Razne uspomene by Bodin Jovanovic

Издавач: Музеј града Београда Главни и одговорни уредник: Даница Јововић Продановић Рецензија: др Радомир Поповић Аутор: Константин А. Јовановић Приредила: Данијела Ванушић Лектура и коректура: Владимир Ранчић Дизајн: Бодин Јовановић Прелом: Генеза Насловна страна: Непознати аутор, Константин А. Јовановић, око 1920. Илустрације у књизи: Анастас Јовановић, из збирки Музеја града Београда.

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА BELGRADE CITY MUSEUM

Разне успомене Константина А. Јовановића на владаре Србије и Црне Горе 19. века

Београд 2012.

Садржај: УВОДНА РЕЧ

РАЗНЕ УСПОМЕНЕ

СУСРЕТ АНАСТАСА ЈОВАНОВИЋА СА АЛЕКСАНДРОМ I КАРАЂОРЂЕВИЋЕМ 1842.

САСТАНАК КНЕЗА МИЛОША СА ИЛИЈОМ ГАРАШАНИНОМ 1859. ГОДИНЕ

ЕМИГРАНТСКИ ДАНИ КНЕЗА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА

ДРУГА ВЛАДА КНЕЗА МИЛОША

ПРИПРЕМНЕ БЕЛЕШКЕ

О ОБАРАЊУ КЊАЗА МИХАЈЛА СА ВЛАДЕ 1842.

ПУТОВАЊЕ КЊАЗА МИЛОША У ГЕРМАНИЈУ У ЛЕТО 1842. ГОДИНЕ

I. КЊАЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ III (ПРИПРАВНЕ БЕЛЕШКЕ)

Допуна и поправка неких података односно бавлења књаза Михајла ван Србије од своје младости па до поновог ступања на владу после смрти књаза Милоша (1860. године)

X Продужење

I. КЊАЗ МИХАЈЛО ОБРЕНОВИЋ III /26. СЕПТ[ЕМБРА] 1860. ДО 29. ЈУНА 1868/

II.) Продужење о деловању књаза Михајла за 7 3/4 година владавине

Разне намере кнежеве које услед његове мученичке смрти остадоше неостварене

КЊАГИЊЕ ЈУЛИЈЕ ОДЛАЗАК ИЗ БЕОГРАДА I

РАЗВОД БРАКА МЕЂ КЊАЗА МИХАИЛА И КЊАГИЊЕ ЈУЛИЈЕ 2.

РАЗВОД БРАКА МЕЂ КЊАЗА МИХАЈЛА И КЊАГИЊЕ ЈУЛИЈЕ 3.

ПАД ИЛИЈЕ ГАРАШАНИНА 1867. ГОДИНЕ

ИНДЕКС ЛИЧНИХ ИМЕНА

БИБЛИОГРАФИЈА

Константин А. Јовановић, око 1918.

Уводна реч Константин Јовановић рођен је 13. јануара 1849. године у Бечу као нaјстарије дете првог српског фотографа и литографа Анастаса Јовановића. После завршене Грчке школе и Реалке у Бечу, уписao je 1867. студије архитектуре на Политехници у Цириху. Међу еминентним предавачима посебно место заузимао је немачки архитекта Готфрид Семпер. Динамични ерудита, професор, и почасни доктор Политехнике, постао је непревазиђени узор за младог Јовановића, који је под његовим непосредним утицајем прихватио италијанску ренесансу за свој архитектонски кредо. Након завршених студија, као један од најбољих студената у генерацији, Јовановић је 1871. отишао на студијско путовање у Италију. После вишегодишњег проучавања ренесансне архитектуре на њеним изворима, враћа се у Беч и у згради у којој је становао, у улици Untere Dunaustrasse 35, отвара архитектонски атеље. У то време прихвата Семперов позив, и уз њега почиње да ради на изградњи бечког Ринга. Њихово некадашње познанство током заједничке сарадње превазилази професионални однос и прераста у присно пријатељство. Рад са ауторитетом као што је био Семпер у потпуности је формирао Јовановића као архитекту, а његов израз дефинисао кроз ренесансу од које, током читаве своје делатности, није више одступио. Чак и када су се у европској архитектури јавила нова естетска стремљења Јовановић је остао равнодушан, догматски се држећи својих академских уверења. Архитектонско стваралаштво Константина Јовановића почиње крајем седамдесетих година 19. века и односи се на територију Аустроугарске, Бугарске и Србије. У Бечу је као самостални архитекта провео највећи део живота, пројектујући углавном приватне стамбене објекте, о којима, за сада, нема ближих сазнања. На подручју некадашње Аустроугарске, у Фењу, данашња Румунија, пројектовао је Српску народну вероисповедну школу и Српску православну цркву Успења Пресвете Богородице, као задужбине Лауре Мочоњи, ћерке Петра Чарнојевића. Од зграда подигнутих у Бугарској најзначајније су гимназија у Лом Паланци и Народно собрање у Софији. Архитектонска делатност Константина Јовановића у Србији започиње 1889. подизањем зграде Народне банке у Улици краља Петра број 12 у

