Page 1

ЛИСТ УЧЕНИКА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ “РАДОМИР ЛАЗИЋ” АЗАЊА– ЈУН 2017.- ГОДИНА XX– БРОЈ 27

Бр. 27/2017.

1


Ученици првог разреда школске 2016/2017. године

Драгана Миљковић 7/2

Лидија Голубовић 8/1

Невена Јелић 7/2

2

Магдалена Никосавић 8/1

Милица Минић 6/2

Мина Минић 8/1

Марија Марковић 7/1

Марко Батинић 8/1

Марко Батинић 8/1

Александра Јоксимовић 8/2

Милица Торлаковић 7/1

СРЦЕ ШКОЛЕ


ПОНОС НАШЕ ШКОЛЕ

НАЈБОЉИ МАТУРАНТИ Марко Батинић је својим резултатима заслужио признање “Ученик генерације” за Школску 2016/2017. годину. Рођен је у Паланци 7. марта 2002. године. Марко је својим оценама и владањем награђен и Вуковом дипломом. Поред одличних оцена истакао се и учешћем на значајном броју такмичења освајајући једно од прва три места на различитим нивоима такмичења из: историје, хемије, српског језика и географије. Највреднији резултат постигао је као ученик седмог разреда када се пласирао на Државно такмичење из историје које је одржано у Ивањици.

И ове школске године Фондација “Фонд проф. др Радмила Милентијевић” новчано је наградила најбоље ученике завршног разреда. За разлику од претходних година фонд награда је увећан, а самим тим и број награђених ученика. Фондација је ове године новчано наградила следеће ученике: Признање “Ученик генерације” (новчана награда од 200 $)

Марко Батинић Признање “Ученик одељења 8/1” (новчана награда од 100 $)

Михајло Ђорђевић Признање “Ученик одељења 8/2” (новчана награда од 100 $)

Теодора Ћосић

ПОНОС НАШЕ ШКОЛЕ 2016/2017. По традицији наша школа је на Видовдан организовала Општи родитељски састанак, а шесту годину за редом и посебно представљање најбољих ученика под називом ПОНОС НАШЕ ШКОЛЕ. На бини су се појавили најуспешнији ученици ове школске године из свих предмета (стр. 2), глумци, као и ученици осмог разреда који су својим радом заслужили “Вуккову диплому” као и награђени ученици посебним похвалама. Поред награда за одличан успех и постигнуте резултате на такмичењима они ће бити награђени и једнодневним излетом.

Признање за остварене резултате из наставног предмета српски језик у 8/1 (новчана награда од 50 $)

Александар Мратинковић Признање за остварене резултате из наставног предмета српски језик у 8/2 (новчана награда од 50 $)

Јована Батинић Признање за остварене резултате из наставног предмета историја у 8/1 (новчана награда од 50 $)

Лидија Голубовић Признање за остварене резултате из наставног предмета историја у 8/2 (новчана награда од 50 $)

Немања Поповић

https://osazanja.wordpress.com/

https://www.facebook.com/skola.azanja

skola.azanja@gmail.com

https://www.facebook.com/azanjaskola

Бр. 27/2017.

3


Из Летописа за школску 2016/2017. годину СЕПТЕМБАР * У част пријема нове генерације првака у Дому културе у Азањи ученици 5. разреда су са својим учитељима организовали приредбу „Поздрав првацима“. Осим првака приредби су присуствовали родитељи и ученици млађих разреда са својим учитељима. * Молбено пјеније за успешан почетак школске године (верски обред Призив “Поздрав првацима“ Светог Духа) – у храму Св. Козма и Дамјан у Азањи. Присуствовали су ученици наше школе са својим учитељима и наставницима. * Учешће ученика из издвојеног одељења у Влашком Долу на манифестацији «Дани комбајнера» * Уручење награде Војвођанске банке нашој школи– победнику Олимпијског карневала * Наши ученици посетили су касарну „Генерал Живко Павловић“ у Смедеревској Паланци на „Отвореном дану“ Војске Србије. “Отворени дан“ ВС * Прво емитовање Школског дневника ОКТОБАР 3-7. октобар- обележена је Дечја недеља у нашој школи (Свечани пријем првака у Дечји савез; радионица са родитељима и ученицима на тему „Нећу да бригам, хоћу да се играм “; маскенбал ученика млађих разреда; цртање по асфалту; Спортски дан – на школским теренима су организоване игре без граница...) Маскенбал * Учешће наше екипе (ученици од 5. до 8. разреда) на фестивалу „Волим што сам у Влашком Долу дете“ у организацији ОШ „Вук Караџић“ из Крњева; Бронзане медаље су освојиле Теодора Ћосић (проза) и Миљана Палић (поезија) * Јесењи крос * Удружење пензионера «Азања» и привредници поклонили су школи 21 садницу тује које су засађене у школском дворишту * Промовисан је нови директор школе– Дамир С. Живковић, дипл. историчар * 50 ученика (VI-VIII разред) присуствовало је Великом школском часу у Дечја недеља– Крагујевцу у пратњи наставника и директора спортске активности * Учешће у обележавању годишњице ослобођења Азање у Великом рату * Предузеће «Телпас д.о.о. Је поклонило школи бесплатан бежични интернет НОВЕМБАР * Наша школа- партнер Недеље парламентаризма * Премијера позоришне представе “Тамо далеко на Крфу и Виду” * Јесењи крос за ученике свих разреда * Пригодно је обележен Међународни Дан доброте у млађим разредима * Поставаљена нова улазна врата на згради издвојеног одељења наше школе у Уређење дворишта Влашком Долу * Акција “Чеп за хендикеп”- предато 5 џакова чепова ДЕЦЕМБАР * Представа “Тамо далеко на Крфу и Виду” приказана у Братунцу и Сребреници * Вашљивост– преглед ученика је спровела надлежна патронажна сестра * Огледни час “Деда Мраз и/или Свети Никола” предметних наставника историје (Сава Самарџић) и Верске наставе (Бојан Стојадиновић); гост: Милан Кеџић, јереј “Велики школски час“ СПЦ * “Безбедно детињство– спречимо вршњачко насиље”- предавање припадника МУП-а Србије господина Марка Јелића * Новогодишња приредба свих ученика у издвојеном одељењу наше школе у Влашком Долу заједно са другарима из вртића ПУ „Чика Јова Змај“ ЈАНУАР * Божић- Традиционална „Божићна чесница“ за наше најмлађе ученике Новогодишња приредба * Пригодним програмом обележена је школска слава Свети Сава у Влашком Долу * Светосавски наставни дан у издвојеном одељењу наше школе у Влашком Долу * Одржано је школско такмичење из математике * Током јануара и фебруара били су скраћени часови због хладноће * Објављен први Видео летопис наше школе ФЕБРУАР * Промоција КОЦ „КРУГ“ из Смедеревске Паланке и радионица креативног писања за ученике старијих разреда. Радионицу су водили Бојан Маринковић и Реализатори Славиша Крстић Видео летописа * Почетак припремне наставе за Завршни испит

4

СРЦЕ ШКОЛЕ


Из Летописа за школску 2016/2017. годину МАРТ Током марта месеца одржана су општинска такмичења за све предмете, а наша школа је била домаћин општинског такмичења из историје. * Ученици старијих разреда осликали су платно површине 13 м 2 у ходнику школе * Организовано је предавања у сарадњи са Војском Србије за ученике 5. разреда * Организовано је предавање за девојчице 6. разреда под називом „Расти као девојка” Осликавање платна * Пригодним програмима обележен је Међународни дан жена– 8. март * Одржана су такмичења „Мислиша“, „Кенгур без граница“ и „ХИППО” * Угледни час из математике (проф. Слађана Каловић)- „Презентовање резултата анкетирања’’ * Почетак реализације пилот-пројекта „Покренимо нашу децу“ * Обележен је Светски дан поезије * Постављена су нова улазна врата на згради централног објекта школе “Мислиша“ 2017. * Промоција ЕУШ „Вук Караџић“ (Велика Плана) у нашој школи. * Обележени су: Дан погрома (17. март) и Дан сећања на страдале у НАТО бомбардовању (24. март)- реализатор: Сава Самарџић, наставник историје * Организована је трибина посвећена Милунки Савић (гост: др Ђорђе Минков, унук славне ратнице) * Професионална оријентација– гост: Јелена Туфегџић, психолог * Организована је трибина „Бесмртни хероји“ о рату на Косову и Метохији 1999. године и бици на Кошарама уз промоцију књига Ненада Милкића „Последња „Покренимо нашу децу“ стража’’ и „Зов карауле“ АПРИЛ * Обележен је 166. рођендан школе активностима током целе седмице (више на страни 14) * Реализована је Настава у природи за ученике од 1. до 4. разреда на Тари * Одржано је пробно тестирање ученика осмог разреда за полагање Завршног испита. Настава у природи– * „Дигитално насиље“- огледни час у одељењима седмог разреда (реализатори Тара 2017. Биљана Живковић– педагог и Јелена Вејновић– наставник Информатике и рачунарства) * Наша школа је организовала дводневни семинар под називом „Методе ефикасне наставе и учења “, а семинару је присуствовало 25 наставника и учитеља из наше школе и ОШ „Ђорђе Јовановић“ из Селевца. * Проглашење победника на манифестацији „Најлепше Васкршње јаје“ у организацији Ц.О. Азања. Мини рукомет-промоција * Промоција Мини рукомета у школи * Одржан је музички фестивал „Музика је пут до срца“ * Промоција МЕШ „ГОША“ у нашој школи. МАЈ * Пролећни крос и традиционална фудбалска утакмица Наставници-Осмаци * Снимљен је филм у нашој продукцији под називом „Ћирилица и ми“ * 15 ученика наше школе посетило је Фестивал науке у МЕШ „ГОША“ * Ученици наше школе узели су учешће у манифестацији „Светски дан Пролећни крос оријентиринга“ (24. мај) * Учешће наших ученика на обележавању Крсне славе Светих Кирила и Методија „Српског удружења Ћирилица“ у Београду * Одржана су републичка такмичења из географије и ТиИО * Промоције „Паланачке гимназије“ и СШ „Жикица Дамњановић“ * Посета ТВ екипе Српске научне телевизије- том приликом је снимљена емисија о нашим успешним ученицима Светски дан * Наши ученици су присуствовали трибини „100 школа у Србији без бола“ Оријентиринга о безбедности деце на интернету * Ученици наше школе узели су учешће у„Дану изазова“ (31. мај) ЈУН * Фудбалска утакмица наставника и родитеља ученика * Завршна приредба ученика четвртог разреда „Организована журка“ * Завршни испит за ученике 8. разреда * 25. јун– нашу општину је на такмичењу “Србија у ритму Европе” представљао наш ученик Матија Витић СНТВ у нашој школи Резиме: снимљено 10 емисија Школског дневника; 8 приказивања представе о Великом рату

Бр. 27/2017.

5


Успешни ученици

ТАКМИЧЕЊА УЧЕНИКА 2016/2017.

Техничко и информатичко образовање област: примена електромагнета (предметни наставник: Јелена Вејновић) Општинско такмичење Теодора Ћосић (8/2) прво место, Александра Јоксимовић (8/2) друго место. Окружно такмичење Александра Јоксимовић (8/2) друго место, Теодора Ћосић (8/2) треће место. Обе ученице су оствариле пласман на Републичко такмичење које је одржано у Београду. Географија (предметни наставник: Владимир Стојковић) Општинско такмичење Александра Јелић (7/1) прво место, Вељко Пантелејић (7/1) друго место. Окружно такмичење Александра Јелић (7/1) прво место и пласман на Републичко такмичење које је одржано у Шапцу. Хемија (предметни наставник: Иван Матејић) Општинско такмичење Александра Јелић (7/1) треће место, Вељко Пантелејић (7/1) треће место. Окружно такмичење Александра Јелић (7/1) друго место, Вељко Пантелејић (7/1) треће место. Без пласмана даље. Историја (предметни наставник: Сава Самарџић) Општинско такмичење Милица Пантић (5/1) друго место, Лука Рацковић (6/1) треће место, Александра Јелић (7/1) треће место, Марија Марковић (7/1) треће место. Наведени ученици су се пласирали на Окружно такмичење. Српски језик- Књижевна олимпијада (предметни наставници: Анђелка Васиљевић и Слађана Р. Јелић) Општинско такмичење Александра Јелић (7/1) прво место, Марко Батинић (8/1) треће место, Марко Никодијевић (7/2) треће место. Окружно такмичење Александра Јелић (7/1) треће место. Без пласмана даље. Математика Општинско такмичење Анђела Анђелковић (3/4) треће место (учитељица: Бојана Маринковић) Димитрије Ранковић (3/2) треће место (учитељица: Слађана Ж. Јелић) „Мислиша“ Похвала: Михајло Ранковић (2/1) (учитељица: Весна Ђорђевић) „Кенгур без граница 2017.“ 3. награда: Алексеј Богдановић; похвале: Невена Станојевић, Матеа Ћосић и Огњен Поповић (сви су ученици првог разреда; учитељица Виолета Кељаћ) Енглески језик- „Хиппо такмичење“ (предметни наставници: Нена Најденов Божилов и Јелена Матејић) Пласман у полуфинале: Лука Громовић (4/1), Милош Матејић (4/3) Музичка култура- Фестивал „Музика је пут до срца“ Такмичење ученика од I до VI разреда (предметни наставници: Иван Цветковић и Сузана Јанчић) Катарина Анђелковић (5/1)- 1. место; Теодора Мајсторовић (4/1)- 3. место Такмичење ученика VII и VIII разреда Матија Витић (8/2)- 2. место Матија Витић био је представник општине Смедеревска Паланка на такмичењу “Србија у ритму Европе” (Сомбор, јун 2017.)

