уобичајено придиковање. Надао се да ћ е мајка престати ако види да је заспао. - Побогу Мурате, хоћу ли ја до краја живота ложити казан да се купамо и пећ да се гријемо? Има ли ко да се сажали над мојом судбином? - питала се Сенка. - И м а м ли ја право на централно гријање? - Имаш право, само треба да га оствариш! - није више издржао да ж м и р и и шути мој отац. - Није ти довољно што ме мучиш него ме још и зајебаваш?! - Не треба хулити на бога, Сенка, треба бити задовољан са оним што се има. Замисли само да буде, к'о ШТО Јевреји кажу, када куну непријатеља: Дабогда им'о па нем'о! Вако н е м а м о ништа, па ништа не м о ж е м о ни изгубити! - Теби је лако да тако причаш, кад ниси два пута очистио пећ за ових једанаест година. Тешко је било водити овакве разговоре са мојим оцем, њему су велике историјске идеје биле важније од „тричарија" као што су стан, гријање и сличне „баналности". Када би му прекипило, обично је одлазио мислима и причом далеко, на друге континенте: - Ти, Сенка, причаш о томе како је нама тешко, а шта кажеш како је онима у Африци, како живе Патрис Лумумба и његови сиромаси? - Син ти оде у гимназију. Хоће ли гимназијалац добити собу? То м и реци, а не како живи Лумумба? На крају смо се преселили у улицу Кате Говорушић 9а. Прелазак са периферије у град, из једноипособног стана у двоипособан, десио се тек када Мурат више није могао да слуша Сенкине при83
I Ш Т О J E Г О Р Е T O JE И Д О Л Е , I Ш Т О ЈЕ Д О Л Е T O ЈЕ И Г О Р Е