Београду. За исти објекат извео је и пројекат доградње 1921, што је уједно било и његово последње животно дело. Деведесетих година 19. века Јовановић се укључио у програм изградње јавних београдских објеката. Урадио је планове за зградe: Народне скупштине, Поште, телеграфа и телефона, Светосавски храм и Српску краљевску академију, али они нису били усвојени. Водећи сегмент Јовановићеве делатности у престоници представљају приватни објекти, које углавном ради за угледне и имућне инвеститоре. Излазећи у сусрет наручиоцима, пројектовани стамбени објекти могу се према својим естетским и материјалним квалитетима мерити са европским узорима. Посебно се истичу куће: Николе Спасића, Драгомира Радуловића, Марка Стојановића и Косте Миленковића. Константин Јовановић припадао је генерацији архитеката школованих у престижним европским центрима, који су својим градитељским рукописом преносили идеје европског академизма у српску средину, и остварили значајан допринос у стварању Београда као модерног европског града. Осим архитектонске делатности, значајно место у професионалној биографији Константина Јовановића заузима и списатељски рад који настаје као резултат темељних изучавања историје и теорије архитектуре. Дугогодишњa истраживaња била су чврста подлога његовог практичног архитектонског стваралаштва. Од познатијих дела издваја се књига Forschungen über den Bau der Peterskirche zu Rom1, која је изашла 1877. године у Бечу, и чланак Über Gottfried Sempers bauliche Tätigkeit in Wien2, објављен 1879, пет дана након Семперове смрти. За време Првог светског рата Јовановић прелази да живи у Швајцарску, најпре у Сен Гален а потом у Цирих. Преминуо је 25. новембра 1923. године у Цириху где је и сахрањен на гробљу Нордхајм. Јовановићев живот и рад у Цириху, током ратних година, били су усмерени на вођење дневника и писање мемоара, што потврђују бројни рукописи, кратки записи и белешке који се чувају у Музеју града Београда.3 Поред дневника писаних на немачком, међу сачуваним рукописима налази се и један недовршени текст мемоара на српском језику под називом Разне успомене. Како је записао на самом почетку, успомене почиње да пише у јуну 1917. године у Цириху. С обзиром на начин како се рукопис завршава, може се претпоставити да је Јовановић у неком тренутку прекинуо писање које, судећи према музејском фонду и до сада објављеним студијама, није више наставио. При првом прегледу рукописа посебну пажњу привлачи чињеница да аутор не пише о себи већ о личности и животу свогa оца, Анастаса Јовановића. И поред блиских и негованих 1 Истраживања о градњи цркве св. Петра у Риму. 2 О грађевинској делатности Готфрида Семпера у Бечу. 3 У Збирци за урбанизам и архитектуру чува се нешто више од три стотине предмета Константина Јовановића. Највећи део чине цртежи, акварели, фотографије, писма, разна документа, белешке и рукописи.