6

“техничари“

“географи“

“хемичари”

“историчари”

“србисти”

“математичари“

Катарина Анђелковић

“Србија у ритму Европе”

СРЦЕ ШКОЛЕ


Школа «Понос школе 2015/2016» на наградном излету У петак, 1. јула 2016. године, основна школа „Радомир Лазић“ организовала је наградни излет за најбоље и најуспешније ученике у текућој школској године. На излет су путовали ученици који су остварили пласмане на општинским, окружним и републичким такмичењима, као и одлични ученици осмог разреда. Укупно је на излет путовало 40 ученика у пратњи 7 наставника и директора школе. Ове године за наградни излет одабран је Београд. Наша прва станица био је Дворски комплекс Краљевске породице Карађорђевић. У организацији Удружења „Краљевина Србија“ и њеног председника општинског одбора у Смедеревској Паланци Саше Станисављевића уприличен је двочасовни обилазак. Ученици и њихови наставници обишли су и Краљев и Бели двор и упознали се са историјатом комплекса. Кроз комплекс нас је водио и о њему говорио господин Андрија Шошић, члан Управног одбора Удружења Краљевина Србија. Потом смо обишли и Храм посвећен нашем првом учитељу Светом Сави. О животу и делу Светог Саве бројне приче су испричане и тек ће се причати па то остављамо за неку другу прилику, а након Храма посетили смо изложбу „Пупин- од физичке ка духовној реалности“ у Историјском музеју Србије. Имали смо ту привилегију да нас кроз изложбу проведе, и о животу Михајла Идворског Пупина говори, њена ауторка Александра Нинковић Ташић. Александра је била наша гошћа у недељи обележавања Дана школе, а посетом изложби смо употпунили и заокружили стечена знања о животу, раду и значају једног од најзначајнијих светских научника. Интеракције на сваком кораку у музеју изазивале су одушевљење код свих нас. Снимали смо се рентгеном, љуљали како би дотакли звезде, „возили“ бродом Вестфалија, сликали се са Пупином. Заправо слушали смо о том величанственом путу од пашњака до научењака. Деведесет минута је прохујало па смо Александри заказали ново виђење са почетком нове школске године и у Азањи и у Београду. Посете пуне емоције тражиле су од нас и мали предах, а где ћете најбоље напуните батерије у Београду него на Калемегдану. Завршна тачка на нашем излету била је Авала, тачније Авалски торањ. На 205 метара висине били су изнад осталих, ове године, поменути ученици, који су својим радом, залагањем и успесима с правом понели епитет ПОНОС ШКОЛЕ за школску 2015/2016. годину. СЕЋАЊЕ НА МИЛУНКУ САВИЋ– ХЕРОИНУ ВЕЛИКОГ РАТА Наша школа, њени ученици и запослени имали су част да угосте унука најхрабрије Српкиње свих времена- Милунке Савић. Наш гост је био др Ђорђе Минков који је присутнима поделио своја сећања на чувену ратницу. Обраћању господина Минкова претходио је програм који су припремили ученици осмог разреда, а који се односио на живот и ратне заслуге српске Јованке Орлеанке. Присутнима се обратио и директор школе Дамир С. Живковић, дипл. историчар, који је био и модератор програма. Програму је присуствовао значајан број ученика, мештана, али и поштоваоца лика и дела Милунке Савић и Смедеревске Паланке и околине. Овим програмом ОШ „Радомир Лазић“ наставила је организацију догађаја у спомен Великом рату. Захваљујемо се и нашем мештанину Новици Павловићу који је био иницијатор овог програма. Бр. 27/2017.

7


Обележавање Дана школе- 166 година школе у Азањи “ШКОЛА ЈЕ СУШТИНСКИ ВЕЧИТО МЛАДА” Наша школа основана је давне 1851. године претварањем приватног училишта у државно понајвише залагањем нашег мештанина Антонија Мајсторовића. Антоније Мајсторовић је био, у своје време, начелник Окружија смедеревског, члан Народног суда и Државног савета, те помоћник министра унутрашњих дела. Основна школа у Азањи, која сада носи назив „Радомир Лазић“, је низом активности обележила 166 година свог постојања. Као и претходних година, и за ову годину је био припремљен разноврстан програм, а две кључне теме које су прожимале готово све активности биле су Ћирилица и Отаџбина. Први дан је био предвиђен за спортске активности. У сарадњи са Оријентиринг савезом Србије организовано је такмичење у Тематском оријентирингу за све ученике наше школе. Такмичење је организовано у две категорије: за ученике од 1. до 4. разреда и за ученике од 5. до 8. разреда и било је екипно (по 4 члана у свакој екипи). Млађи узраст је поред основног сналажења у природи имао обавезу да прође и три контролне тачке спретности. Старији узраст је своје контролне тачке имао у виду одговарања на питања из математике, географије и биологије. Након збрајања резултата проглашене су по три првопласиране екипе у сваком разреду које су награђене дипломама, а победници у млађим разредима су награђени и играчкама за сваког члана победничке екипе. Проглашене су и три најбоље екипе старијих разреда у апсолутној категорији које су награђене медаљама, а првопласирана екипа биће награђена и спортским патикама. Победничку екипу чинили су ученици 6/1 одељења: Катарина Арсенијевић, Душан Вулићевић, Марија Живковић и Марко Ранковић. Такмичењем су руководили Ненад Јанчић, у име наше школе, и Добрица Јелић, потпредседник Оријентиринг савеза Србије. Током дана такмичење је посетио и господин Урош Савић, генерални секретар Савеза за школски спорт Србије. Док су се чекали резултати такмичења одигране су две фудбалске утакмице са одговарајућим екипама ОШ „Вук Караџић“ из Смедеревске Паланке. Изузетно лоше време за ово доба године нас је омело да нашу продајну изложбу реализујемо у центру села па је она била постављена у просторијама школе. Тог другог дана нашу школу је посетио и дружио се са ученицима млађих разреда писац и песник за децу Мошо Одаловић. У једносатном дружењу ученици су заједно са песником рецитовали његове песме, смејали се шалама, певали, а њихова насмејана и раздрагана лица показују задовољство новим познанством. У вечерњем термину организован је концерт етно и духовне музике под називом «Црвен’ цвете». У једносатном програму наступили су бивши и садашњи ученици наше школе: Јована Старовлах, Тијана Анђелковић, Теодора Јанчић, Матија Витић, Катарина Анђелковић, Мина Маринковић и Невена Станојевић. На концерту смо могли да чујемо песме посвећене Васкрсу, а највећи део песама је био посвећен нашем распетом и напаћеном Косову и Метохији. Трећег дана обележавања ученици и мештани су имали прилике да погледају репризу наше позоришне представе „ТАМО ДАЛЕКО на Крфу и Виду“ која се ближи свом десетом извођењу како у Србији тако и у Републици Српској. Наша верна публика је могла да види новине у односу на премијерно издање. Адаптацију више књижевних дела и режију потписује наставник Дамир С. Живковић. Завршног дана (21. априла) обележавања уприличене су две приредбе по називом «Ћирилица и Отаџбина»: једна за ученике школе, а друга за званице, родитеље и мештане Азање. Ученике су припремали: учитељице Сузана Јанчић и Виолета Кељаћ, као и наставнице српског језика Анђелка Васиљевић и Слађана Јелић. Програм је саставио наставник историје, тренутно на месту директора, Дамир С. Живковић. Међу званицама били су представници руководства општине Смедеревска Паланка, господин Предраг Марковић, испред Крунског савета, потпредседник Удружења Краљевина Србија господин Саша Шушић са сарадницима, директори образовних и јавних установа из наше општине. Свечаној академији присуствовао је и значајан број мештана и пријатеља школе, а читав догађај је пропратила екипа ТВ Јасеница. На Академији су се, поред приказаног филма о школи, чули и стихови посвећени Ћирилици и Отаџбини: Св. владике Николаја, Ј. Ј. Змаја, Добрице Ерића, Душана Васиљева, Војислава Илића, Лидије Петровић и Ненада Милкића као и беседа Жарка Караџића, док је школски хор отпевао три песме. Учествовали су ученици свих разреда, а програм су водиле Јована Батинић и Теодора Ћосић. Присутнима се пригодним речима обратио и директор Дамир С. Живковић. Уместо закључка цитираћу Нелсона Менделу који је рекао: «Образовање је најмоћније оружје које можете употребити да промените свет.» ПИШЕ: Теодора Ћосић, ученица 8. разреда 8

СРЦЕ ШКОЛЕ


100 година од Великог рата У част Великог рата- представа „ТАМО ДАЛЕКО на Крфу и Виду“ Основна школа „Радомир Лазић“ из Азање је и ове школске 2016/2017. године у новембру, трећи пут заредом, свечано обележила годишњицу, која се односи на учешће Србије у Великом рату. Након Свечаних програма „У славу и част предака и Отаџбине“ (2014) и „Из Србије с љубављу“ (2015) ове 2016. године смо отишли корак даље припремивши позоришну представу под називом „ТАМО ДАЛЕКО на Крфу и Виду“. Премијери, која је одиграна у Дому културе у Азањи (19. новембра), присуствовало је око 200 ученика, мештана али и гостију. Међу гостима су били највиши представници Црквене општине Азања, општине Смедеревска Паланка, касарне „Генерал Живко Павловић“ у Смедеревској Паланци, библиотеке у Смедеревској Паланци, Удружења „Краљевина Србије“ и НВО „Наша Србија“ из Београда те представници удружења која баштине сећање на ослободилачке ратове од 1912. до 1918. године. Представа прати временски период од Светог Ђурђица 1915. године, приказујући страхоте страдања на Крфу и Виду, па до припрема за повратак у Отаџбину и поход на Кајмакчалан. Главне улоге поверене су најстаријим и најискуснијим ученицима где доминирају ликови Милутина и краља Петра Карађорђевића, а поред њих појављују се и ликови попут: наредника Софије Јовановић, медицинске сестра Јелисавета Дојкић, др Елси Инглис, Чедомира Лазаревића, ратног фотографа Ристе Марјановића и др. У представи укупно учествује 15 глумаца узраста од 12 до 15 година. Сам текст је настао адаптацијом више дела. Коришћена су дела Бранислава Нушића („Деветстопетнаеста“), Данка Поповића („Књига о Милутину“), Милована Витезовића („Чарапе краља Петра“), Антонија Ђурића („Солунци говоре“), Драгутина Паунића и Милије Ђорђевића („Србијицо, душо горка“), мр Адама Стошића („Велики дани Србије 1914-1918“), Стевана Јаковљевића („Српска трилогија“) , као и делови из документарног филма РТС „Срби на Крфу“). Сценарио, костимографију, сценографију и режију потписује дипломирани историчар Дамир С. Живковић, а за шминку и фризуре је била задужена госпођа Славица Поповић, професионални шминкер. Представа је употпуњена и адекватном музиком као и визуелним ефектима и снимцима, који се репродукују на видео-биму, што је чини правим мултимедијално-играно-сценским приказом. Свих 50 минута трајања представе у сали је владала потпуна тишина што само говори о томе да су наши глумци успели да одрже пажњу све време. Након премијере уследила су и гостовања. Наша школа је исписала нову страницу у свом постојању гостовањем у Републици Српској децембра 2016. године и то у Сребреници и Братунцу. Иницијатор гостовања била је професорка руског језика у ОШ „Вук Караџић“ у Братунцу Сања Стевановић, а логистичку подршку имала је у директору тамошњег Дома културе Радовану Петковићу. Представа је одиграна за ученике Средњошколског центра у Сребреници и у Дому културе у Братунцу, а приказивањима је, поред ученика, присуствовао и известан број наставника, ученика као и мештана. Наши мали-велики глумци, и поред дугог и напорног пута, одлично су обавили свој посао на чему им могу позавидети и њихове старије колеге. Велики допринос изузетно емотивном и лепом пријему у Сребреници нашег Светог деспота Стефана допринео је и старешина парохијске цркве Покрова Пресвете Богородице јереј Александар Млађеновић. Захваљујемо се свима који су помогли реализацији: родитељима наших ученика, нашој општини, која је обезбедила превоз, ПУ у Смедеревској Паланци на издавању пасоша по хитном поступку, Сањи Стевановић, директору Дома културе Радовану Петковићу, јереју Александру Млађеновићу, Светосавској омладинској заједници у Братунцу и свим другим малим и великим људима добре воље који су показали интересовање за нашу представу. Представа је касније приказана и у: Лугавчини, Смедеревској Паланци, Пожаревцу и још једном у Азањи у оквиру обележавања Дана школе. Ми, што смо имали да кажемо, рекли смо овом представом. Сада је ред на друге да и они покажу своју бригу о очувању националног идентитета и сећања на све оне који су своје животе положили да би ми данас живели у сувереној држави.

СЛАВА ПР Е Ц ИМ А ! Бр. 27/2017.

ПИШЕ: Немања Поповић, ученик 8. разреда 9


Актуелно ове школске године УРУЧЕЊЕ НАГРАДЕ ВОЈВОЂАНСКЕ БАНКЕ НАШОЈ ШКОЛИ– ПОБЕДНИКУ ОЛИМПИЈСКОГ КАРНЕВАЛА Био је то дан за памћење у нашој Азањи и школи! „У финалном рангирању основних школа у такмичењу „Олимпијски карневал“ из свих осам градова победу је однела Основна школа „Радомир Лазић“ из општине Смедеревска Паланка. Организатор такмичења је Војвођанска банка у сарадњи са Олимпијским комитетом Србије. Победник је од Војвођанске банке награђен спортском опремом у вредности од 100 000 динара. Војвођанска банка је већ четврти олимпијски циклус званична банка Олимпијског комитета Србије.“ Сала азањског Дома културе била је мала да прими све заинтересоване који су желели да присуствују овој свечаности. Поред ученика и запослених, као и великог броја мештана, свечаности је присуствовала делегација општине Смедеревска Паланка. Међу посетиоцима били су и представници Војвођанске банке, Центра за бразилску културу, а специјални гост био је освајач сребрне медаље на Олимпијским играма у Рију кајакаш Миленко Зорић. На свечаности је приказан двадесетоминутни филм о историјату Школе и њеним најуспешнијим ученицима, а присутнима су се обратили: Слађана Ж. Јелић, директорка наше школе, Јелена Милорадовић, директорка филијале Војвођанске банке у Смедеревској Паланци, и Миленко Зорић који је и уручио плакету директорки. Такође присутни су били у прилици да погледају и двадесетоминутни програм који су припремили чланови Центра за бразилску културу у којем су доминирале вештине капоере и самбе. На позорниици су се том приликом појавили и наши ученици који су школи обезбедили ову вредну награду. Програм је водио наставник Дамир С. Живковић. Након официјалног дела одиграна је ревијална фудбалска утакмица уз незаобилазно фотографисање и дељење аутограма. И не треба да се каже да је највише посла имао наш олимпијац који је стрпљиво потписивао и позирао, а дао је и изјаву за наш дневник. Изражавамо искрену наду да смо били добри домаћини, достојно себе представили и тако послали позивницу нашим гостима да нас опет посете. Читав ток свечаности испратили су и представници медија: Радио телевизије Србије и ТВ Јасеница. ТРИБИНА “БЕСМРТНИ ХЕРОЈИ” Наша школа организовала је промоцију књига Ненада Милкића „Последња стража“ и „Зов карауле“. Промоција, којој је присуствовало око осамдесетак ученика и мештана, је била посвећена бесмртним херојима са карауле Кошаре и самој бици за Кошаре којој се, без ваљаног разлога, давало мало простора и намерно се прећуткивала херојска жртва бранилаца. Модератор на промоцији је био дипл. историчар Дамир С. Живковић, а поред аутора говорили су и господин Михаило Меденица, новинар, једини Србин који је отишао на Кошаре након 1999. године, и борац са Кошара господин Томислав Рачић, познатији као Водник Пламен. Вече је употпуњено и вокално-солистичким наступима Јоване Старовлах, Теодоре Јанчић и Наташе Миљевић, док су одломке из романа читали ученици Александра Ранковић, Јована Батинић, Теодора Ћосић и Немања Поповић. Вече је присуством увеличала и госпођица Ивана Стевић из Грачанице, део „Косовских божура“. Деведесет минута је протекло невероватно брзо, а сам аутор каже да је ово била његова најдужа промоција. И поред тога нека нека од питања остала су отворена што је прилика за неко ново виђење. Не би требало ни причати о томе колико је било емоција на самој промоцији, а уместо било какве даље приче, преносимо речи самог аутора након промоције: „На позив директора Основне школе у Азањи а вођени зовом карауле дошли смо и у ово лепо место поред Смедеревске Паланке. И морам признати, а други се неће наљутити, да је ово била најлепша и најсвечанија промоција. И постоји јак разлог зашто то кажем… Када сам сео испред гостију, угледао сам много младих људи, који тек завршавају основну или су тек кренули у средњу школу. Они нису ни били рођени када је НАТО бомбардовао нашу земљу нити када су бесмртни хероји чували границу. Са пажњом су слушали и њихови погледи и пажња дају наду да ова земља има будућност… Михаило Меденица, Томислав Рачић и ја смо том приликом нашој будућности оличеној управо у тим младим људима говорили о блиској прошлости која се у нашим душама још увек није завршила. И зато једно велико ХВАЛА на овако организованом часу историје, на гостопримству којим су нас обасипали на сваком кораку, на пажњи са којом су нас слушали… Знајте, да је део мог срца синоћ остао у Азањи.“ Догађај је пропраћен и од стране локалних медијских кућа: ТВ Јасеница, Паланачке варошке новине и портала „Паланка данас“. ПИШЕ: Јована Батинић, ученица 8. разреда

