Велибор Џомић- Страдање србске цркве од комуниста- 1. том

Велибор В. Џомић

Страдање србске цркве од комуниста Комунистички злочини над србским свештеницима (први део)

СВЕТИГОРА, Издавачка установа Митрополије Црногорско-Приморске

Велибор В. Џомић Страдање србске цркве од комуниста Комунистички злочини над србским свештеницима (први део) Рецензенти: Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Др Атанасије (Јевтић) Антоније Ђурић

Електронско издање Са благословом митрополита Црногорског-приморског, зетско-брдског и скендеријског Амфилохија, интегрално електронско издање на Интернету објавили: Зоран Стефановић (уредник) Наташа Деветаковић (извршни уредник, коректор) Ненад Петровић (дигитализација материјала) Милан Стојић и Михаило Стефановић (вебмастеринг). Објављено јануара 2000. године. Извршна продукција: "Технологије, издаваштво, агенција Јанус" (Београд) у сарадњи са "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету".

2

ПОСВЕТА Свештеномученицима и Новомученицима србским, жртвама комунистичког терора, који нам својим примером, исповедништвом и мучеништвом показаше да Христос заиста васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова. Аутор

3

Тропар Светим новомученицима србским Глас 8 Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, земља се растужи; алс спасосте душе, небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас с песмом; имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај децо бесмртности! Ми на земљи род ваш, кличемо вам у глас; Мученици нови, молите се за нас! Владика Николај

4

САДРЖАЈ: 1. Уводна напомена Порука Светог архијерејског сабора Србске православне цркве православном србском народу поводом обележавања педесетогодишњице страдања Србске цркве и народа (1941-1991) Уводно слово 2. Злочини против Бога и народа 3. Страдање србских митрополита и епископа митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић епископ жички Др Василије Костић митрополит дабро-босански - Др Нектарије Круљ митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац епископ хвостански - Варнава Настић епископ бачки - Др Иринеј Ћирић митрополит скопски Јосиф Цвијовић 4. Комунистички злочини над србским свештеницима 1941. године јереј Василије С. Божарић, парох Рогамски јереј Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрске архимандрит Никодим Јањушевић, старешина манастира Жупе код Никшића Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке јеромонах Митрофан Матић, старешина манастира Чокешине јереј Милан Пашић, парох ужички јереј Војислав Стојиловић, парох средњевски јереј Богдан Церовић, парох жабљачки архимандрит Серафим Џарић, настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља 5. Комунистички злочини над србским свештеницима 1942. године јеромонах Теофан Бејатовић, сабрат манастира Косијерево протосинђел Варнава Бућан, настојатељ манастира Подластве јеромонах Гаврило Дабић, старешина манастира Жупе код Никшића јереј Ново Делић, парох планинопивски јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски јереј Павић Кековић, парох павковићки јереј Васо Поповић, парох вучедолски јереј Раде Поповић, пензионисани парох из Велике протојереј Лазар Радоњић, парох речински 6. Комунистички злочини над србским свештеницима 1943. године јереј Саво Д. Пејовић, парох поборско-ластвански 7. Комунистички злочини над србским свештеницима 1944. године јереј Љубисав Н. Ђулаковић, парох милутовачки јереј Јован П. Маринковић, парох вршачки јеромонах Мелентије Пешић, сабрат манастира Каленића јереј Душан Поповић, парох велућки протојереј Бошко Савић, парох конатички јереј Бошко Трифуњагић, парох великоливадски 8. Комунистички злочини над србским свештеницима 1945. године протосинђел Антоније Драговић, сабрат манастира Жиче јеромонах Михаило Ђусић, сабрат манастира Жиче ђакон Бошко Живадиновић, вероучитељ из Крагујевца протојереј Светолик Швабић, парох аранђеловачки јереј Будимир Соколовић, избегли свештеник из Босне јереј Марко Живковић, парох драгоцветски јереј Божидар Караџић, парох брековски ђакон Жика Крупежевић, ђакон Саборне цркве у Смедереву

5

7 8 12 13 16 16 21 25 28 32 35 37 40 40 40 41 42 42 43 47 48 48 49 49 49 50 50 50 51 51 52 52 53 53 54 54 54 55 56 57 57 58 58 61 61 61 61 62 62 63

јеромонах Сергије Михаиловић, сабрат манастира Каленића Ратко Радибратовић, богослов из Чајетине јереј Михаило Радић, парох малокрчмарски протосинђел Јован Рапајић, сабрат манастира Жиче протојереј Милан Сретеновић, парох краљевачки протојереј Милан Туцовић, парох чачански 9. Комунистички злочини над србским свештеницима после завршетка Другог светског рата јереј Миодраг Арсенијевић, парох мрчајевачки протојереј-ставрофор Сава Банковић, парох бешки игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарскокабларској клисури јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки 10. Прилог: Историјска документа о страдању Србске цркве под комунистима Резолуција свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, донесена на заједничком братском састанку у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког стања у коме се налази наш народ Писмо Митрополита Скопског Јосифа Блажу Јовановићу, председнику владе НР Црне Горе Писмо патријарха србског Гаврила Дожића маршалу Јосипу Брозу

6

64 65 67 67 70 71 73 73 78 81 83 84 84

88 90

Уводна напомена Књига која се налази пред лицем јавности говори о великом и скриваном злочину који су комунисти у току и непосредно после Другог светског рата починили над србским свештеницима. Због обимности посла и материјала са којим смо се срели у току рада на припреми ове књиге одлучили смо да целокупан материјал о страдању свештенства Србске Православне Цркве објавимо у неколико мањих књига које би, због тешке материјалне ситуације, биле приступачније нашем народу. Приликом сакупљања материјала и података за књигу "Комунистички злочини над србским свештеницима" користили смо доста архивских података који су нам били доступни, објављених текстова и сведочанстава родбине, познаника и пријатеља наших Свештеномученика. Изјаве и сведочења која нисмо могли проверити са више страна нисмо објавили. Поред Свештеномученика који су убијени од стране комуниста, говоримо и о свештеницима - исповедницима који су робијали у комунистичким робијашницама и који су после рата били прогањани и малтретирани од стране комунистичке власти што, само по себи, представља један другачији вид комунистичког злочина над људима који су се од своје ране младости одлучили да у истини и правди служе Богу и своме роду. Као илустрацију стања Србске Православне Цркве у поменутом периоду објавили смо неке извештаје и представке србских Архијереја упућене новој власти. Имена, биографије и описе страдања Србских Свештеномученика разврстали смо по годинама и азбучном реду. Поред тога што желимо да нашем народу укажемо на, од њега скривану истину и од заборава сачувамо ове вредне податке и биографије, намера нам је да овом књигом подстакнемо научне и државне институције које би требало да се озбиљно и научно позабаве темом, а не да се овим болним периодом историје србског народа и Цркве баве само појединци и Србска Православна Црква. Аутор

7

Порука Светог архијерејског сабора Србске православне цркве православном србском народу поводом обележавања педесетогодишњице страдања Србске цркве и народа (1941-1991) Ми, епископи Православне Цркве Србске, са свог ванредног заседања на Сабору, поздрављамо вас, чеда Божја, са љубављу и поштовањем. Молитвено вам желимо слогу у Богу и јединство у Светоме Духу, као и изобиље небеских и земаљских добара. То исто желимо и свим људима и народима на Земљи. При томе вас обавештавамо, у овом историјском и преломном тренутку, да смо сви заједно донели одлуку да, у години која долази, литургијски и молитвено облежимо 50-годишњицу страдања Србске Цркве и народа (1941-1991). На првом месту, молитвено се сећамо свих оних који невино пострадаше, у отаџбинском и братоубилачком рату. Целивамо патње и тугу оних који своје кости оставише по јамама, логорима смрти и другим стратиштима или као изгнаници далеко од својих прадедовских огњишта. Приклањамо главе и пред свима, гоњенима, пониженима и утамниченима правде ради, у овом времену четрдесетпетогодишњег насиља над људским и народним достојанством, над непролазним вредностима и опредељењима србског светосавског народа. Призивамо небеску заштиту наших новомученика, јасеновачких, глинских и јадовинских и у осталим јамама и на безброј начина пострадалих, - на челу са нашим архијерејима свештеномученицима Петром Зимоњићем, Платоном Јовановићем, Савом Трлајићем и Јоаникијем Липовцем, свештеницима свештеномученицима Никодимом Новаковићем, Константином Крстановићем, Сергијем Урукалом, Светозаром Жутићем, протом Кулунџићем и многим другим као и заступништво пред Христом нових исповедника Православља патријарха Гаврила, митрополита загребачког Доситеја и црногорско-приморског Арсенија, епископа Варнаве Настића и многих других, па и свих невиних жртава. Молитвено се сећајући наших светих новомученика, страдалника и исповедника наше Цркве, ми не превиђамо ни дубоке ране и расколе које је то тешко страдање, предвођено нашим гресима и узајамним трвењима, иза себе остварило нама и будућим поколењима у наслеђе. Живели смо, ево, и као појединачне личности и као народна заједница, већ пола века у наметнутом – а за понеког од нас и добровољно изабраном – ропству и понижењу. Најстрашније у том периоду било је свеопште разарање душа и народног хришћанског духа, културе, морала, човечности, личног и општег достојанства. Дух идеолошке мржње уродио је братоубиством. Безбожништво је, као Оцеубиство, породило нечовештво и насиље над свим областима живота, иако се издавало за начело које служи постизању тобожњих узвишених циљева и разрешењу друштвених и других односа. Све је то тровало поверење међу људима и лишавало их способности праштања и дара покајања за учињена недела, а кроз то и узајамности у међусобним односима. Навешћемо само неке од рана и духовних болести које су кроз рат, и од рата наовамо, до данас, запретиле да опустоше душу и живот србског народа.

1. Ратна пустошења, разарање храмова и културних вредности и – од свега најгоре – геноцидно уништавање небројених људских живота довело је у питање и сам опстанак нашег народа. Колико и данас има опипљивих знакова отровне мржње међу браћом, почев од оне плоче са натписом изнад врата Горњег манастира Острога, па до празновања 7. јула као наводног дана устанка Србије, а у ствари дана кад је Србин убио брата Србина и братском крвљу обагрио свете ивањданске венце. Та мржња је дала и Голи оток, а многе, невино оптужене за издају, прогонила и расејала у збегове по белом свету.

8

2. Послератна власт, сагласно својим идеолошким предрасудама, угрозила је Цркву, лишивши је њених добара и осудивши је на смрт. Истовремено је угрозила и јединство србског народа наметањем вештачких деоба и стварањем, од његовог живог ткива, непостојећих нација. Тек ће будућност открити какве су све последице тог свестраног притиска на Цркву и на јединство србског народа. Али од свих тих деоба погубнији је био систематски спровођени напор да се он одвоји од свог вековног духовног, културног, етичког и језичког предања. Тиме је дубоко угрожена његова самосвест и историјско памћење, а тиме и његов опстанак.

3. Држећи се сатанског начела «завади па владај», нова власт је покушала да и изнутра минира јединство Цркве. Упињала се да свим средствима застраши и од свете Цркве одвоји народ, нарочито младе и образоване слојеве друштва. Манипулишући такозваним Свештеничким удружењем, власт је покушавала, - понекад, на жалост, и успевала, - да наруши заједништво епископа и парохијског свештенства. Пропаганда и идеолошко насиље духовно је заслепело неколико послератних поколења. Цркви је запретила, по први пут у њеној вековној историји, опасност да се нађе у принудном гету, на рубу друштвених збивања. У рату десеткована, после рата свестрано потискивана и у својој делатности спречавана, Црква је мукотрпно обнављала свој живот и спремала нове посленике на делу Божјем, на делу народног просвећивања. Духовно палих и отпалих било је, на жалост, и међу свештеницима, а не само међу верницима. Неки су чак, вољно или невољно, постајали оруђе гонитеља Цркве и гробара народне душе. Но Црква је, иако од многих, као некада Спаситељ на Голготи, попљувана и напуштена, упркос свему томе опстала, у немоћи пројављујући своју Богом даровану моћ и остајући некварљиви квасац новог живота и једино упориште у времену поколебаних савести и умова. Ликови гоњених правде ради, - као што су митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић, епископ бачки Иринеј Ћирић, епископ бањалучки (потоњи жички) Василије Костић, епископ хвостански Варнава Настић, отац Јустин Поповић, свештеник Сава Банковић, да поменемо само неке од њих – блистају не само нама и нашем времену него и будућим поколењима. Тако светли и свака насилно угашена славска свећа; сијају сузе невине дечице и крстићи које им са врата стргоше неразумни безбожни «васпитачи», трепере оскрнављени и порушени, али на небу прослављени храмови.... Истим неугасивим пламом зрачи и притајена вера многих душа које не приклонише колена лажном богу. То је вера која већ обнавља лице србске земље, незадрживо извирући из скривених дубина народне душе. Епископат Цркве Србске успео је, заједно са свештенством и верним народом Божјим, да – поред свих искушења, спољних и унутарњих – очува светиљку Светог Саве на олтару Цркве и племена, како би светлела и будућим поколењима.

4. Уплитањем државних власти у унутрашњи живот Цркве и идеолошко-политичким насиљем над њом, дошло је до још једног раскола у Цркви. Реч је о кобном македонском расколу, заснованом на разлозима нецрквеног карактера, то јест на коминтерновској подели Балкана. Властодршци су искористили слабост и себичне интересе неких црквених људи и честити православни народ у Македонији одвојили не само од Србске Цркве већ и од православне Пуноће. Колико је томе допринела унијатска пропаганда Римокатоличке Цркве, која на овим просторима ровари више од једног столећа (о вековној римској борби за Охрид као колевку словенског Православља да и не говоримо!), то ће тек историја показати. Надамо се да ће времена која долазе бити слободнија, да ће нестати насиље и манипулисање народом и да ће бити могуће да се ово болно питање разреши на духовно 9

здравији и црквено трезвенији начин. Тек тада ће бити исцељен овај раскол, који се одржава не само на живот Србске Цркве него и на живот суседних помесних Цркава на Балкану.

5. Трагична ратна и поратна збивања у нашој земљи и Цркви родила су још један раскол који чека своје видаре. То је несрећни амерички раскол. Продужени грађански рат, наслеђени и у рату братоубиственом крвљу продубљени идеолошко-партијски раздори, слабљење еклисиолошке свести и људска греховност – све је то довело до овог раскола, незапамћеног у историји наше Цркве. Једно је сигурно и јасно: независно од тога ко је мање, а ко више крив за овај раскол (јеванђелски мерено, сви смо за све криви), било би срамно и свих нас недостојно да он наџиви наше поколење.

6. У овом времену пометености небројени су поремећаји – како у нама самима тако и у нашем свакидашњем живљењу. Много је огрешења о светиње и о гробове предака. Многа су завештања, од памтивека светиња за сваког човека, погажена. Кости браће и сродника, пострадалих у рату и после рата, ни до данас нису нашле покоја ни човека достојне сахране. Сведоци смо да, ето, тек у наше дане хиљаде невино покланих људи излазе из таме понижености, презира и заборава, вађени из забетонираних јама, испод забетонираних савести. Добар је то знак. Јер, помирење са мртвима – и мртвих међусобно – неопходни је услов за помирење међу живима.

7. Као символ данашњих огрешења против светих аманета, пред нашим очима се уздиже опомена – оскрнављени храм Светог Петра Цетињског на Ловћену. Без милости је погажено завештање његовог наследника, митрополита Петра II Петровића Његоша. Рушење ловћенске капеле и подизање фараонског маузолеја представља четвороструки грех: грех против природе, грех против Песника, грех против истинске лепоте и грех против Косовског Завета самог народа, односно против његовог духовног и културног предања. Борба око ловћенске капеле јесте борба око људског достојанства и народне душе. Тек када се на Ловћен врати црквица нашег највећег песника, а самом Ловћену његов првобитни изглед, и када Његошеви земни остаци поново нађу покоја у капели на Језерском врху, тек тада ћемо тај четвороструки грех спрати са савести послератних поколења. Све ово, у нешто другачијем контексту, важи и за цркву Светог Ђорђа – маузолеј династије Карађорђевића на Опленцу.

8. А када ће то бити? Када ће бити зацељене све овде поменуте и непоменуте ране на телу наше Цркве и нашег народа? Кад у душама свих нас поново заживи призив Христа Господа, преточен у наше биће кроз светосавско и косовско опредељење. Тај вечни призив гласи: «Иштите најпре Царство Божје и правду његову, а остало све придодаће вам се»(Мат. 6,33). То је призив да све што се збива у историји меримо вечним и непролазним. То је призив који даје наду и отвара видике за нове подухвате, за суштинске промене. Он буди веру у могућност истинског препорода и преображаја појединца и народа, а и свих људи и народа на земљи. Својим избором, опредељењем за Царство небеско пре свега, оствариваним кроз непрестано покајање и небеско живљење (Филипљ. 3,20) овде на земљи, ми, чланови Цркве Божје, просветљујемо своје историјско живљење и делање, а проверавамо и своја дела – или недела – у садашњости. Бог нам је подарио свети дар покајања, па тиме и могућност очишћења и оздрављења. Покајањем увек изнова започињемо свој живот, лични и 10

заједнички, на здравим и провереним темељима. Покајање је највећа утеха човеку на земљи. Њоме га Сам Бог теши до последњег његовог даха. Нема греха који не може бити опран сем оног непокајаног и неокајаног.

9. Ево нас, браћо, на крају 50-годишњег лутања по пустињи, на крају периода великог страдања и не мале збуњености нашег народа. Да ли ће овај крај, међутим, бити у ствари нови почетак, утемељен у нашем покајању и очишћењу, а осветљен нашим небеским призвањем и неуништивим достојанством, - то зависи само од нас и ни од кога више. Велике заблуде, забуне и распамећења нашег доба, лична и колективна страдања, представљају и велика искуства, поуку нама и онима после нас. Зато све вас, на почетку ове годишњице, позивамо на помирење прво са Богом, па онда са људима. Јер, мира са људима и помирења међу њима нема без помирења са Богом, Извором сваког мира. Позивамо вас на покајање, небеско очишћење и узајамно праштање. Целивајмо ране једни другима и све опростимо Христовим Рођењем и Васкрсењем. Позивамо вас на повратак Цркви Светосавској и светој вери нашој. Такође вас позивамо на живот по вери и плодове достојне покајања. Нови почетак треба и мора да буде почетак истинске обнове личног и друштвеног живота у нашем народу. Опојмо гробове својих мртвих, а сахранимо мржњу, злобу и све што нас дели и што би могло, не дај Боже, и у будућности постати извориште подела и нових рана. Полувековно искуство мукотрпног живљења под једном партијом не оставља нас слепима: као хришћани, ми ни сада нећемо политизацију хришћанства него желимо христијанизацију личности и друштва и знамо да је свака партија, па и она најбоља, ипак делимична, јер захвата само део људске судбине и друштва. С тога позивамо све на саборно живљење, уткано у душу нашег народа кроз Његов вековни опит ношења Крста Христовог. Као саборно црквено-народно тело, као живи организам, нисмо против странака и слободне утакмице људских талената, нисмо против витешких подвига за добро појединца и народа. Али јесмо против деоба, мржње и узајамног вређања. Наше ратне секире, послератно помрачење Србије и гажење људског и народног достојанства у име «јединоспасавајуће» идеологије довољно су нам искуство да нас, једном за свагда, отрезне и врате себи и Христу Богу. Он је наш Пут који води у живот вечни. Он је и Сапутник свим страдалницима за правду и истину.

10. Благослов и молба Православне Светосавске Цркве свима Србима у ове дане, дане великих промена и преиспитивања, али и опасности, јесте да сви заједно кренемо тим Божјим путем, јединим Путем спасења човека и света. Нека нас молитве Светитеља Саве, свих наших светих мученика и новомученика и свих светих Божјих угодника утврде на том Путу! На крају, не заборавимо оно најважније: кроз све своје одлуке и изборе, личне и друштвене, сви ми у ствари, у сваком историјском тренутку, свесно или несвесно, вршимо једини човека достојан избор – избор између мржње и љубави, зла и добра, смрти и живота, сатане и Бога. Мир вам и благослов свима од Трисветога Господа, Јединога незаблудивог Пута, Истине и Живота. Амин! СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СПЦ

11

Уводно слово "Истина ће вас ослободити" Историја православног србског народа јесте и историја Православне Србске Цркве. Мучеништво и страдање србског народа јесте мучеништво и страдање Православне Србске Цркве. Историја и живот србског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. У тој вези, страдалној и спасоносној, све је неодвојиво сједињено и нема те силе и снаге на земљи која може да одвоји србску крв и србске кости од земље у којој су и у којој ће бити све до славног и очекиваног Другог Христовог доласка. Крв и кости србских мученика, свештеномученика и новомученика јесу темељ нашега народа и наше Цркве. Преко њих смо и ми везани са Небом. Ова потресна књига сведочи везу између Распетог Христа са Голготе и једног распетог народа са Балкана. Она не представља само потресно сведочанство. Она је, колико толико, и покајничко исправљање полувековне неправде која је од безбожника нанета и мртвима и живима, а која ни до данас није исправљена. Поред тога, ова књига говори и о скривеној историји србскога народа, али не представља оптужницу онима који су мучили, касапили, поткивали, чекићали, ломили и убијали народ и служитеље олтара Божијега. Како би се рекло - "праштамо, али не заборављамо". Нека би Бог дао да се наш, још увек страдални народ надахне и поучи примерима Светих Србских Свештеномученика о којима се у књизи говори и нека опрости онима који заиста нису знали шта чине. у Краљеву, Аутор пред Усековање главе Светог Јована 1994. г.

12

Злочини против Бога и народа Година 1941. остаће црним словима забележена у историји православног србског народа. После априлског слома и капитулације Краљевине Југославије долази тиранска непријатељска окупација. Немци, Италијани, Мађари, Бугари и Арнаути заводе своју крваву страховладу, а у западним крајевима сломљене и окупиране Краљевине Југославије ниче злогласна Независна Држава Хрватска као творевина какву модерни свет није видео, а историја није забележила. У свеколиком хаосу и расулу, над народним несрећама и трагедијама, над раскућеним и попаљеним домовима, над прекланим и ујамљеним Србима преко Дрине и Саве, силованим србским мајкама и сестрама, Комунистичка партија Југославије, на челу са бившим аустро-угарским фелдвебелом Јосипом Брозом званим Тито, креће у свој крвави поход градећи своје идеале на несрећи србскога народа. Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као "тамницу" југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске Земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава. Комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана. Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, потоњи србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник Јосипа Броза чија "Пасја гробља" и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату. Моша Пијаде и Миле Будак су у другом и трећем члану поменутог уговора прецизирали да: "вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно. Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготову комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја, а према упутима овог вођства. Члан 3. Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

13

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава своју помоћ. Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуција или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско и православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума". (Овај документ се чува у Архиву војно-историјског института, Недићева грађа, К. 1. Ф. 1. Д9-9а). Комунистичка партија Југославије није била само идеолошка и политичка већ је била и својеврсна терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остваривање својих крвавих циљева већ су и у мирним временима организовали саботерске и терористичке акције (као, на пример, када је муслимански комуниста Алија Алијагић са Родољубом Чолаковићем и групом терориста Комунистичке партије у Делницама убио србског министра Милорада Драшковића). Но, Други светски рат је представљао идеалну прилику да комунисти изађу из илегале и крену у свој демонски поход. На њиховом путу је све требало да буде прегажено. Идеологија и интерес револуције је сваком комунисти наметао императив уклањања свега онога што је било против њих. Једина "светиња" им је била револуција, која је по цену убистава најрођенијих и најближих морала бити изведена. О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској. Као што се из уговора, који су потписали Миле Будак и Моша Пијаде, да видети, један од главних циљева усташа и комуниста је био везан за уништење Србства и Православља. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства тако што су најпре убијали србске владике и свештенике. Србска Црква је била распета на крсту. У злогласној Независној Држави Хрватској су убијени епископ бањалучки Платон (Јовановић), митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), а од последица усташке тортуре су умрли митрополит загребачки Доситеј (Васић) и епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић). Поред петорице архијереја Србске Цркве, у НДХ је страдало преко 200 православних свештеника. Србска Црква није била поштеђена од ниједне стране војске која се налазила на територији сломљене Краљевине Југославије. У архиву Светога Архијерејског Синода СПЦ се налазе подаци за преко пар стотина свештеномонаха и свештеника који су страдали у току Другог светског рата и непосредно после њега. Комунисти су највише одговорни за злочиначка убиства србских свештеника. Према подацима којима ми располажемо, комунисти су побили преко три стотине србских свештеника. Они се, дакле, према броју убијених православних свештеника не могу мерити са ниједном војском која се налазила на подручју Југославије од 1941 – 1945. године.

14

Истражујући ратну штампу наишли смо на монструозне злочине које су, у скоро свим случајевима, пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су издисале од мука на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању србских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: "Носим капу са три рога и борим се против Бога", "Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара", "Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша" итд. Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама рата и непосредно после њега. Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години. Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије"(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен. Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности не могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији. Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће: • стрељање у потиљак • черечење • сечење на парче • растрзање трком кола • вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи • печење усијаним гвожђем • стављање руку и ногу мученика у кључалу воду • тестерисање живих људи • набијање на колац • кастрирање мушкараца • закопавање живих људи у земљу • бацање живих људи у јаме • убиства маљем Партизани су највише уживали када су мучили и убијали србске свештенике и монахе. О комунистичком MAGNUM CRIMENU за време и непосредно после Другог светског рата ће се још дуго говорити и писати, али сигурни смо да је полувековни период владавине југословенских комуниста најкрвавији период историје србског народа. Због свега тога, а пре свега због мучеништва наших Свештеномученика и њихове вере у Бога Живога нисмо имали храбрости да коментаришемо потресна сведочанства која следе.

15

Страдање србских митрополита и епископа 1) митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић Митрополит црногорско-приморски (потоњи митрополит будимски) је рођен 24. септембра 1883. године у Банатској Паланци. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију са великом матуром у Белој Цркви, богословију у Сремским Карловцима и Правни факултет у Београду. Свештенички чин је примио 1909. године. Од тада па до 1924. године служио је у Вршачко-банатској епархији. Године 1924. постављен је за секретара Црквеног суда Вршачко-банатске епархије, а 1933. године за секретара Великог црквеног суда у Београду. За епископа моравичког је изабран као удов свештеник на заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ 1940. године. Свети Архијерејски Сабор га је 1947. године изабрао за Митрополита црногорско-приморског са седиштем на Цетињу. Митрополит Арсеније је 1954. године са још седморицом свештеника Црногорскоприморске митрополије осуђен на једанаест и по година робије. Окружни суд на Цетињу му је такву казну изрекао "због завере у циљу рушења народног режима у Црној Гори и антидржавне делатности". Пресуда цетињског Окружног суда је потврђена пресудом Врховног суда Црне Горе. Комунистички суд на Цетињу је окривио митрополита Арсенија због тога "што је нанео увреду католичкој цркви у Југославији". Митрополит Арсеније Брадваревић је 1945. године као администратор загребачке митрополије рекао да је католичка црква за време рата учинила велика зла православном живљу (а комунисти су се тога "сетили" девет година касније - В. Џ.). Тиме је митрополит Арсеније Брадваревић изазвао верску мржњу кажњиву на основу члана 119. Кривичног закона Црне Горе и што је Роберту Тобијасу, секретару Екуменског савета цркава дао податке како народне власти гоне Српску Цркву". Митрополит Арсеније је добро знао шта га чека на монтираном процесу који се водио пред комунистичким судом на Цетињу. Он је у својој завршној речи искористио прилику те је више од пола сата говорио о усташким злочинима над православним Србима у злогласној НДХ што је изазвало аплаузе присутних те је судија морао да испразни салу. После тога, митрополит је рекао јавном тужиоцу: "Где вам је, јавни тужиоче, тужилац? Штета је што ово не зна Павелић. Он би вас одликовао орденом великог усташког реда". Када је јавни тужилац позвао "сведоке" да посведоче како је митрополит изјавио да су комунистичке власти учиниле велику увреду србском народу што су икону Светога Саве избацили из Србске академије наука, он је достојанствено устао и рекао: "Не требају вам за то сведоци. Ево, ја пред судом понављам цео текст и још додајем да је Свети Сава први србски научни и културни радник и, ако преживим робију, писаћу протесте преко свих научних центара у свету!" Када су поменули митрополитову "кривицу" што је Роберту Тобијасу, секретару Екуменског савета цркава, наводно дао податке о прогону Србске Цркве, митрополит је рекао да је тачно да се у салону цетињског манастира састао са Тобијасом, али да није 16

било речи о томе да је давао било какве податке. Тобијас се налазио у званичној посети Србској Цркви и разговарано је о општим стварима. Комунистичком суду није сметало то што се Тобијас тога лета са својом породицом налазио у гостима код злогласног комунистичког "попа" Милана Смиљанића, тадашњег потпредседника Президијума. Митрополит Арсеније је робијао од 1954. до 1958. године у Централном затвору у Котору. У затвору је оболео, а због нечовечног односа управе затвора према њему писао је представку Јосипу Брозу у којој је записао: "Управник затвора Лепичић ме назива битангом и тера ме, иако сам превалио седамдесету годину, да износим лежај од дасака, који превазилази моје снаге... Истина је да ме је управник терао да прстима почистим собу. Питао ме је да ли пушим, па када сам рекао да не пушим, рекао је: "Откуда ови опушци? Покупи их одмах!" али ја то нисам учинио него сам тражио метлу и почистио собу. Тако је било у Јасеновцу за време усташке владавине, када су свештеници морали чак и људски измет да износе шакама! Јер, ако сам осуђен што сам рекао да је римокатоличка црква учинила велика зла православном живљу, онда могу бити осуђени и сви наши преци од Светога Саве до двадесетог века који су се борили против Уније". С обзиром да је митрополит у затвору оболео од астме, комунистичке власти су га пустиле на лечење затворског типа прво у манастир Озрен, па у београдску болницу и, на крају, у манастир Ваведење у Београду. Казна му је истекла 1960. године. Комунистичке власти му нису дозволиле да се врати у митрополију. Тада је Блажо Јовановић изјавио "да Арсеније не само што се неће вратити у Црну Гору као митрополит него док сам ја жив неће је ни као туриста у авиону прелетети" Године 1960. митрополит црногорски Арсеније изабран је за митрополита будимског, али ни ту дужност није могао примити због противљења владајуће комунистичке клике. Митрополит Арсеније је умро 10. децембра 1963. године у манастиру Ваведењу у Београду. Ту је и сахрањен 12. децембра 1963. године. Адвокат Никола Радовић из Београда, бранилац покојног митрополита Арсенија, је 1992. године дао интервју јереју др Димшу Перићу. Господин Радовић је говорио о суђењу митрополиту Арсенију. Текст је објављен у видовданском броју "Светигоре" 1992. године. Преносимо га у целости. "Светигора": Господине Радовићу, да ли сте Ви у родбинским везама са садашњим митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем Радовићем? Радовић: Не, нисмо у родбинским везама. Рођен сам у селу Сотонићи, општина Бар, Стара Црна Гора, Црмничка нахија, 19. новембра 1900. године по старом календару. Правни факултет сам завршио у Београду 1924. године. Професионално се бавим адвокатуром од маја 1928. године до дана данашњег. "Светигора": Када сте упознали црногорско-приморског митрополита Арсенија Брадваревића?

