Page 1


Gl avn i i o dg ovorni ure dni k Dejan Matić   Ur e d ni ci Milan Dobričić Borivoj Vezmar Željko Obrenović Mirjana Petrović   Likovni ure dni ci Branko Marković Dragana Nikolić   O p erativni ure dni ci Sonja Kovačev Nevena Budimir   Sp o l jni ure dni ci Šejla Šehabović Jelena Angelovski Petar Matović Dragoslava Barzut Lektor Josipa Žerjav Nacrt korica Branko Marković Iz d avač Treći Trg Jurija Gagarina 37/63 11000 Beograd +381 63 8705 007 trecitrg@gmail.com www.trecitrg.org.rs trecitrg.blogspot.com Copyright © Treći Trg


TREĆI TRG eČasopis za književnost Broj 17 Jesen Godina IV Beograd 2007 Sadržaj 5 6 8 11 12 18 19 23 27 36 37 44 51 79 90 92 94

TREĆI TRG_Vladislav Petković Dis POEZIJA_Dubravka Matović Danilo Lučić Milica Radojlović PROZA_Oto Oltvanji Miloš Andrejević Vladimir Vujinović Bojana Ivković PREVOD_Teodor Donald Klajn Krista Faust Dejvid Dž. Skouv Brajan Hodž ESEJ_Dmitrij Kuzmin Svetlana Bodrunova RAZGOVORI_Pavle Ćosić Boris Starešina Goran Bogunović


VLADISLAV PETKOVIĆ DIS ORGIJE Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet: Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi Čeznu za cvet. Zvuci violina, vino, jak dodir žena Daju nam pir, Al’ svuda se kreću senke mrtvih vremena. Umrli mir. Muzika s pesmom pruža nam stare jauke, Opela trag; Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke I život nag. U samoći nam stanuje, ko u ćutanju, Veliki strah; Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju, Ledeni dah. U igri, u poljupcima tražimo besno Izraza, sna; Plačemo, mrtvima što je u paklu tesno, Kad nema dna. Jer svak živi u grobu svom, samo što neće Da vidi grob, Ni svoje dane, što gore ko mrtvom sveće, Ni svoju kob. Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila Stvaramo zrak: Sve nas je dovela tajna što nas ubila, Otkala mrak. Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet; I znamo, radost ne može da probudi, Opao cvet.

5 / Treći Trg / Broj 17

Treći Trg


6 / Treći Trg / Broj 17

POEZIJA

DUBRAVKA (JOVANOVIĆ) MATOVIĆ (1982, Arilje) diplomirala je na grupi srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Laureat 38. Festivala poezije mladih u Vrbasu 2006. godine. Živi u Beogradu, gde radi kao nastavnik srpskog jezika. Objavila je knjigu pesama Imam i nemam (Vrbas, 2007). dubravkajovanovic@yahoo.com

LJUDI KAO VOZOVI Ljudi kao vozovi putuju kroz tunele. Mehanizam nogu vodi me kao po šinama. Oko usput fotografiše. Vidim dimnjak. Parče dima klati se za nijansu sivlje od pozadine. Bilo bi lepo povući ručicu, otkotrljati se nazad i odspavati još nekoliko sati. (Iz zbirke Imam i nemam.)

NISAM DRVO Na vetru, jedino biti drvo ima smisla. Ili, jedino na vetru ima smisla biti drvo. Svejedno. Nisam drvo. Imam rukave i nogavice, u njih mi se vetar zavlači, i knjigu čije mi listove otima. Jedino mesto na kom bih da postojim šuma je na brdu pod oblakom što guta zalazeće sunce. Brdo je daleko. Mnogo toga iz inata dopuštamo sebi. (Iz zbirke Imam i nemam.)


U mojoj su se sobi zidovi posvađali. Neki hladan, brisani prostor, ničija zemlja između njih. Mekan je moj zeleni krevet. Laku noć, kažem cveću u saksiji. Izvini, kažem Zeng Fu šoljici iz 2004. godine posle Hrista, sutra ću te oprati. (Iz zbirke Imam i nemam.)

O RUKAMA Dobro bi bilo imati komplet prstiju za svaki posao; da se ne sećamo svega što obavljamo njima; da ne upoznajemo različite osobe u nama. Jer ne služe prsti samo da se drži stopa čaše crnog vina, da se pomiluje koža okrenutih leđa. I mnogo toga nađe se pod noktima. Uzimam par ruku za pisanje. To svakako nisu iste one kojima sam malopre čistila nos. (Iz zbirke Imam i nemam.)

NEKI DANI Neki dani traju u naporu: otvoriti oči, namestiti krevet, biti prijatan s ljudima; kotrljati se kao Zemlja; izdržati do večeri. Neke dane moraš tražiti fenjerom; traju da bi prošli; da povežu juče i sutra. Neki se beleže u dnevnik stihovima i mrljama od kafe, pa lepo mirišu kada se čitaju. Svi ti dani tvoji su kao nemirna deca koju si rodio.

7 / Treći Trg / Broj 17

IZMEĐU ZIDOVA


8 / Treći Trg / Broj 17

DANILO LUČIĆ rođen je u Beogradu 1984. godine. Apsolvent na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za srpsku književnost i jezik. Zaposlen u dnevnom listu Politika. Do sada objavljivao u periodici poeziju i prozu, u Trećem Trgu, Balkanskom književnom glasniku, blogu „Kišobran“, Locutiou, Braničevu, u štampanim i online časopisima za književnost i kulturu. full_of_nothing2003@yahoo.com

PRETAKANJE „Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo?

Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.“ Knjiga propovjednikova 1:10 Moje su misli već mišljene, vekovima koje ne pamti ni vreme. One gonguju Silom onom kojom mrtvi miluju nas žive. U svakoj mi je veni po jedno stradanje, jedna krvava postelja, jedno preklano grlo. Svaka je majka i moja dojilja i u svakom grobu trunu moje kosti. U maršu ili kolu, predačke rane na Nama se puše u vremenima zlim. A jesmo li oplakani Mi, ubogi soj koji je samoće dotakao vrh? Čuješ li me, mrtvi Ujeviću?! To za mene masa sada oštri šiljke. I ti si dolivao, pobratime, vidoviti, Ono što Lučiću došaptava neki mrtvi Lučić...

PUT Ponekad ne vidim put ali hodam dalje, saplićem se, padam... trnje mi se pod nokte zabada i o kamen razbijam slepoočnice ali hodam dalje... Već na telu vidim starenje, taru mi se kosti i meso beži sa zuba A staze i stranputice ne minuše


Jasno čujem zablude po čijim prtinama napustih kuću, pa više no ikad sečem se u sebi sećajući se kako besno istrajavah slušajući laži i kletve srećom, zakoračih dalje... kroz ovu grobnu zemlju Oče! ova planina je mračna Pošalji po mene, serafime i heruvime bar do prvog porođaja sunca što će razbukteti plamen na oštrici ali, evo, hajde – hodaću dalje... još dublje u svoju šumu...

SOLUS IPSE Muklo tutnje, kidaju bukom svu zemlju i kamen sanjive planine Oni, do skora nežni potočići, sad izmenjeni u vodene nemani u doba kad proleće načne sneg i led i toplo je tad, i sve od sokova oživi ali zderu kožu šume te planinske stihije i u klancu pod sobom mirnoj reci rastržu leš i obale joj slome, i krv joj zatruju skrhanim granama i mrtvom ribom više rečice nema sad je to monstrum, čudovište virova i talasa silovano do neprepoznavanja Dozvolite, molim, da me ne izmene vaši tokovi zaumni. U svojoj predstavi i dalje glumim sebe. Hoću biti još isti, pogrešan i mlad i nenazriv sistemu gluposti i neznanja.

9 / Treći Trg / Broj 17

već se račvaju i kite po beskraju, pa ipak hodam dalje... smrtno zaveden bespućem


10 / Treći Trg / Broj 17

PODZEMNA ELITA Iz monarhije utrnulih senki iz nenadnosti noći nahrupiše taktom dlakavih nožica antenama osluškujući vazduh Govno braon i grobno crne švapske, ruske, belosvetske... to su u divljem maršu halapljive horde uhlebljene pod bakalukom od zakona beže kralju pod suknju Gle, evo ih, mrski prosci propasti iz prošlosti u maglene noći i u njima s moga poda moju hranu mojom mukom sabranu strašnim zubalom grabe da razvlače za svoja skloništa Neprilagođene samelje žrvanj evolucije, drugi dobiju nagrade oklopima mutiranim, razglave zamke okoštalim zglobovima, ponesu plen halapljivim rilicama A ljudi gledaju čudo gde nigde nema đona da im pod leđima razmaže podom iznutrice


*** Posle svog tog vremena, ja znam gde je obala ili bar ostrvca veličine stopala: čuvam stare mape, tačkaste strukture. A pratim toplinu, koja mi se dopala – ostalo je neprozirno zbog magle i bure, tlo je jalovo, vrtoglava podloga, oči sigurne samo kada žmure. *** Bar je noćas mir, kao da kolekcionar razgleda zbirku pečata i belega – odjednom se sećam svega. Svi tekstovi i gravure i figure i oblici su pokreti jednostavni, ne na slici – a u ravni. *** Često su stranice službeno složene, uredne ivice, papiri su čisti, zlatnom tanko podvučeni redovi između kojih se čitaju misli o prošlosti. Zlatne nijanse... Zna se čiji su to tragovi. Ne zna se – odakle isti?

11 / Treći Trg / Broj 17

Milica Radojlović rođena je 1982. u Beogradu. Živi u Železniku milica.radojlovic@yahoo.com


12 / Treći Trg / Broj 17

PROZA

OTO OLTVANJI je rođen 1971. godine u Novom Sadu, školovao se u Subotici, živi u Beogradu. Objavio je brojne priče i tekstove u antologijama, časopisima i glasilima. Preveo je, između ostalih, Lucijusa Šeparda, Dejvida Šoa, Džordža Pelekanosa i Džonatana Letema. Njegov prvi roman, Crne cipele, izašao je 2005. godine za Samizdat B92. Završava drugi. Kad se nameste zvezde, piše „blooog“ na www.otooltvanji.com.

KOMIČNO LICE Tog petka nam je stigao samo jedan novajlija, ali ovog su željno iščekivali čak i osuđenici na smrt. Najokoreliji zatvorenici obično su stizali krajem radne nedelje. Stražari bi se redovno smotali pred kapijom, ispratili maricu kao posrani do glavne zgrade i istovarili pridošlice vezane lancima poput neželjenog tovara. Zimi je ritual trajao kraće, jer se svima žurilo da ugreju muda. Još ne verujući ko im stiže, bagra koja je čistila sneg u dvorištu okupila se da mu skandira. Komandir straže lajao je na njih da kušuju. Ostatak družine – silovatelji i šibicari, provalnici i ubice, pljačkaši i prevaranti – musavio je licima prozorska stakla duž istočnog krila. Dan za komediju, u svakom pogledu. Prvo je motor marice umro na kapiji, a onda, dok su žgoljavog vodili zaleđenom stazom, jedan od stražara se okliznuo i tresnuo na tur. Ho-ho! Tetovirane, krezube životinje su zviždale, zavijale i aplaudirale. Stigao je Milan Janković Jaruga, komedija lično. Petnaest godina odsutan sa televizije, u zatvoru popularan kao da nije odsustvovao niti jedan dan. Sada je pripadao samo njima. Sva obeležja bila su tu, uprkos kilometraži: preteška glava nasađena na sparušeno telo, poput bundeve nataknute na štap; guste, žbunaste obrve, njegov zaštitni znak; večno napućene usne, iz podrugljivosti ili zbunjenosti, nikad nije bilo sasvim jasno; obrazi premreženi stotinama borica boje cvekle. Kada sam ga prvi put ugledao u dvorištu, bio sam siguran da je teško bolestan i da se neće dugo gnjaviti sa nama. Nije bio lepotan ni na vrhuncu – deo šarma dugovao je upravo „pogrešno raspoređenim crtama lica“ – ali sada je izgledao trošnije nego ikad. A uvek je moglo gore. Na robiji se još niko nije prolepšao.


S početka, druženje mu nije išlo od ruke, delom i zato što su starosedeoci po prvi put bili ti koji zentaju od novajlije. Nije bilo lako prići živoj legendi, a kazneno-popravni dom još nije imao veću. Glavna uloga u najpopularnijim serijama (Porodica Lakoćemo, Riznica prznica) i najgledanijim filmovima (Eci peci pec, Talični Toma Palčić), deset godina domaćin televizijskog šou programa (Veče sa Jarugom), da bi jednog dana samo nestao bez traga, glasa i poente. Pošto nije umeo ili želeo da se menja, fazoni i fore su mu zastareli preko noći. Poslednjih nedelja stizao je glas preko ograde da se ne skida sa naslovnica pištolj-novina. Ubio je ženu sa kojom se nikada pre nije ni sporečkao. Ta pričica nam je svima izmamila suzu. Prava afera nastala je pak oko navodnog pokušaja vlasti da mu namesti oslobađajuću presudu. Sami nismo mogli da proverimo: ako su dnevni listovi i izveštavali sa suđenja, mi smo ih dobijali prekrojene, falične i bljutave kao hrana kojom nas napasaju. Niko od zatvorenika nije se usuđivao da uspostavi lični kontakt sa njim, bar ne dok je još svež. Jeo je sâm, u dnu prostorije. Šetao je sâm, praveći neke svoje, kraće krugove. Nudili su mu žvake, cigarete, vunene kape i čarape, ali ni tada nije puštao glasa od sebe. Bedni čovečuljak, sveden na pravu meru: vašarskog klovna u penziji. Činilo se da vreme neće doneti poboljšanje. Neki u zatvoru očvrsnu, drugi smekšaju. On je delovao kao da je odavno digao ruke od svega. Najtvrđi među nama već su se pitali ima li bilo kakvih dodirnih tačaka sa starim Jarugom i kakve će koristi imati od njega ako je bespovratno izgubio žicu za komiku. Klasična robijaška ironija: u zatvorski krug ti stigne bivši kralj komedije, a ti da se ne ogrebeš ni za vic. Šta su zatvorenici uopšte imali od zabave? Nisu nam dozvoljavali da pratimo sport na TV-u (u prošlosti je izazvalo previše nasilnih incidenata), a posle jebanja u dupe izbor se dramatično sužavao. Znao sam da će ga brzo zamrzeti ako nastavi ovako. Niko zbog toga nije bio srećniji od mene. * Štih sa metlom desio se naizgled spontano. Stražar koji je doveo Jarugu sa redovnog medicinskog pregleda spetljao se sa svežnjem ključeva pred njegovom ćelijom. Jaruga je do tada uporno mesečario, ali su mu oči živnule kada je spazio Mileta Bocu, tri od šest za proneveru, sto kila žive vage od kojih mu je bar šezdeset odlazilo u guzove kojima je hipnotički mahao dok je meo hodnik. Jaruga se iskezio od uva do uva. Oponašao ga je iza njegovih leđa, virtuozno baratajući svojom nevidljivom metlom. Kada je stražar shvatio šta se dešava, smeh se već orio ćelijama. Ne znajući šta će, i on se, jadničak, pridružio zatvorenicima. Dok nismo naišli moj stražar i ja. Prolazeći pored vesele družine, oteo sam metlu iz ruku večito zbunjenog Boce i prelomio je preko kolena. Magija je iščezla. Smeh je zamro. Jarugin stražar je ovog smestio u njegove odaje, zaključao dveri i otperjao. Pre nego što me je moj čuvar poveo dalje, uneo sam se, kroz prozorče, Jarugi u lice i primetio nešto što ga je u mojim očima obeležilo za sva vremena. Nesigurnost. Sve što je radio bilo je motivisano nesigurnošću. Izvinjavao mi se pogledom, a ja sam išao dalje, zadovoljan učinkom. Skoro da sam se smeškao.

13 / Treći Trg / Broj 17

*


14 / Treći Trg / Broj 17

* Vest o Jaruginom naglom buđenju stigla je rekordnom brzinom do upravnika. Budala nije gubila vreme. Već naredne večeri organizovao je prigodan kulturnoumetnički program sa Jarugom kao glavnom zvezdom. Seo sam u poslednji red đačkih stolica, unapred se naslađujući blamaži koja će mu zapečatiti sudbinu temeljnije od bilo kog običnog internog prekršaja. Svi su se pitali koliko je vremena prošlo od njegovog poslednjeg javnog nastupa, makar i tezge u mesnoj zajednici, jer će mu biti utoliko teže da zadovolji najtežu publiku na svetu. Viršla od donje usne nije prestajala da mu podrhtava. Gledao nas je kao da pokušava da odgonetne ko smo i šta tu tražimo. Po upravnikovim naduvenim obrazima videlo se da je već zažalio zbog svog napada ambicije. Bio sam spreman da položim ozbiljan novac na to da će se sečivo priručnog noža zaglaviti među Jaruginim rebrima za manje od nedelju dana. Komičari, međutim, uvek imaju neki skriveni adut. Profesionalna deformacija. Harizma. Taktika. Ne znam je li uspeo da pobedi tremu, prizove slavne dane ili samo shvati da se bori za goli opstanak. Počeo je da plješće dlanom o dlan, gromko, u dugim intervalima. Prasci su odzvanjali salom za ručavanje. Ponavljao je: „Dobrooo“, „U reduuu“, „Ajmo onda.“ Ja se smrknuh. Moji sapatnici se ozariše. Priču kojom je otvorio nastup čuo sam bezbroj puta. Čuli su je i ostali, ali im nije smetalo da uživaju kao prvi put. Zabava je precenjena. Sloboda je precenjena. „Onda je izvadio onu stvar, da prostiš...“ „...na to će ona, znam te, puško, dok si pištolj bila.“ „Ja to po sistemu ključ u bravu...“ „Ej, Perice, nije ti to pupak...“ „...da prostiš...“ Tako puna dva sata. Posle obaveznog masnog dela, pričao je štosove o svom pokojnom psu, direktorima („foteljašima“), a uglavio je i imitaciju pijanca. Kompletan aranžman. Magarci su, majko mila, sve progutali. Odustao sam od podmićivanja čuvara da me krišom izvede iz sale, shvativši da za tim nema potrebe. Da sam ustao i išetao, niko me ne bi primetio. Stražari su se toliko dobro provodili da smo mogli da organizujemo masovno bekstvo sa povezanim čaršavima. Jedino što ne bi imao ko da beži. Svi su želeli da budu tu. Što je gluplje viceve pričao, publika se više smejala. Prvim zatvorenicima je pozlilo posle pola sata. Sat kasnije, nekolicina zacrvenjenih u licu strovalila se na pod, dahćući, kašljući, povraćajući nasuvo. Dvojica su izgubila svest. Kada sam i ja postao nervozan – robijaši su već histerično trčali oko stolica, zapomagali kroz smeh i padali ničice, dok su se čuvari razdrljenih bluza i košulja borili za vazduh – Jaruga kao da se prenuo iz transa i olabavio pritisak. Ne znam tačno kako je to izveo. Prešao je na rimovani nonsens – koji je, takođe izmamio smeške, ali činilo se da nije štetan po zdravlje – i ljudi su počeli da dolaze k sebi, dišu normalnije, primećuju okolinu. Kada se poklonio i zahvalio na pažnji, svi su disciplinovano napustili salu sa kretenskim kezom na licima. * Kez se nije povukao do narednog jutra. Posle smotre, svi idioti iz mog reda za doručak smeškali su se bez razloga. U trpezariji, isto. Čak i spoljna ekipa iz kuhinje. Čuvari su mi se prećutno cerekali


* Jaruga nije kontrolisao situaciju u zatvoru ili nije bio zainteresovan da bilo šta dovodi u red. Čuvari i zatvorenici su mu se klanjali ili sklanjali. Poneki robijaš bi se sasušio kao biljka i propustio da ustane za jutarnju prozivku. Kažu da je smeh zdrav. Ovde je sekao brže od kame. U zatvoru je zavladala anarhija, ona prava. Upravnik se zaključao u kancelariju. Čuvari koji su sa smene odlazili kućama više se nisu vraćali; zamenjivali su ih rezervni, koji bi brzo postajali zavisnici o Jaruginom otrovnom humoru. Trebalo je delovati brzo. Posle ponoći sam se iskrao iz širom otvorene ćelije. Prošao sam hodnikom pored robijaša koji su rigali belu penu, spuštali se niz gelendere urlajući od straha i uživanja, i jednog jedinog stražara koji je lupao glavom o zid ne prestajući da se kikoće. Hodnicima su odjekivale razne vrste oglašavanja – siktanje, groktanje, arlaukanje – koja su ličila na sve samo ne na Veselo veče. Spustio sam se u prizemlje. Nisam stigao da se ponadam da sam uspeo. Čekao me je u mraku poslednjeg odmorišta kao lešinar iz lutkarskog pozorišta. Iako mu nisam video lice, prepoznao sam odraz njegovog iskarikiranog profila na zidu. „Marija me nije razumela“, rekao je. „Čak ni iz ljubavi.“ U početku nisam bio siguran da se obraća meni, a onda sam shvatio da već danima nije pričao ni sa kim. Sve ostale, beslovesne, držao je u šaci. Ne mogu reći je li mu od toga bilo bolje ili gore, ali od većine ionako nije imao koristi. Ključni izuzetak bile su uvek prisutne senke njegove nove vojske. Najopasniji robijaši, isukanih osmeha i bodeža. Oni su mu konačno pružali sigurnost. „Jednog dana je počela da se smeje, o da“, rekao je izdignutih čupavih obrva. „Ali meni. Meni se smejala.“ Ustima je proizveo zvuk prdeža cedeći iz najbližeg telohranitelja otužni cerek.

15 / Treći Trg / Broj 17

u lice kao kada razmenjuju šale na moj račun. Humor iza rešetaka odjednom je postao za nekoliko stepeni bolesniji i opasniji. Dok sam tovario splačine u sebe i mozgao nad razlozima odvratne epidemije, susreo sam Jarugin pogled na drugom kraju sale. Sedeo je, ne dirajući svoju tacnu, crvenih očiju i kratkog daha. Zanimalo ga je zašto sam jedini ozbiljan. Doživeo me je kao vrhunski izazov, životno delo. U svakoj prilici kaskao mi je za petama sa novom dosetkom. Pričao mi je pošalice u dvorištu, radionici, trpezariji. Gde god da sam se okrenuo, komično lice bi mi se kezilo i mlelo govna. Samo sam jednom pokušao da ga udarim. Prikrao mi se s leđa, dok su zatvorenici i čuvari bauljali oko nas omamljeni, suzdržavajući smeh, ignorišući jedinog smrknutog u toru. Mene. „Kako se zove čovek sa patkom od pola metra?“, došapnuo mi je. Stisnuo sam zube. „Ej. Ajde briši.“ „Je l’ znaš razliku između velikog i malog piva?“ Zamahnuo sam pesnicom, a između nas dvojice stvorio se red doživotnika. Iz šaka im poiskakaše sečiva. I dalje su se smeškali, na silu, poput razdraženih džukela kojima samo brnjica drži čeljusti sklopljene. Spremio sam se za kraj igre, ali momci se nisu pomerali iz stava mirno. Drljali su zubima, stenjali pre nego se smejali, držali gard. Pošao sam napred, kroz njih, ali me niko nije zaustavio. Prošavši pored drhturavog Jaruge i njegovih novih čuvara, neometano sam nastavio ka dvorištu. Stražari sa puškama na ogradi visoko iznad nas još su se držali, ali pretpostavljao sam da ni oni neće dugo. Ponovo sam počeo da sanjam o slobodi.


16 / Treći Trg / Broj 17

Iako sam bio srećan što sam saznao da nisam jedini kome nije mogao ništa, pitao sam se je li moguće da ženica sa kojom je proživeo tolike godine nije imala smisla za njegov humor. Možda su jedino tako mogli da funkcionišu. Postojali su i neobičniji brakovi, baš kao što je u bajbokani bilo počinilaca gorih zločina. Ubistvo iz taštine držalo je vrh liste. Imao sam priliku da izađem, ali sam znao da mi ne bi dopustio. Ćela mu je izronila iz tame na mesečinu prošaranu rešetkama. „Sve dok se ne nasmeješ, je l’ znaš?“, rekao je, namignuvši mi. Odmerio sam ludake oko sebe. Okrenuo sam se na peti i ćutke se vratio u ćeliju. „Smej mi se“, vikao je za mnom. „Smej mi se!“ * Naučio sam da ga ne slušam. Ili sam bar tako mislio. Naredne noći me je iz sna prenuo nedostatak vazduha. Kroz izmaglicu sam nazreo Jarugu kako mi sedi na prsima. Iz mraka su svetlele jedino zakrvavljene oči i balavi osmeh. Udarao me je po bokovima kao da šiba konja u galopu. Dok je jahao nekud, ko zna gde, čitava institucija se smejala u ritmu, ne shvatajući da nikada neće biti bliže paklu. Điha! Bio je izaslanik od Boga, ili koga god, poslat da nam pruži patnju koju zaslužujemo a ne dobijamo, jer je kazneni sistem tako nesavršen. Da umreš od smeha. Kada sam se pred zoru stvarno probudio, osećao sam oštar bol u grudima. Nesiguran je li sve bio san, odlučio sam da više ne spavam. Kada sam obišao zatvorski kompleks, prvi put sam primetio ljude sa puškama ispred ograde. Vojni kamp na snežnoj poljani oko zatvora podsećao je na neobično živahnu polarnu ekspediciju. Mogao sam da iščekam intervenciju u kojoj će stradati mnogi za koje se ne može reći da su na bilo koji način nevini. Ali, u opštem metežu mogao sam i sâm da stradam. Jaruga bi se, kakav je, verovatno izvukao. Postojala je i druga mogućnost. Trebalo je da mi bude svejedno. Nikud nisam išao. Teraćemo se još godinama, u mom slučaju verovatno do kraja života. Niko mi tu nije bio toliko drag da mu priskačem u pomoć. Još me je držala podgrejana ideja o begu, ali od umora i nespavanja nisam znao šta zapravo želim. Na kraju je mržnja prema Jarugi nadvladala bilo kakav napad čovekoljublja ili želje za slobodom. * Zavrnuo sam šiju glavnom telohranitelju pred njegovom ćelijom. Ostali robijaši iz počasne garde nastavili su da se klate na nogama, hrčući zvucima kikotanja. Bio je budan i čekao me je. Upio me je širom otvorenih očiju, usta razvučenih u iskreni izraz radosti. Da smo ih imali na krevetima, presudio bih mu jastukom. Ovako sam mu polagano obavio prste oko guščijeg vrata. Pokušao je da mi priča viceve, aforizme, humoreske. Nije vredelo. Možda više nisu ni bili upućeni meni; možda je samo ubijao strah, moj i svoj, dok sam završavao posao. Želeo je da ga ubijem, a ja sam ga mrzeo i zbog toga. Jedini zločini gori od onih u ime taštine čine se iz inata. Ponovo sam davio oca na spavanju. Jasno sam video njegovo ukočeno lice koje mi se ukazalo kada sam sklonio jastuk. Jasno sam video majčino lice u modricama, svežim i zalečenim, u trenutku kada je shvatila šta sam uradio. Umesto da me greje njena zahvalnost, još sam žudeo za oprostom koji od nje nikada neću dobiti.


17 / Treći Trg / Broj 17

Stiskao sam i stiskao, a Jaruga je pištao kao čajnik. Lice mu se zgužvalo od napora, krhki torzo praćaknuo jednom ili dvaput, oči pantomimičarski žmignule. Neposredno pre nego što će mu život isteći iz tela, nagnuo sam mu se ka uvu. „Moj matori te je voleo najviše na svetu. Više nego majku. Više nego mene.“ Pljunuo sam u stranu. „Meni? Nikad nisi bio smešan.“ Groteskni osmeh ostao mu je zamrznut na licu kao svršetak lošeg vica. Kao da je želeo da kaže, nisam ni ja sebi. Konačno smo bili slobodni. I mi i on. Mogao sam da potrčim napolje, proderem se iz sveg glasa, prodrmam ljude iz hipnotičkog sna. Ništa od toga nisam uradio. Istog trenutka kada je Jaruga izdahnuo, svi zatvorenici, čuvari i pomoćno osoblje u ustanovi počeli su da vrište. I vrište. Bez prestanka, kao sirene za uzbunu. Vrisci su zamenili smeh, što je bilo još nepodnošljivije. Zapitao sam se da li u tom času, kada Jaruge više nema, nariče i njegova verna publika izvan ovih zidina, mase koje je zamađijao nekada davno dok je bio kralj. E, to je dobar fazon. To je dobra fora. Prekrivši uši dlanovima, zapitao sam se šta sam nam to uradio. Ako ništa drugo, većini sam obezbedio ekskluzivnu ulaznicu na jedno drugo, turobnije mesto, sa šarenim pilulama i tapaciranim zidovima kao jedinom utehom. Bila je to moja poslednja jasna misao, pre nego što su se vrisci stopili u jedan, neprekinuti, od kojeg se uz najbolju volju nije čuo moj gromoglasni smeh.


18 / Treći Trg / Broj 17

Miloš Andrejević je rođen u Prizrenu 1979. godine. Sada živi u Kragujevcu, po zanimanju je ekonomista. Do sada nije objavljivao, a ne može ni da se pohvali dobijenim nagradama. Piše i pokušava da piše. milospz@yahoo.com

PANKORUPCIJA U prostoriji bez prozora. Ispred mene sto, stolica. Da, naravno lampa na stolu i on pilji u mene. Iza mene stoji Helga, poznajem je iz stripova koje sam ja carinio. Njega ne znam, a i ne vidim ga dobro. Vrata se otvaraju i unose pokvareni fliper koji stalno tiltuje. Unose i slona sa polomljenom surlom, još jedno feng-šui sranje. U uniformi sam, znojim se i smrdim na pivo. Počinje. – Znate da je korupcija narastajući problem naše službe i našeg celog društva? Ćutim. On nastavlja. – Ja stvarno ne mogu da verujem. Vi ste jedan od naših najboljih službenika. Primer za sve. Jeste li svesni mogućih implikacija, jeste li svesni koga sada moramo da alarmiramo da bi ih zaustavili? Ćutim. On otvara moj dosije i stavlja naočare. – Evo vaših rezultata. Ocarinili ste Nabokova i njegovu Lolitu, Vorhol je prošao sa najvišom stopom, Bukovski i Keruak su takođe evidentirani, Timoti Liri nije prešao granicu, gospođice Monro i Beti Pejdž su sa pravom ostale neocarinjene, Morison preventivno zadržan... Impresivno. Naš najbolji carinik ideja. Helga prilazi do flipera. Ubacuje žeton, izbacuje kuglu. Igra srednjim prstima i ruši kekseve. Udara fliper bedrima i TILT. – Pitam vas kao prijatelj: kako vas je Malkolm McLaren podmitio? – Nije me podmitio. Besan je. – Da, nije vas podmitio! Pa kako je onda prošao carinu sa tim jebenim pankom!? Ćutim. Helga ubacuje drugi žeton. – Kako kolega!? Kako? – urla. – Pa rekao mi je da otvara sex-shop negde u Balkanskoj ulici. Mislio sam da to nije loša ideja za naš grad. Nisam primetio nikakvu ideju panka u tome. Ja i ne znam šta je to pank. Radno vreme mi je isticalo, popili smo par piva, pričao mi je da će proizvesti neke seks-pištolje. Oni ne služe za pucanje, ustvari njima i može da se puca ali... Ponovo sam zaćutao. Gledao me je začuđeno. Helga je skočila na fliper i prekrstila noge. Iznad njene glave je svetlucao natpis STAR TREK. Vrata su se ponovo otvorila i sada nisu više ništa unosili. Uhvatili su me za ramena i odveli.