10

СРЦЕ ШКОЛЕ


Ђорђе Јелић (8/2) - Збогом, моја школо Корак по корак, дан по дан, сат по сат... време пролази, чини ми се све брже. Све је ближи дан када ћемо морати да одемо свако на своју страну. Стојим на врху степеница и у руци држим двадесет пет кликера. Раширим шаке, а они се сви откотрљају низ степенице, сваки на своју страну. Сада нас могу упоредити са тим кликерима. На истом месту, у истој школи где смо се састали ту се и растајемо, али не на пар месеци већ за сва времена. Стара бреза је последњи пут променила своју одећу од беле бунде до пролећне јакне, а наши заљубљени погледи губе се у њеним гранама. Туга у мом срцу ме сваког дана све више гуши и бројим сате до нашег последњег сусрета. Само заклопим очи, пустим да слике саме иду. Присећам се часа када је наставник географије питао Филипа која река протиче испод савског моста, а он одговорио Дунав. Данима смо га задиркивали због тога. Сећам се свих игара у црквеном дворишту на часовима веронауке. Прелепе екскурзије ћу сигурно памтити заувек, посебно оно када се враћамо кући, па сви заједно певамо. Увек се насмејем када се сетим свих бисера који су били наши одговори на питања када су наставници испитивали. Сећам се оног првог септембра две хиљаде девете године када смо сви уплашени стајали испред школе и сви жељно ишчекивали да кренемо у први разред. Тада је све почело. Док се свега присећам горка суза ми у оку. Нема више добацивања и маштања у недоглед. Знам да ћу упознати нове другаре, али знам да ове нико не може да замени. Сама помисао да ће од септембра у овим клупама седети петаци, а не ова непревазиђена дружина у мени буди језу. Трудим се да уживам у овим последњим данима, али не могу, превише је успомена и сећања. Свако ће изградити своју будућност. У животу ћемо имати и успоне и падове, али се надам да ће свако од нас изабрати прави пут и бити оно у чему је најбољи. Искрено се надам да ћемо се сећати заједничког школовања и када одемо у неке нове средине. Нећемо дозволити да се све ово заборави. Марко Батинић (8/1) - Искрено, најискреније Људи школу сматрају ону горду, величанствену грађевину баш у којој смо налазили утеху у најхладнијим зимским данима. Ја вас могу уверити у другачије, нешто најважније што школу чини и разликује је од осталих јесмо ми, деца! Ма какви год били неваљали, послушни, мудри или пак сналажљиви ми смо само срце школе, док су наши великодушни наставници стубови који све поносно носе на својим плећима. Ухх, сећам се тог страшног првог дана када је све и почело. Био сам изненађујуће опуштен и погубљен као и увек, нисам знао шта ме чека иза тих огромних врата. Мислио сам да ће ме све то одвући у неки непознати свет. Уместо тога моја учитељица, како смо је ми звали, Нена љубазно ме је примила у учионицу. Она је та која нас је полако чак и неприметно увела у там чаробан свет учења. Та иста добродушна и мудра жена је од нас, мале и изгубљене деце, исклесала сад већ мудре и стасале људе. Првих неколико година све је протекло у игри и дружењу, а онда су обавезе почеле да се гомилају, прерастале у планину која је онако мале знала да нас прогута.У почетку сви смо ми били другари, али временом маске су почеле да падају, деобе су почеле да нас разарају. Наравно било је ту и љубави, као да сам био на неком уврнутом тобогану у тренутку моје срце би блистало у другом би било сломљено. Ипак ту су били моји прави пријатељи који су све делиће мог срца сакупили и мој избледели дан обојили најживописнијим бојама. Дошли су и наставници, сваки невероватно другачији од предходног са својим начинима учења и својом личношћу. Неки од њих знали су да ме кроз „шалу“ повреде много више неко што су замишљали. Наравно било је ту и оних који су ме охрабривали и бодрили када ми је то било најпотребније. Дошло је и време када сам био изгубљен у својим могућностима, заробљен зидовима неразумевања, давио сам се у својим емоцијама. Онда одједном нека искра је заиграла у мени, коначно сам пронашао снагу у себи дубоко закопану иза свих тих мишљења, лажи, гомиле безначајних речи и изашао јачи него икада. У свакој учионици, у сваком ходнику, у самој сржи моје школе урезана су једна од најлепших, као и најружнијих сећања мог детињства. У који год ћошак да погледам видео бих некога, нешто. Дубоко скривена у мом срцу налази се капија баш ове школе. Баш кроз ту капију пролазиле су највеће љубави, највернија другарства, а неретко и туга, бес, мржња. Ускоро на тој капији наћи ће се катанац, сва та сећања биће дубоко сакривена, али никада обрисана никаквим временом. Тијана Ђурђевић (4/1) - Растајемо се... Сећам се као да је било јуче. Пре четири године сам са стрепњом закорачила у основну школу. Ове четири године су толико брзо пролетеле, као да је птица пролетела изнад мене. Нисам желела да изгубим безбрижно детињство. Нисам желела да мењам лутку за књигу. Гледам свог млађег брата у првом разреду и видим како он сваког дана стрепи за сутрашњи школски дан. И ја сам тако била забринута за тестове и оцене. Често поновим реченицу: «...када сам била први разред...» Та реченица ме подсећање на време када сам била дете, а она и још нешто значи, да сам одрасла за многе ствари. Да могу да схватим када треба научити песмицу, а када сести за рачунар. Стрепела сам за још многе ствари, али сам се највише бојала да ли ћу се допасти учитељици која ме је чекала. Учила ме је таблицу множења и сабирање. Али не само то, већ и да се радујем туђем успеху и да маштам. Учила ме је да будем стрпљива и да будем упорна. Моји другари и ја идемо у пети разред. У септембру ћемо закорачити у потпуно други свет. Тамо ме неће чекати учитељица Суза, већ неки други људи од којих ћу поново да стрепим. Увек ћу се сећати ње, учитељице, која нам је помогла да постанемо добри и озбиљни. Она нам је подарила и пренела знање из живота и науке. Гледам слике. Сећам се тренутака из претходних разреда и мислим: «Први, други, трећи, сваки дан по центиметар већи!» Време тече. Ми растемо. Тако ће и нови прваци. Желим да посаветујем будуће прваке да ће их учитељица разумети и да могу да јој се повере и увек ће помоћи када је у прилици. Чувајте нам је! Немојте да је нервирате! Четвртаци је поверавају вама! Верујемо вам!

Бр. 27/2017.

11


Преци су нам оставили у наслеђе Увек, када се говори о наслеђу, ради се о неком материјалном, али то не мора увек бити нешто тако. Може бити нешто што би нам више требало у животу. То може бити нека изрека, мудрост, искуство... По човеку који је српској држави и људима у наслеђу оставио језик, културу, правопис, бројна дела, на хиљаде народних умотворина и песама. По њему су назване многе школе, написане су многе књиге. Он је Вук Стефановић Караџић. Рођен је 1787. године у Тршићу, а умро 1864. године у Бечу. Био је најзначајнија личност српске књижевности. Он је за све нас остао бесмртан. Вук је увек говорио „ Пиши као што говориш, читај као што је написано “. Иако се велики број Вукових савременика није слагао са његовим идејама и радом, он није одустајао. И тако је, захваљујући својој вољи, енергичности, жељи за знањем, жељи за радом и борбености, омогућио свима нама да будемо образовани. Јована Радомировић 6/1 *** Срби су један стар народ који живи на простору Балканског полуострва. Растко Немањић, који се замонашио и добио име Сава, је основао прве српске школе и у његово време деца су могла први пут да се образују, а и за време Немањића су саграђени први српски манастири. У Србији су се родили први научници и писци. Први међу њима био је Вук Стефановић Караџић. Он је упростио тадашње писмо- глагољицу и настала је азбука. Захваљујући њему српско писмо је постало једноставније. Сакупљао је народне умотворине, записивао их и сачувао од заборава. Иво Андрић био је српски писац и једини Србин који је добио Нобелову награду. Да није било Николе Тесле, ми би данас живели у мраку. Он је измислио струју и олакшао живот читавом човечанству. Држава Србија је данас једна мирна земља захваљујући нашим прецима. Душан Вулићевић 6/1 *** Свима су преци оставили или ће оставити неко материјално наслеђе као што су: имања, новац, неке предмете, али нико не узима за наслеђе оне особине које се крију у нама. Наши преци су, нажалост, живели тешко, али су били храбри и упорни. Ратовали су стално да би сачували своју Отаџбину за нас и за будућа покољења. Имали су много непријатеља: Турке, Немце, Аустро-Угаре… Због њих смо храбри и поштени и увек спремни на све непожељне ситуације.У свим тим ратовима је наша земља изгубила много људи који су желели и хтели да погину за своју државу. Битније су све оне унутрашње особине, а не она материјална наслеђа јер без храбрости и сналажљивости у свим ситуацијама ми би смо били одавно неки сасвим други народ. Лука Рацковић 6/1 Ћирилица и Отаџбина Моја отаџбина, поднебље у коме живим је Србија, језик срски, а писмо ћирилица. Кроз векове наша земља, језик и писмо су се мењали, пролазили кроз разне ступњеве развоја док нису постали онакви каквим их данас знамо. Док у октобру, јесењем добу, добу умирања, нестанка и хладне језе у целом мом телу, мокра од кише стојим у Шумарицама схватам шта су наши преци учинили за нас. Знам да нису имали избора, али много је младих душа отишло у смрт. Не смемо да заборавимо такве хероје. Не смемо да заборавимо ни оне људе који су у Орашцу и Такову подигли устанак против вишевековног непријатеља, ни оне храбре који су снежну Албанију прешли пешака, онда људе чија су тела остала да лутају на Косову, Кошарама. Сви су они хероји наше историје, они су нам обезбедили живот у слободној земљи. С друге стране, сећате се оних великих људи што су се за наш језик залагали, Вук Стефановић Караџић, Доситеј Обрадовић, Ђура Даничић, Сава Мркаљ... Борили су се за њега као за ваздух, који дишемо, воду коју пијемо. Први пут сам се са ћирилицом сусрела у првом разреду. Учитељица нам је рекла: ,,Запамтите, живите у земљи која не може да се похвали да јој је историја досадна, али можете да се похвалите да пишете најлепшим писмом.'' И јесте, ћирилица се врло лако учи, а опет је величанствена. Уз помоћ ње смо написали прве речи, честитке и прочитали многе књиге. Данас је, пак, све другачије. Ново доба, нови људи. Наша Србија се окреће неким западним државама, њиховој култури и писму. Све више Срба се одлучује за живот у неким од развијених европских држава, а остали све више пишу латиницом. Када сте последњи пут видели назив неке продавнице на ћирилици? Ретко, скоро да их нема, зар не? Да ли се ми стидимо својих предака? Заборављамо на сопствене корене? Можда смо одлучили да нестанемо, па нам је све туђе боље. Штета, ако је тако. Моји другари и ја, као млади људи и наде, трудићемо се да негујемо језик и писмо, а живот проведемо у отаџбини, Србији. Теодора Ћосић 8/2 Првонаграђени рад на конкурсу поводом обележавања 166 година постојања школе у Азањи 12

СРЦЕ ШКОЛЕ


РОДОЉУБЉЕ Блискост далеких предела Сваког дана слушам како људи причају о разним земљама где је, како они кажу, „све лепше и боље“. Нажалост, никада не чујем да у том контексту неко од њих спомене Србију. Зашто је то тако? Америка има велике кањоне, Русија богате шуме, Швајцарска пространа поља… А Србија? Зар кроз њу не протиче једна од највећих европских река – Дунав? Тај велики водени ток напаја све наше горе, ливаде и пашњаке и чини да ти предели изгледају као да потичу из неке бајке. Животиње попут рисова, медведа и вукова, налазе се на листи угрожених врста широм света, али они свој спас ипак проналазе у нашим многобројним националним парковима. Да не заборавимо ни орла брадана и белоглавог супа који могу да се нађу у природи само у Србији. Биљке, које ове наше крајеве чине тако живописним, овде успешно опстају упркос дубоко урезаном негативном утицају човека. Панчићева оморика се шепури само на неприступачним врховима планине Таре. Разни цветови, који осликавају Драгана Миљковић 7/2 пољане својим очаравајућим изгледом, бивају употребљени за прављење многобројних лековитих чајева. Чувени су ти белгијски сиреви, француска вина, италијанске тестенине… А наша гибаница, сарма, наши ћевапи и већ брендирана шљивовица? Лондон има БигБен, Париз Ајфелову кулу, Њујорк Кип Слободе, Индија Таџ Махал… Зар нису величанствени наш торањ на Авали, Калемегдан, Скадарлија? Не застаје ли нам дах од лепоте Дрвенграда, Таре, Петроварадина, Опленца? Има ли адекватног епитета који може да стоји уз реч: Храм Светог Саве, Пећка патријаршија, Грачаница, Жича, Милешева, Студеница? Сви ови појмови, али и многи други чине Србију тако разноликом и јединственом земљом у свету. Не могу да разумем зашто су се хиљаде младих људи иселиле и исељавају се у потрази „за нечим бољим“. Шта је то боље? Материјални статус? Да, али зар смо заборавили ону велику истину да новац олакшава живот, али сигурно није гаранција за срећу? Хоћемо ли „у том белом свету“ да прослављамо крсну славу као што бисмо овде са нашима најближима? Од кога ће наша деца да чују и да науче све оно што смо ми од наших предака? Ја Србију, заиста, доживљавам као јединствено лепу и на посебан начин привлачну земљу. Често помислим да су се на њеној малој територији, због њеног специфичног историјског поглавља, срели и прожели утицаји врло удаљених, а самим тим и врло различитих поднебља. Све то ме чини јако поносним. Александар Мратинковић 8/1

Марко Павловић 8/1

Невена Јелић 7/2 Бр. 27/2017.