17

Радовић: Митрополита Арсенија сам упознао тек кад је покренут кривични поступак против њега. "Светигора": Ко Вас је ангажовао у одбрани митрополита Арсенија? Радовић: Позвао ме је сада покојни Михаило Бошковић, адвокат и бивши народни посланик, који је тада живео у Београду, и питао ме је да ли желим да се прихватим одбране митрополита Арсенија Брадваревића који је тада био у истражном затвору. Без размишљања сам се прихватио да браним митрополита Арсенија. "Светигора": Да ли сте тада знали за суђење свештеницима Црногорско-приморске митрополије Почек Луки, Вујаш Луки, Кусовац Марку и Газиводи Михаилу, које је одржано на Цетињу у јануару 1954. године? Радовић: За то суђење сам сазнао из "Побједе" од 31. јануара 1954. године. Неки И. је писао извештај под насловом "Завршено суђење четворици свештеника оптужених за непријатељску делатност". Лука Почек је осуђен на две године, Лука Вујаш на четири године, Марко Кусовац на годину и по и Михаило Газивода на годину и три месеца строгог затвора. "Светигора": Ко је од ових свештеника био најдостојанственији? Радовић: Лука Вујаш није узимао учешћа на главном претресу. Добро сам проучио записнике са њиховог саслушања. Био је најдостојанственији, прави свештеник. Није теретио митрополита Арсенија. Он је, уосталом, и највише осуђен - на четири године строгог затвора. Нисам га лично познавао, нити сам га видео. На главном претресу који је одржан 27. и 28. јула 1954. године предлагао сам више пута да се и свештеник Лука Вујаш позове у својству сведока. Мој предлог је одбијен. "Светигора": Митрополит Арсеније је у више наврата оштро протестовао код државних власти због прогона свештеника, устајао у заштиту материјалних добара која су припадала СПЦ, противио се терору над СПЦ од стране државних власти (на пример, акти М. бр.

367/47, 199/48, 282/48, 129/49, 302/49, 555/49, 171/51, 374/51...) али је власт највише озлоједио протест који је митрополит Арсеније упутио Председништву Владе НР Црне Горе (М. бр. 7 од 14/1. фебруара 1952. године). Ко је био иницијатор хапшења митрополита Арсенија? Радовић: Мислим да је Влада Црне Горе била иницијатор хапшења митрополита Арсенија. Влада је утицала на органе гоњења да се суди митрополиту Арсенију, који је у народу и свештенству уживао велики углед. Био је некомпромитован и у сваком погледу чист. "Светигора": Митрополит Арсеније се налазио у истражном затвору од 6. јула 1954. г. а већ 15. јула је подигнута оптужница обима седам страница, куцано без прореда. Може ли се за десет дана прикупити материјал у истражном поступку и подићи оптужница? Радовић: Све је већ било припремљено у јануару 1954. године када је било суђење четворици свештеника на Цетињу. Оптужни материјал је узет из овог суђења и ништа ново није дато. Од јануара до јула имали су органи гоњења времена да то све припреме. "Светигора": Да ли је уложен приговор на оптужницу?

18

Радовић: Оптужницу је добио митрополит Арсеније. Он није уложио приговор. "Светигора": Главни претрес је одржан 27. и 28. јула 1954. године, а већ 29. јула је изречена пресуда. Чему оволика журба? Радовић: Стекао сам утисак да је Влади Црне Горе било до тога да шира јавност не буде обавештена о суђењу митрополиту Арсенију. "Светигора": Да ли је било притисака на одбрану, Вас и другог адвоката пре суђења, у току суђења или касније? Радовић: Притисака нисам имао. Да ли их је било на другог адвоката није ми познато. "Светигора": На основу изјава сведока, митрополит је оглашен кривим и осуђен на једанаест и по година строгог затвора. Других аргумената није било. Шта се то догодило? Радовић: Пресуда је донета само на основу изјава тројице сведока. То је био једини доказни материјал који је судском већу послужио као чињенични основ за доношење осуђујуће пресуде иако у инкриминисаним радњама не постоји обележје кривичних дела која су стављена на терет митрополиту Арсенију Брадваревићу, за која је оглашен кривим и осуђен, што потврђује мишљење професора Правног факултета др Томе Живановића. "Светигора": Да ли је на суђењу било присутног света? Радовић: За ово суђење је владало велико интересовање и, по моме мишљењу, тај свет је унапред био организован да присуствује процесу и буде на страни оптужнице, јер је после изрицања пресуде ова поздрављена аплаузом присутних. "Побједа" од 1. августа 1954. године на страни 3. доноси и слику испод које пише: "Судско вијеће чита пресуду". Чланак је био непотписан и носио је наслов "Завршен претрес митрополиту Црногорско-приморском Арсенију". "Светигора": Како је председник судског већа Петар Лековић водио суђење? Прича се да је у току суђења добијао мноштво цедуљица. Шта је на њима писало и је ли то познато у Кривичном закону? Радовић: Цедуљица је било више, доносио му их је неки судски чиновник који је био поверљив. Шта је на истима писало није ми познато. У кривичном праву је то непримерено. "Светигора": "Греси" митрополита Арсенија били су: што је као администратор Митрополије загребачке изнео чињенице које терете Римокатоличку цркву због геноцида над Србима у току Другог светског рата. Свештеничко удружење под председништвом Ђорђа Калезића чинило је много невоља СПЦ што је митрополит најенергичније покушавао да онемогући. Митрополит је одмах после рата говорио о Брозу да је диктатор, странац Пољак, Рус или др. Како сте Ви тада гледали на ове иступе митрополита Арсенија, а како данас гледате?

19

Радовић: Да Вам кажем, професор др Смиља Аврамов пола века после завршетка Другог светског рата пише о улози Ватикана и Римокатоличке цркве и геноциду над Србима и СПЦ. То је још тада митрополит јавно говорио. О удружењу свештеничком није ми много познато, изузев акта бр. 25/52 од 30. априла 1952. године који је упућен митрополит Арсенију од стране председника Удружења Ђорђа Калезића, који је испод сваке критике, и у коме се осуђује сваки поступак митрополита Арсенија. Митрополит Арсеније је био човек широке културе, изванредно је познавао људе, догађаје, историју... Веома интелигентан. Био је то мој најинтелигентнији клијент кога сам имао од 1928. године од како се бавим адвокатуром. У сваком погледу надвисио је судско веће, јавног тужиоца и све присутне. "Светигора": Митрополит Арсеније Вам се три пута обратио писмима из затвора и то 4, 9. и 18. августа 1954. године. У писму од 4. августа, дакле само седам дана после изрицања пресуде Митрополит пише: "... јер сам био у тешком психичком стању и тако исцрпљен.." У каквом се психофизичком стању налазио митрополит Арсеније у току суђења? Радовић: Његово психичко стање било је изузетно тешко. Тражио сам у току процеса на главном претресу у више наврата да се због стања у коме се Митрополит налазио, процес прекине. Међутим, нажалост, ти моји предлози нису прихваћени јер се председнику суда журило и, по свему судећи, имао је задатак да се процес што пре оконча. "Светигора": На Ваше тражење професор Правног факултета у Београду, члан САНУ, члан ОУН за заштиту људских права, др Тома Живановић дао је по питању пресуде митрополиту Арсенију 9. августа 1954. године своје стручно мишљење по коме нема основа кривичног гоњења већ би "било основано применити дисциплински поступак место судског против оптуженика". Врховни суд НР Црне Горе имао је своје стручно мишљење, па ипак изречену казну од једанаест и по година строгог затвора смањује на пет и по година строгог затвора. Како сте примили ову пресуду? Радовић: Професор др Тома Живановић је био мој мој професор. Био је велики стручњак за кривично право, у свету познат и цењен. Мишљење које је он дао, Врховни суд Црне Горе није уважио. Исто би требало заједно са пресудом објавити. "Светигора": Ви сте 26. октобра 1954. године уложили захтев за заштиту законитости, али је он експресно одбијен од стране Савезног јавног тужиоца. Радовић: Да. Тако је најлакше рећи "нисмо нашли основа за улагање захтева за заштиту законитости по предмету кривице Арсенија Брадваревића". Ову одлуку Савезног јавног тужилаштва, кривично одељење КТЗ бр. 2773/54 потписао је по овлашћењу Савезног јавног тужиоца стални помоћник Богдан Перовић. Подвлачим да је Богдан Перовић био присутан цело време суђења митрополиту Арсенију. "Светигора": Да ли сте били у контакту са Митрополитом у време издржавања казне строгог затвора? Радовић: Нисмо имали више контакта пошто сам исцрпио све правне лекове. "Светигора": Колико сте се пута састали са митрополитом Арсенијем после изласка из затвора и где?

20

Радовић: Неколико пута смо били заједно у манастиру Ваведење, где је и окончао свој живот. Причали смо о свему и свачему. "Светигора": Шта мислите данас после 38 година о овом суђењу и митрополиту Арсенију Брадваревићу великомученику? Радовић: Независности судства тада није било. Ово закључујем из разговора који сам имао на Цетињу са председником суда Петром Лековићем, који је био мој добар пријатељ, Црмничанин, и који ми је када сам дошао да разгледам предмет дословно рекао: "Баш Никола, нијеси морао ти да се прихватиш ове одбране". Одговорио сам му на то: "Петре, прихватио сам се одбране и имам част што ћу бранити митрополита црногорскоприморског господина Арсенија Брадваревића, који је достојан заменик Светог Петра Цетињског и великог Песника Петра Другог Петровића Његоша". Са јавним тужиоцем Блажом Дамјановићем после изречене пресуде имао сам следећи разговор. Блажо ми је рекао: "Никола, ти си у својој одбрани представио митрополита Арсенија као народног хероја". Одговорио сам му: "Блажо, он је за мене, а и за сваког поштеног и честитог човека народни херој, и као таквог га треба сматрати, ако ни због чега другог, а оно због тога што је за време окупације одбио да стави свој потпис на Апел који је био упућен против комуниста". Требало је имати тада грађанске храбрости и одбити потписивање Апела. То сам ја у одбрани нарочито истицао. Сматрам да би било пожељно да се што пре покрене поступак за законску рехабилитацију митрополита Арсенија, јер је незаконитим судским одлукама оглашен кривим због кривичних дела која није починио и за иста осуђен на казну строгог затвора. Према томе, он заслужује рехабилитацију и после толико година после своје смрти. Ја сам, оче, имао ту част да сам са мојим колегама заступао Митрополију црногорскоприморску у спору вођеном за очување капеле на Језерском врху, на врху Ловћена у којој су се налазиле кости великог Владике и песника Његоша. Душа те екипе је био г. др Љубомир Дурковић-Јакшић који нам је давао материјал историјски. О томе други пут. Треба пожелети СПЦ да има што више таквих људи као што је био митрополит Арсеније.

2) епископ жички Др Василије Костић Епископ жички др Василије Костић (на крштењу Тихомир) је рођен 27. новембра 1907. године у селу Велики Јовановац код Пирота у кући његових родитеља Лазара и Данице. Епископ Василије је од малена био васпитаван у побожном дому својих родитеља те је још у својим дечачким данима заволео свештенички позив. Први светски рат га је омео да на време крену у школу. Основну школу је завршио у Трњани, гимназију са малом матуром 1925. године у Пироту, богословију 1930. године у Сремским Карловцима, а Богословски факултет СПЦ 1934. године у Београду.. Докторирао је 1937. године у Атини на систематском богословљу са темом "Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог". Монашки чин је примио 1930. године у манастиру Јошаници, а замонашио га је архимандрит Теодосије Тошић. Блаженопочивши патријарх србски Варнава га је 2. јула 1934. године у Сремским Карловцима рукоположио у чин јерођакона. Свештеномонашки чин је примио 3. јула исте године. Блаженопочивши епископ охридско-битољски Платон га је 1939. године одликовао звањем синђела. Епископ браничевски Венијамин га је 1941. године у манастиру Жичи одликовао звањем протосинђела. Други светски рат га је затекао у манастиру Жичи. Немци су га интернирали заједно са Светим Владиком Николајем.

21

После завршетка рата одлази код својих родитеља на село, где га је 1949. године затекао избор за епископа бањалучког. Епископ Василије је у својој приступној беседи на хиротонији рекао: "Идем на епархију свих светих, на епархију знаних и незнаних јунака. Идем на епархију поплочану лобањама и костима једне трећине тамошњих православних Срба. Идем на епархију опрану крвљу и сузама најбољих синова и кћери Цркве наше на челу са мучеником Платоном и другим свештеномученицима. Поклонимо се тим светим жртвама; нека им је слава и хвала што не скренуше са пута светосавског... Али, хвала Богу, није срушена Црква Христова. Постоји тамо жива Црква Христова много лепша, скупоценија и драгоценија од зиданих храмова који су дело руку људских. Та "Црква Божја света"(1. Кор. 3,17), то су верни синови и кћери епархије моје у Крајини Босне поносне од којих су многи и овде присутни". Епископ Василије Костић је на трон бањалучких епископа ступио 19. јула 1949. године, а приликом ступања на дужност епископа ове славне и мученичке епархије вероватно није ни слутио да ће и он страдати као што су страдали и његови свети и мученички претходници. Без обзира што је духовно и национално био везан за србски православни народ у Босни и што је неретко ридао и проливао сузе над згариштима и рушевинама србских храмова и домова, јамама и сирочићима, гробовима и одузетим црквиштима, епископ Василије је као бањалучки Архијереј доживљавао многе непријатности од стране владајућих безбожника. Епископ Василије је 22. августа 1953. године нападнут од стране комуниста у Бањалуци. Том приликом је каменован и протеран из седишта своје епархије. По доласку у Београд, епископ Василије је Светом Архијерејском Синоду СПЦ поднео писмени извештај о свему што се у Бањалуци догодило. Тај извештај је заведен у деловодном протоколу Светог Архијерејског Синода СПЦ под бројем 2107, записник бр. 691/1953. Епископ Василије је у том извештају написао: "У вези мога протеривања из Бањалуке на дан 22. августа о. г. част ми је поднети Светом Архијерејском Синоду следећи извештај. Дана 18. августа ове године, уочи Преображења, руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањалуци одржали су на разним местима у Бањалуци конференције, на којима су ме нападали да не сарађујем са народним властима, да сам сарадник окупатора, непријатељ данашњице и народа. Рекли су да сам за Преображење заказао црквени збор у ребровачкој цркви, који ћу претворити у политичке манифестације. Црква је на периферији Бањалуке. После ових конференција, један део њихових учесника пошао је да демонстрира. Поред епископије прошло их је 150-200 људи и жена око 9 часова вичући: "доле владика Костић, напоље из Бањалуке, напоље из земље, доле народни непријатељ, доле крваве мантије, где му је Дража Михаиловић!" Претили су ми, да се не усудим држати тобоже заказани збор у Ребровцу. Наглашавам, да ова црква не слави Преображење као своју славу, већ Малу Госпојину, те уопште није било потребе, да тога дана буде ма каква специјална свечаност, којој бих и ја присуствовао, нити је у том смислу ишта предузимано. У Бањалуци је за 20. август заказан митинг. Људи су лично позивани да дођу на митинг, који је одржан између 6-8 часова увече. На њему су поновљени напади против мене са ранијим паролама и поклицима. Донет је и закључак, да ми делегација од девет-десет људи саопшти, да напустим Бањалуку у року од 48 часова. Поменута делегација посетила ме је у Епископији на дан 21. августа око осам и по часова 22

изјутра. Предводио ју је просветни инспектор Драго Зечевић, учитељ, а били су и Никола Бабић, професор, Поповић, директор банке и још неколико особа и једна жена међу њима, чија су ми имена непозната. Делегацију сам примио у присуству мога архијерејског заменика протојереја-ставрофора Ђорђа Врањешевића и протојереја Бранимира Давидовића, секретара Црквеног суда. Сви чланови делегације ушли су у моју канцеларију са рукама позади, не поздрављајући се ни с ким. Драго Зечевић је рекао: "По одлуци народа Бањалуке на синоћном митингу, дошли смо да Вам саопштимо, да напустите Бањалуку у року од 48 часова, у противном, за последице не сносимо одговорност. Вама као сараднику окупатора, непријатељу народа и данашњице нема места у Бањалуци". После овог усменог саопштења упитао сам, да ли имају писмену одлуку, на коју бих се ја у законском року жалио. Иначе, овакву одлуку не могу да примим на знање, нити могу да јој се повинујем. По постојећем кривичном закону нема казне протеривања из места пребивања, те је не могу изрицати ни надлежни редовни судови у држави, па ни било какав скуп људи. Ја се могу повиновати само законитим одлукама одговорних државних органа и власти. Скоро у покрету да пође, Зечевић је рекао: "Народ не даје писане одлуке и они такве одлуке немају. Народ има права да доноси такве одлуке, јер је изнад власти и свака власт од њега потиче". Рекавши ово, Зечевић и делегати су пошли. Позвао сам их да ме до краја саслушају, као што сам и ја њих саслушао, што они нису учинили. Пратећи их ја сам рекао: "Народ је своју власт пренео на одређене државне органе и власти, које у име народа говоре и суде. Према томе, не може сад народ ту власт одузимати и стављати се изнад позитивних закона". Одмах из овог разговора брзојавом сам известио Свети Архијерејски Синод о мом одговору делегацији. Затим сам упутио званичан акт Градском одбору Секретаријата за унутрашње послове у Бањалуци са плаћеним одговором. У акту сам известио управне власти о демонстрацијама против мене, о митингу и о усменом саопштењу делегације са митинга. Молио сам да ми се гарантује безбедност, која се пружа сваком грађанину ФНРЈ, чак и онима, који су због преступа по закону осуђени. Овај писмени акт лично су предали мој заменик Врањешевић и секретар Давидовић начелнику Секретаријата Ирфану Карабеговићу. Обећао је да ће ствар проучити и дати одговор. После подне истога дана Секретаријат је позвао проту Врањешевића. Карабеговић му је вратио мој акт незаведен и усмено рекао, да ми власт не може гарантовати безбедност. Заштита се пружа појединцима кад им безбедност буде угрожена од појединаца, а овде је у питању воља народа изражена на митингу против чега се ништа не може учинити. "Тако реците Ви господину владици Костићу" рекао је на крају проти Врањешевићу Карабеговић. У међувремену стигао је и брзојав са одговором Његове Светости да, по одлуци Синода, одмах кренем за Београд. То сам могао да учиним тек сутрадан 22. августа возом који полази у девет и четврт увече из Бањалуке за Београд преко Добоја, а рок је истицао тек 23. августа пре подне. На дан 22. августа тачно у девет часова увече кренуо сам колима за железничку станицу. Са мном су били прота Врањешевић и протођакон Илија Адамовић. Од саме Епископије за нама су појурила разна лица - мушка и женска - вичући: "Хоћеш писмено, ево ти писмено, добићеш од народа, који те чека, доле брадоње, доле народне непријатељи и сарадници окупатора". Један се прилепио уз кола и псовао ми је Бога, други крух, а трећи хлеб! Кочијаша су приморали да вози главном улицом поред хотела "Босне". Ту је било нешто 23

света више и чуле су се речи и повици слични ранијима. Пред станицом је било више света и чули су се жешћи повици и груби испади на мој рачун. Многи су почели да нам се приближују. Како смо ушли у станицу и пошли ка излазу на перон, тискање је било све веће, а повици са разних страна све бучнији. Потискивали су нас док нас нису прибили уз вагоне теретног воза, на којима су стајали демонстранти. Камилавку су ми пробили и оборили каменом и нестала је под ногама оних, који су наваљивали на нас. Почела је да пада киша и ја сам стајао пола сата гологлав на киши, изложен разним шиканама: пљували ми у лице, покушавали да ме вуку за браду, ударали ме по глави, гађали парадајзом, гађали ме шљунком и камењем са перона. Нису штедели ни мога заменика, иако су му се извињавали да то није намењено њему, већ мени. Неко од руководилаца Комитета говорио је и позивао присутни народ да види владику Костића, народног непријатеља, који мора да напусти Бањалуку. Један подофицир стално ми се уносио у лице и говорио: "Ми смо материјалисти, верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупатором, а нећеш са данашњим властима. Видиш, зато те народ тера. Признај да си погрешио, покај се!" Други је викао: "Хајде, реци нешто овом народу; одржи један говор и признај да си издајник. Иначе вади пасош па иди из земље". С времена на време неки су се пробијали између кордона милицајаца и шутирали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутинама и леђима. Највише су ме гађали по откривеној глави парадајзом, шљунком и каменицама. Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнад десног увета, где је расечена кожа те је дуго успут крварило. Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перон и пао сам преко шина. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију. Воз је био заустављен даље од станичног перона. Са поласком је закаснио више од петнаест минута. Док су ме два милицајца водила ка возу, дотле су ме разна лица од позади вукла за мантију, тако да сам се једва попео на воз. Умало ме са степеница вагона нису оборили на земљу. Био сам извадио карту за другу класу, али, тобож, није било места, те су ми нашли места у трећој класи. Путници су почели да протестују што су ме довели међу њих, да због мене "страдају" и они. Кроз отворен прозор неко је пружио руку, дохватио ме за десни рукав горње мантије и поцепао га. Кад је прозор затворен, каменицом су га споља разбили. Иако су ме милицајци уверавали, да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бањалуци, потпуно сачуване и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три успутне станице улазили су младићи у мој купе, подсмевали ми се и вређали ме. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: "Видите, колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини? Овако би га клала" завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач. Воз којим сам путовао, стигао је у Београд 23. августа око седам и по часова изјутра. Члановима Светога Архијерејског Синода показао сам своје ране, крв, исцепану пелерину и мантију и усмено им испричао све што овде писмено подносим Светом Архијерејском Синоду. С тога мислим није потребно да подносим било какав лекарски извештај или уверење о мојим повредама. За овакав поступак према мени нисам дао месним партијским и фронтовским руководиоцима никакав повод. Од мога поврата у Бањалуку, где сам остао два месеца, нисам ишао нигде ван Бањалуке, нити сам кога свештеника позивао на одговорност, ако је члан Свештеничког удружења, нити сам пак писмено ни усмено објашњавао нови Закон о 24

верским заједницама, нити има трунке истине у дописима разних новинара по дневним листовима, који сервирају очигледне неистине без обзира на морал новинара, који их обавезује, да само проверену истину износе у јавност. Оно што се десило са мном на железничкој станици у Бањалуци 22. августа 1953. године превазилази линч црнаца и испаде против хришћана првих векова хришћанства, јер се дешава у културном, напредном и просвећеном двадесетом веку у Југославији". Епископ Василије је 20. маја 1961. године на заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ изабран за епископа жичког са седиштем у Краљеву. Међутим, комунисти га нису остављали на миру. Владика Василије је био храбар и истинољубив човек. Посебно је жалио србску омладину коју су комунисти духовно, морално и национално сакатили у школама. Због тога је почетком октобра 1971. године у селу Брезни код Горњег Милановца одржао беседу у којој је нагласио да се омладина погрешно васпитава и да је србска химна "Боже правде". Комунисти су истог дана преко радија напали владику Василија и његов "непријатељски" говор који је у Брезни одржао. Комунистичке новине су наредних дана биле препуне чланака против владике Василија. То је било својеврсно припремање терена за покретање прекршајног поступка против владике Василија. Прекршајни поступак је окончан невероватном брзином. У решењу општинског судије за прекршаје из Горњег Милановца епископу Василију Костићу је изречена казна затвора у трајању од тридесет дана. Предмет владике Василија је носио број УП 3760, а "прекршај" је подведен под члан 2, став 64 Закона о прекршајима против јавног реда и мира. Владика Василије није хтео да се жали на ово решење судије за прекршаје иако је на то имао право. Затворску казну је издржао у краљевачком затвору. Владика Василије је умро у лето 1978. године. Сахрањен је на монашком гробљу у манастиру Жичи. Монаштво и свештенство Србске православне цркве га се и данас сећају, а млади србски нараштаји га доживљавају преко његових књига и чланака објављених у нашој црквеној штампи. За живота је објавио следеће књиге: "Хилијазам" Панајота Трембеле (превод), "Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог" (докторска дисертација), "Учење Светог Атанасија Великог о Светој Тројици" и "Улога Србске православне цркве у бањалучком велеиздајничком процесу".

3) митрополит дабро-босански - Др Нектарије Круљ Митрополит дабро-босански др Нектарије Круљ је рођен 30. новембра 1879. године у селу Поцрњи код Љубиња у Херцеговини у честитој и побожној кући његових родитеља Вукана и Виде (рођ. Милошевић) као пето дете. На крштењу је добио име Никола. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију са испитом зрелости 1903. године у Мостару.

25

Богословију је завршио 1907. године у Рељеву. После завршетка богословије постављен је за секретара Црквеног суда Захумско-херцеговачке епархије у Мостару. На тој дужности је остао до 1912. године. Док је био секретар Црквеног суда ванредно је студирао правне науке у Бечу и Загребу. Године 1911. промовисан је за доктора правних наука. Свештенички чин је примио 19. августа 1912. године, а потом је прешао на дужност катихете у Мостару, Бихаћу и Тузли. По завршетку Првог светског рата постављен је за професора сарајевске богословије, а затим за ректора Богословије у Сремским Карловцима, Призрену и Битољу, где га је 29. новембра 1929. године затекао избор за епископа захумско-херцеговачког. Монашки чин је примио у манастиру Светог Наума. На трон захумско-херцеговачких епископа је устоличен на Петровдан 1926. године у Никшићу. На заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ на Благовести 1928. године епископ Нектарије је изабран за зворничко-тузланског епископа. На тој дужности је остао све до 1951. године када је на заседању Светог Архијерејског Сабора изабран за митрополита дабро-босанског. Устоличен је на Видовдан 1951. године. Митрополит Нектарије је доживљавао многе претње, малтретирања и уцене од стране босанских комуниста и УДБЕ. На Преображење 1953. године митрополит је био пљуван, шибан, понижаван од стране безбожних комуниста, а по налогу Владе Босне и Херцеговине. Комунистима није сметало то што је митрополит Нектарије тада био старац од 75 година. После тог напада и рањавања, митрополит Нектарије је поднео извештај Светом Архијерејском Синоду, који је заведен под бројем 2106, записник број 691/53. Високопреосвећени митрополит је у том извештају навео следеће: "Дана 19. августа о. г. око 19 часова дошла је у манастир Озрен једна група манифестаната, по прилици 150-200 лица, већином радници "Азбеста" из босанског Петровог Села, где сам се налазио на одмору. Они су уз узвике "доле издајник, фашиста, четник, квислинг, паписта, Дражиновац, Недићевац" и томе слично, продрли у конак до моје собе на првом спрату. Пошто су врата од собе била закључана, почели су да лупају и траже да им отворим, иначе ће иста да разбију. Да не бих дражио масу, а у исто време да сачувам манастирску имовину од рушења, ја сам врата отворио и присутне упитао : "Шта желите људи?" Они су ми одговорили: "Тражимо да с места напустиш Озрен!" Одмах после тога узели су ме међу се, почели гурати, мувати у ребра и вући. Једна од присутних жена ме је вукла за браду. За цело време нису престајали узвици и погрде. Пошто патим од тешке срчане мане (ангина пекторис) добио сам јак срчани напад и стропоштао се на земљу. Тада сам замолио моје мучитеље, да ме поштеде и оставе на миру, или пак да ме убију, али само да ме даље не мрцваре. Нико се од њих није обазирао на моју молбу, већ су продужили да ме вуку, гурају и злостављају. Том приликом, добио сам више удараца по разним деловима тела, од који је један нарочито био јак у чланак моје 26

леве ноге, тако, да се на њу ни сада не могу да ослоним. Тежину тога ударца показује и лекарски налаз који се прилаже. За време те гужве исцепана ми је мантија, појас откинут и један од манифестаната ми је откинуо сат са златним ланцем, тако да ми је алка од сата остала на мантији, док су ланац и сат однели. У међувремену довео је манастирски момак Мирко манастирска колица у која сам смештен и повежен из манастира. Маса је пратила кола уз повике: "Доле издајник, доле четник, паписта" и слично. Приликом прелаза преко једног потока, поливали су ме водом и даље путем засипали прашином. Сем тога, више пута су ми говорили: "Устани и реци: Ја сам народни издајица! па ћемо ти живот поклонити" на шта сам им рекао: "Издајица никад био нисам, нити ћу бити, па макар и живот свој морао изгубити!" Уз такву вику манифестаната, након три километра стигао сам до поменуте фабрике "Азбеста" где су ме са колица скинули и ставили у ауто, којим су ме два лица одвела до жељезничке станице у босанском Петровом Селу. У станици сам од тих лица, будући да се нисам могао на ногу опирати, пренет у тузлански воз, којим сам стигао у Тузлу. Један од те двојице присутних ме је возом пратио до Тузле. Када сам стигао у Тузлу, због повреде ноге, нисам могао да одем до свога стана, а пошто није било никаквих кола за превоз путника, позван је ауто за спасавање, којим сам превежен. Напомињем, да су неки од манифестаната покушавали да ме у извесној мери заштите од бруталности осталих. Чим сам стигао у свој стан позвао сам лекара Д. Бућића, који ме је прегледао и констатовао да ми нога није пребијена, већ само теже озлеђена. Он ми је преписао потребне лекове, препоручио одмор, лежање и мир. Сутрадан, 20. августа око 9 часова дошла је једна депутација од осам лица, шест мушкараца и две жене, која ми је саопштила, да истог дана морам Тузлу напустити. У противном биће сазван митинг, избиће демонстрације и шта ће из тога да изађе, они не гарантују. Ту групу су сачињавали: Рујаковић Свето, п-председник Градског већа, Дакић Драго, повереник Стамбеног одсека, градски ветеринар Јајчанин, Ристић Борко, надгледник паркова, Пимена Драгица, функционер Градског одбора, Милановић Зорка, градски чиновник, и још два мушкарца чијих се имена не сећам. Да не бих доживео још и друге, теже и веће непријатности, а с обзиром да ми је потребно и лечење, одлучио сам да напустим Тузлу и пођем за Београд. Истог дана око подне, дошао је један младић, казао је да се зове Милош, и донео мој сат и покидан ланац. Он ме је питао, да то нису моје ствари, и да их нисам можда изгубио. Пошто сам казао, да сам ја власник и сата и ланца, он ми је исте предао уз потврду. Подносећи овај извештај, част ми је замолити Свети Архијерејски Синод да са своје стране предузме нужне кораке на надлежном месту, да се углед, достојанство и минимум личне безбедности једног старца од 75 година, ако не и митрополита Србске Православне Цркве поштују и чувају". После овог зверског напада, стари митрополит је неколико месеци лежао у београдској болници. Умро је 7. септембра 1966. године у Сарајеву.