односа између чланова своје породице, пријатеља и пословних партнера у мемоарима не помиње дешавања из приватног живота. Делатност, интересовања, слободно време, чак и најважнији породични догађаји као што су женидбе, рођење деце и слично остају изван страница успомена. Константин пише само о догађајима који се односе на живот његовог оца, који је био одређен блиским односом са првим кнежевима династије Обреновић. Као представник европске, високообразоване елите, Јовановић своју друштвену улогу уобличава у складу са хуманистичким учењем које деловање интелектуалца у јавном простору заснива на идејама о општем добру. Сходно томе, он говори о друштвено политичким околностима и приповеда о догађајима од јавног значаја, избегавајући као непримерено да пише о себи и своме ја. Писањем Разних успомена Јовановић наставља улогу национално ангажованог радника стечену у породици, и мемоарским наративом јасно изражава преимућство националне идеје у односу на друге професионалне или класне моделе прописаног друштвеног понашања. На овај начин, кроз приповест о национално-политичком деловању свога оца, Јовановић читаву породицу смешта у оквире националне историје. Рукопис Разне успомене Константина Јовановића, садржи сећања на личности с којима је његов отац био у вези и догађаје у којима је непосредно учествовао, а који су били значајни за политички и друштвени развој Србије и Црне Горе током друге половине 19. века. Мада се није држао уобичајeног биографског набрајања и хронолошког навођења, Константин у својим мемоарским сведочанствима на светлост дана износи драгоцене податке наративног карактера, који употпуњују разумевање процеса и догађаја који се односе на за живот кнеза Милоша и Михаила у емиграцији. Иако се није активно бавио политиком, Анастас Јовановић је све до убиства кнеза Михаила био, као учесник или сведок, у средишту највећих друштвених превирања која су се дешавала у време конституисања модерне српске државе. Високи друштвени положај омогућио му је да непосредно или посредно, углавном из прве руке, буде информисан о јавном али и приватном животу владара, о утицајним личностима и политичким кретањима у Србији. У својим мемоарима Константин Јовановић полази од најранијих успомена из детињства, која потом допуњава сећањима на причања свога оца, ограничавајући се на владику Петра II Петровића Његоша, кнеза Данила и српске кнежеве Милоша и Михаила III Обреновића. С обзиром на то да овај до сада непознат и необјављиван мемоарски рукопис не доноси податке који се односе на рад и приватни живот архитекте Јовановића, у жељи да избегнемо погрешну интерпретацију, и очекивања читалаца не доведемо у могућу забуну, одлучили смо се да уз оригинални наслов Разне успомене додамо и поднаслов Константина А. Јовановића на владаре Србије и Црне Горе у 19. веку, и тиме јасније дефинишемо њихов садржај. Пажљиво читање текста Разне успомене наводи на закључак да је Константин, условно речено, желео да настави недовршену аутобиографију свога оца. Наиме, Анастас Јовановић је своју Аутобиографију, како сâм каже на почетку, почео да пише као одговор