19 / Treći Trg / Broj 17 VLADIMIR VUJINOVIĆ rođen je 1976. u Somboru, gde i sada živi i radi. Dosad objavljivan u Zborniku najlepših kratkih priča za 2004. beogradskog izdavača Alme. Kratku prozu i poeziju objavljivao u nekoliko eminentnih srpskih štampanih i online književnih časopisa: Koraci, Gradina, Balkanski književni glasnik, Metafora, Plastelin... Honorarni je novinar i bloger veb sajta City Magazine. Književni kritičar Yellow Cab-a, a književne i filmske recenzije povremeno objavljivao i u Bestseleru, kao i na web sajtu B92. vladimirvujinovic@sbb.co.yu

MAGLIĆ NA MESECU Najčuvenija rečenica ikad izgovorena, One small step for men, one giant leap for manking, zvuči besmisleno, jer svaki dobar poznavalac engleskog jezika može da uoči kako toj rečenici nedostaje jedno slovo. U pitanju je neodređeni član a između for i men. Ispravna varijanta bi bila: One small step for a man, one giant for manking. Ako nema slova a između for i men, a pri direktnom prenosu se ne čuje da ga ima, onda ispade da je Nil Armstrong prilikom spuštanja noge na Mesečevo tle rekao: „Ovo je mali korak za ljude, a veliki za čovečanstvo“, umesto: „Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo“, kako je to zapisano u istoriji. Nil Armstrong je kasnije izjavljivao da su smetnje u vezama uzrok što se ne čuje slovo a, iako svako ko je pratio direktan, dvočasovni TV prenos spuštanja na Mesec, može da posvedoči kako nije bilo nikakvih smetnji ni u tonu ni u slici. Radio-teleskop Parks u Australiji, koji je hvatao signale sa Meseca, odašiljući ih dalje u svet, i pored početne olujne opasnosti, bio je tog julskog dana 1969. pošteđen vetra, tako da su ljudi širom planete, na svojim televizorima neometano mogli da prate mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo. Šta je tačno Nil Armstrong rekao prilikom spuštanja na Mesec, ni nije tako bitno, jer to verovatno ni on sam ne zna, a još manje mogu znati stanovnici malog bosanskog sela Maglić, kojima se takođe ukazala čast da gledaju njegovo skakutanje po Mesecu. Naravno, dotičnu čast su imali određeni stanovnici Maglića, pošto se ne može očekivati da u selu od tek hiljadu duša, u kojem postoji samo jedan televizor, svi vide taj najveći podvig pod kapom nebeskom. Bora Beširević, čovek koji je jedini u Magliću imao televizor, iz razumljivih razloga, nije mogao sa čitavim selom da podeli užitak osvajanja Meseca, već samo sa onim viđenijima. Kao gastarbajter iz Nemačke, Bora Beširević je imao dovoljno novca da se okruži i takvim tehnološkim luksuzom kakav je televizor. Njegovi otac i majka, kao i većina starijih seljana, nisu imali nimalo poverenja prema toj nezgrapnoj kockastoj kutiji sa trbušastim ekranom i poskakujućom jajastom slikom. Uzalud je Bora Beširević vremešnije Maglićane ubeđivao kako u toj zvrčećoj kutiji ne prebiva Đavo, već pokretne slike predstavljaju odraz stvarnog sveta. Njegov tele-


20 / Treći Trg / Broj 17

vizor je najviše oduševio ljude koji su u Magliću predstavljali vlast. Milicionar Rajković, kao i Ostoja Vranješ, predsednik mesnog odbora Komunističke partije, redovno su, svake večeri posećivali porodicu Beširević, uživajući u Nedeljnim filmskim novostima, u kadrovima napretka zemlje, uspešne socijalističke izgradnje društva i neumorne delatnosti druga Tita na širenju Bratstva i Jedinstva. Euforija oko spuštanja Amerikanaca na Mesec nije mogla da zaobiđe ni ovu bosansku zabit. Bora Beširević je još od lansiranja Apola 11 sa lansirne rampe u močvarama Floride, pomno pratio sve aktivnosti vezane za let na Mesec. Tri dana leta kroz četristo hiljada kilometara široku prazninu između Zemlje i Meseca, protekli su bez problema za posadu Apola 11. Mnogima u Magliću nije odgovarao takav razvoj situacije. U to vreme moglo se biti ili za Ruse ili za Amerikance. Većina u Jugoslaviji se, bar zvanično, deklarisala za Ruse, jer oni su, i pored sklonosti ka unakaženju Marksove i Lenjinove nauke, i pored zabludnelosti i zastranjenja u doba staljinizma, ipak naša braća i po socijalističkoj i po slovenskoj osnovi, i prirodno da jugoslovenska naklonost naginje ka njima. Ostoja Vranješ je strašno žalio što je Sovjetski Savez primat u osvajanju Meseca prepustio Americi, iako ga je Bora Beširević pokušavao upoznati sa činjenicom da su i Rusi učestvovali u trci za Mesec. Rusi su itekako pokušali da osvoje svemir, ali su izgubili, pošto su Amerikanci bili brži i uspešniji. Ostoja Vranješ ga upozorava da pazi šta priča, jer Sovjetski Savez ne može da izgubi, niti da bude lošiji u bilo čemu od Amerikanaca. Možda je i bolje što je Sovjetski Savez odustao od trke za Mesec. Dok trula kapitalistička Amerika troši novac i energiju na svemir, bratskoj Rusiji bi, prema rečima Ostoje Vranješa, pametnije bilo da svojim raketama udari na razbludnele američke gradove. Politički prvak Maglića, kasnije će se i milicioneru Rajkoviću požaliti na Beširevićevo neprimereno omalovažavanje sovjetskih svemirskih postignuća, napominjući kako baš nije siguran da li je po zakonu dozvoljeno da se toliko simpatiše i voli sve što je američko. Možda bi Bora Beširević bio stavljen i pod policijsku istragu da nije kasnije javno opovrgao kako je simpatizer kapitalističkog sistema, a Vranješ i Rajković su mu poverovali, između ostalog i zbog toga što mu se pas zvao Lajka, a dokazano je da je kuji to ime dato još pre američkog spuštanja na Mesec. U selu je postojala i još tvrdolinijaška struja u odnosu na Ostoju Vranješa i milicionera Rajkovića. Okupljali su se oko pedesetogodišnjeg drvoseče čiji je nadimak bio Limar, a koji je, kao prvoborac i nosilac partizanske spomenice, uživao veliki ugled u selu. Za Limareve pristalice, služiti se državi nikad nije moglo dovoljno, pa ne čudi što su oni i u gledanju preko televizije američkog spuštanja na Mesec, prepoznavali neprijateljsku aktivnost. Limar se ni čestrdeset osme godine, kada je drug Tito izgovorio svoje istorijsko NE Staljinu, nije stideo javno hvaliti sovjetski komunizam kao najčvršći i najblagorodniji, pa mu nije bio problem ni da sad ospe salvu kritika na sve koji se interesuju za američko osvajanje Meseca. Budući potez Limara gorko će da iznenadi i Ostoju Vranješa, a još više milicionera Rajkovića. Tog dvadesetog jula kuća Bore Beširevića je bila prepuna. Ostoja Vranješ je došao sa suprugom i u odelu kakvo nosi samo kad treba da se susretne sa izaslanicima Komiteta. Primetno je bilo i da je drug Rajković došao u najsvečanijoj milicajskoj uniformi, a ni svi ostali drugovi i drugarice koji dođoše, poput kakve gospode, ne oskudevaše u nakinđurenosti i modnoj prenaglašenosti. Najbogatiji čovek u Magliću, Slavko Vukelić, došao je u američkom traktoru, koji je u njegovom vlasništvu još od onih vremena kada je Jugoslavija, posle raskida sa Staljinom, dobila izdašnu američku pomoć, u okviru koje je bio i taj traktor, zbog kojeg su Vukelića prezirali svi seljani jer ga je jedino on dobio u čitavom selu. Maglić je bio siromašno selo, nikakva industrija u blizini nije postojala, svi meštani su


21 / Treći Trg / Broj 17

preživljavali od rada sopstvenih ruku, od zemlje, od stada stoke i nepreglednih hektara šuma u daljini. Kroz skoro polovinu sela eliktrifikacija još nije prošla, pa ne treba da čudi ni što je Limarev gnev prema seoskom kremu, koji se u Beširevićevoj kući skupio da gleda domete vrhunske američke tehnologije, našao plodno tle baš u najzaostalijim delovima sela. Najkritičniji momenat misije Apolo 11 je onaj kad se Nil Armstrong i Baz Oldrin, sa lunarnim modulom Orao, spuštaju na Mesec. Orao se spustio u More Tišine, za nekoliko kilometara promašujući ciljnu tačku sletanja, pri čemu je gotovo celokupno gorivo potrošeno. Još je na Zemlji bilo odlučeno ko će prvi kročiti na Mesec. Nil Armstrong se polako spušta stepenicama modula, bojažljivo ispitujući prvo jednom nogom tlo, jer je, i prema nekim eminentnim naučnicima, postojala opasnost da se u zemlju propadne, ili da se astronaut možda zapali. Kad je konačno postalo jasno da je Mesečeva površina čvrsta, nepropadljiva i nezapaljiva, Nil Armstrong kreće sa odlučnijim koracima, a ubrzo mu se u šetnji pridružuje i Baz Oldrin, a to su već trenuci koje i Zemljani mogu pratiti na svojim televizijskim ekranima. U prostoriji gde se nalazi televizor Bore Beširevića vlada muk. Svi su opčarani, shvatajući da gledaju nešto nesvakidašnje i neponovljivo. Tišinu jedino remeti neka baba Đuja, koja glasno postavlja pitanje da li ti astronauti, tamo gore, mogu da vide Boga? Nečiji glas progovara da Boga nema, i da se to na Zemlji može otkriti mnogo bolje nego na Mesecu. Čuju se i komentari čiji je zagovornik Bora Beširević, a koji veličaju sadašnjost čovečanstva, predviđajući mu svetlu budućnost i konačno ujedinjenje u boljem životu i socijalnoj pravdi. Ostoja Vranješ je umereniji u ushićenju, jer ne sme zaboraviti da iza ovog uspeha čovečanstva stoje truli kapitalisti sa Zapada. Koliko je upad Limara u kuću Bore Beširevića bio neočekivan, isplaniran u strogoj tajnosti, svedoči iznenađenje i neverica na licima sviju, kad su ga videli sa puškom na gotovs. Pri ulasku je gotovo razvalio vrata, zahtevajući da se gledanje televizora prekine, a agresivnost i nervoza koju je ispoljio, dovoljno je govorila o njegovoj ozbiljnosti. Milicioner Rajković je, kako i dolikuje jednom državnom bezbednjaku, pokazao najveću hrabrost, jer je ustao, zahtevajući od Limara prisebnost. Ni puščana cev koju mu je Popaj prislonio na grudi, nije ga sprečila da prestane sa kritikovanjem ovog oružanog prepada, još jedanput se pozivajući na zdrav razum i na činjenicu da je neosporno kako svi žitelji Maglića, kao prvo, cene i uzdaju se u moć Sovjetskog Saveza. Ali, u tom trenutku, na televizijskom ekranu se videlo kako Nil Armstrong i Baz Oldrin razvijaju američku zastavu, a putem radio-veze, stigla je astronautima i čestitka od Ričarda Niksona lično. Limar prosto poludi, gledajući američku zastavu kako se vijori na Mesecu. Da je drug Staljin živ, vikao je on, okrećući pušku tako da su se naročito čuli uzdasi prestrašenih žena, ne bi Amerikanci mogli vršljati po svemiru. Drug Staljin bi već našao načina i dovoljno valjanih inžinjera da sagradi vasionski brod, kojim bi, ako treba, i sam otišao na Mesec, sprečivši da interplanetarni prostor zagadi čizma imperijalističkog kapitalizma. Tek kada je Limar zapucao, vrag je odneo svu šalu, a vriska žena dostigla kulminaciju. Prvi put je promašio televizor, drugi put ga je pogodio, ali se slika nije izgubila, a kad je zapucao i treći put, milicionar Rajković i još nekoliko ljudi su ga savladali i oborili na zemlju. Ekran i svi vitalni delovi su izgleda izbegli metak, pa je televizijska kutija, iako pogođena dva puta, nastavila sa emitovanjem američke astronautske aktivnosti na Mesecu. Još dok se savlađivao razulareni Limar, Armstrong i Oldrin su usavršavali svoje korake, postajući sve slobodniji i otkrivajući kako i šetnja u bestežinskom stanju može imati svojih prednosti. Kao prvo, tamo gore ni najgojazniji Zemljani sa kilogramima ne bi imali problema, jer bi čovek posedovao


22 / Treći Trg / Broj 17

samo šesti deo svoje zemaljske težine. Dva astronauta isprobavaju razne tehnike hodanja, od džinovskog skakanja pa do cupkanja. Golemi skafanderi ih sprečavaju da odlete putem svemirske praznine. Pre nego što će krenuti sa postavljanjem raznih naučnih instrumenata i skupljanjem prašine i stenja, Nil Armstrong i Baz Oldrin će svoj dvočasovni boravak na Mesecu, iskoristiti i da jedan drugom poziraju pred objektivom fotoaparata. Najčuvenija fotografija malog koraka za čoveka, a velikog za čovečanstvo, postaće ona Baza Oldrina, koju je uslikao Nil Armstrong. Oldrin se tu vidi spreda, u stavu mirno i sa levom rukom malo savijenom u laktu, u idealnoj figurativnoj raspoređenosti, i sa skladnim Mesečevim pejsažom u pozadini. Sin Bore Beširevića, koji je kao osmogodišnjak pratio spuštanje na Mesec onog uzbudljivog julskog maglićkog dana, mnogo godina kasnije, kada kao student astrofizike poseti radio-teleskop Parks, baš tu u Australiji, nabaviće veliki poster sa tom Oldrinovom fotografijom. Valjda će ga Oldrinov poster, kao i pejsaž Parksa, prepun divljine i nepreglednih pašnjaka, podsetiti kako je prvu ljubav ka astronomiji našao, možda, upravo dok je, kao dete, u Magliću, prisustvovao onom traumatičnom direktnom prenosu spuštanja na Mesec. Njegov otac, Bora Beširević, još isto to veče kad su Limarevi buntovnici sprovođeni u zatvor, nastavio je da ubeđuje potresene goste u pozitivan ishod američkog spuštanja na Mesec. Nije toliko bitno što su Amerikanci prvi stigli na Mesec, bitno je da je to uradio čovek. Simbolika je jasna i veoma korisna za socijalističku misao: ne postoji zamisao uma niti ideja, koju čovek, uz čvrstu rešenost i bespogovorno požrtvovanje, ne bi mogao da ostvari.


SAT Osamdesetogodišnji gospodin i gospođa Srećko sedeli su u dnevnoj sobi. On je čitao novine i pušio lulu dok je ona zamišljeno gledala prema vratima. – Osećam da će se nešto loše desiti – reče ona. Ništa joj nije odgovorio. – Jednostavno znam da će se nešto loše desiti! – Zašto? – Jutros, kad sam nam spremala doručak, pogledala sam na sat i bilo je 8.50h! – Pa? – Pa!? Pa to je 13! Baksuzan broj! – reče mu nešto tiše. Gospodin Srećko lenjo podiže glavu i pogleda je u neverici. – Znaš – nastavi ona – i posle kad sam rasklanjala sa stola, pogledala sam na sat i bilo je 9.13h! – I? – Opet ti ne razumeš! Devet i trinaest! Je l’ ti sad jasno? Mora li čovek sve da ti crta? – To su gluposti! – Možda su tebi to gluposti, ali prošli put se zaista loša stvar desila! – Šta pričaš? Koji prošli put? – Znaš ono kad je Danka slomila kuk? – Mmm, da, sećam se. – E, pa ceo dan pre toga me je proganjao broj 13! Tačno se sećam! Ujutru kad smo ustali pogledala sam na sat i bilo je 8.13h! Sledeći put kad sam pogledala na sat bilo je 10.31, posle toga 11.33, i više nisam smela ni da gledam na sat! Sve je upućivalo na broj 13! – Zašto onda ti nisi slomila kuk, kad je već tebe sve upućivalo na broj 13? – Jezik pregrizo! Ja sam bila upozorena, tako da sam se pazila! Sećaš se da sam celo popodne provela u krevetu. Eh, da sam mogla i nju da upozorim. Gospodin Srećko nije mogao da veruje šta njegova žena govori. – Da pozovemo decu, da vidimo kako su? Trebalo bi da ih upozorim.

23 / Treći Trg / Broj 17

Bojana Ivković rođena je 1980. godine. Diplomirala na Filološkom fakultetu – odsek za japanski jezik i književnost. Dobitnik je druge nagrade Politikinog Zabavnika 2003. godine. Posećivala je radionicu za pisanje proze, koju je u Domu Omladine držao profesor književnosti i pisac Aleksandar Belčević. U maju 2006. godine objavljen je Zbornik radionice za pisanje poezije i proze u kom se nalaze i njene priče. Bila je učesnik Belefove kreativne radioncie 2007. godine. Na trećem konkursu SKC-a Reč u prostoru odabrana je i njena priča „Greška“. U julu 2008. godine SKC je objavio i istoimenu knjigu. Iste godine objavljena joj je i prča „Nada“ u knjizi Priče za poneti. Živi i stvara u Beogradu, o roditeljskom trošku. jicis@yubc.net


24 / Treći Trg / Broj 17

– Pobogu, ženo, ne preteruj! To je običan broj! Prestani više da gledaš u taj sat! To su obične gluposti! – Gluposti... – odsutno ponovi. – Lako je tebi da tako pričaš, kad ne znaš! – Šta to ne znam? – iznervirano upita gospodin Srećko. – Ne znaš! I prošle godine je bio jedan takav dan. Broj trinaest me je proganjao... – I šta se onda strašno desilo? – Kako šta?! – ljutito uzvrati gospođa Srećko. – ŠTA? – Ona žena iz susedne zgrade se obesila! Eto! – Ma, daj! Ne lupaj više! Ne mogu da te slušam više! Hoćeš da kažeš da se ona ne bi ubila da tebe nije proganjao broj trinaest? To hoćeš da kažeš? – vikao je gospodin Srećko. – Možda – smireno mu odgovori. – Mi to sad nikada nećemo saznati! Ali, da sam je upozorila... E! Telefon je zazvonio. – Eto! Rekla sam ti! Sigurno su loše vesti! Ne javljaj se! – Ti si luda! – Stani! Nikako nemoj da dižeš slušalicu! – Dokle ti misliš da se ponašaš tako? Dok se ne desi nešto loše? – Da! Sigurna sam da će se desiti nešto loše! – A kako misliš da saznamo šta se desilo, ukoliko se ne javljamo na telefon, ne otvaramo vrata? – Neka... Oni će nas već nekako obavestiti. – Koji oni? – upita gospodin Srećko, dok je ustajao iz fotelje. – Gde ćeš sad? – Da se javim na telefon. Zar zaista misliš da ću ga pustiti da zvoni ceo dan? – Dobro, ali nemoj posle da mi se žališ da te nisam upozorila. – reče mu uvređeno. – Halo? Da. Da.... dobro, u redu... važi, važi, zdravo! – završi razgovor gospodin Srećko. – I? – Javljaju da je Žarko umro! – Znala sam! Tačno sam znala! – reče gospođa Srećko i poskoči sa kreveta. – Lepo sam ti rekla da se ne javljaš! Znala sam da će biti loše vesti! Ja ti lepo kažem, a ti ne, nećeš da mi veruješ! „Nešto loše će se desiti!“ – tako sam ti rekla, a ti se praviš pametan, javljaš se na telefon! – Pa, sad to možda i nije toliko loše! – Ju, ju, šta to pričaš? – Kako šta?! Imao je osamdamdeset i tri godine i bio je teško bolestan. – Da, ali ja sam pre neki dan čula kako se oporavlja. Rekli su mi da mu je mnogo bolje! „Živećeš ti, Žarkane, bar još deset godina!“, tako mu je doktor rekao. Čak sam i ja u to poverovala kad sam ga videla. Lepo sam i tebi rekla: „Ala Žarko lepo izgleda, potpuno se oporavio!“, kad ono... Tačno sam znala! Uh, kako sam se nasikirala. Da vidiš kako mi srce lupa! Nisu ti brojevi, tek tako... – Šalio sam se! – prekide je gospodin Srećko i poče da se smeje. – Ne mogu više da izdržim, da možeš samo da se vidiš! Ha, ha, ha! – Pa, pa, ti si... Kako si samo grozan! Kako možeš da se igraš sa tim stvarima? Pa, ne, to stvarno nema smisla! – reče uvređeno gospođa Srećko i sede na krevet. – Izvini, ali nisam mogao da odolim – reče joj muž brišući suze od smeha. – Da si samo mogla da se vidiš! Zaista treba da prestaneš da veruješ u te gluposti! – I ko je bio?


ZVER Probudila se. Ustala iz kreveta i počela da se trese. Ruke su joj bile krvave. Za sve je kriva Šuma – razmišljala je. Nije trebalo ništa da uzimam. Danima nije imala nikakve snove. A onda je jedno veče usnula prelepu šumu. Dok je hodala po njoj činilo joj se da čuje čarobnu muziku. Zbog toga je išla sve dublje i dublje, ne razmišljajući šta joj se može desiti. Bilo joj je lepo. Odavno nije

25 / Treći Trg / Broj 17

– Naša ćerka. Doći će predveče sa Mirkom, da nas vide. – Da nemaju neke loše vesti za nas? Trebalo je da im kažeš da ih ne možemo primiti. – Zaista si poludela. – promrmlja, više za sebe, gospodin Srećko. – Gde ćeš sad? – U kuhinju! – Nemoj! Sačekaj još malo! Šta misliš da pozovemo Žarka i vidimo kako je? – Zašto? – Pa, možda mu se stvarno desilo nešto loše. – A da ti malo gledaš vesti? Siguran sam da se negde u svetu nešto loše dešava. Možda ti se zato pričinjavaju ti brojevi? – Da, zaista si upravu. Šta ćemo ako se ispostavi da sam ja ustvari vidovita? – Kako šta ćemo?! Pa otvorićemo ti agenciju. – Ja ne znam da li bih to mogla da radim. Ja se sad od ovih brojeva tako premorim, a kamoli da nam svaki dan dolazi na stotine ljudi! – Čuj, na stotine, i to još dnevno! Pa toliko ni bioskop ne može da sakupi! – Bože, što si naivan! Moj talenat upoređuješ sa bioskopom! Koga još to danas interesuje! – Pa eto mene! – Ljudi kao ti su odavno prevaziđeni! – A proročice i gatare nisu prevaziđene? – Čuj njega šta pita! Pa to je danas najbolji biznis! – U policiji je najbolji biznis! Njima su pune ruke posla dok stave sve takve iza rešetaka. – Baš si ti jedan matori baksuz! – Eto ti sad! Ja sam baksuz, a ti celo jutro „drobiš“ kako će se nešto loše dogoditi! – Pa i desilo se! – Šta se desilo? – Eto, desilo se! Desilo se to da ja nikada od tebe nisam imala podršku! Da! Bila sam ti dobra dok sam prala, kuvala i podizala decu, ali sad kad osećam da bih mogla nešto da radim – sad ne valjam! Ali samo da znaš, još nije kasno da se razvedeš. Slobodno nađi nešto bolje! Kad ti ja ne odgovaram, a ti traži šta ti odgovara. Ja ne želim da ti stojim na putu! – Da, zaista! – reče joj dok je izlazio iz sobe. – Pa, da! Najlakše je okrenuti leđa i otići. To mi je hvala za sve ove godine. – Ne mogu više! – On ne može više! – Ukoliko ne prestaneš stvarno će se desiti nešto loše! – reče joj gospodin Srećko, dok je u kuhinji iz fioke vadio veliki lovački nož – uspomenu na Legiju stranaca. – Meni će se desiti nešto loše?! – promrmlja više za sebe gospođa Srećko, dok je rukom napipavala revolver sakriven u njenoj fotelji – malu uspomenu na Drugi svetski rat.


26 / Treći Trg / Broj 17

bila tako mirna; spokojna. Gotovo da je poželela da se nikada ne probudi. Negde nasred šume ugledala je sunčanu poljanu. Sela je na travu i videdala kamenčić. Stavila ga je u ruku. Otkad nešto ovako divno nisam videla – pomislila je. Sklopila je oči. Kada ih je ponovo otvorila, gledala je u plafon svoje sobe. Kamen joj je bio u ruci. Tako je sve počelo. Iz večeri u veče sanjala je isti san – kako šeta šumom. Uvek bi nešto uzela. Kada bi se probudila, ta stvar bila joj je u krevetu. Soba joj je bila puna cveća, kamenja, granja i listova iz šume. Stalno je nešto donosila. Bila je srećna zbog toga! Toliko srećna da nije primetila da se u šumi sve slabije i slabije čuje muzika. Sinoć kada je zaspala opet je sanjala da šeta šumom. Međutim, muzika se nije čula. To joj je bilo čudno. I svetla je bilo manje. Osećala je još nečije prisustvo. Nije bila sama. To ju je uplašilo. „Vratiću sve!“, vikala je, ali nije bilo odgovora. Onda je ugledala dva velika besna crvena oka. Više ničega nije mogla da se seti. Probudila se i videla da su joj ruke krvave. Skočila je iz kreveta. Šta ako i zver „donese“ iz šume? To ne sme da dozvoli! Nije znala šta da radi. Panično je uzela da zakucava sve prozore i vrata. Kada je završila, umorna se spustila na krevet. Nije ni primetila dva velika, besna crvena oka koja su virila ispod njega. OSVETA Suze su mi se slivale niz obraze. Učinio sam nešto loše, i sad mi je bilo žao. Nije trebalo to da uradim, ali sestra je u stvari kriva. Nikako nije smela da me ismeva pred Tanjom iz četvrtog dva! To uopšte nije bilo lepo! Baš sam se razbesneo! Rešio sam da joj vratim istom merom! Izašao sam u dvorište i otišao iza kuće. Upalio sam vatru i u nju bacio njenu omiljenu knjigu – Evenije Onjegin. Kada je počela da gori osećao sam da je pravda zadovoljena. Verujem i da je bila zaljubljena u tog Evgenija! Gluposti! Ko još može da se zaljubi u muškarca sa takvim imenom? Nek joj bude! On je možda Evgenije, ali ja sam definitivno Ef Genije! Ha! Kakva osveta! Svakako će je zaboleti! Cerio sam se zadovoljno. Okrenuo sam se i pošao, ali onda sam začuo slabašan jauk. Ubrzo je usledio jači, a zatim i poziv u pomoć, kao i strašan krik! Vratio sam se i video da iz vatre iskaču likovi, junaci, lica iskrivljenih od bola. Zapomagali su, molili da im pomognem. „Pamagite mnje! Pamagite mnje!,“ cvileli su. Bespomoćno sam ih gledao. Oči su mi se napunile suzama.


Teodor „Eibon“ Donald Klajn rođen je 1947. u Njujorku. Pisac horora i urednik. Objavio dve knjige i veliki broj priča u periodici. Uređivao časopise Twilight Zone i CrimeBeat.

DOBRE VEZE Filip je kasnije shvatio da je njegova prva greška bila što je izabrao sobu bez kupatila. Pre dosta godina, na medenom mesecu u Engleskoj, dok je još primao pripravničku platu, on i njegova prva žena imali su sreće sa takvim sobama i rado su pristajali na „kupatilo u dnu hodnika“ kad god je to bilo ponuđeno; tako su prolazili izuzetno jeftino, boraveći u najstarijoj, najvećoj i najlepšoj sobi u hotelu, plativši za trećinu manje od ostalih gostiju. Sada, iako ušteda novca više nije bila bitna, mladalačka navika naterala ga je da zatraži baš takvu sobu u ovom prostranom hotelu u Novoj Engleskoj. A možda je njegov izbor bio zamišljen kao vrsta testa, nešto što bi mu pomoglo da utvrdi da li je mlada žena koju je poveo sa sobom ovog vikenda bila previše sklona luksuznom provodu sa njim, ili je bila od one vrste ljudi kojima ne smetaju male životne neprijatnosti i koja bi konačno mogla postati njegova druga žena. Ovaj put je, izgleda, loše procenio; ovde, u Brezoviku, sobe bez kupatila gledale su na prednji travnjak, sav razrovan od prošlogodišnjih snegova, na uglačan prostor novog puta koji se završavao na parkingu, iza reda žbunova, i na veliki, nimalo pivlačan znak bele boje sa natpisom SLOBODNO i OD 1810, tik uz mali kržljav red breza po kojima je mesto verovatno dobilo ime; veće, znatno prostranije sobe nalazile su se preko puta hodnika i gledale su na brdovite obronke planine Romni, koja se pomaljala poput velikog zelenog zida negde iza bašte. Nažalost, njihova soba, i pored tako naglašenih pogodnosti kao što su hrastove grede i kamin, nije imala telefon, a značilo bi mu da ima jedan bežični u vreme kad je mladi Toni primljen u privatnu školu blizu Hanovera, udaljenu pedesetak kilometara. Zavideo je gostu koji je boravio u sobi preko puta njihove; prošle noći, kada su on i Margaret prošli kraj te sobe noseći prtljag uz stepenice, čuli su neznanog gosta kako živo priča telefonom, upleten u nekakav hitan razgovor. Bio je kraj sezone, suviše kasno i za najzagriženije skijaše, a suviše rano za godišnji juriš izletnika, pa je hotel bio poluprazan. Mogao je da zatraži drugačiju sobu. Ipak, izopačen osećaj obaveze prema sopstvenom mladalačkom ja naterao je Filipa da ćuti. Tako je izabrao, pa bilo slobodnih soba ili ne, nije imao nameru da se pakuje i pomera negde drugde. Ionako je trebalo ostati još samo dve noći.

27 / Treći Trg / Broj 17

PREVOD


28 / Treći Trg / Broj 17

Danas je petak, njegov prvi slobodan petak ove godine, premda je, napustivši firmu prošlog leta kako bi otvorio svoju kancelariju, obećao sebi da će biti više takvih dana. Možda će, sada sa Margaret, i biti. Njih dvoje su se prošle noći vozili od Bostona, putem broj 93, pored dobro osvetljenih saobraćajnica, koje su okruživale grad kao linije odbrane, kroz ravnice na jugoistoku Novog Hempšira i, najzad, duboko u noć, prošli su tamne obrise brda iznad kojih se prostiralo zvezdano nebo, a udaljeni planinski venci Sunape i Monadnoks nazirali su se na jugozapadu. Njihovo odredište bilo je udaljeno dvadesetak kilometara od autoputa, vozili su se sve užim putevima, u delu države koji je pre sto godina bio bolje naseljen nego sad, kad ljudi više nisu obrađivali zemlju, a nekadašnje bogate farme progutala je šuma. Predeo oko planine Romni, sa pećinama i živopisnim klisurama, znao je za bolja vremena; početkom veka, izgrađena su bar dva luksuzna hotela; postojali su letnjikovci za izletnike iz Bostona; pričalo se da je postojala i tajna kockarnica. Hoteli i kockarnica su davno nestali i tek skoro su se posledice poratnog procvata prodaje nekretnina osetile ovde. Blistavi crni put, koji je krivudao dolinom do Brezovika, bio je blato pre manje od godinu dana. Proveli su skoro celo jutro u ogromnom krevetu koji je zauzimao čitavu sobu, priljubljeni jedno uz drugo ispod krpljenog jorgana, koji je stvarao prijatnu atmosferu više nego što ih je grejao i sišli su u salu za ručavanje tek pošto su stolovi davno pospremljeni. Srećom, vlasnica, gospođa Hartli, imala je srca za one koji nisu ranoranioci; čekalo ih je toplo lonče sa kafom kao i palačinke sa prelivom od borovnice, spremljene tog jutra. Ona i njen muž kupili su Brezovik prošlog proleća; pre toga, njena jedina veza sa držanjem hotela bila je dok je radila kao kuvarica, a njegova dok je prodavao reklamni prostor za jedno odmaralište. Bilo je očigledno po izgledu samog mesta da su Hartlijevi sa više truda nego znanja pokušavali da ovom svratištu, bar donekle, povrate stari sjaj ili, ne uspevajući u tome, da makar nalikuje na kuće iz magazina, sa njihovim slikama u malim ramovima, koje su ukrašavale salu za ručavanje. Dok se Margaret presvlačila, Filip je proverio vreme; Toni je već završio sa jutarnjim časovima. U udubljenju u zidu, iza šanka, pronašao je starinski zidni telefon i uspeo da dobije spoljnu vezu. Okrenuo je Tonijevu školu. Pozvan sa ručka, dečak je zvučao zbunjeno. „Mislio sam da ćeš se javiti sutra“, rekao je zadihan, kao da je trčao. „Bredon nam daje test sa višestrukim izborima za pola sata, a potom imamo probu.“ Filip mu je poželeo sreću, zadovoljan što je dečak tako zauzet i upitao u koje bi vreme bilo najzgodnije da ga sutra poseti. Provesti dan sa sinom bila je osnovna svrha njegovog putovanja; njihovi odnosi bili su zategnuti poslednjih godina. „Da li neko dolazi sa tobom?“, upitao je Toni oprezno. „Znaš vrlo dobro da sam ovde sa Margaret“, odgovorio mu je Filip. „Mislim da sam ti sve objasnio u pismu.“ Odmah je zažalio zbog nestrpljenja u glasu. „Slušaj, sine, ako više voliš da dođem sam, siguran sam da ona može da se snadje na sat-dva.“ „Sutra ionako nije zgodno“, reče Toni, navodeći oca na ustupak. „Trebalo bismo da imamo atletsko takmičenje sa Kob Hilom, a to je daleko. Najavili su nam prošle nedelje, ali sam zaboravio.“ Dodao je, sa izvinjenjem: „Pobesneće ako se ne pojavim. Jedan sam od dvojice najboljih.“ „A šta kažeš za nedelju?“, upitao je Filip. „Moraću da odem do tri.“ „U nedelju bi bilo sjajno. Mogao bi da me odvedeš u Hanover na pristojan ručak. I tata…“ Filip je čekao. „Da?“ „Da li bi imao vremena da mi ispričaš priču?“ Filipa je neočekivano preplavilo osećanje ljubavi, tako snažno da je osetio zbunjenost. „Naravno“ , rekao je. „Uvek ću za to imati vremena.“ Prošlo je mnogo


29 / Treći Trg / Broj 17

godina od kada je Toni tražio da mu ispriča priču; nekada im je to bila omiljena razonoda. Dan je brzo prolazio. Bilo je suviše hladno za plivanje – novi polukružni bazen u dnu bašte bio je prazan, ali se ispostavilo da je Margaret po prirodi entuzijasta, a u Brezoviku je bar nečeg bilo u izobilju – uskih staza. Filip je jedino mogao da se potrudi da je stigne. Ipak, dopadao mu se ovaj izgled devojčice skauta; do sada je video jedino njenu urbanu stranu: visoka, studiozna devojka za kojom je potajno žudeo na prethodnom poslu izgledala je suviše pametna za rutinske sekretarske poslove koje je obavljala. Noseći nove vodiče u sjajnom povezu, koje su dobili od Hartlijevih, pešačili su u podnožju planine istražujući gljive raznih oblika, diveći se poljskom cveću, tražeći uzaludno, kako se ispostavilo, tragove životinja; grickali su kobasicu, hleb i sir od gospođe Hartli. Uvideli su da im je apetit ostao isti do večere; popili su bocu kabernea uz obrok, sa male ali dobre vinske karte, i još su našli mesta za desert. Zarumenevši se od vina koliko i od sveća, koje su treperile na svakom stolu, ušli su u salon teturajući se. Lepu sobu sa visokom tavanicom već su zauzeli gosti, koji su i sami bili zauzeti pićem i razgovorom. Vatra je igrala i pucketala u kaminu, prekrivajući dobar deo zida. Ispred nje, zauzimajući skoro celu klupu, sedeo je krupan čovek nalik na bure, ćelave glave što se presijavala na svetlosti vatre, očiju utonulih u bore, kao u slona. Imao je na sebi široke bele pantalone i pohaban džemper. Videli su ga u drugoj sobi kako proždire jagnjetinu gospođe Hartli sa priličnim uživanjem. Osim smežurane starice koja je buljila u njega tokom jela, očigledno fascinirana, on je bio jedini gost koji je večerao sam. Bilo je nemoguće odrediti njegove godine. „Da li vam zaklanjam vatru?“, upitao je. Pogledao je Margaret i iskezio se. „Vi, mladi, sedite ovde. Aprilske noći su sveže u ovom delu sveta.“ U njegovom glasu se osetio naglasak, nagoveštaj bojišta starog sveta. Pomerio se i lagano potapšao klupu do sebe. Margaret je učtivo sela; Filip, za koga nije bilo mesta, privukao je drvenu stolicu. „Verujem da vas dvoje uživate ovde.“ Govorio je kao neko ko očekuje odgovor. „Za sada“, reče Filip. „U stvari, došli smo da posetimo mog sina. On je u školi severno odavde.“ „I, naravno, da se odmorimo“, dodala je Margaret. „Naravno!“ Čovek se ponovo iskezio. Imao je dugačke zube, veoma razmaknute, nalik na korenje drveća izbledelo od vode. „I, jeste li pronašli štogod za relaksaciju?“ Filip je klimnuo glavom. „Neku vrstu. Danas smo pešačili u podnožju planine, a sutra bismo mogli da se provozamo, možda da potražimo neke antikvitete.“ „Ah, čovek je ljubitelj starina!“ Obratio se Margaret. „A vi?“ „Ja više volim plivanje. Nažalost, sada nije vreme za to.“ Podigao je glavu, kao da je proučava na trenutak. „Čudno, moglo bi se reći, jer znam gde ima odličan bazen koji se greje, pola sata hoda od ovog mesta. Zatvorenog je tipa, sa starinskim stepenicama od bronze u svakom uglu i sa izvrsnim barom odmah pored, tako blizu da možeš da dohvatiš vino dok stojiš u vodi. Barske stolice su presvučene kožom od, izvinjavam se dami“, posmatrao ju je skoro stidljivo na trenutak, „od kitovih testisa.“ Filip i Margaret pogledali su se oprezno, a zatim nasmejali. „Istina je“, govorio je stariji čovek, „uveravam vas! Nije se štedelo. Ispod bazena je rezervoar za gorivo koji održava temperaturu od tačno sedamdeset stepeni. Na tavanici je Bahusova slika, koja se najbolje vidi dok plutate na leđima, a na podu su pločice u obliku srca, dopremljene specijalno iz Firence.“ „Nikada nisam čuo za takvo mesto“, reče Filip. „U vodičima se sigurno ništa slično ne spominje.“


30 / Treći Trg / Broj 17

„Ah, nećete to naći u knjigama, prijatelju. Nije otvoreno za javnost.“ Glas mu je bio prigušen, konspirativan. „Nalazi se u kući gospodina Hagendorna, sa druge strane planine.“ „Izgleda da je on veoma imućan.“ Slegnuo je ramenima. „Čuli ste za veliku severnu železnicu? Jedan od predaka gospodina Hagendorna imao je akcije koje su vredele devet miliona. Možete pretpostaviti da je gospodin Hagendorn uvek dobijao što poželi. Krevet u kojem spava pripadao je italijanskom princu, a sama kuća je napravljena po uzoru na toskansku vilu. Ima staklenu baštu, sobu za bilijar sa šest uvezenih prozora od bojenog stakla i trem sa veličanstvenim pogledom na klisuru.“ „Izgleda da dobro poznajete tu kuću“, reče Filip. Preko lica mu je prešla senka. „Živeo sam tamo“, rekao je blago. „Nekada je pripadala vama?“ „Ne, nikada. Samo sam radio tamo. Bio sam mlad kada sam počeo i nov u ovom kraju, ali već sa dvadeset godina postao sam lični pomoćnik gospodina Hagendorna. Vino za podrum, antikvarna slika, nova sobarica – nalazio sam sve što je tražio. Mnogo godina sam ga dobro služio i ostali smo u bliskim odnosima. Često me poziva u svoj dom. Tamo sam uvek dobrodošao.“ Uzdahnuo je. „Mada nisam bogat čovek, pretpostavljam da biste mogli reći da imam dobre veze.“ „Izgleda“, reče Margaret, „da je to sjajno mesto.“ Stari se čovek razvedrio. „Da li biste želeli da ga vidite? Uveren sam da bi gospodinu Hagendornu bilo drago da budete njegovi gosti. Mogli biste da dođete na plivanje, recimo sutra popodne. Možete da večerate ranije, a ja ću vas vratiti kad padne mrak. Znam stazu napamet.“ Nagnuvši se ka njima, kao da se plašio da će ga drugi gosti čuti, dodao je: „Ne znate šta je večera dok ne večerate u velikoj dvorani koja gleda na dolinu. Novi ljudi koji sada vode ovo mesto“, zamahnuo je rukom, „spremaju hranu koja je dobra za seljaka kao što sam ja. Ali, gospodin Hagendorn je unajmio najbolje kuvare u Evropi.“ „Ali zašto bi“, reče Filip, „ovaj čovek želeo da ugosti dvoje nepoznatih ljudi kao što smo mi?“ „Istina je, prijatelju moj, da je on pomalo usamljen. Ovih dana nema mnogo posetilaca i ja znam da bi on voleo da upozna dvoje mladih ljudi poput vas.“ „Ali mi nismo poneli kupaće kostime“, reče Filip, nadajući se da će se stvar završiti na tome. „Govori u svoje ime“, reče Margaret razdragano. „Ja sam ponela kostim.“ Filipu se učinilo da mu je čovek namignuo, ali to je mogao biti i dim u njegovim očima. „Uveravam vas da ih gospodin Hagendorn ima puno – za muškarce, žene, dečake, devojčice. Može vam se, doduše, učiniti da su pomalo izašli iz mode!“ Margaret je pljesnula rukama. „O, ja volim staromodne stvari. To zvuči zabavno.“ Obratila se Filipu. „Možemo li da idemo, dragi?“ Progutao je knedlu. „Pa, ne dopada mi se baš da tek tako banemo. Mislim, šta ako čovek nije raspoložen za posetioce?“ Stari čovek je ustao začuđujuće brzo za nekoga ko je tako krupan i u poodmaklim godinama. „Ne brinite se“, reče. „Pitaću ga. Ionako ću večeras razgovarati sa njim.“ Uz izvinjenje i teatralan naklon izašao je iz sobe i otišao svojim putem. Tek pošto je otišao, Filip je shvatio da se nisu predstavili i da je čitav njihov razgovor posmatrala – sa skoro nepristojnom radoznalošću – stara otrcana dama iz sale za ručavanje, sedeći u dubini svoje naslonjače u uglu, dok su joj tamne oči svetlucale. „Možda je zaljubljena u njega“, reče Margaret kasnije, dok su se vrzmali po maloj sobi i spremali za spavanje. „On izgleda star skoro koliko i ona, a muškarci tih godina su retkost.“


