pristigao do svojih vrata, video je da su odškrinuta. Zastao je da oslušne.

Otvorena vrata baš i nisu ukazivala na policijske mere.

Gurnuo ih je i ušao unutra, pozivajući: „Keli?“ Nije bilo odgovora. „Zak?“ Oni su jedini imali ključ.

U početku ga je zaplašio užasan smrad, a onda se setio da je to od kineske hrane koju je ostavio u kanti za smeće, još kada je onog dana Zak bio kod njega.

Imao je osećaj kao da su prošle godine od tada. Ušao je u kuhinju da proveri da li je mleko u frižideru još uvek bilo dobro... a potom se zaustavio.

Netremice je gledao. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati u šta je gledao.

Dva uniformisana policajca ležala su na podu njegove kuhinje, oslonjena na zid.

U stanu se začulo nekakvo jednolično mrmljanje. Brzo je preraslo u nešto što liči na kričanje, hor roptanja.

Vrata njegovog stana su se uz tresak zatvorila. Ef se hitro okrenuo ka njima.

Tamo su stajala dva čoveka. Ili, dva stvorenja. Dva vampira.

Ef je to odmah primetio. Njihovo držanje, bledilo.

Jednog nije prepoznao. Drugog jeste, kao preživelog Bolivara. Izgledao je veoma mrtvo, krajnje opasno i - veoma gladno.

Tada je Ef osetio još veću opasnost prisutnu u sobi. Ovo dvoje preobraženih nisu bili izvor mrmljanja.

Dok je okretao glavu prema dnevnoj sobi imao je osećaj da mu je za taj pokret bila potrebna večnost, dok mu je realno trebala sekunda.

Ugledao je ogromno stvorenje koje je nosilo dugačku, crnu odoru. Njegova visina dopirala je sve do plafona, i dalje - vrat mu je bio povijen, tako da je gledao nadole, pravo u Efa. Njegovo lice...

Efu se zavrtelo u glavi od neljudske visine ovog stvorenja, koje je doprinosilo tome da soba izgleda još manja, a on se oseća još majušnijim. Od samog tog prizora zaklecale su inu noge, čak i kada se okrenuo da pojuri prema ulaznim vratima.

Sada je stvorenje bilo ispred njega, između njega i vrata, blokirajući mu jedini izlaz. Ef je imao osećaj kao da se uopšte nije okrenuo, već da se sam pod zarotirao. Ona druga dvojica vampira ljudske veličine odbacila su ga na drugu stranu.

To stvorenje mu je sada bilo još bliže. Nadvijalo se nad Efom. Gledalo ga je odozgo.

Ef je pao na kolena. Samo prisustvo ovog džinovskog stvorenja paralisalo ga je - nimalo drugačiji osećaj nego da je Efa neko fizički bacio na pod.

Hmmmmmmmmmmm.

Ef je to osetio. Na isti onaj način na koji osećate živu muziku u grudima.

Mrmljanje koje mu je tutnjalo u glavi. Skrajnuo je pogled ka podu. Klonuo je od straha. Nije želeo da mu ponovo vidi lice.

Pogledaj me.

U početku je Ef mislio da ga ovo stvorenje guši svojim umom. Ali, nedostatak daha je bio posledica čistog užasa, panike koja je dopirala iz same njegove duše.

Pridigao je pogled tek za malo. Drhteći, ugledao je rub Gospodareve odore, a zatim, gore, šake na krajevima rukava. Bile su odvratno bezbojne, bez noktiju, i neljudski velike. Prsti su mu bili jednake dužine, predugački, sem srednjeg prsta koji je bio još duži i deblji od ostalih - i povijen na kraju kao kandža.

Gospodar. Bio je ovde zbog njega. On će ga preobraziti.

Pogledaj me, svinjo.

Ef je upravo to i uradio, pridigao je glavu kao da mu je neko rukom zahvatio bradu.

Gospodar je pogledao u njega odozgo, sa mesta gde mu se glava savijala ispod plafona. Zahvatio je ivicu kapuljače svojim ogromnim rukama i svukao je sa glave. Glava mu je bila bez kose, bezbojna. Njegove oči, usne, usta bili su takođe bezbojni, izlizani i isprani kao iznošeno platno. Nos mu je bio pohaban kao kod nekakvog drevnog kipa, tek kvrga sa dve crne rupe. Grlo mu je damaralo gladnim pokretima sličnim disanju. Koža mu je bila toliko bleda da je bila skoro prozračna.

Ispod kože su se videle vene koje nisu sadržale krv, nalik na mrljavu mapu drevne, uništene zemlje. Kroz njegove vene pulsiralo je nešto crveno. Telom su mu kružile krvave gliste. Kapilarni paraziti koji su gmizali ispod Gospodareve prozračne kože.

Ovo je obračun.

Glas je dojezdio u Efov mozak kao huk užasa. Osetio je da mlitavi. Sve mu se mutilo i bledelo.

Imam tvoju svinju ženu. Uskoro i tvoju svinju sina.

Efova glava se nadimala do raspuknuća od čistog gnušanja i besa. Imao je osećaj da je kao balon koji sebe tera da pukne. Ispružio je jednu nogu. Zateturao se i pridigao na noge pred ovim ogromnim demonom.

Uzeću ti sve i neću ti ostaviti ništa. Tako ja radim.

Gospodar je posegnuo napred, nejasnim i hitrim pokretom. Ef je osetio, kao

što pacijent koji je dobio anesteziju oseća bušenje zuba, neki pritisak na vrhu glave, a onda su mu noge ponovo otkazale. Zamahnuo je rukama i počeo da šutira nogama. Gospodar mu je držao glavu kao loptu za košarku, pridižući ga jednom rukom prema plafonu. Do nivoa očiju, dovoljno blizu da ugleda krvave gliste kako se migolje kao kužni spermatozoidi.

Ja sam pomrčina i pomračenje.

Pridigao je Efa do svojih usta kao da je bio debelo i sočno zrno grožđa. Usta su mu iznutra bila mračna, a grlo prazna jama, direktan put u pakao. Ef, tela koje se klatilo od vrata, skoro da je pomahnitao.

Osećao je kandžu dugačkog srednjeg prsta na potiljačnoj strani vrata, pritisak na vrhu kičme. Gospodar je zabacio Efu glavu kao da je otvarao limenku piva.

Ja ispijam ljude.

Začuo se nekakav škripavi mokri zvuk, i tada su Gospodareva usta počela da se razjapljuju. Vilica mu se raskrilila, a jezik povio nagore pa nazad, propuštajući strašnu žaoku.

Ef je vrisnuo, prkosno rukama sprečavajući pristup vratu, urličući u Gospodarevo surovo lice.

A onda je nešto... ne Efov vrisak... učinilo da se Gospodareva ogromna glava blago okrene.

Nozdrve su mu pulsirale - njuškanje demona koji nema daha.

Njegove crne oči uperiše se ponovo u Efa. Zurile su u njega nalik na dva mrtva meseca. Piljile su u Efa - kao da se Ef na neki način usudio da obmane Gospodara.

Nisi sam.

U tom trenutku, dok se penjao uz stepenice Efove zgrade dva koraka iza Feta, Setrakijan je odjednom zgrabio gelender, dok su mu ramena udarila o zid. Bol je prsnuo u njegovoj glavi nalik na zaslepljujuću slabost živaca, i glas - odvratan, zlurad, svetogrdan - prasnuo je kao bomba koja eksplodira u prepunoj simfonijskoj dvorani.

SETRAKIJAN. Fet je zastao i pogledao iza sebe, ali mu je Setrakijan, kroz treptav pogled, samo mahnuo da nastavi. Začuo je tek njegov šapat: „On je ovde.“ Norine oči potamneše. Fetove čizme su trupkale dok se penjao. Nora je pomogla Setrakijanu, pridržavajući ga dok su se penjali za Fetom, do vrata stana.

Fet je udario u prvo telo na koje je naleteo. Krenuo je nisko ramenom i tada ga je ovaj drugi zgrabio, a Fet je pao i otkotrljao se. Brzo je skočio na noge u borilački stav i okrenuo se ka protivniku. Video je vampirovo lice - nije se kezilo, ali usta kao da su mu se širila u osmeh, spremna da se hrane.

Tada je Fet ugledao džinovsko stvorenje u sobi. Gospodara, koji je držao Efa. Čudovišno. I hipnotišuće.

Onaj bliži vampir se ustremio na Feta i odgurnuo ga u kuhinju, na vrata frižidera.

Nora je utrčala unutra i uspela da uključi svoju luma-lampu baš u trenutku kada je vampir Bolivar napao, crnih zenica i crvenook. Zasiktao je bez daha i povukao se nazad. Tada je Nora ugledala Gospodara, zadnju stranu njegove od plafona pognute glave. Videla je Efa koji je visio pridržavan za glavu u rukama čudovišta. „Efe!“ Setrakijan je ušao sa svojim dugačkim, isukanim mačem. Na trenutak se zaledio u mestu kada je ugledao Gospodara, diva, demona. Ovde, pred njim, nakon tolikih godina.

Setrakijan je zamahnuo srebrnim mačem. Nora, koja se približavala iz drugog ugla, doterala je Bolivara do prednjeg zida stana. Gospodar je bio sateran u ćošak.

Napad na Efa u tako malom prostoru bila je velika greška.

Setrakijanu je srce tutnjalo u grudima kada je usmerio oštricu mača i potrčao ka demonu.

Mrmljanje u stanu se iznenada pojačalo. Bila je to eksplozija buke u njegovoj glavi. I Norinoj, i Fetovoj, i Efovoj. Onesposobljavajući gromoglasan talas zvuka koji je učinio da se starac na trenutak skvrči - a taj momenat je bio sasvim dovoljan.

Učinilo mu se da je video crni zmijski osmeh preko Gospodarevog glistavog lica. Džinovski vampir je Efa koji mlatara odbacio preko sobe. Ef je snažno udario u udaljeni zid i stropoštao se na zemlju. Gospodar je svojim dugačkim, kandžastim prstom uhvatio Bolivara za rame i jurnuo ka prozoru koji je gledao na ulicu Vurt.

Prolomio se zaglušujući tresak koji je protresao zgradu kada je Gospodar pobegao kroz pljusak staklenih krhotina.

Setrakijan je pohrlio ka razbijenom prozoru, prozorskom okviru oivičenom krhotinama. Tri sprata niže, razbijeno staklo je palo na trotoar, presijavajući se na uličnoj svetlosti.

Gospodar se, zahvaljujući svojoj natprirodnoj brzini, već našao na drugoj strani ulice, penjući se uz zgradu preko puta. Držeći Bolivara slobodnom rukom, preskočio je preko gornje ograde i nestao na višem krovu, pravo u noč.

Setrakijan se, iscrpljen, nakratko snuždio, ne mogavši da prihvati činjenicu da je upravo u toj sobi malopre bio prisutan Gospodar i da je sada pobegao. Srce mu je snažno tutnjalo u grudima, udarajući kao da će da prsne. „Hej - pomagaj!"

Okrenuo se i video Feta kako na podu zadržava onog drugog vampira. Pomoću Norine lampe uspevao je da ga onesposobi. Setrakijan je osetio nov nalet besa, otkoračao je do njega, s mačem koji mu je visio uz nogu.

Fet ga je video kako prilazi, razrogačenih očiju. „Ne, čekajte..."

Setrakijan je zamahnuo, zarivajući oštricu u vampirov vrat, desetak centimetara iznad Fetovih ruku. Šutnuo je obezglavljeno telo sa Fetovih grudi pre nego što mu je bela krv doprla do kože.

Nora je pohrlila ka Efu, koji je ležao sklupčan na podu. Obraz mu je bio rasečen, pogled mutan i užasnut - svejedno, činilo se da nije preobražen.

Setrakijan je izvadio ogledalo da to potvrdi. Okrenuo ga je ka Efovom licu, ne pronalazeći nikakvo izobličenje. Nora je uperila lampu ka Efovom vratu. Nije bilo ničeg - nikakvog reza.

Nora mu je pomogla da sedne. Ef je jauknuo od bola kada mu je dodirnula desnu ruku. Pipnula mu je i bradu ispod posekotine na obrazu, imajući potrebu da ga zagrli, ali ne želeći da mu nanosi dodatan bol. „Šta se desilo?", upitala ga je.

Ef odgovori: „Uzeo je Keli."

Ulica Kelton, Vudsajd Ef je jurio preko mosta u Kvins. Iskoristio je Džimov mobilni telefon da pozove Keli tokom vožnje.

Telefon takoreći nije ni zazvonio. Odmah se uključila njena elektronska sekretarica. ’Zdravo, ovde Keli. Nisam u mogućnosti da vam se sada javim’...

Ef je ponovo okrenuo Zaka. Zakov telefon je zvonio, a onda se isto tako uključila sekretarica.

Oštro je zaškripao gumama na ćošku ulice Kelton i naglo se zaustavio ispred Kelinog prednjeg dvorišta, preskočivši nisku ogradu i potrčavši uz stepenice.

Lupao je na vrata i besomučno zvonio. Ključevi njene kuće ostali su da vise na kukici u njegovom stanu.

Ef se zaleteo i udario bolnim ramenom u vrata. Pokušao je ponovo, povređujući ruku još više. Kada se treći put zaleteo u vrata, okvir je popustio i on se stropoštao unutra.

Pridigao se na noge i potrčao kroz kuću. Sudarao se sa ćoškovima i sapleo se o stepenice koje su vodile na drugi sprat. Zaustavio se kraj vrata Zakove sobe.

Dečakova soba je bila prazna.

Veoma prazna.

Vratio se u prizemlje, preskačući tri stepenika odjednom. Prepoznao je Kelinu „torbu za hitne slučajeve" kraj polomljenih ulaznih vrata. Video je spakovane ali ne i zatvorene kofere. Uopšte nije stigla da ode iz grada.

Oh, Isuse, pomislio je. Istina je.

Ostali su pristigli do vrata upravo u trenutku kada je nešto napalo Efa otpozadi. Neko telo ga je ščepalo. Odmah je uzvratio, ionako već prepunjen adrenalinom. Prevrnuo je svog napadača, držeći ga na odstojanju.

Met Sejls. Ef je video njegove mrtve oči i osetio toplinu njegovog zahuktalog metabolizma.

Divlje stvorenje koje je nekada bio Met zarežalo je na njega. Ef je rukom stegnuo Metov vrat pošto je nedavno preobraženi vampir počeo da otvara usta.

Čvrsto ga je držao ispod brade, pokušavajući da blokira kakav god biološki mehanizam koji se pripremao da oslobodi žaoku. Metu se napeše oči i počeo je da vrti glavom na sve strane u pokušaju da oslobodi grlo.

Ef je video kako Setrakijan isukava mač iza Meta. Ef je povikao: „NE!“, i smogao snage iz sveg onog besa da odgurne Meta od sebe.

Vampir je zarežao, zaustavljajući se na podu, kleknuvši na sve četiri i posmatrao Efa kako se pridiže.

Met se pridigao, pogrbivši se. Pravio je neke čudne pokrete ustima, kao novopečeni vampir koji se privikava na raznolike nove mišiće u ustima. Jezikom je prelazio preko usana u pohotnoj razuzdanosti.