на молбу свог сина Константина, и других пријатеља, да о кнезу Милошу и Михаилу, као и осталим члановима њихове породице, тачно прибележи све што је сâм видео и у чему је учествовао, како би се истина сачувала од накнадних, нетачних историјских и политичких интерпретација. Намера му је била да забележи догађаје из периода емиграције и друге владе Обреновића, али је до краја живота успео да напише само Аутобиографију, као увод у те успомене. Она обухвата његово порекло, долазак у Београд, период прве Милошеве владавине, и живот у Бечу до средине 1842. године. Када се то узме у обзир може се наслутити да је Константин ту незавршену, и у поређењу са Анастасовим дугим и богатим животом, кратку аутобиографију на одређени начин наставио писањем својих мемоара, у којима бележи сећања на очеве приче о различитим дешавањима за време емиграције и после повратка Обреновића у Србију. Он врши избор догађаја и помиње само најважније, оне који се односе на национална и монархијска питања у времену формирања српске и црногорске државе. Као посебан допринос издваја се осврт на деловање кнеза Милоша и Михаила у емиграцији. Јовановић бележи детаље из њихових живота, описујући културне, друштвене и дипломатске контакте, који су значајно утицали на формирање владарског програма српске државе друге половине 19. века, након њиховог повратка на власт. Приликом припремања рукописа за објављивање, са његових страница појавиле су се и многе познате и мање познате историјске епизоде и личности, осветљене субјективним и двоструким сећањима, на првом месту самог Анастаса Јовановића, као савременика и учесника, а потом и његовог сина Константина као сведока очевих причања. Како улога приређивача није била да просуђује о веродостојности сваког Јовановићевог исказа, ми смо пажњу посветили само онима за које се мало зна или с којима се историографија први пут сусреће. Међу многима као посебно значајан издвајамо, до сада непознати, податак који може бити прави одговор на питање коме је кнез Михаило написао песму Што се боре мисли моје. Наиме, у историографији је дуго времена владало мишљење да је песма била посвећена кнежевој сестричини Катарини Константиновић, упркос чињеници да је чешки пијаниста и композитор Алојз Калауз хармонизацију ове песме објавио знатно раније, још 1850, у Бечу, у збирци народних песама. Друга претпоставка, да је песма написана Клеопатри Карађорђевић настала је 2003. године када је пронађено оригинално издање партитуре Што се боре мисли моје, штампано у Бечу, на коме је сачувана посвета која је била њој написана. Међутим, истраживања др Радомира Поповића утврдила су да је посвету принцези Клеопатри Карађорђевић, написао за њен петнаести рођендан 1850. године Алојз Калауз, који јој је у то време био учитељ. Тако су недоумице око решавања овог проблема остале до данас. У својим сећањима Константин Јовановић на два места бележи, према причању свога оца, да је кнез Михаило песму написао једној од принцеза Лихтенштајн која се, како касније наводи, удала за грофа Кинскија. Током свог боравка у Бечу, од 1847. до своје женидбе 1853, кнез Михаило се кретао у најелитнијим круговима високог бечког друштва и дружио, како Јовановић пише,

„са многим знаменитим људима тамошњег политичког и научног света, као и са многим благородним аустриским фамилијама“. Тако је упознао и принцезу Марију, најмлађу ћерку принца Карла Лихтенштајна, према којој се у кнезу родила озбиљна љубав која је и код ње, по Јовановићевим речима, имала истог одјека. Том приликом кнез је написао песму Што се боре мисли моје и посветио је принцези Марији Лихтенштајн. Љубав није наишла на одобравање њеног оца, који је порекло кнеза Михаила сматрао недовољно племенитим за њихову породицу, због чега је ова романса прекинута. Неколико година касније, 1853, кнез се оженио грофицом Јулијом Хуњади. Историјском реконструкцијом догађаја, на основу наведених података, може се закључити да је Михаило принцезу Лихтенштајн највероватније упознао око 1850. године, што историографски одговара времену утврђеном за настанак стихова песме и композиције Алојза Калауза, коју је неколико година касније прекомпоновао и Корнелије Станковић. Међу портретима Анастаса Јовановића, који се чувају у Музеју града Београда, налази се и талботипија принцезе Марије Лихтенштајн датована у средину 19. века. Ова чињеница може бити узета у прилог изнетој тези да је принцеза Лихтенштајн била инспирација кнезу Михаилу за настанак популарне песме. Аутограф Константина Јовановића Разне успомене написан је ћирилицом, црним мастилом, у облику непрекидног излагања без посебног означавања поглавља. Има 104 рукописне странице а делови текста међусобно су раздвојени на пасусе већом паузом између редова или употребом графичих знакова. Као интегрални део успомена сачувано је десет припремних бележака, написаних црним мастилом и графитном оловком, на двадесет страна различитих, неповезаних папира, који су додати уз рукопис. Јовановић је белешке конципирао према темама, одвојио насловима и поднасловима, што их чини разумљивим и прегледним за читање. Све белешке поређане су хронолошким редоследом, према догађајима које описују, и у неизмењеном облику објављене су на крају као додатак рукопису. 4 Успомене су писане без придржавања хронолошког редоследа, са честим дигресијама и понављањем истих догађаја. Историјску стварност Јовановић описује на основу сећања из детињства, сећања на причања свога оца и касније стечених сазнања. Временски удаљене личности и догађаје на више места повезује у јединствени наратив, због чега се губи ток излагања, што текст донекле чини непрегледним. Приликом припремања рукописа за штампу, трудили смо се да интервенције буду у складу са изворним текстом и намером аутора, како би се очувала аутентичност и читаоцима омогућило лакше коришћење. Највише интервенција изведено је на структури текста. Као уводну реч аутора, ставили смо, у неизмењеном облику, пасус у коме се Јовановић обраћа читаоцу износећи намеру и начин 4 Овде смо изоставили два листа папира на којима је текст написан кратко, нечитко и неповезано и не може се сврстати у употребне белешке, јер више подсећа на насумично у брзини забележене реченице чији се садржај у нешто другачијем облику већ појављује у рукопису. Због тога текст нисмо објавили у додатку са осталима, већ смо издвојили делове који се не помињу, повезали их са догађајима на које се односе, и дали их у напоменама.

