- Ови твоји хоће од мене да праве доушника. Ја идем да студирам режију, а не полицијску академију. - Ко? Шта? Е сад ћу да и м јебем матер - рекао м и је без оклијевања отац. Његова секретарица одмах је позвала Јусуфа Камерића, сада већ ш е ф а сарајевског СУП-а, а отац је рекао: - Па не шаљем ја сина у Праг да студира за шпијуна, мајку му не јебем, него за режисера! - поносно је наглашавао „режисера", мој отац. - Није вам доста што оде у свијет без стипендије, и што ја м о р а м Сенкино насљедство да трошим, него хоћете од њега достављача да направите. Не дам дијете! - Смири се Мутице, ситуација је сложена. - Каква ситуација сложена, Јуса, не причај глупости, па није ситуација старе новине да може бити сложена? Оставите ми дијете на миру! Погођен агресивним понашањем органа унутрашње безбједности, отац је дошао кући нацефлејисан. Са њим је био и тај Камерић, а пијанство је било пред мајком оправдано. - Опет си пио!? - Јесам, како нећу, хтјели су од Емира да направе доушника! - Не претјеруј Мутице, није било баш тако! - Ништа ја вама више не вјерујем! - Ево Сенка, ако ми Мутица не вјерује, ти ћ е ш м и вјеровати! Док сам ја на положају, малог нико не смије ни криво погледати! Мени је тај Камерић био мио човјек. Он је прије полицијске службе, као директор Комуналног 136
I
ЛОМОНОСОВОВОХОВНО!