27

4) митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац (на крштењу је добио име Јован) је 1937. године изабран за митрополита црногорско-приморског као обудовљени свештеник. Пре избора за епископа, митрополит Јоаникије је као прота предавао веронауку у Првој мушкој гимназији у Београду. По Божјем промислу, митрополит Јоаникије се нашао на древном трону црногорских митрополита у најтежим данима њене историје. У време најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се србске националне снаге повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донео одлуку да са свештенством своје митрополије привремено напусти Цетиње не желећи да ту чека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају. Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије је подсећала на нову сеобу Срба. У њој је, поред 60 свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и деце. Овај збег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Не зна се где су тачно ухваћени). Сви су похватани од стране Прве југословенске армије којом је командовао Пеко Дапчевић, а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обележене. Са митрополитом је кренуло око 60 свештеника Црногорско-приморске митрополије. Имена, биографије и опис страдања ових нових Србских Свештеномученика објавићемо у наредној књизи. У овој групи Србских Свештеномученика су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Сви су побијени на лицу места. С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића-Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и Луком Вукмановићем, партизани су обавестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић-Темпо је том приликом мирно и без трунке савести одговорио: "Исто што и са осталима!" У својој књизи "Револуција која тече" (Други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: "Са својом мајком нисам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала". Нисмо имали могућност да сазнамо где је убијен доктор Лука Вукмановић (о томе сигурно зна његов брат који га је и послао у смрт, али још увек о томе не жели да говори). За митрополита Јоаникија се сигурно зна да је убијен на Букуљи код Аранђеловца. Пре него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. У емигрантској литератури је

28

доста писано о страдању митрополита Јоаникија. Један Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија: "Митрополит Јоаникије је убијен половином 1945. године у Аранђеловцу. Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита "причести" том крвљу. Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић. Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве. Професор Светозар Душанић је у календару "Црква" за 1991. годину објавио своје сведочанство о страдању митрополита Јоаникија. Он је тада записао: "Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 1941. године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала. Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили "Малер", која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру. Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. или 18. септембра 1944. године) они су у вили "Малер" сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника. Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле "Малер" групу затвореника који су били "изведени на ваздух". Из те групе моме оцу приступио је један старији човек са белом шиљастом брадом , у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит 29

црногорско-приморски. Измећу осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете. Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(...) Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, кад су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна. Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камелхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козје млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну. Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставе му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после тога пребаце са мансарде виле "Малер" у подрум виле "Савић", власништво бившег београдског трговца. Из подрума виле "Савић" једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала. Датум митрополитове смрти није ми познат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна. Све ово сазнах по очеву причању и забележих после 45 година". Друго сведочанство о митрополитовом страдању је објављено у видовданском броју "Светигоре" за 1992. годину. Објављен је допис који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу. У документу се каже: "ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И КРСТ, КОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ КОД РАЗБОЈНИКА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ - СЛОБОДА НАРОДУ". Доктор Александар Недок је у истом броју "Светигоре" објавио своје сведочанство о митрополитовом страдању. Он је записао следеће:

30

"У "Светигори" број 3. и 4. који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вере Христове, блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Моја осећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови последњи дани у Аранђеловцу. Као дечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. и 1937. године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дечачким душама оставио за увек незаборавну успомену. Мој други сусрет са њиме, не директни, збио се половином јуна месеца 1945. године у Аранђеловцу, где сам се као војник налазио по повратку са фронта у Штабу Прве Армије. Једнога дана, у шетњи Аранђеловцем са неколико својих вршњака из Београда, док смо причали где је ко учио гимназију, један од њих (С. М., онда дактилограф у армијској ОЗНИ), кад је чуо да сам ђак Прве мушке гимназије, рече ми да се мој професор Липовац налази у затвору у Аранђеловцу. Упитао сам га да ли бих могао да га посетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не спомињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видео и да је ужасном стању, запуштен, прљав, исцепан, вашљив и пун гнојавих рана. После неколико дана, када сам га поново видео, питао сам га за свога професора. С. М. ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити где је сахрањен. Тако се завршио мој други сусрет у животу са блаженопочившим митрополитом Јоаникијем, и, ево, после скоро педесет година, живо се сећам и дана и амбијента када сам чуо потресне вести. Ово сматрајте најверодостојнијим подацима, јер проистичу из непосредног сазнања од човека који га је лично видео, а био довољно искрен и сажаљив да ми то исприча, без обзира колико је то у оно стравично време, поготову за нас војнике, било опасно преносити. Нека ово буде мој мали прилог успомени мога доброга професора Јоаникија (Јована) Липовца". У васкршњем броју "Светигоре" из 1992. године прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, сведочио је о митрополиту Јоаникију. Он је, између осталог, записао следеће: "...Негде 1951. или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцем, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу где смо били гости ица Бориса Кажанегре, чини ми се последњег из оне велике плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и још бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којега сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији, где је обављао дужност, не знам да ли црквењака, или послужитеља код Митрополита, а чијег се имена сада не сећам. Тај младић је пошао са Митрополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло уверљиво, он је заједно са групом свештеника ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у 31

Загреб и приведен код Пека Дапчевића, чији се штаб налазио у Загребу. Тај младић је пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита: "Јеси ли ти Јоаникије Липовац?" На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско приморски. на то је Пеко грубо, повишеним тоном, узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек седели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић био по чину ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намеснику цетињском, јер је тај крст био својина проте Илије. Тачно је да је тај крст преко Команде подручја проти враћен. (Тачност овога навода могла би се проверити код породице покојног проте). Када сам 1958. године премештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са последњим председником владе црногорске чијега се имена не сада сећам, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. Љуба да му је један стари свештеник који је као избеглица живео у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота Љуба ми је још причао да су неке дрвосече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разнеле. Ја сам службујући у Орашцу врло често, идући у Аранђеловац, попевши се на брдо Пресеку, одакле се дивно види Букуља, сваки пут се помолио Богу за душу доброг митрополита Јоаникија..." На основу ових и многих других сведочанстава поуздано се зна да је митрополит Јоаникије убијен половином 1945. године на Букуљи. Нажалост, не зна се тачно место где су убијени многи Србски Новомученици, а са њима и митрополит Јоаникије. Ова масовна србска гробница ни до данас није обележена, а власти се ниједном нису огласиле на поменута сведочења. О митрополиту Јоаникију и његовом храбром и патриотском држању за време окупације и грађанског рата намеравамо да, ако Бог да, објавимо и монографију.

5) епископ хвостански - Варнава Настић Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости је завршио у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. године у Београду. После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик Србски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.

32

Други светски рат га је затекао у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним србским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и том приликом му понудио да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорично одбио. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду. Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на на десет година тешке робије због "злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца", како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески "како би могла да дочека англо-американце", како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у "кривици" епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево. Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Сво време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран своме опредељењу за Богочовека Христа и свој србски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила и после чега су га још више и још страшније кажњавали. С обзиром да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као "националисти и реакција" нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном србских интелектуалаца. Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен је на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, "случајно" је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара излетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку. Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али, полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу.

33

Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење макар и по цену људских живота. Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином по неравном и разлоканом путу тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однешени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли - коњском запрегом. Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а одатле на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана. Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНУ те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева. Епископ Варнава је у кућном притвору, у манастиру Гомионици одлежао казну (до 1960. године). Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се не могу сада проверити, епископ Варнава је отрован кафом. У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према "народној власти", али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу. Вредно је сетити се проповеди, коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао: "...Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце србске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искоришћава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ.... ...И докле Комунистичка партија годинама лута кујући паролу "братства и јединства" дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели: "Љуби ближњег свог као себе самога". Зар то није далеко узвишеније од парола "братства и јединства". И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су: БОГ. Према томе, ко не зна та три слова он је највећи аналфабета па макар какве дипломе овог света имао..."

34

Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио овакво питање: "Значи Војиславе (крштено име епископа Варнаве - нап. В. Џ.) за вас је и друг Тито аналфабета?" Епископ Варнава му је на то одговорио: "Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су!" У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио: "Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили!" Србски народ је у тим тешким данима комунистичког терора и прогона кришом певао песму: "Варнаву нам у тамници муче, Нектарије пребијен јауче, Василије још ожиљак има од камења кад га руља стигла. Арсенија спроводе удбаши Црној Гори пред "народне власти". Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Србске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочину у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве.

6) епископ бачки - Др Иринеј Ћирић Епископ бачки др Иринеј Ћирић (пре монашења др Иван Ћирић) је рођен 19. априла (1. маја) 1884. године у Сремским Карловцима од оца Исидора Ћирића. Гимназију са испитом зрелости је завршио 1902. године у Новом Саду, а богословске науке на московској Духовној академији 1906. године, а философију на Философском факултету Бечког универзитета, где је промовисан за доктора наука из семитологије. Монашки чин је примио пред Божић 1910. године у манастиру Хопово добивши име Иринеј. На Божић је примио чин јерођакона, а 1912. године је постао патријаршијски архиђакон. За епископа тимочког је изабран 5. јуна 1919. године. Хиротонисан је у Београду пошто је претходно у Сремским Карловцима рукоположен и произведен у чин архимандрита. На трон бачких епископа је устоличен 9. фебруара 1922. године. Пре избора за епископа, отац Иринеј је 1909. године постављен за патријаршијског библиотекара у Сремским Карловцима, а у септембру исте године изабран је за доцента карловачке богословије на предмету Стари Завет са археологијом и јеврејским језиком. Једно време је предавао и литургику.

35

Епископ Иринеј је доста радио на развоју наше богословске књижевности. Објавио је доста чланака у богословским часовима СПЦ. Године 1927. био је делегат наше Цркве у подкарпатској Русији и Чехословачкој ради организовања православних епархија у тим земљама. Представљао је Србску Цркву у више међународних црквених покрета. Године 1930. је представљао нашу Цркву у Лондону у комисији Ламбетске конференције. Крајем 1933. године епископ Иринеј је заједно са епископом тимочким Емилијаном у званичној мисији посетио Његову Светост васељенског патријарха и Свети Синод Васељенске Патријаршије. Епископ бачки др Иринеј Ћирић је био велики Архијереј Србске Цркве. Србској Цркви је као епископ служио тридесет и шест година, а био је велики подвижник, родољуб, песник, преводилац и проповедник Православља у Лондону, Глазгову, Оксфорду, Паризу, Берну, Штокхолму, Бечу, Авињону, Софији и Цариграду. Други светски рат га је затекао у Новом Саду на трону бачких епископа. За време крваве мађарске окупације епископ Иринеј је спасавао беспомоћне Србе од мађарских бајонета, митраљеза, рација и покоља. Ни у најтежим данима мађарско-фашистичке окупације и злогласних рација није желео да напусти богоповерени му православни народ и свештенство већ је са њима јео горак хлеб неслободе и тираније мађарских фашиста. Епископ Иринеј је имао исправан хришћански и национални став према новој "народној власти". Комунисти су због тога, одмах после завршетка рата, организовали ноћни поход скојеваца на владичански двор епископа Иринеја. Скојевци су демонстрирали испред владичанског двора у Новом Саду називајући владику "фашистом, мађароном и четничким кољачем". Комунисти су том приликом каменовали зграду владичанског двора. Један већи камен је разбио стакло и погодио епископа Иринеја у потиљак. Онако стар (тада је имао 61 годину), владика Иринеј је морао да се склони у једну шупу како би се спасао од избезумљене масе комунистичких демонстраната, који су хтели да га линчују. На Преображење 1946. године епископ Иринеј је отишао у село Оџаци ради освећења новоподигнуте цркве. Месни партијски комитет је, на свој начин, припремио "добродошлицу" епископу тако што је у масу верног народа, који је чекао свога Архипастира, убацио своје јуришнике како би се покварила свечаност и обесветила светост празника Преображења Господњег, а и народ заплашио. Чим је епископ Иринеј у архијерејској одежди изашао из храма и кренуо у литију око цркве, богоборци су навалили на њега и свештенство које је било око њега. Урлали су, хулили, псовали и бацали каменице на владику, свештенство и народ. Једна каменица је погодила владику у потиљак. Владика Иринеј је пао од ударца, а безбожни јуришници су наставили да га са још већом жестином и бесом обасипају камењем и ударцима. Ђакон Ружић је скочио преко владике, који је био обливен крвљу, како би га својим телом заштитио. Свештеник Миленко Цвејанов из Сивца је покушао да заустави избезумљену масу, али је пао услед неколико убода ножем. У нападу на владику Иринеја предњачили су мађарска скојевска омладина и радници Фабрике ужади. Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј је у току ноћи пребачен за Нови Сад.

36

Од последица комунистичког каменовања у Оџацима је задобио смртоносну повреду сушење кичмене мождине. Од тих дана, па све до своје смрти 6. априла 1955. године епископ Иринеј је највише времена провео у болесничкој постељи. У време највећих болова знао је да каже: "Што се више мучим, то се више Богу молим". "Гласник СПЦ" од 1. јануара 1947. године (број 1) је објавио Извештај о раду Светог Архијерејског Синода у коме се наводи да је "размотрен извештај о физичком нападају на епископа бачког Иринеја приликом његове званичне посете Оџацима, па иако овај случај није једини, али је најтежи, јер је по свему спремљен, епископ Иринеј не жели да се из овога прави питање, одлучено је да се овај случај прикаже у детаљнијој форми у општем протесту, као пример нарушавања државним уставом загарантованих слобода..." Иако стар и болестан, епископ Иринеј није остављан на миру. Комунисти су му често упадали у двор, претили су му, а једне ноћи су га везали за кревет, а особље владичанског двора ухапсили. Епископ Иринеј Ћирић је умро 6. априла 1955. године од последица безбожничког каменовања и батинања. Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.

7) митрополит скопски Јосиф Цвијовић Митрополит скопски Јосиф је рођен на Светог Мојсија Мурина (28. августа по старом календару) 1878. године у селу Дрежнику на Златибору као најстарије дете његових родитеља Крсте и Љубисавке. Животни пут митрополита скопског Јосифа је био узбудљив, драматичан и мученички. Прва слова је научио у кући свога рођака Митра Ивановића у селу Роге код Ужица. Основну школу је завршио у Пожеги, реалну гимназију у Ужицу и богословију у Београду. Године 1902. оженио се са кћерком свештеника Симе Ђурића из Сече Реке, али му је супруга 1906. године умрла. Ђаконски чин је примио 15. септембра 1903. године у Чачку, а свештенички чин и парохију у селу Прањани испод Равне Горе 1. октобра 1903. године. Пре него што се замонашио и постао митрополит, Јосиф је 1908. године отишао у Русију где је студирао и 1912. године завршио Духовну академију у Кијеву. Дипломски рад на тему "Улога србског свештенства у ослобођењу србског народа од Турака" је одбранио са одличним успехом. У Србију се вратио после завршетка Духовне академије. Свети Архијерејски Синод СПЦ га је поставио за професора Богословије Светога Саве у Београду. У Богословији је предавао Свето Писмо Новог Завета, патрологију и пастирско богословље. Једно време је био управник Монашке школе и уредник "Гласника СПЦ". Монашки чин је примио 15. септембра 1913. године као удов свештеник. Учествовао је у Првом балканском рату као комита у србским одредима. Године 1920. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је изабрао за епископа охридскобитољског. Године 1931. по благослову црквених власти одлази у Поткарпатску Русију, где је организовао црквени живот. У тој мисији га је пратио и Преподобни отац Јустин Ћелијски. После повратка у Србију изабран је за митрополита скопског. Управу над Скопском митрополијом је примио 1. јануара 1932. године и на тој дужности је остао све до 1941. године када су га Бугари протерали после окупације Македоније. Према неким 37

подацима, Бугари су хтели да га убију, али се спасао бекством. Протојереј Никодим Петковић га је пребацио до Скопске Црне Горе, а одатле су га поверљиви Арнаути пребацили до Врања. Митрополит Јосиф није могао да се задржи ни у Врању. Из Врања је протеран за Београд, где су тих мученичких дана стизале страшне вести о великом страдању нашега народа, епископа и свештеника у злогласној НДХ. Митрополит Јосиф вероватно није ни слутио на којој ће се дужности наћи у Београду. Као најстарији митрополит морао је да се прими дужности заменика утамниченог патријарха србског Гаврила Дожића. На тој дужности је остао у најтежим данима србске историје - од половине 1941. до новембра 1946. године када се блаженопочивши патријарх Гаврило вратио у земљу. Митрополит Јосиф је часно, одговорно и непоколебљиво обављао дужност заменика србског патријарха придржавајући се Светих Канона и Устава Србске Цркве. Помагао је народу, избеглицама и сирочићима, а свој народ, поробљен и ојађен, очински је бодрио и храбрио да издржи и претрпи зло у коме се, по Божјем допуштењу, нашао. Нису га заплашили ни немачки логори, ни усташки масакри, ни страдање епископата и свештенства СПЦ, ни спаљивање србских села и цркава. Народно памћење је великим словима у себе уклесало митрополитове речи које је он изговорио после Свете Литургије у Саборној цркви у Београду 1941. године. Тада је рекао: "Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века!" Време под немачком окупацијом је било тешко и сурово, али је још теже и страшније време било од ослобођења Београда 1944. до новембра 1946. године, када се патријарх Гаврило вратио у земљу. Србски народ је тих дана био окупиран од стране безбожних комуниста који су завели страшну и крваву диктатуру. Митрополит Јосиф је остао усправан и непоколебљив. Врло често је јавно исповедао свој став према безбожним комунистима и Јосипу Брозу. Комунисти су му претили смрћу и спаљивањем Патријаршије. Скојевци су више пута организовали демонстрације против митрополита Јосифа. Врло често су долазили испред Патријаршије, викали и носили транспаренте на којима је писало "доле Јосиф". Митрополит је бранио србски народ и Србску Цркву кроз две најтеже године комунистичке револуције. Није желео да успостави никакву сарадњу са комунистима. Комунисти су, видевши чврст и јасан став митрополита Јосифа према њима, вршили тзв. дипломатски притисак на њега. Митрополита Јосифа су крајем 1944. и почетком 1945. године више пута посећивали Влада Зечевић, Брозов министар унутрашњих послова и свештеник који је као Јуда издао Христа и Цркву Његову, и његов истомишљеник свештеник Милан Смиљанић, министар пољопривреде и потпредседник Президијума. Митрополиту су пренели Брозову поруку у којој је диктатор изразио "жаљење због тога што још није имао част да упозна представника Србске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога што пре дође". Комунистички свештеник Милан Смиљанић, издајник Србске Цркве и човек који је комунистима учинио велику услугу у разарању Србске Цркве и који је у том смислу за комунисте заслужнији од Крцуна, Ранковића, Темпа и Ђиласа заједно (иначе, остао је познат као оснивач и доживотни председник комунистичког Удружења свештеника и творац чувене крилатице "Крст носим звездом се поносим, Тита волим, а Богу се молим"), посетио је митрополита и тражио је да се оснује Удружење свештеника. Митрополит 38

Јосиф му је тада одговорио: "Са Вама нећу да разговарам. Ви имате да положите рачун Цркви. Кога сте питали када сте оставили своју парохију и отишли у партизане?" Митрополит Јосиф је 1946. године у патријаршијској капели одржао беседу у којој је, између осталог, рекао: "Овакву срамоту и покор србски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се!" Митрополитова храброст није имала граница. Тако, на пример, када је злогласни Влада Зечевић 1944. године тражио од митрополита да Патријаршија изда распис да се име Краља Петра Другог Карађорђевића не помиње не Светим Литургијама, митрополит му је одговорио да ће се Краљево име помињати све док се не реши питање облика државног уређења. Митрополит Јосиф је после рата упутио протосинђела Антонија Стевановића на парохију у Купиново. Том приликом му је дао један крст и рекао: "Сећаш ли се како је Спартанка мајка упућивала сина у бој дајући му штит и копље? Ја теби дајем Крст Христов и шаљем те у страшан бој са безбожницима. Ево ти, синко, Крст и аманет: Са њим или на њему!" После повратка патријарха Гаврила Дожића митрополит Јосиф је покушао да се врати у своју митрополију. Комунистичке власти то нису дозволиле. Митрополит је од комуниста претрпео велика понижења и увреде. Комунисти су га 1948. године ставили у кућни притвор, где је остао до 1950. године. Тада су му припремали и један монтирани процес, али до њега, на сву срећу, није дошло. Затваран је у манастирима Љубостињи и Жичи. Када је једном приликом покушао да се врати у Скопље, комунистичка омладина га је сачекала, каменовала и гађала поквареним јајима. С обзиром да није могао да се врати у Скопску митрополију Свети Архијерејски Сабор га је именовао за администратора Црногорско-приморске митрополије и Жичке епархије. Митрополит скопски Јосиф, велико име Србске Цркве, мученик за веру и исповедник Светог Православља, је тешко оболео крајем 1952. године. Умро је 3. јула 1957. године у манастиру Ваведење. Сахрањен је у цркви манастира Ваведење.

39

Комунистички злочини над србским свештеницима 1941. године 8) јереј Василије С. Божарић, парох Рогамски Отац Василије Божарић је рођен 14. јануара 1895. године као син свештеника Сава Божарића и унук свештеника Тиодора Божарића. Школовао се у тешким условима, а као храбар и одважан младић учествовао је у србским ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. године као редов пиперског батаљона. Ратни вихор га је омео тако да није успео да на време заврши своје школовање. Богословско-учитељску школу је завршио 1920. године у Призрену. После завршетка богословије примио је дужност учитеља. Свештенички чин је примио у марту 1921. године и од тада је, па све до своје мученичке смрти, служио својој Мајци Цркви и своме народу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса. Отац Василије је убијен 15. новембра 1941. године као прва жртва безбожних комуниста. Отац Василије Божарић је 13. новембра 1941. године на позив верног народа отишао у Љешко Поље како би прекадио славске колаче пошто је, због упражњености, опслуживао и љешкопољску парохију. Тамо је извршио једно венчање и прекадио је четири славска колача. Отац Василије је 15. новембра 1941. године поново дошао у Љешко Поље како би извршио једно опело. Комунисти су знали за његов исправан национални и хришћански рад са народом његове парохије. Сазнали су и за његов одлазак у Љешко Поље те су му направили заседу. Ухватили су га на путу те су га мрцварили, мучили, исекли, убили и опљачкали, а његово мртво тело су у шаторском крилу пренели и бацили у реку Морачу. Његово унакажено тело је из воде испливало после неколико недеља, на Бадњи дан 1942. године. Његова породица је желела да га сахрани поред храма у Вуковцима. Но, црвене дахије то нису дозволиле. Нису дозволили ни да се изврши опело, ни да се сахрани на гробљу већ је политички комесар наредио да се тело овог Србског Свештеномученика сахрани у селу Горичанима поред саме обале валовите и набујале Мораче.

9) јереј Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрске Отац Петар Вујовић је рођен 21. јуна 1896. године у Жупи Добрској. После основног образовања, отац Петар је завршио богословију на Цетињу. Свештенички чин је примио на Петровдан 1925. године на Цетињу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је за његов морални живот, примеран и ревносан рад у винограду Господњем 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса. Честити Србин, одани и верни слуга Цркве Христове, добар духовни пастир свога народа, примеран отац и понос свога рода свештеник Петар Вујовић је свој живот завршио мученички павши од партизанске руке у мученичком Куновом Присоју 1941. године. Партизани су га, после великог мучења, живог бацили у јаму седамдесет метара дубоку. По сведочанствима људи који су у то време као деца чували стоку у непосредној близини јаме, његов глас се из јаме чуо пет дана касније.

40

Од куће су га одвели партизани Милутин Пејановић, учитељ, Жарко Вукић, несвршени студент, и Никола Коле Јаблан, бивши чиновник поште. Партизански суд, који га је осудио на смрт, сачињавали су Андрија Пејовић, командант партизанског батаљона, Мићан Петричевић, комесар, Мило Јовићевић, професор, и Даница Маринковић. Партизани су га после изрицања пресуде одвели у Штаб Ловћенског партизанског одреда, који је одобрио пресуду, кроз уста Михаила Вицковића, комесара Ловћенског партизанског одреда. Непосредни мучитељи и џелати оца Петра Вујовића су били Михаило, син Филипа М. Пејовића, Андро В. Лопичић из Цеклина и Крсто Ђуровић из Ораха. Тело оца Петра Вујовића је после неколико месеци извађено из јаме у Коновом Присоју. Сахрањен је у присуству многобројног народа који је 2. маја 1942. године одао пошту свом духовном пастиру који се за све њих молио Богу и свима им служио. Податке о страдању овог Србског Свештеномученика дао је његов стриц, сада покојни Јован Б. Вујовић.

10) архимандрит Никодим Јањушевић, старешина манастира Жупе код Никшића Архимандрит Никодим Јањушевић је рођен 6. децембра 1875. године. Јерођаконски чин је примио 22. октобра 1899. године. У току Другог светског рата налазио се на дужности старешине манастира Жупе код Никшића. Архимандрит Никодим је био прва жртва комуниста у никшићком крају. Партизани су га убили 29. јуна 1941. године без икаквог разлога. Тога дана, у вечерњим часовима, архимандрит Никодим се, после напорног рада на манастирском имању, одмарао на тераси манастирског конака. Тада се пред манастирском капијом појавила једна група партизана. Архимандрит се повукао у своју келију. Ушао је унутра, закључао врата и сео. Ходником су се зачули кораци групе људи. Келија је била закључана. Када су стигли до архимандритове собе, партизани су почели да лупају на врата и викали да им отвори иначе ће они сами провалити. Знајући за њихово богоборачко настројење, као и за то какве га муке чекају, архимандрит је повикао: "Губите се, ниткови!" У том тренутку се зачуо рафал. Партизани су пуцали кроз врата архимандритове келије. Архимандрит је пао мртав. Партизани су после тога провалили врата, проверили да ли је мртав и сишли у приземље. Када су сишли у приземље, почели су да пљачкају манастир. Однели су скоро све манастирске драгоцености и шеснаест игуманових одликовања. Када су манастирски оци нашли игумана Никодима видели су да је убијен са шест метака из аутоматског оружја.

41

Архимандрит Никодим је био велики хришћанин, духовник и стваралац који је ширио хришћанску истину, будио црквену и националну свест не само у Србским Земљама већ и у Сједињеним Америчким Државама. Архимандрит Никодим је учествовао у србским ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, а својој Цркви и свом народу је служио скоро пола века удостојивши се да пред крај живота мученички пострада за Христа.

11) Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке До биографских података богослова Нова Караџића нисмо успели да дођемо. У свесци "Глас Црногорца" видимо да је Ново Караџић до априлског рата 1941. године живео као досељеник у Метохији. Одатле је као избеглица прешао у Лозну код Бијелог Поља код свога ујака Милутина Брауновића. Са њим су избегли и његови стари и болесни родитељи, супруга и деца. Партизани су га ухватили код Мојковца. На зверски начин су га убили његови рођаци, партизани Лука Журић и његови синови.

12) јеромонах Митрофан Матић, старешина манастира Чокешине Јеромонах Митрофан Матић (на крштењу је добио име Милисав) је рођен 20. августа 1911. године у селу Иванди, близу Чакова, Епархија темишварска, од оца Ћире, грађевинара, и мајке Драге. Завршио је шест разреда основне школе и Монашку школу у манастиру Раковици 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио крајем 1929. године у манастиру Манасији. Блаженопочивши епископ захумско-херцеговачки Јован га је 1930. године рукоположио у чин јерођакона, а епископ Митрофан, старешина Монашке школе, га је рукоположио у чин јеромонаха. Отац Митрофан је био сабрат манастира Раковице, Грнчарице и Рајиновца и старешина манастира Благовештења и Чокешине. Блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Симеон га је 1935. године одликовао правом ношења појаса. Епископ Симеон га је одликовао "за његов похвалан монашки живот и ревновање у служби повереног му манастира, а у знак архипастирског благовољења и признања". Јеромонах Митрофан Матић је био велики подвижник, покајник, молитвеник и песник. Његово Преосвештенство епископ шумадијски др Сава Вуковић је у поговору збирке песама оца Митрофана, коју је приредио г. Радослав Браца Павловић, објавио, а тиме и од заборава сачувао неке податке о оцу Митрофану Матићу. Епископ Сава наводи да је јеромонах Митрофан у Монашкој школи био уредник "Монашког подмлатка", а као свештеномонах је сарађивао у осамнаест листова и часописа. Отац Митрофан Матић је у свом кратком овоземаљском животу стигао да објави седамдесет песама и педесет и шест чланака. Прву песму је објавио 1931. године са непуних двадесет година живота. Јеромонаху Митрофану Матићу је Бог одредио да се нађе у вртлогу великих политичких превирања тридесетих и ратном вихору четрдесетих година овога века. Отац Митрофан је као слуга олтара Божијега и србски родољуб био декларисани антикомуниста, што је платио главом пострадавши од стране комунистичких безбожника чије је намере и демонске идеје као млад човек и духовник прозрео и презрео.

42

Господин Радослав Браца Павловић је у предговору збирци песама оца Митрофана (објављеној 1991. године под насловом "Монахово срце" у издању "Каленића", издавачке установе Шумадијске епархије из Крагујевца) забележио усмена сведочанства о његовој мученичкој смрти. Павловић наводи да је оца Митрофана у једном врелом августовском дану (4. августа 1941. г.) сачекао црвени злотвор на прашњавом сељачком путу, који из села Лешнице води према манастиру Чокешини, и убио га пушчаним метком у срце наочиглед манастирског ђака Константина. Зликовац је одмах после тога нестао у непрегледној равници и њивама подно славног Цера. Уплашени манастирски ђак Константин је довезао мртвог оца Митрофана до манастира, где су га уплашени монаси сахранили негде у дну манастирске порте, у њеној забити, у којој се од корова и широких листова репува ни крст није могао, а ни смео видети. О томе како је манастирски конак касније паљен од Немаца и партизана и како су партизани хтели да мртвом оцу Митрофану раскопају гроб и кости растуре причао је много година касније манастирски ђак Константин, потоњи игуман манастира Подластве у Грбљанском пољу недалеко од Будве, једини сведок погибије оца Митрофана Матића. Епископ шумадијски др Сава је у поговору његове збирке песама навео да када је црвени злотвор, уз извињење, саопштио да му је наређено да га убије, јеромонах, песник и Свештеномученик Митрофан му је рекао: "Чини оно што ти је наређено!" О погибији јеромонаха Митрофана Матића је писано и у књизи Боривоја М. Карапанџића "Прикази из емиграције", Кливленд, 1964. године, и у књизи "КПЈ у рату и револуцији истина о наводно ослободилачкој борби", Минхен, 1979. године.

13) јереј Милан Пашић, парох ужички Свештеник Милан Пашић је рођен 1898. године у селу Крива Река код Ужица. Богословско-учитељску школу је завршио после Првог светског рата у Призрену. После завршетка школовања примио је дужност учитеља у ужичким селима Мачкату и Љубању. Свештенички чин је примио 1927. године, а парохијску службу је вршио у Љубишу, Мачкату и Ужицу. Оженио се са Катарином Катом Тешовић из Љубања са којом је имао петоро деце. Други светски рат га је затекао на дужности парохијског свештеника у Ужицу. Ужице се под немачком окупацијом налазило до Мале Госпојине (21. септембра) 1941. године. С обзиром да је у тим данима била у току јака четничко-партизанска опсада Ужица и да је постојала могућност да се нађу у обручу, Немци су 21. септембра 1941. године без борбе напустили Ужице и повукли се према Бајиној Башти. У Ужице су прво ушле четничке јединице и одмах су ухапсили оца Милана Пашића као симпатизера ЈНП "Збор" Димитрија Љотића. Свештеник Радисав Симић је, видевши шта је снашло недужног оца Милана, отишао у четнички штаб и дао гаранцију за њега. Четници су га на основу те гаранције истог дана пустили. Четници су се у ослобођеном Ужицу задржали само два дана. Дана 24. септембра 1941. године партизани су без борбе запосели ослобођено Ужице. Одмах су почели да хапсе, 43

прогањају, тамниче и муче све оне који им нису били наклоњени. О тим крвавим данима тзв. Ужичке републике је сведочио Ужичанин Милош Јанићијевић: "Када су партизани после одласка четника упали у град, настао је прави хаос. Сви виђенији људи су нестали, а о њиховом нестанку се није смело ни зуцнути јер су лекари, трговци, професори и богаташи били "ненародни елементи". Око осам стотина људи је тада нестало у партизанским чисткама. Неки су након страшног мучења преживели, али су остали обогаљени. Тако су страдали Чедо Захарић, Стајо Филиповић и Андрија Јевремовић. Због богатства је страдао и мој комшија Љубојевић" Комунисти се нису задржали само на ликвидацији србских националиста, интелектуалаца, домаћина и остале "реакције" већ су убијали и своје. Тада су убили и Живојина Павловића, предратног комунисту који је напустио КПЈ и дистанцирао се од Јосипа Броза и његове злочиначке политике. Убио га је Слободан Пенезић Крцун. Отац Милан Пашић није ни слутио шта га чека. Његови пријатељи су му због тога што је био декларисани антикомуниста и националиста саветовали да напусти Ужице и оде у неко оближње село. Он то није хтео да прихвати. Свој став је изводио из чињенице да ништа није крив и да нема разлога да бежи од било које војске. Пријатељи су га дуго убеђивали износећи пред њега податке о комунистичким злочинима над недужним људима који су имали исто или слично мишљење као и он. На крају их је послушао и напустио је Ужице. Избегао је код свога таста Радована Тешовића у село Љубање недалеко од Ужица. Са собом је повео и петоро своје деце, а попадија Катрина је остала у Ужицу. Партизани су га тражили у Ужицу, али га нису нашли. Успели су да преко својих доушника сазнају да је отац Милан избегао и да се налази код свога таста у Љубању. Послали су своју групу са циљем да ухвате оца Милана и доведу га у Ужице. Партизанска експедиција је стигла у Љубање. Када су ишли према кући Радована Тешовића, отац Милан их је видео али није имао времена било где да побегне. Успео је да се склони у један стари вајат. Када су партизани ушли у двориште питали су за оца Милана, али су укућани рекли да не знају где је. Почели су да вичу и туку децу оца Милана. Сви су ћутали и трпели увреде, претње и батине. Када све то није помогло запретили су да ће их све затворити у једну собу и да ће унутра убацити неколико бомби. Не желећи да страдају деца и родбина, отац Милан је сам изашао из вајата. Партизани су одмах почели да га туку и да му чупају браду. Одмах су га везали и одвели према Ужицу. Уз пут су га понижавали, тукли и терали да лаје кроз села кроз која су пролазили. После извесног времена, пожелели су да се одморе. Оца Милана су затворили у једну кућу поред пута у којој су се пре рата одмарали путари, а потом су отишли у једну сеоску кафану где су јели, пили и весели се. Уз пут су свуда свраћали, банчили, пијанчили и пуцали радујући се што су ухватили "попа издајника".

