Вуков Основац #10

САДРЖАЈ

УВОДНА РЕЧ

Абрамовић, Ива: Основна школа „Вук Караџић“

– интернационална школа..................3

ТЕМА БРОЈА Ињац, Јана: Интервју са Тото......................................................................................................4 Зирамов, Софија: Рукопис.............................................................................................................5 Попов, Александар: „Наставниче, добар дан“........................................................................5 Коларски, Андреј: Из Србије у Јерменију и назад...............................................................6 АКТУЕЛНОСТИ

Кекић, Милана: Тест професионалне оријентације............................................................7 Гњидић, Петар: Будимо бољи људи.........................................................................................8 Адамовић, Огњен: На Богојављење..........................................................................................9 Зубанов, Алексеј: Посета Игора Јурића нашој школи......................................................10 Стојковић, Тијана: Наша школа је безбедно место.............................................................11

ЖИВОТ ШКОЛЕ

Цицовић, Марија: Ја имам таленат..........................................................................................12 Попов, Александар: Рад еколошке секције..........................................................................12 Рађеновић, Дуња: Интервју са некадашњим

ЛИТЕРАРНИ КУТАК

Алексић, Петар: Мој омиљени јунак......................................................................................14 Косић, Матеја: Улица мог детињства......................................................................................15

ИНОВАЦИЈЕ Крстић, Сања: На радном месту

ПУТОВАЊА Рељин, Филип: Сајам науке........................................................................................................17 Аћимовић, Михајло: Четвртаци у

Деспотовић, Зоја: Клизање........................................................................................................19

Петровић, Леон: Мало путовање возом................................................................................20

ТАКМИЧЕЊА

Грбанушић, Дуња: Прва

Косић, Матеја: Државно такмичење из физике...................................................................22

Петровић, Владислава: 5+ квиз................................................................................................23

СПОРТСКИ ЖИВОТ

Зорић, Зоран: Државно првенство.............................................................................................24

Станић, Милош: Баскет 3 на 3...................................................................................................25

ФОТО-РЕПОРТАЖА......................................................................................................................26

Вуков Основац 10 (јун 2023)

РЕЧ

Колико год свет био велик, он је и мали и никада не знаш где ћеш се задесити, кога упознати... Прави доказ за то је наша школа, место где се негују различитости и другачије културе. У претходних пар година нашој школи су се придружили ученици из Аустрије, Јерменије, Украјине, Кине... И тако смо постали права интернационална школа. Имали смо прилику да са придошлим ученицима разменимо искуства и упознамо се са различитим обичајима и начинима школовања. На овај начин сви постајемо богатији за једно искуство, проширујемо видике и остајемо поносни што негујемо различитост. Научили смо много једни од других и надамо се да ће се нашим ученицима придружити још много ученика који долазе из свих крајева света. Чуваћемо једни друге, сазнавати заједно, рашћемо и волети се.

Ива Абрамовић, VII-2

Основна школа „Вук Караџић“интернационална школа

Интервју са Тото

Наша школа је вишенационална средина. Настава се одвија на српском језику, али је прате деца различитог националног порекла. Мој данашњи

саговорник је девојчица Тото, која води порекло из најмногољудније земље на свету, Кине. Већ неко време живи у нашем граду, Кикинди, и похађа 4. разред ОШ „Вук Караџић“.

Ћао, Тото.

Какви су твоји први

утисци након доласка

у наш град?

Ћао! Утисци су лепи, супер је све.

Колико ти је времена требало

да научиш наш језик с обзиром да

није тако лак, посебно за неког ко

долази из Кине?

Није ми пало тешко учење српског језика, јер сам ја рођена у Србији, тако да сам одмалена знала.

Да ли ти је било тешко да се снађеш у школи?

Не, није ми било тешко. Мислим

да сам се добро снашла.

Колико се разликује школство у Кини и код нас?

Велика је разлика. У Кини нпр.

сви разреди буду у школи по цео дан, значи, ђаци и пре подне и после подне похађају наставу.

Како су те прихватили другари из разреда и учитељица?

Лепо су ме прихватили сви.

Који предмет ти се највише свиђа?

Математика.

Да ли се можда бавиш неким спортом?

Бавила сам се рукометом, планирам опет да наставим да тренирам.

Да ли ти се свиђа наша храна и које ти је омиљено јело?

Јако ми се свиђа

српска храна, а омиљено јело ми је сарма.

Да ли си упозната

са нашом културом и, ако јеси, колико се разликују ове две земље?

Упозната сам са културом, има доста разлике.

Које градове си још обишла у Србији и да ли ти се нека знаменитост посебно допала или оставила посебан утисак?

Нисам стигла пуно да пропутујем, засад сам видела Нови Сад и Београд, надам се да ћу обићи и остале градове и пределе у Србији.

И за крај, да ли би волела да се вратиш у Кину или не би имала ништа против да наставиш живот у Србији?

Немам ништа против, мени је добро и овде и у Кини.

Хвала, Тото, на издвојеном времену. Желим ти све најбоље.

Хвала и вама.

Тото се савршено уклапа у своје одељење. Српски говори једнако добро као и њени вршњаци. Радује ме што јој

се допада Србија и надам се да ће остати овде и да ћемо се од следеће године сретати у истој смени.

Јана Ињац, V-2

У данашње време људи много више користе телефоне и рачунаре за писање и свакодневну комуникацију.

Самим тим, уопштено, рукопис

људи се погоршава. Са друге стране приче смо ми неки који свакодневно узимамо папир и оловку

и преко њих преносимо своје мисли. На тај начин настаје јединствена ознака наших мисли, а то је рукопис. Свако од нас има свој сопствени начин писања, који нас издваја од осталих. Колико год ми тражили, јако је мала шанса да пронађемо особу са истим или сличним рукописом. Овај

начин испољавања наше личности чини

један врло посебан дар. Моја другарица

Марија Костенко има толико специфичан и

леп рукопис, да је немогуће не приметити

га. Многи људи када виде овај начин писања, имају многа питања, због тога нам је Марија одговорила на нека од њих.

Да ли сте имали додатне часове писања у Украјини?

Да, имали смо додатне часове писања. Током првог периода школовања од првог до четвртог разреда су били обавезни док је касније то био избор.

Које је твоје мишљење о томе што

људи више користе куцање него писање у комуникацији?