Pogledao je oko sebe tražeći neko oružje i pronašao jedino teniski reket na podu ispred plakara. Zgrabio je oblepljenu dršku sa dve ruke i okrenuo titanijumski ram na stranu, ustremivši se na Meta. Sva njegova osećanja prema Metu - čoveku koji se preselio u kuću njegove žene, u njen krevet... čoveku koji je imao nameru da postane dečakov otac... onaj koji je želeo da zameni Efa - nadirala su kao luda kada je zamahnuo ka Metovim čeljustima. Poželeo je da ih razbije i uništi užas koji je iznutra vrebao. Novorođeni još nisu bili sasvim spretni, tako da ga je Ef snažno udario sedam ili osam puta, lomeći mu klimave zube i bacajući ga na kolena - pre nego što je Met neočekivano zgrabio Efa za zglob, zaustavljajući ga. Određena količina već postojećeg besa prema Efu kuvala se i u Metu. Pridigao se škrgućući polomljenim zubima, ali Ef ga je šutnuo u lice, nadugačko ispružene noge, tako da je Met ponovo pao na pod. Ef se povukao u kuhinju, gde je ugledao veliki nož prilepljen za magnetnu traku.

Bes nikada nije slep. Bes je neverovatno usredsređen. Ef se osećao kao da je gledao kroz pogrešan kraj teleskopa - videvši u svom fokusu samo nož, a potom samo Meta.

Met ga je snažno napao, a Ef ga je rukama pribio za zid. Zgrabio mu je šaku kose i povukao je unazad da bi ogolio vampirov vrat. Metova usta se otvoriše i žaoka se zavrludala napolje. Pokušavao je da se nahrani Efom. Metov vrat se vrpoljio i stezao, a onda je Ef napao, zarivajući nožnožnožnožnožnož. Snažno i brzo, pravo kroz grlo i u zid. Vrh noža se zarivao dok ga je Ef iznova vadio.

Polomio mu je vratni pršljen. Bela sluz se penila. Telo se oklembesilo, ruke zamahivale. Ef je zabadao nož sve dok mu njegova glava nije ostala u rukama, a telo skliznulo na pod.

Ef je tada prestao da seče. Video je u svojoj ruci, a da pri tom nije bio sasvim svestan šta je uradio, glavu sa žaokom koja je visila kroz prerezan vrat, i dalje drhtureći.

Tada je ugledao Noru i ostale koji su ga posmatrali sa odvaljenih ulaznih vrata. Video je zid i belu brljotinju kako se sliva. Video je bezglavo telo na podu.

Video je glavu u svojoj ruci.

Krvave gliste su gmizale po Metovom licu. Po obrazima i preko njegovih zabuljenih očiju. Krenule su u Metovu kosu tankih vlasi, ka Efovim prstima.

Ef je ispustio glavu, koja je pala na pod uz tup udarac, ne otkotrljavši se nikuda. Ispustio je i nož koji je bez ikakvog zvuka pao u Metovo krilo.

Ef reče: „Odveli su mi sina."

Setrakijan ga je odvukao od tela i zarazne vampirske krvi. Nora je okrenula luma-lampu i osvetlila Metovo telo.

Fet reče: „Jebeno, jebeno sranje."

Ef ponovo izgovori, i kao objašnjenje i kao činjenicu koju je sebi ukucavao u dušu: „Odveli su mi sina."

Ubilačko hučanje je polako nestajalo u njegovim ušima, a onda je prepoznao zvuk automobila koji se zaustavljao pred kućom. Otvorila su se vrata i začula se tiha muzika.

Začuo se i glas koji je izgovorio: „Hvala".

Taj glas.

Ef je otkoračao do polomljenih ulaznih vrata. Pogledao je niz prilaz i video Zaka kako stoji pred malim kombijem, zabacujući remen ranca na jedno rame.

Zak je uspeo samo da dođe do vrata kapije kada ga je Ef snažno zagrlio. „Tata?"

Ef ga je pogledao od glave do pete, čvrsto stiskajući dečakovu glavu, ispitujući mu oči, lice.

Zak upita: „Šta to radiš...?" „Gde si bio?" „Kod Freda." Zak je pokušao da se iskobelja iz očevog stiska. „Mama se nije pojavila pa me je Fredova mama odvezla kod njih kući."

Ef je pustio Zaka. Keli.

Zak je pogledao iza njega u kuću. „Šta se desilo sa našim vratima?"

Napravio je nekoliko koraka prema kući, a onda se na vratima pojavio Fet, a za njim i Setrakijan. Veliki čovek u flanelskoj košulji prebačenoj preko pantalona i radničkim čizmama, i stariji čovek u odelu od tvida koji je držao štap sa vučjom glavom.

Zak je pogledao u oca, sada već zabrinut.

Upitao je: „Gde je mama?"

Zalagaonica „Starosedelac i rariteti“ Ef je stajao u uzanom hodniku ispunjenom knjigama u Setrakijanovom stanu iznad zalagaonice na Istočnoj 118. ulici. Gledao je Zaka kako jede keks devils dog za starčevim malim kuhinjskim stolom, gde ga je Nora zapitkivala o školi, zadržavajući mu pažnju i odvraćajući misli.

Ef je i dalje osećao Gospodarev stisak na glavi. Živeo je životom zasnovanim

na određenim pretpostavkama, u svetu zasnovanom na određenim pretpostavkama, a sada kada je sve na šta je mislio da može da se osloni nestalo, shvatio je da više nema nikakvu predstavu ni o čemu.

Nora ga je videla kako ih posmatra iz hodnika, a Ef je iz njenog izraza lica mogao da pročita da ju je plašio izgled njegovog.

Ef je znao da će od sada uvek biti donekle lud.

Otišao je dva sprata niže, u Setrakijanovo skladište oružja. Ultraljubičasta alarmna svetla na vratima bila su ugašena dok je starac Fetu pokazivao oružje.

Istrebljivač se divio modifikovanom pištolju sa ekserima, koji je izgledao kao duža i uža varijanta uzija, samo što je bio narandžasto-crn, dok mu je šaržer sa ekserima punio cilindar pod nagibom.

Setrakijan je odmah prišao Efu. „Jesi li nešto jeo?"

Ef je odrično zavrteo glavom. „Kako je tvoj sin?“ „Uplašen, ali to ne pokazuje."

Setrakijan je klimnuo glavom. „Oseća se isto kao i svi mi.“ „Vi ste ga i ranije videli. To stvorenje. Gospodara." „Jesam. “ „Pokušali ste da ga ubijete." „Jesam." „Niste uspeli."

Setrakijan je začkiljio kao da je gledao direktno u prošlost. „Nisam bio dobro pripremljen. Ovog puta neću promašiti."

Fet, koji je držao neki predmet nalik na svetiljku sa šiljkom na vrhu reče: „Ne čini se da će biti tako. Bar ne ovim oružjem." „Neko oruđe sam sam napravio od stvari koje mi dođu pod ruku u radnji. Ali, ja nisam majstor za bombe." Stisnuo je u pesnice svoje invalidne šake kao potvrda tome. „Imam jednog kujundžiju u Nju Džerziju koji mi oštri vrhove i igle." „Hoćete da kažete da ovo nije polovna roba?"

Setrakijan je iz istrebljivačevih ruku uzeo težak predmet u obliku svetiljke.

Bio je napravljen od tamne plastike, sa nosačem baterija i čeličnim šiljkom od petnaest centimetara sa donje strane. „Ovo je u osnovi nekadašnja ultraljubičasta rudarska svetiljka. To je oružje za jednokratnu upotrebu koje emituje snop UVC svetla ubistvenog za vampire. Zamišljeno je da počisti čitave prostorije. Kada se ispali, oslobađa veliku toplotu, i to brzo. Temperatura i zračenje mogu da budu pomalo... neprijatni."

Fet upita: „A, čemu služi ovaj pištolj sa ekserima?" „Sa barutnim je nabojem i funkcioniše tako što barutno punjenje koje odgovara sačmarici potiskuje ekser. Pedeset eksera po punjenju, onih od četiri centimetra. Srebrni, podrazumeva se." „Naravno", odgovorio je Fet, diveći se tom komadu i pridržavajući ga za gumenu dršku.

Setrakijan je pogledom prešao preko sobe: stari oklop na zidu; ultraljubičaste lampe i punjači baterija na policama; srebrna sečiva i ogledala sa srebrnom podlogom; prototipi oružja; sveske i blokovi za skiciranje. Grozomora trenutka skoro ga je preplavila. Samo se ponadao da ga strah neće pretvoriti u onog bespomoćnog mladića kakav je nekada bio.

Rekao je: „Na ovo sam čekao prilično dugo.“ Tada je počeo da se penje uz stepenice. Ostavio je Efa samog sa Fetom.

Veliki istrebljivač je iz punjača pridigao pištolj sa ekserima. „Gde si pronašao ovog starca?"

Ef mu odgovori: „On je pronašao mene." „Radeći ovaj posao, prošao sam kroz svakakve podrume. Kad pogledam naokolo po ovoj maloj radionici, imam utisak da je u pitanju luđak na slobodi."

Ef reče: „On nije ludak.“ „Je l' ti pokazao ovo?" Fet je otišao do staklene tegle sa uzorkom, zaraženim srcem u formalinu. „Ovaj tip u svojoj podrumskoj oružarnici drži srce vampira kojeg je ubio kao da je kućni ljubimac. Prilično je lud. Ali, to je u redu. I ja sam pomalo lud." Kleknuo je, postavljajući lice u samu blizinu tegle. „Ovde, mac, mac..." Sisaljka se okomila na staklo, pokušavajući da ga ščepa. Fet se uspravio i okrenuo ka Efu sa izrazom možeš-li-ti-to-da-veruješ na licu. „Sve ovo je malo više od onoga čemu sam se nadao kada sam jutros ustao iz kreveta." Uperio je pištolj sa ekserima u teglu, a onda je potegao kao da će pucati, samo da vidi kakav je osećaj. „Mogu li ovo da zadržim?"

Ef je klimnuo glavom. „Samo izvoli."

Ef se vratio gore, usporavajući u hodniku pošto je u kuhinji video Setrakijana sa Zakom. Setrakijan je skinuo srebrni lanac sa svog vrata - na kojem se nalazio ključ od podrumskog arsenala - svojim iskrivljenim prstima ga prevukao preko Zakove glave i spustio ga oko vrata ovog jedanaestogodišnjaka. Zatim ga je potapšao po ramenima. „Zašto ste to uradili?", upitao je Ef Setrakijana kada su ostali sami. „Dole ima stvari - svezaka, zapisa - koje treba sačuvati. Možda će budućim generacijama biti od neke koristi." „Vi ne planirate da se vratite?" „Preuzimam sve mere predostrožnosti." Setrakijan je pogledao oko sebe da proveri da li su bili sami. „Molim vas, razumite. Gospodar poseduje moć i brzinu daleko veću od ovih nespretnih novorođenih vampira na koje nalećemo. On je i više od onoga što znamo. Već je vekovima prisutan na Zemlji. A, opet..." „A, opet je vampir." „A, vampiri se svakako mogu uništiti. Naše najveće uzdanje jeste da ga osvetlimo. Da ga povredimo i izvučemo na ubistveno sunce. To je i razlog što moramo da sačekamo zoru." „Ja hoću da krenemo sad." „Znam da hoćete. To je upravo ono što on želi.“

„On ima moju ženu. Keli je tamo gde jeste iz jednog jedinog razloga - zbog mene." „U pitanju je nešto što vas se lično tiče, to je i razumljivo. Ali, ono što morate da imate na umu jeste da je, ukoliko je kod njega, već preobražena."

Ef je snažno zavrteo glavom. „Nije." „Ja ovo ne govorim da bih vas razbesneo..." „Nije preobražena!"

Setrakijan je nakon kratke pauze klimnuo glavom. Pričekao je da se Ef pribere.

Ef reče: „Društvo za lečenje od alkoholizma je za mene mnogo učinilo.

Međutim, jedina stvar koju nikada neću savladati jeste da sa spokojem prihvatim stvari koje ne mogu da promenim."

Setrakijan je rekao: „I ja sam takav. Možda je upravo ovo zajedničko svojstvo ono što nas je dovelo dovde. Naši ciljevi se savršeno uklapaju." „Skoro savršeno", rekao je Ef. „Jer, samo jedan od nas može da ubije tog skota. A to ću biti ja."

Nora je nestrpljivo čekala da razgovara sa Efom, zaskočivši ga čim se udaljio od Setrakijana i odvlačeći ga u starčevo kupatilo. „Nemoj", rekla je. „Nemoj, šta?“ „Pitaj me ono što hoćeš da me pitaš." Preklinjala ga je svojim sevajućim kestenjastim očima. „Nemoj."

Ef je rekao: „Ali, potrebna si mi..." „Usrala sam se od straha - ali zar nisam zaslužila da budem kraj tebe.

Potrebna sam ti.“ „Da, potrebna si mi. Potrebna si mi upravo ovde. Da paziš na Zaka. Osim toga, jedno od nas mora da ostane. Da nastavi. U slučaju..." Ostavio je taj deo neizrečen. „Znam da mnogo tražim od tebe.“ „Previše."

Ef nije mogao da prestane da je gleda u oči. Rekao je: „Moram da krenem u potragu za njom." „Znam." „Samo želim da znaš..." „Nema razloga da mi objašnjavaš", rekla je. „Svejedno, drago mi je što to želiš."

Tada ju e približio sebi, čvrsto zagrlio. Nora je povukla ruku do njegovog temena, milujući mu kosu. Odgurnula ga je da bi ga pogledala, da još nešto kaže, ali, umesto toga, samo ga je poljubila. Bio je to oproštajni poljubac koji je u sebi sadržao i nepokolebljivu želju da se vrati.

Razdvojili su se, a on joj je klimnuo glavom da joj da do znanja da je sve razumeo.

Video je Zaka kako ih posmatra iz hodnika.

Ef sada nije ni imao nameru da mu bilo šta objašnjava. Sada, kada je ostavljao divotu i dobrotu ovog dečaka i odlazio iz koliko-toliko bezbednog prostora u svet mraka gde će se suočiti sa demonom. Sada je bio najmanje prikladan i krajnje neprirodan trenutak za objašnjenja. „Ostaćeš sa doktorkom Martinez, važi? Razgovaraćemo kada se vratim." Žmirnuo je na onaj samozaštitnički način, tako svojstven dečaku koji još nije bio ni tinejdžer, sa emocijama u ovom trenutku tako sirovim i zbunjujućim za njega. „Kada se vratiš - odakle?"

Privukao je sina k sebi, zagrlivši ga kao da bi se inače ovaj dečak koga je toliko voleo raspršio u milion delova. Ef je u tom trenutku doneo odluku da će pobediti, jer je imao i previše toga da izgubi.

Začuli su povike i automobilske sirene napolju, te svi odoše do prozora sa zapadne strane. Gomila svetlečih farova ispunjavala je put neka četiri ili više blokova odatle, dok su ljudi izlazili na ulice i tukli se. Neku zgradu je zahvatio plamen, a na vidiku nije bilo nijednog vatrogasnog vozila.

Setrakijan je rekao: „Ovo je početak kraja."