44

Свратили су и у Чајетину. Тамо су га затворили у једну кућу. Ту су га много мучили. Ту га је видела и његова кума, супруга његовог кума Рака Митровића. Она је успела да поприча са њим док су се партизани одмарали. Успео је да напише кратко опроштајно писмо и замолио је да га преда његовој попадији. Међутим, партизани су то видели и одузели су писмо. У тој групи партизана су били неки Ужичани који су добро познавали оца Милана. Чајетинци су видели до какве је невоље доспео овај свештеник, па су кришом, док су партизани банчили, обили врата и помогли му да побегне. Отац Милан је бацио капут и почео је бежи. На несрећу, приликом бежања је налетео на другу партизанску патролу која је запуцала. Ранили су га у ногу, а метак му је сломио бутну кост. Ухватили су га рањеног, измрцвареног и претученог и одвели га у Ужице. Отац Милан је умро 26. септембра 1941. године у ужичкој болници. Сведочанство о узроку смрти је остало као траг овог великог комунистичког злочина. Угледни Србин и лекар др Братинац из Ужица, који је био хирург у ужичкој болници, дао је сведочанство о изгледу оца Милана тих дана и узроку његове смрти. Он је попадији Катарини, која није знала каква се несрећа догодила, испричао да су га довели модрог од батина и да је од тих батина и крварења умро. Том приликом, уручио јој је и његово опроштајно писмо које је до данас остало сачувано и које смо успели да добијемо. Отац Милан је у писму писаном 24. септембра 1941. године у Чајетини написао: "Драга Като! Пишем ти ово писмо и молим те да га сачуваш деци као успомену. Истина, други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и палате. Мрети се мора. То је Божји закон и нешто што мора свакога постићи. Кажу људи: умро је природном смрћу кад неко умре после болести. Ја умирем насилном смрћу, па то није природно, али је свеједно. Смрт је смрт и она мора доћи. Како ће доћи, ми то не решавамо. То је ван наше моћи. Ти Като буди јунак. Претрпи овај бол. Он је тежак, али се поднети мора. Ми имамо петоро деце. Њих нам је Бог дао и дужност нам је да се о њима бринемо. До сада смо се бринули заједно. Од сада та брига прелази на тебе саму. Ти ћеш се уплашити и рећи: шта да радим? Знам ја то. Отуда ти ово писмо и пишем. У њему је мој савет. И на њега се ослони, па ће поред свег зла бити добро бар толико док деца порасту. Дакле: Замоли Остоју и нека дође Јован са колима и све ствари и намештај претерај у Љубање. Оно без чега можеш продај. Продај све душеке. За њих ћеш узети нешто пара, које су ти сада за исхрану деце најпотребније. Узми и онај душек од Јована Пишчевића, који сам му дао. Ствари дотерај Радовану или Остоји, ако би он хтео да те прими. Уосталом, и код Радована можеш бити.

45

Душан би требао да иде у Криву Реку код мојих. Ако Никола остане жив, нека ради са њим. Ако богословија проради ти га пошаљи да школу сврши. Ваљда ће водити рачуна о њему као сину свештеничком. Ако не буде богословије Душан ће остати на селу. Нека ради моју очевину. Ацо нека продужи школу ако хтедне. Може остати у служби у којој је сада. Могао би вас помоћи. Уосталом, он је велики и паметан, па о њему немам много бриге. Лепа нека напусти школу. Има она машина па нека се научи радити. Јула је са машином све вас спремила. Мима ми чувај. Он је осетљив и тешко ће ме прежалити. Зато не пуштај гласа пред њим. Учини све да ме заборави. Док прирасту Ацо, Душан и Лепа, ваљда ће помоћи Мима и Наду. Ако ти се догна ти овај мој део имања продај. Ако Радован и Јула буду живи, они ће ти помоћи саветима. Рачунам на пашеноге, Миливоја Тешовића, попа Рада и још ће се ваљда наћи људи да ти помогну. Рачунам да ћеш добити пензију. Она ће бити мала, јер дугујем свештеничкој задрузи па ће месечно нешто обустављати. Требала би да за моју сахрану добијеш 3000 динара. Али под оваквим приликама од тога неће бити ништа. Уосталом она два дуката одмах продај. То нам је сва готовина. Уосталом о томе се договори. Ја имам дужан Благоју Савићу 1000 динара. Отиди код њега и реци му да ми опрости што немам сад вратити. Кажи му да остављам деци аманет да му то врате. Он је мој добар пријатељ. Замоли га да ти да још мало пара за моју сахрану. Ако би примила моју плату за септембар могла би му од тога нешто вратити, ако би ти за сахрану дао. Можда ћу добити и октобарску плату. Све зависи како ће се прилике одиграти. Што се тиче моје сахране учини овако: Наручи прост сандук без икаквих украса и необојен. Тај ће те сандук коштати 400 динара. Покров узми обичан од хартије. Може човек да буде сахрањен у златном ковчегу, ништа му то не помаже. А ја сам био увек скроман и хоћу да се сахраним као просјак. Ти ћеш доцније видети да је ово мудро било. И овако уради, јер је то мој аманет који не би требала да погазиш. Обуци ми мантију и немој ништа више. Ако хоће да ми обуку свештеничку униформу немој то дозволити. Хоћу да будем сахрањен клот као калуђер. Нека ме опјева поп Радосав. Он је од колега једини мој пријатељ. Њему једино хвала. Отерајте ме и сахраните код оца. Децу не води. Имаће кад да ми на гроб дођу ако буду живи. Не тугуј. Има Бога. Све вас воли и љуби ваш Милан". После смрти оца Милана, попадија Катарина Пашић је остала да сама подиже своје петоро нејаке деце. Нажалост, безбожници су се потрудили да се трагедија породице Пашић не заврши мученичком смрћу оца Милана. На свиреп начин су убили и његова два сина, најстаријег Александра, ђака учитељске школе, и Душана, ученика богословије. Александра су стрељали 11. августа 1943. године у

46

Ариљу у његовој двадесетој години, а Душана 28. априла 1944. године код Карана у његовој деветнаестој години. Нажалост, ни то није било довољно, па су после ослобођења 1945. године и попадију Катарину, без икаквог ваљаног разлога, осудили на једанаест година тешке робије. Попадија Катарина је одлежала пет година у злогласној комунистичкој робијашници Забела код Пожаревца. Тамо је претрпела велике муке и понижења од оних који су јој убили мужа и два сина, а који су се лажно борили за срећно, хумано и праведно друштво. Попадију Катарину и њено причешће у Забели описује и прота Сава Банковић у својој књизи "У предворју пакла".

14) јереј Војислав Стојиловић, парох средњевски Свештеник Војислав Стојиловић, парох у селу Средњеву у долини Пека, страдао је 16. септембра 1941. године у селу Раброво. Комунисти су тога дана упали у село, оскрнавили цркву, запалили општину, а потом су ухватили и везали оца Војислава. Желели су да га пред народом означе и жигошу као народног непријатеља. Комунисти су у својој демонској ревности за ауто привезали везаног оца Војислава и одвели су га у село Раброво како би му тамо "судили". Село Раброво је од Средњева удаљено око девет километара. Везани отац Војислав је ту раздаљину требало да претрчи брзином кретања аута (око тридесет и пет километара на сат). Вучен је по блату, сав крвав и модар, изранављен, тешко изубијан и бесвестан. У Раброво је довучен ни човек ни леш те је личио на некакву прљаву и крваву масу у облику кладе. Комунисти су га тада с муком освестили како би га приказали пред својим судом који је имао да испитује "злодела" овог србског свештеника. Отац Војислав није имао никакву кривицу, осим што је као служитељ олтара Божијега проповедао Свето Јеванђеље и истину спасоносног пута Православља. Овај верни слуга и мученик Христов је, у ствари, био осуђен на смрт још пре заседања комунистичког "суда". У Раброву су требали да изврше смртну казну. Извршиоци мучења и егзекутори оца Војислава су била два младића, студента, који су се на Универзитету задојили мрачном и крвавом идеологијом. На почетку су му тестером секли прсте, а потом руке до лаката. Измучени свештеник је падао у несвест, а да би га из несвести враћали, ножем су му секли лице одсецајући му браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га, обезнањеног и крвавог, с муком усправили, водом повратили свести, па потом преломили на пола уз радосне усклике и узвике осталих безбожника који су посматрали извршење казне. Ломљење је извршено на тај начин што су га, живог и освешћеног, савијали напред док му се глава, теменом напред, није саставила са ногама. Тада су , по налогу једног лекара и једне сеоске учитељице, који су давали инструкције за мучење, тело овог Свештеномученика бацили на ледину покрај млина у Раброву где је, растрзано и изуједано од изгладнелих сеоских паса, лежало три дана.

47

О мученичкој смрти оца Војислава писала је "Наша борба" од 23. новембра 1941. године.

15) јереј Богдан Церовић, парох жабљачки Отац Богдан Церовић је рођен 21. новембра 1884. године. Богословију је завршио на Цетињу, а свештенички чин је примио 12. децембра 1916. године. Други светски рат га је затекао на дужности жабљачког пароха мученичке Црногорско-приморске митрополије. Комунисти су га убили 5. новембра 1941. године без икаквог разлога и без суда и суђења. Заједно са њим, убили су и његовог сина јединца Драгутина. Сахрањени су 9. новембра 1941. године у Тушини.

16) архимандрит Серафим Џарић, настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља Првог децембра 1941. године комунисти су око два часа иза поноћи свом снагом и са свих страна напали на Пљевља. Неколико стотина комуниста је у касним вечерњим часовима прошло поред манастира Свете Тројице код Пљеваља. Око седам часова ујутру у манастиру је служено јутрење, а богослужење су објавила манастирска звона због чега су комунисти псовали и претили. Око осам часова, после завршетка јутарње службе, архимандрит Серафим се обратио комунистима молећи их да своје наоружање помере од светиње како не би изазвали одмазду окупаторске војске. Молио их је да чувају древну светињу која је вековима брањена од њихових предака, а да он, уколико имају нешто противу њега, не бежи од одговорности, па и смрти ако треба. На игуманову молбу партизани су одговорили следећим речима: "Хајде ти игумане у собу. Нећемо ми теби ништа, а за нас је највећа светиња слобода за коју се боримо". Партизани су запосели положаје око манастира, а топовске и минобацачке гранате су падале око манастира. Неколико граната је пало у непосредну близину манастира, а партизански лешеви су се ређали око манастирске порте. Архимандрит Серафим је, видевши да манастир може бити порушен, одлучио да оде у пљеваљску гимназију код директора Добривоја Милетића, који је одлично говорио италијански језик, како би заједно са њим код италијанске команде испословао да се манастир, који је преко осам стотина година служио Богу и србском роду, сачува од италијанских граната. Борба је била у пуном јеку. Манастирски оци су молили игумана да одустане од такве одлуке и не одлази у Пљевља јер је постојала опасност да погине. Игуман није желео да одустане од своје одлуке, а образложио ју је следећим речима: "Ако манастир сруше не треба нам живота. Они ће нас побити". Игуман Серафим је успео да стигне у Пљевља. Отишао је у пљеваљску гимназију, али комунисти су успели да у гимназију стигну пре њега. Директора Милетића је нашао задављеног, а дављење су извршили комунисти које је затекао у школи. Игуман је оштро протестовао због убиства тог часног и поштеног човека. Комунисти су на те игуманове речи реаговали тако што су га убили и мртвог опљачкали. Италијани су одбили нападе партизанских јединица. Лешеви игумана мученика, директора Милетића и осталих Новомученика невино пострадалих приликом партизанског напада на Пљевља сахрањени су после пет дана на пљеваљском гробљу.

48

Комунистички злочини над србским свештеницима 1942. године 17) јеромонах Теофан Бејатовић, сабрат манастира Косијерево Отац Теофан Бејатовић је рођен 14. октобра 1890. године у херцеговачком селу Бодежишту код Гацка. Године 1908. са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору, одакле 1912. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је радио при Црвеном крсту. Године 1919. ступио је у руски манастир Светога Тихона у Пенсилванији као послушник. Монашки чин је примио 1921. године, а нешто касније је постао јерођакон. После неког времена, прешао је код епископа Мардарија Ускоковића, где је радио на организовању црквеног живота Срба у Новом Свету. Оболео је од великог рада, напора и подвига. Дуго је боловао. Године 1939. долази у Отаџбину, а блаженопочивши патријарх србски Гаврило га је послао у Црногорско-приморску митрополију. Комунисти су га ухапсили у манастиру Косијерево на Бадњи дан 1942. године. Одвели су га из манастира, убили и бацили у јаму у селу Видно код Вучедола. Из манастира га је одвео по злу чувени комуниста Милосав Алексић из села Мируша, који је починио многа зла и многе људе убио у древној косијеревској области.

18) протосинђел Варнава Бућан, настојатељ манастира Подластве Отац Варнава Бућан је рођен 8. јуна 1896. године у Сарајеву. Завршио је карловачку гимназију, богословију у Сремским Карловцима 1919. године, а на Философском факултету у Загребу је апсолвирао на историјско-географском смеру. Отац Варнава је, после завршетка школовања, од 1922. до 1933. године радио као учитељ, а потом се замонашио у манастиру Врднику на Фрушкој Гори. Отац Варнава је после неког времена прешао да ради у богословијама. Најпре у битољској, а потом у цетињској богословији. Отац Варнава је био веома образован човек. Говорио је немачки, мађарски и француски језик. Одликован је чином протосинђела и Орденом Светог Саве петог степена. Из богословије је прешао у манастир Прасквицу, а одатле је именован за настојатеља манастира Подластве у Грбљу. На жалост, смрт га је омела те дужност игумана овог древног манастира није примио. Отац Варнава је страдао од партизана 24. јануара 1942. године. Отац Варнава је неколико дана пре смрти из Албаније стигао у манастир Прасквицу. Партизани су, неколико дана по његовом повратку, упали у манастир и затекли га на вечери. Одвели су га у свој штаб где су га осудили на смрт. Убили су га после великог мучења, а његово мртво тело је после неколико дана нађено унакажено. Нађен је на Гумну код Светог Стефана, недалеко од манастира. Партизани су га убили са четрдесет и шест убода ножем. Сахрањен је на манастирском гробљу на Светога Саву 1942. године.

49

19) јеромонах Гаврило Дабић, старешина манастира Жупе код Никшића Јеромонах Гаврило Дабић је рођен 1904. године у Путинцима у Србији. Основну школу и два разреда гимназије је завршио у Сремским Карловцима, а монашку школу у манастиру Раковици код Београда. Монашки чин је примио 27. септембра 1927. године у манастиру Савини у Црној Гори, а јерођаконски чин је примио 16. октобра исте године. Свештеномонашки чин је примио 1. априла 1928. године и постављен је привременог пароха у Будви. Поред будванске, отац Гаврило је опслуживао петровачку и режевићку парохију. Био је настојатељ манастира Режевића, а потом је служио у манастирима Морачи, Дужима код Требиња и Жупи код Никшића, где га је и затекла јулска комунистичка револуција. Отац Гаврило Дабић је на Благовести 1942. године из манастира одведен од стране партизана. Одвели су га у свој штаб. Не зна се тачно шта је било било са њим до момента смрти и како је мучен, али је његово унакажено тело нађено у јами званој Плоча код Драговољића. Одатле је у августу 1942. године пренесено у манастир Жупу код Никшића. Сахрањен је на монашком гробљу манастира Жупе.

20) јереј Ново Делић, парох планинопивски Отац Ново Делић је рођен у Комарници код Шавника. Богословију је завршио на Цетињу, а свештенички чин је примио 1927. године. Служио је у Далматинској епархији, у Архијерејском намесништву босанско-петровачком. Одатле је протеран од усташа 1941. године. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац га је у јулу 1941. године као избеглог свештеника распоредио на дужност пароха у Плаву, а одатле је неколико месеци касније премештен на планино-пивску парохију код Шавника. Партизани су га убили 3. априла 1942. године у два часа иза поноћи, а потом су га бацили у бунар на Беришиној Луци код Шавника. Његов леш је извађен, пренешен, опојан и сахрањен 5. јула 1942. године. Иза њега су остали попадија и троје незбринуте деце.

21) јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски Отац Ристо Јарамаз је рођен 22. марта 1906. године у селу Кљаковици, срез никшићки. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а свештенички чин је примио 9. јануара 1931. године. Отац Ристо је после рукоположења служио у Херцеговини и Србији, а касније је, по својој жељи, прешао у Црногорско-приморску митрополију. Други светски рат га је затекао на дужности косијеревског пароха. Отац Ристо Јарамаз је 1937. године одликован црвеним појасом. Поред тога што је служио Богу и своме роду, он је у народу био познат и као песник и као мислилац. Своје чланке је објављивао у многим часописима, а пред рат је објавио две збирке својих песама: "Огреви" и "Прегршт свести". Када се распламсала буктиња италијанске окупације и ломача братоубилачког рата у Црној Гори, када су се пуниле јаме Србских Новомученика које су побили и ујамили 50

црногорски комунисти, када су из јама одјекивали крици, јауци и вапаји људи које су партизани живе убацивали у јаме по црногорском кршу, када је црногорским рекама текла крв Србских Новомученика, отац Ристо је устао противу злодела партизана као наводних ослободилаца поробљеног и окупираног црногорског народа. Отац Ристо је код цркве у Валу код Вучедола у октобру 1941. године дошао у сукоб са Петром Комненићем, бившим професором и командантом бањско-вучедолског партизанског одреда. Комненић се потукао са оцем Ристом јер је овај разобличавао и осуђивао, а он бранио и пропагирао злочиначку комунистичку идеологију. Отац Ристо је на Божић 1942. године отишао у село Почековиће како би одслужио Свету Литургију. Када је отац Ристо у току службе приносио бескрвну жртву Богу Створитељу, партизани су кроз црквени прозор пуцали у њега, али га нису погодили. Отац Ристо је, видевши шта му је припремљено од стране безбожника, затворио цркву и до наредног јутра из ње није излазио. Командант партизанског батаљона Петар Комненић је организовао и послао партизанску црну тројку која је имала задатак да ухвати и ликвидира овог ревносног свештеника. Црвену тројку су чинили Војин М. Јарамаз, Милорад Г. Јарамаз и Алекса М. Алексић, сви из Мируша. Ова група партизана га је сачекала на путу Кнеж До-Петровићи на Јовањдан 1942. године. Убили су га са четири метка од којих су га три погодила у главу, а један у стомак. Отац Ристо је нађен на путу мртав. Партизани су му после егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку. Његово тело је други дан по Јовањдану пренето код цркве у Почековићима. Сахрањен је код цркве у Почековићима. Црногорски четници су успели да ухвате Алексу М. Алексића, једног од убица оца Риста Јарамаза. Алексић је признао злочин, описао мучење, а потом је извршио самоубиство. Отац Ристо Јарамаз је иза себе оставио попадију и петоро малолетне деце.

22) јереј Павић Кековић, парох павковићки Свештеник Павић Кековић је рођен 2. јула 1897. године у Загарачу. Богословију је завршио 1928. године на Цетињу, а свештенички чин је примио на Бадњи дан 1929. године. Вршио је дужност парохијског свештеника у Ублима Чевским и Павковићима. Убијен је од партизанске руке 2. јуна 1942. године у селу Капавица. Детаљи о убиству и мучењу овога свештеника нису познати. Иза њега су остали његова супруга и четворо деце. Сахрањен је 13. јула 1942. године у родном Загарачу.

23) јереј Васо Поповић, парох вучедолски Свештеник Васо Поповић, син Петра и Јованке рођ. Шеровић, је рођен 3. маја 1914. године у Баошићу код Боке. Цетињску богословију је завршио са одличним успехом, а свештенички чин је примио 1939. године. Рат га је затекао на вучедолској парохији код Баошића. Отац Васо Поповић је убијен од стране партизана почетком јануара 1942. године, а потом је бачен у јаму. У памћењу је остао хришћански узвик овог Свештеномученика. Он је тада довикнуо својим убицама: "Платићете за ово пред Богом и људима". За собом је оставио незбринуту супругу, малолетно дете и старе и изнемогле родитеље.

51

24) јереј Раде Поповић, пензионисани парох из Велике Отац Раде Поповић је рођен 15. априла 1885. године у Велики код Андријевице. После завршене богословско-учитељске школе примио је дужност учитеља да би после неколико година примио свештенички чин. Пензионисан је почетком 1941. године као парох у Велики. Партизани су га убили 1942. године на Сињајевини у мученичкој Шпиљи. Његово унакажено тело је после неког времена извађено, пренето и сахрањено у Полимљу.

25) протојереј Лазар Радоњић, парох речински Протојереј Лазар Радоњић је рођен 3. априла 1873. године у Мајинама код Будве. Завршио је шесторазредну гимназију и задарску богословију. Свештенички чин је примио 17. септембра 1901. године. Служио је на речинској парохији код Колашина. Отац Лазар Радоњић је у току рата био пред пензијом. У току последње године своје службе користио је боловање, јер је био стар и болестан. Боравећи и болујући у својој парохији, далеко од својих најближих који су живели у Котору, није ни слутио да ће и њега захватити и однети смртна страва, коју су са собом донели безбожни комунисти приликом њиховог уласка у Колашин. С обзиром да је знао шта га чека од безбожника, о чијим је злочинима над недужним свештеницима у току 1941. године више пута слушао, прота Лазар је преко планине отишао у Пећ како би се касније одатле пребацио до својих, који су били у Котору. Прота Лазар је у Пећ стигао 15. јануара 1942. године. Када је стигао у Пећ, запутио се према кући свога рођака Крсте. Није ни слутио да ће наићи на једну групу партизана која му је одмах пресудила. Партизани су га убили испред куће његовог рођака Крсте.

52

Комунистички злочини над србским свештеницима 1943. године До детаљнијих података о комунистичким злочинима над православним србским свештеницима у току 1943. године до сада нисмо успели да дођемо. Из чињенице да се главни део партизанских јединица у току 1943. године налазио на подручју Босне и Херцеговине, која је "припадала" такозваној Независној држави Хрватској, можемо закључити да је број србских свештеника пострадалих од комуниста 1943. године мањи него у осталим годинама Другог светског рата. Овакав став изводимо из чињенице да је Србска Црква са њеним епископатом и свештенством на подручју НДХ највише пострадала у току 1941. и 1942. године. У две поменуте године усташе су побили преко две стотине србских свештеника. С друге стране, усташе су у Србију протерали велики број наших свештеника, а данас је веома тешко утврдити тачан број свештеника који су се на тим теренима налазили у току 1943. године. Ипак, пронашли смо једног Свештеномученика који је 1943. године убијен од стране комуниста. Ово, пак, не значи да се број страдалих свештеника СПЦ неће повећати у следећој књизи.

26) јереј Саво Д. Пејовић, парох поборско-ластвански Свештеник Саво Д. Пејовић, парох поборско-ластвански у Црногорско-приморској митрополији је рођен 1899. године. До детаљнијих биографских података о њему нисмо успели да дођемо. У магистарском раду "Митрополија Црногорско-приморска у раздобљу од 1941. до 1961. године" историчара Предрага Вукића (стр. 97) наводи се име свештеника Сава Д. Пејовића, пароха поборско-ластванског, и податак да су га 26. августа 1943. године комунисти убили из заседе.

53

Комунистички злочини над србским свештеницима 1944. године 27) јереј Љубисав Н. Ђулаковић, парох милутовачки Отац Љубисав Н. Ђулаковић је рођен 1900. године у Великој Дренови код Трстеника. Био је парох у Милутовцу. Запамћен је као ревносан свештеник и црквени градитељ. У току своје кратке овоземаљске службе Богу и своме роду саградио је храм Светог Вазнесења Христовог у Милутовцу код Трстеника. Отац Љубисав је у току Другог светског рата као слуга Христов и пастир свога народа помагао националну војску. Партизани су га ухапсили одмах после ослобођења Крушевца у јесен 1944. године. Заједно са њим ухапсили су и његовог сина Светислава, студента, Јеротија Павловића, учитеља, и Миодрага Милетића из Милутовца. Сву четворицу су спровели у тек "ослобођени" Крушевац и стрељали су их на Багдали крајем 1944. године. Осуђени су од стране партизанског преког суда. Отац Љубисав је окривљен "због тога што је био члан четничког преког суда", што апсолутно није одговарало истини. Иза њега је остала његова попадија са још двоје деце, који су и данас живи. На десној страни западног зида цркве у Милутовцу стоји Спомен-плоча изгинулим Милутовчанима - србским борцима палим у ратовима за ослобођење Србије 1912. до 1918. године. На дну плоче, једва видљиво, стоје имена овог Србског Свештеномученика, његовог сина и сеоског учитеља без назнаке од кога су убијени.

28) јереј Јован П. Маринковић, парох вршачки О страдању свештеника Јована П. Маринковића, пароха вршачког, сведочио је његов син Стеван Маринковић, у "Банатском веснику" број 1-4 из 1992. године. Он је тада записао следеће: "Мој отац, почивши Јован Павла Маринковић рођен је 10. децембра 1916. године у Панчеву, где је завршио школу. Богословију је похађао и завршио у времену од 1931. до 1937. године у Сремским Карловцима. По завршетку богословије службовао је као свештеник у Влајковцу, а затим као свештеник и вероучитељ у Вршцу. По политичком убеђењу припадао је Југословенском народном покрету "Збор" Димитрија Љотића, са изразитим осећањем родољубља и оданости краљевској породици Карађорђевића. Затворен је од стране комуниста 21. октобра 1944. године после одслужене Свете Литургије, на крају које се молио Богу за добро здравље Његовог Краљевског Височанства краља Петра Другог Карађорђевића, са жељом да се једнога дана врати у Отаџбину. "Нестао" је у ноћи између 24. и 25. октобра 1944. године (са још неколико виђенијих људи из Вршца). По речима А. Васића - "Чапајева": "Њих је појела помрчина. Другарице, да се исто не би догодило и теби и твојој деци - немој више да се распитујеш за мужа" - рекао је мојој мајци. Незванично сам сазнао да је он, као и г. Љуба Недељковић, г. Божа Бркић и г. Угљеша Поповић, убијен у "Шинтерају", на најзверскији начин. Чистачица у суду је добила његову

54

мантију да од ње сашије сукњу, што је она доцније и учинила. Умрлица није издата никоме од родбине, а ни у књигама умрлих није било никаквих података. Године 1968. Коста Митровић је објавио књигу "Под вршачком кулом" у којој на 232. страни стоји: "У Вршцу је почео радити Ратни Војни суд Војне области. Секретар суда је био С. Чучковић, а судија Божа Лекић. После спроведених истрага и доказаних материјала суђено је ратним злочинцима, сарадницима окупатора, ратним шпекулантима и лиферантима, уколико нису успели да побегну. Првих дана по оснивању суда, изречене су и прве казне следећим: Мари Филиповић, Лепи Кирић, Димитрију Олђи, Лазару Аћимчеву, Светиславу Ранчину, Петру Радаку, Бранку Русу, Јовану Сајдлу, Јовану Рацу, Отмару Танглу, Гези Фишц, Матијасу Авендеру, Роберту Јунгу, Карлу Ханцу, Оскару Наври, Стевану Очкоу, Ханцу Покорном, Андреасу Зубовићу, Јовици (Јовану - прим. В. Џ.) Маринковићу, Угљеши Поповићу, Бранку Гавриловићу, Зори Драгић. Свима је изречена смртна казна стрељањем".

29) јеромонах Мелентије Пешић, сабрат манастира Каленића Биографију и податке о страдању јеромонаха Мелентија Пешића, сабрата манастира Каленића, забележио је протојереј Драгослав Степковић из Крагујевца. У опису страдања Србске православне епархије шумадијске за време и после Другог светског рата, објављеном у календару "Црква" за 1992. годину, прота Степковић је записао: "Јеромонах Мелентије Пешић је рођен у Рековцу 1900. године у познатој породици Пешић. Не зна се где је и када је замонашен. У Летопису манастира стоји: "14. септембра 1933. године, посетио ову свету обитељ - јеромонах Мелентије Пешић". Већ 1935. године јеромонах Мелентије је у манастиру Каленићу, а од 1936. године, па надаље видимо га као руководиоца новчаних књига манастира око прераде огревног и техничког дрвета из манастирске шуме. Од 1944. године опслужује манастирску парохију и предаје веронауку у основним школама своје парохије. Када су 1944. године дошли партизани и уселили се у манастирски конак - много су га запрљали и упропашћавали. Отац Мелентије их је пристојним речима опомињао и упозоравао на ред и чистоћу, због чега су га ови омрзли и припремили му зло. Крајем 1944. године отац Мелентије се враћао манастирским колима из парохије. На путу код места званог "Камењар" наоружани партизан са пушкомитраљезом у рукама замолио је оца Мелентија да га повезе. Приликом пењања у кола пушкомитраљез је "случајно" опалио и са више метака тешко ранио оца Мелентија у пределу стомака. После дан-два овај монах је издахнуо у тешким мукама у манастиру Каленићу. У парохији од нико од људи није веровао да је оружје "случајно" опалило већ плански. Убица је човек из Сибнице који је и дан данас жив и Бог му је продужио век, али са тешком казном: народ каже "шенуо је", односно полудео; иде по селу и не зна шта ради нити шта говори".

55

30) јереј Душан Поповић, парох велућки О страдању свога оца свештеника Душана Поповића, пароха у селу Велућу код Трстеника, сведочила је његова кћи Душица Поповић из Београда. Она је у свом писму, објављеном у другом, специјалном издању крагујевачког листа "Погледи", који је био посвећен партизанским злочинима у Србији, записала: "У вашим "Погледима" (бројеви 74. и 75.) објавили сте у два наставка чланке о стрељањима недужних људи у Крушевцу. Како је и мој отац један од жртава партизанског злочина у Крушевцу, изнећу вам његову "кривицу". Мој отац Душан Поповић, био је свештеник, парох велућки, бучки и јасиковачки и старешина манастира Велуће (20 километара од Крушевца ка Трстенику). Како је то био женски манастир, он је за сво време рата покушавао да изолује манастир од ратног вихора и да колико може спречи долазак било које војске у манастир. Као частан и угледан човек и свештеник, није крио свој став да комунизам не признаје Цркву и да не признаје религију. То је у својим говорима на саборима и црквеним славама и наглашавао. Нормално, био је за Краља и Отаџбину. Такав његов став је партизанима од почетка сметао, јер је мој отац био омиљен у народу. То му је и била највећа кривица. Његов други грех је било велико пријатељство са тадашњим Владиком Жичким Николајем Велимировићем, који га је, иако је био врло млад поставио на то место, а почетком рата је и дуже време боравио манастиру. У ноћи између 20. новембра 1944. године, један партизански одред је упао у манастир. Претресли су зграде и подруме, а мог оца везали жицом, мучили и тражили да призна где је мајор Кесеровић, где је његов бункер, злато и оружје. Како мој отац није имао шта да призна, одвели су га у Крушевац, наводно на саслушање. Био је затворен у подрум једне куће у центру Крушевца, који је био претворен у затвор. За то време доста је људи ишло у Крушевац да посведочи о невиности и заслугама мога оца. Нудили су потписе и изјаве, али је све то било узалуд. Власти су сматрале да им поп Душан више смета него прави злочинци јер утиче на народ, како су изјавили. Дана 10. децембра 1944. године, цела група је изведена на стрељање на Пакашницу, где су касније засађени борићи, тачније, око војних магацина. Девет дана касније, 19. децембра 1944. године, донета је пресуда којом је мој отац осуђен на смрт стрељањем као "народни непријатељ" и на конфискацију целокупне покретне и непокретне имовине. Тако је та наша "ослободилачка народна власт" оставила моју мајку и мене без игде ичега на улици. Главни актери стрељања били су Раша Лепенац и Десимир Милосављевић, који се потписао као председник суда. По каснијим причањима мештана из околних кућа, партизани су их водили из Крушевца до Пакашнице само у доњем вешу и босе по снегу, везане жицом. Мог оца су натерали да чита опело док су они стрељали групу по групу, па 56

су и њега на крају прво кастрирали, па онда убили. Детаље о кастрирању и опелу је касније причао један од учесника покоља, у кафани, у припитом стању, а који је и сада жив и ужива државну пензију".

