17 / Treći Trg / Broj 17
Stiskao sam i stiskao, a Jaruga je pištao kao čajnik. Lice mu se zgužvalo od napora, krhki torzo praćaknuo jednom ili dvaput, oči pantomimičarski žmignule. Neposredno pre nego što će mu život isteći iz tela, nagnuo sam mu se ka uvu. „Moj matori te je voleo najviše na svetu. Više nego majku. Više nego mene.“ Pljunuo sam u stranu. „Meni? Nikad nisi bio smešan.“ Groteskni osmeh ostao mu je zamrznut na licu kao svršetak lošeg vica. Kao da je želeo da kaže, nisam ni ja sebi. Konačno smo bili slobodni. I mi i on. Mogao sam da potrčim napolje, proderem se iz sveg glasa, prodrmam ljude iz hipnotičkog sna. Ništa od toga nisam uradio. Istog trenutka kada je Jaruga izdahnuo, svi zatvorenici, čuvari i pomoćno osoblje u ustanovi počeli su da vrište. I vrište. Bez prestanka, kao sirene za uzbunu. Vrisci su zamenili smeh, što je bilo još nepodnošljivije. Zapitao sam se da li u tom času, kada Jaruge više nema, nariče i njegova verna publika izvan ovih zidina, mase koje je zamađijao nekada davno dok je bio kralj. E, to je dobar fazon. To je dobra fora. Prekrivši uši dlanovima, zapitao sam se šta sam nam to uradio. Ako ništa drugo, većini sam obezbedio ekskluzivnu ulaznicu na jedno drugo, turobnije mesto, sa šarenim pilulama i tapaciranim zidovima kao jedinom utehom. Bila je to moja poslednja jasna misao, pre nego što su se vrisci stopili u jedan, neprekinuti, od kojeg se uz najbolju volju nije čuo moj gromoglasni smeh.