Мислим да су поруке које шаљемо

са телефона брз и ефикасан начин комуникације, али ипак волим да пишем писма, саставе... јер мислим да су то лепше успомене и доживљај је много лепши.

Да ли си одувек имала такав рукопис или се током времена побољшао ?

Заправо сваке године пишем другачије, мој рукопис није увек био исти, углавном се током година побољшао.

Сматраш ли лепо писање битним?

Важно је разумети свој рукопис, остало није толико битно.

Да ли би икада мењала свој рукопис?

Не бих хтела да мењам свој рукопис намерно.

Пишу ли сва деца у Украјини исто? Свако има свој индивидуални начин рукописа, али нас истовремено повезује начин писања и сви смо учили лепо писање.

Да ли се рукопис у Србији и Украјини много разликују?

Не баш, ако се не узме у обзир да у Србији постоји много додатних елемената за слова.

Који начин писања ти се више свиђа? Украјински, јер ми је то згодније и познатије.

Софија Зирамов, VII-2

„Наставниче, добар дан“

Недеља кинеског филма је уприличена у сали Културног центра Кикинда, а карте су биле бесплатне. Циљ је било упознавање културе и језика ове нама далеке државе. Филм који је био на репертоару тог дана је „Наставниче, добар дан“. Радња се одиграва у школи и прати разне ситуације у којима се налазе ученици и њихови наставници. Видео сам како изгледа једна школа, о чему уче и упоредио је са својом. Закључио сам да су сви наставници исти, жеља им је да пренесу

знање ђацима који га могу применити. Гледао сам филм заједно са

другарима из одељења и нашим

директором. Волео бих да на овај начин упознам културу и чујем језике и других народа.

Александар Попов, VI-1

Из

Са шест година уписао сам први разред у главном граду Јерменије, Јеревану. Кренуо сам у ОШ „Наири Зарјан“ где ми се никако није свидело. Деца су се свађала, учитељице викале на нас без разлога, и у целом, била је јако непријатна атмосфера. Након два месеца сам се пребацио у ОШ „Арег Назан“. То је валдорфска школа која припада мрежи немачких школа која се грана по целом свету. Тамо ми се јако свидело, сви наставници су једнако волели сву децу иако су неки били добри, а неки су као ја скакали и ломили све уоколо. Школа је имала и другу страну медаље. Још од првог разреда смо имали Евритмију, то је неко ходање и махање рукама уз свирку клавира. У трећем разреду смо добили предмет Циркус. Тамо смо учили да жонглирамо, вртимо штап, бацамо кругове и прескачемо бика. Такође смо добили предмете Позориште и Плес.

Године 2022. сам кренуо у ОШ „Вук Караџић“. Кренуо сам у осми разред мада сам млађи по узрасту (започео сам у Јерменији школовање са 6 година и завршио 7. разред).

Пребацио сам се у нову школу у овој држави баш због оних у животу непотребних часова о којима сам писао горе. Овде у Вуку и генерално у Србији ми се много више свидело јер у школи нема тих часова-паразита, а и часови трају до 1 ако идемо пре подне, а до 6 ако идемо после подне.

Ово је бесплатна државна школа у којој има како добре, тако и зле и непослушне деце. На пример, мене у Арегу никад нису задиркивали, а овде то итекако раде. Тамо нисмо имали оцена. Мој рад никад нису оцењивали, нисмо имали контролних задатака, писмених, одговарања и сличног. Нама су давали градиво, а ми га учили како смо хтели. Било је домаћих задатака, али ако их нисмо радили, нисмо имали проблема. Могли су да нас избаце из школе ако баш никад не радимо, али неки годинама нису радили ништа и било им је супер. Мислим да је оцена огроман плус пошто су оцене понекад главна мотивација да научимо нешто. На пример, ја никад не бих научио ту хемију кад се то не би оцењивало. Има ту и минуса пошто се дете може осећати јако лоше кад наставница, условно, пред целим разредом каже: „Илија,1!“ Па Илија мисли да су Марко и Алекса

бољи од њега, а у ствари му само математика није јача страна.

Андреј

Коларски, VIII-1

Србије у Јерменију и назад

Основац 10 (јун 2023)

Ове године, осмаци су се нашли пред њима новим начином тестирања. То је професионална оријентација. Она помаже осмацима да, уколико су још у дилеми коју средњу школу ће уписати, уз помоћ педагога Драгане Станић, тај одабир уписивања буде лакши. Први део овог тестирања се обазирао на занимања која нас мање или више интересују. За разлику од првог, други део је био доста тежи. Он се заснивао на пуно задатака везаних за препознавање неких елемената, препознавање да ли је нека реч иста или различита од друге речи, задацима везаним за памћење неких слика или речи. За овај тест је било потребно веома добро памћење и брзина. По мени, код неких задатака је брзина решавања требала да буде веома велика, а сви смо се по први пут сусрели са оваквим тестирањем. Такође, код нас у школу је дошла психолошкиња да нам други тест буде разумљивији и лакши. Након пар дана добили смо резултате. Уз помоћ наше педагогице, неко ко још није био сигуран у одабиру средње школе, добио је неке савете шта би требало да упише. Нешто што је нама било најзанимљивије је то што

смо те резултате добијали у току наставе, па смо одсуствовали са неких

часова. Што се тиче резултата, били су релативно добри. Неки су очекивали

да су добро урадили, а некима су резултати били другачији од очекиваног.

Све у свему, било је ово једно добро искуство за нас осмаке и надам се да је свима помогло да потврде свој избор или да направе одговарајући избор будућег

занимања.

Милана Кекић, VIII-1

Тест професионалне оријентације

Будимо бољи људи!

Уводна реч:

Поздрав свима! Данас ћемо разговарати о једној веома важној теми - како да постанемо бољи једни према другима. Без обзира на то ко смо, одакле долазимо или које су нам разлике, сви имамо једну заједничку ствар - жељу да будемо бољи и да створимо љубазније друштво. И наравно, урадићемо то на начин који је разумљив свима. Дакле, ухватите се за смех и кренимо!

Како можемо створити боље друштво?