31) протојереј Бошко Савић, парох конатички Свештеник Бошко Савић је рођен у Конатицама, где је и вршио свештеничку службу. У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да су свештеника Бошка Савића партизани 1944. године одвели на Умку, где су га мучили, а потом су му ишчупали језик, убили га и бацили у Саву. До његове биографије нисмо успели да дођемо.

32) јереј Бошко Трифуњагић, парох великоливадски О страдању свештеника Бошка Трифуњагића сведочио је свештеник Борко Лукић у "Банатском веснику" број 1-4 из 1992. године. Он је о мученичкој смрти оца Бошка Трифуњагића записао: "Отац Бошко Трифуњагић је био парох у Великим Ливадама од 1942. до 1944. године. Рођен је у банатском селу Кумане. У Велике Ливаде је дошао у време Другог светског рата. Пошто је био удовац, у парохијском дому заједно са њим су живеле и његове две унуке. Зет му је био официр у Недићевој војсци. Други парох је био Рус, Алексеј Шевченко, који је одмах по завршетку рата отишао у Француску. Сведочанство о страдању оца Бошка стидљиво је испричала мештанка Великих Ливада, Бранка Шашић, покојникова синовица. Рекла је да је у то време имала дванаест година и да се сећа приче о покољу седморице људи из села, међу којима је био и отац Бошко. По причи коју је она чула, а и по казивању других мештана, отац Бошко је преклан у ходнику парохијског дома. Прича се да су једне ноћи упали у кућу извесни људи, прво су пробудили оца Алексеја и када су видели "да то није тај", наставили су да траже оца Бошка. Првог свештеника су пустили, а другог заклали. Крволоци се овог злодела нису стидели. Напротив, хвалили су се њиме на сав глас. Године 1990. секретар Месне заједнице Гојко Делић опомињући ме и стављајући ми до знања да не радим како би то они хтели, рекао ми је: "МИ СМО ЗАКЛАЛИ ЈЕДНОГ ПОПА!" Претпостављао сам како је могао да гласи наставак недовршене реченице. Где је сахрањен отац Бошко, остаје велика тајна. У матицу умрлих није уведен. Нагађа се где му је гроб, а нагађа се и ко је убица. Тајна, изгледа, лежи похрањена у њиховим крвавим аналима и још крвавијим каналима".

57

Комунистички злочини над србским свештеницима 1945. године 33) протосинђел Антоније Драговић, сабрат манастира Жиче Протосинђел Антоније Драговић је рођен 1885. године у Драгачеву. Замонашио се као младић у манастиру Жичи. После неколико година примио је свештеномонашки чин и отишао је у Сједињене Америчке Државе, где га је примио епископ Мардарије Ускоковић. Епископ Мардарије га је тридесетих година овога века поставио за пароха у граду Дулуту, у Минесоти. У Америци је провео скоро четири године, а потом се вратио код владике Николаја Велимировића у манастир Жичу. У манастиру Жичи је примио дужност намесника манастира и дужност жичког пароха. Касније је био исповедник и духовник братства манастира Жиче. Протосинђел Антоније Драговић је оставио своје трагове у древној србској светињи манастиру Жичи и околним селима. Народ жичког краја га још увек памти по томе што су на његово заузимање саграђене болница, земљорадничка задруга и млекара. У манастиру Жичи је основао црквени хор на чијем је челу био жички учитељ Тихомир Кузмановић. Његово име и данас стоји уписано на спомен-чесми код манастирског рибњака, која је подигнута у славу изгинулих србских јунака у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. године. Податке о страдању протосинђела Антонија Драговића је сакупио високопреподобни архимандрит Јован Радосављевић, професор богословије у Призрену. Отац Јован Радосављевић је, као вредни хроничар страдања манастира Жиче и Студенице и монаштва ове две древне светиње, записао: "После страдања Жиче кад се већи део братства преселио у Столове у манастирске колибе, тамо се налазио и отац Антоније. Због болесне ноге споро се кретао, али се свакога дана у раним јутарњим часовима после своје кратке молитве могао видети иза колибе на малом бистром поточићу, који је тихо жуборио, како његовом свежом, хладном водом пере на својој нози, на потколеници дубоку "живу рану". Тада се тек могло видети какав је његов трпељиви подвиг био и зашто је отац Антоније стално храмао на једну ногу. Сви су га тада посебно сажаљевали и осећали се кривим што не могу ништа да му помогну. А он би пошто опере ту своју ногу и очисти је од гноја, преко ње стављао чисти завој прилепљујући на рану боквицу или какву другу лековиту биљку, а прљави завој би опрао и ставио на неки жбун да се осуши. Тако је чинио сваки дан, и онако свечан, строг и трпељив, ћутећи је у себи носио тај од Бога му одређени крст. После првог у новембру (1941. године) снега братство се жичко из тих колиба на Столовима, по благослову владике Николаја, вратило у Жичу и са архимандритом Серафимом и игуманом Симеоном населило се у кући најближег домаћина изнад манастира, Драже Недељковића. Отац Антоније је даље редовно одржавао богослужења у манастиру и опслуживао је жичку парохију. По својим строгим и непопустљивим гледиштима он се није мирио ни са чим што није строго хришћанско и црквено. Тако је за време рата комунисте као безбожнике строго критиковао. Када је завршен рат и кад је нова комунистичка власт пречишћавала терен од четника и свих својих непријатеља, дошао је ред и на оца Антонија. Навикнут да отворено мисли и говори, он се "огрешио" о нову југословенску, како ју је он називао, "безбожничку" власт. Наиме, по причању игумана жичког Данила, игумана Симеона, оца Доситеја и других, он се није сложио са тим да се један погинули у Драгачеву, партизан, Милисав Ђуровић, из Крушевице, сахрани у гробљу где се сахрањују остали православни хришћани, јер је био безбожник. Као надлежни парох схватио је дословно црквене прописе и каноне и држао их се строго, по којима ниједно некрштено, нехришћанско или неверујуће лице нема заједнице са хришћанима и не може бити сахрањено у хришћанском 58

гробљу, као што ниједан хришћанин не може бити сахрањен у нехришћанском гробљу. Неки од парохијана су се сложили са оваквом одлуком оца Антонија и преместили су тело Милисава из његовог гроба у Ковачком гробљу, и сахранили су га у близини, на другом месту. То их је скупо коштало јер им је то узето као неопростив грех. А поред тога, отац Антоније је одбио и да изврши опело над поменутим Милисавом, како су нове власти из политичких разлога инсистирале. Када је о свему томе сазнала партизанка Каја Ђуровић, Милисављева жена, и кћерка Биљана, дошли су са оружјем и патролом по оца Антонија, који се налазио у кући првог манастирског комшије Драже Недељковића, и на груб начин су га одвели у село Рибницу. Са Кајом је тада био и један познати партизан звани "Чобан" и други. Они су са малтретирањем и непристојним понашањем одвели оца Антонија код кисекане у Рибници, у подрум Симе Дукића, где је било и других затвореника. Овај угледни свештеномонах и парох жички тамо је страшно и посебно мучен. Када га је ту посетио жички игуман Данило и донео му Свето Причешће, он је био толико измучен и изубијан, са модрицама по лицу и телу као и по табанима, да је сав био подадуо и замазан људским изметом који је ту страшно заударао. Пронео се глас да је Бранка, млада девојка, више него мајка Каја, искаљивала свој гнев на оцу Антонију. Игуман му је тада понудио Свето Причешће, но он се није могао такав причестити, већ је замолио игумана да дође неки други дан да, ако га дотле пусте исцрпљеног и болесног да се полечи, да се доведе у ред и да се тада причести. Но, игуман га више никад није ни нашао ни видео. После неколико дана један дечак је пролазио путем из Ковача доле у Рибницу, где је његов отац радио. Поред пута биле су и неке радничке бараке и пољски клозет за раднике. Дечак је нехотице бацио поглед према нужнику и у њему је угледао мртвог оца Антонија. Збуњен, одмах је отишао код свога оца и рекао му шта је видео, питајући да ли је могуће да је то њихов свештеник. Дечаков отац је хитно отишао са дететом и у клозету је препознао оца Антонија. Био је мртав, крвав и сав модар и замазан у клозетску нечистоћу, у коју је био убачен. Под ноктима је имао пуно назабаданих игала и ексерчића. Највероватније је да је од комуниста ту изведен и усмрћен. Сељаци из Рибнице су га извадили из тог места и одмах ту у њиви сахранили. Међутим, после неколико дана неко га је извадио из тог гроба, и даље се о њему ништа не зна. Причало се да је неко наредио да се он не сме ни сахрањивати и да је ноћу извађен и бачен у Ибар или, још горе, да је бачен у зажарену кречану која се ту у близини налазила". Отац Јован Радосављевић је успео да забележи још једно исцрпно сведочанство госпође Славице Росић (Дукић). Она је као девојчица запамтила следеће: "Године 1945. једнога дана месеца фебруара или марта, дошли су неки партизански официри са мештанима нове власти и наредили да се иселимо из веће куће у мању. У ту нашу велику кућу уселио се некакав штаб новоформиране србске јединице 28. бригаде. У тој кући били су Божо Коњик, командант батаљона, и Бранко Абаћи, комесар, који су те исте године погинули на путу Краљево-Чачак од четничке заседе. Осим куће, док су били у њој, заузели су нам и подрум под кућом. И једне скоро читаве ноћи доводили су у њега похапшене људе из околине Краљева, махом сељаке. Подрум је био пун и у њему се налазило око 20 до 30 људи. Између осталих ту је био затворен Момир Савић, председник рибничке општине, из Жиче калуђер Антоније, брат доктора Мила Карајовића и остали. Сви су били врло строго чувани, ноћу су некуд одвођени, а посебно калуђер Антоније. Пошто су нам у подруму биле и ствари, као на пример лук, кромпир, купус и друго, дозволили су само мени да улазим у подрум да бих узела од тих намирница што треба мојој мајци за кување. Стражу је пред подрумом чувао млади војник Божо Босанац. Он ми је дозволио да уђем у подрум кад хоћу, па сам повремено могла у њега да унесем повећи лонац чаја који је за те несретнике кувала моја мајка. Антоније је лежао на бетону и 59

није могао ни да устане, па су га други тим чајем запајали. Није могао ни да се креће, зато су га износили и уносили по двојица затвореника ради физиолошких потреба. Ноге, нарочито табани, били су му у распадању. Једне ноћи одвели су га код "Млина", где је сада игралиште за децу Основне школе "Вук Караџић", поред пута у топовску јаму, коју су копали војници артиљерци за топове противавионске одбране код магацина бивше Југословенске војске. Ту су га убили и затрпали. Тих дана су долазили многи људи из околине манастира Жиче и молили да се Антоније пусти, не знајући где је затворен. Кад сам сутрадан ишла поново са чајем у подрум, осим черге коју је моја мајка дала да се Антоније увије, јер је лежао на хладном бетону, није од њега ништа остало. Кад сам упитала малог Божу где је поп (тако су га звали) рекао ми је да је те ноћи стрељан. Упитала сам га: Где? и он ми је показао место, под условом да никоме не кажем. Чим сам дошла кући рекла сам то као највећу тајну мојој мајци. Тога дана апотекар Момчило Радовић, који је био пријатељ са старешином манастира Жиче, а такође и велики пријатељ мога оца и наше породице, кријући је донео неке ствари и нешто хране за калуђера Антонија што су донели из Жиче да му дотуримо. Моја мајка је рекла Момчилу да то врати у Жичу и да им каже да су калуђера Антонија стрељали прошле ноћи. Он је отишао и сутрадан је покушао да сазна нешто више о свему томе. Ја сам му тада испричала потанко што сам знала. Он је то свакако пренео у Жичу, и идуће ноћи вероватно је неко из манастира ископао калуђеров гроб и некуд га тајно сахранио (ово је мишљење госпође Славице, али нико из манастира то није учинио - прим. арх. Ј. Р.). То сам сазнала сутрадан, јер онај мали војник Божо дошао је код мене да ме пита да ли сам неком рекла оно што је он мени испричао. Наравно да нисам признала, а и он је био уплашен да се не сазна да ми је причао о томе. Била је велика потера око тога тако да су на крају сумњали да је неко "видео" или "чуо" о стрељању и месту где је био затворен. Да би ухватили ко је то урадио, опет су после неколико дана тамо некога стрељали. Али тамо више нико није долазио ни вадио стрељаног тако да се тај стрељани несретник тамо распадао и пси су развлачили поједине делове тела од њега. После седам осам дана одвели су, исто ноћу, све те људе из нашег подрума у Краљево и након неког времена све их стрељали на ратарском имању. Опет ми је мали Божо све то испричао и показао место на оној косини на ратарском имању. Пошто је снег увелико био истопљен и само се по увалама задржао, претпостављам да је то био месец март. Сећам се да је Антоније говорио да све комунисте као безбожнике треба истребити". Братство манастира Жиче је, обзиром да ни до данас није пронађен гроб протосинђела Антонија Драговића, на зиду цркве Успења Пресвете Богородице, која се налази на монашком гробљу манастира Жиче, подигло спомен-плочу на којој стоји: "ЗАСЛУЖНИ ЖИЧКИ ИГУМАНИ 19. ВЕКА: ИГУМАН САВА, ИГУМАН НИКАНОР, ПРОТОСИНЂЕЛ АНТОНИЈЕ ДРАГОВИЋ, РОЂЕН 1885-1945. ГОДИНЕ, УБИЈЕН ЈЕРОЂАКОН ВАЛЕРИЈАН, РОЂЕН 1914-1945. ГОДИНЕ УБИЈЕН ОД НЕМАЦА МОНАХ ЈАКОВ АРСОВИЋ, РОЂЕН 1895-1955 МОНАХ МАТЕЈ, РОЂЕН 1915-1943, УБИЈЕН ОД НЕМАЦА. ПОМЈАНИ ИХ ГОСПОДЕ У ЦАРСТВУ СВОМЕ. АМИН! БЛАГОДАРНО БРАТСТВО МАНАСТИРА ЖИЧЕ, ДЕЦЕМБРА 1990. ГОДИНЕ"

60

34) јеромонах Михаило Ђусић, сабрат манастира Жиче Јеромонах Михаило Ђусић је рођен 1912. године у селу Гледићу код Крагујевца. Господин Радослав Браца Павловић је прикупио део података о страдању оца Михаила Ђусића и публиковао их је у својој књизи "Јован Рапајић - монах и мученик". Ево шта је господин Павловић записао. "...До података о оцу Михаилу Ђусићу је било тешко доћи. Они који га памте знају га као необично питомог, умиљатог човека. Био је изванредан интелектуалац и богословски писац, који се први пут огледао својим надареним пером у часопису "Православна хришћанска заједница", број 11 из новембра 1935. године, која је тада излазила у Крагујевцу где ће се он, после. преименовати у "Мисионар". Ђусић је још тада био богослов чији је чланак у наведеном часопису под насловом "О мртвом телу и животном духу" најавио његово потоње интересовање о сотириологији (наука о спасењу). После ће блиставо дипломирати, сведоци говоре да је урадио и докторску тезу, до које нисмо дошли, али без обзира на све то испољиће се као један од најбољих србских теолога између два рата. Из одређене документације види се да је 1940. године боравио у Румунији, на студијама у Черновицима, да је потајно ишао у Кишињев, у Бесарабију, иако су ти крајеви већ увелико били припојени СССР-у. Нија јасно шта је тамо тражио у та немирна, опасна совјетска времена, али је успео да се срећно врати у Србију. За време грађанског рата у Србији није припадао ниједној странци или покрету, али ипак, заједно са Јованом Рапајићем, повукао се из манастира Каленића у септембру 1944. године и са њим је стрељан у пролеће 1945. године. Судећи по свему, отац Михаило Ђусић кренуо је у бежанију испред совјетских и партизанских трупа бојећи се да им је познато да је боравио у Бесарабији. Иначе, у Гледићу му је још жив брат стар преко деведесет година, а у Крагујевцу му живи један синовац..." Отац Михаило Ђусић је стрељан у пролеће 1945. године у сарајевском пољу. Детаљнији опис страдања оца Михаила Ђусића и оца Јована Рапајића видети у опису биографије и страдања јеромонаха оца Јована Рапајића.

35) ђакон Бошко Живадиновић, вероучитељ из Крагујевца 36) протојереј Светолик Швабић, парох аранђеловачки 37) јереј Будимир Соколовић, избегли свештеник из Босне Ђакон Бошко Живадиновић је рођен 1912. године у Баљковцу. Ђаконски чин и дужност вероучитеља у Крагујевцу примио је после завршене богословије. Ђакон Бошко Живадиновић, протојереј Светолик Швабић из Аранђеловца и јереј Будимир Соколовић, свештеник-избеглица из Босне, убијени су у мају 1945. године код Калиновика и бачени су у јаму Понор код Фоче, где је од стране партизана убијено још око двадесет и две хиљаде четника и голобрадих и ненаоружаних србских младића који су 1944. године били мобилисани у састав Југословенске војске у Отаџбини. До детаљнијих биографских података нисмо успели да дођемо. Сведок њиховог страдања је, сада покојни, свештеник Новак Станојевић. Он је пред своју смрт оставио сведочанство које доносимо: 61

"Доживео сам дане месеца маја 1945. године када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче-Зеленгоре-Миљевине и Калиновика када је Дрина била пуна србских лешева. Ноћу између 17. и 18. маја 1945. године у селу Оцкрављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић, ђакон Бошко Живадиновић и прота Михаило Швабић из Аранђеловца. Опојао сам многе гробове у које су већином саме жене сахрањивале по тридесет и више лешева. Било је међу њима и свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном "Требнику" било је написано: "Данас 24. маја, убили смо попа-издајника. Трећи батаљон Десете херцеговачке бригаде". Много је тога било. Стрељања у Фочи су била обустављена 20. маја, како су објавили, али су и даље вршена". Ова тројица Србских Свештеномученика су бачена у јаму понор код Фоче. Јама је у првим поратним данима делимично закопана хиљадама тона јаловине из оближњег рудника, али се и данас види јер магистрални пут који води према Фочи (данашњем Србињу у Републици Србској) пролази непосредно поред највећег отвора јаме, који комунисти нису могли да затрпају. И данас су сачувана многа сведочанства о том великом покољу који су извршили комунисти. Народ је сведочио да се од смрада људских лешева, који су се распадали, туда није могло проћи те су комунисти дотеривали хиљаде тона креча и јаловине како би тиме "ублажили" грозни мирис који се ширио.

38) јереј Марко Живковић, парох драгоцветски У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да је отац Марко Живковић мучен и лопатама убијен од стране партизана 1945. године. До његове биографије и других података везаних за његову смрт до сада нисмо успели да дођемо.

39) јереј Божидар Караџић, парох брековски Свештеник Божидар Карацић је рођен 1920. године у Севојну код Ужица. Свештенички чин и дужност пароха у селу Брекову код Ариља примио је одмах после завршетка богословије. Отац Божидар Караџић се после слома националних снага у јесен 1944. на Јеловој Гори пребацио у Босну. Према подацима које је дала његова свастика, њега су ухватили партизани у једном селу близу Сарајева. Он се, јашући коња, кретао према једном селу у близини Сарајева. Када су га партизани питали ко је и шта је он им је одговорио да је свештеник. У тој групи партизана налазио се неки човек који га је препознао и окривио да је сарађивао са четницима. Скинули су га са коња и спровели у сарајевски затвор, где су га ислеђивали и мучили. Убијен је у затвору ОЗНА-е у мају 1945. године у Сарајеву.

62

40) ђакон Жика Крупежевић, ђакон Саборне цркве у Смедереву До детаљних биографских података ђакона Жике Крупежевића нисмо успели да дођемо. Из удружењске "Споменице православних свештеника 1941.-1945. године" видимо да је његов отац Радисав рођен 1878. године у Великој Крсни. Служио је као парох друге смедеревске парохије и погинуо је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Смедерева. Ђакон Жика Крупежевић је захваљујући англо-америчкој издаји Србских добровољаца и црногорских четника ухваћен од стране партизана и са многобројном заробљеном војском заробљен у Шент Виду у Словенији. Једно вече у биоскопску салу некадашње римокатоличке семинарије, коју су комунисти претворили у свој концентрациони логор, упала је група партизана. У том тренутку, једна група Србских добровољаца била је на вечерњој молитви, коју је водио ђакон Жика Крупежевић. Када су безбожници угледали како се та група моли Богу, против Кога су се партизани борили, кренули су према њима испољавајући своје злочиначке нагоне. Нарочито су се окомили на оца Жику, који је водио молитву. У тој групи партизана била је и нека жена, коју су њени истомишљеници звали Ела. Она ја носила корбач у руци и при пролазу поред заточених србских војника бесомучно је ударала на све стране не гледајући кога и како удара. Када је стигла до краја, видела је оца Жику у клечећем ставу како се осењује крсним знаком. То је још више разједило ову бесомучну жену. Крикнула је: "Устај попе да те ја крстим!" Отац Жика је устао, а Ела га је почела тући корбачем по свим деловима тела. После неког времена, партизанка му је наредила да скине кошуљу. Отац Жика је то и учинио, а ова га је тукла корбачем по голим леђима и стомаку. Док је отац Жика трпео ударце, партизанка је викала: "Моли се сада твоме Исусу. Нека ти сада он помогне!" Отац Жика није пустио ни гласа, а крваве модрице су се ређале по његовом телу. Мучење је дуго трајало. У неко доба, један партизански официр је дао наређење да се иде. Партизанска група је пошла према излазу, а Ела је, идући према излазу, и даље бесомучно тукла србске војнике. Партизани су тих дана у Кочевју свакодневно убијали заробљену србску војску. Водили су их по групама од по двадесет и камионима су их пребацивали на то мученичко место, где се одиграо најкрвавији Титов злочин над србским народом. Оца Жику Крупежевића су са још деветнаест људи одвели неколико дана после мучења у биоскопској сали некадашње римокатоличке семинарије. Затворили су их у једну посебну просторију, која се налазила преко пута просторије у којој су жицом везивали затворенике.

63

Нешто касније из те собе се зачула гласна молитва Оче наш, коју је цела група једногласно прихватила и изговарала. После тога, отац Жика је наставио да изговара јектенију: "Помилуј нас Боже по великој милости твојој, молим ти се услиши и помилуј" Заточници су хорски одговарали "Господе помилуј". Затим је отац Жика наставио: "Још се молимо за упокојење душа војника пострадалих за веру, Краља и Отачаство да им се опрости свако сагрешење, вољно и невољно" Група је одговарала, а ђакон је наставио: "Да Господ настани душе њихове тамо где праведници почивају..." Цела група је на крају хорски отпевала "Со свјатими упокој", а потом су прилазили један другоме да се последњи пут братски целивају и затраже опроштај један од другог. Одмах после тога, у просторију су ушли партизани, повезали их, одузели им све што су код себе вредно имали, потрпали у камионе и одвезли у великомученичко Кочевје, где су их све побили. Податке о страдању оца Жике Крупежевића записао је Боривоје Карапанџић из Кливленда, угледни србски загранични писац и историограф грађанског рата у Србији.

41) јеромонах Сергије Михаиловић, сабрат манастира Каленића Отац Сергије Михаиловић је рођен 1919. године у Срему. Најпре је био сабрат манастира Јошанице, а 1932. године прелази у манастир Каленић. У манастиру Каленићу је био до 1935. године, а онда је отишао у неки други манастир. У манастир Каленић се вратио 1941. године. У Летопису манастира Каленића за 1945. годину, на који се позива крагујевачки протојереј Драгослав Степковић у своме извештају о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, а који је за ту годину исписао блаженоупокојени епископ браничевски Хризостом Војиновић, стоји: "Нека је вечни покој и јеромонаху оцу Сергију, намеснику манастира, који ме је све до своје трагичне погибије као рођени брат пазио" (Нап. владика Хризостом, тада јеромонах, је 1943. године тешко оболео, па га је тадашњи архимандрит манастира Каленића Никон позвао на лечење у манастир и ту је боравио, како је и сам записао, од јула 1943. до пролећа 1945. године). За оца Сергија су после наводног ослобођења дошли тешки дани. Одведен је од стране 28. дивизије НОП-а у Опарић, а потом у Ћуприју, где му је суђено.

64

Убијен је 1945. године после мучења и чупања браде, а нађен је мртав у оближњим потоцима манастирске шуме. Сахрањен је у манастиру Каленићу.

42) Ратко Радибратовић, богослов из Чајетине Ратко Радибратовић је рођен 25. маја 1920. године у селу Рожанству од оца Крсте и мајке Јакове. Прва четири разреда богословије завршио је у Призрену, а пету годину је похађао у Битољу, где га је затекао Други светски рат. Ратко Радибратовић се после априлског слома Краљевине Југославије 1941. године вратио у своје родно место и одмах се укључио у рад Равногорске омладине. Једном приликом, када је Ратко из Ужица кренуо возом за Битољ, Немци су га у Краљеву ухапсили јер га је један Србин, немачки шпијун, препознао као једног од вођа Равногорске омладине за подручје западне Србије и источне Босне. Немци су га у краљевачком затвору држали четрдесет дана. Успео је да побегне и стигне у своје родно место. О страдању богослова Ратка Радибратовића сведочио нам је г. Драган Радибратовић, пензионер из Чајетине и његов даљи сродник. Он нам је приликом сусрета у Чајетини рекао: "Доласком Комунистичке партије на власт у јесен 1944. године Слободан Пенезић Крцун је организовао потеру како би ухватио или убио Ратка Радибратовића, осведоченог србског националисту, који се тих дана крио по златиборским брдима. Крцун је покушавао да преко Милића Терзића, председника Златиборског среза, ухвати Ратка. Када му то није успело, покушао је да га ухвати преко Ратковог рођака Рајка Дабића из Алиног Потока. И тај потез није успео јер је Ратко према свима, па чак и према родбини и пријатељима, био опрезан и неповерљив. Нажалост, Крцун је успео да га ухвати преко сада покојног протојереја Михаила Миша Смиљанића (великог активисте КПЈ и сина комунистичког попа Милана Смиљанића из Сирогојна. Умро је 1988. године), јер је "поп" Михаило одлично познавао Ратка. Ратко хапшење се одиграло по сценарију који су направили Крцун и Михаило Смиљанић. Михаило је, по договору са Крцуном, дошао код Раткових родитеља и рекао им је "да предложе Ратку да дође код њега како би га он сачувао од потера и невоља преко зиме, која се ближила, а да ће му он на пролеће омогућити да се пребаци у емиграцију"(???). Раткови родитељи су одушевљено прихватили овај предлог, а посебно поверење је долазило из чињенице да је породица Смиљанића више векова давала србске свештенике. Ратко је касније чуо за овај предлог и Михаилову "жељу" да се сретну, али је избегавао сусрете са њим јер је знао да је он са Крцуном и осталим комунистима добар пријатељ. Ратко се после извесног времена срео са Михаилом због тога што су његови родитељи инсистирали на томе и вршили притисак на њега. Када су се срели, Ратко му је рекао: "Оче Мишо, ја имам револвер, али га не носим да некога убијем већ да, ако видим да ћу бити ухваћен, убијем себе. Ти добро знаш каквим је мукама мучен Господ Исус Христос, а ови муче страшнијим мукама".

65

Михаило Смиљанић му је на то одговорио: "Ја нисам дошао са намером да те предам комунистима већ да те спасем муке и бекства и да те избавим из земље". Ратко је после дугог убеђивања пристао да пође са њим и да се склони у његову кућу. Ратко се спаковао, опростио са својим родитељима и кренуо на своје последње путовање. Није ни слутио да су комунисти по договору пратили Михаила. Када су стигли у кућу Смиљанића у Сирогојну, Ратко је отишао у једну споредну зграду у дворишту како би се одморио. У тренутку када га је ухватио први сан, у собу су упали партизани са упереним аутоматима, везали га и извели у двориште. Док су га спроводили према Ужицу свраћали су по селима, тукли га пред народом, понижавали и малтретирали. Затворили су га у ужички затвор и ту су га страшно мучили. Чупали су му косу са главе, тукли га, пљували, па су му чак пљували и у уста, како су се мучитељи касније хвалили. Чупали су му нокте са прстију, а руке су му стављали у кључалу воду. Касније су доводили лекаре да га превију. То им је служило да се касније говори о њиховој "хуманости" јер су о "рањеним" затвореницима водили рачуна. У тим јануарским данима тешке и крваве 1945. године везали су га и одвели на оближњу реку Ђетињу. Свукли су га и нагог га убацивали у воду говорећи му да је и његов Исус Христос исто тако крштаван у Јордану. После тога, узели су покровац ткан од козје длаке, који су претходно потопили у воду и заледили, да би га после њиховог, сатанског "крштења" обмотали око његовог нагог, промрзлог и измученог тела. Завијали су га због тога што се и новокрштени после крштења обмотавају белим платном. Стрељали су га после дугог и тешког мучења. Не зна се тачно место где су га убили, али се претпоставља да је стрељан или у Крчагову или у Глувачком потоку. Ни до данас се није сазнало где му је гроб, а његовим родитељима и народу су говорили да је нестао". Када смо боравили у златиборском крају ради сакупљања потресних сведочанстава о страдању свештенства и народа од комуниста, сазнали смо да се на месту званом Церово, које се налази између засеока Лојаница код Ђекића кућа, Бућића и Кнежевића, неколико километара далеко од данашњег пута према Златибору, са леве стране од скретања за села Трипково и Мачкат, налази масовна, неопојана и необележена јама у коју су комунисти убацили неколико хиљада младића из Шумадије. И данас има људи који су као деца ту чували стоку и који су нам сведочили да су, неколико дана после ликвидације ових Новомученика, слушали јауке и вапаје људи који су и живи бачени у ту јаму, а нису били у могућности да им на било који начин помогну. Наиме, радило се о голобрадим и ненаоружаним мобилисаним припадницима Југословенске војске у Отаџбини, који су успели да избегну страшну смрт у јами Понор код Фоче (данашњег Србиња), у коју су комунисти убацили око 22000 србских војника.

66

Они су успели да пређу Дрину и враћали су се у Шумадију. На Златибору им је постављена заседа, сви су похватани, побијени и бачени у јаму на брду Церово. И данас има живих крвника који су учествовали у овом великом покољу. Нажалост, на Златибору и у Чајетини се о томе још увек ћути.

43) јереј Михаило Радић, парох малокрчмарски Свештеник Михаило Радић је рођен 1912. године у селу Брњици. Свештенички чин и дужност пароха у Малим Крчмарима је примио после завршене богословије. У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да је отац Михаило Радић убијен у пролеће 1945. године код Калиновика. Претпостављамо да је бачен у јаму Понор код Фоче (данашњег Србиња). Других и детаљнијих податка о његовом страдању нема.