Visoravan Morningsajd Gas je bio u begu još od prethodne noći. Lisice su mu otežavale slobodno kretanje po ulicama. Stara košulja kojom je obavio obe ruke kao da ih je prekrstio na grudima, baš i neće mnoge da prevari. Kroz zadnji ulaz se ušunjao u neku bioskopsku dvoranu i spavao u mraku. Setio se jedne mesare na Vest sajdu i mnogo je vremena izgubio dok nije dospeo do nje, a kada je pristigao, bila je prazna. Nije bila zaključana - samo prazna. Počeo je da vršlja po alatkama koje je tamo mogao da pronađe, pokušavajući da istesteriše lisice oko zglobova. Čak je uključio i električnu testeru, pričvršćenu stegom, i skoro da je isekao vene tokom tog pokušaja. Nije mogao ništa da uradi jednom rukom, a onda je s gnušanjem odustao i otišao.

Obišao je mesta gde su se okupljali neki od njegovih pajtosa, ali nije naleteo ni na koga od poverenja. Na ulicama je vladala neka čudna atmosfera - skoro da nije bilo nikakvih događaja. Ali, on je znao šta se dešavalo. Kada je sunce počelo da zalazi, znao je da mu vreme ističe i da su mu šanse da opstane sve manje.

Bilo je rizično da se vrati kući, mada čitavog dana baš i nije video mnogo policajaca. Svejedno, bio je zabrinut za svoju madre. Klisnuo je u zgradu, pokušavajući da prekrštene ruke drži ležerno, uputivši se ka stepenicama. Šesnaest spratova gore. Prošetao je kroz hodnik u kojem nije nikoga video. Prišunjao se vratima da oslušne. Televizor je bio uključen, kao i obično.

Znao je da im ne radi zvono, tako da je pokucao. Sačekao je i ponovo kucnuo. Šutnuo je donji deo vrata, od čega su se zatresla, kao i jeftini zidovi. „Krispine“, zašištao je svom bratu kretenu. „Krispine, govno jedno. Otvori jebena vrata.“ Gas je začuo kako neko iznutra skida lanac i otvara bravu. Sačekao je, ali se vrata nisu otvarala. Gas je odvrnuo košulju koja mu je prekrivala lisicama privezanu ruku i okrenuo kvaku.

Krispin je stajao u ćošku, levo od kauča koji je predstavljao njegov krevet kada bi svratio kući. Sve su roletne bile spuštene, a u kuhinji su vrata frižidera zjapila otvorena. „Gde je mama?“, upitao je Gas. Krispin nije progovarao. „Usrani tikvane", rekao je Gas. Zatvorio je frižider. Nešto od hrane se istopilo i na podu je bila barica. „Je l' spava?"

Krispin je ćutao. Buljio je u Gasa.

Gas je polako počeo da kapira. Malo je bolje pogledao u Krispina, koji jedva da je primećivao da ga ovaj uopšte gleda, i video njegove crne oči i usahlo lice.

Gas je otišao do prozora i povukao roletne. Bila je noč. U vazduhu se osećao dim od vatre ispod zgrade.

Gas se okrenuo ka Krispinu, a ovaj je već krenuo na njega, da ga napadne, urlajući. Gas je podigao i ispružio ruke žarivši lanac lisica preko bratovljevog vrata, ispod vilice. Dovoljno visoko mu je zabacio vilicu da ga onemogući da izbaci žaoku.

Gas je uhvatio Krispina za glavu i gurnuo ga na pod. Crne oči njegovog brata vampira kolačile su se dok mu se vilica vrpoljila u pokušaju da se otvori. Gasov snažni stisak to nije dozvoljavao. Gas je imao nameru da ga pridavi, ali pošto je vreme prolazilo a Krispin se neumorno batrgao, ni ne pomišljajući da se onesvesti, Gas se prisetio da vampiri nisu imali potrebu za disanjem i da ih na taj način nije bilo moguće usmrtiti.

Tada ga je povukao nagore za vrat, dok je Krispin rukama grebao da se dočepa Gasovihrukui šaka. U poslednjih nekoliko godina, Krispin njihovoj majci nije bio ništa drugo do teret, a Gasu nepodnošljiva smetnja. A sada je bio vampir, tako da je ono što ga je činilo bratom potpuno nestalo, a ostala je samo nepodnošljivost. I tako je sva potreba da mu se osveti za sve muke koje im je naneo uslovila bes koji je Gasu dao snagu da mu prvo tresne glavu o ukrasno ogledalo na zidu - staro ovalno ogledalo sa debelim staklom, koje se nije polomilo sve dok nije skliznulo na pod. Gas je gurnuo Krispina na krevet, bacajući ga na pod. Onda je zgrabio najveće parče stakla. Krispin nije ni stigao da se pribere kada je Gas zario vrh stakla u vrat ispod temena. Udarac mu je prelomio vratne pršljenove, a vrh izašao kroz kožu s prednje strane vrata, ali nije ga sasvim iscepao. Gas je uvrtao staklo u stranu, skoro otkidajući Krispinovu glavu, ali u potpunosti je smetnuo s uma da je oštro staklo ozleđivalo i njegove dlanove. Odjednom je osetio strašan

bol, ali i dalje nije ispuštao polomljeno staklo sve dok se glava njegovog brata nije odvojila od tela.

Gas se zateturao unazad, gledajući u krvave posekotine na svojim dlanovima.

Hteo je da proveri da se neka od onih glisti koje su se migoljile u Krispinovoj beloj krvi nije uvukla u njih. Bilo ih je na tepihu i nisu bile lako uočljive, tako da se Gas držao podalje. Pogledao je u raskomadanog brata na podu i povraćalo mu se od same pomisli da bi mogao da se pretvori u jednog takvog stvora, ali, što se tiče samog gubitka, Gas nije ništa osećao. Krispin je za njega bio već odavno mrtav.

Gas je oprao ruke iznad sudopere. Posekotine su bile dugačke, ali ne i duboke.

Uzeo je krpu da zaustavi krvarenje i otišao do majčine sobe. „Mama?“ Iz sveg srca se nadao da ona nije bila tu. Krevet joj je bio namešten i prazan.

Okrenuo se da izađe, a onda malo porazmislio, spustio se na sve četiri i pogledao ispod kreveta. Video je samo njene kutije sa džemperima i tegove za ruke koje je kupila pre deset godina. Krenuo je nazad u kuhinju, kada je začuo nekakvo šuškanje u plakaru. Zastao je i ponovo oslušnuo. Prišao je vratima i otvorio ih. Sva odeća njegove majke bila je svučena sa vešalica i pobacana na gomilu na podu plakara.

Gomila se pomicala. Gas je povukao jednu staru, žutu haljinu sa naramenicama i pred njim se ukazalo lice njegove matere, sa crnim očima i usahlom kožom.

Gas je ponovo zatvorio vrata. Nije ih zalupio i pobegao - samo ih je zatvorio i stao kao ukopan. Poželeo je da zaplače, ali nije imao suza - samo je duboko izdahnuo, blago i duboko zajecao, a onda se okrenuo i gledao po majčinoj sobi u potrazi za nekakvih oružjem kojim će joj odrubiti glavu... ... a onda je shvatio dokle je svet dogurao. Umesto da traži oružje, vratio se do vrata plakara i na njih oslonio čelo. „Oprosti mi, mama", prošaptao je. „Lo siento. Trebalo je da budem ovde.

Trebalo je da budem ovde..."

Otkoračao je, sav mamuran, u svoju sobu. Nije mogao da promeni ni majicu zbog lisica. Nabio je neku odeću u papirnu kesu da se presvuče kada to bude mogao, i ćušnuo je ispod miške.

Starac, prisetio se. Zalagaonica u 118. ulici. On će mu pomoći. I pomoći će mu da se izbori sa ovim čudovištima.

Napustio je stan, izašavši na hodnik. Ljudi su stajali kraj lifta, a Gas je spustio glavu i krenuo prema njima. Nije želeo da ga prepoznaju, nije želeo da razgovara ni sa jednim komšijom svoje majke.

Bio je negde na pola puta do liftova, kada je primetio da ti ljudi uopšte ne razgovaraju niti se pomeraju. Gas je pridigao glavu i video da je troje ljudi iz grupe bilo okrenuto prema njemu i da ga je posmatralo. Zaustavio se kada je shvatio da su im oči, njihove crne oči, isto tako bile šuplje. Vampiri su mu blokirali izlaz.

Počeli su da hrle ka njemu, i sledeče čega je bio svestan jeste da je počeo da ih udara svezanim rukama, bacajući ih na zid, udarajući im lica o pod. Šutirao ih je kada bi se našli na zemlji, ali tu ne bi ostajali dugo. Nijednom od njih nije pružio šansu da izbaci žaoku, razbijajući nekoliko glava petama svojih teških čizama dok je trčao prema liftu, čija su se vrata zatvorila upravo u trenutku kada su nahrlili na njih.

Gas je stajao sam u kabini lifta, hvatajući dah, brojeći spratove. Njegova kesa je nestala - pocepala se i odeća mu se raspršila po hodniku.

Dugme za prizemlje je zasvetlelo i vrata se uz tresak otvoriše. Gas se sagnuo, spreman za borbu.

Ulazni hodnik je bio prazan. Međutim, napolju pred vratima svetlucala je neka narandžasta svetlost. Začuo je vrištanje i zavijanje. Izašao je na ulicu i video plamen u susednom bloku. Vatra je dostizala do obližnjih zgrada. Video je ljude sa drvenim motkama i drugim sklepanim oružjem kako trče prema vatri.

Iz drugog pravca je video još jednu rasparanu grupu od šestoro ljudi koji nisu nosili nikakvo oružje i koji su hodali, a ne trčali. Neki čovek je protrčao pored Gasa, hitajući u drugom smeru, a koji mu je uzviknuo: „Ima ih ko govana, čoveče!“ Malo pošto je to izgovorio, napala ga je ona šestočlana grupa. Neiskusnom oku je sve to izgledalo kao nekakvo uobičajeno ulično koškanje, ali Gas je video žaoke koje su izlazile iz usta na narandžastoj svetlosti vatre. Vampiri su preobražavali ljude na ulicama.

Dok je to posmatrao, crni džip sa jarkim halogenim farovima brzo se izvezao iz dima. Pajkani. Gas se okrenuo i jurnuo niz svetlost farova - trčao je pravo prema onoj šestorici. Nagrnuli su na njega, sa bledim licima i crnim očima osvetljenim farovima. Gas je začuo kako se otvaraju vrata na džipu i zvuk čizama na trotoaru.

Našao se u zamci između dve zle kobi. Pohitao je ka režečim vampirima, mlateći ih povezanim šakama i udarajući ih glavom u grudi. Nije im pružao šansu da otvore usta. Ali, tada je jedan od njih zakačio ruku za Gasove lisice i zavrteo ga, bacajući ga na zemlju. U sekundi se čitava gomila sručila na njega, boreći se za to ko će piti iz njegovog vrata.

Tada se začuo zvuk lomljenja, a potom i skvičaj vampira. Gas se iskobeljao i kleknuo usred ove ulične borbe.

Ovo uopšte nisu bili pajkani. Bili su to ljudi u crnim kapuljačama, zamračenih lica, u crnim borilačkim pantalonama i crnim vojničkim čizmama. Pucali su iz pištolja-samostrela i većih samostrela sa drvenim šaržerom za strele. Gas je video jednog kako upucava kratku debelu strelu u vampirov vrat. Pre nego što je vampir imao vremena da pridigne ruke do grla, strela je eksplodirala takvom jačinom da mu je raznela vrat i otkinula glavu. Mrtav vampir. Strele su imale srebrne vrhove sa eksplozivnim punjenjem.

Lovci na vampire. Gas je u čudu gledao u ove tipove. Ostali vampiri su izlazili iz zgrada, a ovi su ih gađali u vratove sa takvom preciznošću, sa čak dvadeset pet, pa i trideset metara udaljenosti.

Jedan je hitro zaskočio Gasa, kao da gaje pobrkao sa vampirom, ali pre nego što je Gas stigao i da progovori, lovac mu je čizmom zgazio ruke, pričvršćujući ih za beton. Ponovo je napunio samostrel i uperio ga u lanac Gasovih lisica. Srebrni projektil je rascepio čelik, žarivši se u asfalt. Gas je zaječao, ali nije usledila nikakva eksplozija. Ruke su mu bile odvezane, mada je i dalje imao narukvice od lisica oko zglobova. Lovac ga je pridigao na noge sa zaprepašćujućom snagom. „Au, jebote!“, izustio je Gas, oduševljen pojavom ovih tipova. „Gde da se prijavim!"

Ali, njegov spasitelj je usporio, nešto mu je privuklo pažnju. Gas je pobliže pogledao u senkovite procepe na njegovoj kapuljači, a lice koje je ispod video bilo je belo kao ljuska jajeta. Oči su mu bile crne i crvene, a usta suva i skoro bez usana.

Lovac je gledao krvave linije na Gasovim dlanovima.

Gas je prepoznao taj pogled. Upravo ga je video u očima svog brata i majke.

Pokušao je da se oslobodi, ali stisak je na njegovoj ruci bio čeličan. Stvor je otvorio usta na kojima se pojavio vrh žaoke.

Tada im je prišao drugi lovac, držeći samostrel na vratu prvog lovca.

Novopridošli lovac je povukao kapuljaču sa glave Gasovog lovca i Gas je video ćelavu glavu bez ušiju, stare oči zrelog vampira. Vampir je zagrmeo na oružje svog brata po soju, a onda predao Gasa novom lovcu, čije je bledo vampirsko lice Gas uočio kada ga je ovaj podigao, odneo do crnog džipa i bacio u treći red sedišta.

Ostali vampiri sa kapuljačama popeše se nazad u vozilo i krenuše, praveći polukružni zaokret nasred avenije. Gas je video da je bio jedino ljudsko biće u džipu. Šta su planirali da rade sa njim?

Udarac u slepoočnicu ga je onesvestio, tako da više nije bilo nikakvih pitanja.

Džip je hitao nazad prema zgradi u plamenu, jureći kroz ulični dim nalik na avion koji probada oblak, a potom cvileči kroz nerede na ulicama, zaokrećući na sledečem uglu i idući dalje u grad.

Kada Takozvana „kada“ razrušenog Svetskog trgovinskog centra, duboka jama visine sedam spratova, bila je osvetljena kao da je bio dan, spremna za noćni rad.

Ali, građevinska lokacija je i pored toga bila prazna, a velike mašine tihe. Radovi koji su se odvijali bez prestanka skoro od urušavanja kula bliznakinja, sada su bili obustavljeni. „Zašto ovo?“, upitao je Ef. „Zašto ovde?“ „Ova lokacija ga je privukla“, odgovorio je Setrakijan. „Krtica sebi pravi brlog u stablu mrtvog i oborenog drveta. Gangrena se stvara u rani. Njegovi su

koreni tragedija i bol.“ Ef, Setrakijan i Fet sedeli su u zadnjem delu Fetovog kombija, parkiranog na uglu ulica Čerč i Kortland. Setrakijan je sedeo kraj zadnjih prozora sa vizirom za noćno posmatranje. Saobraćaj je bio redak, samo pokoji taksi pred zoru ili dostavni kamion. Nije bilo pešaka niti znakova bilo kakvog života. Tražili su vampire i nisu ih pronalazili.