Бољем друштву предстоји пар услова како би се оно остварило, све је до нас, али и до других. Пре свега, бољем друштву су потребни бољи људи. Недавни догађаји су нас научили да бисмо требали више да бринемо о околини у којој смо не само ми, већ и други. Околина утиче на све људе који су у њој; било то позитивно или негативно, требало би се трудити да та околина утиче што позитивније на људе који у њој живе. Ево неких услова: -Опростите и заборавите... осим ако сте слон. - Опраштање

Сви знамо да је живот превише кратак да бисмо га проводили у негативности. Зато је важно опраштати и заборавити, осим ако сте слон који има невероватно добро памћење. Ако неко учини нешто лоше, покушајте му опростити и кренути даље. Не морате заборавити као слон, али немојте дозволити да вам негативност трује свакодневицу.

-Будите добар слушалац, осим ако особа говори као папагај. - Стрпљивост Сви воле када их неко пажљиво слуша. Али будимо искрени, неки људи знају причати као папагаји, понављајући исте приче изнова и изнова. Ипак, покушајте бити стрпљиви и показати интересовање за оно што други људи имају да кажу. Можда ћете чути нешто ново и занимљиво, или научите како брзо развити перје као папагај.

-Смејте се чешће... осим ако вам зуби сијају као месец. - Позитивност

Смех је лек за многе проблеме, али ако вам зуби сијају као месец, можда бисте требали ограничити излагање свог осмeха. У сваком случају, покушајте се опустити, тражити хумор у свакодневним ситуацијама и поделити тај осмех са другима. Осмех је заразан, али пазите да не заразите и своје зубе са превише сјаја! -Помажите другима, али немојте постати Бетмен. - Човекољубивост Свако од нас може пружити помоћ другима на свој начин, али немојте покушавати бити Бетмен. Понекад је довољно бити Бетмен или неки други херој. Понекад је довољно само отворити неком врата. Нађите начин да помогнете људима у својој околини, било да је то ситна услуга или велико дело. Срећа је као бумеранг – баците је негде и она се врати (баците је свугде само не у крошњу бака Радојке). Али пазите, не покушавајте носити читав свет на својим раменима. То је посао за суперхероје!

-Шалите се на свој рачун, али не кад ставите две различите ципеле.Самоиронија

Сви ми правимо грешке, и то је у реду! Грешке нас уче да не чинимо исту грешку испочетка. Нема смисла оптерећивати се превише властитим пропустима. Међутим, ако сте особа која често заборавља обути исте ципеле, можда бисте требали размислити о мало више концентрације. Ако се смејете својим грешкама

и научите из њих, постаћете бољи преображај себе.

Закључна реч: Ето, драги читаоци, надам се да вам је овај хумористичан приступ дао

неколико корисних савета о томе како треба побољшати друштво у којем живимо.

Без обзира на нашу националност, религију или године, сви можемо допринети стварању љубазнијег света. Нико није направио већу грешку од оног што није урадио ништа јер је могао мало учинити. Запамтите, сваки мали гест љубазности има велики утицај. Тако да, опростите и заборавите, будите добри слушаоци, смејте се чешће, помозите другима, и шалите се на свој рачун. Чинећи све ово постајете супер хероји у сопственим животима!

Хвала на читању и нека вас љубазност прати у сваком кораку!

Петар Гњидић, VII-2

Традиционално пливање за Часни крст на празник Богојављење, одржава се сваке године широм Србије. Богојављење је један од битнијих хришћанских празника, а обележава се 19. јануара. Слави се као дан када

је Исус Христ крштен у реци Јордан. На овај дан верници се поздрављају

речима „Бог се јави” или „Христос се јави”.

Као и сваке године пливало се у Кикинди и Новим Козарцима. У овогодишњем витешком надметању у коме се јачају дух и вера у Козарцима је пливало 12 учесника, а један од њих сам био и ја. Имао сам велику жељу да пливам од прошле године, али ове ми се та жеља испунила. Температура је била нешто мало изнад нуле, али вода је ипак била хладна. Када смо стали на платформу, чекали смо свештено лице да уз благослов стави крст у воду. Потом сам се прекрстио и ускочио. До крста је први допливао

Немања Травар из Кикинде који је крст препустио јединој девојци која се надметала. Није ми било битно

да допливам први до крста јер је само учешће за мене једна велика победа и сигуран сам у то да ћу наставити са овом традицијом.

Препоручио бих сваком ко може и хоће да се опроба да се пријави јер поштовањем српске традиције доживљавамо и узбудљиво и лепо искуство. Огњен Адамовић, VIII-1

Посета Игора Јурића нашој школи

Петнаести март 2023. године обележила је посета Игора Јурића нашој школи. Одржано је предавање свим ученицима старије смене, а такође и родитељима, о превенцији насиља на друштвеним мрежама где су сви присутни могли сазнати нешто корисно о безбедности на интернету.

Неке од ствари које смо научили су како да саставимо сигурну лозинку приликом употребе интернета, да не пристајемо на састанак са људима које смо упознали путем друштвених мрежа и да ником не шаљемо своје неприкладне слике. Предавач је том приликом користио кратке филмове, као приказ могућих опасности и начина за њихову превенцију, а на крају су ђаци урадили и интерактивни квиз путем мобилних телефона који је показао колико су добро разумели суштину и значај ове теме у реалном животу.

Иначе, Игор Јурић је оснивач организације ЦНЗД-а (Центар за несталу и злостављану децу) и човек који је претрпео велику трагедију када му је петнаестогодишња ћерка Тијана убијена 2014. године. ЦНЗД је дао велики допринос за безбедност деце увођењем „Тијаниног закона“ који је омогућио да полиција крене у потрагу чим се пријави нестанак детета. Ова фондација је покренула неколико едукативних пројеката који се спроводе током целе школске године, широм Србије. Такође организује и разне хуманитарне акције и фестивал „Глас анђела“-Тијана Јурић.

Алексеј Зубанов, VIII-1

Наша школа је безбедно место

Сви смо добро упознати са трагедијом која се десила на Врачару, у Основној школи „Владислав Рибникар“.

Ученик 7. разреда је пуцао у ученике, радника обезбеђења и у наставницу

историје. Било је 10 жртава и нешто

мање рањених.

Протеклих месец дана нема дана

да о томе не размишљамо, да не чујемо

о томе на медијима, да се не питамо и

не тражимо разлоге који не би помогли, али би нас донекле умирили.

Деца су престала да се осећају

безбедно и родитељи су неке престали

да шаљу у школу.

Забринути су јер је школски систем лош. Не реагује се на насиље на време и не прича се са децом.