Родољубље у поезији српских песника Родољубље... љубав према Отаџбини, према српском народу, породици, човеку и љубав према сваком српском пријатељу. Неке од многобројних родољубивих песама су „Отаџбина“ Ђуре Јакшића и „Србија“ Оскара Давича. У овим песмама наши песници нас стиховима воде кроз бурну историју и говоре о свим догађајима који су се догодили у Србији, о свим успонима и падовима. Људи су се жртвовали у многим ратовима ради своје Отаџбине. Оскар Давичо кроз своје стихове персонификацијом оживљава Србију и представља је као људску фигуру која одише победама и поразима које су Срби доживели. Кроз стихове своје песме Ђура Јакшић је показао своју песничку родољубивост и снажно осећање да је српска војска непобедива. У песми „Светли гробови“ пораз је уствари победа, а смрт почетак и сви они који су погинули били су нова нада која се рађа. Јован Јовановић Змај кроз сам наслов пише о једној стилској фигури где је гроб споменик смрти и таме, а насупрот томе светлост представља живот. Човек не умире својом смрћу. Он живи све док живи сећање на њега и док има оних који га памте. Неки људи живе вечно, кроз дела која су иза себе оставили и њихови гробови никада не престају да светле.Такви су гробови наших писаца. Александра Ранковић 8/2 13


ИДЕНТИТЕТ Размишљам о језику Ако је судећи по легенди, сви језици овога света настали су још оног тренутка кад је Бог одлучио да се поигра са људима и учини их немоћним да разумеју једни друге. Неки ће рећи да је то била казна за непоштовање, али је то донело разноврсност овом свету. По страни ћемо, ипак, да оставимо причу о Вавилонској кули, а обратићемо пажњу на мало рационалнији приступ пореклу језика. Базираћу се на порекло и особине мог матерњег, српског језика. Најсавршенијег језика данашњице који је постао то што јесте пролазећи кроз разне реформе и фазе развоја. Врло звучан и тврд по изговору са свим својим правилима и изузецима представља прави изазов странцима који су одлучили да га науче. Српски језик један је од словенских језика и датира још из XI и XII века, али вероватно да тај и садашњи српски језик немају пуно сличности, па тако не бисмо ни могли да разумемо наше претке када бисмо могли да разговарамо са њима. То је и потпуно нормално јер се језик вековима мењао и прилагођавао новим стандардима. Био је старословенски, српскословенски, затим славеносрпски после кога је, захваљујући Вуковим реформама, постао овакав какав је и данас. Предиван, тачан са најсавршенијим писмом где свако слово представља један глас. Својеврсно обележје нашег језика су и падежи и мноштво гласовних промена које га чине скоро па јединственим. Захваљујући Вуку Ст. Караџићу, Сави Мркаљу, Ђури Даничићу српски језик постао је то што јесте, а ја сам поносна и могу да кажем пресрећна што говорим и што захваљујући њему припадам српској култури. Александра Јоксимовић 8/2 ***

Нећу заборавити путовање са Филипом Вишњићем Филип Вишњић је наш најпознатији народни певач. Све своје песме испевао је народним језиком. Његова помоћ Вуку значајно је допринела стварању већине његових дела. Идући неким путељком угледах старца дуге седе браде до појаса како седи на пању, свира гусле и нешто певуши. Одлучујем да се приближим и ослушнем. Његова песма ми се јако допала. Пошто нисам хтео да га ометам, препуштам се његовом гласу да ме води у давну прошлост земље Србије. Призор који сам тада видео оставио је дубок траг у мом срцу. Тешка емоција се тада помешала у мени и био сам скамењен. Прво што сам имао прилике да видим је сеча кнезова. Испред мене била је већина највећих јунака тог доба, људине, толико снажна, а ипак немоћни пред неправдом која им је нанета. Преда мном ходали су обезглављени Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Хаџи Рувим и други. После тога турска и српска војка се сукобљавају близу места Мишар. Пуцњеви, јауци, шкрипање оштрог мача, смрт. Срби су били спремни на све зарад слободе. Могу да чујем плач, да осетим бол која кида нерве несрећних јунака као и ону која раздире срца. То је бол мајки за синовима, за погинулим јунацима. Ваздухом се шири мирис просуте крви и зноја, све одише патњом, али ипак ту преовладава нада у срцима сваког српског војника, сваког српског певача, сваког српског дечака. Коначно Србија односи победу у овој бици, али борба још није завршена! Земља натопљена крвљу гори, небо се отвара. Божије сузе падају на лешеве несрећних јунака. У том тренутку непознати глас ме враћа у реалност реченицом: „Сва та крв проливена је за будућност, за тебе!“ Тај дека је заправо био Филип Вишњић! Тада нисам био свестан значаја његових речи, а ни дела. Он је Србима одагнао таму у тешким тренуцима, сачувао толико јунака и важних догађаја од заборава. Можда да није било њега и одређених људи ми не бисмо били оно што данас јесмо – поносни Срби! Марко Батинић 8/1 *** Не видим ништа, али чујем све. То ми је сасвим довољно. Чујем пуцњаву и јуриш, а осећам муку и бол. Газим по већ црвеној трави. Не прија ми то. А онда почиње песма. На овај не тако леп пут води ме Филип Вишњић. После битке на Чокешини сам схватио зашто га називају „српским Хомером“. Титула је велика колико и он. Рекао ми је да зажмурим како бих осетио цео његов доживљај. Почео је да пева. Нисам отворио очи јер није било потребно. На тоновима се зачује и војник коме је граната разнела руку или стопало, па болничари који носе истог, а онда се негде у дну душе зачује и његова мајка. Такви звуци и прикази нису нимало пријатни, али музика јесте. То је био циљ Филипове песме. Његов начин борбе. Није му потребно оружје, већ само струна и воља за победом. Ваљда зато што није видео све што ми јесмо, али је тако охрабривао војнике и давао им наду у победу. У томе је успео. Зато га сматрамо великим борцем српске војске у Шапцу и Лозници. Немамо његове праве слике, али имамо песме. Колико су те песме помогле војницима, толико су и нама. Ниједан догађај му није промакао, и због тога му српска данашњица јако захваљује. Захваљујући Филипу Вишњићу, Србија је праведно завршила устанак. Матија Витић 8/2 14

СРЦЕ ШКОЛЕ


Посвећено Крагујевачком октобру „Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану.“ Десанка Максимовић

Ако си жив, човече, оствари се и напиши песму.

Октобар је јесење доба, доба умирања, нестанка и хладне језе у целом мом телу док мокра од кише стојим у Шумарицама. Нисам сама, ту су сви моји другови из школе, наставници, родитељи и читаво младо јато, поколење, сјатило се на ово страшно место, место које само у бајкама, крвавим бајкама, постоји. Посматрам кроз угао поломљеног крила неку даљину и чини ми се, не видим само Крагујевац, већ и Србију целу видим, Европу, свет... Шта се у овом свету променило? Јесу ли овакве злочине заменили неки други, непрепознатљиви. Да ли је овај свет постао бољи или још увек рађа уништитеље, убице, злочинце и рушитеље? Нажалост да. Видим то. Још увек цео свет не говори људским језиком, познат им је само језик оружја, ватре, бомби и јасно видим пламен и чујем плач неког детета. Зар је могуће да је наша цивилизација до те мере напредовала, а да је људе тако страшно поларизовала? Подељени на сите и гладне, срећне и несрећне, страдалнике и оне који никада нису осетили патњу, па може ли такав свет бити бољи?! Ми тренутно живи, ми тренутно свесни и разумни, опомињемо се и вечно трагамо за бољим. Но, то није довољно. Ми тренутно живи морамо пустити глас, бити довољно храбри, отресити да покажемо да смо пре свега хумана бића, предодређена да стварамо. Доле политички интереси, доле расне разлике, доле борба за превласт једног Бога, Исуса или Алаха, свеједно је, пустимо богове, изједначимо се у једном - не убијајмо, не мучимо, не хулимо - и свим боговима, колико их има, и како год да се зову биће мило што створише такав људски род. Ми тренутно живи имамо тај задатак, тежак је, али вреди покушати! Теодора Ћосић 8/2

Размеђи све међе спој небо и земљу црно и бело спој живе и мртве разруши све бране и пусти реку да потече.

Ако си жив, брате, полети заједно са мном. Изгради мост и спајај неспојиво...

Ако си тренутно жив настој да одсањаш и да други одсањају настој да градиш, пишеш и певаш. Песмом заустави олују песмом одагнај бол у песми не заборави, песмом опрости, закуни и воли. Јована Батинић 8/2 Хладно је... Ниси понео шал, сине! Знаш, онај сиви што ти је мајка плела. Ни рукавице ниси понео, а руке су ти понекад модре. Отац је уморан, преспавао би остатак живота, а сан не долази ни јутра више не свићу. Сан или јава? Ма све је то неко измислио и хоће да нас преплаши и хоће да нас превари зар не, сине? Девојка она са кикама више се не смеје, њене су очи потонуле и глас јој не препознајем више. Александра Јоксимовић 8/2

„Не. Ја сама“ биле су речи када сам направила своје прве самосталне кораке, каже моја бака. Као и то да нисам често падала што није био случај са мојим оцем чија су колена углавном била пуна модрица. Ово бих могла да назовем почетком неког свог истраживања. Живот човека на Земљи је борба, али… Да ли смо сви борци? И ко је, уопште, победник? Живот је чудо. Човек може да постане бесмртан. Нечије мало неком је много, а нечије много помера границе. Погледајмо само где је стигла технологија и какве све информације може да пружи интернет. До каквих научних сазнања је дошао Никола Тесла. Лекари изводе најсложеније оперције. Имамо најбрже возове, велелепне грађевине, мостове. Загонетни осмех једне Мона Лизе, поглед Белог Анђела из Милешеве. Све је то дело човека, његове воље, рада и упорности. А где све то почиње? У породици. Породица је ветар у нашим леђима, а које даљине ћемо досегнути, то је до нас самих. Имам тринаест година. Ученица сам седмог разреда. До сада сам сваки разред завршила одличним успехом. Живот рачуна на мене! Драгана Миљковић 7/2 Бр. 27/2017.

15


САВИНДАН 2017.

„Чујте браћо! Волите се! У том нам је снага права. Слажите се! То је наук, Што нам даде Свети Сава.“ Празник Светог Саве је, као и свуда где Срби живе, и у Азањи свечано прослављен. Прослављање је започело у азањском храму Светом Литургијом, коју је служио Дејан Ненадовић, јереј. На Св. Богослужењу је певао Дечји црквени хор Св. Врачеви, предвођен својим вероучитељем. Ни атмосферских -12 на Савинданско јутро није спречило наше најмлађе да испуне Храм заједно са својим родитељима. Након, прочитане посланице, Његовог Преосвештенства епископа шумадијског Господина Господина Јована и Св. Причешћа, пререзан је славски колач са присутнима. Потом су подељени светосавски пакетићи свој деци, дар Црквене општине Азања. Прослављање је, природно, настављено у просторијама азањске школе где је свештеник принео Свевишњем Богу и школском заштитнику Св. Сави молитве за све ученике и раднике ове просветне установи, а затим смо пререзали славски колач. Свима присутнима се са неколико бираних речи обратио директор Дамир С. Живковић честитајући празник нагласивши значај и величину Св. Саве за све ђаке, наставнике и васколики православни род Српски истакавши да деловање Светог Саве трееба да буде образац по којем би сви требало да живимо. Уследила је свечана Светосавска академија коју су припремили ученици наше школе са својим вероучитељем Бојаном Стојадиновићем уз помоћ учитељице Сузане Јанчић. Имали смо прилике да чујемо значајан број песмица о животу и делу Светог Саве, а све је било прожето надалеко препознатљивом беседом Светог Николаја Велимировића о Светом Сави. И нисмо о животу Светога говорили само на нашем, српском, језику, већ смо имали прилике да чујемо и речи о њему на енглеском и француском језику. Захваљујући нашим новопридошлим ученицама Владлени и Анастасији имали смо прилике да чујемо и како то звучи када се о Светом Сави говори на руском језику. У самој академији је учествовало преко 40 ученика свих разреда. Савиндан је прослављен свечано и у издвојеном одељењу у Влашком Долу ученика од првог до четвртог разреда, као и будући ученици, деца из вртића. У препуном сеоском храму Св. Јована Богослова су са својим учитељима и васпитачицом присуствовали Светој Литургији коју је служио јереј Срђан Ковачевић. Након Литургије, пререзан је славски колач, а затим су сва деца говорила стихове о Светом Сави, а потом су даривани пакетићима који су дар месног храма. „Све што српским духом дише, Српски збори, српски пише, Помен чини, славу слави Поје песму Светом Сави .“ Бојан Стојадиновић, вероучитељ

Другог радног дана школске године, сада већ по традицији наше школе, ученици су са својим наставницима присуствовали Молебану за успешан почетак нове школске године у локалном храму Светих бесребреника Козме и Дамјана. Молебан је служио свештеник Срђан Ковачевић, јереј СПЦ. Примивши благослов од свог свештеника ученици су у колони са највећим миром кренули пут школе да заузму своја места у „храму знања“. Пролазећи центром села, сви пролазници, међу којима и мноштво родитеља ученика, могли су искуствено да доживе речи Богочовека Христа: „Заиста вам кажем: ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ (Мт. 18,3) 16

СРЦЕ ШКОЛЕ


Реч директора на Савиндан 2017.

