Jedan me slučajno udara, ali ja ne obraćam pažnju. Idu kod moje majke. Glupaci, ne znaju da je otišla. Nemojte joj smetati. Ona je takva, ne voli opraštanja, ne okreće se, ne pozdravlja. Mama. Nedostajaćeš mi. Više nego što si mi nedostajala svih ovih godina. Ako je ono što je mene ranilo, ranilo i tebe, ja te zamišljam na polju punom jagoda, ja te zamišljam kako srećna igraš, tako prelepa ... Reči jedne pesme koja se pojavljuje. Za tebe, mama, samo za tebe. Nosi ih, drži ih čvrsto kada god da ideš. Igraj prelepa na tom polju jagoda, konačno slobodna od svega što te je držalo zarobljenom ovde. Plačem. Silazim dole. Bolničar nije na svom mestu. Neka žena sedi. Gleda me radoznalo na trenutak, ali ništa ne kaže. Ona je već videla ljude koji izlaze ne krijući svoj bol. Više i ne obraća pažnju. Svi smo joj isti, skoro su joj dosadile naše glupe suze koje ne mogu ništa da pomognu. Izlazim. Već je po podne. Sunce je još uvek visoko, nebo je vedro. Dan kao i svaki drugi, ali drugačiji od drugih, zauvek. Vidim svog oca i brata kako dolaze. Daleko su. Ćaskaju opušteno, smeju se. Ko zna o čemu pričaju? Ne znam i ne želim da znam. Blago njima, oni još ne znaju. Kratki trenuci pre neizbežnog bola, potpune nemoći, definitivnog prihvatanja. Nek uživaju još malo. Još uvek mirni i srećni, ne znajući. Još malo. Prelazim ulicu i odlazim. Sad imam druga posla. Prepuštam se, gubim u vetru. Želeo bih da moj bol postane lak. Ali, ne može. I slučajno se dešava, bez moje volje, kunem se. Sada, u ovom trenutku, ne bih ništa slagao. Ugledam tog dečačića sa njegovim prijateljem. „Znači, vidimo se na igralištu u čet'ri, važi'? Hej, Tomas, tebi govorim, je l' u redu?" „Da, da, razumeo sam, u čet'ri, pa nisam gluv." „Gluv nisi, ali si glup. Ionako bez veze stojiš tu, Mikela neue doći." „Ma, ko ti kaže da čekam Mikelu! Tražim Marka, trebalo je da mi donese loptu!" „Da, da, loptu ..." Ponekad se nađemo na pravom mestu u pravo vreme. Gledam ga. Ne liči mi na nekoga ko ima prava da s visine gleda na mis svih klinki u Stelariju. Martina bar jednu priliku zaslužuje. Bar jednu. Približavam se. Ne obraća mnogo pažnju. Na trenutak me radoznalo gleda, pokušava da me stavi na probu, da vidi da li me poznaje, da li me je već negde video. Onda mu tresnem šamar posred lica. Ostaje bez reči. Gleda me zaprepašćeno, ali bez plakanja, zakačen za svoj ponos. Onda mu kažem ono što je trebalo. A on u tišini sluša, ne beži. Sviđa mi se taj dečak. Sedam na motor i odlazim. Gledam u retrovizor i vidim kako postaje sve manji. Mrav u jednom svetu koji će tek otkrivati i shvatati. Rukom masira levi obraz, crven kao ona pica kojom me je Martina častila. I na trenutak činjenica da sam već ušao u ono što će biti njene uspomene, čini da se osećam na sigurnom. Živeću
349