44) протосинђел Јован Рапајић, сабрат манастира Жиче Отац Јован Рапајић (на крштењу је добио име Бранко) је рођен 1910. године од оца Стојана. Као мали је остао без оба родитеља. Богословију је завршио 1931. године у Битољу, а на Богословском факултету СПЦ у Београду је апсолвирао 1935. године. Војни рок је служио 1931. године у Бањалуци. Монашки постриг је примио 20. јануара 1936. године, свештеномонашки чин 1938. године, а епископ браничевски Венијамин га је 1939. године одликовао чином синђела. Свети Владика Николај Велимировић га је исте године у манастиру Жичи одликовао чином протосинђела. Отац Јован Рапајић је био делатни члан Светосавске Мајке Цркве. Био је велики подвижник, молитвеник, интелектуалац и беседник. Сарађивао је у најбољим часописима наше Цркве тога времена. Текстове је објављивао у "Светосављу", листу студената Богословског факултета, "Хришћанској мисли", "Хришћанском делу", "Путу", "Идејама" Милоша Црњанског, "Мисионару" и "Православној хришћанској заједници". Протосинђел Јован Рапајић се на позив Светога Владике Николаја Велимировића активно укључио у рад Православне хришћанске народне заједнице (ПХНЗ), у народу познатог Богомољачког покрета, који је много допринео духовној, моралној и националној обнови нашега народа у периоду између два светска рата. Учествовао је у раду предратне Хришћанске заједнице младих људи (ХЗМЉ). Био је велики родољуб и велики борац против Конкордата 1937. године. Отац Јован је у крајем Другог светског рата (1944. године) био шеф Верског одсека Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. Он је заједно са др Ратибором Ђурђевићем с пролећа 1944. године у селу Борчу код Крагујевца и манастиру Каленићу одржавао верско-идеолошки курс са младим припадницима ЈВО. После продора Црвене армије у Србију у јесен 1944. године, отац Јован се са војском Драже Михаиловића повукао у Босну. Са њим је кренуо и његов сабрат и саслужитељ јеромонах Михаило Ђусић.

67

Господин Радослав Браца Павловић је у књизи "Јован Рапајић - монах и мученик"(издање Светосавске књижевне заједнице, Београд, 1994. г.) расветлио детаље мученичке смрти оца Јована Рапајића. Ево шта је он о томе записао: "Јован Рапајић се појавио у околини Фоче првих дана маја 1945. године да би 11. маја био ухваћен са својим великим пријатељем и саборцем Михаилом Ђусићем. Како су се и где су се поново срели, да ли су цео босански мартириј прекорачили заједно, остало је до овог тренутка непознато. Али, зна се да их је ухватио партизан=муслиман, Мехо Грабовић, потпоручник ОЗНА-е. Даље, у наведеном документу (реч је о писменој белешци оца Новака Станојевића, тадашњег пароха фочанског - прим. В. Џ.) дословно пише да је 21. маја отац Новак ујутру изашао у чаршију у Фочи и срео војника из ОЗНА-е који му је рекао: "Имају два попа у затвору и питају за тебе". Отац Новак је запитао како се зову. Овај војник је одговорио: "Не знам како се зову". "Да није Михаило Ђусић", упитао је опет отац Новак. "Јесте", одговорио је тада овај. Тада отац Новак оде одмах код шефа ОЗНА-е Петра Шарића, сина жандармеријског наредника, и упита да ли може да посети оне попове у затвору. Шеф му рече: "Отиђи". "Али, молим те, напиши ми нешто да ме пусте код њих", рече отац Новак. Шеф му напише и преда објаву са којом он оде у фочански затвор. Оца Јована је знао само по чувењу, а оца Михаила је једва препознао, јер се овај био разболео од пегавог тифуса и исцрпљен је лежао. Није се могао подићи. Међутим, отац Јован се још доста добро држао. Били су у мантијама, али прљавим и нагорелим од ватре. Били су изгладнели. Отац Новак се поново вратио код шефа ОЗНА-е и рекао му да су они потпуно невини и да немају никаквог злочина који би повлачио оштрију казну или смрт, па је загарантовао и замолио шефа да их пусти да дођу код њега кући да се мало од вашака очисте и опораве, па после, ако устреба, могу се вратити. Шеф се двоумио, па је рекао: "Да видим са друговима". Послеподне, када се отац Новак враћао из парохије, срела га је пред кућом ћеркица и рекла: "Тата, довели су оне попове нашој кући". Довео их је, како је сазнао, његовој кући секретар ОЗНА-е. Следећег дана шеф ОЗНА-е му је рекао: "Е, попе, нека ови попови што су код тебе, остану у кући до даљњег". Сутрадан, 22. маја био је млади Свети Никола, храмовна слава цркве у Фочи. Они су остали код куће, а отац Новак отишао је у цркву ради богослужења. Свукли су своја одела да их попадија опере и попари ради вашака. Обукли су за то време стару одећу оца Новака. Нису хтели да пропусте службу Божију и зато су са таквим оделом пошли у цркву. Отац Новак се зачудио када их је такве видео. Пресекли су заједно славски колач без икаквог церемонијала. Свештеник отац Новак рекао је затим црквеном благајнику да им даде неки динар да им се нађе за џепарац. У то време новац још није био замењен, па су важиле и хрватске круне и Недићев динар.

23. маја 1945. године, у среду, шеф ОЗНА-е каже оцу Новаку: "Попе, ови ће попови што су код тебе кроз који дан бити спроведени у Сарајево". Отац Новак га замоли да му дозволи да их он одведе у Сарајево. На то му шеф каза: "Добро, даћу ти и објаву, па сутра имаш камион који довози Унрин кукуруз, па пођите". Али се предомисли па рече: "Сутра има неки празник (Света словенска браћа Ћирило и Методије), па ћемо држати академију, али како нам је потребно да се одржи неко предавање за тај празник о коме ми не знамо, то останите сутра овде, па нам ти нешто напиши о том празнику".

68

И тада се догодило нешто што је снажније од ироније, што открива сву мучнину људског постојања. Поп Новак, знајући по чувењу да је Рапајић велики говорник и велики писац, замолио га је да он ову беседу напише, а други ће је прочитати. И Рапајић је ту беседу написао у свој лепоти свога израза. Шеф ОЗНА-е, прочитавши ово писмо као цензор, био је згранут његовом мисаоношћу и дубином, али га је још више запањила чињеница да Ћирило и Методије нису били - Руси! И тако је то предавање оца Јована Рапајића прочитано на дан Словенских Апостола, на комунистичко-партизанском скупу у Фочи 1945. године. Све оно што се, потом, догодило припада само нагађањима у којима се вероватноћа збивања може процењивати само неким поређењима из тих дана било да су у питању личности, било догађаји. Сутрадан, 24. маја, отац Новак је кренуо у Сарајево камионом у коме је било још седам ухваћених четника. Јован и Михаило остали су у његовом обитавалишту, у Фочи, да сачекају његов повратак из Сарајева. Поп Новак је понео са собом Рапајићево писмо за, већ тада угледног свештеномонаха Варнаву Настића, који је у том периоду био члан ЗАВНОБИХ-а. Разумљиво је што је Рапајић упутио писмо баш Настићу, јер и он, и Михаило Ђусић, добро су га познавали још од раније. Рапајић се у поменутом писму уопште не залаже за себе, за себе не тражи никакву интервенцију, али зато топло моли за Ђусића објашњавајући да он баш ништа није крив. Ако је неко крив, онда је то он, Јован Рапајић. У Сарајево су стигли касно увече, 24. априла, али Новак одмах одлази код Настића. У току 25. маја Настић проналази чувеног проту са Пала, Симу Беговића, чији је син Влајко био један од највећих наших комуниста и члан ЦК КПЈ, затим проналазе проту Савића, иначе из Илића код Бјељине, чији је син Бранко већ био партизански мајор. Њих тројица Варнава Настић, Симо Беговић и Саво Савић - примљени су 26. маја код Родољуба Чолаковића, који их је дочекао прилично нервозно, јер му се журило на неки састанак. Можда је ту учињена грешка, јер сви они који су познавали Родољуба Чолаковића, тог суманутог човека, знају да је био без милости и без савести. Обећао им је да ће се и Јован и Михаило спровести у своја места, па ће тамо одговарати - ако су криви, ако нису пустиће их, биће ослобођени. Разуме се, ово је била само отрцана комунистичка фраза примењивана у безброј сличних случајева и потреба да се молиоци слажу и отправе. После три дана отац Новак се враћа радостан у Фочу. Када је дошао кући, сазнао је, на своје запрепашћење, да су и отац Јован и отац Михаило одведени из Фоче у Сарајево. Рано ујутру, 27. маја, испратила их је попадија оца Новака са још једним свештеником. Јер за време та три дана, док је отац Новак био у Сарајеву, довели су партизани још једног свештеника у његову кућу, који је са собом водио и свог синовца од петнаест година. То је био свештеник Миро Глушац, сарајевски богослов, две године старији од оца Новака. Он је као избеглица живео у Србији и тада се вратио у Босанску Крајину, где су сви његови били у партизанима, а он једини са четницима. Заробљен је и тада су га заједно са оцем Ђусићем и оцем Рапајићем спровели у Сарајево... У Сарајево су стигли у понедељак, 28. маја 1945. године. Отац Новак се тада још налазио у Сарајеву и за све то ништа није знао. Даља судбина оца Јована и оца Михаила у сарајевском затвору није се одмах сазнала. Тек после 2. јула 1945. године, када је и отац Новак ухапшен, ради његовог испитивања, и спроведен у Зеницу и Сарајево. Тамо у затвору отац Новак сазнаће да су отац Јован и отац Михаило били стрељани у селу Блажују, на врелу Босне.....

69

...Очевици су касније говорили, када су пролазили поред њих путем, приметили су међу осталим осуђеницима који су ту у пољу копали себи гробницу, и два свештена лица, један плав а други црномањаст, који су такође копали гробницу. Један од стражара рекао је плавом свештенику (оцу Јовану): "Ајде, попе, копај. Сад ће ти судити ово" - пљескајући по кундаку свој аутомат. Отац Јован је руком тада извадио из недара свој парамански крст и рекао: "Ово ће судити и теби и мени и целој васељени". Пролазници су одмах сви удаљени, а онда ускоро чуло се неколико митраљеских рафала и све се стишало. Тако је завршио свој живот, по сведочењу породице Настић, неких очевидаца и других подробно обавештених сарајевских породица овај ревносни и за србску Цркву свети исповедник вере православне у пролеће 1945. године".

45) протојереј Милан Сретеновић, парох краљевачки Отац Милан Сретеновић, парох краљевачки и архијерејски намесник жички, је рођен у селу Трнави код Чачка. Свештенички чин и дужност пароха у Трстенику примио је после завршетка богословије. Свети Владика Николај Велимировић га је после неколико година свештеничке службе преместио у Краљево и поставио за архијерејског намесника у Архијерејском намесништву жичком. Био је веома учен и образован човек, блистав проповедник - десна рука Светога Владике Николаја. Отац Милан Сретеновић је пре рата становао у Карађорђевој улици број 10, али је у току рата морао да избегне у оближње село Адране и смести се код свога кума Драгише Лукића. Он је у току рата вршио своју свештеничку дужност онако како је најбоље могао . Помагао је коме је могао и сакупљао је храну за сиротињу и избеглице. Имао је троје деце и то: кћерке Радмилу и Братиславу и сина Братислава. Убијен је од партизана почетком 1945. године на Ратарском имању у Краљеву. О страдању проте Милана Сретеновића сведочио нам је г. Мирослав Мирко Томанић, пензионисани професор из Краљева. Он нам је у једном од наших бројних сусрета о томе испричао следеће: "Једнога дана случајно сам свратио у кућу проте Милана. Међутим, уместо њега затекао сам његову супругу и троје његове деце како плачу. Питао сам их шта се догодило. Протиница ми је одговорила да су партизани ухапсили проту и да су га затворили у зграду ОЗНА-е на ибарском кеју. Рекао сам им да ја познајем Милана Ђоковића, иследника ОЗНА-е у Краљеву, бившег богослова и мог школског друга, који је отишао у партизане у првим данима рата (некадашњи иследник ОЗНА-е Милан Ђоковић сада живи у Београду), и да ћу отићи код њега и замолити га да пусти проту јер он није ништа крив. Отишао сам у зграду ОЗНА-е у Краљеву и одмах сам срео Милана Ђоковића. Поздравио сам се са њим и у том тренутку сам видео како један партизан води везаног проту Милана. Рекао сам Ђоковићу да сам дошао да га молим да пусти проту јер је невин и нема никакву кривицу. Он ми је на то рекао: "Како да га пустим кад је он за време немачке окупације у Краљеву држао говоре против Народно-ослободилачке војске?"

70

Ја сам му на то рекао да није добро да се одлуке о животу или смрти једног човека тако брзо доносе и да би све то требало добро испитати и видети да ли су га можда Немци приморали на то. Док смо ми разговарали, стражар се враћао са протом. Пришао сам да се поздравим са њим и успели смо да разменимо неколико речи. Ђоковић је стајао у непосредној близини. Док смо ми разговарали, до нас је дошао један партизан са штакама. Није имао једну ногу. Када је стигао до нас, почео је да виче. Говорио да је треба убити тог попа јер га је, наводно, он за време рата потказао Немцима и да су га ови ухапсили и тукли те је због тога изгубио ногу. Ђоковић је одмахнуо руком и рекао ми да не може да пређе преко тога и да не може да га пусти. Ја сам му рекао да у Краљеву има много људи које је прота Милан спасио од сигурне смрти. Међутим, није вредело. Војник је наредио проти да крене. Поздравили смо се и растали. Када сам се враћао из зграде ОЗНА-е, срео сам једну девојку за коју сам знао да је спашена од Немаца захваљујући проти Милану. Испричао сам јој шта се догодило са протом Миланом и замолио сам је да оде код Ђоковића и то му исприча. Она је одбила да то учини правдајући се тиме да ју је страх од свега што се догађа. Све ово се догађало непосредно пред крај 1944. године. Како сам касније сазнао, проту су убили почетком 1945. године". Ми смо у трагању за подацима о страдању оца Милана Сретеновића наишли на сведочанство да је његов кум Драгиша Лукић из Адрана једном приликом отишао у ОЗНУ да се распита за свога кума. Ознаши су му заповеднички рекли да се за њега више никада и нигде не распитује. Отац Милан Сретеновић је убијен на Ратарском имању. Ту је убијен и отац Драгослав Обућина, о чијем ћемо суђењу и страдању писати у наредној књизи. Ту су убијени и многи други, знани и незнани србски родољуби. Њихови гробови ни до данас нису досто јно обележени. Ратарско имање је данас друга по реду Новомученичка гробница у Краљеву.

46) протојереј Милан Туцовић, парох чачански Протојереј Милан Туцовић је рођен 14. децембра 1895. године у селу Дубу, Срез рачански. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Ђаконски чин је примио 9/22. маја 1921. године, а свештенички 21. маја (3. јуна) исте године. Свети Владика Николај Велимировић га је 1933. године одликовао црвеним појасом. Одликован је Албанском споменицом и Медаљом за војничке врлине. Био је председник Црвеног крста у Чачку. У чачанској гимназији је предавао веронауку, бавио се црквеном књижевношћу и служио се енглеским језиком. Једно време је био васпитач у манастиру Хопово, затим званичник и писар у Црквеном суду Епархије жичке, парох трнавски, капелан на другој чачанској парохији и парох друге чачанске парохије.

71

Наш познати књижевник Антоније Ђурић је у листу "Интервју" број 320 од 15.10.1993. године у тексту под насловом "Последње причешће проте Милана Туцовића" објавио сведочење г. Душана Стризовића из Брђана код Чачка. Он је са протом Миланом тамновао у чачанском затвору и једини је живи сведок његовог страдања. Ево како је Душан Стризовић сведочио у поменутом тексту: "Једне ноћи из наше ћелије, у којој је било 29 људи, изведоше четрнаест. Руке им повезаше жицом. Везују их Милош Николић и Стево Бојовић, обојица из Трепче. Њихов пут није био дуг; до бедема код Мораве или до Казанице, такође близу Мораве - ту су масовне гробнице. Одведоше Војислава Мајсторовића из Прислонице и Ђорђа Башановића из неког села са Косова. Једва су имали по двадесет година. Дечаци, такорећи. Убијају и отимају имовину као "народним издајницима". Сутрадан су оног Мајсторовића прозивали да га пусте кући. Ужас! Ноћу убијају, а дању прозивају да их пусте из затвора. Био је са нама и познати чачански прота Милан Туцовић. Људина. Висок, снажан педесетогодишњак. Био је председник Равногорског одбора у Чачку. Осуђен на осамнаест година робије. Причао нам је како су му судили. Довели, каже, децу из његове парохије, којима ни чашу воде није натрунио, али су их припремили да кажу како их је тровао вером и четничком идеологијом и како их је наводио да откривају легло комуниста како би им он судио. На почетку Чисте Недеље, пред Васкрс, прота је некако измолио да дође свештеник и да нас причести. Молитва у ћелији, замириса тамјан. Причестисмо се нас десет, прота први. Каква је то молитва била. Ништа лепше у животу нисам чуо. За деветорицу то је било последње причешће. Само сам ја дочекао Васкрс. Проту, осуђеног на робију, изведоше уочи Васкрса. Секули Тешићу, нашем сапатнику, остави малу икону Богородице, мени зимски капут, који ми сат касније узеше. Отишао је прав као бор, миран и достојанствен. Стражар који га изведе из ћелије рече: "Излази, попе, идеш да се сретнеш са твојим Богом!" И отишао је. Сутрадан, на Васкрс, дође у ћелију управник затвора Стево Брица, тако су га звали, и поче да нам прича о проти. Стева је муцао, али смо добро разумели његове речи. Успут се, вели Брица, молио Богу, али када је дошао до јаме, ударио је ногом стражара и отео му пушку... Млатнули су га будаком и тако измрцвареног, али још у животу, у седећем положају, закопали у земљу... За све ово што сам рекао могу да ставим руку на Јеванђеље и да се закунем да говорим истину".

72

Комунистички злочини над србским свештеницима после завршетка Другог светског рата 47) јереј Миодраг Арсенијевић, парох мрчајевачки Свештеник Миодраг Арсенијевић је рођен 1926. године у Книћу, у свештеничкој породици. Његов отац, вредни србски свештеник Добривоје Арсенијевић је остао у предивном сећању мештана Кнића и околних села Гунцата, Бреснице и Бумбаревог брда. Отац Добривоје је пре и после рата радио на народном просвећивању, а велику заслугу је имао у раду на технолошком унапређивању сеоских домаћинстава у пољопривреди и шумарству. Његов син Миодраг Арсенијевић је ишао његовим стопама те је завршио богословију, примио свештенички чин и парохију у Мрчајевцима код Чачка. У времену комунистичке страховладе, када су доминирале лажи и преваре, чињене од стране безбожних комуниста, и када је безбожнички комунизам био насилно укорењен, почела је трагедија оца Миодрага Мила Арсенијевића. Сензационална научна открића и човеков лет у космос искоришћени су у пропагандне сврхе Комунистичке партије као "необорива потврда" о непостојању Бога Творца и Сведржитеља, с једне, и "тачности" еволуционистичке Дарвинове теорије по којој је човек еволуирао од мајмуна. Све ово, рађено против Бога и народа Божијега, навело је оца Миодрага да стане на браник Светих Догмата и учења хришћанске Цркве, којој је до смрти служио. Све је почело у хладним јануарским данима не тако далеке 1969. године. Тада је Јован Шћекић, познати новинар београдске телевизије, дошао у Мрчајевце са циљем да са мештанима ове србске варошице сними материјал за своју популарну емисију "Видик", коју је уређивао и водио. Јован Шћекић је повод за своју емисију нашао у легендарном космичком броду "АПОЛО 8" и његовом лету у васиону. За своје госте у емисији одабрао је мрчајевачког свештеника Миодрага Арсенијевића, сада покојног Обрена Пјевовића, познатог текстописца песама познатог певача Мирослава Илића (иначе, зета покојног Свештеномученика Миодрага Арсенијевића), чачанског одборника Миливоја Петровића из Мрчајеваца и Владимира Тошића, дописног члана Србске академије наука и уметности. Основно питање које је прожело емисију, која је емитована 23. јануара 1969. године, састојало се у речима: где је Бог после лета у космос? Сви гости су одговорили да Бога има, а отац Миодраг Арсенијевић је као потврду народне вере у Бога и оданости Цркви навео податак да није сав србски народ отпао од Бога и Цркве и да у Мрчајевцима нема домаћинства које се, јавно или тајно, није вратило Цркви, да су Мрчајевци побожно и честито србско село, да је многе кришом ноћу крштавао и венчавао и да се многи плаше да јавно исповеде своју веру. Отац Миодраг је дословно рекао: "Ја сам у овом селу парох скоро осамнаест месеци. Када сам дошао овде, није ме примало 160 кућа. Сада је тај број спао на 60, али и код њих идем. Ноћу крштавам и венчавам, а у сутон опевавам".

73

Комунисти су после искрене и истините изјаве оца Миодрага покренули јаку кампању против Бога, Цркве и њега као свештеника који се дрзнуо да народу преко телевизије каже истину и охрабри га у времену великог страха од комунистичке репресије. Комунистичка камарила је преко телевизије, радија и штампе отпочела хајку на овог свештеника. Коришћена је стара комунистичка пракса која се састојала у осудама на заседању сеоских, месних и градских комитета Партије и одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије. Захваљујући г. Сави Арсенијевићу, свештенику и сину пострадалог оца Миодрага, и његовом деди свештенику Добривоју Арсенијевићу, сачувани су исечци из тадашње комунистичке штампе, који су, нажалост, и данас актуелни. Овде ћемо пренети само неке наслове који су тада китили тадашњу југословенску штампу: "Где је Бог после лета у космос" ("Чачански глас"), "ТВ "ВИДИК" из Мрчајеваца није видик Мрчајевчана" (исто), "Партијски састанак због Бога и телевизије" ("Експрес политика"), "Учесници у емисији искључени из ССРН-а" (исто), "Погрешили због Бога" (исто), "Има ли Бога у Мрчајевцима" ("Политика"), "Хтели само да се сликају" ("Експрес политика"), "Божја полемика" ("исто), "Мрчајевачки случај опет на малом екрану" ("Политика"), "Црква не губи време" ("Вечерње новости"), "Стижу и претећа писма" ("Експрес политика"), "Емисија дуга два километра" (исто), "На Шћекића дрвље и камење" (исто), "Поп анатемисао комунисте" ("Вечерње новости"), "Комунисти београдске телевизије упутили писмо Мрчајевчанима" ("Политика"), "Иза Бога је само био - поп" ("Вечерње новости"), "Коме звоне црквена звона" (исто) и, на крају, "ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА". Сви комунистички форуми осули су паљбу на оца Миодрага, али је он, упркос свих претњи и уцена, храбро бранио став Свете Цркве о стварању света и човека. Суочен са лавином неоснованих оптужби и клевета бескичмењака који су, газећи преко људи и њихове деце, желели да се додворе партији пљујући по Цркви и свештенику, а да поменуту емисију нису ни видели (како су сами изјављивали у штампи), отац Миодраг је смогао снаге и храбрости да Општинском комитету Савеза комуниста у Чачку упути опширно писмо у коме је навео да ће анатемисати све мрчајевачке комунисте. Тада је све било у знаку крста и страдања, вере и храбрости оца Миодрага тако да је "мрчајевачки случај, како су га комунисти крстили, доспео и до западних медија. Западна штампа је писала о оцу Миодрагу као хероју Србске Цркве (западни новинари су га управо тако назвали), а у архиви покојног оца Миодрага нашли смо многа потписана и непотписана писма из свих крајева бивше Југославије у којима му је одавана захвалност за речи изречене у поменутој емисији. Сачувано је и писмо подршке, коју му је упутио и католички "Глас концила". Жалосне су и јадне изјаве мрчајевачких комуниста (од којих су, како смо проверили, данас многи живи). Да би се видео притисак који је плански и систематски вршен на оца Миодрага и његову породицу с једне, и људска избезумљеност с друге стране, пренећемо неке изјаве мрчајевачких комуниста о Богу, Цркви и овом храбром србском свештенику, који се удостојио да прими мученички венац пострадавши за Христа. Миодраг Гајевић: "Како се та емисија примицала крају, ја сам био све огорченији. Прва два дела су, према ономе што је штампа најавила, била озбиљна, па сам сматрао да ће овај трећи део у Мрчајевцима - бити забаван. Међутим, и тај део је, по мом мишљењу, био 74

политичка емисија, обојена политичком бојом. Шта рећи о њеним актерима, о онима који су се појавили на екрану? Прва три четири учесника били су активни четници за време рата, а други су били везани за њих. Када је извршен избор људи, сви су се окупили на Бадње вече, у кући Обрена Пјевовића. Мрчајевчани знају шта значи његова реченица "да треба реформисати од врха до дна" и како би он то реформисао. Поп се удвара својим руководиоцима, враћа овчице Богу, а оптужује нас комунисте, као да ми не знамо ко је он. Зато предлажем да се оформи комисија која ће написати отворено писмо телевизији и захтевати да поново дођу и да разговарају са добронамерним, а не само са злонамерним". Драгутин Милинковић: "Ако знамо да се налазимо у припремама за изборе, онда нам ова група прави непријатељске гестове. Мени су људи прилазили и питали ме шта је то, а неки су хтели да разбију телевизоре. Зашто београдска телевизија није снимила наше радне акције у којима је у последње време учествовало 335 грађана, него снима оне који стварају пометњу, завађају људе, обмањују јавност". Десимир Браловић: "Ја сам у "Новостима" прочитао да хвале ову емисију којом је Шћекић "ударио у центар". Било би добро кад би он дошао овде да сними и другу страну, да чује ова мишљења". Леко Катанић: Чуди ме да се сада негира нешто што је наука доказала. Овом емисијом је све то згажено, па би неко за то морао и да одговара. Ја сам те вечери у телевизији видео непријатеља. Ако се овако настави, грађани ће тражити цензуру. Зато је велика одговорност комисије која треба да напише писма, али и да тражи одговоре од Централног комитета, од београдске телевизије, од штампе... Ја бих тражио од попа да дође на партијски састанак и да нам каже који су ти код којих он одлази ноћу. Кад би, међутим, грађани знали шта поп прича о њима, не би га никада звали у кућу. Ја то кажем и њему, мада смо рођаци". Родољуб Галовић: "Пошто је ова емисија погодила све нас чланове Савеза комуниста и све поштене грађане Мрчајеваца, мислим да би она морала да добије општу политичку оцену. Ми смо, као комунисти, одбацили религију и прихватили Марксову филозофију. Зато бих предложио да ако има таквих који још нису рашчистили са религијом да то размотримо на једном састанку када се све ово смири". Боривоје Савић: "Сматрам да ова емисија није уперена само против Мрчајеваца већ против нашег самоуправног система и то данас када разни шпијуни у нашу земљу убацују пропагандни материјал. Мислим, ипак, да се не би требало много узрујавати јер ова група не представља неку опасност. Зато што сви наши, који су били у партизанима, знају ко су ови из групе, заједно с попом, мада нам није пријатно што користе и злоупотребљавају нашу демократију". Гојко Кустудија: "Емисија је врло тенденциозна и има за циљ да умањи наше резултате. Мрчајевци су приказани као заостало село, иако су наши резултати заиста видни, чак и у пољопривреди, о којој су врло необјективно говорили". Милентије Живковић: "Мене је, као човека, дубоко узбудила ова емисија, јер је лажна. Поп каже да је од 180 оних, који званично нису примали свештеника кад је он дошао у Мрчајевце, остало свега 60, али и код тих 60 иде сада, али - ноћу! Ако има таквих овде, који не верују у нашу стварност, у оно чему тежимо, боље је да иду одавде. Телевизија је

75

учинила медвеђу услугу нашем друштву што је објавила ову емисију, мада су погођени и они који су у њој учествовали јер су остали усамљени и бојкотовани од грађана". Раде Ерић: "Предлажем да се формира комисија која ће од телевизије захтевати да се извине Мрчајевчанима, јер та група на челу са Обреном, није позвана да води политику у овом селу. Мени причају да је овде долазио Шћекић, али то није тачно, јер је то "онај Шћекић из Мојсиња" (Драгош Симовић). Када сам срео нашег одборника и рекао му, као председник Месне организације Социјалистичког савеза, да је оно срамота, он ми каже да тада нигде није видео попа и да се изненадио када га је после угледао на екрану". Славка Милошевић: "Ја сам, после те емисије, имала сусрет са попом у продавници и питала га зашто обмањује јавност. У моју кућу поп није ушао 29 година, нити ће икада ући, а он каже да је "обрадио" сва домаћинства. Поп ми се извињава и каже да је у свом излагању направио изузетак, мада није тако. Ако има међу нама и таквих чија деца иду у цркву, треба отворено да кажу. Јер, ако син не може "командовати" оцу и мајци, може ваљда жени и деци. Варају се они који мисле да могу зауставити точак историје". Јован Гарчевић: "Изражавам велико незадовољство што ова лица воде прву реч на телевизији, а нису ништа дала за нашу револуцију". Радмило Аксентијевић: "Мислим да треба смирено и одмерено реаговати на ову емисију, мада је јасно да појединци злоупотребљавају демократију и лове у мутном. Пошто се у тој емисији појављује пет људи, који од рата нису мењали своје предрасуде, мислим да је емисија реакционарна. Ми смо недавно примали младе људе у Савез комуниста без обзира што су им родитељи били у четницима, али смо то чинили јер су ти млади људи мислили и радили као и ми. Међутим, кад неко почне да ради друкчије, онда је нормално што ми идемо у прошлост, као што је случај код ове групе. Телевизијска камера није приватна, већ друштвена, па је морала бити уперена и у младе људе, да се чују њихова мишљења, схватања и стремљења. Они који су снимани, не би смели да се јаве за реч на збору, а неки од њих не би смели ни да дођу на политички скуп у Мрчајевце. И сам поп жели да афирмише нешто што неминовно одлази у запећак; други жели да реформише друштво, мада ми знамо како би он то реформисао; трећи развија тезу да не нађемо горе неку сиротињу коју треба помагати што је атак на Србију која помаже заостале крајеве. Зато бих рекао: ако је телевизији било стало до средстава, онда је ову емисију могла да прода у иностранству и да узме добре паре. Ја бих позвао Јована Шћекића као уредника ове емисије да дође код нас и да ми њему мало постављамо питања, као што он то чини другима". Михаило Јелушић: "Ја сам разговарао са учесницима у овој емисији и о њој не желим да кажем ништа. Слушајући шта други причају, закључујем да иза ових ситних ствари стоји нека крупна риба. Појединци сматрају да се љуља све у свету и да је дошло време да чукају шубаре и кићанке и на телевизији". Андрија Петровић: "Мислим да ће нам ово помоћи да се ујединимо, да будемо ближи, јачи, чвршћи. Та група је могла да говори о Мрчајевцима као селу певача и свирача, али не да дају неке политичке оцене. Нека се застиде они који су говорили о сиромаштву и бедном животу, а знају шта су имали пре десет година, а шта сада. Њихова деца нису отишла у иностранство да траже хлеба. Чуди ме како да они из телевизије одаберу Мрчајевце и да блате ово село, а поп нека се поново прерачуна колико му грађана, од пет хиљада, иде у цркву".