31 / Treći Trg / Broj 17

„Kladim se da će se sutra predomisliti u vezi sa bazenom“, reče Filip sa neobičnim osećanjem nade. „Kladim se da se samo hvalisao kako je prisan sa svojim gazdom. Verovatno neće ni nazvati tog tipa.“ Ali, malo kasnije, kad se vratila iz kupatila u dnu hodnika, Margaret je zatvorila vrata za sobom i prošaputala: „Pogrešio si, dragi. Upravo mu govori o nama – o tome kako nas je večeras upoznao u salonu.“ „Otkud znaš?“ „Čula sam ga“, reče Margaret. „On je u sobi preko puta.“ Noseći peškir i četkicu za zube, Filip je oprezno zakoračio u hodnik. Zasigurno je čuo prigušen muški glas, koji je dopirao iz sobe preko puta i shvatio da pripada njihovom poznaniku iz salona. Napola okrenut u pravcu kupatila, kao da je taj bezazleni cilj bio sve što je imao na umu, prišao je bliže na vrhovima prstiju. „Da, oboje dolaze… Šta je to?“ Potom pauza. „Ne, ni najmanje. Izgledaju lepo vaspitani… Da, ona je čarobna. Dopašće ti se.“ Još jedna pauza. „Dogovoreno, onda. Sutra u tri.“ Negde u dnu hodnika lupila su vrata. Filip se brzo okrenuo i požurio u kupatilo. Kad je izašao, hodnik je bio tih. Činilo mu se da jedva čuje hrkanje iz starčeve sobe. Margaret je već bila u krevetu kada se vratio. Pogledala ga je sa iščekivanjem. „I? Jesi li nešto čuo?“ Nežno je poljubio njene usne. „On kaže da si čarobna.“ Nasmejala se i povukla ga do sebe. „Kako li je samo to zaključio?“ Posle, dok su ležali jedno do drugog u tami, promeškoljila se i rekla pospano: „Nadam se da neću ponovo sanjati.“ „Ružno si sanjala prošle noći? Nisi mi rekla.“ „Ne sećam se.“ Zagnjurila je lice dublje u jastuk. „Samo se sećam da je bilo strašno. Ne sklanjaj ruku, obgrli me, hoćeš li?“ „Zaspaću za tri minuta.“ „Obgrli me onda tri minuta.“ Nije ni toliko prošlo, a on je već zaspao. Nešto kasnije, verovatno negde pred zoru – u prorezima zavesa nebo je već postajalo bledo – osetio je da se probudio, jer ga je Margaret vukla za ruku i šaputala njegovo ime. „Šta je bilo?“, promrmljao je. „Da li si to stvarno ti?“ Besmislenost njenog pitanja činila mu se, onako bunovnom, ogromna da bi mogao da razmišlja. „Da“, rekao je, „ja sam.“ U trenu je ponovo zaspao. „Uplašila sam se“, objasnila je ujutru, u sobi koju je preplavilo sunce. „Učinilo mi se kao da je još neko bio sa nama u krevetu.“ „Misliš, utroje?“ „Neki čovek koji leži između nas i oboje nas pritiska. I znaš, mislim da je bio crnac – mali crni čovek.“ „Možda je to bio onaj tip iz pošte.“ Činilo se da ga ne čuje. „Čudno je to što sam sigurna da sam isti san sanjala prošle noći.“ Filip je zevnuo i protrljao oči. „Pa, znaš šta kažu za snove. Što želiš, to sanjaš.“ Gurnula ga je u rebra. „Stvarno, Filipe, ti si tako banalan!“ Posmatrala je sobu, namrgodivši se – šare oblaka na tapetama, pukotinu na tavanici u obliku pauka, niz tamnih borova na slici iznad toaletnog stola. „Ne misliš li da je ovo mesto ukleto?“ „Kad smo već kod banalnosti…“


32 / Treći Trg / Broj 17

„Mislila sam“, nastavila je, „poznato je da su svratišta ukleta.“ „Naravno“, reče, „sva su takva. Ili se smatraju takvim. Duh nekog davno nestalog kapetana vraća se svakih sto dvanaest godina ili se svakog punog meseca pojavljuje sluškinja koja se obesila. Ovde je verovatno u pitanju zet Danijela Vebstera. Sve je to deo čarolije.“ „Da li ćeš pitati Hartlijeve? Pitaj ih da li se pojavljuje duh.“ „Zašto ih ti ne pitaš?“ „Sramota me je.“ Filipu je takođe bilo neprijatno, ali je upitao gospodina Hartlija, dole u kancelariji, dok se Margaret oblačila. „Ne znam za duhove ovde“, reče mu čovek, počešavši se po proređenoj kosi. Iznenada se iskezio. „Ali, baš bih voleo da imam jednog. To bi poboljšalo posao.“ Njihov debeljuškasti poznanik čekao ih je u foajeu u vreme kad su završavali sa doručkom. „Sve je dogovoreno“, rekao je srdačno. „Gospodin Hagendorn bi voleo da vas upozna.“ „Danas je stvarno divan dan“, reče Margaret. Klimnuo je glavom, smešeći se. „Veličanstven. Biće čist vidik sve do Monadnoksa.“ U ovo sunčano jutro izgledao je kao da sija od radosti. „Uzgred, nisam se predstavio prošle noći. Zovem se Laslo.“ Imao je čeličan stisak ruke; dogovorili su se da krenu posle ručka. U vreme ručka zazvonio je telefon kraj bara, poziv je bio za Filipa. „Izvini, tata“, reče mu Toni, a u pozadini se čula vesela graja. „Pogrešno sam razumeo. Takmičenje je sutra. Možeš li da dođeš danas?“ „Prokletstvo“, reče Filip, „već imamo planove. Ne mogu tek tako.“ Shvatio je da je pogrešio. „Da, svakako. Nema problema. U koje vreme bi bilo zgodno?“ „To je to. Još ne znam. Džimi i ja idemo do grada i trebaš nam da nas povezeš.“ Potom je usledio niz užasno komplikovanih pubertetskih predloga, tako da je Filip morao da čeka da ga Toni pozove „u neko doba u rano popodne“, kada će dobiti nove instrukcije.  Večera sa usamljenim gospodinom Hagendornom nije dolazila u obzir. Laslo, koji ih je čekao u dnu bašte gde je počinjala staza, složio se da povede Margaret do vile na plivanje; obećao je da će je vratiti do mraka, u vreme kada Filip bude stigao. Nije bio nimalo ljut, izgleda da je promenu plana u poslednjem trenutku primio sa iznenađujućom nonšalantnošću. „Gospodin Hagendorn će svakako biti razočaran“, reče. „Rekao mi je koliko se radovao da vas upozna oboje. Ali, barem dovodim mladu damu.“ Imao je na sebi iste šljampave bele pantalone, kao neki starovremski lekar – Filip je primetio da su imale čak i traku – preko bele košulje obukao je toplu planinsku jaknu, a ćelavu glavu štitio je starinski šešir. Nije izgledao nespreman za poduže penjanje uzbrdo, čak je izgledao mlađe i snažnije nego kraj kamina prošle noći. Bilo je očigledno da je čovek sa planine. Margaret je nosila kupaći kostim umotan u peškir. Fotoaparat se klatio na traci koja je visila oko vrata. „Kladim se da je pogled divan odozgo“, rekla je ljubeći Filipa. Poljubila ga je i drugi put umesto pozdrava, a onda su ona i njen pratilac počeli da se penju stazom.  Vazduh je postajao svežiji dok su se uspinjali, ali ih je kretanje grejalo. Šetnja je ispala mnogo napornija nego što je Margaret očekivala. „Kako li je samo vaš gazda uspeo da sagradi kuću ovde?“, upitala je pre pola sata dok su napredovali strmim delom staze nedaleko od podnožja planine. „Na drugoj strani postoji uzak krivudav put“, reče joj Laslo zastajući da smakne šešir i obriše ćelavu oznojenu glavu. „Penjemo se drugim putem. Videćete, uostalom, da je put brži.“


33 / Treći Trg / Broj 17

Zvučao je sasvim prijateljski, ali od tada su jedva progovorili koju reč. Kako je bivalo sve hladnije, tako se menjalo i njegovo raspoloženje; postao je ćutljiv, zabrinut, kao da je slušao glasove planine i kada ga je upitala koliko još ima do cilja, samo je klimnuo glavom u pravcu severa i odgovorio: „Još malo.“ Uspinjali su se već skoro čitav sat, prateći krivudav pravac kroz gusto pošumljenu kosinu. Bilo je očigledno da je Laslo vodi pogrešnim putem – ili je možda prevario i samog sebe; mada je nastavio da korača čvrsto i sa ciljem čak i sada, bez traga oklevanja, počela je da se pita da li stvarno dobro poznaje put, kako je tvrdio. Vremenom je staza postajala sve ravnija, drveća je bilo sve manje i kada se okrenula da pogleda iza, mogla je videti koliko su se udaljili. Ispod njih se prostirala zelena ustalasana dolina, a hotel se izgubio iz vida na drugoj strani planine. Sada su bili na pola puta planinskog nagiba, prateći kružnu stazu prema severnom grebenu. Laslo, koji je išao ispred nje, zastao je gledajući netremice uvis, mimo udaljenih stena, i izustio: „Skoro smo stigli. To je iza one okuke.“ Štiteći oči od sunca, potražila je na horizontu obrise krova. Iznenada je zaškiljila. „Ko je to?“ „Gde?“ „Gore, među onim stenama.“ Pokazala je rukom, osetivši se budalasto; u trenutku je pomislila da je videla malu crnu priliku kako se stapa sa senkom velikog kamena koja je pala na neravno tlo. Ali, kad je bolje pogledala, videla je da je zemlja pokrivena žbunjem i da se ono njihalo na vetru. „Dođi“, reče joj Laslo, „kuća je ispred nas, a mi treba da se vratimo nazad pre mraka.“ Filip je nestrpljivo sedeo na zadnjem tremu prelistavajući časopis za skijaše od prošle zime i čekao da unutra zazvoni telefon. Geranijumi su se nežno njihali na povetarcu koji je dolazio s planine. Zaključio je da je stvarno besmisleno, nepotrebno da neprestano ubeđuje sebe kako će Margaret biti sigurna sa Laslom, ali je ipak uporno nastavljao da uverava samog sebe. Podigao je pogled i shvatio da više nije sam. Starija žena od prošle noći sela je na stolicu kraj njega i izvadila pletivo. Klimnula je glavom. „Prvi put ste ovde?“ „Da“, rekao je, automatski povisivši glas, jer je pretpostavljao da ona slabije čuje. „Samo za vikend.“ „Dolazim ovde više od pedeset godina“, reče. „Moj muž i ja smo prvi put došli ovde u leto 1935. Preminuo je 1964, ali ja se stalno vraćam. Videla sam kako hotel menja vlasnike sedam puta.“ Graknula je. „Sedam puta!“ Filip je ostavio časopis. „I da li sada drugačije izgleda?“, učtivo je upitao. „Ne. Kraj je drugačiji. Mnogo novih ljudi je došlo, a mnogo starih je nestalo.“ Izgledalo je kao da će početi da ih nabraja, ali u tom trenutku otvorila su se vrata i pojavila se gospođa Hartli sa knjigom računa u rukama. Videla je Filipa i nasmešila se. „Još uvek očekujete poziv?“ „Da“, reče. „Ne znam šta zadržava to dete. Odavde mogu da čujem telefon, zar ne?“ „Svakako. Ali neko razgovara i izgleda da će potrajati. Pokušaću da ga požurim.“ Filip se namrštio. „A telefon u kancelariji?“ „Moj muž ga upravo koristi. Dogovara porudžbine sa našim snabdevačem iz Konkorda. Ali ne brinite, neće potrajati.“ „Problem je u tome“, odgovori Filip sa sve većim nestrpljenjem, „moj sin možda pokušava da me dobije u ovom trenutku. Zar ne možete da prebacite taj poziv na telefon na spratu? Mogu da sačekam u jednoj od praznih soba.“ Odmahnula je glavom. „Gore nema telefona. Ova dva dole su jedina dva telefona koja imamo.“


34 / Treći Trg / Broj 17

„Ali to je nemoguće“, reče Filip. Mogao je da oseti kako mu srce brže kuca. „Nemoguće! Onaj krupan tip, Laslo, ima telefon u svojoj sobi. Čuo sam ga prošle i pretprošle noći. Razgovarao je sa nekim po imenu Hagendorn. Čuo sam ga.“ Dok je izgovarao ove reči užurbano, znao je da to što je rekao nije tačno; da to uopšte nije moguće; da je jedino čuo Laslov glas. Sve što je znao bilo je da je čovek možda govorio sa zidovima, u vazduh, sa praznom sobom. Postoji reč za takve ljude, za one koji pričaju sami sa sobom. Psihopate. „Odatle ga znam!“, stara žena je progovorila. „Bio je Hagendornov čovek. Znala sam da sam ga prepoznala.“ Okrenula se prema Filipu. „Čovek sa kojim ste razgovarali prošle noći, bio je neka vrsta – ah, ne znam kako biste ga nazvali. Vrsta ličnog sluge. Radio je za jednog groznog čoveka koji je živeo u planini. Dovodio mu je žene gore. Bilo je svakakvih priča.“ „Tako je“, reče Filip, željno hvatajući svaku potvrdu činjenica, bez obzira što je bila neprijatna. „Taj tip, Hagendorn. On navodno ima neku raskošnu vilu gore.“ Žena je razrogačila oči. „Ali ta kuća je izgorela 1939. Sećam se – bila je neka jaka eksplozija. Nešto u vezi sa rezervoarom za gorivo. Taj Hagendorn je izgoreo, odlično se sećam, i svi su govorili da se dobro završilo.“ Zatresla je glavom. „Ničeg sad nema tamo gore. Već godinama nema kuće.“ „Iskreno, Laslo“, uzviknula je Margaret, „jeste li sigurni da nismo otišli predaleko? Ovo ne može biti taj put.“ Prošli su stenje i zalutali na usku zaravan pokrivenu kržljavim borovima i korovom. Ispred njih, krivudajući uz prednju stranu planine, nalazilo se nešto što je izgledalo kao nizak razrušen kameni zid dopola prikriven rastinjem. Iza njega, borovi su izgledali kao ukotvljeni u nebesko plavetnilo, jer se u njihovom podnožju zemlja strmoglavila u kameni ponor dubok trista metara, kao da su džinovske ruke odsekle deo planine. Laslo je išao ispred nje, hod mu je postao žustriji, dok je ona koračala sporije plašeći se pada i oprezno posmatrajući. Nestrpljivo joj je mahnuo i dao znak da mu se pridruži. „Laslo“, izgovorila je bez daha, upinjući se da ga stigne, „gde smo mi to? Gde je kuća gospodina Hagendorna?“ „Šta to? Kuća?“ Skupio je usne i pogledao tupo na trenutak. Odsutno je zurio oko sebe, kao neko ko prvi put vidi mesto. Odjednom, pogled mu se ukočio; primetila je da je zurio negde pored njenih stopala. „Zašto, evo ovde je kuća“, rekao je tihim glasom, kao da objašnjava detetu. „Evo je ovde.“ Pratila je njegov ukočen pogled. Pokazivao je pravo na klisuru. Uzmakla je korak unazad, zbunjena. On se to samo šali, govorila je sebi, ali je njen stomak odbijao da joj poveruje. Osetila je kako se njegova ruka lagano spustila na njeno rame. „Pretpostavljam“, reče on, „da ćete prvo želeti da vidite bazen.“ „O, da“, reče, uzaludno pokušavajući da se izmigolji. „Da, Laslo, pokažite mi bazen.“ Za trenutak mu je ruka skliznula sa njenog ramena i ona je bila slobodna; ali već ju je zgrabio i neumoljivo povukao napred. „Dođi“, rekao je. „Ima toliko toga da se vidi.“ Smešeći se, pokazivao je na ono što se nalazilo ispred njih, veliko udubljenje u steni, duboko kao jama, oštro usečeno na ivici litice, kao vrh nekakvog monstruoznog krčaga. Laslo ju je povukao bliže. Gubeći dah videla je da su tri kamene strane pravilno isečene, kao zidovi ogromne tamnice, ali već popucali i oštećeni vremenom, ispresecani lišajem i mahovinom – rečju, stari. Dno je bilo razvalina pokrivena korovom koja je zjapila ka nebu. „A ovde“, rekao je, „imamo bazen.“ Zglob ju je zaboleo u trenutku kad ju je povukao ka ivici bazena. Osećala je


Prevela s engleskog Ivana Kekić

35 / Treći Trg / Broj 17

da gubi tlo pod nogama, kao kad deo oblaka mine pored sunca i izgubi se. Koraknula je nesigurno unazad. „Ne“, reče ljutito, „ne možeš sada da odeš. Moraćeš da prenoćiš.“ Nagnuta napred, piljila je u mračne dubine. A u njima, kako se svetlost menjala, nešto se micalo, crno kao gar, kao grana ugljenisanog stabla. „Pločice su iz uvoza“, govorio je. „Nije se štedelo.“ Osećala je stisak njegove ruke na ramenu. Tlo joj se okretalo pod nogama, senke su se pomaljale tražeći je. „A sada“, rekao je, „vreme je da upoznate gospodina Hagendorna.“ Hartlijevi nisu bili od neke pomoći, jedino su u lokalnom vodiču pronašli mapu izletničkih staza koje su uzduž i popreko presecale planinu; ali stara dama, drhteći usnama od usredsređenosti, uspela je da se doseti gde je vila nekad stajala, baš iznad sive linije, koja je na mapi označavala klisuru Romni. Sudeći po mapi, izgledalo je, uprkos Laslovoj priči, da je trebalo peti se bar jedan sat; Filip se popeo za pola sata – na vreme da spazi krupnu priliku u beloj bolesničkoj odeći kako se bori sa mladom ženom na vrhu staze, kraj dubokog procepa u steni koji je zjapio ka nebu. Potrčao je ka njima sa ono malo preostale snage, sa saznanjem da će jednog dana, negde daleko, moći da ispriča sinu priču o tome kako je jedna osoba povučena dalje od ponora, dok je druga otišla u susret svom gospodaru sama.


36 / Treći Trg / Broj 17

Krista Faust, rođena 1969. u Njujorku. Piše novele.

BATERFEJS Džinel je bila strašno ružna, ali nekako joj je polazilo za rukom. To lice bi vas uhvatilo i ne bi puštalo. Oštrih muškobanjastih crta, grube kože. Iskrivljeni krokodilski zubi u životinjskom prorezu usta. Uske zelene oči mogle su biti njeno najbolje obeležje da vam se nisu uvek smejale. Te oči su govorile da zna ko ste. Saznao sam da je mrtva na prvoj puš-pauzi tog dana. „Čuo sam da je stara Baterfejs1 ušla u pogrešna kola prošle noći“, reče mi Džimi Stenclo dok mi je pružao upaljač. „Pronašli su je u kontejneru sa njenom mrežastom čarapom oko vrata.“ Džimi je bio stariji dve godine od mene i voleo je da vidi sebe kao svetskog čoveka. Bio je vrlo ozbiljan u vezi sa kurvama. Vodio je detaljnu statistiku o svakoj prostitutki u krugu od petnaest kilometara. On je Džinel prozvao „Baterfejs“ : „Imala je sjajno telo. Ali, njeno lice...“ U prvi mah se nikako nije uklapalo. Džinel ne može biti mrtva. Video sam je na uglu Delmont avenije pretprošle noći, pošto sam završio smenu. Pokazala mi je da nema gaćice ispod mini suknje, namignula mi i pitala me da li imam pet dolara. Nisam imao. Sad je mrtva. Dok sam razmišljao o tome, imao sam čudan osećaj u stomaku. Voleo bih da sam joj dao pet dolara. Voleo bih da sam joj dao pet stotina dolara da provede noć sa mnom umesto sa tipom koji ju je ubio. Ona mi je samo odradila jednom rukom tog leta i još ponekad mislim na to. „Znaš, ubica joj je stavio papirnu kesu na glavu kad ju je bacio na đubrište“, reče mi Džimi dok je palio cigaretu i osmehivao se kroz stisnute zube. „Zvuči kao projekat gradskog ulepšavanja, ako mene pitaš.“ Nisam hteo da mu prerežem grkljan. Samo sam hteo da... Ne znam. Samo da ga udarim, tako nešto. Za Džinel. Potpuno sam zaboravio na sečivo za kutije koje sam držao u ruci. Već devet godina čekam na izvršenje smrtne kazne, a tipa koji je ubio Baterfejs nisu pronašli nikada. Još uvek mislim o njoj i o ručnom radu koji sam samo jednom dobio od nje. Još uvek vidim zle, podsmešljive oči, koje su gledale pravo u mene dok mi je to radila. Bila je jedina žena sa kojom sam ikada bio. Prevela s engleskog Ivana Kekić

1 “Butterface” – “hot body, but-her-face”, naziv za zgodnu ženu ružnog lica (prim. prev).


RAJSKI FRIŽIDER Svetlost je blaženstvo. Više je nego lepa. Garet vidi svetlost i strahopoštovanje ističe iz njega. Garet ne može da ne vidi svetlost. Kapci su mu čvrsto zatvoreni; slivaju mu se suze iz bolnih proreza u uglovima očiju. Svetlost prodire u te uglove. Od žarke beline ne vidi žilice na unutrašnjoj strani kapaka. Pokušava da izmeri vreme otkucajima srca; ne vredi. Svetlost je oduvek sa njim, čini mu se. Ona je večna, svemoćna. Garet dahće, ali ne oseća bol, istinski bol – ne, jer je svetlost viša sila i on joj duguje svoje čuđenje. Ona je mnogo više od njega samog, tako je intenzivna da može da čuje kako mu miluje telo, tražeći tajna mesta, njegove organe, misli, osvetljava svaku pukotinu i brazdu u mozgu. Garet snažno pritiska oči dlanovima i divi se kako svetlost ne mari za to i nema milosti. Garet se oseća patetično; oseća da je svetlost nedvosmislena i čista. Garet je pogledao u svetlost razmišljajući na nov način o tome kako bi Bog morao da izgleda. Oseća se počastvovanim što je baš njemu, među tolikim smrtnicima, bilo dozvoljeno da vidi božanstveno. Njegov um tumači svetlost kao nešto vrelo, premda on sam ne oseća da mu se telo prži. Tako čisto, tako potpuno... Nikada u svom patetičnom smrtnom veku nije video takav spektakl. Na kraju, svetlost se više ne može izdržati. Garet mora da odvrati pogled, ali ne može. Bez obzira na koju stranu okrene glavu, svetlost je tu, čisteći satnice i krivicu, i ljudske slabosti, i greške prošlosti, kao i pogrešne predstave o budućnosti. Svetlost, zauvek, u Garetovoj glavi. Pokušava da pronađe reči koje bi preneo svetlosti i pronalazi samo ograničene ljudske pojmove, kao što je ljubav. Žena je u krevetu sa mužem. U predahu vođenja ljubavi njene oči su poluotvorene i plave u polutami, sa jedinstvenim sjajem koji muškarcu govori da je on sve što ona vidi ili želi da vidi u tom trenutku. Ona mu kaže da ga voli. Nepotrebno. Reči u tami mu ipak prijaju. Dodiruje mu nos vrhom prsta i nežno ga spušta naniže. Ti. Tebe volim. On to zna. Sprema se da joj odgovori, ako ni zbog čega drugog, onda da je ne bi, u toplom postkoitalnom miru, ostavio sasvim samu sa njenim rečima ljubavi. Pokušava da smisli nešto seksi i duhovito, nešto istinski nežno kako bi potvrdio da mu je stalo. On leži na leđima, a njena noga, topla i vlažna na najnežnijem delu bedra, prebačena je preko njegove. Ti si moj, govori zagrljaj. Ti si ono što želim. Čovek se i dalje bori sa rečima koje ne dolaze. On propušta priliku. Ako propustiš trenutak, neke druge sile pojure da popune prazninu umesto tebe, a čovek retko ima kontrolu ili izbor.

37 / Treći Trg / Broj 17

Dejvid Dž. Skouv rođen je 1955. u Marburgu u Nemačkoj. Živi u SAD. Objavio više zbirki priča, romana i scenarija za filmove.


38 / Treći Trg / Broj 17

Kasnije, razmišlja, da je samo progovorio, nijedna od loših stvari ne bi se dogodila. Čuju se povici. Sledeća stvar za koju čovek zna, jeste vrištanje njegove žene dok je on licem okrenut nadole, a obraz mu je grubo utisnut u tepih. Pitanja njegove žene koja čuje kroz vrisak ostaće bez odgovora u ovom životu. Njegove ruke su na leđima, u lisicama. Podigli su ga lisicama, nagog, dok su se svetla palila u spavaćoj sobi. On okreće glavu, pokušava da vidi. Jedan od napadača mu čvrsto drži ruke na leđima. Na trenutak je ugledao svoju ženu, nagu poput njega, dok je čovek u poslovnom odelu hvata za vrat i prislanja uz sam zid spavaće sobe. Slobodnom rukom to odelo drži pištolj tik uz njen nos i govori joj da ućuti ako zna šta je dobro za nju. Kao loš gangsterski film, pomišlja čovek. On sve ovo vidi u deliću sekunde. A onda, pucanj. Ponovo udara u pod i oseća kako mu se niz rascepljenu obrvu sliva sveža krv. Članci su mu uvezani nekom od plastičnih lisica kakve koristi policija. Zatim ga podižu, dok mu se penis klati, i iznose ga iz njegove spavaće sobe kao pečenje na ražnju. On se bori da vidi ženu pre nego što ga napadači iznesu. U ovom trenu, videti nju poslednji put postaje najvažniji imperativ koji je ikada goreo u njegovoj svesti. Dok ga vuku, on joj govori da je voli. Ne može da zna da li ga ona čuje. Ne može da je vidi dok izgovara reči. Na kraju, reči lako dolaze. Nikad više ne vidi svoju ženu. Doneli je posmatrao kutiju sa smešnim izrazom na licu, naginjući glavu udesno. Povukao je dug dim, napravio oko centimetar pepela, onda je slegnuo ramenima kao komičar kada zna da je napravio štos… a publika je suviše glupa da bi to cenila. „I šta je uradio ovaj tip?“, reče sa izveštačenom lakoćom. „To je poverljivo“, odgovori Kambró. „Ne tiče te se. Čestere, to je glupo pitanje, valjda znaš.“ „Samo isprobavam“, reče Doneli. „Ja sam taj koji bi morao da ispita pametnjakoviće kao što si ti da bih se uverio da informacije ne cure. I šta je uradio?“ „On je reporter, koliko ja znam. Bio je na pogrešnom mestu u pravo vreme, sa fotoaparatom i rikorderom, a ništa od toga ne možemo da pronađemo. Poslali su naređenje da ga se dokopamo.“ „Vrlo zabavno.“ „Trebalo je da donesemo vest pre drugih.“ Kambró uze četiri aspirina obloženih kodeinom. „Imaš li još pitanja?“ „Šta je video? Šta je čuo?“ „Mogu li da ti postavim pitanje: Želiš li da zadržiš ovaj posao? Hoćeš li da ja izgubim svoj?“ „To su dva pitanja.“ Doneli se zabavljao. „Ti si prvi postavio dva pitanja.“ „Ali tvoji odgovori su više kul. Hoćeš li cigaretu?“ „Ne.“ Kambró je stvarno želeo da povuče dim, ali je smatrao da je to navika koju bi morao bolje da kontroliše. Malo šta je moglo da se radi skrštenih ruku u sobičku i bio je zahvalan zbog Donelijevog prisustva u ovoj smeni. „Zatvorili su ovog tipa u ćeliju na četiri dana, to ti je prvo preznojavanje. Nema telefona. Ne može nikud da mrdne. I tad bi ljudski faktor morao da ga slomi; još uvek ništa. Koristili su i vrećice napunjene gvožđurijom.“ „Mm.“ Doneli je popušio cigaretu i potražio pepeljaru. Na kraju je opušak


39 / Treći Trg / Broj 17

ugasio na đonu. „Nema spoljašnjih znakova, osim koje modrice, a organi se pretvore u kašu.“ „Koristili su i telefonski imenik.“ „Čitao je imenik i rekao: ’Ima tu više sjajnih likova, ali je zaplet bedan.’“ „Čoveče, ima ih milion takvih. I svi oni smrde.“ „Hvala.“ Doneli je počeo da pretresa pantalone zbog novog dima. Zakleo se da treba da prestane sa tom navikom. Sa pretresanjem, ne sa pušenjem. „I šta onda?“ „Šta onda. Doveli su bolničara. Dao mu je ’serum istine’; ništa. Onda su na red došle psihodelične stvari, pa elektrošokovi. I opet ništa. Tu smo sad mi.“ Doneli je pogledao dva puta. Da, bio je to kuhinjski tajmer na vrhu Kambroove konzole. Donelijeva žena je imala baš takav – nalik na sat, sa podešavanjem na šezdeset minuta. Koristila ga je za precizno kuvanje kafe; ona je imala istančan osećaj za stvari kao što je savršena kafa. Doneli je pokazao na tajmer, a onda na veliku kutiju. „Ti ga kuvaš u onom?“ „Aha. Još nije gotov.“ Kutija je bila oko metar i šezdeset sa metar i šezdeset i ličila je na frižider. Bila je bela, kao od emajla, ojačana čelikom i bez ikakvih obeležja osim velike brave, poput onih koje je Doneli video u avionu. Debeli kablovi od 220 volti vijugali su od kutije ka konzoli. „Prevarili su te“, reče Doneli. „To nije aparat za pravljenje leda.“ Kambró je imao izraz lica kakav uvek ima za sve Donelijeve šale. Doneli je primetio – ne po prvi put – da je Kambroova glava izgledala savršeno okrugla, nalik na mesec, sa savršenim lukom kose u ravni obrva i okruglim cvikerima ludog naučnika sa plavim i zlatnim mrljama na rubovima. „Nove naočari?“ „Aha, stare su me pritiskale. Mučenje. Udarale su me baš ovde.“ Kambró je pokazivao na slepoočnice. „Pravo jebeno mučenje. Čoveče, ako ikad budeš morao da izvučeš neku informaciju od mene, samo me nateraj da nosim stare naočari i ja ću umesto tebe pobiti rođenu decu.“ Doneli je obišao krug oko kutije. „Kako se ovo zove?“ „Frižider. Šta drugo?“ „Reporter? Smešno. Većina novinara nema petlju za ovu vrstu maratona.“ „Da je progovorio, ne bi bio ovde.“ „Tačno. Slažem se.“ „Zašto buljiš, Čestere?“ „Volim da posmatram čoveka koji uživa u svom poslu.“ Kambró mu pokaza srednji prst. „Nameravaš li da se celo popodne vrzmaš okolo i diviš mi se ili bih te mogao nagovoriti da staviš lonče za kafu?“ Zazvonio je Kambroov tajmer. „Čekao sam da vidim šta će se dogoditi kad naš reporter bude pržen“, reče Doneli. „Evo šta se događa.“ Kambró je uzeo tajmer i podesio ga na šezdeset minuta. Doneli je žmirkao. „Isuse. Koliko dugo si danas ovde?“ „Šest sati. Po novim pravilima zahteva se osam sati.“ „Oh. Mleko i šećer?“ „Samo malo. Tek toliko mleka da kafa promeni boju.“ „Počinješ da zvučiš kao moja žena.“ „Takni me i pucaću ti u muda.“ „Ovo je verovatno glupo pitanje.“ „Od tebe, sigurno“, odvrati mu Kambró. „Mogu li da dobijem nešto za našeg momka, novinara?“ Kambró se odgurnuo od konzole, a točkići njegove stolice zazvečali su glasno


40 / Treći Trg / Broj 17

i prazno u sobi, kao suviše bučno otkucavanje tajmera. Proturio je prste ispod naočara i protrljao oči sve dok se nisu zacrvenele. „Jesam li ja rekao da je tip reporter? Izbriši to. Bio je reporter. Kad izađe iz frižidera, ništa mu neće biti potrebno, osim možda tapacirana ćelija. Ili mrtvački kovčeg.“ Doneli je i dalje buljio u kutiju. Bilo je suviše čudno, kao nekakava anomalija koju ne možeš da ne gledaš. „A kako bi bilo da mu dam dobri stari cijankalijum, koji je ionako stvar vlade?“ „Ne još“, reče Kambró, dodirujući tajmer, kao da to čini radi inspiracije, a potom je dodao zabelešku u sivu svesku. „Ne još, prijatelju.“ Proteklo vreme nije više imalo nikakav smisao, a to je dobro za Gareta. Olakšanje. Bio je slobodan od nekadašnjih ograničenja i zemaljske svakodnevice. Ovde nema dana, nema noći, vremena. Bio je oslobođen. Elementarna sila; ograničenja fizičke forme postala su njegove jedine realnosti. Pročitao je jednom da bi sledeći korak u ljudskoj evoluciji mogao da bude intelekt bez forme, večan, gotovo kosmički, besmrtan, transcendentalan. Ako je svetlost bila Bog, onda je hladnoća Usnulost. Nova pravila, nova božanstva. Sklupčan je, u položaju fetusa, kao prebijena životinja, ježi se nekontrolisano dok se njegov prosvetljeni um napreže da razreši problem kako ispravno izraziti svoje poštovanje novom bogu. Oseća da su mu kosti hladne; ruke i noge kao da nisu njegove, bez oseta. Disanje je postalo ledeno sečivo, buši mu pluća. Plitko diše i moli se da ozleđen jednjak pozajmi vazduhu delić metaboličke toplote pre nego što nemilosrdno uroni u njegovo plućno tkivo. On je još uvek samo smrtno biće. On zna, hladnoća neće da pokrade više od nekoliko kritičnih stepeni njegove toplote. Hladnoća ga neće ubiti; ona ga iskušava, poziva ga da otkrije sopstvene krajnosti. Bilo bi suviše lako ubiti Gareta, besmisleno. Ne bi preživeo svetlost da bi tek tako stradao od hladnoće. Hladnoća brine o njemu, kao i svetlost, jer rečeno je da nebrižljiv bog brine o stadu obogaljenih, mučenih, pobijenih…da bi obnovljena vera bila ispovedana. Hladnoća je tako intimna da to prevazilazi njegovo telo. Njegovi prsti su sada samo udaljene pritoke zaboravljenog osećaja. Garet se sklupčao na desnom boku, a onda na levom da bi zavarao oba plućna krila i odbio napad ledenog bola usitnjavajući ga na deliće. Dozvoljava da temperatura ispod nule proteče kroz, a ne da tuče u slabašne zidove njegove kože. Misli na oboreno drvo u šumi. On je ovde i hladnoća će imati neku svrhu. On je dokaz za zvuk u tišini, šumski kraj okovan snegom; bio je potreban ledenom vazduhu, koji je bio potreban njemu samom kako bi proverio sopstveno postojanje. Tako šćućuren i nag, drhteći, dok njegova usporena krv postaje gusta i gmiže kroz hladne vene, Garet dozvoljava hladnoći da ga uzme. Pozdravlja njenu agresivnu prirodu, njenu drskost. Garet zatvara oči. Oseća se blaženo. Smešeći se, stisnutih zuba, spava. Na prljavom stočiću za kafu ispred Alvarada bilo je nekoliko važnih predmeta: boca viskija, veliki fotoaparat, puška i neotvoreno pismo. Fotoaparat je bio sa autofokusom, filmom u boji 1600 ASA, bez blica i sa dugmetom za brzo premotavanje i bešuman rad. Zabeležen je dvadeset jedan snimak za nekoliko sekundi. Viski je bio prilično blag, dopola popijen. Puška marke „Charter Arms 44 Bulldog“ bila je još nekorišćena. Kad god bi se u zgradi začuli i najmanji noćni zvuci, Alvarado bi postao na-