бележења својих сећања. Овај део налази се на 77. страни рукописа као засебно поглавље, издвојен од осталог текста, али смо, у складу с његовим садржајем, сматрали да треба да стоји на самом почетку. Такође смо, ради боље прегледности, део текста са 78. стране пребацили на страну 69 како би се наставио логичан, непрекинути ток ауторовог излагања у вези са женидбом и финансијским стањем кнеза Михаила. По угледу на наслове којима је Јовановић обележио своје белешке, у основни текст успомена унети су поднаслови. На овај начин Јовановићево непрегледно, хронолошки неповезано бележење сећања постало је прегледније и јасније за праћење, а основна намера аутора остала је ненарушена. Остале интервенције сведене су на најмању меру и односе се на прилагођавање рукописа савременим правописним правилима у смислу интерпункције, употребе великог слова, гласовних промена и слагања предиката у лицу и броју са субјектом. Интервенције су још вршене код прилога које је Јовановић писао растављено уместо заједно, на пример: „с тога“ и „у след“. Речи које је Јовановић писао у два или више облика нису уједначаване: „књагиња“, „кнегиња“, „књаз“, „кнез“, „енглески“, „енглезки“, „цељ“, „цел“, остављени су оригинални облици. Интервенције нису вршене ни код употребе имена и назива, „Стеван Вук Караџић“, „Свето Андрејска Скупштина“ и „Горски венац“, у жељи да се читаоцу што више приближи изворни текст. У напоменама су дата значења разнородних појмова и архаизама, којима рукопис обилује. Допуњавање скраћеница изведено је угластим заградама које су коришћене и приликом ретких уметања, у првом реду помоћних глагола и заменица, и то у циљу лакшег разумевања текста. Обичне заграде и тачкице у тексту су оригиналне. У тексту нису вршене измене, на местима где је очигледно да је у питању омашка у писању или грешка, исправке су стављене у напоменама. За личности које се помињу у рукопису дати су основни биографски подаци у мери у којој је то било могуће и у жељи да се не оптерети целина текста. Сви датуми у тексту написани су паралелно по старом и новом календару, док су у предговору и напоменама дати у складу са савременим календаром. Књигу која је пред читаоцима нудимо стручној и широј јавности са жељом да она постане предмет интересовања и могуће полазиште будућих истраживања. ***

У току приређивачког рада драгоцену помоћ су ми пружили многи пријатељи и колеге. Најпре желим да се захвалим ванредном професору др Ненаду Макуљевићу на иницијативи и указаном поверењу, на основу којих је започела реализација ове публикације. За помоћ у саветима и прикупљању података срдачно се захваљујем историчарима уметности мр Игору Борозану, Мирославу Лазићу и мр Катарини Митровић, историчарима др Радомиру Поповићу и др Владимиру Јовановићу, колегама из Музеја науке и технике из Београда,