Као дете које је у основној школи провело 8 година, била сам шокирана чињеницом да би неко од мојих вршњака то могао да уради. После свега, схватам колико нам наша школа пружа безбедност. Увек је имало са ким да се прича: педагогом, наставником, послужитељима, чак и вршњацима јер се овде одувек неговало поверење и другарство. Никада нико од нас није ускраћен за добар савет и разговор. Нико није остао незаштићен. И ми умемо да чувамо једни друге и да укажемо на грешке ако се појаве. Стога ме напуштање ове установе застрашује јер се иде у нову непознату средину. Пријатно је бити у друштву наших вршњака и знамо да ће нас увек неко заштитити. Иако нас је све потресла и са неверицом суочила ова трагедија, олакшање је знати да смо безбедни у својој школи.

Тијана Стојковић,

VIII-2

Ја имам

таленат

У Основној школи „Вук Караџић“, 30. маја, одржала се сада већ традиционална манифестација „Ја имам таленат“. Ове године учествовало је 35 ученика те се број учесника у односу на прошлу годину удвостручио. На сцени су се смењивале песме, рецитације, игре, цртежи, имитације... У фисклутурној сали одјекивала је граја раздрагане деце, а задовољна лица доказивала су да је то још један леп и успешан дан. Ове године манифестација није била такмичарског карактера, а једини циљ је била је забава, дружење и прилика да свако покаже свој таленат.

Надамо се да ће се и следеће године ученици одазвати у оволиком броју и знамо да је овакав вид дружења оно што сви највише волимо у школи.

Марија Цицовић, VI-2

Еколошка секција је једна од понуђених ваннаставних активности за ученике старије смене. Воде је наставнице Тања Чубрило и Наташа Шуљан. Мени се секција посебно свиђа, јер учимо нове ствари кроз игре, презентације, креативне материјале и сл. Мало је рећи да је ово само секција, мени је ово начин забаве и дружења са вршњацима сличног интересовања са којима размењујем искуства о задатим темама. Последње што смо правили су плакати о геолошким добима, као што су: мезозоик, кенозоик, палеозоик, као и многа друга занимљива доба. Поделили смо се у групе и сви смо заједно правили плакате, у којима се може научити много ствари као што су: жива бића која су некад живела, настанак и изглед фосила изумрлих врста, као и разне занимљиве чињенице о настанку планете Земље и промема у интелектуалном развићу праљуди. Када су сви плакати били готови, наставнице су све нас изненадиле сладоледом и сви смо били срећни, а неки више нису били гладни. Свака група је направила јединствене и предивне плакате који су повезани у целину и сада улепшавају школски ходник. Налазе се код кабинета физике, погледајте их добро и сазнаћете нешто ново. Александар Попов, VI-1

Рад еколошке секције

Интервју са некадашњим

учеником наше школе

Нашу школу похађали су веома успешни људи који су данас лекари, адвокати, наставници...

Имала сам ту част да интервјуишем Браниславу Јоксимовић, која је нашу школу уписала 1991. године. Након завршене основне школе, 1999. године уписује Гимназију

„Душан Васиљев“. Студирала је на Правном факултету у Новом Саду.

По чему памтите основну школу?

Основну школу памтим

само по лепим стварима. Памтим

је по другарима. Мој разред је

био такав да смо се сви дружили и

помагали једни другима. Исто тако

је памтим и по учитељици Стани

Ћосић, која нас је томе научила.

Који Вам је био омиљени предмет?

Омиљени премети су ми били језици (енглески и српски) и биологија, али сам много волела и музичко јер ми је на том часу увек било забавно. Волела сам да певам и свирала сам клавир.

Како је изгледало школовање у Вашем периоду?

Дивно. Ја сам волела да идем у школу. Деца из моје генерације су била баш повезана и много смо се дружили. Школовање је изгледало тако да су нам учитељица, а касније и наставници, били прави ауторитети које смо поштовали. Не зато што су били строги, већ зато што смо од њих сваког дана учили најважније животне и школске лекције. Они су на најлепши начин обележили моје основно школовање.

Да можете да се вратите у основну школу, који бисте разред желели да будете?

Желела бих да будем четврти или осми разред. Некако сам се у тим разредима осећала важно и узбуђено јер ме после сваког од њих чекао неки нови почетак.

Које сте науке највише волели?

Друштвене науке су ми боље ишле и више сам их волела.

Који наставник Вам је био омиљени и због чега ?

Сви су били одлични, али издвојићу једну која и данас предаје у нашој школи, а то је Весна Маринков, наставница енглеског. Тачно је имала меру када да буде строга, а када блага према нама и то ми се баш свиђа.

Памтите ли неки доживљај (анегдоту) из школе?

Памтим многе анегдоте. Али, издвојићу једну. На часу српског језика смо понекад имали

дебате на различите теме. Ја сам увек жустро учествовала у свакој дискусији и јављала се за реч. Увек сам волела да кажем своје мишљење и врло гласно сам то радила. Тада ме је наставница српског језика ословљавала са „адвокат“, а данас је то моје занимање.

Како сте се одлучили баш за овај посао? Ко је био Ваш узор?

Пред крај средње школе сам одлучила да ћу уписати Правни факултет, а некако сам и тада размишљала о адвокатури као могућем будућем занимању. Верујем да је на то утицала и чињеница да је мој тата адвокат и да ми је због тога та професија била блиска и знала сам како то изгледа и шта значи бити адвокат. Мој узор је био мој тата.

На који начин Вам је помогла основна школа у даљем образовању и касније у послу? Много ми је помогла јер ми је поставила темељ за све што сам даље у животу постигла. Основна школа је темељ не само даљег школовања, већ и живота. Ту се деца уче основама свега. Кад то кажем, не мислим само на градиво које се учи, већ и на васпитање које нам пружа основна школа, учи нас да поштујемо једни друге и учи нас радним навикама. Све што научите у основној школи, касније само надограђујете и због тога је основна школа по мени најважнија школа у животу.

Који су Вам планови за даљу будућност?

У професионалном смислу план ми је да се бавим својим послом што боље и што дуже. У приватном животу, ове године моја ћерка уписује исту основну школу коју сам ја похађала. То ми је један од важнијих догађаја у животу и јако сам срећна и узбуђена због тога.

Шта поручујете данашњим ученицима?