СВЕТОСАВСКО СЛОВО Данас говоримо о највећем и најзначајнијем Србину који је ходио нашим просторима, о принцу који је оставио двор и посветио се монашком животу на Светој Гори Атонској. Не говоримо о Растку Немањићу, већ о Светом Сави. Он је наша вечита прича, коју никад до краја не можемо испричати нити завршити. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све. Његов живот је живот Бога и Цркве у свету и историји. Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Владика Николај је за њега рекао да је „најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Гледајући његову фреску из манастира Милешеве чини ми се као да из његових смирених немањићки плавих очију сија светлост и лепота Христовог лика. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима живео је за друге. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Многи би народи дали све што имају да су у својој историји имали једно овакво дете, овакву личност, Божијег човека, мудраца, учитеља, дипломату, државника, писца, песника и пре свега истинског човека. И Никола Пашић је био дипломата и Доситеј је био просветитељ, да је био само књижевник, слављени би били и он и Његош у исти дан, ако је био најумнија глава свога века, и само то – онда су му и Тесла и Пупин равни у светитељству. Али нико од њих није свети. Сви они (најумнији, најмоћнији, најутицајнији међу нама вековима) су падали на колена пред Св. Савом, њему се молили и од њега помоћ тражили, од њега спаљеног, а не од других живих и себи равних. Пупин је стално говорио да осећа како га Свети Сава чува тамо у «белом свету» Утемељио је нашу просвету као просвјешченије што значи просветљење. Просветљење Духом и истином. Свети Сава је Духом Светим пре свега родио и препородио себе, па онда и своју духовну децу Србе. Осетио је наш духовни отац да је човек несавршено и недовршено биће, нешто што би требало усавршити и довршити. Стога је и главни циљ просвете усавршити и довршити човека. Ко је Свети Сава? Он је српски Мојсије. Он је извео народ наш из таме незнабоштва и неверја и направио од наше земље рајски врт који се протеже од Хиландара до Храма Светог Саве на Врачару. Св. Сава је наш вечни савременик који живи у храмовима, манастирима, домовима, душама и школама. Сви ми Срби полажемо испит пред Св. Савом, вечни испит светосавски. Пита нас: «Шта је за тебе вера, шта је за тебе Христос? Ако Он за тебе није Бог, ако Његово Јеванђеље за тебе није врховни закон и устав – ти ниси мој, ти ниси Србин, ти си одрод, ти немаш српску душу.» Тако би рекао Свети Сава. Дивно је бити Растков потомак по народности, али је стидно не бити његов потомак и не живети по Јеванђељу како је то чинио наш Сава. Наша љубав према Светом Сави не мери се по раскоши песама које му певамо, ни по богатству трпезе коју спремамо, већ искључиво по томе колико смо се угледали на Њега, у вери и делима љубави које полажемо једни за друге. Кад осећамо у молитви како нам присуство Божије загрева душу, кад горимо од жеље да чинимо добро онда смо деца Божја и Св. Саве и именом светосавци, онда ћемо заиста моћи да светом љубављу запевамо ''ускликнимо с љубављу''. «Заволите Бога као што Он заволе нас», каже Свети Сава у кондаку Св. Симеону који је он написао, и то је његова порука Српском и сваком народу. Нека управо ово данашње славље буде свима нама пример да се угледамо на њега пре свега у човечности и богочовечности. Запевајмо као што је то песник запевао: „Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води”. Желим Вам свима срећну Славу, посебно нашој деци, да буду лепи, паметни и мудри као наш Свети Сава, наше најлепше српско дете. Срећна вам слава, Срби честити. Светога Саве који вас штити. Дамир С. Живковић, директор школе Бр. 27/2017.

17


ВЕРОНАУКА У НАШОЈ ШКОЛИ БОЖИЋНА ЧЕСНИЦА У АЗАЊСКОЈ ШКОЛИ 2017. Повратком Веронауке у школске клупе 2001. године у Основној школи „Радомир Лазић“ у Азањи донета је одлука да се о првом предстојећем Божићу организује ломљење Божићне чеснице за најмлађе ученике. Већ по традицији и ове године је било посебно свечано у нашој Азањи за празник Рождества Христовог. Након Свете Литургије у храму ученици, наставно особље и други верници су присуствовали обичају „Ломљења Божићне чеснице“ за наше најмлађе ђаке- прваке у сали парохијског дома, 16. пут заредом. Целокупна светковина је отпочела молитвом часних отаца из Храма Светих бесребреника Козме и Дамјана старешине храма јереја Дејана Ненадовића, јереја Срђана Ковачевића и Драгише Јелића, протојереј- ставрофора. Присутнима се пригодним речима обратио отац Срђан, који је свима честитао празник и истакао значај веронауке у образовању. Присутнима се обратио и директор школе Дамир С. Живковић. Након ломљења Божићне чеснице уприличен је пригодни програм који је припремио вероучитељ Бојан Стојадиновић са ученицима првог разреда. Првацима су подељени божићни пакетићи, дар школе, а најсрећнији међу првацима био је Михајло Јелић, који је при ломљењу чеснице пронашао златник. Месној заједници Азања, која је овогодишњи дародавац златника, у даривању је помогао наш мештанин, на привременом раду у Аустрији, господин Милан Маринковић. Дародавци златника су наизменично: Црквена општина Азања, ОШ „Радомир Лазић“, МЗ Азања и МЗ Влашки До. Слављење Божића свако је наставио у крилу своје породице! Ми вас из Азање поздрављамо најрадоснијим поздравом МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Вероучитељ Бојан Стојадиновић ДОБИТНИЦИ ЗЛАТНИКА У БОЖИЋНОЈ ЧЕСНИЦИ 2002. Срђан Маринковић (рођ. 1994.) 2003. Снежана Лазић (рођ. 1995.) 2004. Кристина Анђелковић (рођ. 1996.) 2005. Марко Пантелејић (рођ. 1997.) 2006. Јована Јовановић (рођ. 1998.) 2007. Лука Лазић (рођ. 1999.) 2008. Анђела Талијан (рођ. 2000.) 2009. Никола Јовичић (рођ. 2001.) 2010. Михајло Ђорђевић (рођ. 2002.) 2011. Марија Војиновић (рођ. 2003.) 2012. Јована Батинић (рођ. 2004.) 2013. Немања Адамовић (рођ. 2005.) 2014. Валентина Јанковић (рођ. 2006.) 2015. Јован Прокић (рођ. 2007.) 2016. Кристина Јовановић (рођ. 2008.) 2017. Михајло Јелић (рођ. 2009.) ВАСКРС У АЗАЊИ Празник Васкрсења Христовог ове године се прослављао 16. априла. Овом великом Хришћанском празнику претходе тужни дани Страсне-Велике седмице и тих дана, од Лазареве суботе-Врбице, азањски храм је био испуњен нарочито великим бројем деце која су са својим вероучитељем присуствовала свим богослужењима, узимајући активног учешћа у истима. У подручном одељењу у Влашком Долу организована је и тзв. „ВАСКРШЊА ТУЦИЈАДА“, на којој су, поред ученика и учитеља, учешће узели и родитељи као и будући школарци тј. наши најмлађи – предшколци. Током те недеље наши ученици су припремили у парохијском дому предивну изложбу Васкршњих јаја. Додела награда за најлепше Васкршње јаје је била на сам дан Васкрса. У категорији од 1. до 4. разреда награђени су следећи ученици: Мина Поповић (3/3)- прва награда, Доротеја Ђурђевић (1/1), Милица Јелић (4/1), Викторија Кованџић (2/3) и Кристијан Богдановић (3/2). У категорији од 5. до 8. разреда награђени су следећи ученици: Драгана Миљковић (7/2)- прва награда, Јована Петровић (5/1), Јелена Прокић (7/1) и Невена Васиљевић (5/1).

18

Радови Анђеле Станојевић (3/1) инспирисани Православљем

СРЦЕ ШКОЛЕ


АЗАЊСКИ СВЕТОСАВЦИ СВЕТОСАВСКИ НАСТАВНИ ДАН: СВЕТИ САВА –ЖИВОТ И ДЕЛО У комбинованом одељењу трећег и четвртог разреда из Влашког Дола одрађен је тематски дан посвећен нашем првом учитељу и просветитељу Светом Сави. Целокупне активности тог дана биле су усмерене и посвећене животу и раду Светог Саве кроз корелацију часова (српски језик, ликовна култура и верска настава). Радећи у мањим групама, циљ је у потпуности остварен, а циљ је био проширивање постојећих и стицање нових сазнања о животу и раду Светог Саве, као и развијање креативност код ученика за ликовно и литерално стваралаштво. На часу верске наставе, ученицу су се упознали са детињством младог принца Растка Немањића, као и његовим животом и радом, као првог учитеља и архиепископа и његовим делима која су значајна за српски народ. Све то су уобличили на часу српског језика када су читане приче и песме које говоре о њему самом.То је била одлична инспирација да ученици покажу своју креативност у писању сопствених прича и песама или да ликовно прикажу колико су научили о нашем просветитељу. На крају наставног дана добили смо сјајне продукте рада. Свака група је направила по један плакат, на коме су ученици представили оно што су сазнали и научили. Вероучитељ Бојан Стојадиновић и учитељица Бојана Маринковић СВЕТИ САВА Малу бебу Ана роди, Растко су му име дали, Најмлађега сина Великог Жупана, Имао је још два брата Стефана и Вукана. Владавина га занимала није, Учио је и читао књиге. Са седамнаест својих лета Њега чека Гора Света Да посвети живот Богу, И српскоме роду. Растко кад се замонаши Сава су му име дали Архиепископ је постао и у цркви остао. После пуно лета Њега славе Срби Са свих страна Света. Наталија Никодијевић (3/4)

СВЕТИ САВА БРАЋУ МИРИ

СВЕТИ САВА

Завадише се брата два око очевог престола. Кога ли ће Свети Сава умирити да л’ ће браћу он смирити.

Родила је Ана сина Звали су га Сава. Није могла ни да сања Да ће постат’ школска слава.

Из даљине Вукан гледа па се неда. Коме ли ће круна да се преда? Кад одједном , ено Саве Мудре главе, Коса му је оседела, па он њима чврсто заповеда. Мирите се браћо моја, Савет вам је мој. Волите се , сложно живите И нашем српском народу Ви се дивите!

Био је учитељ први потекао је од владарске крви. Увек је праћен речима хвале, зато га Срби и данас славе . Био је човек великог срца које за све Србе и данас куца. Ученици, учитељи и школе и данас њега много воле. Михајло Стојменовић и Мина Маринковић (4/3)

Милош Матејић (3/4)

Радостан догађај у мојој породици Радост, то је начин када си срећан и када си добре воље. У свету су сви људи срећни, радосни и поносни, тако су и све породице срећне. Свака породица има неки свој срећан, радостан и најважнији догађај, па тако и моја. Тај догађај се десио тридесетог јула две хиљаде пете године у тринаест часова и тридесет минута у болници ,,Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци. Тада сам први пут заплакао, удахнуо живот и угледао свет. Имао сам три килограма и двеста педесет грама, био сам висок педесет шест центиметара. Мама је тада заплакала од радости, узела у наручје и пољубила, а тата је био код куће када му је бабица из породилишта јавила да је добио сина првенца. Био је пресрећан и јављао је телефоном: баки, деки, тетки, ујки, осталим пријатељима и рођацима да је добио сина. Када сам дошао кући из болнице, долазили су рођаци сваки дан да ме виде. Сви су желели да ме држе, где сам се брзо навикао на љушкање. Био сам немирна беба јер сам само плакао. О том догађају су ми причали и препричавали. За њих је то један од најважнијих и најсрећнијих догађаја у животу и њега они никада неће заборавити јер ме они највише воле. Милан Пантић 5/1 Бр. 27/2017.

19


П Р О Л Е ЋЕ Пролеће у мени буди нова осећања После дуге и хладне зиме стигло је и дуго очекивано пролеће. Ледене и суморне дане заменили су сунчани дани пуни новог живота. Природа се буди и утиче на нас свим својим чарима. Док посматрам озеленелу траву, осећам се лепо и свеже. Малени листови на пустим гранама гордо стоје и једва чекају да порасту. Свуда се чује цвркут птица који на све утиче дивно и весело, лепши је од сваке музике. Опчињена лепотом природе и ја се осећам много лепше него током зимских месеци. Са другарицама играм кошарку, шетамо се и дружимо. Пролеће нам помаже да наше пријатељство цвета попут првих љубичица. Понекад прође и по неки сладак дечко и улепша нам дан. Јутарња роса блиста попут бисера и својим величанственим сјајем даје нам нову снагу и вољу. Весели зраци сунца играју се у мојој коси обасјавајући лепо јутро. На сваком кораку се осећа љубав јер она је прави весник пролећа. Свако годишње доба има своје врлине и мане. На неке се навикнемо, а неке увек тешко подносимо. Једино пролеће носи са собом све лепо и весело и ја бих волела да оно траје заувек. Анђела Ђурђевић 6/2 ***

Тмурни и хладни дани су напокон прошли и коначно је стигло најлепше годишње доба пролеће. Пролеће је омиљено годишње доба скоро сваког човека. Тада почиње да се буди природа, цвеће почиње да цвета, животиње се буде из зимског сна... Свако дете се радује лепом времену јер се може играти напољу у слободно време. Ја своје слободно време углавном проводим у шетњи. Док се шетам осећам разне мирисе пољског цвећа као што су висибаба и љубичица које су први весници пролећа. Пролеће у људима буди радост, срећу, узбуђење, а код неких чак и љубав. Ми, деца, смо још увек мали за љубав, али не и за симпатије. Симпатије се код нас често дешавају, али су оне ипак пролазне. Чак се и код мене деси нека симпатија преко пролећа, али се то брзо заборави. За мене је пролеће најлепше доба године јер природа почиње да оживљава и буди се. Александра Аврамовић 6/2

Драга наставница Школа броји пуно наставника помоћу којих стичемо знање, неке волимо више а неке мање. Једна наставница, иако је на замени, својом добротом плени. Она је дивна и пуна разумевања, То што је у школи на кратко не чини ништа да њена улога буде мања.

Пролеће на ливади Олистало дрвеће, стигло нам је пролеће.

Пролећна песма Пролеће је стигло весело је, мило. Птице се њишу, песмице се пишу.

Ливада се шарени, поток весело жубори.

Сунце се смешка, дрвеће да гледа. Киша пада миш ће да страда.