Милошу Јуришићу и мр Гордани Каровић. Велику захвалност дугујем колегама из Музеја града Београда, Душанки Стајкић на несебичној помоћи око набавке литературе, Јасни Марковић и Владимиру Томићу на уступљеном материјалу, и свима осталима који су на различите начине допринели настанку ове књиге. Посебно бих се захвалила Слободану Поповићу и Наташи Јанус на преводу делова текста писаног на немачком језику.

Данијела Ванушић

Разне успомене Константина А. Јовановића на владаре Србије и Црне Горе 19. века

Цирих, јуна 1917. Коста А. Јовановић архитекта

Кнез Михаило у ентеријеру, 1856.

Пошто ми није намера писати какво хисторично дело, већ само прибележавати поједине познате ми догађаје и црте из живота наших владаоца, имено5 књаза Михајла, кога чак из далеког памтим, као и многих других, кога се тако живо сећам из моје младости и о коме ми је мој покојни отац толико причао, то се и не придржавам строго хронологичног описа при појединих бележака већ се користим често згодном приликом наводећи ово или оно, да по који пут, спомињући нешто из ранијих доба прикључим и понешто, с тиме у уској вези стојеће из много каснијег доба. Чини ми се да таквим начином могу поједине ствари боље и прегледније у целини објаснити но у разштрканом тачно хронологичном наводивању. Ако се касније у даљем току бележака опет згодном приликом повратим на неке већ наведене теме, то већ извесно неће бити излишно, имено у споју са другим стварима.

5 имено – управо.

Ток дугоживећег човека следује очевидно круну сличној прузи; спрам свог свршетка све већма показује тежњу, да се у многом погледу приближи и прикључи тачки свог почетка. Од телесне и умне конституције појединих зависи докле ће се приближити зачетном стању свог живота, т.ј. неки више, неки мање. Једна чудна појава пак, коју сам при многим старим људима, па коначно сад и у мени самоме опазио је: да се необично често и са особитом, такорећи пластичном оштроћом и јасности обнавља сећање на многе доживљаје и личности из младости па чак из година детинства. То увек у споју са доста тачном сликом месности или предјела ових сећања. Необично племенита лична својства мог покојног оца, његов примеродавни6 поштени и одлични карактер, његово неограничено славенско родољубије, његова непоколебљива правичност и искреност, стекли су му наравно велики број пријатеља, и довели га у везу са најзнаменитијим и најодличнијим људима нашег југославенског света оног доба имено за време његовог бавлења у Бечу. Из најранијег мог сећања наводим књаза Милоша7 и памтим да ме је, по његовој жељи, довео мој отац једаред к њему и да ме је узео на крило и помиловао. Сећам се и то да беше вечерње доба, стари књаз сеђаше поред једног округлог стола, ћилимом покривеним на коме беше лепи сребрни чирак, у коме гораху неколико свећа. Даље се сећам владике црногорског Петра8, који је врло често долазио моме оцу у посјету. Беше врло висок, црномањаст [са] пуном, али не дугачком брадом, у црногорском оделу. Живо се сећам те огромно велике и импозантне фигуре, а и његово црногорско одело ми је особито падало у очи. Неко време после његовог одлазка у Црну Гору, сећам се да је почео долазити к мом оцу један други, нови црногорски владика, именом Данило9. И овај беше у црногорском оделу, али се по његовом ниском расту и што немаше ни бркова ни браде не слагаше подпуно са првобитним мом појиму о импозантној појави црногорског владике. Очевидно стога што Данило и није ни имао намеру да се закалуђери. – Као што сам то наравно много каснијих година сазнао – он је, кад ме је по који пут – очевидно шале раде – запитивао: 6 7 8 9

примеродаван – узоран; примеран. Милош Обреновић (1780–1860), кнез Србије 1815–1839, 1858–1860. Петар II Петровић Његош (1813–1851), владика црногорски 1830–1851. Данило I Петровић Његош (1826–1860), кнез црногорски 1852–1860.

