РОДОЉУБЉЕ Блискост далеких предела Сваког дана слушам како људи причају о разним земљама где је, како они кажу, „све лепше и боље“. Нажалост, никада не чујем да у том контексту неко од њих спомене Србију. Зашто је то тако? Америка има велике кањоне, Русија богате шуме, Швајцарска пространа поља… А Србија? Зар кроз њу не протиче једна од највећих европских река – Дунав? Тај велики водени ток напаја све наше горе, ливаде и пашњаке и чини да ти предели изгледају као да потичу из неке бајке. Животиње попут рисова, медведа и вукова, налазе се на листи угрожених врста широм света, али они свој спас ипак проналазе у нашим многобројним националним парковима. Да не заборавимо ни орла брадана и белоглавог супа који могу да се нађу у природи само у Србији. Биљке, које ове наше крајеве чине тако живописним, овде успешно опстају упркос дубоко урезаном негативном утицају човека. Панчићева оморика се шепури само на неприступачним врховима планине Таре. Разни цветови, који осликавају Драгана Миљковић 7/2 пољане својим очаравајућим изгледом, бивају употребљени за прављење многобројних лековитих чајева. Чувени су ти белгијски сиреви, француска вина, италијанске тестенине… А наша гибаница, сарма, наши ћевапи и већ брендирана шљивовица? Лондон има БигБен, Париз Ајфелову кулу, Њујорк Кип Слободе, Индија Таџ Махал… Зар нису величанствени наш торањ на Авали, Калемегдан, Скадарлија? Не застаје ли нам дах од лепоте Дрвенграда, Таре, Петроварадина, Опленца? Има ли адекватног епитета који може да стоји уз реч: Храм Светог Саве, Пећка патријаршија, Грачаница, Жича, Милешева, Студеница? Сви ови појмови, али и многи други чине Србију тако разноликом и јединственом земљом у свету. Не могу да разумем зашто су се хиљаде младих људи иселиле и исељавају се у потрази „за нечим бољим“. Шта је то боље? Материјални статус? Да, али зар смо заборавили ону велику истину да новац олакшава живот, али сигурно није гаранција за срећу? Хоћемо ли „у том белом свету“ да прослављамо крсну славу као што бисмо овде са нашима најближима? Од кога ће наша деца да чују и да науче све оно што смо ми од наших предака? Ја Србију, заиста, доживљавам као јединствено лепу и на посебан начин привлачну земљу. Често помислим да су се на њеној малој територији, због њеног специфичног историјског поглавља, срели и прожели утицаји врло удаљених, а самим тим и врло различитих поднебља. Све то ме чини јако поносним. Александар Мратинковић 8/1
Марко Павловић 8/1
Невена Јелић 7/2 Бр. 27/2017.
Родољубље у поезији српских песника Родољубље... љубав према Отаџбини, према српском народу, породици, човеку и љубав према сваком српском пријатељу. Неке од многобројних родољубивих песама су „Отаџбина“ Ђуре Јакшића и „Србија“ Оскара Давича. У овим песмама наши песници нас стиховима воде кроз бурну историју и говоре о свим догађајима који су се догодили у Србији, о свим успонима и падовима. Људи су се жртвовали у многим ратовима ради своје Отаџбине. Оскар Давичо кроз своје стихове персонификацијом оживљава Србију и представља је као људску фигуру која одише победама и поразима које су Срби доживели. Кроз стихове своје песме Ђура Јакшић је показао своју песничку родољубивост и снажно осећање да је српска војска непобедива. У песми „Светли гробови“ пораз је уствари победа, а смрт почетак и сви они који су погинули били су нова нада која се рађа. Јован Јовановић Змај кроз сам наслов пише о једној стилској фигури где је гроб споменик смрти и таме, а насупрот томе светлост представља живот. Човек не умире својом смрћу. Он живи све док живи сећање на њега и док има оних који га памте. Неки људи живе вечно, кроз дела која су иза себе оставили и њихови гробови никада не престају да светле.Такви су гробови наших писаца. Александра Ранковић 8/2 13