Лептирићи шаренићи и пчелице зујалице пуне су нам ливадице. Михајло Пантић 1/2

Дрвеће је зеленило трава такође. Благ ветар дува, Сунце ред чува. Јелена Нешић 3/3

Око свакога ученика се труди и своју помоћ несебично нуди. Наставница Ивана предаје српски језик лепо и занимљиво и нама није тешко да научимо то штиво. Њене плаве очи нас гледају нежно као да смо њена деца рођена А она ће нама остати најдража наставница за сва времена. И док је громки глас школског звона прати тужно срце ђака схвата да она никада неће да се врати. Анђела Ђурђевић 6/2

Зима У мој крај лагано је дошла, Са северног пола одавно је пошла. У своје скуте сакрила је снег, Па је преко ноћи покрила цео брег. Четкицом је својом прозоре ишарала, Слатко се насмејала и децу варала. Природу је целу обукла у бело, Па је сада село бело и весело. Милица Ђуричић 5/1

20

СРЦЕ ШКОЛЕ


ЉУБАВ Једина истина је љубав Ах, љубав! Осећање којем од како је света и века нико није могао да одоли: ни највећи филозофи, ни најбољи спортисти, ни најуспешније дипломате, ни тек постали ђаци… Љубав има толико јаку моћ да је њеним чарима било обузето и небројано много песника широм ове наше планете. Сви ми мислимо да је љубав стање блаженства, али се такође морамо сложити да се то осећање не може описати само у једној или две речи. Прави пример ових мојих речи су «Ђулићи» Јована Јовановића Змаја. У њему су испевани сви најбољи и најупечатљивији тренуци из његовог брака са Ружом. Заједно су имали много деце. Нажалост, Ружа умире, а после ње и сва њихова деца. Све болове и патње које је осећао током тог тешког периода Змај је сакупио и записао у својој збирци «Ђулићи увеоци». Није само ово љубавно дело имало тужан крај. И у Петраркином «Канцонијеру» се могу уочити осећања песника док је писао о својој изабраници. Шекспирови јунаци Ромео и Јулија због забрањене љубави одлучују да себи одузму живот. Али порука ових у стиховима испеваних прича није како се на први поглед чини, да је љубав слепа. Напротив, оно што сви треба да схватимо и разумемо је да се из правих љубави увек рађа нешто добро. Тако су Змај и Петрарка, покушавајући да сакупе делове својих раскомаданих срца, написали најлепше песме. Породице Ромеа и Јулије се пак након вишевековне свађе мире на гробу своје деце. Постоји небројено много песника које је тема љубави прославила: Васко Попа кроз најједноставније речи описује све димензије љубави «Очију твојих да није, у нашем малом стану не би било неба…» Не описују баш сви љубав кроз позитивне речи: Шарл Бодлер у својој збирци «Цвеће зла» то најбоље потврђује. Једно је сигурно: иако има хиљаду лица и наличја, љубав је јединствено покретачко осећање у човеку. Баш због тога треба увек најслободније да му се препустимо без размишљања да можемо да је изгубимо јер како каже Дучић «изгубљена срећа је још увек срећа.» Александар Мратинковић 8/1 Чезнем да ти кажем Заљубљивање је природна ствар. Сваки човек се некад заљуби. Некад се деси да та љубав не може да се оствари. Ни једна моја се није остварила. За време летњег распуста сам отишла са чиком и стрином у Аустрију. Када смо стигли у њихов стан, мени је било јако досадно и питали су ме да ли хоћу да идем са њима код неких њихових пријатеља. Ја сам, наравно, рекла да хоћу. Кад смо тамо стигли, љубазно су нас примили и угостили. Ти њихови пријатељи су имали сина и ћерку. Када су они ушли у собу, ја сам била пресрећна јер сам имала с ким да се играм. Они су били из Србије. Она се звала Јована, а он Александар. Мени се он на први поглед није свидео, али како је пролазило време и што смо више гледали једно у друго почео је да ми се свиђа. Ја сам га више гледала кроз косу да не би приметио. Сећам се, имао је лепу црну косу и светло браон очи. Био је висок. То ми се код њега највише допало. Одједном је пришао мени и питао ме како се зовем. Мени истог тренутка као да је срце стало. Била сам бледа. Опет сам чула његов глас. Сада ме је питао да ли сам добро. Рекла сам себи да морам да се потрудим. Подигла сам главу и рекла да сам добро и да се зовем Милица. А онда смо наставили да ћутимо и да се гледамо. Сада мислим да је боље било да сам бар још нешто рекла јер је већ требало да идемо. Нисам могла да верујем како су та два сата, колико смо били код њих, брзо прошли. Кренули смо. Он ми је тако слатко махао из куће, са прозора, да ми је једна суза кренула што морамо да се растанемо. Брзо сам је обрисала да је нико не би приметио. Да сам могла, остала бих још пар сати да га посматрам јер је то тако лепо. Мислила сам да су ми та два сата била најбоља у животу. Али наравно да не. Када сам се вратила, њега сам заборавила и поново се заљубила у неког другог. И данас када се тога сетим само се насмејем и наставим даље јер то време више не може да се врати. Да могу да вратим те тренутке, вероватно бих нешто рекла, сада тако чезнем за тим. Вероватно ћу да га заборавим и кренем даље. Можда се, некад, негде сретнемо и све признамо једно другом. Милица Ђуричић 6/2 Љубав Љубав, то је рода што лети на југ, то је птица што стоји на грани. Љубав је кад се воле другарица и друг, они се воле, а неко им брани. Чаробна реч која сва врата отвара која дивна осећања ствара. Бр. 27/2017.

Она нам даје крила И води на нови пут. Са њом су сви срећни И нико од заљубљених није љут. Милица Ђуричић 5/1 21


Чудесни зека Био један зец и он је био чудесан. Свако му се дивио, могао је све да оживи и тако је постао чудесан чаробњак, а сваки пут је био друге боје. Тај зец је сву децу задивио, чак и камен је могао да оживи тако да има очи и уста и да може говорити. Оживљавао је доста ствари док није дошао до шаргарепе. Шаргарепа проговори и рече: „Слушај ти зеко, сада ми лепо учини услугу и поједи ме!“ Зека је послуша и лепо се наједе па се мазио по стомаку. Публика му је аплаудирала и награђивала баш шаргарепом. Зека се толико најео и рекао: „После овога чини ми се да нећу дуго јести шаргарепу.“ Јован Јелић 3/1 Живим у мору као златна рибица Мој дом је велико пространство под водом, царство риба и других морских животиња. Ја сам мала златна рибица. Имам моћ да испуњавам жеље другима, али на своје жеље не могу утицати. Зато сам срећна и испуњена када другима могу да помогнем и када су срећни због мене. Мој циљ је да што више људи усрећим. Само, до мене није лако доћи. Пецароши сваки пут бацају удице у нади да ћу се баш ухватити. Пловим по површини воде како би ме приметили. Када ме упецају, ја им испуним једну жељу и онда ме врате у море. Ја пловим даље тражећи друге пецароше који ме жељно чекају. Милица Јовановић 3/1 Живим у мору као морска звезда Живим у мору. Ружичасте сам боје. Имам пет кракова и зову ме морска звезда. Имам пуно другова и другарица који су различитих боја и величина. Углавном се налазим на великим пешчаним плажама. Спадам у најзанимљивије морске животиње. Имам мале и ситне очи и ножице прекривене бодљама па се и не виде. Када пливам и покрећем своје краке, изгледа као да машем. Имам велику регенерациону моћ и кракови ми израсту ако их сломим. Јако волим да једем шкољке. Пуно сам срећна што сам морска звезда и имам ту слободу да бесконачно пливам у мору и морском свету. Нина Милосављевић 3/1 Легенда о Месечару Био једном један човек који је по ноћи месечарио. Тако је једном ушао у воду, сунце је изашло . Човек више никад није могао отворити своје очи, сваке вечери на пун месец излази из воде као да одлично види. Узимао је све што му је потребно за живот под водом. Тај човек чак може да упали ватру под водом. Чувајте се децо јер Месечар још увек је жив и сваког пуног месеца се враћа. Марија Радисављевић 3/1

Живим под водом као звезда Ја сам звезда Знај то ти, ми смо сјајни другови. Имам пет кракова Ја стварна сам Звезда сјајна. Под морем живим И то ти знај Зато је ово мали рај. Кад ми се откине Неки крак порасте Величине као рак. Ја украшавам Море сјајно оно Изгледа баш бајно Анђела Станојевић 3/1

22

PETS erbia.We’ve om Aza nja in S of them fr m I’ n. ša u D d all Hi! I’m en in our class an got fifteen childr e children ha ve got cats, three iv t have got pets. F Children ha ve go e o. tw gs do t go s and on children ha ve ha ve got hamster t a dog en dr il ch ur fo go s, sn’t rabbit . Our teacher ha boy ha s got a fish snake. I’ve got three pets- cat ta or a cat- she's go cat is real, but one of my dogs y M . gs and two do t! pe r te вић 3/2 is a compu Душан Данило

My cat is lost He's white and he legs have got br 's got brown spots on his bod y. H is o got brown eyes wn spots too. Mica isn’t ver y big. H e's , orange body an nose. d yellow, and pi nk Анђела Ст ан ојевић 3/1

st!!! My dog is lo an d He's got bla ck white body. ite. h His feet are w il. ta He's got long . ck la b His tail is Nody is big. eyes. He's got blue -white hea d. ије Ранковић 3/2 He's got bla ck Димит р

СРЦЕ ШКОЛЕ


Колаж Октобар Био један сунчан дан, био један кишан дан. Тако вам је, децо наша, скоро цели октобар.

Луцкаста мама Моја мама је млада и слатка као чоколада. Она нас нежно гледа и каже да смо њена чеда.

Час је топао, час је хладан, природа се сада мења, тако рече неко с неба, октобар је та промена.

Волим пуно своју мајку као писац своју бајку. Воли да се шали, али за учење зна да навали.

Док вранац стари, са природом песму пева. Поветарац један хладан, његов цвркут на пут се спрема. Марија Радисављевић 3/1

Кад сам био мали, држала ме у крило и често причала да сам њено мило. Михајло Стојменовић 4/3

Чедо аждаји тепа Аждајо, моја мила мати, колико си ти мени лепа да ли то неко може знати. Отићи ћу можда у неку познату бајку,

ал' ћу увек волети моју милу грозну мајку.

Немој жалити, моја ружна мати јер ти си аждаја прве класе и обе смо потекле од ружне расе. Мина Маринковић 4/3

Екскурзија Ја сам Вељко, идем у први разред. Имам пуно другова и другарица са којима волим да се дружим. Моја учитељица се зове Цака и она нас је водила на екскурзију. Ишли смо у Тополу и лепо сам се провео. Ишли смо аутобусом и седео сам са Михајлом Пантићем. У Тополи сам пуно тога видео: цркву на Опленцу. Посетили смо пећину Рисовачу и Буковичку бању. Лепо смо се дружили. Куповали смо сувенире да понесемо кући. Увече смо стигли кући и ја сам одмах отишао да спавам јер сам био уморан. Вељко Павић 1/2 Екскурзија Био је леп дан када сам кренула на екскурзију. Једва сам чекала да кренем. У аутобусу сам седела са другарицом. Кренули смо у Тополу. Тамо је било лепо. Били смо на Опленцу. Сви смо били одушевљени мозаиком. После смо отишли да купујемо сувенире са учитељицом. Били смо и на другим местима где је било много лепо. Ову екскурзију ћу заувек памтити јер сам се лепо провела и уживала са својим другарима и најбољом учитељицом. Елена Стојменовић 1/2

Помажемо другима Радост је у малим стварима. Наше мало некоме може бити много. Ја много волим када могу да помогнем мајци да заврши неки посао који ја умем и могу да урадим. Кад год имам времена, помажем оцу око његових послова, али ће зато он посаветовати мене шта може и шта сме, а шта не. Није добро да човек мисли само на себе, томе ме је научила моја мама. Добро је да помогнеш другарима колико можеш, а за то ћеш добити награду. Може то бити и лепа реч. Ако кажеш мајци да је волиш и она буде срећна, већ си учинио добро дело. Није помоћ ако некоме купиш нешто, то може бити и добар савет. Бити позитиван, весео и насмејан и увек са добрим расположењем је добро. Зато свима саветујем да негујемо пријатељства, љубав, срећу и другарство, тако ћемо увек бити насмејани. Далибор Ђуричић 5/1 Бр. 27/2017.

Уметност побеђује свако зло Шта је уметност? Да ли је уметност оно што нас подстиче и води кроз живот, или је уметност заједно са вољом, жељом и љубављу оно што побеђује и највеће зло на овом свету? Постоје разне врсте уметости, а сваког човека подстиче различита јер смо сви ми различити. Штета је што се велика већина људи окреће према лошим стварима као што су цигарете, дрога, алкохол... А то су пороци који убијају све добро у људима. Такви људи не помишљају како би им живот био леп ако почиње и траје са неком лепом песмом, сликом, вајарском скулптуром и низом других уметничких чаролија. Сваки човек има неки свој таленат. Човек, као такав, не зна да ли ће га открити у неком добром или лошем тренутку. Уметност нас инспирише да маштамо, да будемо креативни, једноставно нас чини бољим људима. Сваком злу мора доћи крај, уз нашу жељу, труд и напор. Доћи ће нови дани који ће нас подстицати да све што је лоше и ружно склонимо од себе и да се тако заштитимо. Остаје нада да ће уметност бити увек уз нас и чинити нас срећним. Колико у човеку има лоших ствари, верујем да бољих има десет пута више. Такође верујем и у то да се то постојеће зло може уз уметност победити. Марија Талијан 6/1 23