Моја порука данашњим ученицима гласи: дружите се што више, поштујте једни друге, поштујте старије, вредно учите и резултати ће сигурно доћи. Не дозволите да вам овај најлепши период живота прође испред екрана јер ћете много тога у стварном животу пропустити. Дуња Рађеновић, VIII -3

КУТАК

Мој омиљени јунак

Мој омиљени јунак је Тимон Коалински. Тимон је професионални

слагач Рубикове коцке. Рођен је 2003. године у Пољској.

Коалински има дугу косу, он је просечне висине и грађе. Одмалена

је професионални слагач Рубикове коцке. Има рекорд у просечном слагању три са три од 4,86 секунди. Пре три дана је освојио европски рекорд у

слагању три са три коцке са 3,85 секунди. Коалински је трећи у Европи у слагању коцке четири са четири, а први у пет са пет, шест са шест и седам са седам. Није увек било тако. У 2017. је имао много лошије време. Упорно је вежбао, тада је имао рекорд у слагању пирамиде 2,97 секунди, а мој рекорд је 35,13 секунди. Сваког дана Тимон учи нове алгоритме и технике четири до осам сати. Постоје и други професионални слагачи коцака, али ми је Тимон омиљени.

Он је мој омиљени јунак зато што ми јача морал и упорност да све брже и брже сложим коцку.

Петар Алексић, V-2

Улица мог детињства

Две најлепше улице у нашем

граду су „Браће Татића“ и у њеном

продужетку „Генерала Драпшина“.

Ова прва је улица мог детињства. У

њој сам се родио, и у њој живим.

У мојој улици почиње стари

познати скоро столетни дрворед пинцика, који се протеже кроз обе улице

и води до излаза из града. По овом

дрвореду познат је и сам град. Његове најлепше фотографије, сад већ

светски познате, су заправо фотографије овог дрвореда. Пинцика је наш кикиндски назив за дрво копривић. Има

масивно тамно стабло са огромним разгранатим крошњама. Редови пинцика

са обе стране улице, својим крошњама граде сводове и венце. Ломећи зраке сунца и пропуштајући, мало добијају златнозелени тон. Први пут сам се упознао са својом улицом у касну јесен. Дрвеће је било огромно и кроз мреже грања видело се плаво небо које се не види већи део године. Моја прва шетња била је у пролеће. Испод олисталих бајковитих грана обистињују се речи Чика Јове: „Ал' је леп овај свет“. У овој улици збили су се сви важни догађаји у мом животу. Негде дубоко, дуж дрвореда, пронашао сам вртић. Стално сам трчао до њега и враћао се трчећи под крошњама. Када је дошло време за школу, свима сам објавио да ћу се уписати у најближу школу поред које сам протрчавао од и до вртића и која је, наравно, поред дрвореда. Радостан сам зато. Радостан сам и што тераса мог стана на четвртом спрату урања у највеће гране које заклањају аутомобиле и људе доле, те делује да сам у шуми. Све птице овог краја или живе или долећу код нас: гаврани, вране, голубови, грлице, врапци, детлићи, косови, сове, па чак и орао. Пре свитања оглашава се нека непозната птица. До зоре се већ чује цвркутање, грактање и појање свих који ме и пробуде. Али када дувају олујни ветрови, моја улица је застрашујућа. Гране се савијају скоро до земље. Хука и бука проносе се кроз улицу. Покидано лишће и грање пада на земљу. Тада важи правило: склањај се!

Како растем, тако схватам да

као и у мојој улици, лепота и опасност иду заједно. Значи, мудро!

Дођите у моју улицу, попећемо се на пинцику.

Матеја Косић, VI-1

На радном месту родитеља

Наши прваци су се упознали са занимањима родитеља тако што су отишли на једну необичну екскурзију по нашем граду. Обишли су неке установе и угостили у школи родитеље који су им приближили послове којима се баве. О овоме смо разговарали са децом, али и са њиховом учитељицом, Десанком Ристић:

Како сте дошли на идеју да реализујете ове активности и како сте их организовали?

Главни циљ је био да укључимо децу да једноставно буду носиоци активности које нису само школског типа, него су повезане са животом. Изузетну сарадњу сам имала са родитељима ученика и са њима сам органи-

Питали смо ученике које им се место највише допало, шта су видели и научили и којим би занимањем желели да се баве. О Аутобуској станици Кикинда нам је причала Сташа Катаи: Били смо на аутобуској станици где смо имали прилику да обиђемо канцеларије, да се возимо аутобусом, такође смо видели благајну. Када порастем, волела бих да будем фризерка.

Лаву Вукобрату се свидела Музичка школа „Слободан Малбашки“: Били смо у музичкој школи, тамо смо упознали сва занимања везана за предмете и саму школу. Свирали смо разне инструменте. Мени се највише допала гитара. Када порастем, желео бих да будем фудбалер.

Јован Радуловић је испричао своје утиске: Салон намештаја „Катаи“ је место где се налазе све врсте кревета, фотеља, паркета. У салону смо могли да седимо и лежимо на једним од најудобнијих кревета и фотеља. Кад порастем, желим да будем фудбалер. Нера Жувела је причала о Керамици Јовановић: Тамо смо видели пуну опрему за купатила.

Када порастем, желела бих да постанем докторица.

зовала одлазак на аутобуску и железничку станицу, у Салон намештаја Катаи, у Керамику Јовановић и музичку школу. Такође смо имали једну активност у школи. Мама која у општини ради на пословима везаним за екологију одржала је једно поучно предавање о компостирању. Поред тога што су обишли разна места и занимања, имали су и занимљиве активности: вожњу локалним аутобусом, вожњу камионом, свирање инструмената.

Шта је компостирање?

То је рециклажа отпадног органског материјала. Деца су научила како могу сама да направе компост. Компост се може направити од отпадака (јаја, зелене салате, љуски од воћа) и ређа се слој органског отпада, слој земље и онда се то остави да презими тако да на пролеће већ можете имати компост – квалитетно природно ђубриво. Било је јако занимљиво јер смо школу повезали са животом.

Многима се највише свидела Железничка станица Кикинда где су имали прилику да виде возове, да пробају шиновођину капу и где су имали и ручак.

Ова авантура кроз наш град је одушевила наше најмлађе ђаке и надају се некој сличној у будућности.