Setrakijan, pogleda i dalje uprtog kroz noćni vizir, reče: „Ovde je i suviše svetlo za njih. Oni ne žele da budu viđeni."

Ef reče: „Ne možemo ponovo da se vrzmamo oko lokacije." „Ako ih ima onoliko koliko pretpostavljamo", rekao je Setrakijan, „onda mora da su negde u blizini. Vraćaju se u jazbinu pre nego što izađe sunce." Pogledao je u Feta. „Razmišljajte kao pacov."

Fet reče: „Reći ću vam ovo. Nikada nisam video nijednog pacova da ulazi na prednja vrata." Malo je o tome još porazmislio, a onda se progurao pored Efa do prednjih sedišta. „Imam ideju."

Odvezao ih je ulicom Čerč, severno, do Gradske skupštine, jedan blok severoistočno od lokacije STC-a. Tu se nalazio veliki park, pa se Fet parkirao na mestu za autobuse i isključio motor. „Ovaj park je jedno od najvećih pacovskih svratišta u gradu. Pokušali smo da uklonimo bršljan, jer su se u njemu savršeno prikrivali. Pokušali smo da promenimo i kontejnere za đubre, ali bezuspešno. Oni se ovde igraju kao veverice, naročito u podne kada gomile ljudi dođe ovde da ruča. Hrana ih usrećuje, ali oni mogu da je pronađu skoro svuda. Oni zapravo najviše vole infrastrukturu." Pokazao je na zemlju. „Tamo ispod nalazi se napuštena stanica podzemne železnice. Stara stanica kod Gradske skupštine."

Setrakijan upita: „Još uvek je pripojena?" „Pod zemljom je sve pripojeno, na ovaj ili onaj način."

Posmatrali su, i nije trebalo dugo da čekaju. „Tamo", rekao je Setrakijan.

Ef je video ženu koja je izgledala izgužvano i neuredno, nekih tridesetak metara od njih. „Beskućnica", rekao je. „Ne", odgovorio je Setrakijan, dodajući Efu svoj termalni vizir.

Ef je kroz vizir ugledao ženu kao jaku mrlju crvenog naspram tamne i nejasne pozadine. „To što vidiš jeste njihov metabolizam", objasnio je Setrakijan. „Eno još jednog."

Bila je to neka pozamašna žena koja se teturala kao da je patila od morske bolesti. Držala se senke duž niske gvozdene ograde koja je ograđivala park.

A onda se pojavio još jedan - muškarac koji je na sebi imao kecelju kolportera i neko telo na ramenu. Prebacio ga je preko ograde, a onda je i sam nespretno preskočio. Pao je dok je preskakao, pritom cepajući jednu nogavicu, ali se potom samo pridigao bez ikakve reakcije, podigao svoju žrtvu i nastavio da

hoda ka obližnjem drveću. „Da“, rekao je Setrakijan. „Ovo je to mesto.“ Ef je zadrhtao. Od samog prisustva ovih hodajućih uzročnika zaraze, ovih humanoidnih oboljenja - gadilo mu se. Povraćalo mu se dok ih je gledao kako se gegaju u park, niža životinjska vrsta koja se poslušno pokoravala nesvesnom nagonu povlačenja od izvora svetlosti. Osetio je njihovu žurbu, podsećali su ga na putnike koji su hitali da uhvate poslednji voz kući.

Tiho su izašli iz kombija. Fet je nosio zaštitni kombinezon od tajveka i gumene, vatirane čizme. I njima je ponudio istu opremu, ali su Ef i Setrakijan odlučili da uzmu samo čizme. Setrakijan ih je obojicu poprskao (da ih nije ni pitao) sprejom za eliminisanje mirisa sa slikom jelena pod crvenim nišanom na bočici.

Sprej, naravno, nije mogao da eliminiše ugljen-dioksid koji su ispuštali izdahom, niti zvuk rada srca i kretanja krvi.

Fet je najviše nosio. Pištolj sa ekserima nalazio mu se u torbi okačenoj na grudima, sa dodatnom municijom koju su činili srebrni ekseri. Za kaišem je nosio nekoliko stvari, uključujući i monokular za noćno posmatranje, baterijsku lampu sa crnim svetlom, kao i jedan od Setrakijanovih srebrnih bodeža u kožnoj futroli. U ruci je držao jaku luma-lampu, dok mu se u torbi na ramenu nalazila rudarska UVC lampa.

Setrakijan je nosio svoj štap i luma-lampu, dok mu se toplotni vizir nalazio u džepu kaputa. Proverio je kutijicu sa pilulama u postavi prsluka, a potom ostavio šešir u kombiju.

Ef je takođe nosio lumu, kao i srebrni mač u koricama koji mu je visio preko leđa, oštrice dugačke više od pola metara.

Fet je rekao: „Nisam siguran da ovo ima ikakvog smisla. Idemo da se borimo sa zveri na njenoj teritoriji."

Setrakijan je odgovorio: „Nema nam druge. Ovo je jedino doba dana kada znamo gde se nalazi.“ Pridigao je pogled ka nebu, koje je počelo da plavi sa prvim naznakama rađajućeg dana. „Noč se okončava. Idemo."

Krenuli su prema niskoj kapiji ograde, koja je noću bila zaključana. Ef i Fet su je preskočili, a potom pripomogli Setrakijanu da se prebaci preko nje.

Začuli su zvuk novih koraka na stazi - koračanje je bilo brzo, a čulo se i struganje potpetica - a onda su pohitali da se sklone dublje u park.

Park noću nije bio osvetljen, a mraku su doprinosile i guste krošnje. Čuli su žuborenje fontane, kao i automobile koji su prolazili. „Gde su?“, prošaputao je Ef. Setrakijan je izvadio toplotni vizir. Pretražio je njime okolinu, a onda ga pružio Efu. Ef je video jarkocrvene oblike koji su se šunjali kroz inače mirnu prirodu.

Odgovor na njegovo pitanje glasio je: bilo ih je posvuda. Priticali su odasvud i brzo se kretali ka izvesnoj tački severno odatle.

Njihovo odredište je postalo vidljivo. Bio je to neki kiosk na brodvejskoj

strani parka, mračna struktura koju Ef nije mogao da raspozna sa ove udaljenosti.

Posmatrao je i čekao sve dok se broj vampira-povratnika nije smanjio, a Setrakijanov toplotni vizir nije registrovao nijedan značajan izvor toplote.

Potrčali su ka zdanju. U novorađajućoj svetlosti dana, videli su da je reč o kiosku, pultu za informacije koji je preko noći bio prilično razrušen. Povukli su i otvorili vrata. Bio je prazan.

Ugurali su se u mali prostor, u kojem se nalazio drveni pult sa žičanim poličicama za turističke flajere i redosledima vožnje turističkih autobusa. Fet je usmerio lampu na dvokrilna metalna vrata u podu. Na oba krila su se nalazile rupe na mestima na kojima su nekada stajali ka tanci.

Fet je povukao oba krila, dok je Ef sa lampom u ruci bio u pripravnosti. Dole u mrak spuštale su se stepenice. Setrakijan je uperio baterijsku lampu na bled natpis na zidu, kada je Fet počeo da se spušta. „Izlaz u slučaju opasnosti", obavestio ih je Fet. „Staru železničku stanicu kod Gradske skupštine zatvorili su nakon Drugog svetskog rata.

Zakrivljenost šina bila je suviše oštra za novije vozove, a platforma i suviše uzana - mada mislim da se lokal broj šest i dalje ovde negde okreće." Pogledao je oko sebe. „Mora da su uništili stari izlaz u slučaju opasnosti i postavili ovaj kiosk preko njega. „Dobro", rekao je Setrakijan. „Idemo."

Ef je krenuo za njim, spuštajući mu opremu. Nije se potrudio da zatvori vrata za sobom; dobro je da imaju direktan izlaz na površinu ako bude ustrebalo. Garež je prekrivala spoljne strane svakog stepenika, dok su po sredini bile očišćene svakodnevnim hodanjem. Ovde dole bilo je mračnije od noćne tame.

Fet reče: „Sledeča stanica, 1945."

Stepenice su se završavale otvorenim vratima koja su vodila na jedno šire stepenište, a koje je, pak, vodilo nadole u nešto što je izgleda predstavljalo nekadašnji međusprat. Pločicama obložena kupola sa četiri nadsvođene strane uzdizala se do ukrašenog svetlarnika od savremenog stakla, koje samo što je počelo da se plavi. Nekoliko merdevina i starih skela bilo je oslonjeno na drvenu biletarnicu duž jednog kružnog zida. Lučni prolaz nije imao okretne kapije, bila je to stanica koja nije imala aparat za žetone.

Udaljeni luk je vodio do trećeg stepeništa ne šireg od petoro ljudi u nizu, koje su izbijale na uzanu platformu. Zastali su da oslušnu kraj lučnog ulaza, ali sve što su čuli bilo je udaljeno cviljenje kočnica podzemnog voza, a onda su izašli na napuštenu platformu.

Podsećala je na galeriju šapata unutar neke katedrale. Pravi stakleni lusteri sa istrošenim tamnim sijalicama visili su sa nadsvođenih plafona, čija je spojna ploča duž postavljenih lukova podsećala na džinovski rajsferšlus. Dva zasvođena staklenika propuštala su svetlost kroz ljubičasto staklo, dok je ostatak bio prekriven olovom usled opasnosti od vazdušnih napada nakon Drugog svetskog rata. Malo dalje, svetlo se promaljalo kroz površne rešetke, veoma bledo, ali sasvim dovoljno

da mogu u pravoj meri da sagledaju fino krivudanje koloseka. Na ovom mestu nije bilo nijednog oštrog ugla. Pločice su skoro u potpunosti bile oštećene, kao i prelakirana terakota sa najbliže oznake na zidu - urađena u zlatotisku sa zelenim okvirom, oko belih ploča na kojima je plavim slovima pisalo GRADSKA SKUPŠTINA. Tanak sloj čelične prašine duž krivine na platformi prikazivao je otiske stopala vampira, koji su vodili dalje u mrak.

Pratili su otiske do kraja platforme, skočivši potom na šine. Krivina je išla ulevo duž železničke petlje. Isključili su baterijske lampe. Efova luma-lampa je posvuda prikazivala obilne tragove mokraće, svetlucave i višebojne, koji su se završavali nešto dalje. Setrakijan je taman posegnuo za svojim toplotnim vizirom, kada su iza sebe začuli neke zvuke. Kasnopridošli su se spuštali sa međuspratnog stepeništa na platformu. Ef je isključio svetiljku, a zatim su prešli preko tri šine do udaljenog zida, prilepivši se za šupljikavi kameni oslonac.

Kasnopridošli su sišli sa platforme, dok im je prašnjavo kamenje duž pruge grebalo stopala. Setrakijan ih je posmatrao kroz toplotni vizir, dve drečavo narandžastocrvene forme - ništa neobično kada su u pitanju njihov oblik i držanje.

Prvi je nestao, a Setrakijanu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da je iščeznuo u pukotini u zidu - u nekakvom otvoru koji im je promakao. Drugi lik je stao na istom mestu, ali umesto da odmah nestane, okrenuo se prema njima. Setrakijan se nije pomerio, znajući da je stvorov noćni vid bio razvijen, ali još uvek ne u potpunosti.

Toplotni vizir je registrovao vampirovo grlo kao najtopliji deo njegovog tela.

Narandžasta mrlja koja se slivala niz njegovu nogu odmah se ohladila i postala žuta pošto se prelila u baricu na zemlji - stvorenje je praznilo bešiku. Podiglo je glavu kao da je namirisalo plen, okrećući se od mesta na kojem su se skrivali... a onda je ubacilo glavu i nestalo u pukotini u zidu.

Setrakijan se pomerio nazad na prugu, dok su ostali krenuli za njim. Odvratan miris sveže i vrele vampirske mokraće ispunjavao je nadsvođen prostor. Vonj amonijaka je u Setrakijanu budio mračne asocijacije. Ostali su obišli mrlju na putu do pukotine u zidu.

Ef je izvadio mač iz korica koje su mu visile preko leđa, postavljajući se kao predvodnik grupe. Prolaz se proširio u vruću katakombu sa grubim zidovima gde je mirisalo na paru. Uključio je luma-lampu taman na vreme da vidi prvog vampira koji se pridigao iz čučnja i krenuo na njega. Ef nije na vreme stigao da pridigne srebrnu oštricu mača, tako da ga je vampir snažno gurnuo i srušio na zemlju.

Svetiljka je ležala na podu, okrenuta u stranu kraj kanalizacionog izliva, ali je pomoću jarke ljubičaste svetlosti uspeo da vidi da je to, ili je nekada to bila - žena.

Na sebi je imala poslovni blejzer preko isprljane bele bluze, dok joj se maškara sa trepavica izmrljala i njene preteče oči pretvorila u masku sličnu rakunovoj njušci.

Vilica joj je pala, a jezik se povio unazad. Upravo je u torn trenutku Fet izleteo iz prolaza.

Krenuo je na nju bodežom, ubadajući je jednom, nisko sa strane. Otkotrljala se

sa Efa i ponovo spustila u čučanj. Fet ju je uz uzvik ponovo napao. Ovoga puta ju je uboo nešto iznad mesta na kojem je trebalo da joj se nalazi srce, u grudi ispod ramena. Vampir se zateturao unazad, samo da bi ponovo pohrlio. Sa zvukom zavijanja, zario joj je sečivo u donji deo trbuha, a ona se savijala i režala - mada je ponovo reagovala, sada više smetena nego što je bila u bolovima. Nastaviće da ga napada.

Do sada se Ef pribrao, i kada je vampir ponovo pohrlio ka Fetu, Ef se pridigao i otpozadi zamahnuo mačem sa obe ruke. Nagon za ubijanjem za njega je i dalje bio stran, tako da je nekako ublažio zamah pri samom kraju i sečivo se nije do kraja zarilo. Međutim, bilo je sasvim dovoljno. Presekao je kičmeni stub i vampirova glava se nagnula napred. Ruke su joj mlatarale, a telo joj se treslo dok je padala u kanalizacioni odvod na sredini prolaza. Telo joj je zacvrčalo kao nešto što se prži u pregrejanom tiganju.

Nisu imali vremena da se čude. Pljas-pljas-pljas - zvuci su ukazivali na ubrzane korake vampira koji su odjekivali katakombama kada je ovaj potrčao napred da upozori ostale.

Ef je zgrabio luma-lampu sa zemlje i krenuo za njim sa isukanim mačem.

Zamišljao je kako juri vampira koji je Keli dovukao ovde, i taj bes ga je držao dok se kretao prolazom prepunim isparenja, u kojem su mu čizme glasno šljapkale.

Tunel je skretao udesno, gde je široka cev izlazila iz kamena, duž sve užeg prolaza.

Toplota pare je podstakla rast algi i gljivičastih biljaka koje su čudnovato svetlele pod svetlošću lampe. Razaznao je nejasan oblik vampira ispred njega, koji je trčao široko raskriljenih ruku, prstima grebući vazduh.

Zatim još jedna oštra krivina i vampir nestade. Ef je usporio i pogledao naokolo, upirući svetlost sav u panici - sve dok nije spazio stvorove noge koje su se migoljile u rupi prokopanoj ispod bočnog zida. Stvor se uvijao nalik na kakvu glistu, gmižući u prolaz. Ef je zamahnuo mačem prema njegovim prljavim stopalima, ali ona se prebrzo uvukoše tako da se mač zario u zemlju.