76

Добрија Вучићевић: "Неке од њих нисам могла да гледам на екрану јер су многима од нас срце извадили за време рата". Милутин Тодоровић: "Слажем се са свим мишљењима која су се овде чула и додајем: да су мрчајевачки и бреснички поп појачали своју активност. Онај бреснички носи књигу у коју бележи све вернике". Изјаве наведених мрчајевачких комуниста објављене су у локалном листу "Чачански глас", мада је истих и сличних изјава било и у осталој југословенској штампи. Драма везана за иступ оца Миодрага Арсенијевића трајала је три године. Она се у земаљском смислу завршила трагично, али је Небеска Србија добила још једнога житеља. Наиме, 8. јуна 1972. године насилно је угашен живот овог србског свештеника. Од целокупне југословенске штампе, која је писала о "мрчајевачком случају" само је један лист, под насловом "ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА", објавио вест о смрти оца Миодрага. У тексту извесног М. Маринковића, који смо добили, стоји: "У четвртак око 18. часова на Ибарском путу у селу Лађевцима код Краљева, у тешкој саобраћајној несрећи је погинуо Миодраг Арсенијевић (46), свештеник из Мрчајеваца код Чачка, а теже повреде је претрпео др Добрица Страњанац, директор Завода за лечење стомачних обољења иа Врњачке Бање. после повратка из Лађеваца, Миодраг је својим мотоциклом "томос" несмотрено изашао из споредног на главни пут, баш у тренутку наиласка путничког возила марке "ситроен" КВ-180-23, власништво Завода за лечење стомачних обољења из Врњачке Бање, који је возио њихов возач Томислав Миљковић. Возач "ајкуле" је покушао да избегне судар и колима је побегао на леву страну, те се баш тамо сударио са мотоциклом. Удар је био толико снажан да је свештеник Арсенијевић одбачен преко тридесет метара и на месту остао мртав. Аутомобил је слетео са коловоза. Повређен је др Страњанац јер је био путник у колима. Он је хитно пребачен у болницу. Његов живот за сада није у опасности. Истражни судија Окружног суда у Краљеву Станиша Радак изашао је на лице места и повео истрагу, али се претпоставља да је главни узрочник ове несреће несмотреност настрадалог свештеника". Овај новинарски извештај делимично говори о чему се овде, заправо, радило. Новинар овде није назначио кључне податке који се на увиђају истражују: да ли је возач "ајкуле" био под дејством алкохола и да ли је прекорачио дозвољену брзину. То се закључује из чињенице да је отац Миодраг од ударца одлетео преко тридесет метара. Овим се завршила драма притисака који су трајали три године. Отац Миодраг је, по дубоком уверењу његовог оца свештеника Добривоја, убијен по смишљеном сценарију тајне политичке полиције. Његов отац, прота Добривоје, је и на сахрани рекао да су његовог сина убили комунисти.

77

Овај случај страдања свештеника Миодрага Мила Арсенијевића говори да су комунистичке чистке и ликвидација свештеника трајали и у годинама када се сматрало да су смрт и страдање далеко од "среће и благостања комунистичке демократије".

48) протојереј-ставрофор Сава Банковић, парох бешки Протојереј-ставрофор Сава Банковић је рођен 18. фебруара 1905. године. Основну школу и четири разреда гимназије је завршио у Крагујевцу, богословију 1928. године у Битољу и Богословски факултет СПЦ у Београду. Други светски рат га је затекао на дужности професора веронауке у алексиначкој гимназији, а крај рата као професора веронауке у врњачкој гимназији. Прота Сава Банковић је живи мученик и човек чије је мучеништво трајало годинама. Комунисти су га мучили и затварали годинама, али је све муке издржао и описао их у својој књизи "У предворју пакла", која је до суза дирљива и потресна, а чији је наслов најдиректнија одредница места где се православни србски народ већ више од пола века налази. Прота Сава Банковић је ухапшен 6. децембра 1944. године од стране злогласне ОЗНА-е. Комунисти су желели да "испитају" његова недела, којих није било. Најпре су га затворили у затвор ОЗНА-е у Врњачкој Бањи, а потом у Нишу. Комунистички суд га је на Велики Четвртак (3. маја) 1945. године осудио на смрт, али је игром случаја помилован на дан Светога Јована Богослова (21. маја) 1945. године. Смртна казна му је замењена казном лишења слободе у трајању од петнаест година и казном губљења грађанских и политичких права у трајању од десет година. Тамновао је у злогласним комунистичким казаматима у Нишу, Забели и Сремској Митровици. Прота Сава је описао дуге године свога тамновања. Описао је и многе светле ликове сремскомитровачког казамата и њихово страдање, гладовање и мучење. Оно што свакога читаоца ове потресне књиге фасцинира и напаја јесте жива вера живих људи у Живога Бога, која је манифестована на свим црквеним празницима, слављеним у тамници, без обзира што је то било најстрожије санкционисано од стране управе сремскомитровачког казамата. У наредним редовима, уз дозволу аутора-мученика, преносимо неке најзанимљивије детаље. Слава у фургону "...Када је настала ноћ свако се некако сместио у претрпаном фургону (затвореници су тада пребацивани из нишког у сремскомитровачки казамат - нап. В. Џ.) и док воз жури за Београд ми спавамо. Изјутра рано, 14. септембра (1945. године), на дан моје крсне сл аве Светог Симеона Столпника, стигли смо у Београд. На станици маса света. Једном младићу дадох новац да ми купи цео хлеб који сам у фургону пресекао уместо славског колача. На станици се дуго стоји. Немци су на Сави порушили мост приликом одступања. Чека се милицијско појачање да пешке кренемо преко импровизованог моста на Сави. У мом фургону око два часа почињемо обред сечења славског колача. Сви су осуђеници у фургону поскидали капе, стоје смерно и побожно, ја сам запалио свећу, а свештеник Душан Летић својим јединствено лепим баритоном високо и снажно одговара: ""Благословен Бог наш сегда ниње и присно и во вјек и вјеков.." Ја и неколицина људи 78

одговарамо: "Амин". Маса света зачас се у трку саби око нашег фургоне, мушкарци поскидаше капе и сви се побожно крсте док ми певамо: "Бог Господ", тропар славе и тропар уз сечење колача. Не верујем да је у оној маси света остало око које није заплакало. По свршеном сечењу колача она маса света је дефиловала поред фургона и сви су ми честитали славу тако што су ми врховима прстију додирнули руку коју сам испружио кроз прозорче фургона..." Затворске молитве "...У соби 12/1, пошто је било неколико свештеника, заведена је нека врста богослужења сваког празника пре подне уз хорско појање црквених песама. На празницима као што су Свети Архангел Михаило, Свети Никола и други, Срби слављеници стајали су на одређеном месту где се вршило богослужење и по свршеном свештеном чину примали честитања. Таквим богослужењима присуствовали су сви побожни људи без обзира на веру и националност. Као свештеник никада нисам видео људе да су се тако побожно и предано молили Богу по хришћанским богомољама као што су се молили на овим богослужењима. Има право народ кад каже: "Нема богомоље без невоље". Свакога празника, при оваквим богослужењима, могле су се видети сузе у очима многих осуђеника, а нарочито на дан њихове славе. Људи су некако постали више људи, више хришћани, више су могли и хтели да сагледају, да саосећају бол и патњу, па је честитање слава и празника Божића и Ускрса пропраћено хришћанским и братским љубљењем као у прво доба хришћанства..." Васкрс у затвору 1946. године "...Свештеник Душан Летић и ја договорили смо се још увече да с неколико људи у соби отпочнемо у један сат богослужење иако је то било забрањено. Нисмо имали никаквих богослужбених књига нити одежде до само једног дрвеног крста, који смо направили у соби и осветили га сузама осуђеника-мученика који су га љубећи ко зна колико пута натопили сузама. Тај крст сам успео да изнесем из затвора, направио сам му стопу од таковског грма из 1815. године, од кога се велики пањ налази у цркви Горњег Милановца и тај крст је дуго био код мене, а сада је у манастиру Ћелије. Ноћ, у соби све живо спава и ноћну тишину нарушава само хркање људи које се чује ту и тамо. Увече су на својим постељама дуго седеле групице људи и разговарале о срећним и слободним данима када су се и како дочекивали највећи хришћански празници у кругу своје породице и топлог дома домаћег огњишта. У соби је 236 људи и сем врло малог броја муслимана остали су хришћани па знају шта значи Ускрс у хришћанском свету. Људи су полегали, па и поспали с последњим мислима на своју породицу и с бригом како дочекати и с киме ће прославити највећи хришћански празник. Прошла је поноћ, устали смо и чекамо један сат. У соби имамо само један часовник који се с муком чувао и сачувао кроз затворе ОЗНА-е, док није доспео у нашу собу, где га кријемо. Тачно је један сат. Летић својим опојним баритоном, тихо и мекано крај запаљене воштанице почиње да пева: "Воскресеније Твоје Христе Спасе..." изнад с муком 79

добављене ватре, диже се дим тамјана и разилази по соби носећи пријатан мирис. Људи се буде и док једни устају и окупљају се на молитви око воштанице, неки се у седећем или лежећем положају на својим постељама побожно крсте. Око воштанице се искупио велики број људи и скоро се цела соба избудила. Оглашен је побожним песмама почетак великог празника, највећег дана у хришћанству и историји људској. Слави се Ускрс и певају се песме Васкрслом Христу Богу. Када смо запевали "Христос воскресе" нашим гласовима придружило је још око стотину гласова и сви су се слили у један снажан глас и као кроз јерихонске трубе отпевано је три пута "Христос воскресе". И последњи су се будили, устајали из својих постеља као из гробова, као да васкрсавају и побожно учествују у празничном расположењу. Иза богослужења честитање празника, пољупци, сузе и хришћански поздрави "Христос васкрсе". Два Ускрса провео сам у Светој Гори у манастиру Хиландару 1925. и 1927. године и један у соби са осуђеницима осуђеним на смрт, али ми је овај Ускрс по мистичној ноћи, по дубоком верском осећању људи, правим хришћанским пољупцима највише дочарао и приближио прослављање Ускрса код првих хришћана у римским катакомбама. Тела тих првих хришћана растрзана су, спаљивана, распињана и бацана дивљим зверовима, али из њихових тела рађали су се светитељи и мученици чија се имена и данас после две хиљаде година славе по целом свету. Њиховим костима сазидане су хришћанске богомоље, из њихове крви рађали су се милиони верних Христових следбеника. Гониоце и тлачитеље покрила је земља и време својим заборавом, а гоњени су постали мученици, светитељи и победници овенчани венцима вечне славе. Никада нисам видео да је црквена песма изазвала дубља верска осећања код људи него ове Ускршње ноћи у затвору. Сутрадан причао ми је адвокат Аца Павловић, из Београда, који је по идеолошком убеђењу био социјалиста и атеиста, да никада није могао да поверује да вера и богослужење могу да имају такав снажан ефекат на људе, да могу да изазову тако јака осећања на појединце или на масу као што је то било у протеклој ноћи..." Тајно резање славских колача "...За кога би УДБА сазнала да се моли Богу или да слави своје Крсно име, тога је уписивала у црну књигу и то би му била највећа сметња за смањење казне или олакшавање положаја у затвору. По њиховој оцени тај се није поправио. Многима су у пакету слати славски колач, свећа, жито и такав је осуђеник кажњаван као и сваки онај који је виђен у заводу да се моли Богу. Милиционар који врши преглед пакета славски колач сав исече на парчиће, свећу изломи и баци а жито ножем све испреврће као кад се меша качамак. То се редовно тако ради, осим у изузетним ситуацијама кад преглед врши човек који и сам верује у Бога а није нико присутан од цинкароша. Но, и поред свег притиска многи су славили своје крсно име и безброј хлебова што смо примали као своја следовања пресекао сам кришом као славске колаче. Видео сам људе који су се на парчету двопека добијеног од куће молили Богу на дан своје славе и ломили смо га у име славског колача сакривени у соби или на неком другом месту. Сви законски прописи, па и они у Уставу, о верској слободи у Југославији писани су ради рекламе, да се свету, који не зна шта је комунизам, баци прашина у очи, а у заводу се

80

могла видети и видела се права слика комунизма и значај свих његових законских прописа..." Болести, умирање и касапљење мртвих осуђеника "...Зима, глад, собни смрад и некретање припремили су не стотине него хиљаде људи за тешке болести које ће их пратити до гроба. Кад је дошло пролеће, посматрао сам људе за светлог и сунчаног дана, јер се то у току зиме није могло јасно видети, како се у редовима у шетњи крећу и једва вуку ноге, бледи, испијени као да су из гробница изашли. Стално ту и тамо неко пада у несвест, па га остали вуку. По десетак људи једва једног човека однесу у собу, јер и они што носе гладни су и једва се држе на ногама. Кроз заводску мртвачницу стално одлазе људи на Лаћарачко гробље. У почетку су мртве сахрањивали само у вешу, а доцније су прављени сандуци и крстови за хришћане, а за комунисте петокраке. Сви сандуци су исте величине и, ако је неко дужи од сандука, онда му одсеку ноге до колена па га ставе у сандук. Пред затворском болницом сандук се натовари у кола и када кола излазе из затворског круга онда милиционар на капији гвозденим ражњем прободе мртваца да се увери да је мртав..." Мучеништво проте Саве Банковића није завршено истеком затворске казне по пресуди комунистичког суда. Други пут је ухапшен 21. јуна 1973. године. Окружни суд у Сремској Митровици га је осудио на шест година тешког принудног рада. Врховни суд Војводине је казну смањио на четири године. Прота Сава је издржао казну, а комунистичке власти му после изласка из затвора нису дозволиле да се врати на своју парохију у Бешки код Инђије. Прота Сава Банковић, живи мученик и сведок комунистичког геноцида над Србским Народом, данас живи у манастиру Раваници на Фрушкој Гори, без права на пензију коју је, свакако, заслужио.

49) игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарскокабларској клисури Игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури, је рођена 16. августа 1925. године у селу Ратковићи код Крагујевца. Игуманија Екатарина је као девојчица од осам година остала без мајке, па ју је њена тетка, игуманија Екатарина, по којој је и добила монашко име, одвела у манастир Калиште у Македонији. Њена тетка, игуманија Екатарина, потоња мученица, је 1943. године убијена од стране Бугара на путу између манастира Никоља и Јовања. Игуманија Екатарина је 1933. године дошла у манастир Калиште, где је остала до 1936. године, када је на позив Светога Владике Жичког Николаја Велимировића, са свим сестрама прешла у манастир Јовање у Овчарско-кабларској клисури. Замонашена је у манастиру Никољу добивши монашко име Екатарина. Данас је игуманија истог манастира. Ова стара и мудра игуманија, која Богу и своме роду служи преко шест деценија, претрпела је велике муке и малтретирања од стране послератне комунистичке власти. Страдање јовањске игуманије је почело седамдесетих година овога века када је један приложник поклонио манастиру једну латиничну машину за умножавање. С обзиром да се у србским манастирима и црквама и у време најљућег комунизма писало ћирилицом, то је мати Екатарина позвала Владу Стегњајића, мајстора из Чачка, да дође у манастир, прегледа машину и види да ли је могуће да се уместо латиничних уграде ћирилична слова.

81

Влада Стегњајић је после неколико дана дошао у манастир, прегледао машину и рекао да је то могуће урадити, али да му је за то потребно извесно време док пронађе одговарајуће делове. Игуманија му је дала машину и рекла да време није никакав проблем. Од тога дана је прошло неко време. Једног дана, у манастир су дошли милиционери са "марицом" и налогом да у чачански затвор приведу игуманију Екатарину. Игуманија је пошла и у чачанском СУП-у је сазнала да је осумњичена да је организовала штампање антидржавних и антикомунистичких летака. По причи иследника УДБ-е, игуманија је ту делатност организовала ради подривања државе, а "посао" су радили Влада Стегњајић и његов отац, којима је она за ту сврху дала машину. Ислеђивање је трајало тачно годину дана, а метод изнуђивања исказа и малтретирања игуманије је био следећи. У манастир Јовање је сваке недеље долазила "марица" са неколико милиционера. Игуманију су одводили у чачанску УДБ-у, ислеђивали је до касних поподневних часова, а онда су је пуштали да се вечерњим возом враћа у манастир. Мати Екатарина је педесет и две недеље обијала прагове канцеларија чачанске удбе. Удбаши су јој, поред претњи и уцена, нудили и сарадњу са њима, а за то су јој понудили да је ослободе кривичног гоњења. Међутим, игуманија није пристала на такав сраман чин. Једном приликом, удбаши су је питали: "Шта ти мислиш ко је Тито?" Игуманија им је усред канцеларије чачанске УДБ-е смело одговорила: "Он је претеча антихриста!" Оптужница против игуманије Екатарине је подигнута тачно после годину дана привођења и ислеђивања. Одмах после подизања оптужнице заказан је и главни претрес. После дугих натезања пред судом игуманија је ослобођена оптужбе. Игуманија Екатарина се данас са сетом и болом сећа тих страшних дана. Када смо разговарали са њом у манастиру, испричала нам је један занимљив детаљ са тог суђења. Када су комунистичке судије завршили са испитивањем сведока и после њеног давања исказа тражили су да потпише записник. Она је то одбила да учини јер - није хтела да потпише оно што је у срцу Србије писано - латиницом! Двадесетак година пре суђења (око 1954. године) у манастир су дошли чачански удбаши Милосављевић и Словић. Тражили су да игуманија бележи имена оних људи који долазе у манастир и да бележи разлоге њиховог доласка у манастир - ко кришом крштава децу и венчава се у манастиру и да све то, у писменој форми, два пута месечно носи у чачанску УДБ-у. За узврат, обећали су јој да ће због тих "услуга" УДБ-и они обезбедити новац за обнову конака и набавку потребних намирница. Игуманија је све то одбила речима: "Нећу да продам веру за вечеру!" Манастир Јовање је, као велика Светиња у којој се и данас налази чудотворна икона Пресвете Богородице Брзопомоћнице, био стециште, пристаниште и прибежиште људи који су из разних разлога долазили да се моле пред чудотворном иконом и да им се пред њом читају разне молитве. Због тога су читаве колоне људи стизале у манастир. То је био довољан разлог да међу те људе УДБ-а убаци свога агента који би све то пратио, бележио и носио у чачанску УДБ-у. Удбин агент који је био задужен да прати стање у манастиру Јовању је био Драги Симоновић из Овчар Бање. Он је сваке недеље долазио на богослужење и будно пратио све 82

људе који су били на служби. Посебно је пратио доброг хришћанина и угледног Србина др Мићовића из Чачка. Често се догађало да удбаши зовну игуманију у чачанску УДБ-у и траже да им каже о чему је др Мићовић у манастиру говорио. Она на ту тему није желела да разговара са њима. Једино што им је рекла било је: "Зар ви мислите да ја само стојим уз доктора Мићовића? Ја после службе имам своје обавезе и доста посла тако да немам времена да слушам ко, шта и о чему у манастиру говори!" Манастир Јовање је страдао и од Срећка Пејића, који и данас живи близу манастира. Мучио је и вређао монахиње, секао црева за воду. Он је са својим братом Ратком и неким Јаковљевићем био рак-рана овчарских манастира. Занимљиво је и следеће сведочење игуманије Екатарине. Првих година после рата (вероватно 1947. или 1948. године) монахиње манастира Јовање су купиле кукуруз у Чачку. Оне су, пошто нису имале своја кола, допремиле товар до чачанске железничке станице и картирале га до Овчар Бање. Из Овчар Бање су све монахиње узеле по један џак и пешке носиле до манастира. Једна монахиња, мати Варвара, је поодмакла од осталих неколико стотина метара. Када је зашла иза кривине зачуло се кукање. Игуманија и монахиње су бациле свој товар и потрчале напред. Имале су шта и да виде. Неколико људи је тукло мати Варвару, која је лежала на земљи. Монахиње су их затекле у тренутку када су мати Варвару са велике висине хтели да баце у Мораву. Видевши да су примећени, бацили су је на земљу и побегли у шуму. Мати Варвара је задобила тешке повреде. Сломљена јој је вилица, а нешто касније је сва била модра од удараца. Монахиње су је на рукама однеле до манастира. Вредно је напоменути да је игуманија Екатарина у току Другог светског рата изгубила тетку и брата. Њену тетку, игуманију Екатарину су 1943. године убили Бугари, а брата су јој, као Недићевог официра, убили комунисти. Игуманија Екатарина и данас живи у манастиру Јовању. Како нам рече, и данас понавља молитву коју је говорила када су је удбаши водили на саслушања и суђења: "ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС ОД САТАНЕ!" Смерна игуманија нас је на поласку из манастира Јовања до манастирске капије испратила речима: "Децо моја, било је не повратило се. Данас овде многи долазе да се исповедају и кају. Дај Боже да их буде што више!"

50) јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки До детаљнијих биографских података свештеника Станка Лазаревића, пароха сиоковачког Србске православне епархије шумадијске, нисмо успели да дођемо. У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се податак да је отац Станко Лазаревић убијен од стране комуниста 1946. године, а његово мртво тело је нађено на прузи.

83

Прилог: Историјска документа о страдању Србске цркве под комунистима Резолуција свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, донесена на заједничком братском састанку у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког стања у коме се налази наш народ СВЕШТЕНСТВО ЈЕ ЈЕДНОДУШНО КОНСТАТОВАЛО 1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа - рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.

2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.

3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.

4) Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.

5) Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.

6) Да је Црква данас више него икада позвана на стражење и борбу, јер је баш данас јеванђелска парабола "О сејачу кукоља" најактуелнија, јер: а) Комунистичка наука темељи се на безбоштву и материјализму, те руши хришћански морал појединца, друштва и државе, - дочим Христова Црква, као војујућа сила, борила се увијек, а и данас се бори, противу свих безбожничких и материјалистичких наука, и она је једини носилац најузвишенијег божанског морала, који непогрешиво регулише цјелокупне односе у људском животу и води правом спасењу.

84

б) Комунизам проповиједа једнакост. Христова Црква учи да сви људи према својим дјелима добијају награду. Раднику - поштено зарађено, а разбојнику и пљачкашу - његово. в) Комунизам се бори за диктатуру Пролетаријата. - Хришћанска Црква бори се за личну слободу, у којој све урођене врлине могу доћи до пуног изражаја. г) Комунизам на признаје: националне, државне и расне особине и границе појединих народа. - Христова Црква као што се бори за личну слободу, тако исто бори се и за слободу свих нација и раса, с правом на државну, политичку и националну независност и слободну отаџбину, како великих тако и малих народа. д) Комунизам хоће да путем огња и мача, спроведе свој идејни програм у човјечанство, с језуитском паролом: "Циљ оправдава средство". Христова Црква хоће да путем моралног препорода, на темељу хришћанске љубави, оствари братство свих нација на земљи. ђ) Комунизам хоће хаос и анархизам. Христова Црква тражи ред и правни поредак, заснован на постојећим државним законима, прожетим хришћанским врлинама: правдом, истином и љубављу. е) Комунизам истиче материјализам изнад свих вредности. - Христова Црква истиче човјека и његову душу изнад свих материјалних чињеница. ж) Комунизам руши светињу брака и породице. - Дочим Хришћанска Црква учи да је само здрави хришћански породични живот темељ здравог организма, друштва, нације и државе. з) Комунизам спроводи начело: "Што горе то боље". - Христова Црква настоји обратно, тј. да се само непрестаним зидањем добра може уклонити зло, појединачно и уопште. и) Комунизам је претворио школе у разбојничке пећине, искоришћавајући их у своје разбојничке сврхе. - Христова Црква сматра школу храмом, а истинску науку као своје догме. ј) Вођство комунистичке странке за Југославију, још 1935. године, отворено је признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици, у другој тачки овог споразума да "до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Србства и Православља". С тога је и сва њихова крволочна борба усредсређена противу Србскога Народа и Србске Православне Цркве, којима је наметнута борба, и то б аш под окупатором.

7) Да је наша Народна, Светосавска, Србска Црква током вјекова водила свој народ кроз све перипетије његове мукотрпне, али славне прошлости, раме уз раме са Србском државом, србским владарима и управљачима. И онда када би Србска држава подлегла, Србска Црква је на себе преузимала улогу Државе, водећи Србски народ путем светосавским, србским, путем части, путем националне и вјерске свијести, путем хришћанске и народне културе, борећи се противу свакаког туђинског утицаја. Србско свештенство је са народом заједно подносило све патње и страдања. У најтежим данима наше историјске прошлости Црква није дала нашем народу да клоне и подлегне, већ је стално уливала наду на будућност, напајала, одушевљавала и храбрила на борбу противу непријатеља Србства и Православља, и водила народ из борбе у борбу, до коначне побједе и славе Србинове. У тој истрајној борби Црква је и успјела.

85

8) Да ми, вјерне слуге Христа Спаситеља, одани синови Светосавске Србске цркве, чувари аманета наших славних предака, који су крв своју лили "за Крст Часни и слободу златну", "за Краља и Отаџбину", позвани смо, данас више него икада, у данима када је Србски народ доведен на Голготу мука и страдања, када је у питање доведен његов опстанак националне и вјерске части и поноса, и то од непозваних туђинских агената и плаћеника и наших домаћих изрода, и када заједнички давамо драгоцјене жртве са нашим народом, попут својих славних претходника, - намеће нам се дужност, поред борбе, подићи свој глас, јавно свој народ обавијестити и позвати га на одлучну борбу истребљења оне "куге из торине", и сачувати преосталу у крви огрезлу паству од давања бесциљних жртава, и сачувати крваво стечене народне тековине. ОДЛУЧУЈЕМО: 1) Осуђујемо Комунизам, као највећег непријатеља Цркве и народа.

2) Не признајемо борбу, коју воде комунисти под лажном паролом: "Народноослободилачка борба", за народну, већ је сматрамо издајничком, народно-рушилачком, која служи једино интересима и циљевима Комунизма, за преузимање власти и успоставу диктатуре Пролетаријата.

3) Осуђујемо издајнике Христове вјере и Светосавске идеје: распопове и раскалуђере Јова Радовића, Јагоша Симоновића, Блажа Марковића, Руфима Жижића и друге који активно помажу и сарађују са народним убицама и рушиоцима вјере и морала - комунистима. Јер сама њихова сарадња доказ је одобравања свих недјела, која су комунисти починили у нашем народу. Њихове прљаве одлуке и неке вајне посланице сматрамо противцрквеним, противхришћанским, ненародним, несрбским, чији ће виновници пред лицем Народа и Цркве на дан суда добити заслужену награду. Таквима нема мјеста са нама. Такви не смију бити помиловани. Не мање чинимо одговорним и оне свештенике и интелектуалце, који су из ма којих разлога остали код својих кућа, на територији коју партизани привремено посједују, и својом активношћу помажу ову разбојничку комунистичку банду, те их, сматрамо подлеглим у борби са крволочницима и безбожницима. Нарочито осуђујемо оне свештенике који су потписали прљаву Колашинску резолуцију и Жупску посланицу, те држали молепствије за побједу оружја гробара Србскога народа и Србске Цркве, молећи се за здравље припадника друге вјере, њиховог вође, познатог обијача радњи - Јосипа Броза. Интелектуалце и све припаднике наше Цркве, који су учествовали и потписали овакве срамне и издајничке одлуке, тако исто осуђујемо.

4) Народну Управу на Цетињу, на челу са познатим националним борцем, херојем са Солунског фронта, и четником Војводе Вука, Г. Љубом Вуксановићем, великим Србином и Православцем, сматрамо јединим представником Србског народа у Црној Гори и Боки, и рад ове - националним, спасоносним и хришћанским.

5) Организујемо се у чврсту, националну јединицу и отворено, с крстом, пером и мачем, устајемо у бескомпромисну борбу противу комуниста за одбрану и спас хришћанских и србских идеала. У ову борбу позивамо и сву браћу свештенике из других Архијерејских намјесништава Митрополије Црногорско-Приморске, да се најенергичније супротставе

86

безбожничком и рушилачком Комунизму, и свим силама раде на моралном препороду нашега народа.

6) Позивамо све вјерне синове и кћери Светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу, на заједничку борбу против Комунизма, да би се већ једном учинио крај разбојницима и јамарима, и завео жељени ред, рад и мир.

7) Тражимо чишћење у свим друштвеним редовима и постављање свакога на одговарајуће мјесто. Јер ако ово не би било, народ би поново доживио исту трагедију коју данас преживљава.

8) У данашњим тешким приликама, када се ради о животу и опстанку Србског рода, позивамо Народ, да остави по страни све политичке партије партијску мржњу и личне зађевице, јер им данас нема мјеста. Тако исто позивамо Народ, да не подлијеже утицају стране пропаганде, која служи једино страним интересима. Послије тешких искустава, опаметимо се већ једном, те пођимо само путем наших личних интереса и народног спаса. НАРОДЕ СРБСКИ ! Над твојим националним небом и Црквом наднијели су се, већ двије и по године, црни и градобитни облаци, каквих до сада у твојој историји није било. Свакодневно се руши твоја снага, твој живот, и систематски се ради да га нестане. Ти то осјећаш, видиш, знаш и чујеш. Ти си увијек у моментима народних несрећа имао исполинске снаге, да својим родољубљем, витештвом и самопрегалаштвом уништиш противника. Највећи непријатељ, кога си до сада имао, ту је. Он је у твојој кући, породици, цркви, граду, селу, на твом имању, и свуда је увукао своје крваве канџе. Хоће да ти убије и душу и тијело. Хоће да ти уништи: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Хоће да ти уништи твоју славну историју, твоје светиње, традиције и обичаје. Да уништи све твоје вјековне, крваво стечене тековине. Хоће да Свето Христово Јеванђеље замијени "Капиталом" Карла Маркса, а твога највећег духовног просветитеља и учитеља Светога Саву са чифутом, Мошом Пијадом. Ако то допустимо загрмљеће на нас клетва великог Његоша: "Бог вас клео, погани изроди, шта ће туђа вјера међу нама.... Су чим ћете изаћ' пред Милоша и пред друге србске витезове, који живе докле сунце грије?" Безбројна згаришта твојих домова, пљачка твоје крваво стечене имовине и насиље над твојом властитом породицом, позивају те, без предомишљаја, у борбу против скитница и нерадника. Твоје велике и драгоцјене жртве, које леже по јамама и јаругама, у крви окупана твоја највећа светиња Острог - вапију за осветом и аманетом, да се спаси оно што је национално, што није изгорело да не изгори и што није данас бачено у јаме да не би било бачено сјутра. Зато напријед у свету борбу за спас твоје вјерске и националне части, за спас части своје отаџбине, своје породице, својих милих и драгих. Са тобом је твоје свештенство! С тобом је Бог и Правда. С тобом су сви светитељи, краљеви, цареви и мученици србски, од првих 87

жупана до данас. На челу твоме је дух твог највећег националног вође Светога Саве, а против тебе и пред твојим изродима и одродима - Моша Пијаде, јеврејин из затвора у Сремској Митровици, и обијач радњи Јосип Броз - звани "Тито", - те ти се лако опредијелити: "Коме ћеш се привољети царству". у Никшићу 29. децембра 1943. године ПОТПИСНИЦИ: 1) Архијерејски Намјесник Никшићки, Милан Ћуковић, протојереј-ставрофор, парох I никшићки; 2) Архијерејски Намјесник Шавнички, свештеник Ђорђије Ивановић; 3) за Архијерејско Намјесништво Колашинско, свештеник Саво Ракочевић; 4) протосинђел Иринеј Крстић, професор-катихета у Никшићу; 5) свештеник Милосав Вулановић, парох Озринићки; 6) свештеник Милорад Кљајић, парох III никшићки; 7) свештеник Симо Лалатовић, парох Трепачко-Борачки; 8) свештеник Вуко Васиљевић, парох ГорњоЖупски; 9) свештеник Милош Васиљевић, парох Рогамски (Арх. Нам. Подгоричко); 10) свештеник Стојан Костић, парох Доњо-Жупски; 11) свештеник Богдан Радуловић, парох Прашки; 12) свештеник Саво Кустудић, парох Горњо-Пољски; 13) свештеник Комнен Радусиновић, парох Трубјелско-Рудински; 14) свештеник Јован Тодоровић, парох Пошћенски; 15) свештеник Лука Пејовић, парох Рудинички; 16) свештеник Милета Варајић, парох Страшевско-Стубички; 17) свештеник Владо Злопаша, помоћник Арх. Нам. Никшићког; 18) свештеник Томаш Николић, парох Риђански; 19) свештеник Томаш Пејовић, парох Кочански; 20) свештеник Мирко Ђапић, парох Велимски; 21) свештеник Станко Шаулић, парох Тепачки; 22) свештеник Митар Лопушина, парох ускочки, и 23) свештеник Видак Вујовић, помоћник Арх. Нам. Шавничког. Писмо Митрополита Скопског Јосифа Блажу Јовановићу, председнику владе НР Црне Горе ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЕПАРХИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ М. Бр. 1 26/13. фебруара 1946. г. у Београду ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ! Користећи се добронамерним разговорима са једним од Ваших најближих сарадника и ослањајући се на његову искреност и правилно гледање на развој наших црквених прилика у Црној Гори, а желећи да по својој Архипастирској дужности учинимо све што можемо за добро наше многонапаћене свете Православне Цркве Ми се, Господине Претседниче, као администратор епархије Црногорско-Приморске обраћамо и на Вас са искреном и топлом молбом за Вашу помоћ и сарадњу око сређивања наших црквених прилика у епархији Црногорско-Приморској, јер оне нису онакве какове треба да су. Свакако Вам је, Господине Претседниче познато, да су Србска Православна Црква, њезино свештенство, њезине установе у појединим крајевима наше отаџбине били главни циљ свију непријатељских злочинстава, која су ишла за тим да потпуно истребе србски народ, Србску Православну Цркву и њезине установе. Захваљујући Господу и неисказаној отпорности и свести нашега народа непријатељ, иако нам је нанео тешке и претешке жртве, није успео да нас сасвим уништи. Наш црквени и народни живот поново се креће и у оним крајевима где нас је остала једна половина, једна трећина, па чак у неким местима 88