41 / Treći Trg / Broj 17

pet, srce bi mu brzo udaralo, predosećajući. Tren za trenom, bio je bezbedan… premda bi svaki sledeći trenutak mogao biti presudan. Dovezao se čak u dolinu San Fernando da bi poslao svoje već adresirane pakete, kopije dragocenih snimaka i fotografija. Njegove mere obezbeđenja bile su dobre, njegovi dokazi bili su prokleti i jedini razlog zbog kojeg se još uvek vrzmao oko stana bio je što se i sam osećao prokleto. Nekako ukaljano. Novi dokaz čekao je u unutrašnjosti njegovog fotoaparata. Siroviji, još otrovniji, opasno dobra stvar koja će potkrepiti njegove već dovoljno čvrste dokaze. Alvarado je podigao koverat i pročitao adresu po hiljaditi put. Bio je to račun za kablovsku televiziju za Gareta, njegovog komšiju, koji je stanovao odmah do njega. Jednom davno, bogovi koji brinu o kompjuterizovanim mejling listama štucnuli su i zamenili njihove brojeve. Umesto da bezuspešno okreću telefonske brojeve da bi ispravili grešku, Alvarado i Garet su već godinu dana razmenjivali poštu, ubacujući je ispod ulaznih vrata kada nisu bili kod kuće. I jedan i drugi su puno putovali. Stvar sa poštom postala je deo njihovih uobičajenih viceva. Garet je radio kao agent u izdavačkoj kući. Obilazio je svoju teritoriju sa novim izdanjima i išao od radnje do radnje. Alvarado je radio za Los Angeles Times sve dok nije ostao bez posla u sezonskom potkresivanju praćenim pričom o najnovijoj recesiji. Počeo je da radi samostalno, dok ne dođe ponovo red na njega; imao je već dovoljno radnog iskustva da poveruje u karmičke poslovne ritmove. Samostalan rad ga je bacio na neka nova, veoma čudna mesta. Alternativni časopisi. Tabloidi. Pop magazini. Istraživačko novinarstvo sa sopstvenom motivacijom. Sada, ako bi njegovi saveznici na pravi način iskoristili kopije njegovih snimaka i fotografija, koje su na sigurnom, u poštanskom tranzitu, Alvarado bi se vratio u punom sjaju. Čekanje nije predstavljalo najgoru stvar, mada mu je zbog toga život postao prilično neizvestan u proteklih par dana, koji su bili pakleni. Ponekad novinare ubijaju zbog njihovih reportaža. To se dešavalo, ali javnost malo zna o tome. Stoga se Alvarado dobro obezbedio. Ponekad se novinarima dešava nešto gore od ubistva. Da, zato je puška napunjena, a on bdi u mračnoj sobi. To se desilo pre četiri ili pet dana. Recimo nedelju. Alvaradov dnevni ritam i spavanje postali su zbog mogućnosti okršaja potpuno poremećeni. Pre nedelju dana, začuo je bučno komešanje u noći. Njegove optužujuće fotografije i trake još nisu bile kopirane ni poslate. Probudio se iz dremeža na sofi u trenu, na oprezu. U prvi mah je pomislio da je u pitanju domaća svađa – Garet i njegova žena ili devojka glasno su se raspravljali usred noći, kao što to ponekad čine ljubavnici. Alvaradov mozak dešifrovao je buku koju je čuo. Nije to bila rasprava. Seća se da je odmah zgrabio fotoaparat i pomerio se na balkon. Nakon trenutka dvoumljenja, zakoračio je na Garetov balkon i odmah shvatio da je unutra gadno sranje. Većinu zbivanja posmatrao je kroz objektiv, fokusirajući se na prorez svetla koji je dopirao kroz zavese na Garetovim klizećim vratima. Video je nagog Gareta koga je vezao efikasan, brz odred siledžija obučen u odela tajne službe. Garetovu ženu, ili devojku, takođe nagu, zlostavljali su uz pretnje na drugom kraju spavaće sobe. Ljudi su se kretali kao da imaju neki zadatak. Dvadeset jedan snimak, a Garet je napolju, otet, nestao… Alvarado je otrčao do poštanskog sandučeta sa starijim, ništa manje zastrašujućim zadatkom. Morao je da štiti sopstvenu budućnost. Ove noći Alvarado je sedeo i piljio u račun za kablovsku adresiran na Gareta. On ga je dobio. A Garet je dobio noćne posetioce koji su bili namenjeni njegovom susedu. Meni namenjeni, Alvarado je znao.


42 / Treći Trg / Broj 17

Bila je to slučajnost, skoro božanska, koja je dala Alvaradu dovoljno vremena da sakrije svoj materijal na sigurno. Garet je izvukao šibicu i verovatno se zahvaljujući tome Alvarado i dalje vukao okolo. Tek tako život mu je postao nalik na loš film noir. Tu je gde je, pije, miluje svoju pušku i fantazira o neizbežnom sukobljavanju. Uništiti, raskrinkati i u bljesku slave svi će završiti u novinama. Post mortem. Pod uslovom da loši momci ovaj put dobiju pravu adresu. Ako je Bog svetlost, a hladnoća San, onda je zvuk Ljubav. Garet misli da je iskušan i prečišćen zbog veoma posebne svrhe, dužnosti, ili izabrane sudbine. Oseća se ponosnim i ispunjenim. Nemoguće je da prima tolika otkrovenja bez određene svrhe… i zato dobro obraća pažnju na lekcije koje mu donosi zvuk. On je pažljiv mali pobožni čovek na obuci. Krajnosti koje izdržava putokazi su njegove sopstvene evolucije. Počeo je kao normalan čovek. Sada postaje nešto više. To ga oduševljava. Nestrpljivo očekuje Vrelinu, i Tišinu, i Tamu, i sve što mu je potrebno izvan njih. „Hoćeš li da čuješ štos?“, reče Kambró. Doneli je osetio da mu neće biti zabavno. „Ja zbijam šale u ovom klozetu.“ „Ali ne takve kao što je ova: naš reporter? Pokupili su ga jutros u tri sata. Držali smo pogrešnog tipa u frižideru celu nedelju.“ Doneli se nije nasmejao. Nikad se nije smejao kad bi osetio da mu se želudac otkačinje kao lift, odnoseći mu jaja pravac u Pakao. „Hoćeš da kažeš da je ovaj tip nevin?“ Kambroov stil nije dozvoljavao glupost ni vraćanje na staro. „Ne bih to rekao.“ „Svako je zbog nečeg kriv, zar ne?“ „Ne. Ne bih rekao da je naš ortak u kutiji nevin. Ne više.“ Gledali su ukočeno u frižider. Unutra je bio zaključan čovek izložen takvim ekstremima koji bi slomili i najčvršćeg agenta. Mozak mu se do sada već pretvorio u kajganu. I on ništa nije učinio… sem što je nevin. „Jebeni Čuvari“, frktao je Doneli. „Oni uvek zajebu naređenja.“ „Gomila naoružanih mladića“, složio se Kambró. Uvek je bolje okriviti drugo odeljenje. „I… hoćeš li ga pustiti napolje?“ „Nije to moja dužnost.“ Znali su da čovek u kutiji mora biti pušten, ali nijedan od njih se ne bi pomerio sve dok odgovarajući papiri ne bi stigli. „Na čemu je on sada?“ „Visoko frekventni zvuk. Podešeno je na – sranje!“ Doneli je video kako se Kambró katapultirao iz stolice, zgrabio kuhinjski tajmer i bacio ga na drugi kraj sobe. Raspao se u komade. Kambró je potom izbezumljeno čupao prekidače i zaustavljao brojčanike. „Prokleti tajmer se zamrznuo! Stao je!“ Doneli je odmah pogledao u frižider. „Suviše dugo je bio podešen na maksimum. Prokleti tajmer, Čete!“ Pitali su se šta će ugledati kada se poklopac konačno podigne. Garet oseća da je došao do krajnje granice i da je za njega cena previsoka. On izdržava jer mora. Lebdi na rubu ljudskog milenijuma. On je prvi. On mora da iskusi promenu otvorenih očiju. Zvuk je uklonio sve iz Garetovog sveta. Na kraju, nije kasno, Garet izgovara volim te.


2 Pripovetka Edgara Alana Poa (prim. prev.).

43 / Treći Trg / Broj 17

Mora to da izgovori vrišteći. Nije odveć kasno. Potom mu pucaju bubne opne. Kambró je pio kafu u predvorju, pognutih ramena, laktova naslonjenih na kolena, pokajnički. „Da li si ikada čuo za sigurnosni osigurač?“, reče Doneli. „Takav osigurač ima sopstvenu zaštitu koja ti raznese čitav stereo?“ Nije reagovao. „Video sam da je frižider otvoren. Kada su izvadili našeg dečka?“ „Jutros. Bio sam kod konzole kada su naređenja konačno stigla.“ „Hej – tresu ti se ruke.“ „Čet, osećam se skoro kao da moram da plačem. Video sam kad je momak izašao iz frižidera. Nikada nisam video tako nešto.“ Doneli je seo pored Kambroa. „Loše?“ „Loše.“ Ote mu se otrovan smeh. Ličio je više na kašalj ili lavež. „Otvorili smo kutiju. I taj tip nas je pogledao kao da smo mu upravo ukrali dušu. Imao je krv svuda po sebi, uglavnom iz ušiju. Počeo je da viče. Čet, on nije hteo da ga izvadimo.“ Ovo nije dobro zvučalo, a dolazilo je od profesionalca kakav je Kambró. Doneli je izdahnuo odmerenu količinu vazduha kako bi smirio svoj ubrzani metabolizam. „Ali, ti si ga izvadio.“ „Da, gospodine, mi smo to učinili. Takva su naređenja. I kada smo ga izvukli, on je pukao, iskopao je oči i ugušio se sopstvenim jezikom.“ „Isuse Hriste…“ „Odneli su ga Čuvari.“ „Uklanjanje je jedina stvar koju ti klovnovi dobro obave.“ „Imaš li cigaretu?“ Doneli mu je pružio cigaretu, upalivši mu je. I sam je zapalio jednu. „Čet, da li si čitao ’Bunar i klatno’2?“ „Gledao sam film.“ „Priča je u osnovi o čoveku koga Inkvizicija muči danima. Baš kad je bio na samoj ivici bunara, izbavila ga je francuska vojska.“ „Fikcija.“ „Da, srećan kraj. Mi smo učinili isto. Osim što čovek nije hteo da ode. On je pronašao nešto unutra, Čete. Nešto što ti i ja nikada nećemo naći. I mi smo ga izvukli, sklonili od nečeg što je otkrio…“ „I on je umro.“ „Da.“ Ćutali su nekoliko minuta. Nijedan od njih nije bio naročito sklon duhovnim stvarima; to su ljudi koji su bili plaćeni za svoju sposobnost da obave posao. Ipak, nisu mogli da ne misle na to što je Garet mogao videti u kutiji. Nijedan od njih ne bi nikada ušao u kutiju da to otkrije. Suviše mnogo razloga da to ne učine. Na hiljade. „Imam poklon za tebe“, reče Doneli. Dao mu je novi tajmer, tek izašao iz fabrike. Imao je i garanciju. Kambró se nasmešio. Malkice. „Polako, stari druže. Dužnost zove. Kasnije ćemo popiti piće.“ Kambró je klimnuo glavom i prihvatio Donelijevo bratsko tapšanje po ramenu. Samo je radio svoj posao. To nije greh. Doneli je išao niz hodnik osvetljen fluorescentnom svetlošću svesno izbegavajući put koji bi ga odveo pored sobe gde se nalazio frižider. U ovom trenutku ne bi voleo da ga vidi otvorenog. U svesti je zacrtao da treba da potraži Poovu priču. Voleo je da pročita nešto dobro.


44 / Treći Trg / Broj 17

Brajan Hodž rođen je 1960. Živi u Koloradu. Piše priče i romane. Bavi se i fotografijom i muzikom.

SIGURAN DOBITAK Svake večeri, bez izuzetka, počinje ovako: MUZIKA: Uvod u „Mars, donositelj rata“, Gustava Holsta. ...Ako postoji mračna i turobna muzika ova je ta. Zatim sledi spiker, veseo i okretan kao čigra. Monti nije znao gde su našli tog tipa, ali je bio najbolji imitator Don Parda koga je čuo. SPIKER: Ostavite to što radite … neće nikuda otići! Hajde! Pridružite nam se sad u najneizvesnijem satu na televiziji … Siguuraaan doobiiitak! Svake večeri, bez izuzetka. Sedam dana u nedelji, uživo i bez ponavljanja. Kada je Monti prvi put pogledao na sat, bilo je pola sata do početka šoua. Zavalio se još dublje u fotelju u svojoj garderobi. Imao je vremena. Vremena za ubijanje. Hoće li okrvaviti ruke? Prekasno, Monti! Već su krvave! Prišao je bifeu i iz prašnjave unutrašnjosti izvadio flašu Čivas Regala. I pio je dok je peklo. Kajanje. Malo kasnije ugodno je utrnuo. I ponovo je mogao da podnese samog sebe. Do sada je Monti Olson živeo skoro sa svima. Duhom, ako ne telom. Putovao je TV signalom, igrao po sunčanim dnevnim i spavaćim sobama, nošen na krilima televizije. Uvek gost, nikad uljez, uvek dobrodošao. Proslavili su ga kvizovi poput Posao veka i Kladim se u million. A da li je bio voljen? Oh da li je ikad ... jer on je bio čovek sa kešom, čovek sa nagradama, čovek sa čarobnim štapićem. On je čovek sa osmehom od milion dolara. Ovih dana mu je bilo teško da prizove taj široki osmeh od uva do uva. Ali ipak je uspevao. Jednom profesionalac, uvek profesionalac. Ko bi to ikad pretpostavio? Zapitao se po valjda milijarditi put od kad se probudio i shvatio da su on i svi nenaviknuti na jezu i mrtvačku ukočenost manjina u opadanju. Ko bi pretpostavio da će i dalje tražiti zabavu? Monti se okrepio još jednim gutljajem viskija za ohrabrenje i posegao za svojom torbicom sa šminkom. Ovih dana se sam šminkao, mada nije znao zašto li se uopšte trudi. Lice mu je bilo mlitavije, opuštenije, popucali kapilari prošarali su mu nos. Ali i dalje je bio pravi Klerk Gebl u poređenju sa ostalim momcima iz ekipe. Monti je piljio u linije koje su se širile iz uglova njegovih očiju i usana i nabolje što je umeo prekrio ih teškom korektivnom šminkom. Oni i dalje traže zabavu.


45 / Treći Trg / Broj 17

To i nije bila tako luda ideja, ne kada joj daš vremena da se uvuče u tvoju već istraumiranu glavu. U vreme kada mrtvi odjednom više nisu morali da budu u grobovima i mrtvačnicama, Monti je lutao ulicama. Nije tražio mnogo, samo da izbegne da postane ručak nekom novoprobuđenom lešu, i možda da se poveže sa još nekim čija je krv još uvek tekla vrela. I video je zombije u njihovim domovima. Bili su tamo – sami, u parovima, cele porodice – parkirani ispred televizora, baš kao i pre, kao da se ništa nije promenilo. Čak i kada su sve TV mreže i nezavisne stanice pogasile kao svećice na vetru, oni su i dalje gledali u prazne ekrane hipnotisani nepokretnošću. Živi mrtvaci čekaju zabavu. Većina zombija nije baš bila bistra. Većina njih nije bila ništa drugo do dvonožni dinosaurusi u potrazi za najbližim zamkama u koje bi upali. Ali, neki od njih – verovatno oni koji su i pre bili najveštiji i najbistriji – uspeli su da povrate dovoljno inteligencije, što je samo po sebi istinski zastrašujuće. Gledali biste u te staklaste oči i shvatili da nisu tupave kao što ste mislili. Ili se nadali. Oups, svetla su i dalje gorela i neko je bio kod kuće, samo što se stanar sada usredsredio na njihove glave. Bred Bernerd je bio takav stvor. Ovde u Njujorku, on je brzometno postao direktor TV mreže sa kilometarskom listom top šou programa. Pre propasti onoga što je Monti nostalgično smatrao za Stari svet, neki ljudi su govorili da će Bred Bernerd otvoriti svoju televiziju. Ispalo je mnogo drugačije od očekivanog, ali je on ipak dobio svoju šansu. Jednog dana, Monti je zabasao u studio u kome je sniman Posao veka, ogroman, toliko tih amfitetar u kome je zamro i odjek nekadašnijh aplauza. Stajao je na centralnoj pozornici, na kojoj je proveo skoro polovinu od svojih četrdeset tri godine, osećajući slatku vrelinu reflektora na sebi ... i bio je spreman da si raznese mozak i umre na mestu na kojem je proveo najlepše trenutke. Ali Bred Bernerd je baš tada odlučio da uđe u njegov život. Osim udubljenja veličine pesnice na desnoj strani lica, nije izgledao mnogo drugačije od onoga kako ga se Monti sećao. Kretao se sporije, opreznije, ali se i dalje držao ponosno. Arogantan, čak i posle smrti. Monti se zamalo upišao u gaće kao trogodišnjak kad je pogledao u te razrogačene oči i shvatio da su ga prepoznale. Netremice su se gledali, beskrajno dugo. Napokon je Bernard rekao – „Imam posao za tebe“. Glas mu je zadržao deo poletnosti ... ali nije izgubio moć ubeđivanja. Sve se svelo na – hej momče, nema razloga da otegneš papke. Ne sada kada predstava mora da se igra, kada mogu da te vratim na ekrane, kada možeš da se vratiš na vrh. Tako je rođen prvi televizijski programa namenjen isključivo zombijima. Želim svoju ZTV. Monti je još jednom pogledao na sat i shvatio da je ponovo kucnuo odsudni čas. Iskapio je i poslednji gutljaj Čivasa i spustio flašu, kad se, tačno po planu, začulo kucanje na vratima. „Vreme je za predstavu“, rekao je Bred Bernerd kada je Monti otvorio vrata. „Vreme je za zabavu, faco.“ Da, kao da mi svako veče treba podsetnik! Monti se probio kroz ekipu kostura koji su održavali kamere i rasvetu u bekstejdžu, tim koji je održavao šou u životu. Trebalo bi uraditi nešto sa ventilacijom, mada se Monti odavno navikao na smrad raspadajućih lešina. Jednom profesionalac, uvek profesionalac. Kako ti uspeva?, pitali su ga obožavatelji, zavisnici. Kako svaki put uspevaš da deluješ kao da si na sedmom nebu?


46 / Treći Trg / Broj 17

Ne šećeru, rekao bi im. Treba samo da pritisneš pravo dugme u pravo vreme, da uključiš adrenalin, nabaciš osmeh, potegneš šarm, napuniš gorivo i što je još bitnije, da isključiš mozak i savest. Na kraju krajeva, koliko dugo bi mogao da živiš sa samim sobom, ako priznaš da je tvoj posao da podstičeš ljude da se ponižavaju za novac? Dok je došetao do troje velikih vrata levo od pozornice, svi njegovi dugmići su bili spremni da se uključe/isključe. Ekipa je udarala poslednji glanc pred početak. Ponekad je nadzornik morao da sprečava prerevnosne scenske radnike da dođu do neke od nagrada. „Pre... prepo... hej ja te znam.“ Slabašan glas iz kaveza iza vrata broj 3. Svetlo je bilo slabo, i bilo je teško videti kome je pripadao taj glas. To što je u kavezu znači da spada u žive. Monti je bio jedini živ čovek u ovim svetim hodnicima. „Znam te.“ Glas je bio pun, ali jasan. Njen glas ga je privukao kao svetiljka noćnog leptira. Pitao se zašto još uvek može da priča povezano kad su ostali u kavezu već podlegli bensićima. Stari dobri bensedin činio je žive poslušnijima i sprečavao ih da uznemiravaju gledaoce. I naravno voditelja. „Molim te, pusti me napolje ... molim te ...?“ Zapomagala je iz kaveza. Lice joj je uokvireno dugom, tamnom kosom. Nosila je crvenobelu suknju i prljavobeli džemper sa V izrazom i velikim crvenim slovom M na sredini. Stiskala je rešetke toliko čvrsto da su joj ruke pobelele. „Molim te?“ Sve je na svom mestu, sve je pod kontrolom. „Ne mogu to da uradim, mala“, rekao je, i da bi je ohrabrio dao joj veliki Monti Olsonov osmeh. Bio je to i te kakav osmeh, mogao se nositi sa osmesima iz Starog sveta. Kad je bal, nek je maskenbal. „Kako možeš ... ovako da nas prodaješ? Ti si ipak jedan od nas.“ Rukama je pokazala prema grupi identično obučenih devojaka koje su delile kavez sa njom. „Ti nisi jedan od njih.“ Zaplakala je. Borila se sa bensedinom, oči su joj bile staklaste, ali ne prazne. „Kako možeš da nas prodaješ?“ „Sada oni drže sve konce u rukama, ionako će te pre ili kasnije srediti. Oni me plaćaju. Puštaju me da živim.“ Monti je čučnuo pored nje i skoro očinskim glasom rekao: „Sećaš li se Endija Vorhola, a? On je nekad davno rekao da će svako imati svojih petnaest minuta slave. Sećaš li se toga? Pa, ovo je tvoja noć, mala. Večeras će te gledati cela Amerika.“ Zurila je u njega boreći se da ostane pribrana, raširila je pesnice i ruke su joj skliznule niz rešetke. Zagledala se u mesto na kome su bile. „Probaj ovo da iskoristiš najbolje što možeš“, rekao je , i ostavio je. Morao je da stavi bubicu. „Šou tajm“, viknuo je iz mraka Bernard. „Ajmo, ljudi, živo, živo.“ Bernard je dao znak tipu u zvučnoj kabini, zauvek mladom momku zvanom Budala, koji je umro i ponovo se rodio u majici Grateful Dead. Budalin posao je bio da pušta pravu muziku u pravo vreme. On je sa nekoliko kaseta izvodio čarolije i uspevao da ih drži u savršenom redu. MUZIKA: „Mars, donositelj rata“, opasnost u najavi. SVETLA: pojačavaju se od prigušenih do jakih. KAMERE: trepere crvene kontrolne lampice, sočiva se fokusiraju, troma siva lica zure u vizire. Pseudo-Don Pardo: Ostavite to što radite … neće nikuda otići! Hajde! Pridružite nam se sad u najneizvesnijem satu na televiziji … Siguuraaan doobiiitak! Picnut, u fensi sakou, Monti je nabacio osmeh od uva do uva, i krupnim koracima se popeo na podijum. Sako mu je bio jedva primetno pocepan ispod levog rukava. Sa njegove leve strane su bila Vrata Broj Jedan, Dva i Tri, a sa desne Točak Sreće. Dok se zavesa dizala sišao je do same ivice podijuma, poslednja prepreka je uklonjena...


47 / Treći Trg / Broj 17

I eto ih. Njegova publika. Oko hiljadu njih je mirno sedelo, dve hiljade ukočenih očiju je zurilo u njega. Neki su tapšali, ili bar pokušavali da pljeskaju svojim, kao prebijenim ribama trapavim rukama. Drugi su navijali, zvučeći kao krdo goveda koje se vraća sa ispaše mukajući zadovoljno. More sivih lica, staklastih očiju. Dozvolite mi da vas zabavim, da vas nasmejem. „Na pravom ste mestu, ovo je Siguran dobitak, a ja sam Monti Olson. Vau, večeras ste baš zgodni. Pa, hajmo! Znam da vi mrzite da čekate da zabava počne, baš kao što i ja mrzim duge monologe, pa zato pređimo odmah na igru, zar ne?“ Publika je promrmljala odobrenje, neki su klimali pegavim, sivim glavama. Monti je zakoračio unazad, ka točku, osećao se bolje nego ikad. Svetla, kamere, miris pudera ... hrana za njegovu dušu. „Pre nego što počnemo, podsetimo se još jednom pravila, hoćemo li? Ona su dovoljno jednostavna da svi možete da ih shvatite. Svaki takmičar ima pravo da jednom zavrti točak, i da postane ili dobitnik ili gubitnik. Ako se točak zaustavi na brojevima 1, 2 ili 3, takmičar dobija nagradu koja se nalazi iza odgovarajućih vrata. A verujte na reč vašem Montiju, tamo su neke stvarno kul nagrade. Samo jedno upozorenje ... nemojte napraviti Fatalnu grešku. Svi znamo šta je to i šta znači, zar ne, ha ha haaa!“ Dok je Monti pipkao svoj pocepani rukav, iz publike se čulo nešto što je verovatno bio smeh. „Dakle, ko je naš prvi takmičar večeras?“ Dok je spiker najavljivao priliku koja se pela na pozornicu, Budala je pustio „Oh, Pretty Woman“ od Roja Orbisona. „Ona je uspešna poslovna žena s Menhetna, bivša direktorka prodaje u banci u centru grada. Molim pozdravite prvu takmičarku u večerašnjem Sigurnom dobitku … Sintiju!“ Ponovo trapavi, šljapkavi aplauz. Začuli su se neki uznemirujući jauci, kojim su se u Starom svetu dozivali vukovi. Sintija se dogegala do točka, visoka i koščata u poluraspadnutoj prugastoj uniformi. Usta su joj izgledala kao crvena mrlja od karmina na bledom licu od plastelina. „Dobrodošla, Sintija, dobrodošla“, rekao je Monti. „Bogami, izgledaš kao dama koja zna šta hoće. Reci mi, u čemu je tajna tvog uspeha?“ „U glavi“, rekla je, iskezivši se. Montiju se stomak tresao od smeha. Doveo ju je do točka, i ona je uhvatila jednu ručicu i snažno ju je povukla. Pokretna kamera je prenela sliku rotiranja točka na monitore u studiju. Kako je točak usporavao, oblici koji su poput mrlja leteli po ekranu dobijali su oblik brojeva i nagrada. Na kraju se marker zaustavio na velikom broju 2. „Šta je ovo, prvi veliki dobitak večeras!“, slavio je Monti, nabacivši osmeh od uva do uva. „Pokažite joj šta je osvojila!“ Vrata br. 2 su se lagano podigla i otkrila prizor kao iz ostave dobro snabdevene mesare. Stolovi od nerđajućeg čelika i belim čaršavima prekriveni bolnički kreveti bili su totalno natrpani. Publika je ječala od zavisti. Zatim su gledaoci počašćeni nemontiranim snimkom razorenog predgrađa koje je ličilo na ratnu zonu. Očajni spasioci puzali su po gomilama zapaljenog kamenja, izvlačeći žrtve, cele ili u delovima iz do neprepoznatljivosti izvitoperene olupine. „Ko bi zaboravio dvadeset treći maj prošle godine?“, rekao je spiker, veseo i okretan kao i uvek. „Let 901 sa aerodroma O’Hara? Srušio se samo minut nakon poletanja. Sintija, tvoj dobitak je, treća po veličini nacionalna avio-nesreća. Zahvaljujući Sigurnom dobitku, samo za tebe, pravo iz hladnjače mrtvačnice u okrugu Kuk, ono što je ostalo od leta 901.


48 / Treći Trg / Broj 17

Sve što je ostalo od Sintijine profesionalne staloženosti nestalo je u tom trenutku. Šepajući, doteturala se do vrata br. 2, bacila se na najbliži sto i raskomadala telo na njemu. Dve kamere su zumirale njeno oduševljenje ... slatki ukus pobede. Sledeći takmičar je bila „doterana“ gospođa u dronjavoj haljini sa kaišem i perlama oko vrata. Ispod prljave, bezobličen mase, koja je nakad bila negovana kosa, nazirale su se minđuše. Zvala se Džun, bila je domaćica iz Mejfilda u Ohaju. Ona je osvojila jednu od utešnih nagrada, postala je ponosni vlasnik butine i potkolenice bivšeg maratonca. Sledeći je bio građevinac iz Bruklina, Karl, koji je izašao na pozornicu uz zvuke „Born in the USA“. Leđa su mu bila široka kao vrata, a plava radna bluza se sva rastegla preko stomaka i grudi. „Vau, Karl, pazi šta radiš, važi?“, nasmejao se Monti. „Znaš, ovaj točak će nam trebati i za druge takmičare.“ Karl je promumlao nešto, zgrabio ručicu, a iz mase se prolomio duboki uzdah kada je zavrteo točak. Tada se, uz zvuk kao kada se raspukne velika, trula šargarepa, zombijeva ruka odvojila od tela. Skliznula je iz ramena kao veliki sivi crv, a šaka je i dalje čvrsto držala ručicu. Karl je zgranuto posmatrao kako se njegova ruka besomučno vrti, kao dete koje očajnički želi da se zadrži na vrtešci. Zapanjeno je gledao oko sebe. Tišina. Čulo se samo zveckanje markera. Upalila se crvena lampica i studijom se razlegao zvuk sirene. „Uh, to je to! Fatalna greška!“, uzviknuo je Monti. „Samopovređivanje povlači automatsku diskvalifikaciju!“ Iz sakoa je izvadio dugu 38-icu i uperio je u zombijevu glavu. „Šteta, Karl, dobro si ga zavrteo.“ Kada se začuo pucanj, publika je tužno zajecala, Karlov potiljak se pretvorio u sivokestenjastu smesu, a njegovo telo palo je na pod uz tup utarac. Nekoliko pomoćnih radnika se dovuklo na podijum da odnesu telo; kada je završio posao jedan od njih je polizao prste. Monti je vratio 38-icu u futrolu, široko se osmehnuo i slegao ramenima. U Sigurnom dobitku je uvek pravo vreme za osmeh. I ponovo je počela gegajuća parada nemrtvih u potrazi za nagradama. Šon, skitnica iz Kalifornije kome su krhotine daske sa surfing i dalje virile iz grudi, otišao je sa poklon-paketom u kome su bile glave direktora televizije koje Bernerd nije voleo. Milisent, koja je ubijena ubrzo nakon svog debi nastupa, osvojila je mišićavu ruku dizača tegova i nosila je oko vrata, kao krzno. I tako u krug... Do, konačno, poslednjeg takmičara. „Časovnik nas opominje da nam ističe vreme, ali, ubacimo još jednog takmičara, hoćemo li?“, reče Monti. „Ko je sad na redu?“ „Pa, Monti, on dolazi sa istočne obale, i njegova interesovanja su šutka i grafiti. Visok šest stopa, plave kose, zove se Feng!“ Na podijumu se pojavila neverovatno visoka osoba. Plava raščupana kosa ga je činila još višim. Ispod razvučene, crne mrežaste majice videle su se njegove rahitične, levkaste grudi išarane lancima. Gornja usna mu je bila odgrižena skoro do nosa, pa je izgedalo kao da reži. Feng je stao pored točka. „Feng, ovo je poslednji pokušaj večeras“, reče Monti. „Dobro ga zavrti.“ To je i uradio. Točak se vrteo čitavu večnost, usporivši tek sa klepetanjem markera. Konačno se zaustavio na velikom broju 3 i publikom se prolomio gromoglasan aplauz. „Vau, vau, vau, kakva sreća!“, zaurlao je Monti, a Feng se cerio najbolje što ume. „Još jedan veliki dobitnk! Šta imamo za njega?“ „One su mlade, spremne za udaju, pravo iz Holivuda! I sve su one tvoje, Feng! Ženski deo hit predstave prošlog proleća – Masakr na zabavi navijačica!“ Vrata broj 3 su se podigla, i video se kavez pun ambicioznih starleta u


49 / Treći Trg / Broj 17

identičnim crvenobelim uniformama. Kakva šteta da provedeš godine nadajući se i sanjajući o velikom proboju, o nastupu na vodećoj TV stanici u udarnim terminu ... i da to propustiš zbog bensedina. Bile su toliko urađene, da su ličile na plastično povrće. Osim ... Publika se pomamila od uzbuđenja. Neki su poustajali, mašući rukama kao klasje na vetru. Drugi su lupali nogama u ritmu. Budala je pustio novu muziku, teške gitare i prodoran vokal. Old Blue Eyes, ili možda Dead Kennedys? Osim... Feng je bio u sopstvenom ludilu, trzajući se u ritmu muzike, kao epileptičar kad ima napad. Glava mu se naježila kao buzdovan. Nekoliko prethodnih takmičara dolutalo je nazad na podijum, da bi bili tu kad krene odjavna špica. Sintija sa ostacima leta 901 po licu, Šon sa svojim paketićem glava, Milisent koja je nameštala svoju novu ruku. Feng se trzao i bacio na Sintiju; jedno uvo je preletelo preko podijuma, kao mali, naborani frizbi. A Monti je shvatio da ne može da skine pogled sa devojke sa kojom je pričao pre kviza. Čvrsto se držala za kavez, boreći se protiv bujice bensedina, dok su ostale starlete bile na katatoničnim gomilama. Zglobovi su joj se beleli naspram čeličnih šipki. Ona ne bi trebalo to da radi! Trebalo bi da je izvan toga! Izgledala je mršavo, tako krhko, i sigurno je prošlo mnogo vremena otkako joj je kosa oprana. Usne su joj drhtale, na bledom licu oči su joj izgledale ogromne. Oči koje su fiksirale, oči koje su optuživale. Oči koje su počele da preuređuju njegove unutrašnje prekidače. Isključio se osmeh, iscurilo je gorivo. „Pomozi mi, molim te“, rekla je. Pošto je nije mogao čuti od buke na podijumu, čitao je sa njenih usana. „Svako ima svoju cenu, koja je tvoja? Da li je ovo?“ I onda, u bednom pokušaju zavođenja, devojka je nespretno dohvatila jednu stranu svog džempera i strgla ga. Iskrzani nokti su ostavili crvene šare na njenoj koži. Stajala je tako, držeći šipku u jednoj, a džemper u drugoj ruci, odmeravajući njegovu cenu. Svako ima svoju cenu, koja je tvoja... U besmislenoj jednostavnosti svoje ponude nekako je uspela da mu pokaže istinu koja ga je, do sada, uvek zaobilazila: pohlepa je jedina stvar koju smrt ne može pobediti. Ljubav joj može podleći, i odanost, prijateljstvo i čast, moral i dostojanstvo, pa čak i humanost, ali ne i pohlepa, o, ne. Pohlepa je besmrtna, i uspeva i tamo gde ništa drugo ne može opstati. Prvi put posle toliko godina iskreno se osmehnuo. Posegao je ispod sakoa i napipao dršku 38-ice. To će bar biti milosrdan izlaz. A onda, možda jedan metak i za mene? Izvadio je pištolj, i pustio ruku da visi sa strane. Devojka je videla i razumela. Kao znak pristanka obukla je džemper. Njene staklaste oči su se zatvorile, a njeno lice se polako naginjalo prema nevidljivom nebu. Kao da je govorila, neka bude brzo. A onda, metak za mene? Ne, to ne mogu da uradim. Bože, pomozi mi, ja ipak još želim da budem na sceni. Da bude brzo? U redu, toliko je mogao da uradi. Ali, pištolj mu je istrgnut iz ruke, još pre nego što ga je podigao. Monti nije primetio da mu se Bred prišunjao i da gleda pravo u njegovu pokvarenu facu. Bernerd je bio pametniji nego što se činilo, i Monti je to znao, ali, očigledno je bio i snažniji i brži. Monti nije uspeo ni da se pomeri kada je Bernerd uperio cev pištolja u njegov donji deo bedara i povukao obarač.