Ef se spustio na kolena, ali nije mogao da vidi šta se nalazilo sa druge strane plitke rupe. Začuo je korake u prolazu. Fet i Setrakijan su bili prilično udaljeni od njega. Odlučio je da ih ne čeka. Ef je legao na leđa i počeo da upuzava u rupu.

Sam je sebe povlačio sve dublje u uzani prolaz koristeći ruke postavljene ispred glave, u kojima je držao lampu i mač. Nemoj sada da se zaglaviš! Ako mu se to desi, nije bilo načina da se izvuče nazad. Migoljio se napred, sve dok mu ruke i glava nisu naišli na nekakav otvoren prostor. Iskobeljao se napolje iz prolaza i spustio na kolena.

Dahćući, šarao je naokolo svetlošću kao da je svetiljka bila obična baterijska lampa. Nalazio se u drugom tunelu, s tim što se ovaj završavao prugom i kamenjem.

U njemu je, međutim, bilo nekakve jezivosti, neprikladne mirnoće. S njegove leve strane, ne više od stotinak metara napred, ukazivalo se neko svetlo.

Platforma. Požurio je uz prugu i popeo se na nju. Ova platforma nije bila nimalo nalik raskoši stanice Gradske skupštine - svuda su se videli ogoljeni čelični

stubovi i cevi na plafonu. Ef je bio na svakoj stanici podzemne železnice u ovom delu grada, ali nikada nije boravio na ovoj.

Nekoliko vagona stajalo je na kraju platforme, a na njihovim vratima pisalo je: VAN UPOTREBE. Ljuštura starog kontrolnog tornja stajala je u sredini, išarana teško čitljivim grafitima „stare škole". Pokušao je da otvori vrata, ali bila su zaključana.

Začuo je nekakav metež u tunelu iz kojeg je izašao. Bili su to Fet i Setrakijan koji su se provlačili iz jazbine, sustižući ga. Verovatno nije bilo nimalo pametno što je hitao napred sam. Ef je odlučio da ih tu sačeka, u ovoj oazi svetlosti i forme, sve dok nije čuo zvuk šutnutog kamena na obližnjoj šini. Okrenuo se upravo u trenutku da vidi vampira koji je sišao iz poslednjeg vagona i trčao duž udaljenog zida, daleko od svetlosti napuštene stanice.

Ef je potrčao za njim, do kraja uzdignute platforme, a onda je skočio na šine, prateći ih u mrak. Kolosek je skretao udesno, ali tu su se pruga i završavala. Zidovi tunela su podrhtavali u njegovom pogledu dok je trčao. Mogao je da čuje odjek žurnih vampirovih koraka, zvuk njegovog hitrog bosonogog tabananja po oštrom kamenju. Stvorenje je posrtalo, usporavalo. Ef mu se približio, a toplota njegove lampe ga je uspaničila. Jednom je okrenulo svoje plavom svetlošću obojeno lice koje je prebledelo od užasa.

Ef je zavitlao mačem i čudovištu odrubio glavu.

Bezglavo telo je palo napred. Ef je zastao da uperi svetlo u njegov vrat iz kojeg je isticala tečnost, uništavajući krvave gliste koje su pokušavale da pobegnu.

Uspravio se, disanje mu se polako smirivalo... a onda je odjednom imao potrebu da zadrži dah. Čuo je nešto. Ili, bolje reći, osetio je nešto. Nešto što je bilo svuda oko njega.

Nije bilo koraka, niti pokreta, samo... prisustva. Samo neke uskomešanosti.

Potražio je malu baterijsku lampu i uključio je. Tela Njujorčana ležala su posvuda duž neravnog tla tunela. Njihova obučena tela bila su postrojena na zemlji sa obe strane, nalik na žrtve trovanja gasom. Nekima su oči i dalje bile otvorene i gledale su onim narkotičkim pogledom bolesnika.

Ovo su bili preobraženi. Nedavno ujedeni, novozaraženi. Napadnuti upravo te noći. Uskomešanost koju je čuo dopirala je od metamorfoze koja se odigravala u njihovim telima - nisu se pokretali nego su tumori nastanjivali organe, izrastale su vilice, razvijale se oralne žaoke.

Tu se nalazilo na desetine tela, a mnogo više ih je bilo i u produžetku tunela; nejasni oblici van dometa snopa svetlosti. Muškarci, žene, deca - žrtve svih uzrasta. Pohitao je naokolo, upirući svetlost u svako lice, tražeći Keli istovremeno preklinjući da je ne nađe.

I dalje je tragao kada su se pojavili Fet i Setrakijan. Sa nekakvim olakšanjem, a istovremeno i očajem, Ef im je saopštio: „Ona nije ovde.“ Setrakijan je stajao sa rukom na grudima, boreći se da dođe do daha. „Koliko još ima?"

Fet je rekao: „To je bila još jedna stanica kod Gradske skupštine na liniji BMT. To je niži nivo koji nikada nije stavljen u pogon, a sada se koristi samo za skladištenje neispravnih mašina. To znači da se nalazimo ispod brodvejske pruge.

Ova krivina će nas odvesti do temelja zgrade Vulvort. Sledeča je ulica Kortland. Što znači da je Svetski trgovinski centar..." Pogledao je nagore, kao da je mogao da vidi deset, petnaest spratova iznad, kroz kamenito tlo do površine. „Blizu smo.“ „Hajde da završimo s ovim", rekao je Ef. „Sada." „Čekajte", rekao je Setrakijan, još uvek pokušavajući da uspori puls i dovede ga u kakvu-takvu normalu. Svetlošću baterijske lampe prešao je preko lica preobraženih. Kleknuo je da neke od njih pogleda ogledalom sa srebrnom podlogom koje je izvukao iz džepa kaputa. „Oni su naša prva dužnost."

Fet je obavio posao uništavajući vampire u nastajanju svetlošću Setrakijanove lampe. Svako odsecanje glave predstavljalo je udarac Efovom zdravom razumu, ali naterao je sebe da gleda svako pojedinačno obezglavljivanje.

I Ef je, takođe, bio preobražen. Ne iz čoveka u vampira već iz iscelitelja u ubicu.

Voda je postajala dublja što su dalje zalazili u katakombe, a neobično korenje, puzavice i rastinje bez hlorofila, gladni za sunčevom svetlošću, puzali su naniže sa nedovršene tavanice da se napiju vode. Povremeno žuto tunelsko svetlo prikazivalo im je zidove na kojima uopšte nije bilo grafita. Fina bela prašina ležala je preko nedirnutih delova tla i prekrivala površinu barica stajaće vode. To je bila zaostavština Svetskog trgovinskog centra. Sva trojica su izbegavala da stanu u nju kad god su to mogla, s poštovanjem koje bi imali i prema groblju.

Plafon je bio sve niži, postepeno se spuštao ispod nivoa glave, najavljujući kraj puta. Setrakijanovo sveznajuće svetlo osvetlilo je otvor u gornjem delu urušenog zida, dovoljno širokom da uđu u njega. Buka koja je do tada bila nejasna i udaljena, sada je postajala sve glasnija. Snop svetlosti sa njihovih baterijskih lampi pokazao je da je voda pod njihovim čizmama počela da podrhtava. To je bila, nepogrešivo, rika podzemnog voza, a sva trojica se okrenuše da pogledaju, iako je tunel u kojem su stajali bio bez šina.

To se začulo ispred njih, išlo je direktno prema njima - voz je ulazio na staničnu platformu kod Gradske skupštine iznad njih. Škripa, rika i podrhtavanje bili su neizdrživi - dostižući snagu zemljotresa - a onda im je iznenada sinulo da im je ovo gromoglasno ometanje išlo u korist.

Pohitali su kroz otvor, žureći u još jedan ljudskim rukama napravljen prolaz bez šina, nanizan pogašenim svetiljkama, građevinskim osvetljenjem koje je podrhtavalo na tutnjavi podzemnog voza koji je prolazio. Na gomile đubreta i krša već je odavno odgurano iza celičnih stubova koji su se uzdizali nekih desetak metara do plafona. Na uglu ispred njih primetili su nekakvo mutno, žućkasto svetlo.

Isključili su luma-lampe i pohitali niz mračan tunel, videvši da se širi sve do ćoška gde se pretvarao u dugačku, veliku prostoriju.

Kada je tlo prestalo da drhti, a buka voza nestala kao prolazna oluja, usporili

su hod da utišaju koračanje u čizmama. Ef ih je osetio pre nego što ih je ugledao njihove obrise koji su sedeli ili ležali na zemlji. Stvorenja su se trgnula kada su osetila njihovo prisustvo, pridigla su se, ali nisu napadala. On, Setrakijan i Fet nastavili su da im se približavaju, krećući se ka središtu Gospodareve jazbine.

Demoni su se nahranili te noći, bili su podbuli od krvi, nalik na krpelje, izležavali su se i varili. Klonula kao da su mrtva, bila su to stvorenja koja su bespogovorno čekala zalazak sunca i mogućnost da se opet nahrane.

Počeli su da se pri dižu. Bili su odeveni u radničke kombinezone, poslovna odela, sportsku opremu, pidžame, odeću za večernje izlaske i prljave kecelje, dok neki od njih nisu imali ništa na sebi.

Ef je zahvatio mač, ispitujući lica kraj kojih je prolazio. Mrtva lica sa krvavocrvenim očima. „Ostanimo u grupi", prošaputao je Setrakijan, pri hodu polako izvlačeći rudarsku svetiljku iz torbe na Fetovim leđima. Iskrivljenim prstima odlepio je zaštitnu traku, a onda je okrenuo poklopac da bi uključio bateriju. „Nadam se da ovo funkcioniše." „Nadate se?“, izgovorio je Fet. Tada se jedan ustremio na njega - neki stariji čovek, možda ne tako zasićen kao ostali - a kada mu je Fet pokazao srebrni bodež, vampir je zašištao. Pritisnuo je čizmom čovekovu butinu i odgurnuo ga, pokazujući i ostalima svoje srebro. „Baš se ukopavamo u govna."

Iz zidova su se pojavila lica, osvežena i zlokobnog pogleda. Stariji vampiri, prva ili druga generacija, obeleženi izbeljenom kosom. Začulo se životinjsko stenjanje i nekakvo grleno mumlanje, nalik na pokušaje govora blokiranog odvratnim izrastkom ispod jezika. Nabubrela grla nakazno su im se trzala.

Setrakijan je rekao, smestivši se između Feta i Efa: „Kada se ovaj šiljak zarije u zemlju, baterija bi trebalo da proradi.“ „Trebalo bi!“ uzviknuo je Fet. „Morate da se sklonite pre nego što se upali. Iza onih stubova." Zarđala, zakivcima pričvršćena lampa sijala je u pravilnim intervalima. „Nemate više od nekoliko sekundi. Kada se sklonite, zatvorite oči. Nemojte da gledate. Eksplozija će vas, inače, oslepeti." „Uradi to već jednom!", povikao je Fet, okružen vampirima. „Ne još..." Starac je otvorio štap samo toliko da ogoli deo srebrnog sečiva, i brzim pokretom, kao kad kremen udari o kamen, prevukao je jagodice svoja dva iskrivljena prsta preko oštrog sečiva. Krv je počela da kaplje na kameni pod. Miris krvi je vidno uskomešao vampire. Pristizali su odasvud, sakupljajući se iz nevidljivih uglova, radoznali i gladni.

Fet je zamahnuo bodežom po prašnjavom vazduhu da bi održao barem malo praznog prostora oko njih dok su se povlačili. „Šta čekate?", pitao je.

Ef je ispitivao lica, tražeći Keli u mrtvim očima žena. Jedna je krenula prema njemu, a on joj je uperio vrh mača u grudi. Poskočila je unazad kao oparena.

Sada se čula još veća buka, prednje redove su otpozadi potiskivali novopridošli, glad je nadjačavala oklevanje, a potreba gazila iščekivanje. „Aktiviraj!", viknuo je Fet. Setrakijan reče: „Još nekoliko sekundi..."

Vampiri su grunuli napred, dok ih je Ef zadržavao vrhom mača. Tek tada mu je sinulo da upali luma-lampu, a oni su se naginjali ka njenom odbojnom svetlu nalik na zombije koji gledaju u sunce. Prednji redovi su bili u milosti onih iza njih.

Obruč oko njih je oživeo... Ef je osetio kako ga nečija ruka vuče za rukav... „Sada", rekao je Setrakijan.

Odbacio je okruglu spravu sa šiljkom u vazduh, kao sudija na utakmici koji baca novčić. Težak predmet se okrenuo šiljkom ka zemlji i pohrlio nadole. Četvorougaoni čelični šiljci zabiše se u kamen, a onda se začulo zujanje, kao kada se sijalica oglasi tik pred pregorevanje. „Kreni, kreni!", uzviknuo je Setrakijan.

Ef je mahnuo svetlom i zamahao mačem kao mačetom, hitajući ka jednom od stubova. Osetio je kako ga hvataju, vuku, a čuo je i mljackave udarce svog mača koji je rezao, njihove jauke i izobličeno zavijanje. Ali, i dalje je gledao u ta lica tražeći Keli, usmrćujući sve koji nisu bili ona.

Zujanje rudarskog oruđa preraslo je u sve jače cviljenje, a Ef je nastavio da ih bode, udara i krči sebi put do čeličnog stuba, ulazeći u njegovu senku baš u trenutku kada je podzemna prostorija počela da se ispunjava zaslepljujućom plavom svetlošću. Zaklopio je oči i prekrio ih unutrašnjom stranom lakta.

Začuo je životinjsku agoniju razmrskavajućih vampira. Topljenje, prskanje i zvuk guljenja njihovih tela razorenih na hemijskom nivou, smežuravanje njihovih iznutrica kao da se ugljenišu same njihove duše. Mutavi krici zatočeni u proključalim grlima.

Masovno žrtvovanje.

Visokofrekventno zujanje nije trajalo duže od deset sekundi, čisti sjaj plave svetlosti koji se širio od poda do plafona pre nego što je baterija pregorela.

Prostorija je ponovo bila u skoro potpunom mraku - a kada se jedini preostali zvuk sveo na zaostalo cvrčanje, Ef je spustio ruku i otvorio oči.

Smrad izgorele pošasti koji se uzdizao u dimnoj pari ugljenisanih stvorova na podu navodio je na povraćanje. Bilo je nemoguće kretati se a ne uznemiriti ove trule demone, tela koja su se sručila nalik na cepanice izgorele u vatri. Samo su oni vampiri koji su se delimično našli iza stubova imali dovoljno sreće da ostanu u životu. Ef i Fet su se brzo kretali usmrćujući ova bangava, poluuništena stvorenja.

Fet je prišao rudarskoj lampi, koju je zahvatila vatra. Ispitao je štetu. „Pa“, rekao je, „ovo se jebeno aktiviralo." „Pogledajte", rekao je Setrakijan.

Na udaljenom kraju zadimljene prostorije, na gomili đubreta i krša visokoj otprilike jedan metar, nalazio se dugačak, crni sanduk.