ОМИЉЕНА ЛИЧНОСТ МОГ ДЕТИЊСТВА На питање која ми је најдража особа на свету, одмах вам могу одговорити да је то моја мама. Висока жена, смеђе косе и зелених очију је моја мама Зорица. Сви би за њу рекли да је арогантна, али након првог разговора са њом утисак је другачији. Схватите да је она доброг и племенитог срца. Она је свој живот посветила сестри и мени, па из тог разлога нигде не ради. Зато је увек ту да ме сачека кад долазим из школе, исто је за мене то најбитније и то ме чини срећним. Пошто је сваки дан са нама зна да повиси тон више пута преко дана, али та љутња и бес је брзо прођу. Воли цвеће и да је све на свом месту. То нас мало у кући и нервира, али исто је она моја мама и ја то морам да поштујем. И ако своју тугу покушава вешто да сакрије иза осмеха ја то осетим и увек сам уз њу. Ја о својој мајци могу као свако дете да причам, пишем, јер мајке су бића које су нам подарила живот и воде нас кроз њега. Филип Јоксимовић 3/3 *** Свако има неку личност из детињства, коју памти, иако нису више међу нама. То је мој тата Веселин. Тату сам изабрала зато што га ја много волим. Он има седу косу, плаво-зелене очи, бледо лице, румене усне. Одећа и обућа су му пристојни, увек носи омиљену одећу. Тата има много особина, али ћу издвојити само оне најбитније: добар, храбар, стидљив, добродушан, духовит, љубазан, добронамеран... Када се насмеје очи му цакле као два драга камена. Мој тата има вредне руке, а Марта Анђелковић 5/1 глас му је пријатан. Воли да певуши када нешто ради. Ужива у природи. Обожава руже и животиње. Много је вредан. Када сам тужна, он ме развесели. Увек када ми је потребна помоћ, тата је ту. Он је био кондуктер на Железничкој станици. Много је волео свој посао и пријатеље. Воли да се шали, да ме засмеје. Увек је био уз мене. У септембру сам ишла на његов гроб. Ишла сам са сестром и баба Зором. Нисмо могле да га нађемо. Дошле смо на гроб поред језера, имала сам осећај да је ту негде. И била сам у праву. Ја сам га нашла. Упалиле смо свећу и отишле. Цео пут до куће сам плакала. Морала сам да избацим из себе емоције, али сам захвална и баба Зори и деда Пери што су ме одвели на очев гроб. Тата је једина најбоља особа на целом свету. Тако изгледа моја личност из детињства коју сам, нажалост, изгубила у четвртој години живота, али ћу га памтити увек и заувек. Јована Нешић 3/3 *** Свако од нас има омиљену особу која је обележила наше детињство. Моја омиљена личност је моја мајка. Зове се Александра. Има плаву косу и зелене очи које када ме погледају сијају као најлепша два драгуља. Високог је раста и бледог тена. Кад год видим њен осмех осетим неописиву топлину око срца. Њене руке ме најлепше грле. Она има уста као најлепша ружа. Увек је ту за мене и у добру и у злу. Све своје слободно време проводи са мојом старијом сестром и са мном. Она је мој идол, једном речју моје све. Када имам проблеме, за које некад помислим да су нерешиви, поделим их са мамом јер она има решење за све. После сваког разговора са мамом осећам се испуњено, срећно. Понекад се наљути на мене зато што је не послушам или донесем лошу оцену из школе. Схватам да сам погрешила, загрлим је, снажно пољубим и извиним. Видим ту ведрину у њеним очима и знам да више није љута на мене. Понекад буде тужна, пусти и по коју сузу. У том тренутку мислим да ми се сруши цео свет. Суза у оку ми заискри, а у грудима ме притиска нешто попут најтежег камена. Све што могу да урадим у том тренутку то је да обећам да се више неће поновити и искрено се извиним. Када је болесна увек сам ту да је бодрим, причам лепе речи које јој измаме осмех на лице. Највише волим када ме чека на кућном прагу када се враћам из школе. Дочека ме са најлепшим осмехом који ми греје душу. Често се питам шта би било да ми није ње. Не, не смем да помислим на тако нешто јер мој живот не би имао смисла. Мајка је једна, њено место нико не може да замени. Она је мени подарила живот, а ја ћу се њој одужити тако што ћу јој пружити неизмерну љубав. Марија Вулићевић 4/2 24

СРЦЕ ШКОЛЕ


КОЛАЖ Мој предак Чукундеда мог оца се звао Аксентије Даниловић. Родио се давне 1884. године у Азањи. Поживео је осамдесет и две године. Мој тата ми је причао о њему онако како су њему причали његови дедови. Деда Акса, како су га од милоште звали, је био висок човек, плавих очију, црне косе и великих бркова. Имао је рођеног брата и били су веома сиромашни. Кажу да су били веома вредни. Радили су у надницама. У то време дан рада се плаћао понекад врло мало, колико за храну. Он и брат су напорно и вредно радили. Купили су доста земље и постали прави домаћини. Мој предак деда Акса се оженио и добио две ћерке и сина. Убрзо потом се заратило и деда Аксентије и његов брат Андреја су морали да оду на Солунски фронт. Оставили су за собом жене, децу, земљу, кућни праг. Пешке су прешли Србију, целу Албанију и Грчку. У том повлачењу стигли су до острва Крфа. Деда Аксентије је негде у том повлачењу на неком бојном пољу изгубио Викторија Кованџић 2/3 брата Андреју. Убили су га непријатељи. Деда Акса никад није много јео, помало проје и воде. Није спавао на земљи и у снегу него се везивао каишем за дрво и тако спавао. После осам година ратовања вратио се жив и здрав кући својој породици. Када је дошао кући деца нису могла да га препознају. Наставио је да живи и ради на свом имању. Тата ми је причао да сви његови потомци па чак и ја имамо лика на њега. Мог тату чак и данас знају као Драгана Аксиног у крају. Име дединог брата и данас стоји на споменику палим јунацима на Солунском фронту у Азањи. Даниловић Душан 3/2 *** Мој предак о коме ћу писати је моја прабаба. Она се зове Љубинка. Има осамдесет и шест година. Ниског је раста, савијених леђа, али још увек иде без помоћи штапа. Старог набораног лица, смежурених пегавих руку и ситне главе. Увек је насмејана и увек је ту за мене. Њој никада није тешко да се игра са мном, чак смо пар пута играли фудбал после чега су је болела леђа. Сваке зиме ми је плела вунене чарапе, али је повредила руку и сада не може да плете. Елена Стојменовић 1/2 Док сам био мали често ми је причала разне приче и показивала игре из њеног детињства. Правила ми је пушке од шаше. Показивала ми је како се игра „Мица“ са кукурузом и пасуљем. Од ње могу још доста тога да научим јер је стара и доста тога је проживела. Свако од нас има неког ко му је драг и ко ће му заувек остати у сећању. Како растем, све више ценим њене године. Димитрије Ранковић 3/2 Ћирилица и Отаџбина Моја отаџбина је Србија. У Србији је писање и учење ћирилицом веома важно. Живим у Азањи и идем у Основну школу «Радомир Лазић». Азања је дивно село препуно добрих људи. Некада је моја школа била препуна деце, али сада нас је све мање, као и у целој Србији. Ако некада одем из моје Азање, увек ћу у срцу носити своје село, своју школу, нашу ћирилици. Бићу поносна Српкиња која има Новака Ђоковића, Вука Караџића, Николу Теслу и Веру Православну. Милица Мијатовић 2/1 Првонаграђени рад (млађи разреди) на конкурсу поводом обележавања 166 година постојања наше школе. Бр. 27/2017.

Наша школа- партнер Недеље парламентаризма 2016. Недељу парламентаризма, по други пут, организовале су Народна скупштина Републике Србије у сарадњи са иницијативом „Отворени парламент“. Она представља серију догађаја који за циљ имају боље повезивање и упознавање грађана и грађанки Србије са радом Народне скупштине. Наша школа је била овогодишњи партнер, један од свега 60, па је у оквиру Недеље парламентаризма организована посета за 27 ученика Дому Народне скупштине Републике Србије на Дечјем дану. Сутрадан, 9. новембра 2016. године, организована је трибина, за ученике 7. и 8. разреда. под називом „Парламентаризам у Србији током ХIХ и ХХ века“. Трибину су као модератори водили Дамир С. Живковић, дипл. историчар, и Сава Самарџић, МА историчар. http:// www.nedeljaparlamentarizma.rs/ 25


АТЛАНТИДА У МОЈИМ МИ С ЛИ МА Сва деца воле да маштају и у свету маште стварају разне ствари. Замишљају места која не постоје, измишљају нове чудне речи и велике моћне градове. Често сам ја у свету маште. Док сам читала одломак из књиге „Двадесет хиљада миља под морем”, замишљала сам свет који је одавно нестао. То је подводни свет Атлантида.У мојим мислима је у Атлантиди постојало много двораца направљених од злата и сребра. Било је доста шума и ливада у којима су живеле разне дивље животиње. Ливаде су биле пуне шареног цвећа. У Атлантиди је живело много људи и сви су се лепо слагали и дружили. Њихов главни град је био најбоље саграђен и заштићен. Око Атлантиде су били саграђени велики сребрни зидови који су штитили цео тај подводни свет. Мени се свидело како сам замислила Атлантиду и волела бих да могу да живим у њој и да се дружим са свим људима који у њој живе. Волела бих да могу са грађанима Атлантиде да разговарам знаковима уместо речима. Марта Анђелковић 5/1 *** Једном давно, када сам била мала, мама ми је причала о Атлантиди, чаробној земљи где су живели богови. Гледала сам неке цртаће, тражила по интернету и у глави ми је био тотални хаос. Шта је то? Обожавам грчку митологију и ту сам сазнала неке ствари. То вече сам гледала замишљену карту где се налазила та загонетна земља и заспала. У сну ми се појавио чувени филозоф Платон и испричао ми стару причу. Упознао ме је са богом мора Посејдоном, који ме је узео за руку и одвео на чудесно острво. Угледала сам предивне зграде, људе чудно обучене, у сјајна одела, сви су били срећни и весели, око њих су пролазила чудна возила. На једној згради, био је огромни екран са којег се обраћала нека жена нама и пожелела нам добродошлицу. Свуда су летеле птице и лептири, мирисало је цвеће, а воће је било на дохват руке сваком. Одједном је земља почела да се тресе, море је изгледало као да је вир, Сунце је нестало. Да ли се то Бог Зевс наљутио на свој земаљски рај?Атлантида се преполовила и почела да тоне. Посејдон ме је ухватио за руку и избавио из ове страхоте. Пробудила сам се сва знојава. Није ми било јасно, шта се догодило. Да ли су ванземаљци умешали прсте, или су богови одлучили да казне људе због њихове непромишљености. Ни до данас нисам нашла одговоре на моја бројна питања о судбини Атлантиде. Милица Пантић 5/1 *** Атлантида је острво које се некада налазило са друге стране Хераклових стубова. Она је острво које је нестало током једне ноћи због природних катастрофа и никада није утврђено да ли је стварно постојало. Остали су нам само митови о њој и машта сваког од нас. У мојој машти Атлантида је велика попут државе. Има много становника, али то нису људи, већ њих чине: сирене, ајкуле, делфини, морске звезде, разне рибе које још увек нико никада није видео, а ни открио. Сви они пливају по разрушеним остацима Атлантиде који чине музеји, тениски и многи други терени. А најважније место је палата саграђена од злата, обрасла алгама и разним другим морским травама. Испред ње налази се трг на коме се сви становници окупљају и славе неке посебне догађаје који спајају све њих. По морском тлу на коме живе морске звезде и разне рибе, разбацани су златни и сребрни новчићи, као и ковчези са благом. За мене је Атлантида једно веома богато место, не због блага које чине новчићи и златне грађевине, већ је богата због свих тих природних лепота које је чине. Као што сам и рекла на почетку, још не постоје докази да је Атлантида стварно постојала, али док се не пронађу, Атлантида ће живети у мојој машти као и до сада и чекаће да је неко пронађе. Јована Петровић 5/1 *** Док сам била мала, родитељи су ми често читали бајке, али од свих бајки највише ми се свидела прича „20000 миља под морем ” где капетан Немо проналази град под водом- Атлантиду. У мојим мислима постоји много начина како би могла да изгледа Атлантида, али овај је за мене најреалнији. Град под водом за мене представља тек откривено подручје. Цео град, разрушен због водених струја, прекривен је алгама и другим воденим биљкама. То плаветнило у којем се она налазила чинило ју је веома тамном, а водена струја која је пролазила кроз шупљине њених нагомиланих остатака подсећала је на хук јесењег ветра. А тек по неки зрачак сунца који се једва пробио до морског дна обасјавао је најлепше делове Атлантиде. Волела бих да Атлантида стварно постоји или неки град сличан њој па да га посетим у стварности. Јована Јелић 5/1 26

СРЦЕ ШКОЛЕ


Ч У Д Е С Н И С ВЕ Т Д Е Т И Њ С Т В А Време брзо пролази, бројимо га секундама, минутима, сатима, данима и годинама. А како године пролазе и што сам више старији, схватам да полако и неприметно излазим из периода раног детињства и то ме плаши. Шта значи реч детињство? То је свет жеља, снова, маштања, то је свет у коме само деца умеју да маштају. Детињство је најлепше доба сваког човека. Период у коме немамо пуно обавеза, трчимо боси по зеленој трави, играмо се аутићима и плишаним играчкама и сви око нас мазе нас и пазе. Тада, чини ми се можемо све, машта нас носи тамо где само нас дечији ум може да замисли. Верујем у Деда Мраза и у то како ће нам кроз оџак бацити пакетић и по обичају слетети на небо са својим ирвасима и санкама. Верујемо да можемо дохватити месец и звезде. У детињству нас обрадује свака ситница и сваки детаљ нашег дана. Тада смо радознали и све што волимо желимо да је само наше. Први наши кораци, прве речи, први несташлуци, све ово започиње у детињству. Сећам се када сам први пут угледао дугу. Мислио сам да су то чаробна врата која воде до неба. Трчао сам да ухватим један њен крај али Катарина Кељаћ 7/1 безуспешно. Моја прва вожња бициклом, полазак у школу, то је страх који сам истински осетио, прве оцене... Све нам ово пружа детињство и сада је ту у нама, али само мало озбиљније. Веће су обавезе, игре су другачије, приче и тајне дуже чуване. У сваком човеку живи дете и рано детињство. Кад помислимо на то мислимо на родитељски топли дом, на срећу и слободу коју сам тада имао, само тада и никада више, можда. Алекса Јелић 5/1 *** Од свих доба у животу једног човека најлепше, најбезбрижнији и најзабавније је детињство. То је доба када деца улазе у безбрижан свет маште и измишљају нестварна бића. Као и сви моји вршњаци тако се и ја често искључим из реалности и утонем у чудесни свет маште како то само деца умеју да ураде. У тренутку смањујем се и упадам у мало, чаробно село Штрумфова. Замишљам да се упознајем са Штрумфетом и нас две постајемо најбоље другарице. Сви Штрумфови, а међу њима и ја, кренули смо да беремо штрумф-бобице. До тада певали смо веселу песму Штрумфова. Када смо стигли, одједном искочи велики, страшни Гаргамел из жбуња и зграби све Штумфове, осим Великог Штрумфа и мене. Гаргамел однесе Штрумфове својој кући сав срећан и радостан. Велики Штрумф и ја кренули смо за њим. Када смо стигли, предложила сам Великом Штрумфу да он одвуче пажњу Гаргамелу, а да ја ослободим остале Штрумфове. Тако смо и учинили и сви смо се вратили живи и срећни у село. Без обзира на то што сам доживела и лоше ситуације мени је било лепо и опет бих све то поновила. Зато деца не треба да журе са одрастањем јер оно са собом носи одговорност, бриге и обавезе. Треба искористити оне чари које само детињство може да пружи и што дуже остати у њему. Јована Петровић 5/1 *** Детињство је најлепше животно доба. Оно је безбрижно, пуно маште и весеља. Као и сви моји вршњаци, ја седнем на кревет, затворим очи и сањам. Замишљам да сам у шуми и видим великог белог зеца, који је носио сат и стално причао да касни. Кренула сам за њим. Осећала сам се као Алиса из земље чуда. Пратила сам зеца и видела да прелази кроз неки пролаз. Ушла сам. Почела сам да падам и осећала сам се као да падам у средиште земље. Пала сам и нисам се повредила. Била сам у соби са пуно врата. На једном сточићу сам видела две флашице. На једној је писало: ,,Попиј ме“ исто као и на другој. Бојала сам се да је то отров, али моја радозналост је била јача од страха и попила сам напитак из једне флашице. Смањила сам се на величину зеца и могла сам да га пратим и прођем кроз та малена врата са њим. Ушла сам у земљу чуда. Ту је све било прелепо. Могла сам и да летим. Пронашла сам белог зеца који је журио до краљице срца. Она је имала дворац од карата. У том тренутку мама ме је звала и рекла ми да устанем јер је време за школу. Била сам тужна јер је све то био само сан. Алекса Јелић 5/1 Милица Пантић 5/1 Бр. 27/2017.

