Jovo kapičić intervju sa tamom nikčević

Sjećam se da sam ga u zimu 1942, posli je prelaska Igmana, zamolio da iscrpljenim i gotovo demoralisanim borcima Prve proleterske brigade održi govor.

"Nemoj mene, Jova" - odgovorio je. "Nađite nekog drugog".

"Koča" - nijesam popuštao - "znaš koliko te borci cijene. Moraš!" Jedva je nekako pristao.

Postrojena i smrznuta brigada je nestrpljivo čekala da joj se komandant obrati. Koča je napokon izašao iz kolibe u koju se bio povukao kako bi sastavio govor, stao ispred stroja i svečanim glasom rekao: "Drugovi, smrt fašizmu!"

"Sloboda narodu" - odgovorili su borci spremno.

Bilo je to sve što je Koča uspio da kaže. A bio je čovjek neviđene hrabrosti, kulturan, izvanredno obrazovan... Džaba!

TN: Kako je dalje tekao postupak vašeg opoziva? Da li je Koča Popović još nešto rekao?

KAPIČIĆ: Nije. U polemiku se uključio Veljko Mićunović: "Jovo, nema potrebe da izigravaš nevinašce, kada svi vrlo dobro znamo da si se i potukao u Švedskoj!"

TN: Jeste li se zaista tukli?!

KAPIČIĆ: Jesam! Vraćajući se iz bioskopa - gledao sam Neki to vole vruće sa Merilin Monro - u parku su me napala trojica mladića.

TN: Zbog čega?

KAPIČIĆ: Ko zna?! Bili su pijani, pa su počeli najprije da mi dobacuju, a onda smo ušli u žestoku tuču. Nakon samo nekoliko sekundi, odnekud se pojavila policija. Razdvojili su nas, uzeli podatke. Kada su vidjeli da sam ambasador, bilo im je strašno neprijatno. Sjutradan sam otišao u švedsko Ministarstvo inostranih poslova, gdje su mi se izvinili zbog incidenta, ali i dodali da bi tuča bila izbjegnuta da sam ostao uzdizan.

"Znate šta, gospodo" - rekao sam - "nijesam navikao da me tuku. Tako nešto nijesam dozvoljavao ni majci i ocu, a ne nekakvim pijanicama!"

Toga se sjetio Veljko Mićunović i uzeo mi za zlo.