50 / Treći Trg / Broj 17

Uz prasak baruta učinilo mu se kao da je pogođen betonskim blokom. Monti je osetio da mu se noga izmakla, kada je shvatio da leži na podu i guta prašinu. Kada se začuo pucanj, sve je stalo ... spiker je prekinuo odjavu, Feng je prestao da se lomata po podijumu, Milisent je prestala da se doteruje. Čak je i Budala ugasio muziku. Stalo je sve, osim odjavne špice na monitorima. Još jednom, Monti je bio u centru pažnje, more očiju je piljilo u njega. Oslonio se na lakat, gunđajući, dok mu je hladan znoj curio sa čela. Odjednom mu više nije bilo vruće pod reflektorima. Zagledao se u Bernerdove nemirne oči. „Ovo bi se svakako desilo, pre ili kasnije“, rekao je Bernerd. Polako je okrenuo svoju razbijenu glavu ka vratima broj 3. „Ona nije bitna.“ Monti je razjapio usta. Osetio je da su mu oči tupe, a mozak prazan, kao i svima oko njega. „Pa, zašto onda?“, bilo je sve što je uspeo da kaže. „Gledanost“, reče Bernerd. „Vreme je za promene. Pada ti gledanost.“ I, dok je Monti razmišljao o nezamislivom, Bernerd se jednostavno okrenuo i otišao. Odjavna špica se i dalje vrtela, a i ostali su se pokrenuli, približavajući se poput kamera. Navirali su na podijum iz gledališta ... jedan po jedan, u parovima, čitave porodice, obrušavajući se na njega razrogračenih, gladnih očiju. Gledanost mi pada? Moja? PADA? Jačina tog saznanja kao da mu je na pola pocepala mozak. Osetio je da mu rana na butini pulsira, i video da su kamere uperene na njega. Sada su oči celog sveta uperene na mene! Pomislio je. Ali uperili su i ruke... a boga mi, i zube. Ovo je šou u kome publika zaista učestvuje. Prevela s engleskog Irena Buzić


Dmitrij Vladimirovič Kuzmin rođen je 1968. godine u Moskvi. Diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu. Od 1993. godine glavni je urednik izdavačke kuće ARGO-RISK, koja je izdala preko 200 naslova. Pokretač je književnog kluba Avtornik, koji deluje od 1996. godine. Od 1997. godine osnivač i kurator pionirskog projekta savremene ruske knjževnosti u elektronskom obliku Vavilon i veoma agilan i uspešan kulturni menadžer. Godine 2002. dobitnik je nagrade Andrej Beli za svoj doprinos književnosti. Piše poeziju i kritiku, te prevodi sa engleskog, francuskog i beloruskog jezika. Sastavljač je Antologije monostiha i antologije ruske zagranične poezije Oslobođeni Ulis (2004). www.vavilon.ru info@vavilon.ru

RUSKA POEZIJA POČETKOM 21. VEKA Ovaj sažeti prikaz savremene ruske poezije nastao je zahvaljujući moskovskom dopisniku španskih novina El Pais, Rodrigu Fernandesu, koji mi je sredinom 2005. godine poslao pismo sledeće sadržine: „Upravo pripremam veliki blok o ruskoj književnosti, i preostaje mi da napišem kratak članak o ruskoj poeziji. U vezi s tim obraćam Vam se za pomoć i molim Vas da mi odgovorite na sledeća pitanja: Kakva strujanja postoje danas u ruskoj poeziji? Imenujte, molim Vas, desetak (do dvadeset) najznačajnijih savremenih pesnika i okarakterišite u dve-tri rečenice njihovo stvaralaštvo. Podrazumeva se da ću se u svom radu pozvati na Vas“. Nakon prvog čuđenja pomislio sam kako, i pored izvesne ekstravagantnosti postavljenog pitanja, u njemu ima mnogo istine: slika savremene ruske poezije je toliko šarolika, da zahteva uočavanje i nekakvog opšteg plana. Razume se, u situaciji kada sistematična istorija ruske poezije poslednjih sto godina još nije napisana, sistematičan opis poetske današnjice deluje kao prava avantura. Gledano iz ugla empirije ne podleže sumnji da je (bez obzira na niz jarkih pesničkih individualnosti Puškinove epohe, od Baratinskog i ranog Tjutčeva do Katenjina i Poležajeva, ili na značajne nesuglasice između pesnika akademske i njekrasovske škole 1870–1880-ih godina) ruska poezija 19. veka činila jedinstveno, monolitno stablo koje, nastupanjem epohe modernizma, biva podvrgnuto intenzivnom granjanju: početkom 20. veka ponuda individualnih i grupnih estetičkih orijentira očigledno raste. Taj proces, koji je u izvesnoj meri bio analogan dešavanjima u svim ondašnjim zapadnjačkim tradicijama, bio je u Rusiji veštački prekinut staljinističkim totalitarizmom. Sredinom 50-ih on se obnavlja novom snagom – istina pretežno u neoficijelnoj književnosti, pošto su zvanične sovjetske književne institucije nastavile da slede princip proseka, presecajući svaki pokušaj napuštanja konceptualno nejasnog,

51 / Treći Trg / Broj 17

ESEJ


52 / Treći Trg / Broj 17

ali empirijski utemeljenog i prilično uskog dijapazona prijemčivosti. Sfera neoficijelne književnosti, obrazovana na principu kružoka, bila je takoreći osuđena na estetički i svetonazorni pluralizam. Uzmemo li u obzir da su se – u uslovima cenzorskih ograničenja u distribuciji tekstova i informacija o njima – kružoci zasnivali delom na ideološkim i stilskim ukusima učesnika, a delom na životnim okolnostima koje su objedinjavale autore različitih poetika (recimo moskovska „grupa Čertkova“ i lenjingradska „filološka škola“), nije čudo što je krajem 80-ih godina, kada je nestalo zabrana cenzure i kada su se samizdatska dela pojavila u otvorenoj štampi, stablo ruske poezije pokazalo svoju izvanredno gustu i isprepletenu krošnju. Analiza ili tek preliminarni opis ove krošnje imali su nekolike smetnje. Kao prvo, kako je to ukazivao kritičar i teoretičar književnosti Ilja Kukuljin, koji je (zajedno sa Mihailom Ajzenbergom i Vladislavom Kulakovom) doprineo osmišljavanju niza značajnih fragmenata savremene poetske stvarnosti, sovjetska kritika i književna teorija, nastala na uskom segmentu dozvoljenih pesničkih praksi u prostoru zvanične književnosti, ne poseduju refleksivni instrument pogodan za kvalitet drugačijeg materijala. I teorija i kritika sa sovjetskim predznakom bezuspešno nastoje da uguraju najrazličitije pojave u Prokrustovu postelju lažnoklasicističke (poimanje sovjetske kulture kao restauracije klasicizma široko je rasprostranjeno u savremenoj estetičkoj misli) normativne poetike. U isto vreme, u prostoru neoficijelne književnosti, zbog niza razloga, nije se formirao odgovarajući kritičarski esnaf. Kao drugo, u normalnoj književnoj situaciji bitnu ispomoć pri opisu poetičkih dijapazona i odnosa pružaju istorija i sociologija književnosti – pre svega opis delovanja aktivnih književnih institucija, čije deklaracije, a potom i realno delovanje na neki način odgovaraju realijama književnog procesa: svaka iole značajna književna struja ima svoje institucije – izdavačke kuće, časopise, festivale, nagrade i dr., a svaka književna institucija sa svoje strane afirmiše neku estetičku tendenciju (povrh takve diferencijacije prave se pokušaji mapiranja jedinstvenog prostora: antologije različitih poetskih pravaca i dr.). Od te šeme kardinalno se razlikuje stuktura nezvaničnog književnog prostora 50–80-ih godina, baš kao i sovjetski književni sistem, u kome (skoro) nikome nije bilo dozvoljeno da ima sopstvenu umetničku individualnost. Potom se situacija samo zaoštrila. Osnovne postsovjetske književne institucije – pre svega „debeli časopisi“ – kao ni pre nemaju neku određenu estetičku poziciju, te neodređeno proširuju krug svojih autora, koji neposredno ili posredno baštine sovjetsku uprosečenu poetiku, pesnicima neoficijelne provenijencije (sastav autora ovih izdanja često je jedan te isti). Izdavački, premijalni, festivalski projekti u oblasti poezije, koji nastaju u postsovjetsko vreme i na ovaj ili onaj način nasleđuju neoficijelne tradicije, takođe izbegavaju estetičku određenost, smatrajući svojim zadatkom posvemašno suprotstavljanje „debelim časopisima“ (kao što su to ranije činili pesnici samizdata). Kao rezultat, u savremenoj ruskoj poeziji imamo, naravno, autore sa srodnom poetikom, ali ove grupe po pravilu nisu čvrste, nemaju nikakav manifest, a čak su i sami pesnici često slepi za svoje međusobne sličnosti. Sve to veoma otežava zadatak istraživača. Postoje dva značajna pokušaja klasifikacije najnovijih ruskih autora koji (u različitoj meri) apeluju na istorijski nastale grupe i institucije, uz apriorno uvođenje određenih estetskih dihotomija: četvorodelna šema Vladislava Ljona i manje kruta a razgranatija klasifikacija Mihaila Epštejna. Uza svu njihovu privlačnost, profesionalna zajednica nije u celini prihvatila ni krupne klase Ljona, ni male grupacije Epštejna, pošto one ne uzimaju u obzir amorfnost, neodređenost samog materijala. Uza sve to, ni Ljon ni Epštejn nisu radili sa materijalom poslednjih 15 godina. Pomenimo još i pregled „Dvadeset godina nove ruske poezije“, koji je pod pseudonimom Aleksandar Kalomirov objavio 1979. godine Viktor Krivuljin.


Izlazi bravar u baštu zimsku Gleda: a bašta već je prolećna Eto kao i on što jeste – Bio je đak, a sada – bravar

A onda sve redom – do smrti A pre toga – staračko doba A pre toga, a pre toga A pre toga – što sad je, bravar.

Dmitrij Aleksandrovič Prigov

Egzistencijalna problematika suočena je u ovoj pesmi sa vulgarnim sociologizmom, koji svakog čoveka određuje pre svega po njegovoj socijalnoj pripadnosti i vrsti zanimanja – dakako, 70-ih, kada je Prigov počinjao svoju stvaralačku aktivnost, ovaj princip je delovao sasvim zastarelo. Vremenom je, ipak, postalo

53 / Treći Trg / Broj 17

Mnoge njegove postavke do danas su sačuvale istorijsku i metodološku vrednost. Za razliku od mojih starijih kolega, ja sam pokušao da se ograničim na empirijski opis stanja stvari, minimalizujući sopstvenu konceptualizaciju. U centar moje pažnje ne dospevaju najsamosvojniji autori kao ni najautoritarnije institucije, već osnovni problemi i tendencije savremene ruske poezije. Kao posledica takvog pristupa, niz odličnih autora je samo pomenut, a za neke se uopšte nije našlo mesta. To nije slučajno. Smatrajući poeziju saznajnom delatnošću i proizvodnjom novih smislova, smatram mogućim da se, sa tačnošću i bez oklevanja, odredi imamo li u opusu datog autora prirast smisla; operativno pak merenje tog prirasta čini mi se da nije moguće, pošto se radi o veličinama koje nisu apsolutne već relativne, i ispoljavaju se tokom vremena zahvaljujući manje ili više širokom i dubokom uticaju autorskih otkrića na potonji razvoj književnosti i kulture. Broj autora koji na ovaj ili onaj način daju pozitivan doprinos ruskoj poeziji danas, po mom mišljenju, mnogostuko premašuje cifru koju mi je zadao Rodrigo Fernandez. Spisak moskovskih pesnika, sastavljen pod supervizijom Jevgenija Bunimoviča uoči dodele književne nagrade „Moskovski račun“, iznosi oko 250 autora. U sastav antologije Stihovi u Peterburgu. 21. vek, koju su sačinili Ljudmila Zubova i Vjačeslav Kuricin, ušlo je 70 autora. U antologije Neprestonička književnost: Poezija i proza regiona Rusije i Oslobođeni Ulis: Savremena ruska poezija izvan granica Rusije svrstao sam oko 150 (sa upadljivom prevagom pesnika nad prozaistima), odnosno 250 imena. Sve u svemu, radi se o 600–700 pesnika koji imaju svoje mesto na književnoj karti savremene Rusije, ali taj broj tačaka je načelno prevelik za iscrtavanje kontura ove karte. Moj koncizni pregled je, dakle, bio korišćen u članku Rodriga Fernandesa. Isti tekst sam pročitao u svojstvu predavanja na više filoloških fakulteta, da bi finalni tekst bio obogaćen mnogim dopunama i citatima. U isto vreme ni sama ruska poezija nije mirovala: na književnu scenu su dospela nova imena, nova izdanja... Mada se slika u celini nije promenila, u nizu slučajeva promenio se odnos među detaljima. Nakon godinu i po dana rada nad tekstom, fiksirao sam ga, s obzirom na stanje, početkom 2007. godine. U prvoj polovini 90-ih godina u ruskoj poeziji najuočljivije su tendencije konceptualista i metarealista /metametaforisti/. U centru pažnje prvih nalazio se problem totalne neslobode ljudskog iskaza, njegova neizbežna neoriginalnost, neautentičnost, predodređenost od strane postojećih diskurzivnih praksi. U ondašnjoj kulturnoj situaciji vladao je utisak da je umetnički iskaz konceptualista usmeren pre svega protiv sovjetskog diskursa:


54 / Treći Trg / Broj 17

očigledno da u ovom i sličnim tekstovima, Prigov i drugi konceptualisti podvrgavaju reviziji i diskreditovanju svaki diskurs, a ne samo onaj očito inferioran: baš kao što je smešno i glupo biti bravar (pretežno bravar, po osnovnoj definiciji i samodefiniciji) pred licem univerzalija ljudskog bitka – tako je apsurdna i neumesna i sama egzistencijalna problematika, pitanja proticanja vremena, pitanja života i smrti primenjena na čoveka, redukovanog do svoje socijalne uloge i profesionalne pripadnosti. Sociokulturna kritika koju je plasirao konceptualizam bila je veoma snažna i uticajna, ali se do kraja 90-ih iscrpla. Od pet centralnih figura ovog pravca, dvojica (Andrej Manastirski, rođ. 1949, i Lav Rubinštejn, rođ. 1947) sasvim su napustili poeziju (prvi se posvetio radikalnim umetničkim praksama, akcionizmu, a drugi – esejistici; druga dvojica (Timur Kibirov, rođ. 1955, i Mihail Suhotin, rođ. 1957) oštro menjaju poetičke orijentire i okreću se veoma ličnoj lirici; samo je Dmitrij Aleksandrovič Prigov (1940–2007), nastavio da stvara u okvirima konceptualističke paradigme, sve više usmeren na kritiku reči i iskaza kao takvih, nezavisno od njihove sociokulturne i diskurzivne pripadnosti. Nove pristalice konceptualizam nije stekao, mada su neki tekstovi i ciklusi autora kao što je Miroslav Nemirov, rođ. 1965, ili Valerij Nugatov, rođ. 1972, povezani sa konceptualističkom problematikom. Hronološki i logični prethodnik konceptualizma bio je ruski konkretizam, koji se takođe usredsredio na problem govora, ali je u njemu video izvorište smisla i estetskog doživljaja, koje pesnik treba da uoči i ozvuči:

govor sam po sebi

drugim rečima

govor šta mu je drago

Tako je formulisao svoje shvatanje uloge poezije patrijarh ove škole Vsevolod Njekrasov, rođ. 1934, pola veka aktivan u poeziji. Za samog Njekrasova osnovni resurs samorodne poetičnosti je pre svega unutrašnji govor:

Grančice Šta ti je Šta te je spopalo grančice

Ah Vodica

Ovo je unutrašnji monolog čoveka koji posmatra granu zasađenu u zemlju ili stavljenu u vodu, i u potpunosti je prožet spontanim paronimičkim i aliteracijskim vezama. Njekrasov piše i danas, kao i nekoliko njegovih sledbenika: Ivan Ahmetjev, rođ. 1950, Mihail Nilin, rođ. 1954, Boris Kočejšvili, rođ. 1940. – koji stavljaju akcenat na druge govorne slojeve: kod Nilina, koji se često nadovezuje na found poetry, postoji jedna karakteristična pesma: [SUZE] Juliji Bederovoj

„Filharmonijsko lice koncertne sezone


Stvar je u tome da od samog početka i – obrati pažnju – preda mnom u tebi traje tako opak čin, jedini, možda, veliki, i taj čin – meni je nedostupan.

A mene, šta me se tiče, šta se tiče mene, mene šta se tiče me?

Dmitrij Vodenikov

Ovo je fragment dosta dugačke pesme, tokom koje se pojačava dijalektička protivurečnost minimizacije izražajnih sredstava i rasta emocionalne napregnutosti. Drugi načelni postupak postkonceptualista su tzv. „zone neprozračnog smisla“: 10.00 – telefonirati u miliciju povodom pasoša. 14.00 – svratiti kod Olrickog u RGGU. 16.00 – sudar s Natalijom. 18.00 – sudar s Kukuljinom. 18.15 – sudar s Oščepkovom. 18.30 – Esej-klub, mogu doći do sedam, ionako neće ranije početi. Danila Davidov Ovaj fragment iz beležnice, inkorporisan u veliki pesnički ciklus, demonstrira načelnu neodgonetljivost doživljavanja lirskog „ja“ za posmatrača, tj. čitaoca. Jasno je da iza svakog imenovanog događaja u životu subjekta postoji neki doživljaj, ali mi ne možemo znati kakav, lirski iskaz ne može da prenese osećanje, već samo da ga signališe. Dostignuća pesnika postkonceptualista – Vodenikova, Medvedeva, Danile Davidova (rođ. 1977), Dmitrija Sokolova (rođ. 1975) bila su značajna, ali kratkotrajna: neki autori su zaćutali, drugi su počeli da pišu drugačije. Umetnička problematika postkonceptualizma kao i njegovi metodi prešli su (to se desilo i sa konkretizmom i konceptualizmom) iz poseda jedne grupe autora u elemenat

55 / Treći Trg / Broj 17

rasplinuto“. Ova pesma predstavlja rečenicu iz prikaza muzičkog kritičara J. Bederove, premeštenu u poetski kontekst (uvođenje stihova i naslova u uglastim zagradama, kao nekog dometka publikatora naučne literature), zahvaljujući čemu se otkriva njen lirski potencijal. Na prelazu vekova (poslednja decenija 20. i prva decenija 21) nekoliko mladih pesnika, nastavljača konkretista i konceptualista, promoviše veoma uticajnu struju poznatu kao postkonceptualizam. Oružje konceptualizma sada se okreće na drugu stranu, njegovi metodi se koriste pri konstrukciji lirskog iskaza: osnovno pitanje postkonceptualizma jeste „kako ostvariti autentičan lirski iskaz nakon konceptualizma koji je pokazao da je takav iskaz nemoguć?“ Prigovljevu kritiku diskursa postkonceptualisti su pokušali da prevladaju na nekoliko načina. U nekim tekstovima Dmitrija Vodenikova, rođ. 1968, i Kirila Medvedeva rođ. 1975, ključ autentičnosti lirskog iskaza nalazio se u bledunjavom, nemarkiranom jeziku i odgovarajućem slikovnom nizu, pošto samo ono što je ničije može i da se prisvoji:


56 / Treći Trg / Broj 17

kulturnog miljea različitih pesnika i poetika. Suprotni tabor ruske poezije kraja 80-ih i početka 90-ih godina čine metarealisti – pesnici za koje je osnova pesničkog pogleda na svet – stvar, predmet iz okolnog sveta, metafizički sadržaj te stvari, metafizički zasićen dijalog između tih stvari u koji se čovek mora ravnopravno uključiti. Krug autora koji teže metarealizmu nije bio stalan, bez obzira na napore Konstantina Kedrova (rođ. 1945) da se metarealistička tendencija oformi u književnu grupu. Najpoznatiji pesnici ovog kruga su Aleksandar Jeremenko (rođ. 1950), Ivan Ždanov (rođ. 1948) i Aleksej Parščikov (rođ. 1954); radi potpune slike treba uzeti u obzir i stvaralaštvo peterburških autora Arkadija Dragomoščenka (rođ. 1946) i Mihaila Jerjomina (rođ. 1937), kao i Moskovljanina Vladimira Aristova (rođ. 1950), koji se u okviru same po sebi složene metarealističke poetike ističu složenim rukopisom. U osnovi poetike metarealizma jeste složena metafora – često mnogostepena, s mogućim izostavljanjem srednjih beočuga poređenja (Mihail Epštejn je predložio da se ona smatra novim tropom – metabolom). Često je to pesnike-metarealiste navodilo na veoma hermetične tvorevine: Drvenarija prozora – zurenje u zastakljene vode Iz kojih pomaljaju se Tri veka plutajući kening Začudo – prokletstva, potopi, opsade i bune – Osovljen, a mutan – No, slava im, udostojiše nas evo: danas, kao nekad U dva kljuna – Krvavu džigericu kljuje. Mihail Jerjomin Nije odmah jasno da je ova nevelika pesma posvećena 300-godišnjici Peterburga, koju grad dočekuje sa obnovljenom imperijalnom simbolikom – dvoglavim orlom. Pesnička genealogija metarealista je različita. Prozodijsku i leksičku osnovu stihova Ivana Ždanova čine otkrića Osipa Mandeljštama, prelomljena kroz harmonično i očuđujuće posredništvo Arsenija Tarkovskog:

Kao spoljašnu dušu nosimo kocku u sebi – nije dom i nije zatvor, mada liče na nju, kao usahli vertograd u bezazlenoj hvali ahilovom petom ili isto njegovim štitom.

Arkadije Dragomoščenko pak pripada autorima za koje je strana jezička tradicija važnija od sopstvene: njegova poezija se nalazi u živom dijalogu sa američkom language school:

vreme drugog, poput biljnih zraka; raštrkani po predelu soli, i slepa je nafta za prste, i ne preostaje drugo, do fajumska nit u padu; sna zaočnoga, u kojem trepavica krnjetka uzgaja kristal podudarnog, kada se reč škriljčanog ostatka lišava odslojavanjem brušene patine.

Među metarealistima izdvaja se opus Jeremenka, koji često ironijskom završnicom neutrališe metarealistički patos:


U grmu rastvoren slavuj. Nad njim vrti se zvezda. U mulju stisnuta voda poput elektrotransformatora.

Leti luna nad glavom, na placu svetli reflektor i ograničava sektor, odakle šutnut je korner.

57 / Treći Trg / Broj 17

Oko 2000. godine Aleksandar Jeremenko i Ivan Ždanov praktično su zaćutali, a i Aleksej Parščikov retko nastupa sa novim stihovima. Istina, Jerjomin, Dragomoščenko i Aristov nastavljaju sa plodotvornim radom, ali nisu više u centru pažnje kritike i publike: metarealistička poezija je suviše složena za čitaoca i, što je važnije, odveć posredno usmerena za aktuelni trenutak. Istina, almanah Komentari, koji izdaje od 1992. godine prozaik Aleksandar Davidov, obezbeđuje toj pesničkoj struji nove pesničke snage. Postoje i novi pokušaji da se objedine pesnici metarealističkog pravca i prozni pisci koji slede široko shvaćen magijski realizam; pomenimo godišnjak Govorne figure, pod uredništvom Sergeja Solovjova (rođ. 1959) i seriju Novi Guliver, iniciranu od strane Vadima Mesjaca (rođ. 1964). Ipak, među pesnicima deklarativno metarealističkog usmerenja praktično nema omladine: najznačajnija figura koja se priključila ovom dobro poznatom krugu jeste Andrej Tavrov (rođ. 1948); mlađe pokolenje ima druge orijentire. Na periferiji metarealističke tendencije razvijaju se opusi Galine Jermošine (rođ. 1962) i Aleksandra Ulanova (rođ. 1965), koje, za razliku od demonstrativno urbane poezije svih (sa izuzetkom Ždanova) metarealista, karakteriše okretanje sferi arhetipske slikovnosti:

I, zovući miša, bokvica čeka ivica lista zakačila ivicu nezaleđenog mesta da bi se videlo klatno dvaput godišnje, vrtlog je napunjen težinom krljušti.

Galina Jermošina

Posebno je zanimljiv sistematičan rad Jermošine i Ulanova sa malim proznim formama: pesme u prozi su ravnopravne sa poezijom, i smenjuju se u njihovim knjigama – što je uobičajena praksa zapadnih autora druge polovine 20. veka, koje Ulanov i Jermošina prevode s engleskog. Tokom 90-ih godina među polovima konceptualizma i metarealizma postojao je i postakmeistički mejnstrim. Nastavljajući tradicije ruskog akmeizma Ahmatove i Mandeljštama (sa velikim diapazonom mogućnosti) pesnici ovog pravca su zastupali stav o lirici kao psihološkom i filozofskom istraživanju o čoveku, o njegovom mestu u svetu i kulturi – pridržavajući se klasične ruske prozodije, u granicama rimovanog silabo-tonskog stiha. Navedimo dve osnovne grupe ovog pravca: „Moskovsko vreme“ (Bahit Kenžejev, rođ. 1950, Sergej Gandlevski, rođ. 1952, Aleksej Cvetkov, rođ. 1949, koji je zaćutao 80-ih) i, s druge strane, više generacija i rukavaca veoma uslovne „lenjingradske škole“ (Josif Brodski, 1940– 1996, Jevgenij Rejn, rođ. 1935, Aleksandar Kušner, rođ. 1936, Viktor Krivuljin, 1944–2001, Jelena Švarc, rođ. 1948, Oleg Jurjev, rođ. 1959, Valerij Šubinski, rođ. 1965, Vsevolod Zeljčenko, rođ. 1972. i drugi). Upravo je ovaj tip poezije zauzeo stranice „debelih časopisa“ – istina, ne uvek u svojoj najboljoj verziji. Danas


58 / Treći Trg / Broj 17

svi ti autori (osim pokojnih Brodskog i Krivuljina) nastavljaju da budu srčika književnog procesa, mada stvaralaštvo nekih starijih majstora odavno stagnira. Kenžejev nastavlja da piše mnogo i uspešno, Jurjev je izdao svoja impozantna izabrana dela. Nakon 17-ogodišnje pauze oglasio se i Cvetkov – u njegovom sadašnjem opusu zastupljena je kako psihološka lirika, zasnovana na stoičkoj filozofiji (po svoj prilici u redakciji egzistencijalizma):

evo uzrasta kada cepteći pojmiš okrutnim škrgutom primera da pošto lepota nikom ne duguje spasavaju nepravda i vera

– tako i mnogostepene, ironijski osložnjene metaforične kostrukcije u Jeremenkovoj interpretaciji metarealizma:

komandiru metronoma i interni tokaru tuge čiju je marusju moskva pola puta u metrou biskala glavu gore ako si pravilno mrdao vijugama mozga celivan si u čelo, ali prvo osmudi dlačice laćaj se posla, perce, a s petrom se pobratimljuj

Ipak, većina novih autora koji pišu poslednjih 10–15 godina u postakmeističkom stilu, odaju utisak brižljivih, ponekad veoma talentovanih – ali ipak epigona: njihove pesme ne zaostaju po majstorstvu iza svojih uzora, ali u njima nema novih iskaza niti autorske intividulanosti. Čini se da je ta, najbolje obrađena parcela ruskog pesničkog polja, definitivno izgubila svoju plodorodnost, mada nedavne knjige Marije Stepanove, rođ. 1972, i Arsenija Rovinskog, rođ. 1968, ulivaju i izvesnu nadu: oba autora su dosegnula stvaralačku zrelost i pokazala se kao pravi nastavljači Viktora Krivuljina. Glavna Krivuljinova tema, tokom mnogih godina, sve do poslednje godine života, bila je tema mesta prosečnog čoveka u istoriji, tema direktnog ulaska današnjice u istoriju. Evo primera:

ČIČA

kaučukovog creva svedržitelj demijurg česme zarđane iz žbunja vešto skriveni služitelj diriguje hirovima fontane

osamdesetak leta krnjetak zrcala paradnog, poretka prethodnog – čiča iz seljaka saradnik pada i uzleta

stubova vodenih ... imperijalne visine... počinjao je lomeći dvorsku staklariju bio je potrčko Dibenku, na Turksibi se probio u šefa kancelarije

za melioraciju – otkuda je grunuo kao prosti kanalarmejac pod Medvedogorsk, ali se potajno


vinuo put neba – da uči od Nemca

odvodnjavanje i navodnjavanje

Aluzije na konkretne događaje iz istorije SSSR obrazuju realistički sloj teksta, dok se na motivu vode, njenog cikličnog nadolaženja i povlačenja, po volji neke skrivene demijurške snage – gradi metaforički plan. Krivuljin nam nudi viđenje istorije kao nečeg nepokretnog, statuarnog, što se iznova ponavlja (nasuprot asocijativne povezanosti vode sa kretanjem). Sva je prilika da Krivuljin nije slučajno za većinu svojih pesama odabrao posebnu grafiku – ravnanje stihova ne prema levoj ivici već prema centru; ono što se dobija nije silueta leptira, već mermerne urne (simetrija je atribut neživog, živo je uvek asimetrično). Marija Stepanova u svojoj najnovijoj knjizi Fiziologija i mala istorija (2005), koja je dobila prestižnu rusku nagradu „Andrej Beli“, razvija Krivuljinovu paralelu živog tela i statue ili kamena (doduše, ta paralela je privlačila još Josifa Brodskog). Stepanova kombinuje problematiku istoričnosti svakodnevice sa refleksijom o sopstvenoj telesnosti i seksualnosti, uspostavljajući metaforičan odnos između kulturno-istorijskog i seksualnog i vice versa. Pesma „Balustrada u Bikovu“ izražava poriv samoidentifikacije lirskog „ja“ sa detaljem vrtne arhitekture (na pozadini oskudnosti i ubogosti okolne prirode: u konfliktu između prirode i kulture Stepanova je otvoreno na strani druge). U pesmi „Vazduh – vazduh“ predstavljena je obrnuta identifikacija: dva srušena moskovska spomenika vode ljubavno-erotski dijalog. Nasuprot negativne istoriozofije Krivuljina (istorijsko vreme je neprijatelj ličnog vremena čoveka), Stepanova ističe lični doprinos čoveka u istorijskom procesu, u svojstvu jedinog načina da sačuva samosvojnost. Arsenije Rovinski pak intenzivira negativizam Krivuljina, predstavljajući istoriju kao svojevrsnu apsurdističku dramu, koja zahteva očuđujući pogled. U tom smislu je karakterističan njegov ciklus „Napevi Reze Sholija“ (grčki termin je pretvoren u gruzinsko prezime), u kojem travestirana, minijaturna Gruzija zamenjuje podrazumevanu Rusiju. Stalni motivi Rovinskog su motiv opservacije istorije iz neke neodređene daljine, motiv prostornog i vremenskog pomeranja, te motiv problematičnog ličnog identiteta:

Čini se da znam zbog čega i čime će se ovo završiti. Vojnici će postati sopstveni komandiri, a mi – vojnici, koji žvaću dodatak jelu, sneg – beli prašak, i jedino će blato ostati da leži na ovim padinama.

U blesavim sandalama, sa boščom ispod miške, pokazati se jednom kao strelac hladnokrvnog daha, koji osmatra poznate visove na novi način. Tako stari tat poslednji put obilazi stan koji tek što je pokrao.

Specifičnost ove pesme je u tome, što u njoj izvorno „mi“ nije definisano, zahvaljujući čemu tema čečenskog rata, kao i u poznim tekstovima Krivuljina, pored konkretno-istorijskog, dobija i egzistencijalnu dimenziju.

59 / Treći Trg / Broj 17


60 / Treći Trg / Broj 17

Na periferiji postakmeističkog mejnstrima deluje i ponešto konzervativnija poetika, koja se orijentiše na ruski stih 19. veka. Ona verovanto ne bi bila vredna pomena, da u okviru nje ne piše nekoliko odličnih pesnika starijeg pokolenja – pre svih Ina Lisnjanska, rođ. 1928, i Natalija Gorbanjevska, rođ. 1937. Njima uspeva da uliju novo vino u stare mehove. Originalnost i individualnost umetničkog iskaza Lisnjanske leži u tematskoj ravni (njena lirika je od početka 21. veka u celini posvećena srećnoj supružničkoj ljubavi u dubokoj starosti, na pragu smrti). Gorbanjevska pak u svojim najboljim pesmama demonstrira sirove poetske resurse kratkih lirsko-dramatskih formi, neposredno nastavljajući liniju Tjutčeva i Nikolaja Njekrasova. (Po mišljenju kritičara i teoretičara književnosti Danile Davidova, upravo u opusu Gorbanjevske imamo završnicu evolucije ruske oktave, u pravcu stroge forme, kao novog analoga sonetu). To Gorbanjevskoj uspeva pomoću izvanredne plastičnosti poetskog rečnika, koji obuhvata i arhaičnu i modernu leksiku, varvarizme i tzv. potencijalne reči (obrazovane prema postojećim modelima, ali nefiksirane od strane leksikografa), kao i putem bogatih intertekstualnih veza te suptilnih odstupanja unutar silabo-tonske metrike:

Šta se to desilo sa mnom u gradu P. u proleće kasno? Ne bančim, ne pijem, ne jedem, kao jurodivi u gradu M. Kao nakaza iz staklenke virim da ne idu ahajski tenkovi, nije li za otvaranje vatre vreme... Ne, drveni konj to je tek.

Treba reći da u ovoj oblasti pesničkog spektra već dugo nema novih imena vrednih pažnje. Sa druge strane, postoji relativno širok i prilično raznovrstan krug autora za koje postakmeistički kanon u ovoj ili onoj svojoj manifestaciji ne predstavlja oblast koja se može razvijati i dopunjavati, već punkt od koga se treba otisnuti ka drugim pesničkim svetovima. Među takvim autorima 90-ih najvažniji su Mihail Ajzenberg, rođ. 1948, i Jevgenij Saburov, rođ. 1946, koji na postakmeističku prozodiju kaleme dostignuća konkretizma – tako dobijamo stihovno apsorbovanje brižno sačuvanih fragmenata govora, intonacionih klišea ili gotovih konstrukcija:

Zar nisi povezan dubinski sa svakom niti jestestva, što trepti u nezasitoj jari – i zbog toga i jeste živa?

Razotkriva se neizbežnost u hitnji zavetnoj:

– Nežna temena kosti! – Mrkli mrače! – Sneško Beliću! – Vodena bolesti!

Mihail Ajzenberg

Posebno mesto u ovom krugu zauzimao je i zauzima Nikolaj Bajtov, rođ.


Vojnik visoki krokom nadmenim prođe po Tverskom. A bakalin niski prođe po Nikitskom krokom prostim.

Prođe po Neglinom s omehom nevinim među ostalima i opet vojnik sa kratkom zadrškom novine kupivši.

Prođoše po Basmanoj sa čudnom oprezom i u dvorišta se skriše krokom solidnim s osmehom pakosnim monah i predradnik.

Istoga trena u susret njemu naočit kućepazitelj sa brigom, skrivenom pod vanjštinom kolebljivom po Mitnoj prođe.

Namah na Ordinku izlazi u stisku sa mnom moja zver – i odmah zebnje i tajne veze svi znakovi i karike i senke, i strah, sva kamčenja i dogovori izgubiše smer....

Postaše zera.

Raspršiše se u prah.

Ovu pesmu valja citirati u celini, jer je u njoj bitan kumulativni efekat. Spisak prolaznika, sačinjen po zvučnom saglasju, podseća na analogne konstrukcije sa nabrajanjem i zvučnim poklapanjem u poeziji za decu – pre svega u pesmama Daniila Harmsa, ruskog pesnika 30-ih godina, člana oberiuta – najkasnije i najradikalnije pesničke grupacije ruske avangarde; taj kataloški princip nasledili

61 / Treći Trg / Broj 17

1951, koji balansira na granici totalne konceptualističke negacije, ali ne prelazi tu granicu – umnogome zbog prisustva osetnog interesa spram same pesničke materije, spram ritmičke, melodijske i foničke organizacije teksta (što na egzistencijalnom nivou, kako svaki formalni izbor ima obavezne sadržinske implikacije, govori o vrednosnoj stabilnosti, o nespremnosti na etički relativizam).