27


УТИСАК Пред том грађевином ми је застао дах Тамна и хладна стајала је на средини Велике шуме. Ограђена великом црном оградом, више је подсећала на неки дворац, а не на неку напуштену кућу. На белим, храпавим зидовима могле су се приметити мрље, негде чак и рупе, пукотине. На сваком зиду била су по четири округла прозора, чији је оквир био црн. Њихова величина била је довољно велика да се види унутрашњост куће. То је био једини начин пошто су врата већ годинама била закључана. Са предње стране, испод трема, налазила су се улазна врата. Била су дрвена, такође црна. Са леве стране од врата био је мали сто на коме је стајао столњак, већ похабан, а око Јована Јелић 5/1 њега су се налазиле две столице за љуљање. Под је био од дасака. Када би се ходало по њему, испуштао би језив звук шкрипе. До трема је водила испуцана, бетонска стаза, зарасла травом, прекривена лишћем. Око куће у сваком углу ограде стајале су јеле, а око стазе су се налазили остаци осушеног цвећа. Разне вретенасте биљке опкољавале су кућу са свих страна. Притискали су њене зидове, нису јој дале да дише. Кућа је била као заборављена, чинило се као да ће сваког тренутка пући. Иако ове куће више нема, ја је се и сада после толико година сећам. Она јесте била страшна и мрачна, али је у мени изазивала неки чудан осећај дивљења. Мени је изгледала некако отмено. Стварно ме је подсећала на неки дворац из бајке. Александра Јелић 7/1 *** Природа и лепота много утичу на човека, а на мене је највише утицала ова кућа мојих рођака. Са пута се на самом улазу могла видети стара, светло браон ограда пуна рупица где је било разних буба. До куће је водио узани камени пут. Пратећи тај пут прешао сам мост који прелази преко реке. Мост је био камени и зарастао у зелене биљке, а испод њега је била река- хладна и плитка вода која је сјајила на сунцу. Било је пуно локвања и чега све не, а нарочито рибе. Одмах иза тог моста налазила су се два висока дрвета на које је било повезана лежаљка. У наставку пута се налазила гомила цветића и разних камених скулптура. А онда, налазимо се код куће. Кућа је била дрвена, у складу с природом. Тамно браон боје са старим Јована Петровић 5/1 дрвеним белим прозорима блиставог стакла. У кућу се улазило преко шкрипутавих дрвених степеница. На трему су се налазили бели сточић и пластичне столице. И ту су била улазна врата која су од стакла, са металном жутом кваком. У позадини куће се налазио базен пун опалог лишћа. Поред њега се налазила башта пуна разног воћа и поврћа. То је мало насеље у коме је остало само пар насељених кућа и зато је то право место за дивљење лепоти природе. Михајло Маричић 7/2 Атлантида у мојим мислима На свету постоји много легенди о нестварним бићима и предметима као што су сирене, ванземаљци, јети, вампири, вукодлаци и вештице, али и изгубљени град Атлантида. Атлантида, по легенди, је осми континент који је спајао Европу и Америку. О Атлантиди нема довољно доказа и многи мисле да не постоји, а други мисле да је изгубљена под водом. Атлантида је прастари, огромни град, који је можда постојао. Био је то град са џиновским, стакленим зградама које су учвршћиване металом. Била је то богата земља, па је боље напредовала од осталих континената. Већина њих мисли да је сарађивала са ванземаљцима и да је због тога напредовала брже и боље. Претпостављам да су у њој живеле рибе чудних и различитих врста које човек никада није видео. Такође су у њој живеле сирене и разна нестварна бића. Прича се да је Атлантида сва била окићена сребром и златом па и драгуљем различитих величина. Ја мислим да је Атлантида потопљена Атлантским океаном и да лежи дубоко на дну мора где није крочила људска нога. Алекса Јелић 5/1 28

Тијана Пантић 7/2 СРЦЕ ШКОЛЕ


СУМ РАК У МО М СЕ ЛУ Живим на селу. Могу видети пуно лепих предела у свим годишњим добима. У природи волим да уживам, небитно да ли је то јутро, подне, вече или сумрак, али ми је најинтересантнији сумрак. Сунце залази, ближи се вече. Седим напољу и уживам у прелепом погледу. Сунце је добило златасту боју, а облаци су розе-љубичасти. Сунчани зраци продиру кроз њих и дају им златни сјај. По која птица пролети небом. Цело небо је божанствено. Ветар дува и нежно њише гране дрвећа са којих опада већ суво лишће. Скоро је цела земља испод дрвећа прекривена лишћем црвене, жуте и наранџасте боје. Полако се смркава, поново је сумрак у мом селу. Сваки дан изнова и изнова уживам у овим бојама који су се врло и интересантно уклопиле. Прелепо небо и по који зрак сунца улепшава моје село и са висине баца златни сјај. Највише волим јесен и сумрак јер волим да уживам у њиховим предивним бојама и чарима. Драгана Миљковић 7/2 *** Пуна лепих успомена седам у воз. Одмор је завршен и сада је дошло време да се иде кући. Воз је кренуо, слушам хуктање локомотиве и радујем се што ћу после дугог времена коначно стићи у своје мало, лепо село. Већину пута сам преспавала. Воз је све ближи и ближи станици. Нестрпљива сам да видим своју улицу, питам се да ли се нешто променило. Низ сећања из детињства пролази кроз моју главу, сећања на моју лепу улицу кроз коју сам прошла много пута. Смркава се. Воз коначно стиже. Излазим из њега. Гледам своју улицу и у мени влада само једно осећање, да сам опет ту на сигурном. Високо дрвеће се пружа са леве стране пута. Њихове сенке падају по путу и тако га краси, да изгледа као да је ишаран. Свуда около су њиве, узоране. На једној од њих видим мачку како спретно скаче са једне бразде на другу. Док пролазим поред шуме благи ветар лагано њише гране које стварају мио звук попут песме. Спољашњост шуме и даље обасјава већ зашло Сунце, док је њена унутрашњост све тамнија и тамнија. Поред свих ових лепота, највише пажње ми је ипак привукло предивно небо. Безброј дивних боја се налази на њему од светлоплаве до тамне, преко црвене, па чак понегде и златне. Сунце се полако поздравља са небом и лагано одлази иза брда. Док пада ноћ, стижем кући. Седим у фотељи и размишљам како је природа нешто најлепше на свету и да је треба чувати јер њених лепота никад није доста. Александра Јелић 7/1 *** Сунце је попримило крваво црвену боју, чују се тиха повијања грана на хладњикавом поветарцу. На први поглед све је тако мирно. Ружичасти облаци језде, још увек слабим зрацима обасјани, небо. Трава мирује, пружа отпор оном поветарцу, немирне лале жедне одмора полако затварају своје разнолике и разнобојне крунице и ишчекују звездано небо које ће означити коначну тишину и мир за којим толико жуде. Слабашно сунце се губи у даљини и прича причу оним тек олисталим гранама како је оно толико везано за месец те се увек у то доба гаси и утиша да би онај бели круг био ослобођен да са својим звездама влада неко време. Гране трепере, ћуте и слушају, Невена Јелић 7/2 повремено се покрену и климну листовима као да разумеју. Чак и птице у јатима увелико прелећу и одлазе, гласно крештући и исказивајући незадовољство према мраку који се приближава. Одједном све се гаси. Поветарац нестаје, гране више не климају лишћем јер прича је готова, лале се задовољно смешкају, а затим одлазе у свет снова, све што је остало јесу гласни јецаји који из даљине допиру од оних намргођених птица. Све је на крају застало и тиме полако цео овај, некада живахни пејзаж, постаје мрачно место које у тишини чека нови дан. Софија Миљевић 7/2 Помажемо другима Помагати другима је један осећај који нам даје посебно задовољство. Кад купим патике, срећан сам тог дана. Када дам гол на утакмици, задовољан сам бар два дана. Али кад помажем другима, то је осећај који даје посебно задовољство. Тај осећај који нас испуни неком срећом која није пролазна као нова играчка или патике. Помагати другима - на ту помоћ се не качи цена, не тражи надокнада, не очекује ништа за узврат. Једноставно само помогнеш онолико колико можеш и колико ти године допуштају. Негде сам прочитао да кад је човек помогао некоме, а тај човек га упитао како да му се одужи, рекао је шири даље доброту, помози и ти некоме. То је нешто што ми се јако свидело. Јован Исаиловић 5/1 Бр. 27/2017.

29


ЗАБАВНА СТРАНА Задаци за развијање логичког размишљања

 Ако у поноћ пада киша, може ли се очекивати да ће након 72 сата време бити сунчано?  Миш је удаљен од од свог склоништа 20 корака. Мачка је удаљена од миша 5 скокова. Док мачка једанпут скочи, миш начини 3 корака, али је један скок мачке велик као 10 мишевих корака. Да ли ће мачка ухватити миша?  За лонац с поклопцем плаћено је 1.200 динара. Лонац је скупљи од поклопца 1.000 динара. Колико кошта поклопац?  Када је бициклиста прешао две трећине пута, пукла му је гума на точку. Преостали део пута прешао је пешице утрошивши двапут више времена него возећи се бициклом. Колико се пута брже кретао бициклом него пешице?  За свеску је плаћено 100 динара и још трећину цене свеске. Колика је цена свеске?  Отац је старији од сина 3 пута, а син је старији од сестре 3 пута. Колико је година оцу ако збир његових и ћеркиних година износи 50?  Када је ученик прочитао половину књиге и још 20 страна остало му је да прочита још трећину књиге. Колико је страна имала књига?  На колико се начина од 6 јабука могу узети 2 јабуке?  Када је оцу била 31 година, син је имао 8 година, а сад је отац двапут старији од сина. Колико је сину сада година?  Мајка је имала 26 година када је родила кћерку, а 31 годину када је родила сина . Колико данас свако од њих има година ако сви заједно имају 60 година.  Напишите 0 помоћу 3 четворке.  Два брата, Урош и Марко рођени су истог дана, у истом месту, исте године и од истих родитеља, али нису близанци. Како је то могуће?  Брат и сестра су пре 8 година имали заједно 8 година. Колико ће година имати заједно после 8 година?  Сину је 9 година, а оцу је 35. Када ће отац бити три пута старији од сина?  Сви природни бројеви почевши од 1, написани су узастопно у реду један иза другог : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 итд. Који број у том запису стоји на стотом месту? РЕШЕЊА У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ :) http://matematikaos.blogspot.rs/2010/04/matematika.html

Штампање листа помогли су: * Ветеринарска станица “Рашић ДОО” Азања, власник Миланче Рашић Адреса: Азањске чете бб, телефони: 026/301-040 и 063/435-765 * Гвожђаре “Спектар” Селевац-Азања, власник Дејан Јеремић Ел. пошта: spektarstr@gmail.com, телефони: 026/301-346, 026/371-260 и 063/421-500 * СТР “КИСС” Азања, власник Славиша Пантелејић Адреса: Азањске чете бб, телефони: 026/302-350 и 063/252-731 * Предузеће “Bolex” См. Паланка, озвучење и осветљење за све прилике, власник Ненад Милинковић, телефон: 064/2348-285 * “Фото Бора Принцесс” См. Паланка, власник Борисав Јелић Ел. пошта: fotobora1@gmail.com, телефони: 026/310-652 и 063/213-819 * “Аутоцентар Ивковићи 2000 д.о.о.” См. Паланка, продаја делова за све аутомобиле, Ел. пошта: autocentarivkovici2000@gmail.com, телефони: 026/317-920 и 063/803-77-88 * Стовариште СТР “Јанковић” Поповац-Азања, Александар Милојевић Адреса: Радомира Лазића бб, телефони: 026/302-109 и 064/144-75-70 * Ветеринарска амбуланта “Зоки-вет” Азања, власник Зоран Мратинковић телефон: 063/258-864 * СЗР “Марко’С”Азања- производња дечије обуће, власник Првослав Ивковић Ел. пошта: office@markosobuca.com; телефони: 026/302-033 и 011/24-41-845 * Ученици наше школе претплатом на лист

„СРЦЕ ШКОЛЕ“ • Лист ученика ОШ „Радомир Лазић“ • Година ХХ, број 27, јун 2017. • Оснивач и издавач: ОШ „Радомир Лазић”, Милије Батинића 1, 11423 Азања • Адреса ел. поште: skola.azanja@gmail.com • Веб сајт: https://osazanja.wordpress.com/ • Телефакс: + 381 26 301 308 • За издавача: Дамир С. Живковић • Уредништво: Анђелка Васиљевић, главни и одговорни уредник • Сарадници: Весна Ђорђевић, Слађана Р. Јелић, Јелена Младеновић Агатоновић, Бојан Стојадиновић • Чланови Новинарске секције: Јована Батинић, Немања Поповић, Теодора Ћосић • Прекуцавање материјала: Сви ученици осмог разреда • Лектура и коректура: Анђелка Васиљевић • Припрема за штампу: Дамир С. Живковић • Тираж: 250 примерака • Штампа: Дигитал дизајн Смед. Паланка

30

СРЦЕ ШКОЛЕ


«ПОНОС НАШЕ ШКОЛЕ», Видовдан 2016.

МАТУРСКA ПРОСЛАВA, јун 2017.

ЗАВРШНА ПРИРЕДБА ученика 4. разреда 2017. Бр. 27/2017.

31


32

СРЦЕ ШКОЛЕ

Срце школе бр. 27, јун 2017.  

Лист ученика ОШ "Радомир Лазић" из Азање

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you