Kada mu je Ef, zajedno sa ostalima, prišao, kao neki pripadnik antiterorističke

jedinice koji se prikrada sumnjivom uređaju bez zaštitne opreme, situacija mu se učinila veoma poznatom, i bio mu je potreban samo trenutak da se priseti - isto ovako se osećao kada je pristupao zamračenom avionu na prilaznici, na početku čitave ove katastrofe.

Isti onaj osećaj približavanja nečemu mrtvom i nemrtvom. Pridošlom sa nekog drugog sveta.

Bio je dovoljno blizu da potvrdi da je to zaista bio dugački crni sanduk iz prtljažnog odeljenja leta 753. Na poklopcu se se nalazile izvanredno izrezbarene ljudske figure koje se kovitlaju kao u plamenom ognju, kao i izdužena lica koja vrište u agoniji.

Gospodarev ogromni kovčeg bio je postavljen na oltaru sačinjenom od krša i đubreta ispod ruševina Svetskog trgovinskog centra. „To je taj kovčeg", rekao je Ef. Setrakijan je posegnuo prema bočnoj strani kovčega, skoro dodirujući gravure, a onda je povukao svoje iskrivljene prste. „Dugo sam za njim tragao", rekao je.

Ef je zadrhtao, ne želeći da se ponovo sretne sa tim stvorenjem, proždiruće veličine i nemilosrdne snage. Ostao je sa strane - iščekujući da se vrata svakog trenutka uz tresak otvore. Fet ga je obišao i stao tačno naspram njega. Na poklopcu nije bilo hvataljki. Mora da se provuče prst ispod ruba na sredini poklopca i tako pridigne. Biće mučno i prilično mukotrpno uraditi to na brzinu.

Setrakijan je stajao na, pretpostavio je, uzglavlju kovčega, sa dugim mačem pripravnim u rukama. Ali, izraz na njegovom licu bio je smrknut. Ef je shvatio uzrok toga kada je pogledao starcu u oči, i to ga je razoružalo.

Bilo bi i suviše jednostavno.

Ef i Fet su umetnuli prste ispod ruba na poklopcu, i nakon što su klimanjem glavama izbrojali do tri, podigli su ga. Setrakijan se nagnuo napred sa spremnom lampom i mačem... i video kovčeg ispunjen zemljom. Zario je mač u zemlju, srebrnim vrškom zagrebavši dno velikog sanduka. Ništa.

Fet je zakoračio unazad, divljeg pogleda, ispunjen adrenalinom koji nije mogao da suzbije. „Nestao je?"

Setrakijan je povukao mač, otresajući zemlju sa njega tapkanjem o ivicu kovčega.

Efovo razočaranje je bilo prigušeno. „Pobegao je." Ef je zakoračio nazad od kovčega, okrećući se ka jalovištu uništenih vampira unutar razrušene prostorije. „Znao je da smo ovde. Pobegao je u sistem tunela podzemne železnice pre petnaest minuta. Ne može da izađe na površinu zbog sunca... tako da će ostati unutra dok ne padne noč."

Fet reče: „Nalazi se u najdužem transportnom sistemu na svetu. Hiljadu i trista kilometara šina."

Efov glas je odzvanjao od očaja. „Ma, nismo imali nikakvu šansu."

Setrakijan je izgledao iscrpljeno ali nimalo obeshrabreno. U njegovim

staračkim očima odjednom je zaiskrila nova nada. „Zar ovo nije način na koji vi uništavate štetočine, gospodine Fete? Tako što ih terate iz brloga. Gonite ili."

Fet reče: „Samo ako znate gde će na kraju da se denu."

Setrakijan je rekao: „Zar sva stvorenja koja se ukopavaju u zemlju, od pacova do zečeva, ne prave sebi neku vrstu rezervnog izlaza...?" „Sto mu gromova", izgovorio je Fet. Polako je počeo da kapira. „Izlaz u slučaju opasnosti. Grabljivica dolazi s jedne strane, a oni beže s druge."

Setrakijan je rekao: „Verujem da se Gospodar bacio u beg."

Ulica Vestri, Trajbeka Nisu imali dovoljno vremena da u potpunosti unište kovčeg, tako da su se zadovoljili time da ga gurnu sa oltara od đubreta i krša, prevrćući ga i prosipajući zemlju. Odlučili su da kasnije svrate i dovrše posao.

Povratak kroz tunele i spoljašnji prostor do Fetovog kombija prilično je potrajao, a Setrakijanu je oduzeo mnogo snage.

Fet je parkirao vozilo iza ugla Bolivarove kuće. Pretrčali su pola osunčanog bloka do ulaznih vrata u zgradu a da se nisu ni potrudili da prikriju luma-lampe ili srebrne mačeve. U to rano doba nisu videli nikoga ispred njegove rezidencije, i Ef je počeo da lomi drvene barikade na vratima. Iznad zabarikadiranih vrata nalazio se prozor ukrašen brojem zgrade. Ef je razbio prozor mačem, šutiranjem otklonio veće krhotine iz rama, a onda je mačem odsekao i ostatke stakla. Uzeo je lampu i provukao se unutra, spuštajući se u glavni hol.

Ljubičasto svetlo je osvetlilo dva mermerna pantera sa obe strane vrata. Kip krilatog anđela na dnu zavojitih stepenica zlokobno ga je posmatrao. Čuo je i osećao: mrmor Gospodarevog prisustva. Keli, pomislio je, dok mu je patnja razarala grudi. Ona mora da se nalazila ovde.

Setrakijan se sledeči popeo, dok ga je sa spoljašnje strane pridržavao Fet, a Ef mu pomogao da se spusti. Stao je na noge i izvukao mač. I on je osećao prisustvo Gospodara, a sa tim osećajem i olakšanje. Nisu stigli prekasno. „On je ovde“, rekao je Ef. Setrakijan je odgovorio: „Onda već zna da smo pristigli."

Fet je spustio dve veće UVC lampe, a onda se i sam uspentrao preko poprečne grede, skočivši na pod. „Brzo", izgovorio je Setrakijan, vodeći ih ispod zavojitog stepeništa u prizemlju zgrade koja se renovirala. Krenuli su kroz dugačku kuhinju u kojoj su se i dalje nalazile kutije sa neotpakovanim potrepštinama. Tražili su vrata plakara.

Pronašli su ga, ali iznutra je bio prazan i nedovršen.

Otvorili su skrivena vrata na zadnjem zidu, a sve je izgledalo upravo onako

kako je i bilo prikazano na Norinim fotokopijama iz Pipi magazina.

Stepenice su vodile nadole. Parče polivinila iza njih zalepršalo je, te se brzo okrenuše, mada je u pitanju bila samo promaja koja je dopirala sa stepeništa. Vetar je nosio miris podzemne železnice, kao i prljavštine i jalovine.

Ovo je bio prolaz do tunela. Ef i Fet su počeli da raspoređuju dve UVC lampe, postavljajući ih tako da obasjavaju prolaz iz plakara žestokom, ubistvenom svetlošću i na taj način zatvore pristup iz podzemlja. Imali su nameru da spreče vampire da izađu, a što je još bitnije, da obezbede da jedini izlaz iz kuće bude onaj koji vodi direktno na sunčevu svetlost.

Ef je pogledao nazad u Setrakijana koji se oslanjao na zid. Prstima je pritiskao prsluk na mestu gde mu se nalazilo srce. Efu se to nimalo nije dopalo, i taman kad je krenuo prema njemu, Fetov glas ga je naterao da se okrene. „Do đavola!" Jedna od lampi se prevrnula, zvekećući po podu. Ef je proverio da li sijalice još uvek funkcionišu, a onda je ispravio lampu, vodeći računa o emisiji svetlosti.

Fet mu je prstom pokazao da se primiri. Začuo je neke zvuke odozdo. Korake.

Vonj povetarca se izmenio - sada je bio smrdljiviji, pokvareniji. Vampiri su se okupljali.

Ef i Fet su se povukli iz plakara osvetljenog plavom svetlošću, njihovog sigurnosnog izlaza. Kada se Ef okrenuo prema starcu, njega više nije bilo.

Setrakijan se vratio u veliki prednji hol. Srce mu je snažno damaralo u grudima, preopterećeno stresom i iščekivanjem. Toliko je dugo čekao. Tako dugo...

Izobličeni prsti počeli su da ga bole. Savio ih je, hvatajući dršku mača ispod srebrne vučje glave.

Tada je nešto osetio, onaj najfiniji titraj vazduha koji prethodi pokretu...

Pokret kojim je u poslednjem mogućem trenutku isukao mač spasao ga je od direktnog i smrtonosnog udarca. Napad ga je odbacio na zemlju, a onda se njegovo staračko telo otklizalo sa glavom napred preko mermernog poda i udarilo u podnožje zida. Međutim, nije ispustio mač. Pridigao se na noge što je brže mogao, mlatarajući mačem napred-nazad, ne videći ništa u slabo osvetljenom foajeu.

Gospodar se tako brzo kretao.

Bio je upravo ovde. Negde ovde.

Sada si starac.

Glas je praskao u Setrakijanovoj glavi, drmusajući ga kao strujni udar.

Setrakijan je zamahnuo srebrnim mačem ispred sebe. Neki crni oblik je u magnovenju prohujao pored kipa jecajućeg anđela u podnožju zavojitih mermernih stepenica.

Gospodar će pokušati da mu odvuče pažnju. Tako je on radio. Nikada ga neće direktno izazvati, licem u lice, već će ga obmanjivati. Iznenaditi na prepad, otpozadi.

Setrakijan se povukao uz zid kraj ulaznih vrata. Iza njega se nalazilo usko okno na vratima zastakljeno tifani staklom, a koje je sada bilo zamračeno.

Setrakijan je mačem razbio dragoceno staklo.

Dnevno svetlo je nahrupilo u foaje.

U trenutku kada se staklo lomilo, Ef i Fet su pristigli i videli Setrakijana kako stoji sa pri dignutim mačem, tela okupanog sunčevom svetlošću.

Starac je spazio tamnu mrlju kako se uzdiže uz stepenice. „Eno ga!“, povikao je, krenuvši za njim. „Sada!“ Ef i Fet jurnuše za starcem uz stepenište. Dva druga vampira su ih presrela na vrhu stepeništa. Bolivarovi bivši pripadnici obezbeđenja, njegovi kao od brega odvaljeni telohranitelji sada su bili pregladneli Hulkovi u prljavim odelima. Jedan je udario Efa koji se zateturao unazad i skoro izgubio ravnotežu, grčevito se hvatajući za zid da se ne bi stropoštao niz mermerne stepenice. Uperio je lumalampu i velika, grozomorna marioneta je ustuknula kada joj je Ef mačem zasekao butinu. Vampir je zakrkljao i ponovo pokušao da ga udari. Ef ga je uboo, zarivši mu mač duboko u stomak pre nego što ga je izvadio. Vampir je pao na odmorište kao neki izduvani balon.

Fet je svog vampira držao na rastojanju pomoću svetiljke, kratkim bodežom ubadajući i sekući telohraniteljeve ruke koje su htele da ga zgrabe. Uperio je lampu direktno u njegovo lice, a vampir je samo mlatio naokolo i divljački gledao oko sebe, privremeno zaslepljen. Fet se sagnuo i primakao mu se iza leđa, ubadajući telohranitelja u zadnju stranu debelog vrata pre nego što ga je snažno gurnuo niz stepenice.

Efov vampir je pokušao da se pridigne, sve dok ga Fet nije zalepio za pod šutnuvši ga u rebra. Telohraniteljeva glava je ležala nad poslednjim stepenikom i, uz mučni urlik, Ef je zamahnuo mačem.

Glava je odskakutala niz stepenice, ubrzavajući pri dnu, preskačući telo onog drugog vampira i otkotrljavajući se sve do suprotnog zida.

Bela krv je curila iz otvorenog vrata na crvenu stazu. Krvave gliste su se izmigoljile, a Fet ih je spržio lampom.

Telohranitelj na dnu stepeništa nije bio ništa više od kožne vreće ispunjene polomljenim kostima, ali još uvek je bio živ. Pad mu nije ozledio vrat, tako da nije bio oslobođen. Oči su mu bile otvorene i nemo je zurio uz dugačke stepenice, pokušavajući da se pomeri.

Ef i Fet su pronašli Setrakijana sa isukanim mačem kraj zatvorenih rešetkastih vrata lifta. Zamahivao je njime na tamnu, brzopokretljivu utvaru. „Pazite...!“, povikao je Setrakijan, ali pre nego što je stigao da se izrazi rečima, Gospodar je udario Feta s leđa. Pao je snažno na zemlju, pri padu skoro lomeći lampu. Ef jedva da je stigao da reaguje pre nego što je utvara prošišala kraj njega - usporavajući samo nakratko, ali dovoljno da Ef ponovo vidi Gospodarevo lice, njegovo glistasto meso i usta koja se keze - usput ga gurnuvši na zid.

Setrakijan se ustremio napred, zamahujući mačem obema rukama, terajući oblik koji se brzo kretao u široku prostoriju sa visokim plafonom i providnim podom. Ef se pridigao i krenuo za njim, kao i Fet, kome je curila krv niz

slepoočnicu.

Gospodar se zaustavio i prikazao im se ispred ogromnog kamenog kamina nasred prostorije. Zgrada je imala prozore samo na dužim zidovima - tako da im savezničko sunce nije moglo pomoči u središtu prostorije. Gospodarev ogrtač se zatalasao i primirio, a njegove grozomorne oči su gledale u njih, naročito u Feta, koji baš i nije bio tako mali. Krv mu je curila niz lice. Uz nešto što je zazvučalo kao čereče zavijanje, dugoruki Gospodar je zgrabio drvenu gradu, kojekakvu starudiju i krš koji su mu došli pod ruku, i snažno ih zavitlao na trojicu ubica.

Setrakijan se pripio uz zid, Ef našao zaklon iza ćoška, a Fet iskoristio drvenu ploču kao štit.

Kada je napad bio okončan, pogledali su i videli da je Gospodar nestao. „Isuse!“, zašištao je Fet. Obrisao je rukom krv sa lica, a onda odbacio ploču.

Bacio je svoj srebrni bodež u hladan kamin uz zveket i udarac - bio je beskoristan naspram ovog džina - i uzeo Efovu lampu, tako da je sada imao dve, omogućavajući Efu da drži svoj duži mač obema rukama. „Za njim", rekao je Setrakijan, krećući napred. „Kao što se dim diže uz odžak, i mi njega moramo naterati da se popne na krov."

Kada su skrenuli za ugao, još četiri šišteća vampira su se ustremila na njih.

Ličili su na nekadašnje Bolivarove fanove: njihov sadašnji vampirski izgled dopunjavale su obrijane glave i pirsinzi.

Fet je krenuo na njih dvema lampama, terajući ih da ustuknu. Jedan od njih se probio, te je u igru uskočio Ef - njoj pokazujući svoj srebrni mač. Ova je ličila na bucmastu Vampiru u teksas suknji i iscepanim mrežastim hulahopkama. Posedovala je onu radoznalu gramzivost novorođenih vampira koju je Ef počeo da prepoznaje.

Ef je, u nagnutom položaju, uperio mač u nju, dok je vampiruša simulirala kretanje nadesno, pa nalevo, šišteći na njega kroz blede, bele usne.