62 / Treći Trg / Broj 17

su konceptualisti (od ranih tekstova Manastirskog do poznih knjiga Prigova i nekih tekstova Nugatova). Konceptualistička katalogizacija naglašava načelnu naporednost svega sa svim, suspendujući razliku kao takvu. Ipak, u Bajtovljevom tekstu ovaj postupak poprima lirski rasplet – finalni deo teksta sadrži par rima (Ordwnku – v obnimku“) koji upućuje na „Božićnu romansu“ Josifa Brodskog, gde je isti postupak nabrajanja (inače svojstven Brodskom u 60-im godinama) korišćen u čisto lirske svrhe. U isto vreme gramatički sklop iskaza „Namah na Ordinku izlazi u stisku sa mnom moja zver“ fiksira svojevrsnu razdvojenost narativne instance: jedno „ja“ ide ulicom grleći voljenu, drugo „ja“ posmatra i opisuje tu situaciju sa strane – ta razdvojenost odgovara razdvojenosti autorove pozicije, koja uključuje i lirski i konceptualni (kulturno-kritički) sastavni elemenat. Kod mlađih generacija prilično je rasprostranjena radikalna revizija postakmeističkog kanona putem njegove hibridizacije sa nekom od konkurentskih tendencija. Recimo, i kod Marije Stepanove ceo niz poetičkih posebnosti (emfaza putem deformisanja reči i sintaktičkih konstrukcija) ima futuristički ili oberiutski koren – bez da remeti osnovnu umetničku problematiku njene poezije. Mnogo je radikalniji, na primer, Andrej Poljakov, rođ. 1968, koji sledi Mandeljštamovo shvatanje sveopšteg dijaloga čoveka s kulturom, kao način da se izdrži bezgranična egzistencijalna usamljenost, ukrštajući ipak Mandeljštamovu poetiku sa apsurdizmom oberiuta: Ja živim zlaćanu Jevropu – gradove u dimu Elizija, al viriti u guzicu Špengleru nikome ne savetujem ja. Zato: što mi smo ljudi starog kova, sa kamenjem u rodnoj nam jezičkoj muci, a kratko sećanje na čudo nije draže od vrapca u ruci. Mandeljštamova apologija kulture služi kao polazna tačka Sergeju Kruglovu, rođ. 1966, koji u prozodijskom smislu sledi evropsku poeziju sredine 20. veka, recimo T. S. Eliota. Kruglov je, ipak, daleko veći pesimista od Mandeljštama: on vidi prostor kulture kao prostor potpune proizvoljnosti, u kojem se sve može premetnuti u šta bilo (programska pesma Kruglova o Geteu, koji, ispostavlja se, nije napisao ni jedan jedini stih – kako tvrdi neimenovani sabesednik lirskog subjekta, na užas poslednjeg). Beg u kulturu za Kruglova je očajnički korak, diktiran okolnošću da se više nema kuda bežati.

Pesničko stvaralaštvo – to je crni mrak. slepa uličica, ćorsokak, hodnik, laz. zabačena kuća, napušteno selo, šumski čestar u oblačnoj noći, bunar u predgrađu, vreća na glavi (i udarac); orman s naftalinom (i baba roga, crna ruka, nevidljivo nešto, što te iz tame prati). Potčinjena su mu samo usamljena, bolesna deca, uplašena deca, defektna, slepa deca, deca sa oduzetim nogama, sa urođenom srčanom manom, deca koja mokre u krevet u snu, deca u čijoj sobi se odjednom ugasila lampa, deca odrasla bez majke, deca koju je osudilo detinjstvo, sunce, svet, vazduh, lišće, voda, badminton, vijanje,


Аз есмь строка, живу я, мерой остр. За семь морей ростка я вижу рост. Я в мире сирота. Я в Риме Ариост.

Bukvalni prevod: Ja jesam stih, i živim merom čvrst, Iza sedam mora klice vidim rast, U svetu sam siroče U Rimu Ariosto sam. Vizuelne materijalizacije istog motiva jedinstva suprotnosti jesu i tzv. „listovrtači“ Avalijanija. Ti vizuelni palindromi, napisani posebnim rukopisom (od jedne reči do jednog stiha) nakon rotiranja (najčešće za 180º) drugačije se čitaju, i često je to drugo čitanje suprotno prvom. Prva Avalijanijeva knjiga se zvala, po jednom od listovrtača Plamя v purge:

Shvatanje futurizma kao pokušaja da se smisao oslobodi iz okova jezičke norme dalo je u drugoj polovini 20. veka tako istaknute majstore kao što je Viktor Sosnora, rođ. 1936, Vladimir Kazakov (1938–1988), Henrih Sapgir (1928–1999), Genadij Ajgi (1934–2006). Ajgi je, zahvaljući širenju perspektiva ruskog futurizma i oslanjanjem na domete evropske avangarde (predstavljene francuskim nadrealistima i njihovim sledbenicima), kao i oslanjanjem na nasleđe Pola Selana i folklorno nasleđe, pre svega svog, čuvaškog, naroda – postao, pored Josifa Brodskog, najpopularniji i najpriznatiji ruski pesnik. Ekstatična, transformovana sintaksa, individualni pesnički vokabular (obogaćen srastanjem dve, tri ili više reči u osobite reči-rečenice – verovatno pod uticajem nemačkog jezika), personalni sistem ključnih likova koji

63 / Treći Trg / Broj 17

smejanje – na tamu. Deformacija postakmeističkog kanona dešava se u stvaralaštvu čitavog niza značajnih autora na sredokraći 20. i 21. veka: Igora Višnjeveckog, rođ. 1964, Nikolaja Zvjaginceva, rođ. 1967, Demjana Kudrjavceva, rođ. 1971. i dr. Posebno stoji ona linija ruske poezije za koju glavni događaj „srebrnog veka“, tj. prve četvrtine 20. veka nije bio akmeizam već futurizam. Ti autori, za koje se glavni doprinos futurizma sastojao u ideji sinteze umetnosti i u činu odricanja od logocentrizma, većinom su napustili oblast poezije kao oblika umetnosti i okrenuli se ka vizuelnoj poeziji, saund-poeziji, performansu. Na ivici je do poslednjeg dana balansirao Dmitrij Avaliani (1938–2003), učinivši punovrednim formama ruske poezije palindrom, anagram i neke druge eksperimentalne oblike pisma. Motivi alternacije i jedinstva suprotnosti dolaze do izražaja i u njegovom predmetno-tematskom repertoaru i u formalnim traganjima. Pesnička minijatura koju navodimo predstavlja varijaciju na temu klasičnog fragmenta jednog od osnivača ruske poezije, Gavrile Deržavina („Ja telom u prahu trunem,/Umom zapovedam gromu,/Ja sam car – ja sam rob – ja sam crv – ja sam bog“), i naglašava dijalektički uticaj suprotstavljenih načela unutar „ja“. To čini posvemašnim anagramiranjem – identičnim slovnim sastavom parnih stihova.


64 / Treći Trg / Broj 17

prožima skoro 50 godina Ajgijevog stvaralaštva, i počesto ima arhetipsku osnovu – čine Ajgija direktnim naslednikom centralne figure ruskog futurizma – Velimira Hlebnjikova:

To m o d r o „jeste“ kao miris-vatra biće umesto pojma „sve“:

i taći ćeš – plamsavo – namah niklim bodljikavo (kao u mozgu)

i rastućim – uvlačeći razum:

krajevima-kao-škrgama bezdana-poslednjeg-tebe! –

znajući ime nj e go v o poput boga nepogrešivo: to je – s v u d a s v e p r o l a z n o

Ipak, kao i u slučaju Brodskog, pokušaji neposrednog nastavljanja puta koje je trasirao Ajgi, dovodi, u većini slučajeva, do otvorenog epigonstva. Treba posebno istaći diskretni ali duboki dar Jurija Milorava, rođ. 1952, koji je sredstvima nadrealizma sažeo prostrana platna Ajgija u izuzetno hermetične minijature:

opet umesto larvi-ruža-žarkih svaki ali iskošen iz šest delova poput spuska i rezak u kupolu ustremljen plamen

Na tom putu intenziviranja koncentrovane slikovnosti stoji i poezija Natalije Azarove, rođ. 1956, koja je u oblasti estetske problematike načinila još jedan korak u pravcu zapadnjačkog modernističkog iskustva uz pojačanu eksploataciju futurističkih paronimijskih struktura: hrizantema harizma zatim hram za-njim tema: da li ću se osmeliti da pustim-korenje u hlor? neočišćen neosveštan u horu ne ponavljajući


Sada sve više JA toliko više da je posve

pusto plavo svitanje i januarsko sunce nekako kao crno

Spuštati (naizmence) mač ruke (zatim) koplja očiju

(jezik :

on – zaboraviti!)

U celini, ipak, budućnost postfuturističke struje u ruskoj poeziji dovedena je u pitanje – posebno posle napuštanja poezije sredinom 90-ih od strane tako jarkih debitanata-neofuturista kao što su: Aleksandar Surikov, rođ. 1970, Sergej Provorov, rođ. 1970. U isto vreme, kao i u slučaju linije konkretizam–konceptualizam–postkonceptualizam, iskustvo futurizma i postfuturizma duboko je prodrlo u rusku poeziju i odražava se u stvaralaštvu širokog kruga autora. S velikom dozom uslovnosti moguće je izdvojiti, u svojstvu posebnog pravca najnovije ruske poezije, i krug autora, za koje glavni poetički izvori leže izvan ruske nacionalne tradicije. To se odnosi u izvesnoj meri i na već navedene autore: na metarealistu Dragomoščenka, pa i na Aristova i Parščikova, koji su se, kako je već rečeno, oslanjali na američku language school; isto tako, za postkonceptualistu Medvedeva karakteristično je ugledanje na poeziju Čarlsa Bukovskog. Ruski analog objektivističke poezije (koja se pripisuje autorima kao što su Vilijam Karlos Vilijams ili Čarls Reznjikof), koja nastoji da fiksira sa maksimalnom tačnošću i verodostojnošću opaske i refleksije subjekta, počeli su da stvaraju još 1960-ih godina Sergej Kule (1936–1984), Mihail Fajnerman (1964–2003), Sergej Magid, rođ. 1947, i neki drugi pesnici. U centar pažnje – ne uvek dobronamerne – književne javnosti objektivistički orijentisana poezija dospeva tek poslednjih godina, zahvaljujući stvaralaštvu Stanislava Ljvovskog, rođ. 1972, Sergeja Timofejeva, rođ. 1970, Viktora Poleščuka, rođ. 1957 i drugih, prilično različitih pesnika. Tako, Ljvovski fiksira iskustvo stanovnika megalopolisa, čiji je svakodnevni život povezan sa novim tehnologijama, koje prodiru u samu dubinu ljudske duše i menjaju pogled na svet.

glen miler je jednom napisao

65 / Treći Trg / Broj 17

smrt? U svojstvu svojevrsnog nastavljača Ajgijeve linije možemo pomenuti i Sergeja Zavjalova, rođ. 1958, koji je ispoljio i temeljno interesovanje prema antičkoj prozodiji i pogledu na svet. Istorija i mitologija Mordvina – drugog povološkog naroda – vezuje se za starogrčku istoriju i mitologiju putem opšteg motiva izgubljenosti, iščeznuća čitavog nacionalnog univerzuma; modifikovana sintaksa funkcioniše kao znak raspada živog, harmoničnog govora, beline unutar stiha (poput lakuna u delimično sačuvanim antičkim književnim spomenicima) služe kao ikonički simbol gubitka. Može se reći da Zavjalov gradi obrnutu, mračnu stranu blistavog pesničkog lika Ajgija.


66 / Treći Trg / Broj 17

marš za armiju SAD da bi lakše ratovali poručnici vojničići

domovina im pravo u rovove na prvoj liniji pravu Koka-Kolu u pravim flašama

a sada ceo rat upload i download duplo škljocanje desnom rezom obarača host connected document done

a glen miler kako bi se radovao četrdeset i pete godine da se avion nije razbio da se samo neko tada dosetio iz menija EDIT da izabere komandu UNDO

ili da se bar prosto prijavio pred poletanje.

Poleščuk pak piše o učmalom životu daleke ruske provincije, gde se skoro ništa ne dešava, i zbog mučnog nedostatka događaja sve iole bitno biva spresovano u vremenu, stvarajući katastrofičan epos bez junaka:

Andrej se vratio iz Čečenije, na nozi zjapi i kljuje. Lekar je rekao, ako je metak zakačio kost – loše je. Valentina Ivanovna vozila sina u Novopokrovku kod nadrilekara, on je nešto promrmljao, i privio travu, i ratniku odlaknu, – ipak nije izbegao invalidnost. Andrej se ni sa kim ne druži, sedi u zamračenoj sobi i čita Kjerkegora. Kada je imao dve godine Valentina Ivanovna je sazidala kuću od opeka i iskopala garažu – koliko je to zemlje za jedan dan. Deda je bio dvometraš i jednom je pesnicom ubio konja – kozačka skupština lišila je magarca zemlje. A baka je pružila otpor nasrtljivom crvenoarmejcu, posle je jurcao sa njenim unakaženim telom po naselju, vičući pijanim glasom: „Ipak smo mi, Rusi, jači od vas, kozaka!“


SRCE

algama arterijskih sudova tamno crvena žaba malenim gutljajima ukusnu crnu vodu

prozračna baka koja u snu doziva ne žive već mrtve

posao koji žeže ruke tegliti šut vremena

bez ikakve nade

Posebno širok krug svetske poezije 20. veka stvaralački angažuje poezija, vizuelna poezija i poetska proza Andreja Sen-Senjkova, rođ. 1968, koji pasionirano neguje veze između ruske i svetske kulture. Za njega fragmentarnost kulturnog prostora predstavlja datost: njegova omiljena forma je ciklus minijatura, objedinjenih centralnim likom – svaka od minijatura promatra ovaj lik sa druge strane; dodatnu dimenziju pridaje epigraf koji čini obavezni deo teksta u ovom autorskom žanru koji je stvorio Sen-Senjkovski:

KLINOVI: POSTOJANJE ČOVEKA BURATINA

Nema druge realnosti, Osim u sebe povučenog čoveka.

klinovi – zabijeni iznad kretanja slepe kiše kapljice daljine klinovi – odgurani na periferiju bola gvozdeni sagovi istog tog bola klinovi – gudala

S. de Bovoar

67 / Treći Trg / Broj 17

Drugo, inojezično i inokulturno iskustvo, znatno ređe postaje izvorište za savremenu rusku poeziju. Polina Andrukovič, rođ. 1969, koja u svojim minijaturama nastoji da spoji iscepkanost, fragmentarnost utisaka i samoosećanja, otvoreno se oslanja na nove francuske autore, poput Andrea de Bušea. Mihail Gronas, rođ. 1970, teži metafizičkoj dubini i novom preosmišljavanju arhetipskih likova, neskriveno se nadovezujući na Eliota i Selana.


68 / Treći Trg / Broj 17

što postepeno nestaju u ravnoteži muzike praznih soba

Sve pomenute autore povezuje intenzivan odnos prema verlibru umesto rimovanog i metričkog stiha; taj odnos se sve do danas u Rusiji razume kao znak zapadnjačkih kulturnih orijentira. Od početka 90-ih godina u Rusiji se svake godine održava festival slobodnog stiha; to nije samo projekat pesnika i teoretičara stiha Jurija Orlickog, rođ. 1952, već i dokaz da autori koji pretežno pišu slobodnim stihom nastavljaju da se osećaju kao diskriminisana manjina. Suprotna tendencija, takođe veoma raznorodna, povezana je sa obraćanjem poezije čitalačkoj publici, pod uslovom da to obraćanje ne stupa u koliziju sa novatorskom ulogom poezije, i ne rezultira šablonski prepoznatljivim delima. Na prelazu 80-ih i 90-ih godina prilično velika grupa autora, okupljena oko moskovskog kluba „Poezija“, iznašla je odgovarajuće empirijsko rešenje: spoj socijalne kritike i ironijskog pogleda na stvari. Cela istorija ruske poezije 20. veka u izvesnoj meri je pripremila taj talas ironične poezije kraja 80-ih: značajna, mada i periferna, pojava „srebrnog veka“ bila je grupa pesnika oko časopisa Satirikon, sa Sašom Čornim i Petrom Potjomkinom na čelu; u poeziji od 30-ih do 50-ih godina isticala se figura Nikolaja Glazkova, koji je, sva je prilika, prvi nazvao rečju „samizdat“ mašinopisne zbornike koji su kružili među poznanicima. Socijalnoironična nota igrala je značajnu ulogu u poeziji Vladimira Uflanda (1937–2007) i Vladlena Gavriljčika, rođ. 1929; spoj socijalne kritike sa ironijom može se videti i u lirici „iz baraka“ Igora Holina (1920–1999). Ipak, u datim uslovima nije mogla da prevlada ni ironična ni socijalno-kritička tendencija – kako zbog apriorne nemogućnosti stvaranja jedinstvenog „velikog stila“ u pesničkom prostoru koji je bio strukturisan po principu kružoka, tako i zbog okolnosti da je većina ovih autora smatrala kritičko-ironijski odnos prema nekim aspektima stvarnosti samoočevidnom datošću, kako za sebe, tako i za pretpostavljenog čitaoca. Krajem 80-ih nakratko je stvorena iluzija ponavljanja sociokulturnog paradoksa iz 50-ih i 60-ih godina, kada poezija postaje sfera najslobodnijeg (uza svu uslovnost i doziranost te slobode) javnog iskazivanja i (kroz delovanje nekolicine pisaca, specijalno tretiranih od strane sovjetskog partijsko-državnog aparata kao „oficijelnih buntovnika“ – Evgenija Jevtušenka, Andreja Voznjesenskog, Roberta Roždestvenskog) izaziva talas masovnog interesovanja, uključujući i pesničke večeri na ogromnim stadionima. U toj situaciji nastala je mogućnost pesničkog odgovora na zahteve šire čitalačke publike – i taj zahtev je, za razliku od 50ih i 60-ih godina, u velikoj meri podrazumevao socijalnu kritiku u ironijskom svetlu (do te mere da je čitalac bio spreman da je vidi i u tekstovima Dmitrija A. Prigova, koji su negovali kritiku diskursa kao takvog). Najmarkantniji pesnici koji su 80-ih i 90-ih godina doživljavani kao ironisti, jesu Igor Irtenjev, rođ. 1947, i Vladimir Druk, rođ. 1957. Poezija Druka predstavlja socijalno-ironijsku tendenciju u najčistijem vidu:

još nije sve dozvoljeno još nije sve zabranjeno i u taj zjap kao u kino ulazi svako govno

izrečena misao je krv spečena u žig goslita nemojte je propovedati u doba imunodeficita


Proglašeno Novo leto u Kremlju Dekretom VČK. Svira Lenjin na pili Besmrtnog „Mrmota“. <...> Dovodi Ded-Mraz do jelke Sneguljicu-Kaplan, On u belom venčiću ruža Ona prošla Avgan.

U nosu benzolne žbice Na čelu zvezda gori, Njeno starmalo lice Mnogo nam govori.

Apsurdnost sovjetskih mitova i rituala za Irtenjeva predstavlja upadljiv pojedinačni slučaj opšte apsurdnosti postojanja. U tom periodu doprinos ironičnoj poeziji dali su i takvi autori, kao što je Nina Iskrenko (1951–1995), Vladimir Stročkov, rođ. 1946, Evgenije Bunimovič, rođ. 1954, i drugi. U svim ovim slučajevima ironija, shvaćena kao instrument socijalne kritike bila je tek jedan, često sasvim sporedan, elemenat autorove poetike. Kod Iskrenko su, recimo, ironična pominjanja socijalno-političkih realija pre imala funkciju fona lirskog iskaza, a delom (možda čak mimo volje autorke) i svojevrsnog mamca za manje kvalifikovanog čitaoca. Upravo tako možemo razumeti obraćanje Jegoru Ligačovu, lideru konzervativne frakcije u sovjetskom rukovodstvu poslednjeg perioda:

Draga Skini se do pojasa Razgrni purpurnu svilu čipke i brokat Daj da pokažemo Jegoru Kuzmiču u čemu je zalog optimizma sovjetskog društva u čemu su njegove neosporne prednosti Pravilno U poverenju prema lekaru koji leči

Draga Postavi noge malo šire od ramena I kreći telom u stranu Urengoja Ta poza izaziva želju da se stvori kompozicija Adam i Geja

69 / Treći Trg / Broj 17

Efekat estradnosti ove pesme nastao je plasiranjem socijalne kritike posredstvom savremenih realija („žig Goslita“, pečat o dozvoli štampanja knjige, obavezan u SSSR; „imunodeficit“ – tema AIDS-a tek što se pojavila u sovjetskoj štampi), putem opscene leksike i najrazličitijih citata (Tjutčevljeva „misao izrečena“ stoji pored refrena „još nije sve dozvoljeno“ popularne muzičke grupe „Vremeplov“). Konzervativna publicistika je toj kombinaciji svojstava nadenula naziv „postmodernizam“. Raskrinkavanje postmodernizma postaje opšte mesto ruske književne kritike, mada to prema pravom postmodernizmu i njegovoj estetskoj i antropološkoj dimenziji, nema baš nikakav odnos. Poezija Irtenjeva je u svojim najboljim dometima davala dubinu ponešto jednolikom socijalno-kritičkom patosu epohe:


70 / Treći Trg / Broj 17

koji muče jedno drugo u vreme mesečine koji se trude da razumeju jedno drugo

Draga Pokušaj da legneš Na tramvajske šine što idu iza horizonta Draga Ti ležiš dosežući apsolutnu izražajnost Kao crni kvadrat ili maramica što plaši jato lešinara Mi na žalost ne možemo očekivati milost od su-koritara I ne očekujemo je na sreću

Mi čekamo tramvaj

Pribegavanje socijalno-kritičkoj ironiji u ključnom delu Stročkova – poemi „Bolesna R.“ – blisko je konceptualističkoj kritici diskursa. U ovoj ironiji dolazi do izražaja vulgarna istoriozofija, karakteristična za epohu Perestrojke, koja melje istorijske događaje i njihove učesnike u neselektivnu mešavinu fakata i imena, te biva predstavljena kao svojevrsna bolest govora, koji ne može da se zaustavi i fiksira iskaz:

...i tresući se u paroksizmu strasti, kao nakon vatrenog kresanja, tj. Godunova, to jest Boduena de Kurtene, takvog lingviste kao sam Soso, tj. onaj Oba Keba, to jest Stahaljin, u smislu El Esej, slavodobitnik višestruki u bitkama kod Kajale i Kalke, to jest kajlama, tj. kalkom sa mrtvog jezika, začepivši mu gubicu baltičkom kilkom u paradajzu, to jest Kantom, to jest „haltom“, tj. koltom, to jest Keltom, i gajde škotske pod kiltom vezavši u mornarski čvor još por Traćalgarom, gde, par dana stukavši pod Kilom, do nogu je potukao Hozare i potopio ih flamanski je kobzar, to jest karbaz, to jest barkas, sjebavši ceo njihov gešeft, geštalt, gevalt i bazl, celu njihovu klepsidru, to jest celu eskadru, to jest Armand, tj. ovaj, Armadu, i sav njihov kaganat, iliti kagal...

i tako svih 425 stihova. Talas ironične poezije jenjava isto tako brzo kao što se bio pojavio. Druk je emigrirao u SAD, na nekoliko godina sišao sa književne scene, i vratio se sa čistom lirikom; u stvaralaštvu Stročkova, i ranije bliskog lirici, ona sada konačno istiskuje sve druge sastavnice; isti proces odvijao se i kod Nine Iskrenko, u godinama koje su prethodile njenoj smrti; Irtenjev je pak postao autor stihovanih feljtona na socijalno-političke teme, te njegovi tekstovi imaju aktuelan i primen-


Jednom će moja zloba ipak da izjede gvožđe zamke što uzapti mi srce, ali srce mi ne žudi baš za slobodom, više bi volelo kavez, Dijanice.

Otvoreni neukus proglašen je od strane Stepanceva za rukovodeći princip, i na taj način podvrgnut očuđavanju; zahvaljujući tome, interesovanje prema „Redu kurtoaznih manirista“ ispoljili su, osim cinično raspoložene omladine, i neki poznavaoci, koji su u praksi „manirista“ raspoznali verziju postmodernističkog eksperimenta. Ispostavilo se pak da se kanon koji su predložili „maniristi“ namah petrifikuje – posebno je u tom smislu karakterističan rad Vladimira Višnjevskog, rođ. 1953, u domenu monostiha, koji se kod njega iz slobodne, mada i egzotične forme, pretvorio u autorski žanr koji skoro da ne dopušta varijacije (sve do ustaljene versifikacije: dozvoljen je samo petostopni jamb). Zato, bez obzira na to što „Red kurtoaznih manirista“ nastavlja da funkcioniše, izdaje nove knjige, organizuje „poezokoncerte“ (termin pozajmljen od pesnika „srebrnog veka“ Igora Severjanina, čija je književna reputacija takođe uključivala trijumf lošeg ukusa i široku popularnost kod publike daleke od poezije), može se reći da je taj kanon zanimljiviji kao sociokulturni projekt nego po dometima svojih protagonista. Tokom čitave naredne decenije, u svojstvu ključnog elementa autorske poetike, ironija se praktično ne javlja kod istaknutih autora, mada neki tekstovi Julije Skorodumove, rođ. 1964, i Svete Litvak (učenice Nine Iskrenko), rođ. 1959, mogu da nas podsete na već prohujalu ironičnu epohu; talentovani debitanti ovog perioda, koji su po sklopu ličnosti težili ironiji i socijalnoj kritici, – na primer, Aleksandar Delfinov, rođ. 1971. – ostajali su neprimetni za publiku i profesionalnu zajednicu. Ipak, početkom 2000. godine situacija se promenila; zanimljivo da su dva ključna autora, sa kojima je povezana ta promena, Andrej Rodionov, rođ. 1971, i Fjodor Svarovski, rođ. 1971, veoma bliski svom neposrednom prethodniku Delfinovu. Kao i kod Delfinova, žanrovska osnova glavnih dela Rodionova i Svarovskog jeste – travestija balade, čiji junaci su socijalno, moralno ili tehnološki manjkavi marginalci; svu trojicu autora odlikuje sklonost prema kosmičkoj tematici, preuzimanje likova i realija iz drugorazredne fantastičke književnosti od 50-ih do 70-ih godina, kao i protagonisti sa gradskog dna – narkomani, alkoholičari, prostitutke kod njih se smenjuju sa komandantima propalih kosmičkih letova i žrtvama međuzvezdanih ratova. Ovi junaci, prema zamisli svojih autora, pripadaju domenu humanističke koncepcije ruske proze 19. veka, koja nas uči saosećanju sa „malim čovekom“ iz galerije arhetipskih književnih junaka (Akakija Akakijeviča iz Gogoljevog „Šinjela“ ili Semjona Marmeladova iz „Zločina i kazne“ Dostojevskog). U isto vreme taj humanistički arhetip podvrgava se ironičnom očuđavanju, pošto se njegova primena rasprostire izvan uhodanih granica – na primer, na robota, koji se u jednom od tekstova Svarovskog ne moli onom ko ga je stvorio „nego nekom drugom“:

znam ja da nismo bliski i možda ne možemo

71 / Treći Trg / Broj 17

jen karakter. U masivu ironične poezije 80-ih i 90-ih godina posebno stoji stvaralaštvo Vadima Stepanceva, rođ. 1960, kao i njegov „Red kurtoaznih manirista“, osnovan 1988. godine: ova grupa autora se demonstrativno odrekla socijalne kritike, zauzvrat negujući ljubavno-erotsku tematiku, u ludistički stilizovanom ključu:


72 / Treći Trg / Broj 17

biti bliski

imam umesto nosa neugledne analizatore gasa i njušne dlake

ali ako i pored toga jesam neka sam tupi lim i zamršene žice i mene za trideset devet sekundi ubija voda

ali molim da me se izbavi od ove neshvatljive tuge

Pojava Rodionova i Svarovskog na književnoj sceni poklopila se sa uvođenjem pesničkih turnira (u Moskvi i većim ruskih gradovima), koji su bili svojevsrni analog „stadionskoj poeziji“ s početka 60-ih godina, pošto se takođe podrazumevala nekvalifikovana publika, koja od književnosti očekuje neke spoljašnje, pobočne efekte. Rodionov je bio višestruki pobednik, a zatim i mediator takvih turnira. Isto se dešava i sa Delfinovom, doduše u Berlinu. Oko pesničkog „slema“ postepeno se formira poseban krug autora. Mnogi od njih površno reprodukuju estradne efekte razrađene od strane pomenutih autora, počev od Irtenjeva pa sve do Rodionova; ipak, kako to pokazuje delo Rodionova i Svarovskog, prisustvo estradnosti ponekad ne isključuje duboku umetničku sadržinu. Najzad, posebnu tendenciju u razvoju savremene ruske poezije čine pokušaji da se obnovi ili iznova konstruiše epsko načelo. Geneza ovih pokušaja je krajnje raznorodna, a i rezultati ni najmanje ne liče jedan na drugi. Najimpozantniji je rad Larise Berezovčuk, rođ. 1948, čiji pristup je jedinstven jer se ne oslanja na tradiciju klasicističke poeme, već upravo na konstruktivne principe epske drame i krupne muzičke forme; u ishodu, duga poetska forma Berezovčukove poseduje izuzetno suptilnu i složenu organizaciju na nivou malih jedinica teksta (zvukova, slogova i sl.). Kao materijal često nastupa istorija; tako je gigantska kompozicija „Posmatrani posmatrači“ posvećena Vartolomejskoj noći, pri čemu je stepen istorijske verodostojnosti umetničkog teksta veoma visok (recimo, jedna od scena koja se odvija u oružarnici sadrži detaljan spisak ličnog oružja i njegovih osobina, druga podrobno opisuje čas mačevanja i sl.). Pa i dela manjih razmera Berezovčukove na neki način spajaju lirsku intenciju sa epskim pogledom na svet; navedimo seriju prozimetrijskih fragmenata „Put Z tramvaja br.12“, u kojoj se poslednji susret junakinje sa ocem, koji leži u bolnici na samrti, dosledno projektuje na odnos prema smrti junaka kasnoantičkog mita. Možemo reći da je za ovaj segment pesničkog prostora najbitnije pitanje o sličnostima i razlikama epskog i mitološkog. Ova dva principa se ulivaju jedan u drugi, Berezovčukova tretira ep kao materijalizaciju mita. Alternativu ovoj poziciji čine Faina Grimberg, rođ. 1951, i Boris Hersonski, rođ. 1950. Knjiga Hersonskog Porodična arhiva, posvećena ličnim dramama rođaka i poznanika lirskog subjekta, uronjena je u epsko pripovedanje o propasti istočnoevropskog jevrejstva, i načelno je antimitološka: svaki junak predstavlja figuru u stanju trpljenja, a ce-


A tamo u Avganu – med i mleko Uzbečkinje jebeno lepe Uzice jezikom su rasplitale. Pa vetru su ih vozali na oklopu Uz psovku neku, Da ne iznose prljav veš, Ispred puka ih je potom streljao, Tačnije komandovao je streljanjem sam Pukovnik – one što vukli su u žbunje, Za kike u žbunje I one što silovali su u žbunju, Avganke naizgled od šesnaest leta A u stvari – svega dvanaestak. Nasilnici sa jedva dvadeset. Rodbina nije ništa saznala. I lagano se spuštao strop,

73 / Treći Trg / Broj 17

lovita slika opisuje propast hora, a ne samih junaka (osobina koju je Josif Brodski smatrao bitnom za tragediju; a sam Hersonski pak, za razliku od mnogih savremenih autora, nije krio to svoje pesničko sledbeništvo). Grimbergova ide dalje i zamenjuje mitološko načelo narativnim, demostrirajući svojim stvaralaštvom istorijski prelazak epa u dramu – njene dugačke pesme su nešto poput sažetih romana (u većini slučajeva ljubavno-istorijskih), mada je najpoznatija od njih, „Andrej Ivanovič se vraća kući“, usložnjena korišćenjem folklornih modela. Sa druge strane, za neke autore su izazovni mitološki koreni govora i mišljenja izvan svake veze sa pripovednim strategijama. Vadim Mesjac, rođ. 1964, uzima sam mit kao materijal, modelujući (u ciklusu „Norumbega“, koji je fragmentarno objavljivan tokom 2000) prilično uslovan prostor neke severnjačke (“varjaške“?) mitologije. Složeni preobražaji folklorno-mitoloških izvora, ponekad maskirani do neprepoznatljivosti, i interpretirani u izrazito provokativnom ključu zbog dvoznačnosti datog leksičkog sloja (sakralnog u arhaičnoj i opscenog u savremenoj upotrebi), nalaze se u centru pažnje Kirila Rešetnjikova, rođ. 1975, koji piše pod književnom maskom Šiš Brjanskij. U celini gledano, poetička razlika među autorima orijentisanim na problematiku epa i mita doprinela je da ih ne doživljavamo kao protagoniste jedne struje, već kao individualne autore. A ustrojstvo ruskojezičnog književnog života daje takvim autorima prilično male šanse za stabilnu pažnju čitalaca i profesionalne zajednice. Regionalni princip, delotvoran i važan u drugim književnostima, u ruskom pesničkom prostoru prilično slabo je razvijen: suprotstavljenost Moskve i Sankt Peterburga nije se uobličila u neku stvarnu suprotnost između moskovske i peterburške poezije, dok regionalne pesničke škole, ako se i pojavljuju u ruskoj provinciji, zbog teških socijalnih i kulturnih uslova, kratko traju: njihove ključne figure ili brzo zaćute, ili prelaze u prestonicu ili u inostranstvo, i veza između učesnika date škole slabi i prestaje. Tako je danas već teško govoriti o voronješkoj školi, primetnoj krajem 90-ih, nakon što su se Jelena Fanajlova, rođ. 1962, i Konstantin Rubahin, rođ. 1976, preselili u Moskvu. Roman Karnizov, rođ. 1978, prestao je da objavljuje, a najverovatnije i piše. Kao jedini aktivni voronješki pesnik ostao je Aleksandar Anaševič, rođ. 1971. Nije u pitanju samo promena mesta boravka ovih pesnika, već i nepoklapanje njihovih pesničkih orijentira. Tako se Fanajlova, napuštajući problematiku neuhvatljivosti ličnog identiteta (koja je izvorno objedinjavala sve pesnike iz Voronježa, a Anaševiča zaokuplja sve do danas) sve više okreće građanskoj lirici, jedinstvenoj po svojoj emocionalnoj snazi i dubini analize.


74 / Treći Trg / Broj 17

Poput helikoptera, uz ženski lelek. Za poslednjih 10 godina raspalo se još nekoliko regionalnih pesničkih škola koje su mnogo obećavale. To je snašlo i „najzapadnjačkiju“, kemerovsku školu, sa njenom sintezom verbalnog, vizuelnog i audio principa (sve do proizvodnje pesničkih videoklipova). Ova škola se raspala nakon smrti lidera, Igora Davletšina (1967–2002). Kemerovski autori su vodili živ dijalog sa riškom školom ruskog stiha, koja je živnula krajem 90-ih, kada je Sergej Timofejev rođ. oko 70-ih, okupio književnu grupu „Orbita“, u koju su ušli letonski autori, koji pišu na ruskom jeziku. „Orbita“ takođe teži eksperimentalnim formama sinteze uz učešće poezije, organizujući u Rigi Međunarodni festival videoklipova. Autore „Orbite“ odlikuje, osim toga, intenzivan stvaralački dijalog sa letonskim pesnicima istog pokolenja – u tom pogledu književna situacija u Letoniji je jedinstvena u odnosu na sve države bivšeg SSSR-a, gde takav dijalog većinom nedostaje ili se nalazi u početnom stadijumu. U tom pogledu se izdvaja „ferganska škola“ ruskog stiha, koja je nastajala 1980. i 1990-ih godina, u čiji sastav ulaze pesnici, etnički Uzbeci, koji su na neutralnoj teritoriji ruskog stiha izneli na čistac razlike između srednjeazijatskog mentaliteta i zapadnoevropske poetike. Pogoršavanje socijano-političke situacije u Uzbekistanu negativno se odrazilo na sudbinu „ferganske škole“ (većina njenih pripadnika rasula se po svetu, i njihova stvaralačka povezanost je oslabila). Ipak, lider škole Šamšad Abdulajev, rođ. 1957, ostao je veran Ferganu, gde i danas živi, kao i svom pesničkom metodu, nastavljajući da predstavlja značajnu figuru na horizontu ruske poezije.