Сања Крстић, VIII-3

Ученици наше школе од 6. до 8. разреда су ишли на

Сајам науке 17. маја ове године. Кренули смо у 10 часова, а

пре тога смо имали прва три скраћена часа по школском распореду за тај дан. Ишли смо аутобусом који је имао спрат, па смо сви путовали заједно. Од наставника су ишле: Тања

Чубрило (наставница биологије), Милица Абрамовић

(наставница хемије), Биљана Груловић (наставница физике)

и Исидора Пап (наставница математике).

Путовање до Београда и враћање из Београда било је ученицима незаборавно и забавно као и увек кад идемо некуд са школом. Кад смо дошли на Сајам науке, било је много посетилаца као и ученика из Кикинде који иду у друге школе. Видели смо много занимљивих ствари из многих предмета: из хемије смо видели спајање хемијских елемената, из физике ватру коју када окрећеш расте све више и више, из биологије су били представљени експонати фосила диносауруса и других животиња. После разгледања Сајма науке поделили смо се у групе. Прва група (8. разред) је отишла у Кнез Михаилову улицу, а друга (6. и 7. разред) је ишла у Музеј илузија. У Музеју илузија је било јако интересантно. Свашта је зачуђујуће било тамо, а све изгледа тако стварно. Ту илузију ипак треба доживети.

После тога смо се заменили, па смо ми отишли у Кнез Михаилову. Сви

су прво отишли да једу, али није био велики избор хране. Ја сам отишао

да купим књигу, па сам се нашао са мојом сестром која живи у Београду.

Отишли смо заједно на Калемегдан и мало прошетали. Пошто се полазак ближио, поздравио сам се са Јованом и отишао да се се нађем са осталима. Кренули смо назад у Кикинду.

Долазак у Кикинду је

био незабораван, јер нас је сачекало невреме и велики пљусак, сви смо покисли док смо из аутобуса трчали у аутомобиле који су нас чекали.

Филип Рељин, VII-1

Четвртаци у Гучеву

Наши ђаци четвртог разреда боравили су 7 дана у Гучеву, на рекреативној настави. „Школа у природи“

је заиста била у дивном природном окружењу, а нас је занимало како су се тамо провели, шта су видели, доживели и научили.

Који вам је најинтересантнији догађај

током боравка на Гучеву?

Андреј Чолак: Најинтересантнији до-

гађај на Гучеву ми је био прича о љубавном дрвету.

Лара Цимерман: Када смо ишли у Бању Ковиљачу и у Тршић, у Тршићу је била ливада са малим потоком и тамо смо хватали пуноглавце док нисмо кренули.

Саша Мишков: Турнир у фудбалу где смо све победили и освојили прво место.

Виктор Петров: Кад смо шетали до Бање Ковиљаче и љубавног дрвета.

Матија Маркуш: Кад смо ишли до љубавног дрвета.

Уна Симић: Кад смо ишли у Бању Ковиљачу, тамо смо свашта видели и трг је јако леп.

Тихон Гајски: Кад смо ишли на реку Дрину.

Дуња Грубиша: Маскенбал и шиз-фриз.

Да ли сте посетили неку знаменитост тог краја и коју?

Андреј Чолак: Посетили смо кућу Вука Караџића.

Лара Цимерман: Јесмо, видели смо кућу Вука Караџића и фонтану у Бањи Ковиљачи.

Саша Мишков: Видели смо зграду где је краљ Петар Први одседао некад.

Виктор Петров: Видели смо кућу Вука Караџића, Тршић и Бању Ковиљачу.

Матија Маркуш: Посетили смо манастир Троношу.

Уна Симић: Били смо у манастиру Троноши.

Како вам је било 7 дана без телефона?

Андреј Чолак: Никако.

Сви остали су се сложили да им је било добро и забавно и без телефона који им у договору са родитељима учитељице нису дозволиле да понесу.

Ученици истичу да су упознали нове другаре из других школа, а нас је занимало како су путовали.

Како сте провели пут до Гучева и

назад?

Андреј Чолак: Добро, нисмо ни изашли из Кикинде, а имали смо малу незгоду у путу.

Лара Цимерман: Неком је било мука, а ја сам била добро, забављали смо се.

Саша Мишков: Кад смо ишли ка Гучеву мало ме је болела глава, остало је било добро.

Виктор Петров: Добро, само је била мала гужва.

Матија Маркуш: Лепо, само што је повратак био мало лошији него полазак.

Уна Симић: Супер, када смо ишли, сви смо били узбуђени.

Тихон Гајски: Седео сам у аутобусу и ништа нисам радио.

Дуња Грубиша: Забавно, причали смо и забављали се.

На питање да ли би се поново вратили на Гучево, сви су се једногласно сложили да би то било баш лепо и свима би препоручили да оду тамо.

Михајло Аћимовић, V-2

Клизање

Скуп ученика који су тог дана ишли на једнодневну екскурзију био је испред главног улаза наше школе. Док су ђаци чекали аутобусе, водили су се преговори најважнији за школске екскурзије – ко ће са ким да седи. Стиже аутобус, покрет!

Већ у првих неколико минута аутобус је постао права пијаца на точковима, и то у натури! Сви су повадили своје грицкалице и почели да се размењују: чипс за кекс, чоколада за смоки...

Стигли смо у Нови Сад на клизалиште, тамо смо провели сат времена, било је много смејања због ученика који су први пут клизали и њихових необичних падова. Наравно, није било озбиљних повреда. Девојка из 6. разреда је поред нас пројурила толико брзо да смо се сви изненадили. Неколико ученика се држало за ограду прилично испрепаданих израза лица.

После клизања отишли смо у „БИГ” центар, имали смо времена да једемо и да се прошетамо. Потом смо отишли у биоскоп у ком смо гледали филм „Астерикс и Обеликс”. После филма смо се још мало дружили.

Пуно ђака је отишло да купи одећу, прибор за цртање, храну, итд... Док смо

се враћали у Кикинду, препричавали смо смешне догађаје са екскурзије, смејали се, гледали слике са телефона сликане тог дана, а неки су чак и заспали!

Овај догађај ће ђацима остати у сећању највише због дружења и веселих тренутака. Волели бисмо да сличних екскурзија буде много следећих година, да обиђемо још градова из нашег окружења и упознамо неке њихове забавне садржаје!