и једна десетина. Тешко притиснути овим бригама, још теже нам падају они крајеви наше Србске Православне Цркве у којима је после тешких крвавих губитака завладала неслога и политичке трзавице, које нам намећу нове бриге за опште јединство Србске Православне Цркве и прети отвореним расколом и рушењем нашег црквеног поретка, а све на штету опћег нашег угледа народног и црквеног. Када је Свети Архијерејски Синод поверио нам поред наше тешке и одговорне дужности заменика Његове Светости Патријарха Србског Господина Гаврила, и дужност администратора епархије Црногорско-Приморске, Ми смо се, Господине Претседниче, са пуно љубави и преко својих људских снага примили, да и овај терет наше Архијерејске службе преузмемо, надајући се да ћемо у родољубивом србском народу и свештенству Црне Горе наићи на искрене сатруднике и помоћнике. Нажалост, већ на првом кораку наших духовних настојања наишли смо на нека негодовања и против Нас лично, што нас је поколебало и скоро склонило да скинемо са себе ове бриге, јер Нам се пребацивало, да за време окупације нисмо довољно посвећивали пажње Цркви и народу Црне Горе. Свако је гледао у ствари својим очима и тако судио. Наша Архијерејска савест није Нам дозволила да поклекнемо пред таквим приговорима, јер Бог Нам је сведок и наши најближи сатрудници, да смо о свима крајевима наше Цркве подједнако, и о сваком појединцу бринули, пружали помоћи, давали савете кадгод Нам се за то прилика пружила. Но кад и како, то ми знамо, јер само легалним путем нисмо ништа чинили, нити могли чинити. Окупатор је био крут и опрезан на сваки наш корак, не само Наш него и свију Архијереја. Ми нисмо имали месецима везе ни са најближом нашом браћом Архијерејима ни са најближим свештеницима из наших села крај Београда. Ми смо некад својим путем примали вести из Црне Горе и слали наше поруке, али оне тамо изгледа никад нису стигле. Да су стизале, верујемо, да данас не би бринули ових брига које нам баш црквене прилике у Црној Гори задају, нити би се ово стање које је тамо настало, делом и сада постоји, могло када тамо појавити. Ми не верујемо, не дај Боже, у какав црквенополитички сепаратизам Црне Горе, нити верујемо да и ма са чије стране постоје тенденције за стварање таквог стања, али ове појаве које данас тамо постоје, штетне су за општи црквеноправни живот Србске Православне Цркве, за ред и дисциплину која у њој као Божанској и правној установи треба да постоји, штетне су за њезину животну снагу коју је она свагда у историји нашега народа само за добро народа и наше народне државне заједнице вољно и искрено залагала. Ми имамо крајева у нашој земљи где смо нарочито после овога страшног уништавајућег рата остали слаби, где је животна снага наше Цркве потпуно подкопана, где се она и данас свесно подкопава, но томе су по среди други политички узроци о којима ће уосталом и наша државна политика хтела не хтела морати кад тад повести рачуна. Нама је стало да се наш црквени живот у Црној Гори нормализује, па да можемо посветити што више пажње и оним нашим крајевима где су прилике у политичком погледу теже и компликованије. Ми смо хтели у своје време и лично доћи на Цетиње, но морали смо и овај наш план изменити. Поставили смо међутим тамо редовне наше црквене власти и органе, који су почели редовно да функционишу, али опет уз извесне сметње, које су створиле раније прилике. Мислимо да Вам је позната, Господине Претседниче, акција свештеничког удружења Црногорско-Приморске епархије и рад верске комисије при Претседништву народне владе републике Црне Горе. Верска комисија је у своје време била 89

у опште преузела сву црквену власт у овој епархији а и данас заједно са свештеничким удружењем не престаје да се уплиће у чисто унутрашњи рад наших црквених власти и органа у Црној Гори и да ремети правилан црквеноуправни живот у овој епархији за коју једино Ми као надлежни Администратор Црногорско-Приморске епархије имамо да сносимо сву одговорност и пред Богом и народом и његовим државним властима. И ако је, на концу конца, свештеничко удружење установа, која по својој организацији и по својим другим задаћама спада у наш унутарњи црквени делокруг, Ми не желимо да, у овој прилици користимо своју Архијерејску власт и примењујемо мере црквене дисциплине, али у интересу општег реда и здравих односа апелујемо на Вас, Господине Претседниче, да својим авторитетом делујете на верску комисију да престане са подржавањем стања које је она до сада њезиним радом и прелажењем њезиног делокруга у чисто Наш и Наших црквених органа у овој епархији изазвала, да престане са подржавањем свештеничког удружења које је опет у истом правцу на штету црквених власти себи неку власт присвојило и створило око себе групу свештеника, који неће да се покоравају нашим редовним црквеним властима. Ми се надамо, Господине Претседниче, да ће овај Наш апел наићи на потпуно разумевање и да ће у интересу правилних односа црквених и државних власти Ваша предусретљивост онемогућити све оно што би било на путу правилној сарадњи тих власти. Очекујући повољан одговор, молимо Вас, Господине Претседниче, да и овом приликом изволите примити уверење нашег поштовања. Митрополит скопски ЈОСИФ Администратор епархије Црногорско-Приморске Писмо патријарха србског Гаврила Дожића маршалу Јосипу Брозу СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Бр. 1052/ Зап. 213 29/16. марта 1949. године у Београду ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ! Забринути због правца којим се развијају односи између наше Србске Православне Цркве и наше Државе, а пошто смо у многобројним претставкама тим поводом исцрпли све надлежне инстанције у државној организацији, налазимо за нужно да учинимо још један покушај, обраћајући се овом претставком лично Вама, Господине Претседниче, не би ли ти односи добили правилан ток. Србска Православна Црква није од јуче поникла у овој земљи. Са првим почецима стварања Србске историје јавља се и Србска Црква. Векови су прошли, а да Србска Црква никада не изневери свој народ. Вековима је Србски народ чамио у ропству завојевача и тлачитеља, без своје државне самосталности - од које ни сенка није остала - али га је Црква одржала. Царски дворови и друге творевине биле су претворене у прах и пепео, али све оно што пред лицем целог културног човечанства даје документацију наше негдашње славе и величине, заправо све културне тековине које наш народ има - сачувала нам је Црква. Не само да је сачувала нашу народну индивидуалност него је Србска Црква 90

проширивала, баш онда када је изгледало да је све пропало, наше народне међе. Патријарх Арсеније Чарнојевић освојио је за данашње поколење плодне панонске равнице у Војводини, а наше цркве и наши славни манастири данас су најбоље тапије према свима оним који пружају грабежљиве руке према живом телу наше отаџбине. Све ово налази се у дубоком сазнању нашега народа и зато у целокупној историји нашој, нема примера било каквог отпора против Србске Цркве. Напротив, народне покрете и устанке водила је Црква и они су увек дизани око цркава и манастира. Полазећи само од наше новије историје: од првог устанка па до народноослободилачке борбе, неће се наћи ниједно патриотско дело, ниједно народно прегнуће, без знатног удела Србске Цркве у њему. Док се наш народ никад није окретао против своје Цркве, сви туђински завојевачи, видећи у њој најбољу народну снагу, бесомучно су се увек обарали на Србску Цркву. У првом и другом светском рату ужасно је страдао наш народ. Али ни на коме није провео свој бес крвожедни непријатељ као на Србској Цркви и њеном свештенству. Страдање Србске Православне Цркве, баш у минулом рату, беспримерено је у историјама свих народа. Око 250 порушених цркава и манастира и 550 побијених свештеника, шест пострадалих Архијереја, историјски су сведоци тога страдања. Непријатељ је сатрвен. Из пепела је никла нова Југославија. Сваки разуман човек морао је очекивати да ће ново доба донети и нове односе између Цркве и Државе. Србска Православна Црква је то сасвим правилно схватила. Без речи протеста она је примила раставу Цркве од Државе, са свима последицама те раставе, аграрну реформу, све друге реформе које је нови дух времена налагао. Показујући до крајности добру вољу за сарадњом, она је ушла и у дискусију поводом увођења новога Устава, давајући своје примедбе и изражавајући своје жеље. И ако те примедбе и жеље нису уважаване, Црква је лојално прихватила државни Устав и, настојећи да своје деловање прилагоди новом стању ствари, очекивала да ће се тај Устав од свакога поштовати као светиња, исто онако како је она показала своју спремност да га поштује. Нажалост, десило се нешто неочекивано. Место признања за те заслуге, место помоћи да залечи тешке ране које јој је нанео непријатељ нашега народа, први пут у њеној историји, Србска Црква се од сопствене народне власти сматра као да је народни непријатељ. На подручју где је непријатељ срушио 250 цркава дижу се данас динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине несметано и некажњено се оскрнављују Србске црквене светиње; без суда убијају србски свештеници, премлаћују србске владике и онемогућава им се општење са паством, бесправно одузима и она земља коју је аграрна реформа оставила Цркви, бране се богослужења и литургије, стародревни народни обичаји; гуши се црквена штампа, чак и у најскромнијем обиму; оспоравају се Цркви сва права која јој је државни устав дао и загарантовао. Са много стрпљења Црква се до сада односила према свим овим појавама. У времену док уставом гарантована права о слободи верског учења, слободи вршења верских обреда и слободи свих верских послова још нису законима разрађена, могла су се очекивати разнолика схватања и тумачења по питању обима тих слобода. Али се нису могли очекивати тешки иступи према Цркви и њеним служитељима, и то не од стране неодговорних елемената, него у већини случајева од стране месних државних власти. Није се могао очекивати онај затровани дух мржње и презира, према Цркви и свему ономе што је њено, који се испољава у свакој даној прилици од стране оних који су позвани да буду чувари реда и слобода.

91

У ослобођену отаџбину дошли смо из дугогодишњег ропства с најбољом намером и најискренијом жељом да послужимо добру своје Цркве, Своје земље и Свога Народа. Првим Својим изјавама и актима настојали смо да улијемо поверење у будуће међусобне односе руководећих фактора са Вама на челу; да стишамо страсти, умиримо духове узнемирене дотадашњим неповољним током међусобних односа, и да учинимо све што је до Нас да се створи атмосфера поверења и сарадње између црквених и државних власти. Верујући, да је овој напаћеној земљи данас мир потребнији од ичега, Ми смо вечито проповедали мир и љубав, не износећи ни пред своју паству, а камо ли пред светску јавност оно што је нашу душу тешко потресало, поводом свакодневних извештаја које смо примали из свих крајева наше земље, о некажњеном гоњењу и уништавању црквених права и слобода и најсветијих традиција наше прошлости. Ми смо више пута одбили да страним новинарима и страним представницима дајемо било какве изјаве, да не би ничим оштетили углед наше земље у иностранству, него смо, и кад нам је најтеже било, њен углед чували и величали. Мада без икаквих инструкција од стране наше Владе, Ми смо приликом наше посете Руској Цркви, која је пала у можда најкритичнијем моменту односа између наше и те земље, умели да достојанствено репрезентујемо и Своју Цркву и Своју земљу и да с пуно части извршимо дужну мисију. Ми нисмо зачуђени непажњом и испадима од стране органа наших власти према Србској Православној Цркви само зато, што то она ничим са своје стране није заслужила, него још више зато што не видимо примера таквог поступања ни у земљама народне демократије, ни у капиталистичким земљама. Ми се питамо шта се хоће са тактиком систематског угушивања Србске Православне Цркве? Тим више што Србска Црква никад није била деструктивна него стваралачка и народна. Њу не треба гушити него помоћи да залечи своје ране и настави свој историјски пут који је увек био прав и славан. Ми смо увек били склони веровању да сви ексцеси који се према Србској Цркви чине, ево већ непрекидно четири године, нису производ неког плана, нити директива датих од руководећих органа наше земље, него су последице самовоље, неразумевања и неупућености месних власти. У том смислу смо редовно и упућивали наше претставке и жалбе вишим државним форумима, а нарочито Државној и Земаљским Комисијама, молећи за интервенисање и отклањање грешака. Нажалост, ретки су случајеви да је некад постигнут позитиван успех по свим тим нашим интервенцијама, а још ређи да је примљен било какав одговор или обавештење по предмету о коме се радило. Може се рећи чак и то да је свака наша молба и притужба изазвала још већи притисак баш онде где нас је болело, тако да се добија утисак да је Србска Православна Црква у нашој земљи без икакве законске заштите! Ове чињенице, као и чињенице да се гушење црквених права и слобода јавља у разним крајевима наше земље, а по истим поступцима и методама, стварају уверење да се систематски настојава, да се онемогући живот и рад Србске Православне Цркве. Свесни далекосежности и штетности последица које би могле настати из даљег заоштравања садашњих односа, и то колико по Цркву толико и по Државу, Ми сматрамо да је данас мудро и патриотски све учинити да се стање поправи. По свим питањима за која се сматра да су са стране Цркве отворена и нерешена, Србска Црква је спремна да, било у личном контакту, било у писменој форми, даде писмена објашњења. Али зато сматра да би од стране државне власти требало Цркви дати најнужнију заштиту у њеном 92

деловању од ма чије самовоље. Сматрајући да је неопходно потребно да наступи преокрет у поремећеним односима између Србске Цркве и Државе, Ми ово питање сматрамо хитним и молимо да му се поклони потребна пажња. У противном случају Србској Цркви ће остати бар то да је са своје стране све уочила што јој је била дужност и да на њој не лежи некаква одговорност за даљи развој међусобних односа. То су побуде које су нагнале Нас са Светим Архијерејским Синодом, да се обратимо непосредно Вама као Шефу Државе, у нади да ћемо код Вас наићи на схватање и мирно расуђивање по целом овом проблему, с молбом да узмете у разматрање ово судбоносно питање и дате потстицај за његово што скорије решавање. Пошто су у претставкама упућеним 17. септембра 1946, 3. фебруара 1947, 21. маја 1947. године и 13. децембра 1948. године Претседништву Савезне Владе ФНРЈ, било непосредно, било преко Државне Комисије за верске послове, као и у многобројним посебним претставкама изнесене документоване и образложене жалбе са детаљним подацима, Ми се у овој претставци нећемо упуштати у набрајање и детаљно излагање незаконитих поступака према Србској Православној Цркви. Сматрамо ипак за своју дужност да предња своја излагања поткрепимо најмаркантнијим чињеницама из којих ће се видети какве је све незгоде морала да проживљује Србска Православна Црква од ослобођења до данас.

1) Јединство Србске Православне Цркве, разбијено од окупатора наше земље, није успостављено до данас, после пуне четири године од ослобођења. Још и данас није допуштено претставницима Србске Православне Цркве да се врате у своја места службовања, у Македонију, нити да тамо врше своје функције, тако да су данас три епархије, које су саставни део Србске Православне Цркве, остале без својих канонских Епископа, од ове потпуно отсечене и скоро без икакве канонске везе и јединства са њом.

2) Преко 60 свештеника налази се данас на робији, а међу њима и један Архијереј.

3) У најновије време дешавају се невероватни случајеви протеривања свештеника са својих парохија у место рођења и то свештеника који су на својој парохији као стални, провели деценијама.

4) У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њихове пастве извршен је низ грубих физичких нападаја на Архијереје и свештенике. Владика бачки гажен је и премлаћен у Оџацима на дан 16. 8. 1946. године где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље. Митрополит загребачки је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу на дан 14. 7. 1947. године где је био дошао да преузме дужност администратора епархије, а до данашњег дана отежава му се да преузме своју митрополитску дужност у Загребу. Митрополит скопски је насилно истеран из Врања на дан 10. 9. 1947. године а из њега је протеран и Црквени суд епархије скопске из Врања где му је било седиште. Владика горњокарловачки је у Кистању на дан 17. 10. 1947. године, кад је пошао да обиђе далматинску епархију, коју администрира, пошто је злостављан, присиљен да се врати натраг. Владика будимљанскополимски је инзултиран у цркви манастира Свете Тројице код Пљеваља на други дан Духова 1948. године и док је од стране руље предвођене од Недељка Голубовића, чиновника државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неколико сати држан у олтару у смртној опасности. Том приликом је вршена нужда пред црквом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као 93

да су вандали туда прошли, што је народ потсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима. У тим крајевима према муслиманским богомољама и свештенству овако се не поступа, нити је у време петка или муслиманских празника овакав напад игде извршен. На све наше претставке поводом ових тешких случајева нисмо добили никаквих одговора од надлежних државних власти, нити знамо да ли је ко по овим случајевима позиван на одговорност и кажњен. Када је овако поступано са црквеним достојанственицима, није тешко створити слику свакодневних изгреда према свештенству, који су мучени, злостављани и на сваки начин застрашивани само да се одрекну своје службе. Спомињемо само последњи случај напада на свештеника. То је случај свештеника Манојла Крге из Врела код Титове Коренице, који је на дан 21. 1. 1949. године у Титовој Кореници, у присуству жене и сестре, коцима испребијан на очиглед власти а при излазу из Војног отсека где је био службено позват. Истовремено са овим органи државне власти позивају претседнике, благајнике и секретаре црквених општина наговарајући их да напусте своју дужност код Цркве, подвлачећи да власти неповољно гледају на лица која су функционери црквених општина, јер сарађују са свештеником.

5) Небројени су случајеви спречавања традиционалних верских литија о Богојављењу и храмовским славама, бадњачарских поворки и других лепих народних и верских обичаја. Исто тако, веома чести су случајеви ометања службе Божје у храмовима, било игранком за време богослужења пред црквом, било упадањем у цркву за време богослужења и прављења нереда. Сами органи милиције у Буковику, среза пљеваљског, упали су на само Богојављење за време богослужења у цркву, добацивали свештенику разне тешке и непристојне изразе и претили да ће му почупати браду. Органи власти у Надинићима, срез гатачки, наредили су свештенику да с места прекине црквени обред и упути се у Невесиње где се има јавити Месном одбору. Кад је тамо стигао (далеко 43 километра) речено му је да га нико звао није. У Лесковцу је, на пример, велики број лица кажњен знатним новчаним казнама само зато што је суделовао у литији.

6) Обесвећење храмова, претварањем истих у магацине за жито или сунцокрет (Ораховац, Урошевац и Сјеница), дозвољавање да питомци дечјих домова, под надзором васпитача, по црквама уништавају све што им до руке дође (случај у Блацу и случај у Борчу), незаинтересовано посматрање како појединци или групе упадају у храмове где врше најгрубље ексцесе, изазивачко понашање државних функционера, који у цркве улазе с капом на глави и цигаретом у устима, честе су појаве у свима крајевима земље. Колико се далеко иде у овом погледу карактеристичан је случај у Шуљму (Срем). Црква је обијена, у цркви извршено демолирање и уништавање и свршена нужда у самом храму, па и у Светом Путиру, из кога се народ причешћује. Ово се десило у времену кад је кључ од цркве држао Месни Народни Одбор, који га је одузео од црквене управе, да би на црквеној кули поставио осматрачницу за надзор над жетвом и вршидбом жита. Обавештен о свему овоме, секретар М. Н. О. одговорио је претседнику црквене општине: "А ваљда ти жао што се врши нужда у цркви?" Власти су извршиле увиђај и обећале да ће кривци бити кажњени, али није познато да је до сада ишта учињено.

7) У исто време руше се богомоље, црквене зграде и овај се материјал отима и односи за сврхе које немају везе са црквеном службом. У Епархији горњокарловачкој, где су усташе уништиле 145 цркава и 44 капеле, срушене су сада одлуком месних власти, место да буду 94

оправљене, оштећене цркве у Плочи, Комићу, Мутилићу и Средњој Гори. Цркве у Јасенку и Почитељу, које су случајно биле остале неоштећене, такође су срушене. Истих случајева има и у Србији (Г. Топлици, Ђурђево), Босни (Скугрић, ср. Модрић и др.) у Срему (Брестач). У Рожају је на тражење народног посланика динамитом дигнута у ваздух постојећа црква да би се материјал употребио у друге сврхе. Поред рушења, чести су примери и одузимања црквених имања, бесправних сеча црквених шума од стране органа државних власти, заузимања епископских домова, парохиских домова, па и читавих манастира, као што је случај манастира Горњака у епархији браничевској и Горњег Матејевца у епархији нишкој, а да при том црквене власти нису ни обавештене. За све ово напред наведено Ми смо навели само поједине случајеве, а њих је иначе безброј, и са чуђењем се мора констатовати да се овако поступа само према Србској Православној Цркви.

8) По уставним прописима верска настава је слободна, али под надзором државе. Државне власти су нашле да ће се надзор најбоље остварити ако се она буде вршила у школама и нису дозволиле предавање веронауке изван школа. Црква је примила без поговора овакво решење. Вероучитељима је отказана државна служба, Црква је примила и вероучитеље. Сваки вероучитељ је морао добити одобрење за рад. И по том је поступљено. Кад је све учињено, онако како су државне власти тражиле, и кад се видело да огроман број деце хоће да учи веронауку, прешло се је на разне прикривене и недоличне методе онемогућавања верске наставе. Место да се иступи отворено па законом уопште забрани верска настава, ако и мора да тако буде, чине се све могуће шикане и према вероучитељима, и према деци, па чак и према родитељима деце. Слободу верске наставе ометају и школске власти, и наставници, и разне организације, а методе ометања сигурно нису позитивне. Има случајева отвореног и грубог истеривања вероучитеља из школске зграде, као што је поступио директор II мушке гимназије у Београду, или пак Окружни Одбор у Светозареву који вероучитељу својим решењем отворено и недвосмислено "забрањује рад у школи и сваки додир са децом ван школе".

9) Од целокупне православне верске штампе у ФНРЈ остао је био још једино "Гласник" Србске Патријаршије, који се штампао у свега 2500 примерака, и издања годишњих календара. Међутим, и овој минималној делатности православне штампе чине се велике сметње. У току 1948. године, место 12, свега су могла да изађу 4 броја "Гласника", и то сваки са закашњењем од неколико месеци. Малих џепних календара штампано је једва око 100.000 комада, а великих календара требало је да се штампа око 40.000 и већ је било извршено слагање, али у задњем часу је слог растурен и штампање сасвим онемогућено. Ово је тешко погодило како врховну црквену управу, тако и све верне који су тај календар годинама куповали и читали и који је стално и несметано до сада излазио, а данас га не могу добити. Наша Црква прима црквену штампу из разних земаља и види како се свуда несметано она шири. Из Совјетског Савеза, Румуније и Бугарске редовно стижу црквени часописи. Какав ће утисак добити и какав ће материјал имати непријатељи наше земље у иностранству, о слободи црквене штампе у нашој земљи, по начину излажења нашег "Гласника".

95

10) Законом о државним матичним књигама од 1. априла 1946. године прописане су државне матичне књиге, а матичним књигама које је водила Црква, дата је и даље снага јавних исправа о чињеницама уписаним у њих пре ступања на снагу овог закона. Свештеници су дужни, на захтев заинтересованог лица или државних органа, давати изводе из књига о уписима извршеним пре ступања на снагу овога закона, а дужни су и државном матичару ставити на расположење књиге ради увида или преписивања. Свети Архијерејски Синод издао је упутства свештенству да се строго придржава прописа овог закона и дао им потребна објашњења о начну даљег рада. Пошто би стварање нових књига ради убележавања Цркви потребних података о извршеним обредима, стајало Цркву милионске суме, а тешко би их било и израдити, свештеници су упућени да у исте књиге, пошто закључе уписе до ступања на снагу закона, наставе уписивати податке о обављеним крштењима, венчањима и опелима. Наравно да даљи упис не би имао карактер јавне књиге, а сам закон овакав поступак није ничим забранио. Међутим, 5. јануара 1949. године изашао је Закон о изменама и допунама овог закона. Овај закон предвиђа новчану казну од 10.000 динара или поправни рад до три месеца, поред одузимања и матичних књига, за оне верске претставнике који изврше нове или накнадне уписе у матичне књиге које су закључене. Место да се ова уредба примени од дана ступања на снагу овог прописа о изменама, државни органи су стали да одузимају матичне књиге и кажњавају оне свештенике који су после ступања самог закона из 1946. године уписивали било какве уписе. Пошто су то Србски православни свештеници по упутству Синода чинили скоро сви, настало је масовно одузимање књига и кажњавање свештенства, па чак и одузимање архива и печата црквених. Одузимане су чак и нове, празне неупотребљене матичне књиге, регистри, домовници и друге књиге, које служе само верским потребама, као да се спроводи ликвидација Цркве. Било је, дакле, потребно један закон рђаво протумачити, и дати му снагу и за време пре него је донесен, само да се и ова прилика искористи да се Србској Цркви одузму матичне књиге које је она устројила и водила стотинама година и да се свештенство доведе у тежак положај.

11) Законом о аграрној реформи одузета је Цркви сва земља у површини од 20.000 хектара, а остављен јој је само минимум од 10 хектара по једној црквеној установи, са изузетком установа већег значаја. Тај минимум није Цркви остављен као земљораднику, него као установи посебног значаја, да послужи њеним посебним потребама. Те минималне количине земљишта остављеног Цркви немају никаквог значаја по опште привредне прилике, а за Цркву и свештеника ипак нешто значе. Специјално значе за манастире који могу да имају већи број монаха и монахиња и који имају и других посебних потреба. Црква није могла ни слутити да ће и овај минимум, који јој је по њеном схватању, на основу оцене законодавца, остављен на потпуно слободно располагање, бити подвргнут таквим наметима, теретима и одговорностима да би боље било да јој није ни дат. Месне власти стале су, пре свега, на становиште да и на Цркву примењују, као на земљораднике, Законе о откупу вишка житарица и меса и да не признају закупне односе, а касније су почеле да, мимо све законске прописе, присиљавају Цркве и манастире да улазе у радне задруге као да је црквена општина или манастир физичко тело.

96

Све ове мере месних власти пропраћене су са неприликама за црквене установе. Нису били ретки случајеви кажњавања и хапшења свештеника или црквеноопштинских одборника рад неиспуњавања обавеза које они нису могли испунити, али сав досадашњи притисак је ситан према притиску који се врши сад, поводом апсурдног захтева који се поставља да цркве и манастири ступају у радне задруге. Манастиру Војловици је, на пример, разрезана огромна количина меса, или да ступи у радну задругу. Исти је случај са манастиром Привина Глава и другим манастирима, а на црквене општине у Срему изреда се чини притисак да своја имања унесу у радне задруге. Србски манастири који су у нашој прошлости одиграли огромну позитивну улогу и наџивели многа зла времена, ступањем у радне задруге били би коначно ликвидирани, јер се монашка духовна служба не би могла довести у склад са њиховим обавезама према задрузи, те би манастирима сваки даљи опстанак био онемогућен. На тај начин је једина законска погодност да је Цркви остављен минимум земљишта изврнута у велику стварну непогодност и неприлику за Цркву, ма да не постоји ни један законски пропис који би правдао овакво поступање.

12) Упоредо са оваквим третирањем црквеног земљишта и са преосталом црквеном имовином, ма у каквој се форми она налазила, поступа се слично. Парохиски домови се безправно одузимају и из њих избацују свештеници и црквене канцеларије, да би се уселила било приватна лица било надлештва. Многи парохиски домови без милости су рушени, материјал развлачен и употребиван за грађење, а ретко где је тражен контакт са Црквом или јој давана одштета. Усред Београда уселило се грађевинско предузеће "Рад" у зидине започетог велелепног храма Светога Саве где руши и уништава оно што је светиња Србскога Народа. Има случајева рушења не само парохиских домова него и самих цркава ради подизања задружног дома. Чести су случајеви подизања задружних домова уз саму Цркву, да би се заградио улаз или омела даља намена храма. Све се то изводи уз потпуно игнорисање Цркве и њених права, тако да се не може отети утиску да ниједна добра и корисна ствар у нашој земљи не може спровести, а да то не буде на штету интереса и угледа Србске Православне Цркве.

13) Питање социјалног осигурања свештенства и њихових породица решава се на врло несоцијалан начин. Свештеницима-пензионерима који имају право на пензију од државе ускраћује се то право. Свештеници-пензионери који имају право на пензију од црквених фондова остављају се скоро на улици. Ти фондови који су по Закону о социјалном осигурању морали бити примљени у склоп државног социјалног осигурања, примљени су само делимично. Па и оно што је примљено сад се намерава да се делимично врати Цркви, тако да ниједан свештеник не би остао пензионо осигуран. На овом месту било би преопширно износити цео овај проблем, тим пре што је он изложен у разним поднесцима Претседништву Владе. Једно је сигурно: питање социјалног обезбеђења свештенства крупно је питање јавног интереса, а њему од меродавних до сада није поклоњена никаква потребна пажња. По среди су не само хумани и морални обзири, него и постојећа и несумњива обавеза државе, која се не испуњује. Министарство Рада ФНРЈ, односи се према овом питању на начин који зачуђава.

14) Пошто су Цркви одузети сви главни материјални извори, а њени су фондови у Државној хипотекарној банци валутном реформом десетковани, Црква је морала да нађе 97

неке изворе за своје потребе. Сакупљање добровољних прилога од верних био би најприроднији извор за издржавање Цркве. Међутим то се стално омета, па је требало тражити и друге изворе. Увиђајући ту ситуацију и сама Држава је у члану 25. Устава предвидела верским заједницама помоћ. Та помоћ је досад у неколико махова Цркви и давана, на чему ми и овом приликом изражавамо своју захвалност. Али та помоћ је недовољна, нарочито с обзиром на око 1000 пензионера које треба издржавати. Црква, уосталом, и не жели да све своје потребе и невоље пребацује на Државу, него да и сама, сопственим снагама и сретствима, изналази путеве и начине за своје егзистирање. Испитујући начин издржавања Руске Православне Цркве и других цркава, дошли смо до закључка да је најприроднији извор за издржавање Цркве израда свећа, икона, молитвеника и других чисто црквених утвари за потребе верних. У ту сврху и основали смо Завод за израду свећа Србске Православне Цркве у нади да ће нас и држава помоћи опростом пореза и потребним материјалом за израду свећа. Испрва смо доиста и помагани. Дато нам је неколико вагона парафина, а пошто Завод израђује свеће само за цркве, а не за спољни свет у привредне сврхе, добили смо и опрост од пореза на доходак. Нажалост, има већ две године да никаквог материјала за израду свећа не добијамо, чак нам се у најновије доба не даје ни памук за фитиљ од отпадака из фабрика. Уз то се од Завода тражи порез на промет производа који износи преко један милион динара месечно. На тај начин Црква оно што прима од Државе као помоћ враћа јој у виду пореза, те и ова једина ствар где смо могли указати на пажњу и помоћ државних власти, губи сваки значај и исчезава. Дотакнувши се углавном питања која данас стоје отворена између Србске Православне Цркве и Државе, а чије би правилно решење сигурно имало повољно дејство не само по односе између Цркве и Државе, него и по опште прилике у нашој земљи. Ми сматрамо да смо овом иницијативом извршили део своје дужности. Верујући у Вашу добру вољу, Ми се надамо, Господине Претседниче, да је Вама лично стало да дође до сређивања односа између Цркве и Државе, па стога очекујемо да ова Наша иницијатива неће остати без повољног дејства за будући повољан развој и нормализовање тих односа. У том уверењу Ми Вас молимо, Господине Претседниче, да изволите примити изразе Нашег особитог поштовања. Претседник Светог Архијерејског Синода АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРБСКИ ГАВРИЛО, с. р.

98