Ef je začuo Setrakijana kako viče: „Strigoj!“ - na onaj svoj zapovednički način. Zvuk sečenja koji je dopirao od starca koji je usmrćivao vampire ohrabrio je Efa. Debeljuškasta Vampira je suviše agresivno simulirala i Ef joj je zario mač u prednji deo ramena u iscepanoj crnoj pamučnoj majici, progorevajući zver koja se nalazila unutra. Usta su joj se otvorila, a jezik pridigao. Ef se povukao u pravom trenutku, jer je njena žaoka zamalo promašila njegov vrat. Nastavila je da nasrće na njega razjapljenih usta, a Ef joj je uz besan urlik zario mač u lice. Pravo kroz žaoku, oštrica mača je prošla skroz kroz potiljak, dok se vrh mača zario nekoliko centimetara u nedovršen zid.

Vampiru se zakolutaše oči. Žaoka je bila probodena i iz nje je curila bela krv, puneći joj usta i slivajući joj se niz bradu koju nije mogla da pomeri. Bila je pribodena za zid. Koprcala se i pokušavala da ispljune svoju glistastu krv na Efa. Virus će se širiti na sve moguće načine.

Setrakijan je ubio preostala tri vampira. Sveže ispolirani parket od javorovine na kraju hodnika bio je isprskan belim. Vratio se do Efa i rekao mu: „Nazad!“ Ef je ispustio mač, čiji je balčak podrhtavao iz zida. Setrakijan je zamahnuo

prema vampirovom vratu i gravitacija je povukla bezglavo telo ka podu.

Glava je ostala prikovana za zid, dok je bela krv curila iz ranjenog vrata, a vampirove crne oči razrogačeno zverale u dvojicu ljudi... sve dok se nisu zakolutale unazad i opustile se, smirile. Ef je zgrabio balčak i izvukao mač iz zida iza njenih usta. Tada joj je glava pala na telo. „Gore, gore!“, rekao je Setrakijan, hodajući uz zid prema drugim stepenicama, ovog puta kružnim, sa ukrašenim, gvozdenim gelenderom. Starčev duh bio je snažan, ali zato mu je ponestajalo snage. Ef ga je prestigao na vrhu. Pogledao je udesno, pa ulevo. Na potmuloj svetlosti uočio je dovršen parket i nezavršene zidove. Ali, nije bilo vampira. „Razdvojimo se“, rekao je starac. „Je l' se vi to šalite?“, izgovorio je Fet, uhvativši ga i pomažući mu da se popne do vrha. „Nikada se ne razdvajamo. To je prvo pravilo.“ Mahnito je zamahao lampom. „Gledao sam suviše filmova da bih bilo kako drugačije postupio."

Jedna od lampi je počela da treperi. Sijalica je iskočila jer se aparat pregrejao i odjednom zapalio.

Fet ju je ispustio i nogama ugasio vatru. Sada je imao samo jednu lampu. „Koliko dugo će izdržati baterija?", upitao je Ef. „Nedovoljno", odgovorio je starac. „On će nas ovako iscrpljivati, juriće se s nama sve dok ne padne noč." „Moramo da ga u’vatimo u zamku", rekao je Fet. „Kao pacova u kupatilu."

Tada se starac zaustavio, okrećući glavu u pravcu nekakvog zvuka.

Tvoje srce je slabo, ti, matori bedniče. Mogu da ga čujem.

Setrakijan je stajao mirno, sa mačem u pripravnosti. Pogledao je svuda oko sebe, nije bilo ni traga Mračnome.

Imaš dopadljivo oružje. „Ne prepoznaješ ga?“, upitao je Setrakijan glasno, uz duboke uzdahe. „Pripadao je Sarduu. Mladiću čiji si lik prisvojio."

Ef se približio starcu, shvativši da je razgovarao sa Gospodarem. „Gde je ona?", uzviknuo je. „Gde je moja žena?"

Gospodar nije obraćao pažnju na njega. Čitav tvoj život vodio te je do ove tačke. I drugi put ćeš izgubiti.

Setrakijan je rekao: „Okusićeš moje srebro, strigoj."

Okusiću tebe, starče. I tvoje nespretne apostole...

Gospodar je napao otpozadi, ponovo bacivši Setrakijana na pod. Ef je reagovao, zamahnuvši mačem na treptanje vazduha koje je osetio, zadajući nekoliko udaraca naslepo. Kada je povukao oštricu, video je da je vrh mača ulepljen belim.

Ozledio je Gospodara. Barem ga je ranio.

Međutim, dovoljan je bio samo trenutak, koliko je Efu trebalo da prepozna tu činjenicu, da se Gospodar vrati i udari ga svojom kandžastom rukom u grudi. Ef je

osetio kako gubi tlo pod nogama i kako mu se ramena i leđa snažno zabijaju u zid, a mišići se raspršavaju od bola dok mu telo pada u stranu.

Fet je krenuo napred sa lampom, a Setrakijan je zamahnuo srebrom, terajući zver da ustukne. Ef se otkotrljao što je brže mogao, očekujući još udaraca... ali oni nisu usledili.

Ponovo su bili sami. Mogli su to da osete. Nije bilo nikakvog zvuka, osim zveckanja građevinskih reflektora prikačenih duž plafona, koji su se klatili kraj podnožja stepeništa.

Ef reče: „Ranio sam ga."

Setrakijan se pomoću mača pridigao na noge. Gornji deo njegove ruke bio je povređen i mlitavo je visio. Krenuo je ka sledečem stepeništu koje je vodilo dalje nagore.

Na nedovršenim daskama na stepenicama videla se bela vampirska krv.

Ranjeni ali odlučni, počeli su da se penju uz stepenice ka vrhu. Ovo je sada bio Bolivarov apartman, najviši sprat na višoj od dve spojene zgrade. Ušli su u spavaći deo, tražeći vampirsku krv na podu. Pošto je nisu videli, Fet je otišao iza nenameštenog kreveta do krajnjih prozora i strgnuo zavese koje su prostoriju činile još mračnijom, puštajući unutra svetlost, ali ne i direktne sunčeve zrake. Ef je proverio kupatilo i video da je ono veće nego što je očekivao, sa mnoštvom ogledala u zlatnim ramovima koja su ga beskonačno umnožavala. Čitava vojska Efraima Gudvedera sa mačevima u rukama. „Ovuda“, zadahtao je Setrakijan.

Sveži tragovi belog stajali su na crnoj kožnoj fotelji u široj prostoriji namenjenoj medijima. Dva nadsvođena prozora sa teškim draperijama duž istočnog zida ocrtavala su svetlosnu liniju ispod poruba dugačkih zavesa. Krov spojene zgrade nalazio se odmah ispod.

Gospodar je mogao da oseti dnevnu svetlost iza sebe. Stajao je nasred sobe, dok mu je glistama zaposednuto lice bilo iskošeno prema njima. Očima boje oniksa zurio je u njih. Zvuk kapanja, usporen i nepravilan, poticao je od svetlucave bele krvi koja se slivala niz njegovu izduženu ruku, padajući sa vrha njegove neljudske kandže na pod.

Setrakijan je zahramao napred, sa mačem koji je vukao po zemlji, brazdajući pod. Zaustavio se i pridigao srebrnu oštricu svojom zdravom rukom, okrećući se ka Gospodaru - srce mu je kucalo prebrzo. „Strigoj“, obratio mu se.

Gospodar je gledao, u ovom trenutku miran, demonski kraljevskog držanja, dok su mu oči izgledale kao dva mrtva meseca u oblacima krvi. Jedini pokazatelj njegovog stanja bilo je uzbuđeno vrpoljenje krvnih parazita ispod usahlog lica.

Gospodarev glistoliki krvotok kao da je bio izjednačen sa Setrakijanovom kolajućom krvi. Za Setrakijana, trenutak skoro da je bio pravi... a, opet, srce mu nije kucalo kako treba, izdavalo ga je.

Ef i Fet se okupiše iza njega, tako da Gospodar nije imao drugog izbora nego

da se izbori za izlazak iz sobe. Lice mu se raširilo u divlji, podrugljiv osmeh. Šutnuo je dugačak, nizak sto na Efa, koji ga je gurnuo pozadi, dok je svojom dugom, zdravom rukom odgurnuo veliku fotelju na Setrakijana. Ovim potezima je hteo da ih razdvoji. Gospodar je grunuo u sredinu, direktno se ustremljujući na Feta.

Fet je pridigao lampu, ali je Gospodar izvrdao i prišao mu sa strane, grebući ga. Fet se srušio, pao omamljen pored vrha stepenica. Gospodar je jurnuo pored njega, ali je Fet bio brz, hitro je uperio lampu i upalio je - pravo u režeče lice Mračnoga. UVC zraci su udarili u njega, odgurnuvši ga na zid, čiji se malter odlomio usled njegove ogromne težine. Kada su se kandže čudovišta spustile sa njegovog lica, oči su mu bile razrogačene, a meseci boje oniksa naizgled zamućeni.

Gospodar je bio zaslepljen, ali tek privremeno. Sada su osetili da imaju blagu prednost, te ga je Fet odmah još žustrije napao lampom, čije je dejstvo Gospodar osećao i od koje se povlačio, ali koju nije mogao da vidi. Oterao je visoku zver preko sobe prema vratima prekrivenim zavesama, a Ef je pohrlio za njim, sekući mačem ogrtač Mračnoga, zasećajući mu donekle i kožu. Gospodareva kandža je zamahnula, ali nijednog od njih nije dohvatila.

Setrakijan se uhvatio za stolicu koju je Gospodar prethodno na njega bacio, dok mu je mač zaklepetao na zemlju.

Ef je pohrlio i presekao teške draperije sa jednog od nadsvođenih krila vrata.

Jaki sunčevi zraci nagrnuli su unutra. Ukrasna gvozdena rešetka zaklanjala je staklena vrata, ali samo jednim jakim udarcem sečiva zasun se polomio uz svetlucanje varnica.

Fet je nastavio da nagrće na Gospodara. Ef se okrenuo, očekujući da Setrakijan zada poslednji udarac.

Tada je i ugledao starog profesora kako leži na zemlji kraj svog mača i drži se za grudi.

Ef se skamenio, čas je gledao u ranjivog Gospodara, a čas u Setrakijana koji je umirao na podu.

Fet, koji je držao lampu pred vampirom kao krotitelj lavova svoj visoki tronožac, upita: „Šta čekate?"

Ef je potrčao ka starcu. Spustio se na sve četiri i video bol na Setrakijanovom licu, izgubljen pogled. Prsti su mu se zgrčili na prsluku, kod srca.

Ef je spustio mač. Otkopčao mu je prsluk i košulju, ogoljavajući mu usahle grudi. Krenuo je da mu opipava puls na vratu, ali nije mogao da ga nađe.

Fet je uzviknuo: „Hej, doco!“ Nastavio je da nadire, odgurujući Gospodara do samog oboda sunčeve svetlosti.

Ef je masirao starčeve grudi kod srca. Nije odmah primenio veštačko disanje jer se brinuo za njegove kosti, da mu ne slomi rebra.

Tada je primetio da Setrakijanovi starački prsti više ne stoje kod srca, već da posežu za prslukom.

Fet se okrenuo u panici da vidi šta ih to zadržava. Video je Setrakijana na podu i Efa koji kleči nad njim.

Fet je gledao sekundu duže nego što je smeo. Gospodar je izleteo, uhvatio Feta za rame i povukao ga ka sebi.

Ef je pritisnuo džepove Setrakijanovog prsluka od tvida i osetio je nešto pod rukom. Izvadio je malenu bočicu i brzo odvrnuo poklopac. Mnoštvo malih belih pilula rasulo se po podu.

Fet je i sam bio krupan čovek, ali u Gospodarevom stisku bio je tek samo dete. I dalje je držao lampu u ruci, mada su mu obe ruke bile pričvršćene. Okrenuo se ka Gospodaru, progorevajući ga sa strane - zaslepljena zver je rikala od bola, ali nije popuštala stisak. Gospodar je drugom rukom zgrabio Feta za teme, zavrćući mu vrat uprkos otporu koji je pružao. Tada je Fet počeo da zuri u jezivo lice.

Ef je uhvatio jednu tabletu nitroglicerina i položio starčevu glavu na svoju ruku. Otvorio mu je stisnutu vilicu i stavio pilulu pod hladnjikav jezik. Izvadio je prst i prodrmao Setrakijana, vičući na njega. Tada je starac otvorio oči.

Gospodareva usta se otvoriše nad Fetom, i pojavila se njegova žaoka, vitlajući se snažno, šibajući po vazduhu iznad Fetovih razrogačenih očiju i izloženog vrata. Fet se snažno borio, ali mu je stisak na potiljačnoj strani vrata prekinuo dotok krvi u mozak, i soba se zamračivala, a njegovi mišići opuštali u stvorovim kandžama.

Ef povika: „Ne!“, i potrča ka Gospodaru sa isukanim mačem, zasecajući gnusobu preko širokih leđa. Fet se stropoštao na pod. Gospodareva glava se naglo okrenula, dok mu je žaoka tragala, a maglovite oči ugledale Efa. „Moj mač pevuši srebrom!", uzviknuo je Ef, udarajući mačem gornji deo Gospodarevih grudi. Mač je zaista i zapevao, mada je Mračni ustuknuo unazad i izbegao udarac. Ef je ponovo zamahnuo - i nanovo promašio. Gospodar se povukao ponovo unazad, i tada je izgubio kontrolu. Sada se nalazio na sunčevoj svetlosti, tačno ispred dvostrukih staklenih vrata, dok je iza njega prodiralo jako dnevno svetlo sa krovne terase.

Ef ga je imao. A, Gospodar je to znao. Ef je potom sa obe ruke pridigao mač, spreman da ga zabije kroz Gospodarevo istureno grlo. Kralj vampira je zurio dole u Efa sa nečim u pogledu što je podsećalo na čisto gađenje, uzdižući se još više, svlačeći kapuljaču svog tamnog ogrtača sa glave. „Crkni!“, povikao je Ef, hrleći ka njemu.

Gospodar se okrenuo i prošao kroz staklena vrata na otvorenu krovnu terasu.

Staklo je prsnulo kada je ogrnuti vampir pao kotrljajući se po vrućim glinenim pločicama, usred ubistvenih sunčevih zraka.

Zaustavio se, presavijen, na jednom kolenu.

Ef je impulsivno prošao kroz razbijena vrata, a onda se zaustavio, gledajući ogrnutog vampira, iščekujući njegov kraj.

Gospodar je snažno drhtao, dim ili para uzdizali su se iz njegovog tamnog ogrtača. Kralj vampira je ustao i ispravio se do svoje pune visine, drhteći kao da se nalazio u nekom strašnom grču, ogromnih kandži stisnutih u zverinje pesnice.

Uz urlik je zbacio ogrtač sa sebe. Drevna odora je dimeći se pala na pločice.

Gospodarevo nago telo se grčilo, svetlucava koža je tamnela, pekla se - menjajući boju iz svetle, bledoljubičaste u mrtvu i tamnu.

Rana koju mu je Ef naneo mačem preko leđa pretvorila se u duboki, crni ožiljak, kao da je bio spržen zracima sunca. Okrenuo se, i dalje se dimeći i drhteći, i pogledao u Efa, kao i Feta koji je stajao na vratima iza njega, i Setrakijana koji se pridigao na koleno. Grozomorno ogoljen, jezivo mršav, sa glatkim i bespolnim preponama. Njegova pečena i crna koža migoljila se od bola pomahnitalih krvavih glista.