Зоја Деспотовић, V-1

Мало путовање возом

Ученици III-1 и III-2 наше школе, предвођени учитељицама Милком Колдан Шевић и Радмилом Мандић, били су вредни прошле године на Новогодишњем базару. Направили су и продали украса за укупно 13.000 динара. Желели су да тај новац искористе паметно. Заједнички су одлучили да га искористе за одлазак на једнодневну екскурзију у Сенту, возом. На екскурзију су отишли 26.4.2023. године, а од прикупљеног новца такође су платили котизацију и сувенире од чоколаде у радионици Réel.

Како су деца реаговала на путовање возом, пошто је то данас реткост?

Ученицима је било јако интересантно, јер је ретко ко путовао чак и аутобусом. Многима је ово и најлепши део екскурзије.

Које знаменитости (занимљивости) сте посетили у Сенти?

Посетили смо Градску кућу, тачније, кулу Спомен видиковац. У оквиру њега је и меморијална изложба чувене Сенћанске битке, где су Турци заустављени у освајачким походима. Затим смо посетили радионицу за ручну израду чоколаде Réel. У подруму радионице се налази музеј, у коме смо слушали и гледали о постојбини чоколаде, гајењу какаовца, начину његове прераде и врстама чоколаде. Слободно време смо искористили за шетњу кроз Сенту. Она је укључивала и пешачење од и до железничке станице, боравак у парку и неизоставан предах уз сладолед.

Да ли се нешто интересантно десило на путовању (догађај, појава)?

Деца издвајају узбуђење док су се пењали завојитим степеницама до врха куле Градске куће. Има их две стотине. Затим наступа посебно изненађење када смо се попели на врх. Пред нама се појавила макета Сенћанске битке, са малим људима и оружјем. То нас је посебно одушевило.

Које игре су деца играла у слободно време?

У граду није било времена за игре. Током путовања у возу, деца су седела по четворо за једним столом. Ту је било пуно смеха и размена грицкалица, сокова и воћа. Понеко је понео играчку од куће.

Какви су, по вама, утисци деце након повратка са путовања?

Утисци су више него одлични! Веома је била интересантна колективна вожња возом, уз промену правца вожње код Милошева. У потпуности искориштено време. Шта је најјачи утисак са путовања?

Морамо издвојити два утиска. Први је да је већина деце по први пут путовала возом, па је овакво путовање на њих оставило најјачи утисак. Други је тај, да је сваки ученик добио по девет узорака чоколаде као поклон, уз котизацију коју смо платили од прихода оствареног од продаје новогодишњих украса.

Леон Петровић, V-2

Прва помоћ

Прошле године смо се такмичили на „Фестивалу лепоте и здравља“

за који нас је пријавила наставница биологије Татјана Чубрило. Забавили смо се, научили свашта ново и освојили прво место.

Ове године смо учествовали на градском такмичењу из прве помоћи и освојили прво место. Пласирали смо се на покрајинско такмичење и почели да се спремамо у Црвеном крсту. Нисмо успели да ускладимо обавезе и нисмо се спремали тако често. Са инструктором смо се видели четири пута. Прошли смо основне ствари и са нестрпљењем ишчекивали дан такмичења. Ове године се у нашем граду организовало покрајинско такмичење после четрдесет година. На такмичењу су учествовале екипе подмлатка

омладине Црвеног крста. Ми смо се такмичили у категорији подмлатка.

Учествовало је 12 екипа у нашој категорији и 11 екипа омладине. Имали смо 3 радна полигона са по 5 повређених, у екипи нас је било шесторо.

Капитен екипе била је Мина Радивојша, чистачи терена Дуња Савић и Маша Ердељан, а ту смо били и Матеја Радивојша, Јелена Радивојац и ја. Било нам је занимљиво и видели смо први пут како такмичење изгледа. Радили смо опуштено не очекујући неке велике резултате. Освојили смо девето место и постали девета најбоља екипа у Војводини. Упознали смо ново друштво и плесали на тргу Кикинде. За нас ово много значи и почињемо да се припремамо за републичко такмичење следеће године. Имамо циљ да будемо међу најбоље три екипе у Србији.

Дуња Грбанушић, VII-1

Након 2. места на окружном такмичењу из физике, са довољним бројем бодова, позван сам на државно такмичење. Одржано је у Пожаревцу, у Основној школи „Краљ Александар I“ која је оставила леп утисак на мене добром организацијом такмичења и гостољубивошћу. Само путовање у Пожаревац било је занимљиво јер смо застајали

градовима, почев од Зрењанина, преко Новог Сада, Старе Пазове, да бисмо покупили и остале учеснике. Био сам задовољан смештајем који сам добио у хотелу „Феникс“, а нарочито дружељубивим ђацима које сам упознао и са којима сам делио исто интересовање. Сви смо на поклон добили хемијске оловке и нотесе са ознакама државног такмичења и проспект програма такмичења и списак учесника по именима и презименима што ми је сад дивна успомена. Било је преко шестсто такмичара од шестог до осмог разреда. Само решавање теста било је изазов јер су задаци били сложенији

и радио сам их три сата. Освојио сам трећу награду и задовољан сам. Последњег дана такмичења радосно сам примио диплому од професора који су били у комисији.

Велику захвалност упућујем наставници физике Биљани Груловић

која ме је успешно припремила за такмичење не штедећи своје време и труд. Надам се и будућој успешној сарадњи на новим изазовима. Посебно сам захвалан наставници математике Драгани Воларов која је водила ученике на такмичење трудећи се да у сваком моменту буде подршка и помоћ у непознатом граду. Било ми је задовољство и радост што сам донео још један успех нашој школи.

Матеја Косић, VI-1

Државно такмичење из физике

5+ квиз

Почетком школске године ме је наставница географије питала да ли бих желела да учествујем у ,,5+“ квизу који организује ТВ Кикинда. Пристала сам. У екипи смо били Милан Зорић, Ђорђе Бајић и ја. Наставница географије нас је спремала и често смо вежбали са њом. Добили смо неке књиге из којих смо могли да се спремимо уколико добијемо неко питање везано за Кикинду, питања су углавном из опште културе. У тиму сам ја била капитен, а Милан је био задужен за пантомиму. Нисмо имали много треме, били смо опуштени. Пласирали смо се у полуфинале и освојили 3. место. Организатори квиза су дошли у школу да нам уруче камеру коју смо освојили и интервјуисали нас. Све епизоде овог квиза можете одгледати на јутјуб каналу ТВ Кикинде. Сви који су учествовали у снимању су били веома љубазни према нама.