Spustiti se u čučanj, zapaliti cigaretu, kraj pekare, sedmorica-osmorica bitangi, jedan beli ujgur inteligentnog lika, probnim pokretima ruku raščišćavaju vazduh za prave gestove, što ispunjavaju sobom pljosnati kraj južnog kvartala. Upravo si dočitao drugo poglavlje kad je bočni prozor nad štektavim motorom zasekla gradska reka, ali uz nju se još uvek pribija isušeno jezero sred toplog trnja umesto tvoje rastresite istorije istih godina. Čini se da su betonske pore upravo usisale vodu plaže – zvezdasti crvi, đubre sa dna, utopljenik, koji u levoj ruci stiska žeton nardi, tu malu čalmu bez mule. Imena, što podražavaju staklo flaša u kapima krvi na gornjem rubu oniskih duvara, – nemi od crnoputosti susedi, Medvedica1, prvi oltar.

U drugim zemljama sveta, takođe ima dosta ruskih pesnika, ali o pesničkim školama možemo govoriti samo u Izraelu, gde nekolicina značajnih pesnika izjavljuje da nisu ruski pesnici koji žive u Izraelu već izraelski pesnici koji pišu na ruskom jeziku. Zanimljivo da se takvo samoodređenje skoro i ne odražava na prozodiju – više se manifestuje srodnim krugom tema i likova, povezanih lokalnom istorijom, kulturom, geografijom, uz dodatno oslanjanje na leksiku i idiomatiku ivrita. U drugim sferama teško je naći dodirne tačke među pesnicima izraelske ruske poezije. Tako, Mihail Gendeljev, rođ. 1950, stvara svojevrsni fragmentarni ep repatrianta – shvatajući ep kanonski, kao pripovedanje o nepomirljivom sukobu naroda i kultura:

Tako želim da odem iz našeg govora

1 Medvedica, ime reke (prim. prev.).


da odem mučki i ne po-ljudski već da stavim užarenu auto haubu pod jezik pilulu za ulazak u astmu Gaze neugasive dok kao priklani zavijaju mujezini tada se javlja poriv za ubistvom nema se čim a ipod sunca komandantskog ususret njima urlik oštrice.

I tako pati ovo kurvinsko meso u zenitu obamirući u ritmu pocupkivanja u povoju sa larvom ubice na plećima i jasno je da će larva da progrize omotače i razjapiće ralje vilinog konjica jelski vaspitanik mučenik El Akse na dva reflektora stajati u zracima

Aleksandar Baraš, rođ. 1960, sebe smatra više pripadnikom Izraela negoli Rusije; u kontekstu te privrženosti jedinstvenoj sredozemnoj civilizaciji, trenutne vojno-političke okolnosti nisu drugo do ostvarivanje večite šeme:

približavam se onome mestu gde pre tri i po hiljade su godina živeli slični meni – i podigav pogled videli istu planinsku liniju crvenu zemlju i plavo more Zaliv od doba Trojanskog rata znatno se povukao od bivše carske luke što gledaše u pravcu Egipta ako pak virnemo ulevo – evo i istorijske domovine – Fenikije Tamo je jedne noći na plaži severno do Haife mrzovoljni poručnik iz vojske mirovnjaka na jednoj acid party – susreo učenicu tihona2 Šta se dogodilo dalje – čitaj u starogrčkim mitovima 4

Bez obzira na slabu regionalnu strukturisanost savremene ruske književnosti, ona podrazumeva prilično visok vrednosni potencijal: o tome svedoče relativno brojni pokušaji deklarisanja jedinstva i specifičnosti regionalnog književnog 2 Tihon, na Ivritu škola trećeg stepena, od 10. do 12. razreda (prim. prev.).

75 / Treći Trg / Broj 17


76 / Treći Trg / Broj 17

prostora, bez obzira na neosnovanost takvih deklaracija (kao primer mogu da posluže diskusije o vladivostočkoj pesničkoj školi u almanahu Sivi konj ili tvrdnje o sibirskoj poeziji kao jedinstvenoj celini, u almanahu Irkutsko vreme). pomalo paradoksalno, pošto u krug neprikosnovenih klasika ruske poezije prve polovine 20. veka ulaze bar dve žene – Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva (po mišljenju niza stručnjaka, njihovo mesto mogle bi osporavati još i Jelena Guro i Marija Škapska). Autora-žena je mnogo i u najnovijoj poeziji, pa i u njenim prvim redovima, ali većina ih nije stvaralački zaokupljena specijalnom refleksijom rodne problematike. To nije smetalo istraživačima da u najnovijim delima Ine Lisnjanske vide izuzetno emocionalan prikaz ženske sudbine kao nesebičnog služenja svom muškarcu, a u poeziji Olge Sedakove, rođ. 1949, prefinjeno i uverljivo otelovljenje tradicionalnih predstava o ženi kao čuvarki stabilnosti života:

Zborila je starica ovako: – Fino, toplo je na svetu božjem. Kao zrna graška u mahuni, mi ležimo na dlanu Gospodnjem. I za koga moliš – neće doći. I ma šta da smisliš – ne ostvariš. A srce se i tome raduje, kao ptici kad u lepi kavez bace preslatko semenje – nije uzaludan taj poklon.

Ja potvrdih, al’ u sebi kazah: Starice glupava, zaćuti. Biva svašta, i više od toga.

Osnovni krug ženskih tema (brak, materinstvo, emocionalno hlađenje u braku, nova ljubav koja vodi raspadu porodice) psihološki tačno i iscrpno dat je u poeziji Vere Pavlove, rođ. 1963; ipak, i tu je primetno da su temeljne rodne predstave lirskog „ja“ (i, verovatno, autorke) veoma tradicionalne.

Znaš li šta ti je nedostajalo? Malo prezrenja, bez kojeg ženu nećeš oboriti na leđa, da se kao kornjača batrga, a došao si do bezdušne lude, što se sama od sebe ne obara.

Problematizacija roda sreće se u savremenoj ruskoj ženskoj poeziji (sa izuzetkom najnovije generacije) retko. U svojstvu ključnog autora treba spomenuti Marinu Tjomkinu, rođ. 1948, koja živi u SAD. Njena osnovna tema je uticaj na svest savremenog čoveka ustaljenih predstava o ženama, Jevrejima, intelektualcima i sl. Dugačke (600–700 stihova) pesme Tjomkine građene su na određenim stereotipima, klišeima, koji se smenjuju sa autorskim komentarima, ili su pak srodne traktatu, sa pomerenom sintaksom (pretežno inverzija) i rasporedom stihova koji diskretno ističe lirsko „ja“.

Na samom početku ona je učinila tu zajedničku za mlade devojke grešku, predloživ da se njome i njenim vremenom besplatno koriste, što nema toliko veze sa ljubavlju, koliko,


kako su gospođice učili tada: biti od koristi mužu, pomagati mu u postizanju cilja, a za svoj cilj bolje proglasiti ideju dokazivanja da je ona njemu savršeno neophodna, da bez nje snaći se uopšte ne može, sa tajnom nadom: da ne ode, da je ne odbaci, da ne nađe na strani neku drugu, tim samim i sebe osudiv na zavisnost od njegovih težnji, i trudeći se da njega učini od sebe zavisnim, da ga stavi pod svoju kontrolu, jedino svojom ljubavlju kao svesrdno vođena

Nemnogobrojna ruska gej-poezija sebe računa od stihova Jevgenija Haritonova (1941–1981), koji je prvi podvrgao umetničkom istraživanju istopolnu ljubav. Veoma je raznovrsna: od stilizacija Alekseja Purina, rođ. 1955, koji u knjizi Apokrifi Feonida osmišljava ljubavne odnose između muškarca i dečaka prema starogrčkim modelima, do agresivne queer-poezije Jaroslava Mogutina, rođ. 1974, koji nam nudi reviziju svih vrednosti privatnog života, a odnose među ljudima tretira kao odnose vlasti i svojine. Što se tiče ruske lezbijske poezije (bez obzira na činjenicu što su dela od 1910. do 20-ih godina, pre svega opus Sofije Parnok, daleko bliže savremenom shvatanju rodne problematike nego što je to homoerotska lirika Mihaila Kuzmina iz iste epohe), ona je sve do danas na amaterskom nivou, i tek joj se novo pesničko pokolenje prve decenije 21. veka ozbiljnije posvetilo (Gila Loran, rođ. 1978, Ksenija Marenikova, rođ. 1981, Natalija Starodupceva, rođ. 1979). U zaključku recimo da se mogućnost razgovora o novom pokolenju tek nedavno pojavila. Generacijska granica, očigledno, nastaje onda kada neka krupna sociokulturna promena menja uslove formiranja ličnosti mladih u celini, a napose mladih autora. Mladi pesnici 90-ih, koji su poneli zajedničko ime „Pesnici ’Vavilona’“ (prema godišnjem almanahu mlade poezije, koji je izlazio u periodu 1994–2002), formirali su se u Rusiji, pod uticajem Perestrojke, koja je dramatično promenila socijalno-političku klimu i kulturni kontekst: bilo je to prvo pokolenje nakon mnogih decenija koje je moralo da se profilira u svetu brzih promena, a ne da se adaptira na uslove stagnacije. Kao posledicu dobili smo stilističku i svetonazornu disperzivnost među mladim autorima, koji su u književnost ulazili u isto vreme i, reklo bi se, pod sličnim uslovima. S druge strane, biografska datost je učinila da se zajedno drže pesnici veoma udaljeni po svojim književnim zadacima. Otuda – svojstvena pokolenju „Vavilona“ estetička tolerantnost, koja većini književnika prethodnog perioda, koji su formirani u relativno homogenoj sredini, nedostaje. Početkom 21. veka situacija ličnog i stvaralačkog sazrevanja izmenjena je prodorom novih informacijskih i komunikacijskih tehnologija u živote ljudi. To nije uticalo samo na ideološke i ponašanjske modele (kako je rečeno u pesmi Stanislava Ljvovskog, posvećenoj ovim promenama: „Pre su govorili ’osetila sam nešto i doputovala’, /a sada vele ’dobila sam tvoju SMS poruku’“), već je donelo i nove oblike socijalizacije mladih autora – pojavili su se internet-sajtovi sa slobodom publikovanja, koji predstavljaju komunkacijsku sredinu oglašavanja skoro svih debitanata 21. veka. Ako se složimo da značajna pesnička dostignuća nastaju tamo gde se plodotvorna književna tradicija ukršta sa izazovima vremena i socijalno-psihološkim karakteristikama epohe, onda možemo reći da se ranije autor, po pravilu, uključivao (makar i posredstvom podražavanja) u tok tradicije, a tek potom postepeno dospevao na nivo zahteva epohe, – a sada mnogi mladi talentovani autori praktično odmah počinju da rade u slojevima savremenosti, uzimajući za osnovu savremene govorne modele (reklamni tekstovi, glamurna žurnalistika ili rok-tekstovi i dr.), dok se uključivanje u tradiciju i obogaćivanje kulturnog prtljaga dešava tek kasnije. Zahvaljujući

77 / Treći Trg / Broj 17


78 / Treći Trg / Broj 17

tome, neka otkrića ruske poezije poslednjih decenija (konkretistička otvorenost prema pesničkoj reči, postkonceptualistička posvemašna težnja ka iskrenosti i autentičnosti iskaza, objektivistički patos fiksiranja detalja okolnog sveta, interesovanje prema rodnoj problematici) na paradoksalan način su u posedu mlađeg pokolenja, kome tek predstoje kontakti sa iskustvom starijeg pokolenja. Govoriti o 22–23-godišnjim pesnicima kao o oformljenoj književnoj pojavi uvek je rizično, ali se čini da takvi autori mlađeg pokolenja, kao što je Tatjana Mosejeva, rođ. 1983, Mihail Kotov, rođ. 1983, Julija Idlis, rođ. 1981. – otkrivaju novu stranicu u istoriji ruskog stiha. Osim toga, pokolenje autora rođenih 80-ih godina već je doprinelo razvoju nekolikih označenih tradicija: bliska metarealizmu poezija Mariane Gejde, rođ. 1980, „zapadnjačka“ verlibristička minijatura Ilje Krigera, rođ. 1978, neočekivani krak konkretizma kod Dine Gatine, rođ. 1981. To je doprinelo da ovi autori postanu značajne figure ruske poezije bez obzira na svoju mladost. S ruskog prevela Draginja Ramadanski


PESNIČKA MAPA PETERBURGA: MLAĐA GENERACIJA Mapiranje neke otvorene i dinamične strukture nije zahvalan posao: tek što stigneš da uhvatiš opšu sliku, a ona se promeni. Ipak se nadamo da ponuđena mapa mladog pesničkog Peterburga može pretendovati na izvesnu stabilnost – na njoj već godinu dana, kao na frontu, nema promena. Dozvoliću sebi prvo nekoliko uvodnih napomena. Prva opaska se odnosi na granice u naslovu prisutne „mlađe generacije“: te granice su i u pogledu životne dobi i u sadržajno-stilističkom pogledu još uvek dosta amorfne. Najlakše je sa životnim dobom: gornja granica obuhvata one rođene 1976–77. (ti autori danas imaju 30–32 godine), donja – rođene 1984– 85. Zašto tako širok dijapazon, zapitaćete se. Odgovor je ili vrlo jednostavan ili vrlo složen. Ako biramo ovaj poslednji, možemo reći da se autori toga uzrasta formiraju u vreme pozne perestrojke ili čak posle nje, stupaju u književni život 1997–2004, koriste novu medijsku sredinu, žive u novoj književnoj situaciji etc. etc. A ako bismo da kažemo jednostavno, možete mi verovati na reč: „iz sredine generacije“ sasvim je lako odrediti ko je od tridesetogodišnjaka – tvoga mišljenja, a ko se drži onog starijeg, kao i koga od mlađih možeš smatrati svojim vršnjakom. Zeitgeist je ovde precizniji od lične karte. Ali upravo on (sa celokupnom tematikom-poetikom-stilistikom) podrazumeva određenu složenost: „mlađe pokolenje“ se u Peterburgu deli na dva, ili čak tri značajna segmenta. Vrhunac prvog je približno 1977. godina: drugog – 1981–1982; pre godinu dana pojavio se i treći segment – pesnici rođeni 1984–85. godine. Ovde Petrograd ne odudara od Rusije: granicu 1977–78. mnogi kritičari nazivaju vremenom rađanja novog pesničkog pokolenja u celoj ruskojezičnoj poeziji, a 1981. godinu ključnom za „pokolenje 20+“. Uzmimo Moskovljanke, Juliju Idlis, Kseniju Marenikovu, Anu Logvinovu, „kazansku Moskovljanku“ Anu Rus – sve su rođene 1981. godine. Samo je godinu dana starija Mariana Gejde, priznati lider pesničke omladine 21. veka… Uzgred rečeno, u Peterburgu liderstvo u poeziji mladih pripada devojkama. Druga opaska se odnosi na činjenicu da su do 1980. godine na ulogu pesničke prestonice pretendovali i Peterburg i Moskva, dok je u narednoj deceniji tas nedvosmisleno prevagnuo na stranu Moskve, da bi se od tada polako vraćao u ravnotežu. Ipak je danas Peterburg (neka mi oproste drugi gradovi) najraznolikija i najinteresantnija pesnička provincija. To je pokazala i nagrada „Debi“: Petrograđani su je u oblasti poezije odnosili 2003. i 2005. godine, a u pesnički uži

79 / Treći Trg / Broj 17

Svetlana Bodrunova rođena je 1981. godine u Belorusiji, diplomirala je žurnalistiku, živi i radi u Sankt Peterburgu. Autor je knjige stihova Vetar u sobama (2001) i Šetnja (2005). Od 2000. godine prisutna je u internet-publikacijama i debelim časopisima, almanasima i zbornicima. Zastupljena je u antologiji mlade poezije Bratska kolevka i antologiji Stihovi u Peterburgu. Pokretač je i urednik književne serije poesii.net.


80 / Treći Trg / Broj 17

izbor su 2005. godine dospele dve Peterburžanke i jedan Velikonovgorođanin. Postepeno „jenjavanje prestoničkog prvensta“ otvorilo je u Petrogradu jedinstveni književni prostor i, posledično, pružilo stilističku šansu novom pesničkom pokoljenju, što je bilo teško zamislivo desetak godina ranije. Ovaj proces je imao bar četiri važna uzroka, koji su svi zajedno ispovocirali vankontekstualnost novog pesničkog pokoljenja. Njegova odvojenost od krugova kako „prve“ tako i „druge“ kulture, danas je osetnija negoli raskol između dva bilo koja posleratna pokoljenja pesničkog Peterburga; i upravo stilistika pokazuje najdublje lomove! Prvi uzrok je relativna malobrojnost prethodne generacije: velikih pesnika uzrasta 30–45 godina. Dok je među onima koji su živeli i pisali 70-ih, danas značajno minimum dvanaest, a možda i svih petnaest autora, iz pokolenja rođenih 1965–75. (danas – „30+“) u opšteruski kontekst dospeva svega pet ili šest imena: Aleksandar Skidan, Dmitrij Golinko-Volfson, Vsevolod Zeljčenko, koji godinama ne objavljuje i ne nastupa u Peterburgu, Oleg Jurjev, koji odavno živi u Nemačkoj i iznenada ponovo stiče popularnost, te posve mlada, ali ipak bliža generaciji tridesetogodišnjaka, Polina Barskova, koja odavno živi u SAD. Po estetskoj orijentaciji njima je blizak stariji kolega Sergej Zavjalov, koji je nedavno prešao u Helsinki. U peterburškom književnom životu sasvim posebno stoje figure Igora Bulatovskog i Vladimira Bauera – ne tvrdim da imaju sledbenike u mlađem pokolenju, mada svaki od njih ima nedavno izdatu knjigu. Pomenimo i Valerija Šubina, književnog kuratora u kući-muzeju Ane Ahmatove, kao i autore grupe „VALI“ (D. Grigorjev, V. Zemskih, A. Mirzajev), „mitjke“, školu starijeg pokolenja pod okriljem Vjačeslava Lejkina (T. Životovskij, A. Sičev, N. Savuškina, V. Pugač), pitomce kruga Viktora Sosnore (pre svih A. Ikonikov-Galicki); u svakom slučaju, možemo govoriti o sedam ili osam aktivnih peterburških pesnika „od 35 do 50“, čiji radovi imaju neospornu težinu na ruskoj sceni. Najvažnije je što su sve te stvaralačke individualnosti veoma različite; upravo je ta generacija omogućila zadivljujući nastavak (kod Lejkinovih vaspitanika, Zeljčenka i Barskove) „peterburške“ moderne stilistike i oštar zaokret (pogotovo kod Skidana i Golinka) od stiha „srebrnog veka“ ka evropskom i američkom postmodernističkom poimanju teksta. Ako je ikada i postojao neki (kon)tekst peterburške poezije, onda je to krajem 90-ih, kada su ga početnici doživljavali kao razrušen i raslojen, a uoči novog veka kao „dom Oblonskih“, u kome se sve pomešalo – pomešalo a nije urodilo novim sistemom. Danas u Peterburgu nema prostog svrstavanja u nekakvu „peterburšku poeziju“; potreban je ozbiljan, višestepeni izbor – ili premeštanje u neki drugi kontekst. Doduše, postojanje i čak pritisak tog „peterburškog stila“, koji se drži na dve veličine – na Ahmatovoj i Brodskom – za sada se ne može potpuno isključiti. Njegovo postojanje kao „stvari po sebi“, skupa sa Ermitažem i belim noćima, još uvek se oseća kao represivno u jednim krugovima ili kao izvorno peterburško – u drugim. Tražimo li neku tačku preseka konteksta, onda je ona upravo tu. S druge strane, došlo je do poremećaja toka književnog života u celini. Kao prvo, godine 2001. nestala je moćna objedinjujuća figura necenzurisane poezije Peterburga – Viktor Krivuljin. Osim toga, današnje mlado pokoljenje ulazi u poeziju bez da se upoznalo sa „srednjim“ i „starijim“ pokoljenjem. U sovjetsko doba mladi pesnici su obavezno ulazili u književne organizacije, i preko njih se upoznavali sa „krugovima“, dobijali mogućnost nastupa i prvih publikacija, sticali predstavu o vrednosnoj hijerarhiji, rečju, odomaćivali se. Bar polovina današnjih mladih pesnika ne poznaje sredinu realnih kružoka, i svoj prvi simbolični kapital stiče sa pesničkih sajtova na Internetu, u stihijnim virtuelnim pesničkim krugovima, u moskovskim izdavačkim kućama, koje su počele da im izdaju knjige, na festivalima u drugim gradovima, u okviru sopstvenih blogova i web-


81 / Treći Trg / Broj 17

stranica. Tako neki mladi pesnici imaju vatreno krštenje u sasvim drugačijoj sredini (manje hijerarhičnoj, ali agresivnijoj) i dospevaju na peterburšku arenu sa strane, sa iskustvom književne komunikacije, a ponekad i sa formiranom poetikom. Otuda su pokušaji prilično rafinovane peterburške književne sredine da ih asimiluje često neuspešni – i podrazumevaju napor i od strane onih „starijih“ i onih „mlađih“. Generacije se lično poznaju veoma površno, a tekstualno čak ni tako: za mnoge mlade „peterburški tekst“ nikada nije bio centralni i ključni, a stariji ne čitaju produkciju mladih. Pogotovo ne onu sa Interneta. Tako dolazi i do neugodnih situacija kao, na primer, na eksperimentalnoj zajedničkoj večeri Genadija Grigorjeva i Ale Gorbunove, koje se završilo nakon prvog segmenta: autori različitih generacija (koji nisu ranije čuli jedni druge) spremno su odustali od daljeg zajedničkog čitanja, ispoljivši nepomirljive poetske ukuse. To je, svakako, ekstremna situacija, ali itekako simptomatična. Sa izlaskom književnosti na Internet povezan je i treći uzrok „generacijskog jaza“ – sintetizam poetike mladih autora. I stvarno, šta se sve ne može naći na mreži! Osnovna je, izgleda, dostupnost korpusa ruske i svetske književnosti nakon dospevanja samizdata u javnost, a takođe i talas novih prevoda. Dakako, i u Lenjingradu su čitali i poznavali i svetsku klasiku i vrhunske tekstove savremenika. Prevodilačka škola imala je tamo svoj procvat; neka samizdatska istraživanja u sferi društvenih nauka i danas su neprevaziđena. Ali danas i puka dostupnost faktički svakog korpusa tekstova proizvodi sasvim drugačji odnos prema tradiciji: manje je pijeteta a više slobode prilikom kontakta. Dostupnost rađa, ne, nije to ravnodušnost, već osećaj posedovanja: želim i mogu da osvojim sve ono što mi se dopada i što mi odgovara. Mogu da biram – i da dozvolim sebi da se ne kačim za ono najbliže: za dati gradski kontekst. U ovim uslovima nije mogla, a da se ne ispolji tendencija otvaranja mimo „prethodnog“ peterburškog stiha, a u susret najširem spektru uticaja. Po tome se pesnički Peterburg razlikuje i od mlade Moskve i od drugih regiona. Dok se u Moskvi formiranje zbirne poetike pokoljenja već skoro završilo, za Peterburg je danas kao nikada pre važna raznovrsnost poetika i konkurencija tradicija. Dok u Kalinjingradu, Jekaterinburgu, Nižnjem Novgorodu mlada poezija ima uočljive opšte karakteristike (što se, recimo, vidi po regionalnim poetskim zbornicima u časopisu Vozduh) i, štaviše, upravo formira nove regionalne stilove, o Petrogradu se danas jedva može govoriti kao o gradu „jedinstvenog stila 21. veka“. Uticaj famozne „peterburške“ tradicije naglo opada, dok uticaj dveju drugih, ne manje značajnih peterburških linija – futurističke i oberjutske – raste. Primetan je i porast interesovanja prema inostranom iskustvu – pre svega prema slobodnom stihu i prema poeziji povezanoj sa drugim sferama umetnosti. U stvari, Peterburgu i priliči ta posvemašna predusretljivost. Ništa nas ne staje da naše teze ilustrujemo ubedljivim primerima. Moguće da bi neki posmatrač drugačije rasporedio prioritete, ali ja smatram da u današnjoj mladoj poeziji Peterburga dominiraju tri imena, i sva tri devojačka. Skoro puškinski, klasičan slučaj. Prema godinama starosti to bi bile: Darja Suhovej, Naila Jamakova, Ala Gorbunova. U poetici ovih triju devojaka kriju se raznoliki uticaji i tradicije; uzeti zajedno, njihovi tekstovi su prava enciklopedija peterburškog stiha. Pri tome, ni jedna od njih nije tesno povezana ni sa jednim pesničkim „krugom“ (nije iz njega izašla i sebe ne povezuje s njim), mada sve one imaju dodirnih tačaka sa određenim krugovima. Njihovo nesumnjivo liderstvo nije samo moja impresija – sve tri su prihvaćene i od strane kolega i od strane čitalaca, zastupljene su u prestižnim antologijama (Devet dimenzija, Bratska kolevka, Stihovi u Peterburgu. 21. vek), književnim časopisima i almanasima u Rusiji i inostranstvu, imaju svoje književne večeri i okupljaju široku i raznovrsnu publiku.


82 / Treći Trg / Broj 17

Onome ko se u Peterburgu bar malo interesuje za poeziju, Darju Suhovej ne treba predstavljati. Darja ima tri hipostaze: pesnika, književnog teoretičara, kulturnog poslenika. Ako je uopšte treba vezati za neki krug, neka to bude onaj Viktora Krivuljina, koji je predstavljao srce pesničke „druge kulture“ u gradu; nakon njegove smrti, Darja je dobrovoljno preuzela na sebe ulogu posmatrača i organizatora pesničkog života u Petrogradu, kao figura načelno nezavisna od pesničkih krugova i potencijalno „neprobirljiva“. Takva je i Darjina poetika, koja spaja najrazličitije uticaje sa genuinom petrogradskom poetikom. Na primer, njena poetika početka 21. veka idealan je predmet za istraživanje svakojakih kompjuterskih uticaja na pesnički tekst. U poeziji pokolenja 90-ih nema nikog ko bi češće i raznolikije koristio kompjuterske mogućnosti – od polumasnog kurziva do umetanja u tekst crteža i fotografija. Daša precrtava reči u stihu, umeće grafičke simbole, kompjuterske („22jan04“) i pre-kompjuterske („1981 g. r.“) skraćenice, imitira „tip-felere“:

1981 g. r. <...> 2. Pevali pesmicu antoni olje svete i marine našminkane katarine

ruke oko metro vagoni METR█ O█O VAGONI REKE ovo prijateljstvo nije večno život radnički običan umoran <…>

Darjino interesovanje prema vizuelnim postupcima pesničke kompozicije nije diletantsko već profesionalno: kao teoretičar književnosti Darja se poslednjih godina bavi elementima vizuelne poezije u poeziji ruske moderne. Ne zaboravimo, ipak, da je poetika Darje Suhovej bila ekstrem jedne veoma zastupljene tendencije početkom veka – prodora vizuelnih „caka“ u našu poeziju. Darja je vešto kombinovala sve vizuelne mogućnosti koje pruža kompjuter, i čak pisala o tome: jedna njena pesma se i zove „modem“. Pri tome je uspela da ostane čist (i čak suptilan) liričar. U nekim drugim njenim tekstovima, bližih klasičnom kanonu, imponuje mudar spoj nesalomive zdravorazumske logike života sa jednako nesalomivom peterburškom intelektualnošću. Kao kada bismo univerzitetskog profesora snimili ne putem dagerotipa, već digitalnim aparatom. Tehnologija jeste drugačija, ali profesor ostaje profesor, sa svojim nepromenjenim životnim principima. Negde oko 2003. godine Darjini stihovi postaju mekši i smireniji. Možda je razlog tome novorođena kćerkica Julja. U tom periodu, po rečima same Darje, „delimično se promenio način zapisivanja – umesto kompjutera prvi instument je bila beležnica, što nije baš svojstveno autoru, ali je ... važno za recepciju teksta“. Promena optike nije toliko povezana sa odricanjem od kompjutera, koliko je pokazatelj stupanja u novi pesnički uzrast:

hodam po spoljašnjoj zimi. i zima stražari mene, na, drži, vadim buđelar iz-pod promrzlog šala-ogrtača,


iz beskaplja, iz pesme, iz bajke, iz lutajućih sižea poput rogate koze. plaćam za milost sunca februarskog februarskom suzom (zima)

Osim poezije, liderom pesničkog pokolenja 21. veka, Darju Suhovej čini i njen kuratorski rad i kulturtraegerung. Darja je autor informativnog biltena „SanktPeterburški književni vodič“, koji izlazi već sedmu godinu, i obuhvata gradske književne novosti, obaveštenja o književnim manifestacijama i priredbama, informacije o časopisima i novim knjigama. „Vodič“ je pokrenut 1999. godine, sa svega šest pretplatnika; od novembra 2000. godine stoji na sajtu pesnika Aleksandra Levina: http://levin.rinet.ru/spb-guide/index.html, na kojem objavljuje i sama Darja http://www.levin.rinet.ru/FRIENDS/SUHOVEI/index.html. Danas ovaj Vodič, koga često preuzimaju i druga sredstva informisanja, ima oko pet stotina pretplatnika i nekoliko hiljada posetilaca, čitalaca. Darja Suhovej stoji i iza mnogih festivalskih projekata. To je redovni godišnji „Majski festival“ novih pesnika zastupljenih u „Vodiču“ (ovog proleća šesti po redu) i njegov nastavak „Savremeni pesnici protiv leta“ i jesenje-zimski „Maj zimi“. Festival okuplja mlade pesnike iz cele zemlje – one koji, po Darjinoj oceni, obogaćuju savremenu pesničku scenu, ali su nepravično zanemareni od strane kritike i izdavača. Na Festivalu su učestvovali mnogi autori, pa i Naila Jamakova, o kojoj će sada biti reči. U Nailinim tekstovima tradicija forme trpi manje promene nego kod većine savremenih mladih autora. Forma se podriva, ali iznutra – osobenom sadržinom i novinom pogleda. Popularnost Naile Jamakove kao pesnika i prozaika počela je od Samizdata pri Biblioteci Moškova http://zhurnal.lib.ru/j/jamakova_n_r/. U periodu 2000–2003. godina Naila je savladala i klasične pesničke postupke (i u vezanom i u slobodnom stihu), ali i radikalnu tehniku eksperimentatorstva:

iz promrzle zemlje uvis do neba rastu gradovi, slani telegrafski stubovi, autostrade; beže žice. blesak sećanja – čela i klizališta – od useka klizaljki – sav u brazgotinama – naših dneva, dragih dvojnika, dnevnika.... (Rastu gradovi)

ono što čudi: št o duže živim, ti m više se sećam sebe i uskoro do odojaštva doći ću u sećanjima. ja ispisujem ovo crvenim tajmsom, a nekada lju bičastom verdanom, u zavisnosti od obo jenosti osećanja (ciklus Proleće tajmsom)

Naila nam nudi potresan koktel: postsovjetski pogled na svet plus islamska nota (Naila je Tatarka i muslimanka) i maglovita identifikacija pola. Ali os-

83 / Treći Trg / Broj 17


84 / Treći Trg / Broj 17

novno čvorište njenih stihova nisu lične emocije, kako bi se moglo pretpostaviti iz ovakvog bekgraunda, već oštro postavljanje socijalnih tema, nestvojstveno pretežnoj masi „umreženih pesnika“, koji najčešće pišu „ispovednu liriku“. Moguće da je popularnost Naile Jamakove povezana upravo sa njenom upornom zagledanoću u detalje svakodnevnog života – i sa njenim umećem da prikaže život kao neprekidni krah, kraj, pukotinu pod glatkom površinom istorijskog vremena. Stoga je Naila veoma brzo stekla popularnost, ušla u antologije, i dva puta dospela u uži izbor nagrade „Debi“. Što se tiče pripadnosti nekom krugu, jedina Nailina privrženost je učešće u projektu „PIITER“ od 2002. godine (zajednica pesnika koji objavljuju na Internetu, i koji nisu povezani sa ranijim književnim generacijama). I to učešće je, međutim, od 2005. godine postalo čisto formalno. Počev od 2005. godine Nailina poetika postaje tvrđa, preciznija, okrenuta klasičnim oblicima – da bi iste demontirala jedinstvenom intonacijom:

Krstovi

Tek malo kuhinjske soli – Put kaznionice posuti. Zašto i opet nisi uspeo Da dođeš na Devičje polje? – kao da me odbio nisi kao da me odbacio nisi – Tog crnog ribljeg četvrtka, Gde grizu od strasti usne, Gde na delove kidaju ribe.

Rešetke, parte, čitulje, Snegovi i slike grobljanske, Skeleti riba i kikice, U rukavici seme za senice – I zimsko devojačko veče jabučno Na obali gde je kazniona, Krstovi. Gde stenju sanitarci, bezvidni. Gde su jadne lize i mreže ribarske, Gde je crna i gorčasta sreća, Gde je smrt, i oproštaj, i ti.

Svakako žive. Ljudi te ljudi. Svakako plutaju. Foke te foke. Svakako rastu. Vrbe te vrbe. Spravljaju. Svadbe te svadbe. Znam kako je Judi slatko Za vremena vetrovitog i sivog Od Zimskog do Pristaništa da se vuče, A na mene se obara težak san.

Ne bi, dakako, trebalo da znam, Umotana u staru vetrovku, Kako se bele sveske o ponoći, Kako su zidovi pusti o podnevu, Kako idu u stroju vojnici na paradi I kako se smrzavaju suvišci. Čemu se to ipak radujem?


Čemu se to ipak raduješ? I ko je taj što odlaganje ne trpi. I ko ovde uvek kolo vodi. I skida kajmak s mleka.

Treći nesumnjivi lider mlade poezije Peterburga je Ala Gorbunova. Ova crnooka studentkinja Filozofskog fakulteta dospela je na peterbušku književnu scenu odjednom kroz nekoliko vrata, i sva ta vrata su bila ne-internetska, što je netipično za današnje mlade autore. Krajem 2003. godine sa stihovima Ale Gorbunove upoznao se Valerij Šubinski, peterburški pesnik i kritičar, organizator književne sekcije u kući-muzeju Ahmatove. Tada ih je pročitao i Sergej Zavjalov. Alini stihovi proizveli su snažan uticaj na oba pesnika. Neposredno pre toga, u jesen 2003. godine, Alu Gorbunovu nagradio je žiri konkursa „POETomu“, u kome su bili veoma ugledni stručnjaci, poput Borisa Averina i Ljudmile Zubove. Već maja 2004. godine Darja Suhovej je pozvala Alu na svoj „Majski festival novih pesnika“. Na Internetu su se Alini stihovi pojavili kao posledica njenog ulaska u književni krug Peterburga. Valerij Šubinski je preporučio Alu sajtu „Nova ostava za čuvanje“, koji odlikuje veoma stroga selekcija autora i gde su objavljena čuvena imena kao Mihail Ajzenberg, Jelena Švarc i dobitnik nagrade „Andreja Belog“ za 2005. godinu Marija Stepanova. Tamo je Ala dobila ličnu stranicu http://www.newkamera.de/gorbunova_.html. U poslednje tri godine Ala Gorbunova je iznikla u značajnu figuru na poetskoj karti Rusije – kako u poetici, tako i u književnom životu, ušavši, kao i Naila Jamakova, u mnoge antologije i primivši 2005. godine nagradu „Debi“ za poeziju. Tek tada je postala očevidna izdvojenost Gorbunove iz konteksta aktuelne poezije, koja se iskazuje ne samo u ignorisanju internetskog klanskog udruživanja, već i u odbijanju etičkih i estetičkih principa lidera „poezije devedesetih“. U svom govoru na ceremoniji uručenja nagrade „Debi“, Ala je ukazala da današnja svest pesničke zajednice umnogome primorava poeziju da postane postpoezija, namenjena ne toliko „muci nad neizrecivim“ i „dijalogu sa drugim“, već mnogo više „samoterapiji autora i komunikaciji sa njim“. Po Alinom mišljenju, pesnici su se odrekli i iskonske magije stiha i nacionalne pesničke tradicije, načinivši izbor u korist „globalne kulturne unifikacije“. Sama Ala u svojim stihovima demonstrira privrženost shvatanju poezije kao magijskog čina, ukorenjenog koliko u sferi kulture toliko i u socijalnom okruženju. Alinim stihovima je od samog početka bio svojstven svojevrsni magijski realizam, zasnovan na metafizici grada i spoju najrazličitijih kulturnih znakova. Osim toga, Ala je skoro jedini pesnik u Peterburgu koji se otvoreno okreće bogatoj mističkoj simbolici – čas nudeći u tekstu neobično „pagansko hrišćanstvo“ i obnavljajući skoro šamansko ritmičko načelo...

