Ne stižem na vreme da se podignem. Čaša sa pivom me pogađa u lice. „Jao!" Ovog puta Đin se poklanja, a Vijetnamke eksplodiraju, odobravajući. Ne znam da li ćemo imati dete. Jedno je sigurno. Ako stvari budu išle loše, uvek možemo da osnujemo družinu i pravimo predstave. Malezija. Perentijan. Tioman. Pocrneli, zdravi, sunce koje nas ne napušta, lako prži. Hodamo. Po podne bilo kog dana. Kao što su svi dani kad si na odmoru. Zaustavljamo se kod nekog slikara opruženog pod palmom, i biramo bez žurbe. „Evo, ovaj!" Jedna od bezbroj slika u pesku kao velike, obojene školjke ostavljene da se suše na suncu. Izaberemo je zajedno, radosni što nam se svidela ista. „Kako smo povezani, a Step?" „Baš." Plaćam je pet dolara, zamotava nam i nosimo je sa sobom, lagano hodajući prema našem bungalovu. „Zabrinuta sam." „Zašto? Zbog svog stomaka? Rano je." „Budalo! Čudno mi je. Deset dana i nijednom se nismo posvađali! Nijednom. Po ceo dan zajedno i nijedna rasprava." „Pa, izvini, ali bolje reći: svaku noć zajedno i uvek smo ..." Đin se odmah okreće. Pravi smrknuto lice. „Vodili ljubav! Nemoj da se ljutiš. Nema potrebe da me tako gledaš! Baš sam ovo hteo da kažem. Svaku noć smo zajedno i vodimo ljubav." „Da ... da ... naravno." „Iako ..." Hodamo i dalje. „Ah, Đin, izvini. Ali, mnogo bolje prenosi ideju – tucali smo se stalno." Počinjem da trčim. „Kretenu! E pa, reci da hoćeš da se svađaš!" I ona potrči, pokušavajući da me stigne. Brzo otvaram vrata bungalova i utrčavam. Malo kasnije i ona. „Pa ... baš hoćeš da se svađaš." „Ne, vidi ...", pokazujem joj na prozor, „skoro je mrak. Već je kasno, ako se svađamo, svađamo se po danu!" Privlačim je sebi. „Zato što noću ..." „Noću?" Đin ponavlja. „Vodi se ljubav, u redu? Reći ćemo onako kako ti više voliš." „OK." Nasmeši se. Ljubim je. Prelepa je. Malko je odmaknem od svog lica. I smešim se i ja. „Ali sad, hajde da se tucamo!" Opet me udara. Ali, samo na trenutak. Gubimo se u čistim čaršavima koji mirišu na more. I
303