Ово искуство ми је било веома интересантно и забавно. Научила сам нешто ново и забавила се у исто време. Жао ми је што нећу моћи следеће године да учествујем јер је квиз само за основце. Надам се да ће ученици који ће се такмичити следеће године у овом квизу имати исте утиске као и ја, ако не и боље.

Владислава Петровић, VIII-1

Државно првенство

Такмичио сам се у многим спортовима: кошарка, фудбал, тенис, стони тенис, али никада у атлетици.

Као и сваки ученик који хоће да се такмичи, прво сам кренуо од општинског такмичења. У Кикинди сам скочио 4,33м и пласирао сам се

окружно такмичење у Сенти. Тада сам скочио 4,44м и опет се пласирао

даље, само овог пута на покрајинско такмичење у Новом Саду. Прошле године се нисам тамо такмичио због повреде и знао сам да могу да остварим добар резултат. Покрајинско такмичење се одржавало на стадиону Фудбалског клуба „Војводина“. Када смо дошли у Нови Сад, имали смо пар слободних сати пре почетка такмичења. Иако смо се лепо провели у тржном центру „Променада“, фокус је био на такмичењу. Видевши своје противнике осетио сам позитивну трему, али нисам губио веру у себе. На моју велику радост прошао сам на државно првенство скочивши 4,67м. Ове године државно првенство се одржавало у Ћуприји. Преспавали смо у Јагодини и кренули на такмичење. Када смо дошли, одушевио сам се атмосфером и енергијом која ме окружила. Било је лепо и сунчано време. Загрејао сам

се са још једним момком који је дошао са нама. Када је судија прозвао

моје име, срце је кренуло јако да ми куца. Након четири скока најбољи ми је био други у ком сам скочио 4,31м. Иако сам скочио мање него претходна три пута, било је довољно да заузмем прво место у држави за 2011. годиште.

Веома сам задовољан овим резултатом и искрено се надам да ће бити још оваквих успеха.

Зоран Зорић, V-2

Баскет 3 на 3

У четвртак, 25.5.2023. године, у нашој школи, одржан је турнир у баскету „3х3“. Учествовале су 24 мушке и 12 женских екипа из Кикинде и околних села. Нашу школу је представљало 3 мушке и 1 женска екипа. Све четири екипе су биле успешне. Најуспешнија Вукова екипа дечака заузела је треће место. Прво место припало је мушкој екипи ОШ „Ђура Јакшић”, док је друго место заузела екипа ОШ „Жарко Зрењанин“. У категорији девојчица прво место су заузеле девојчице ОШ „Ђура Јакшић“, друго место припало је девојчицама ОШ „Јован Поповић“, а треће место

су заузеле девојчице ОШ „Вук Караџић“. Према мом мишљењу, и мишљењу већине учесника турнира као и навијача, суђење није било праведно, тако да многи фаулови нису били досуђени. Организатори овог турнира били су Спортски савез Кикинде и Школски спортски савез Војводине.

Честитамо свим учесницима, радујемо се новим спортским сусретима и фер-плеј игри.

Милош Станић, VI-1

СПОРТСКИ ЖИВОТ

Вуков Основац 10 (јун 2023)

Структура листа

Уводна реч износи размишљање о теми броја или значајној актуелности.

Тема броја садржи текстове посвећене одабраној теми.

Актуелности прате важна дешавања у

школи, граду и ширем подручју.

Живот школе нам представља функционисање дела уходаног школског система.

Путовања доносе извештаје, репортаже, путописе са излета, екскурзија, школа у природи.

Иновације упознају са искорацима у

школском животу који се чине да би га побољшали и оплеменили.

Литерарни кутак нам представља литерарне радове.

Такмичења бележе значајне резултате

на такмичењима и смотрама.

Спортски живот доноси новости са спортских такмичења.

Разно садржи занимљивости и најаве.

Вуков Основац: часопис ученика ОШ „Вук Караџић“ Година VII, број 10 (јун 2023)

Излази на крају првог и другог

текуће школске године. Издавач ОШ „Вук Караџић“, Кикинда

полугодишта

За издавача Иван Пантелић, директор школе Главни уредник Бранка Стојковић branka.stojkovic78@gmail.com

Одговорни уредник Иван Пантелић karadzicki@mts.rs

Редакција: Зоја Деспотовић, V-1

Јана Ињац, V-2 Петар Алексић, V-2

CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотеке Матице српске, Нови Сад

373.3/.4(497.113)

ВУКОВ основац : часопис ученика ОШ „Вук Караџић” Кикинда / главни уредник Бранка Стојковић. - Год. 1, бр. 1 (2017)- . - Кикинда : ОШ „Вук Караџић”, 2017- (Кикинда : БИС).Илустр. ; 30 cm

Доступно и на: http://osvukki.edu.rs/.Два пута годишње. - Је наставак: Основац (Кикинда) = ISSN 2683-4707

ISSN 2683-4715 = Вуков основац

COBISS.SR-ID 332056071

Михајло Аћимовић, V-2 Леон Петровић, V-2 Зоран Зорић, V-2 Александар Попов, VI-1 Матеја Косић, VI-1 Милош Станић, VI-1 Марија Цицовић, VI-2 Дуња Грбанушић, VII-1 Филип Рељин, VII-1 Ива Абрамовић, VII-2 Софија Зирамов, VII-2 Петар Гњидић, VII-2 Милана Кекић, VIII-1 Владислава Петровић, VIII-1 Алексеј Зубанов, VIII-1 Андреј Коларски, VIII-1 Огњен Адамовић, VIII-1 Тијана Стојковић, VIII-2 Сања Крстић, VIII-3 Дуња Рађеновић, VIII-3

Стручна редактура: Бранка Стојковић и Tања Баба Стојановић Лектура и коректура: Тања Баба Стојановић Редактура превода: Весна Маринков, Драгана Вукашиновић, Драгица Симић Техничко уређење: Горан Гојков Дизајн часописа и идејно решење логотипа: мр Владимир Крстић

Контакт:

ОШ „Вук Караџић“

Кикинда 23300, Генерала Драпшина 3

Тел/факс: 0230/ 422-130

Тел: 0230/ 437-417

karadzicki@mts.rs