...Ti ne pucaj u me, strašni Moskva grade, na Nerli stoji crkva Pokrova, na njoj krila lava i modra kupola. Kao livada Bogoljupska – i krasna i divna, lomi se moj stas, kao stabljika plugom, jer je meni i lako i drago na tu perinu leći zanavek...

...čas eksperimentišući sa hinduizmom:

Cvetale su višnje u Gospoda Višnu,

85 / Treći Trg / Broj 17


86 / Treći Trg / Broj 17

i sazrele šljive u Gospoda Šive. A u mene – da pravoga čuda! – Samo jabučica, pa i to natrula.

Godina 2005. nije za Alu samo godina „spoljašnjeg“ uspeha. Desilo se i veoma zanimljivo poetičko pozicioniranje iz aspekta „unutrašnjeg“ menjanja. Nove note u Alinoj poeziji povezane su sa jačanjem uloge socijalno-istorijske problematike u njenom stvaralaštvu. Pesme „o ljubavi, druže, i o smrti“ smeštene su u okvir nedavne prošlosti ili najbliže sadašnjosti:

*** Odrežite mi moje Kurile, svaki santimetar, bez žurbe, da me u svetu ne more, kao nekakvo zivle. <…>

Ako nastavimo da iscrtavamo ovu mapu, treba pomenuti i pesnike čije je stvaralaštvo upravo povezano sa poetskim kružocima. Biće to skoro isključivo momci – ali vas molim da ovu podelu ne smatrate ženskim šovinizmom... Ma kako čudno delovalo, i sa kružocima je sve na broj „tri“. Možemo, tako, izdvojiti tri tipa današnjeg konteksta u kojem deluju mladi pesnici Peterburga. Prvi tip su „samoorganizovani“ krugovi, koji su uglavnom izašli sa Interneta. Drugi – uslovno-tradicionalni krugovi nastali u okviru književnih društava. Samo su oni povezani sa prošlovekovnim pesničkim životom Peterburga. Treći tip konteksta su neinternetski krugovi, nepovezani sa peterburškim kontekstom; to su „došljaci“ koji su organski dospeli u peterburšku sliku. Samoorganizacija je svojstvena književnom životu per se i poslednjih godina se u Peterburgu primećuje njen porast. Bukvalno pre nekoliko meseci nastala je nova omladinska inicijativa – almanah Translit, koji publikuje i pesme i njihove autorske autokomentare. Jedna od urednika Translita je Vadim Kejlin http:// key_linn.livejournal.com. Poslednja godina nam pokazuje da Vadim ozbiljno „ugrožava“ devojački pesnički trijumvirat. To je primećeno ne samo u Peterburgu, već i u Moskvi: decembra ove godine je izašla Vadimova knjiga u seriji „Pokolenje“, čiji urednik je poznati kulturtreger Dmitrij Kuzmin. U novim krugovima, pa i u poetici uredništva Translita (O. Pervušina, P. Arsenjev) primetno je zanemarena tradicija „peterburškog stiha“, a itekako osetna težnja ka eksperimentu u sferi forme. Tako je Vadim poznat kao autor nekoliko pomešanih žanrova, pomenimo naprimer njegove „haikulibre“. Bliska mu je poetika slobodnog stiha, ali dobro vlada i tradicionalnom metrikom, što mu dozvoljava da u pesmama kombinuje slobodni stih i tzv. „doljnik“. Tu je još jedan značajan autor-urednik – Vasilij Raskov http://svistok.ru/ users/Vasilko/uinfo – povezan sa krugom almanaha Mera svih stvari. Njegova poetika se zasniva na produžavanju futurističke linije, i to u njenom magičnom segmentu (koji korespondira i sa magijskim južnoameričkog realizma). Direktno oslanjanje na Hlebnjikova i nešto posrednije na Majakovskog ne dozvoljava da se jasno čuje njegov sopstveni glas; ali već sada su njegove pesme zanimljiva i neočekivana lektira:

...Tamo ogromna ticala Podupiru nebeski svod, I sa niti paučine visi Lakši od paperja avion.


Proviri kroz prozorče Nad livadom šarenom: Mašem ti, kao bratu, Ručicom ovoličkom. (Prozorče)

Postoji još jedan krug, koji nam je došao bukvalno ni od kuda – grupa autora pod nazivom „Valjenki“ (ne „Valjenke“!). Vrhunac njihovog stvaralaštva pada na kraj 90-ih. Danas im je svima oko 30 godina, ali je njihova optika mnogo bliža današnjem stilu pisanja, negoli najboljim tekstovima postperestrojke. „Valjenki“ su grupa školskih drugova iz grada Puškin kod Peterburga, kao i njihovih istomišljenika; broj učesnika grupe varira, ali ih nikada nije manje od četvorice. Jedan od lidera grupe je Dmitrij Bogatirjov http://piiter.ru/authors.php?aid=14; njega bi trebalo podrobnije ispitati. On fokusira u svom opusu poetička dostignuća svih članova grupe „Valjenki“, uz upadljivu raznolikost tekstova. Grupa se, kako je ne jedanput programski isticano, ne vezuje ni za jednu pesničku tradiciju; sami autori se tobože žale na svoju nenačitanost i nerazumevanje pesničke scene. Ipak se uticaj oberjutske poetike ne može negirati. U svemu ostalom „Valjenki“ su posve samorodni. Osnovni postupak grupne poetike, a posebno Dmitrija Bogatirjova, je rad sa leksičkom spojivošću i leksičkim vezama između različitih jezičkih jedinica; otuda i neobična struktura pesničkih slika:

*** Gle moju: praznih li reči I ćele, gole, kao listopadne reke, Kao istinski Grci, kao sova, Kada huče o bivšem čoveku. I to je tako, i nema nikud puta, I ništa nećeš videti na svetu. I posta zelen rep, slabaška vaška. Noćna leptirica, nedogođena deca. Pusti me, pusti! Sada više Ne znaš gde je šire a gde uže. Na svetu postoje dva slova, eM i Že: Privlačnost tvoja neka bude ka mužu Ne ka dečaku, ne ka ratniku poletnom Sa remenom i čizmama na klinu. Planinske raseline. Sin ide ocu, Što boluje u bolnici zabačenoj. Beše deveti dan, čvorkov poj lukavo podražavaše jauke ženske. Stajaše kod hrasta sin, ležaše otac, I mišljaše konj, vezan za rudu, Kako je vreo dan i loš stršljen, A teret lak. I konj zaglaba đem. A mati, trebeći čvorove šala, Nastojaše da se seti: šta je zaboravila

Internet-grupe, a posebno sajt „Polutonovi“ predstavlja u Peterburgu Timofej Dunčenko http://polutona.ru/?show=evilangelo. Njegova poetika je maksimalno orijentisana na savremenu ruskojezičnu poeziju, posebno moskovsku; pomenimo i uticaj Dmitrija Vodenikova, kao i nekih anglofonih pesnika i prozaista. Bez obzira što je mlad, Timofej ima prepoznatljiv pesnički rukopis: razlivena

87 / Treći Trg / Broj 17


88 / Treći Trg / Broj 17

strofika, neredovna rima, smenjivanje prekratkih i predugih stihova, oksimoronski leksički spojevi. Izaziva najrazličitiju recepciju – od oštrog odbacivanja do ushićenog prihvatanja. Timofej je učesnik nekolikih festivala aktuelne poezije u Peterburgu i drugim gradovima, i možemo reći da su njegova eksperimentatorska smelost i popularnost u porastu. Drugi krupan kontekst predstavlja neotuđivi deo peterburških tradicija; pri tome se te tradicije različito interpretiraju. Recimo, u mladom pokoljenju grupe V. A. Lejkina mnogi prepoznaju uticaj Brodskog, baš kao i u starijem pokoljenju. U tome ima istine: „lejkincima“ su svojstveni tradicionalni sadržaji i klasična metrika, kao i tematizacija konflikta „običnog“ junaka i sumornog sveta. Ipak, nema osnova za optužbu ove genaracije za epigonstvo – pažljivo oko otkriće tu veoma širok poetički spektar. Mladi autori Lejkinove grupe istorijski su povezani sa Gatčinom i sa peterburškom grupom None Slepakove. Najpoznatiji među njima su Mihail Boguš i Dmitrij Kolomenskij koji ima svoju stranicu na adresi http:/www.poezia. ru/user.php?uname=dim_ko. Dmitrij je neoficijelni lider gatčinskih pesnika; uz to je i bard, jedan od organizatora bardovskih koncerata i festivala bardovske pesme „Topos“. Njegove pesme su mnogo složenije nego što se to na prvi pogled može učiniti:

...Ležeći na polici, ne zuri u prugu praskozorja, Već u to kako tamnina pušta mehure Naranžastih vatri; Bilo da pušiš ili govoriš – unutar nje si, Mada i pored nje.

Leti nad trima mostovima, nad deset straža, Pritisni salvet tame na razjapljena usta, Hitaj na svetkovinu, Reci „ničeg nema...“, pogledaj napred – i tamo Ničega neće biti. (Reče „nema ničeg lepšeg...“ i slaga...)

Grupa je konačno oformljena kada joj je pristupio Mihail Aleksandar, dosledni nastavljač linije Brodskog. Druga grupacija ima naziv „Utkonos“, i predvodi je Valerij Šubinski. U njenom sastavu deluje nekoliko zanimljivih stvaralaca, pomenimo samo Andreja Mališeva. U njegovoj imadžeriji pojavljuju se motivi F. Sologuba. To nije nikakvo čudo, jer je slična metaforika „tamne tajne“ bila svojstvena mnogim pesnicima Peterburžanima, koji su stariji i do petnaestak godina; naprimer, Evgeniju Mjakiševu. Više čudi kod Andreja Mališeva tema sela, data veoma prirodno i realno:

*** U stozubom selu, gde nema Ni dvadesetak duša na broju Plavobradi pohod se sprema Vojska nebeska u modrom stroju. <…>

Na svoj način tradicionalan je još jedan autor, koji mnogo obećava – Andrej Sidorkin http://www.topos.ru/article/1453. Njegova tradicionalnost je posve osebujna. Andrej je blizak filološkim krugovima Filološkog fakulteta i Slobodnom


S ruskog prevela Draginja Ramadanski

89 / Treći Trg / Broj 17

univerzitetu nauka i umetnosti. To je sfera tvoračkog uticaja Marusje Klimove i Andreja Astvacaturova. Iz toga sledi da je lirika Sidorkina veoma složena – sa tendencijom ka hermetičnosti – i ponekad predstavlja skoro pravi centon sastavljen od raznih američkih, evropskih, izraelskih i domaćih tekstova. Ako postmodernistički pesnički eksperiment danas već ima svoju tradiciju, onda je Andrej, očito, upravo njen sledbenik. A evo i trećeg tipa konteksta: tradicije preuzete iz drugih gradova. Odnedavno došljaci u Peterburg imaju primetnu ulogu u pesničkoj mapi grada – uz očuvanje svoje „postranične“ samobitnosti. Ovde treba pre svih pomenuti četiri imena. Prva tri su ranije predstavljala Vladivostok: to su autori čuvenog almanaha Sivi konj, koji je stekao ugled u opšteruskim razmerama. Teško je među peterburškim Vladivostočanima odabrati centralnu figuru. Nekome se dopada „svakodnevička lirika“ Vjačeslava Križanovskog http://kryzhanovsky.rbcmail.ru/ texts/all.htm, neko pak preferira verlibre i performanse Pavla Šugurova http:// www.gif.ru/greyhorse/gh4/shugurov4.html, ali meni su najbliži stihovi Lidije Čeredejeve, koji su i pored smelosti zamisli veoma suptilno intonirani www. cheredeeva.rbcmail.ru/poems.html. Predstavnik još jedne regionalne škole jeste autor koji piše pod pseudonimom „Eter de Panji“. Eter se vezuje za Saratov; ali je njegova poetika uticajna među svim mladim pesnicima, i izvan granica Peterburga. Eter neguje i duge, postkonceptualističke slobodne stihove http://vernitski.narod.ru/eter.htm i sasvim kratke tekstove, sve do monostihova http://amber2002.narod.ru/panji.htm, ali i velike forme vizuelne poezije; mnogi od njih su izloženi na međunarodnoj izložbi „Platforma“, http://platform.netslova.ru/show.php?a=Ester_de_Panji/ p=may04, koja je tokom 2005/06. godine obišla mnoge gradove Rusije, ali i SAD, Poljske, Belorusije, Ukrajine. Eter se takođe bavi izdavanjem knjiga – chapbooks – inostranih autora, o kojima Rusija inače ništa ne bi znala. Naš pregled ovde se mora privesti kraju, mada smo nužno izostavili mnoge autore vredne pomena. Tu je još, recimo, učesnica rusko-američkog programa za pisce „Otvoreni svet“ Natalija Kurčatova; autorka predivnih stihova i proze Ksenija Bukša; Olga Hoglakova iz grupe „PIITER“; Roman Osminkin sa svojom „sentimentalnom poetikom“; naslednik Skidana, Petar Razumov; „otpadnik“ od estetike grupe „Udri gde stigneš“ Gera Šipov; autor čudnih „prutopleta“ Ovsej Rorin; Ilona Jakimova sa svojom neoklasičnom orijentacijom; izvanredna prevoditeljka i tanana minimalistkinja Marija Sosnovska; pobednica peterburških „slemova“ Ljuba Lebedeva; „pesnik koji pleše“ Marija Gromakova; laureat nagrade „Debi – 2003“ Pavel Kolpakov; napola Moskovljanin Andrej Grišajev; povratnica iz Moskve „pseudo naivna“ Nastja Denisova; Polina Kopilova koja je otišla u Helsinki. Ali, tu se stvarno moramo zaustaviti, i neobuhvatnu građu prepustiti filolozima i biografima. Treba još samo skrenuti pažnju na ono, čega u mladoj peterburškoj poeziji – nema. A nema, pre svega, mini-žanrova: ni ozbiljne japanistike (u Moskvi je neguju Marina Hagen i Ilja Kriger), ni poetskih minijatura (osim opita Etera i Maksima Sabajtisa). Zauzvrat je snažan uticaj verlibra; izgleda da slobodni stih ima velike šanse da se rascveta na peterburškom tlu i ozbiljno ugrozi peterburški kanon. Šta li će uslediti dalje?


90 / Treći Trg / Broj 17

RAZGOVORI autointervjui sa piscima izdavačke kuće kornet

Pavle Ćosić rođen je 1967. godine u Beogradu. Magistar lingvistike, pisac i pripadnik multimedijalne grupe “Ilegalni poslastičari”. Radio kao novinar i kolumnista (Naša Borba, Dnevni telegraf, B92, Yellowcab, X Zabava, Politikin Zabavnik, itd). Napisao roman “Leposava” (Kornet, Beograd, 2007) čije je prvo poglavlje kao priča objavljeno u zbirci Blog SF - Transfuzija 01 (Mentor, Zagreb 2006). Takođe, objavio “Rečnik sinonima” (Kornet, Beograd, 2008) na 700 strana sa preko 15000 odrednica. Područje njegovog lingvističkog rada su veze između srpskih i hrvatskih dijalekata, žargon, leksikološke studije i problemi u nastavi srpskog jezika. Napisao “Priručnik za lektore i studente” iliti “Srpski za strance” (WN UAM, Poznanj, 2004), dok je u Poljskoj radio kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Poznanju. Učestvovao u osnivanju izdavačkih kuća “Rende” i “Maćado”. Uređivao veb-zin posvećen satiri “Krompir”, a tokom bombardovanja SRJ, snimio dokumentarni film “Slobo- Klintone!”. Skuplja rečnike.

Intrervju s Pavlom Ćosićem Razgovor vodila Leposava Crvić Leposava Crvić: Kako to da si se odlučio da napišeš roman? Ipak si ti jedan ugledni lingvista, koji se nikad nije bavio književnošću. Pavle Ćosić: Taj roman se napisao sam. Gledaj, kad sam bio mali, ne znam zašto, ali stalno sam tražio ljude koji se prezivaju isto kao i ja. To me iz nekog razloga zabavljalo. Ispostavilo se da je moje prezime prilično retko. Svi ljudi za koje sam čuo da se tako prezivaju bili su ili pisci, ili neki publicisti ili barem novinari (uključujući tu i moju ćosićku rodbinu). Tako mali sam se istripovao da je Ćosićima predodređeno da budu pisci, a pošto sam ja oduvek bio buntovnik, odlučio sam da ja budem prvi Ćosić koji se neće baviti pisanjem. A onda mi se desilo da iz čista mira napišem roman. Totalno nenamerno i nesvesno. Sedeo sam kod kuće i slao kontinuirane postove na blog, dok u jednom momentu nisam shvatio da pišem roman i da sam postao pisac. Izgleda da sam u tom infantilnom tripu bio u pravu – Ćosićima je suđeno da pišu. Stvarno nije bilo namerno, veruj mi.


Pavle Ćosić: O.K. priznajem, objavljivao sam ja svašta i ranije. Čak i neke stvari za koje ti, nadam se, ne znaš, ali to je bilo ovako ili onako u okviru profesije. Imam i dosta radova objavljenih u stručnim časopisima, ali to se valjda ne računa... Leposava Crvić: A jesu li i tvoje filmske recenzije u Dnevnom telegrafu bile deo tvoje struke? Pavle Ćosić: Nisu, ali uzmi u obzir da sam ja pre svega želeo da postanem filmski režiser. Lingvistika mi je bila alternativna varijanta. Mislim da sam te kritike pisao zato što sam bio iskompleksiran činjenicom što nisam uspeo da upišem režiju. Tek mnogo godina kasnije sam saznao da niko u istoriji FDU nije upisao filmsku režiju, a da nije imao jako debelu vezu. Leposava Crvić: A sajber magazin Krompir? Je li i to bilo u struci? Pavle Ćosić: Krompir je bio stvar trenutka i očekivana reakcija moje ličnosti. On se na netu pojavio prilikom civilizovanja 1999. godine. Neki moji drugari i ja smo rešili da krenemo da se sprdamo sa beznađem. To nema veze ni sa strukom ni sa pisanjem. I sve što se posle izrodilo iz Krompira bila je čista zajebancija. Osim toga, to iskustvo mi je puno pomoglo da formiram svoju ličnost, kako god to glupo zvučalo. Shvatio sam da umem da pratim disanje mase i da umem da nasmejem ljude. To se vidi i po tome što je Krompir na Internetu stvorio puno klonova, koji su postali mnogo uspešniji i od njega samog, jer ja Krompirom nisam ni želeo ni mogao da se bavim sasvim predano. To je bio hobi. Leposava Crvić: Koji su to klonovi? Pavle Ćosić: Ima ih stvarno mnogo, ali izdvojiću najbezobrazniji i najbezobzirniji: Srbovanje.com. Leposava Crvić: Zašto si me u romanu prikazao kao kretena i naivnu budalu? Pavle Ćosić: Ma nisam, bre! Ti si samo malo mnogo mlada i indoktrinirana medijima. Prikazao sam te onakvom kakva stvarno jesi – ti si jedna vesela, zdrava, prava i jako normalna devojka. Osim toga, vrlo si lepa i zgodna. U romanu možda i više nego u stvarnosti. Leposava Crvić: Jeste, a ovamo ispada da se ložim na „sve što vole mladi“, jedem samo u Mekdonaldsu, pržim se na „B92“ i Ameriku i još svašta... Pavle Ćosić: To je zato što si ti nekad stvarno bila takva. Seti se sama. I mene je stid nekih mojih uverenja i postupaka iz mladosti, ali ih se dobro sećam. Do kraja knjige si sasvim sazrela i naučila da razmišljaš kritički. Leposava Crvić: Misliš da je taj tvoj nacionalističko-fašistički stav, koji zastupaš, zaista sazrevanje?

91 / Treći Trg / Broj 17

Leposava Crvić: Dobro, ali pisao si ti i ranije. Sećam se tvoje rubrike „Gistro šatro“ u X Zabavi.


92 / Treći Trg / Broj 17

Pavle Ćosić: Daj, Leposava, nemoj me sad razočarati. Gde si ti videla moj nacionalistički i fašistički stav? Leposava Crvić: Tako tvrde mnogi ljudi koje poznajem i s kojima se družim. Osim toga, valjda si pročitao recenziju Teofila Pančića u Vremenu. Tamo lepo piše da si fašista. Pavle Ćosić: I sad mi još reci da nisi indoktrinirana i da sam te predstavio kao naivnu budalu! Pa Teofil je morao da me proglasi fašistom po zadatku. Neće mi niko od tih ljudi o kojima ta knjiga govori nikad oprostiti što se šalim na njihov račun i sa američkim imperijalizmom, što sam obrnuo uloge i njih koji se predstavljaju kao napredni građani raskrinkao kao izuzetne konzervativce, što oni zaista jesu. Kako drugačije opisati ljude koji u potpunosti opravdavaju sve najnazadnije pojave u današnjem svetu? Ceo progresivan svet se bori protiv američke dominacije i njene uloge svetskog policajca i NATO-a, a oni se za to zalažu svim srcem i dušom. Da sve bude još licemernije, prodaju se za liberale i ljude pune razumevanja i tolerancije. Leposava Crvić: Da li je istina da će se po Leposavi snimiti film? Pavle Ćosić: Ne znam kako si došla do te informacije, ali to je tačno. Vidm da si se dobro spremila za ovaj intervju. Ne smem da otkrivam detalje, pošto su pregovori u toku. Ono što mogu da kažem je da je da je već urađena i emitovana radio-drama za Radio Beograd još septembra prošle godine. Nisam naročito zadovoljan dramatizacijom, pa se najtoplije nadam da me ni taj potencijalni film neće razočarati. Leposava Crvić: Za kraj, mogu li da ti postavim jedno indiskretno i intimno pitanje? Pavle Ćosić: Pitaj me šta god hoćeš. Na sve ću ti iskreno odgovoriti. Leposava Crvić: Čula sam da imaš prilično veliki penis. Da li je to istina? Pavle Ćosić: To je još jedna predrasuda i još jedna etiketa koju pokušavaju da mi prilepe. Ima dosta takvih primera.


Boris Starešina: Imamo obavezu da ispunimo 5000 karaktera, sa razmacima. Hoćemo li biti ozbiljni, ili ono drugo? Starešina Boris: Da probamo malo od oba? Smiješano, najlakše se pije. Boris Starešina: Voliš Njegoša? Starešina Boris: Voleo ne voleo, znam tri četvrtine „Gorskog vijenca“ napamet. Takav mi bio profesor u gimnaziji. I danas, posle petnaest godina, šta petnaest, posle sedamnaest godina, mogu da ga deklamujem odakle god hoćeš. A možeš i ti. Zajedno smo ga učili, sećaš li se? Boris Starešina: Ne moram ja baš svega da se sećam... Mada, dobro, poverovaću ti da je tako. Znam i ja dosta pesama naizust. Neke od njih, pretpostavljam, učio si i ti. Ali, idemo dalje. Ovih 5000 karaktera s razmacima brzo se potroši. Starešina Boris: Rasipniče. Vidi šta si znakova upotrebio, a ništa me nisi pitao. Pitaću onda ja tebe. Šta si prvo napisao u životu? Boris Starešina: Hm... Verovatno „MAMA“, ili tako nešto... Umeo sam da pišem sa pet godina, a još od kada mi je bilo pet godina, ihaaaj... Starešina Boris: Neozbiljan si. Znaš dobro na šta sam mislio. Boris Starešina: Samo se trudim da malo opustim atmosferu. Čini mi se da smo napeti. No, dobro. Prve relevantne stvari koje sam napisao bile su pesme. Užas od pesama, sa ove vremenske distance. Još uvek ih čuvam. Pazi, sa rimovanim stihovima... Starešina Boris: U čemu je problem? Rimuješ i sada. Samo si malo prešao na rimovane deseterce. Pa odmah o Kraljeviću Marku... Boris Starešina: Nije baš odmah. Prvog Kraljevića napisao sam ’92. godine.

93 / Treći Trg / Broj 17

BORIS STAREŠINA rođen je 1973, u Beogradu. Godine 2002. dobio je nagradu UNESCO-a i Sarajevske književne radionice Omnibus za kratku priču Hronika koja je ušla u zbirku priča Bun(t)ovna P(r)oza. Autor je romana Sanatorijum (2004), zbirki pjesama Kraljević Marko – natprirodni ciklus pesama (2006) i Da im recitujem košmare (2009), koautor u zbirci Undergrad Jam (2008). Do kraja godine očekuje objavljivanje romana Baštovan i remiks romana Sanatorijum.


94 / Treći Trg / Broj 17

Ono, s ljudožderima... A čini mi se da sam tada napisao barem još dva. Ko će sve to da pamti. Starešina Boris: Znači, ti si pesnik? Boris Starešina: Šta je pesnik? Ukoliko je to onaj koji piše pesme, onda – da. Ali, pesnik je veoma relativna kategorija. Kao, uostalom, i pisac. Pisac si samo dok sediš i pišeš. Sve ostalo vreme si nešto drugo. Nisi pisac čak ni kad ti se objavi knjiga, ili kad daješ intervjue, ne. Tu si već promoter, diler, zabavljač, kako god. Ponavljam, pisac si samo dok satima sediš na onoj stolici i trošiš olovku za olovkom. Starešina Boris: Šta, još uvek koristiš olovku i papir (nesrećniče...)? Ne kucaš na kompjuteru? Boris Starešina: Kompjuter je pomoćno sredstvo. Olovka je osnovna alatka. Mislim da tu ne treba da bude zabune. I teže je uništiti papir na kojem je nešto napisano, nego prosto kliknuti na delete... Starešina Boris: Aludiraš na onu znamenitu noć, kad si spalio preko šezdeset pesama, jednu po jednu? Boris Starešina: Ne podsećaj me... Starešina Boris: Dobro, hajdemo na nešto vedrije. Napisao si i nešto priča, većina njih je bila i nagrađena ili publikovana. Pesme i priče, kako se to slaže? Boris Starešina: Zašto mora da se slaže? Ali, kad smo već kod toga, evo nekoliko podataka: priča „Hronika“ nagrađena je 2002. godine na književnom konkursu u realizaciji sarajevske književne radionice Omnibus i UNESCO-a. Tom prilikom upoznao sam i Ivana Tobića, alijas Tobića Tobića Idola mladih, kao i znamenitog zagrebačkog genija Gorana Bogunovića. Pored „Hronike“, i njihove priče ušle su u zbirku „Bun(t)ovna p(r)oza“, koja je prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osim Hronike, imao sam još nekoliko nagrađenih priča. No, čemu uopšte služe nagrade... Starešina Boris: Valjda je slatko kad te isplate... Priča „Hronika“ trebalo je da ima i svoj nastavak. Međutim, nešto čudno se desilo s tim nastavkom... Boris Starešina: Tačnije, došlo je do zabune, pa je umesto „Hronike 2“ nastao roman „Sanatorijum“. Priča se u jednom trenutku otela kontroli i prešla u roman. Nisam mogao ništa da učinim kako bih to sprečio. Stvar je otišla toliko daleko da, eto, sada moram da pišem i roman „Sanatorijum 2“... Starešina Boris: Znači, „Sanatorijum“ nije jedini roman koji si napisao? Boris Starešina: Pored „Sanatorijuma“, koji je za sada jedini objavljen (uz zbirku deseteraca „Kraljević Marko – natprirodni ciklus“), gotovi su i „Baštovan“ i „Princeza dragulja“. Čekaju nekog simpatičnog, lepog i pametnog izdavača. U aprilu treba da mi izađe prva zbirka pesama „Da im recitujem košmare“. U avgustu se očekuje i izlazak remiks verzije romana „Sanatorijum“, u izdavačkoj kući „Kornet“. A u najavi su i još dva romana, trenutno u nastajanju, od kojih je jedan upravo Sanatorijum 2. O tom, potom...


Boris Starešina: Veoma sam zadovoljan Ilegalcima. Jedini je problem što se ta grupa raspala, ali ja sam optimista po pitanju ponovnog okupljanja. Starešina Boris: Pored pisane književnosti, postoji i elektronska. Hoću reći, imaš i svoj blog, gde si skoro pa hiperaktivan. A? Boris Starešina: Ne bih mnogo o blogovima. Ko zna – zna. Dovoljno je doći na www.sanatorijum.mojblog.rs i tamo će se posetilac lako i brzo upoznati sa osnovnim postulatima blogovanja, pa čak i malo preko toga. To je svet za sebe, onakav kakvim si ga sam napravio. Za postojanje bloga Sanatorijum „kriv“ je Tobić Tobić, jer on ga je otvorio i svečano mi ga predao na korišćenje. Nego, čini mi se da smo ispunili onih 5000 karaktera. Još nešto? Starešina Boris: Dosta je. Boris Starešina: I ja mislim tako.

95 / Treći Trg / Broj 17

Starešina Boris: Da, držimo se sadašnjosti. Pridruženi si član Ilegalnih poslastičara, promovišete se i u Srbiji i van Srbije.


96 / Treći Trg / Broj 17

Goran Bogunović, rođen 1972, objavio dvije knjige pjesama i dvije knjige priča od kojih je posljednja Ljenjivci i druge priče upravo izašla u izdanju „Korneta“. Svira u grupi „Radost!“ Intervju je dao neobičnom stvorenju, jednom biciklu, koji je za tu priliku izašao iz Goranove priče „Marina vozi bicikl“.

Marinin bicikl: Novu knjigu objavio si za „Kornet“, izdavačku kuću „Ilegalnih poslastičara“. Zašto se družiš s njima? Goran Bogunović: Vrag će ga znati zašto ljudi počnu s druženjem i suradnjom. Bit će da je tako zapisano u Knjizi promjena, ili nas do toga dovede teorija kaosa. Možda se radi i o zavjeri Novog svjetskog poretka. Važno je to da su mi se njihova zaigranost svidjela baš stoga što je danas gotovo nemoguće reći bilo što ozbiljno i važno ako pri tome koristite ozbiljan i važan ton. Osjetio sam srodnost po senzibilitetu, rodilo se i prijateljstvo koje se produbilo raznim avanturama koje je bolje ne opisivati, kako bismo svi zajedno sačuvali ono malo digniteta što nam je preostalo. Marinin bicikl: Opiši sudbinsko djelovanje teorije kaosa koje vas je spojilo. Goran Bogunović: Ivana Tobića i Borisa Starešinu upoznao sam u kasnu zimu ili rano proljeće 2002. godine u Tuzli, kad su nam priče ušle u zbirku Bun(t)ovna p(r)oza. Tu sam upoznao zavidan broj finih i zanimljivih ljudi. Nastavili smo se družiti virtualno, a povremeno bi nas život spojio i na raznim književnim događajima. Druženja su se intenzivirala, pa sam upoznao i uglednog beogradskog lingvista Pavla Ćosića, Bucija, nadarenog bizajnera i ostale članove te vrlo opasne i subverzivne nepostojeće grupe, te njihove simpatizere. Tu je negdje počelo i sviranje… Marinin bicikl: Dakle, priznaješ da se uz pisanje baviš i glazbom! Goran Bogunović: Gitaru sviram od najranije mladosti, prosvirao sam tulume, srednjoškolske bendove, gaže, ili kako se kod vas kaže, tezge, na morskim terasama, i onda napravio gotovo desetogodišnju pauzu. Tobićeve glazbene nepodopštine, njegovi pozivi da zasviram i književna čitanja koja su se pretvarala u svirke na kojima smo znali izvoditi i „Rokere s Moravu“, natjerale su me da se sjetim radosti tamburanja i ponovno prihvatim gitare. Tako s bratom osnovah bend svoj, „Radost!“ svoju, koja se od potpuno neozbiljne slučajnosti polako pretvara u jednu vrlo ozbiljnu neozbiljnost. 2007. objavili smo album „Radost! oslobađa“, a upravo dovršavamo novi album, „Radost! si i u radost ćeš se pretvoriti“. Ali nema para od muzike…


Goran Bogunović: Završio sam neke fakultete, pa se sad bavim tonom u tehnici Hrvatske televizije. Vjerojatno me stoga sitan novac koji povremeno kapne za kulturnoumjetnički rad čini radosnim. Inače bi me vjerojatno deprimirao. Marinin bicikl: To je mnogo različitih aktivnosti. Sigurno si blizanac u horoskopu? Goran Bogunović: Kako si pogodio? Marinin bicikl: Znam te od rođenja. Goran Bogunović: Ti si jedan vrlo mudar i čudan bicikl. Znam i ja sebe od rođenja, ali prvih se svojih godina ne sjećam. Horoskopski znak dijelim s Tobićem, s kojim sam se složio da najvažniji dan nije rođendan, nego začetdan, koji mi je 18. 9, pa sam po tome djevičanski uredan i smiren, iako me o tome još nitko nije obavijestio. Marinin bicikl: Što ćeš dalje? Ima li uopće dalje ili se vrijeme vrti u krug? Goran Bogunović: Metamatematika nam kaže kako vrijeme ne postoji, ali ipak se ponečemu nadam, svjestan da je nada nešto jako krhko i osjetljivo na dodir, čak i na dah. Uskoro se nadam novoj knjizi – već nekoliko godina radim na romanu Tajni život doktora Dulitla, kapaju priče za novu knjigu, a ovih dana od svega toga odvukle su me pjesme koje su mi samoinicijativno počele dolaziti u velikom broju i svaka borba tu je uzaludna. Pjesme objavljujem na blogovima http://wrunga.blog.hr i http://radost.mojblog.co.yu, a uskoro bi se mogle pojaviti i u nekoj knjizi. Radosnih svirki bit će sve više i više, ako se mene bude pitalo. Napravit ćemo i spot, to je nužno ako čovjek želi biti slavan. Bojim se da sam po tom pitanju potpao pod zlokobni utjecaj Ivana Tobića. Za kraj, upravo porađamo radosnu internetsku stranicu. Marinin bicikl: Hoćeš li otkriti ljudima tko je ta Marina, moja vlasnica i što si joj učinio? Goran Bogunović: Marina se ne zove Marina. Zanimljivo je to što u svom ljubavnom životu nikada nisam imao posla s Marinama. Nisam sreo ni ljenjivce, pa sam ipak napisao priču o njima. Bit će da se radi o žudnji, sličnoj onoj kod Fernanda Pessoe, točnije, jednog od njegovih alterega, Bernarda Soaresa, koga također nikada nisam sreo. A Marina se može zvati čak i Marina, ili se može zvati potpuno različito. Možda se čak zove slično Marini. Tko to može znati, a najmanje to mogu znati ja. Moram reći da Marini nikada ne bih mogao nanijeti zlo, osim u priči. A o čemu god pisali, ljudi uvijek pišu o sebi, kako to mudro kaza David Albahari. Mislim da bi se s time složili i ljenjivci, kao i kornjača, junakinja jedne od priča iz knjige. Marinin bicikl: Dakle, Marina je sigurna? Goran Bogunović: To je nešto čemu se najdublje nadam. Ali danas nitko nije siguran, pogotovo ako ga dohvati nečija mašta, pa sam počeo paziti što pišem. Možda je to tek praznovjerje...

97 / Treći Trg / Broj 17

Marinin bicikl: Pa od čega onda živiš?


Marinin bicikl: Jesi li ikada razgovarao s biciklom? Brine li te to da bi ova situacija mogla biti plod tvoga bolesnog uma? Goran Bogunović: Nisam, ali čini mi se da mi se spremaju i čudnije stvari u životu. Recimo, čini mi se da nema čudnije stvari od ljubavi, nečega što bi trebalo biti jasno i općepoznato. Neki dan jedna draga osoba opisala mi je svoj razgovor s drvećem i čini mi se da je to nešto što bih svakako trebao probati. Ne znam jesu li razgovori s biciklima, drvećem, ljubav prema drveću i ljubav kao takva razlog za strah ili za radost, ali, baš iz principa, odlučio sam se za radost.


CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82+7 TREĆI Trg [Elektronski izvor] : elektronski časopis za književnost i umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ; odgovorni urednik Dejan Matić. - Online izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1 (maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći Trg, 2004Internet pretraživač Način dostupa (URL): http://www.trecitrg.org.yu. - Tromesečno. Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana 22.02.2006. ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online) COBISS.SR-ID 115388428

Trecitrg17  
Advertisement