Sa najjezivijim osmehom, kezom strašnog bola i još jačeg osećaja pobede, Gospodar je okrenuo lice prema suncu i otvorenih usta ispustio iz sebe prkosni krik. Prava demonska kletva. A tada je, vrtoglavom brzinom, jurnuo ka ivici terase, skliznuo preko niskog zida krova i pohitao niz ivicu zgrade do skela na trećem spratu... a onda je nestao u senci Njujorka koji se prostirao u nedogled.

BRATSTVO

www.balkandownload.org

Nazaret, Pensilvanija U dugačkom, napuštenom i nikada na mapama obeleženom rudniku azbesta, podzemnom svetu nekoliko stotina metara ispod površine šuma Pensilvanije, u kilometrima dugačkom lavirintu tunela i jazbina, trojica Drevnih Novog sveta savetovali su se u prostoriji crnoj kao katran.

Tokom vremena, njihova su se tela izlizala do savršene glatkoće rečnog kamenja, dok su im pokreti bili skoro neprimetni. Nisu imali nikakve potrebe za spoljnim podsticajima. Sistemi njihovih tela razvili su maksimalnu delotvornost, a njihova vampirska usta funkcionisala su nepogrešivo. Noćni vid im je bio izvanredan.

U kavezima napravljenim unutar dubokih zapadnih tunela njihovog carstva, Drevni su već počeli da prikupljaju hranu za oštru pensilvanijsku zimu. Povremeni vrisak ljudskog zatočenika prolomio bi se rudnikom, odjekujući kao mučan zov životinjski zov.

To je sedmi.

Uprkos njihovom ljudskom izgledu, nisu imali potrebu za životinjskim vidom komunikacije. Njihovi pokreti, sve do pogleda njihovih sitih crvenih očiju, bili su strašno usporeni.

Kakav je to napad?

To je nasilje.

On nas smatra starima i slabima.

Još neko je učestvovao u njegovom prestupu. Neko je morao da mu pomogne da pređe okean.

Neko od naših ?

Drevni Novoga sveta posegnuo je umom preko mora u Stari svet.

Nemam taj osećaj.

Tada se sedmi izjednačio sa ljudskim bićem.

Sa ljudskim bićem protiv svih drugih ljudi.

I - protiv nas.

Zar sada nije očigledno da je samo on mogao da bude odgovoran za bugarski, masakr?

Da. On je dokazao da je spreman da ubija i svoj soj kada mu se suprotstavi.

Zaista ga je razmazio svetski rat.

Predugo se čašćavao u rovovima. Gostio u koncentracionim logorima.

A, sada je prekršio primirje. Zakoračio je na našu zemlju. On čitav svet želi samo za sebe.

Ono što hoće jeste još jedan rat.

Kandža najvišeg se trgnula - neverovatan fizički pokret za jedno stvorenje

tako preterano oprezno, nepomerljivo. Njihova tela predstavljala su tek puke ljušture koje su mogle da budu zamenjene. Možda su postali samouvereni. I previše zadovoljni.

Onda se moramo obavezati. Više ne možemo biti nevidljivi.

Lovac na glave je ušao u prostoriju Drevnih, čekajući da mu se obrate.

Pronašao si ga.

Da. Pokušao je da se vrati kući, kao što čine i sva stvorenja.

Da li zadovoljava?

On će biti naš dnevni lovac. Nema drugog izbora.

U zamandaljenom kavezu u zapadnom tunelu, na tlu sazdanom od hladne zemlje, u nesvesti je" ležao Gas i sanjao svoju majku - nesvestan odgovornosti koja ga čeka.

EPILOG

Ulica Kelton, Kvins Ponovo su se okupili u Kelinoj kući. Nora je dovela Zaka odmah nakon što su Ef i Fet raščistili ono što je nekada bio Met, paleći njegove telesne ostatke ispod lišća i granja u stražnjem dvorištu.

Setrakijan je ležao na izvučenom dvosedu u zadnjoj dnevnoj sobi. Odbio je da ide u bolnicu, a Ef se složio sa njim da to nije dolazilo u obzir. Ruka mu je bila jako ozleđena, ali ne i polomljena. Puls mu je bio slab, ali ujednačen, i poboljšavao se. Želeo je da Setrakijan spava, ali ne pomoću sedativa, tako da je sledeči put kada je ušao da ga vidi pred noč poneo i čašu sa brendijem.

Setrakijan je tada rekao da nije bol ono što ga muči. „Od neuspeha čovek ne može da spava.“ Sama pomisao na neuspeh Efa je odmah podsetila da nije pronašao Keli.

Jedan deo njega želeo je da veruje da još ima nade. „Nije t.o vaš neuspeh", rekao mu je Ef. „Sunce je propustilo da odradi svoj deo posla."

Setrakijan je rekao: „On je još moćniji nego’ što sam mislio. Pretpostavljao sam, možda... pribojavao se, svakako... ali nisam mogao da znam. On nije sa ovog sveta."

Ef se složio. „On je vampir." „Ne - nije sa ovog sveta."

Ef se zabrinuo da starac možda nije dobio prejak udarac u glavu. „Ranili smo ga, i to je to. Obeležili smo ga. A sada je u begu."

Starca ništa nije moglo da uteši. „On je još uvek tamo negde. Sve se nastavlja." Prihvatio je čašu sa brendijem od Efa, otpio i zavalio se. „Ovi vampiri su sada... u svom detinjstvu. Upravo se pripremamo da budemo svedoci nove faze njihove evolucije. Potrebno je otprilike sedam noći da se potpuno preobraze. Da njihov novi parazitski sistem organa dovrši svoj razvoj. Kada se to desi, kada se njihova tela više ne budu sastojala od vitalnih organa - srca, pluća - već samo od niza komora u telu, biće manje ranjivi na konvencionalno oružje. I nakon toga će nastaviti da sazrevaju - saznavaće, postajaće pametniji, prilagodljiviji sredini u kojoj borave. Formiraće klanove i zajedno će ići u napade, a svako od njih će ponaosob biti okretan i smrtonosan. To će umnogome otežati naš zadatak - da im uđemo u trag i da ih porazimo. Sve dok, naposletku, ne postane nemoguće zaustaviti ih.“ Starac je ispio brendi, a onda pogledao u Efa. „Verujem da je ono čemu smo danas bili svedoci, na onom krovu ovog jutra, kraj čovečanstva."

Ef je osetio kako se breme budućnosti nadvija nad svima njima. „Ima li nečeg što mi niste rekli?"

Setrakijanove oči se zamagliše dok je zurio u nepoznato. „Previše toga da bih o tome sada govorio."

Nedugo zatim, zaspao je. Ef je pogledao u iskrivljene prste kako uvrću rub čaršava na njegovim grudima. Njegovi snovi su bili grozničavi, i on tu ništa nije mogao sem da stoji i gleda. „Tata!“ Ef je izašao u glavnu dnevnu sobu. Zak je sedeo na stolici za računarom, a Ef je obgrlio dečaka otpozadi, čvrsto ga zagrlio, ljubeći mu teme, udišući miris njegove kose. „Volim te, Z“, prošaputao je. „Volim i ja tebe, tata", uzvratio mu je Zak. Ef mu je tada raštrkao kosu i pustio ga. „Kako stoje stvari?" „Skoro da je gotovo." Dečak se okrenuo ka računaru. „Moram da napravim lažnu i-mejl adresu. Izaberi lozinku."

Zak je pomagao Efu da aplouduje video sa Anselom Barburom u šupi za pse Ef još nije pokazao Zaku taj snimak - na što više fajl-šeringa i video-vebsajtova, a ne samo na Bit torentu i Ju tjubu. Ef je želeo da na internet postavi pravi snimak vampira kako bi ceo svet mogao da ga vidi. To je bio jedini način koji je mogao da smisli da bi istina doprla do ljudi. Nije se brinuo da li će izazvati paniku i haos.

Neredi su se nastavljali, ograničeni na siromašnije delove grada, mada je širenje bilo samo pitanje vremena. Druga alternativa, da se nastavi sa koordinisanim ćutanjem dok se ljudi suočavaju sa izumiranjem, bila je suviše besmislena da bi se uopšte i spominjala.

Borba protiv ove kuge započeće na najprizemnijem mogućem nivou - ili je uopšte neće ni biti.

Zak je rekao: „Sada selektujem fajl, ovako, i stavljam ga kao atačment...“ Začuo se Fetov glas iz kuhinje, gde je gledao televiziju i jeo pileću salatu iz plastične kutije od četvrt kilograma. „Pogledajte ovo.“ Ef se okrenuo. Snimak iz helikoptera prikazivao je niz zgrada u plamenu i crn, gusti dim nad Menhetnom. „Stvari izgledaju loše“, rekao je.

Dok je Ef gledao, primetio je da se Zakovi školski papiri koji su stajali na frižideru pridižu i lepršaju. Papirna salveta je odletela preko pulta, prizemljujući na pod pred Fetovim nogama.

Ef se okrenuo ka Zaku, koji je prestao da kuca. „Kakva je to promaja?"

Zak reče: „Mora da su otvorena klizna vrata u zadnjoj dnevnoj sobi.“ Ef je pogledao naokolo da vidi gde je Nora. Tada se začulo povlačenje vode u toaletu, a ona je izašla iz hodnika gde se nalazilo kupatilo. „Šta se dešava?“, upitala je kada je primetila da svi zure u nju.

Ef se okrenuo ka drugom delu kuće, gledajući u ćošak iza kojeg su se nalazila klizna staklena vrata i zadnje dvorište.

Neka osoba je zašla za ugao. Tu je zastala sa rukama koje su joj mlitavo visile uz telo.

Ef je piljio, ne mogavši da se pokrene.

Keli. „Mama!"

Zak je krenuo prema njoj, a Ef je posegnuo za njim i zgrabio ga. Njegov stisak mora da je zaboleo Zaka, jer se dečak zabezeknuto istrgnuo i pogledao ga.

Nora je pritrčala i uhvatila Zaka otpozadi.

Keli je samo stajala. Gledala je u njih. Na njenom licu nije bilo nikakvog izraza, niti treptaja. Izgledala je zblanuto, kao da je izgubila sluh od nedavne eksplozije.

Ef je odmah znao. Dogodilo se ono od čega je najviše na svetu strepeo. Bol u srcu je bio fizički.

Keli Gudveder je bila preobražena. Mrtvo stvorenje se vratilo u svoj dom.

Njene prodorne oči pronašle su Zaka. Njenog milog. Došla je po njega. „Mama?“, izustio je Zak, primetivši da s njom nešto nije u redu.

Pokreti iza Efa. Fet je pohitao u hodnik i zgrabio Efov mač. Zamahnuo je njime, pokazujući Keli njegovu srebrnu oštricu.

Kelino lice se namrštilo. Izraz njenog lica pretvorio se u zlokoban i iskezila je zube na Feta i njegov mač.

Efu je srce iz grudi propalo u utrobu.

Ona je bila demon. Vampir.

Jedna od njih.

Zauvek ju je izgubio.

Uz prigušeni jecaj, Zak je ustuknuo od prizora svoje demonizovane majke... a onda se onesvestio.

Fet je krenuo za njom sa mačem u ruci, ali ga je Ef zgrabio za ruke pre nego što je ostvario svoj naum. Keli je ustuknula od srebrne oštrice ličeći na nakostrešenu mačku. Zašištala je na njih. Uputila je još jedan zlokoban pogled ka onesvešćenom dečaku, onog na kojeg se nameračila... a onda se okrenula i pobegla kroz zadnja vrata.

Ef i Fet su došli iza ugla baš u trenutku kada su mogli da vide Keli kako se baca preko niske lančane ograde koja je odvajala njihovo zadnje dvorište od susedovog i otrčava u novu noč.

Fet je zatvorio i zaključao vrata. Spustio je roletne na prozorima, a onda se okrenuo ka Efu. Ef nije ništa rekao dok je ovaj spuštao roletne preko kliznih staklenih vrata.

Vratio se ostalima i video da je Nora klečala nad Zakom koji je ležao na podu. Oči su joj bile ispunjene očajem.

Sada je shvatio do koje mere je ova zaraza bila podla. Gonila bližnje protiv bližnjih. Smrt suprotstavljala životu.

Gospodar ju je poslao. Okrenuo je Keli protiv Efa i Zaka. Da ih muči. Da se osveti.

Ako je veličina odanosti dragoj osobi tokom života imala ikakve veze sa njihovom željom da se sjedine i u smrti... onda je Ef znao da Keli nikada neće

odustati. Nastaviće da goni svog sina zauvek, osim ukoliko je neko u tome ne zaustavi.

Ef je sada shvatio da njihova borba za starateljstvo nad Zakom nije bila okončana. Samo je prerasla u jednu novu fazu. Pogledao je njihova lica... potom u vatre koje su divljale na televiziji... a onda se okrenuo ka računam. Pritisnuo je enter, dovršavajući Zakov zadatak. Poslao je video-dokaz postojanja besnog vampira u svet... a onda je otišao u kuhinju, gde je Keli držala viski. Prvi put posle mnogo vremena, sipao je sebi piće.

NASTAVIĆE SE.

www.balkandownload.org lena29 i volter

1 Babeh - na jidišu: baba, baka 2 Kadišel - kaddishel, na jidišu sin koji je doživotno obavezan i jedini odgovoran da izgovara molitvu za mrtve, kadiš, u ime svojih roditelja. (Prim. prev.)

3 Farmutšet - na jidišu: iscrpljen, istrošen, premoren 4 Čelična pluća - aparat za veštačko disanje 5 Lips - engl. usne 6 HAZMAT - tim stručnjaka koji barata opasnim supstancama (kontaminacija, zarazne bolesti), kovanica od engleskih reči hazardous materials - opasne supstance, (Prim. prev.)

7 Tajvek - vrsta sintetičkog materiala 8 TSA - Transportation Security Administration, Uprava za bezbednost saobraćaja. (Prim, prev.)

9 Mezuza-jevrejski limeni valjčić učvršen na ragastovima jevrejskih stanova i kuća kuji na pergamentom listiću sadrži deset božjih zapovesti.

10 Kreplek - kreplach, vrsta punjenog testa kod Jevreja, slično italijanskim raviolima ili tortelinima. (Prim. prev.)

11 Netsuke - minijaturni japanski kip ili poveća izrezbarena i ukrašena kopča, koja se koristila kao zakačaljka za torbicu ili kutiju koja se kačila za pojas kimona ili kosode. (Prim. prev.)

12 Hideki Matusi - poznati američki igrač bejzbola, član tima Njujork Jenkiz 13 Gudfelou - engl. Goodfellow - dobar momak. (Prim. prev.)

14 Gudviling - engl. Goodwilling - dobronameren. (Prim. prev.)

15 Gudvoter - engl. Goodwater - dobra voda. (Prim. prev.)

16 Sašimi - sveže sirovo riblje meso, slično sušiju 17 Vermis - deo strukture životinjskog mozga koji je uzan i podseća na glistu 18 Lo siento mano - španski- Žao mi je brate 19 Novi Zavet, prevod Emilijana Čarnića