„Знаш ли који сам ја?“, на мој одговор „Ти си владика црногорски“, увек намрштено и строго одговорио: „Нисам ја владика!“ Имено пак, кад је после дужег осуства понова дошао (из Русије) у Беч, као књаз црногорски, док сам се и ја научио по упутству мог оца, да га сад тако називам. Сећам се да је, подуже после повратка књаза Данила у Црну Гору, дошло мом оцу повећи број Црногораца и устанио се у хотелу исте куће у којој смо ми седели. (Хотел Национал у Бечу, Леополдштату на Таборштрасе.) Па после њих на неко време дође и опет књаз Данило у Беч. Сећам се да је том приликом мој отац од њега добио орден црногорски. О далечењу ових Црногораца и књаза Данила писаћу овди касније, шта ми је, по причању мог оца, познато. На књаза Михајла10 се такођер сећам далеко из мог детинства. Он је и пре и после своје женидбе често долазио мом оцу у посету – а и мој отац је с њиме обично отишао од куће и иначе често одилазио у кнежев стан. Од других знаменитих личностима са којима се је много састајао мој отац памтим Стевана Вука Караџића11, који је стално у Бечу становао; памтим га из честог виђења тако добро, као да га сад пред очима видим. Био је омањег раста, и [х]ром. Имађаше, чини ми се, под левим(?) коленом краку12, необично велике беле бркове и обрве, а веома дубоким гласом говораше. У особито пријатељским одношајима стајаше мој отац са Љубом Ненадовићем13 на кога се такођер чак далеко из детинства мог сећам. Њега памтим наравно и из каснијих доба врло добро. Он је био повећег раста и увек доста мршав – али смешућег израза лица – и врло шали наклон. Једна необично симпатична и мила личност. Од интимнијих и присних пријатеља мога оца за време мога детинства сећам се г. Лека14 и Коче Цукића15. Овај се је бавио тада подуже времена са својом фамилијом у Бечу као подунавски комесар. Био је човек особитог образован, бистрог духа и примеродавног поштења и карактера. Мој отац га је особито поштовао и волео. Много касније, у другој половини 1870-тих година, имао сам и ја прилике састајати се с њиме у Бечу, где је до своје смрти (1879?)16 бавио се са својом фамилијом као дипломатски агент наше владе и очаран сам био његовом интелигенцијом и племенитошћу његове личности. 10 Михаило Обреновић (1823–1868), кнез Србије 1839–1842, 1860–1868. 11 Вук Стефановић Караџић (1787–1864), реформатор српског језика, највећи део живота провео је у Бечу. 12 крака – штула; штака. 13 Љубомир Ненадовић (1826–1895), син проте Ненадовића, песник, путописац, приповедач и новинар. 14 Тома Леко (1814–1877), београдски трговац цинцарског порекла. 15 Коста Цукић (1826–1879), економист и амбасадор, министар просвете за време кнеза Михаила, комесар у Подунавској комисији у Бечу 1858/59. године. 16 Јовановић је по сећању запамтио тачну годину смрти Косте Цукића.

Петар Петровић Његош, 1851. ***

Било би ми могуће навести још прилични број више или мање познатих личности, којих се из детинства сећам, но ограничавам се само на дотле наведена, са којима је моје памтење особито спојено. Односно неких од њих ми је мој покојни отац по кад кад што причао, што у следећем, по памтењу, мислим прибележити. Владика Петар Његош, црногорски, становао је за време његовог последњег бавлења у Бечу (1847) у једној кући, која је стајала близу дунавског канала, пошто се пређе мост Фердинанда у Леополдово преградије и одма од моста пође поред канала к Пратерској улици. На дољнем спрату, т.ј. при земљи беше тако звани Café Stierböck, а озгор кафане на првом спрату становаше владика. Он је ту довршио 1847. његов славни „Горски венац“. Мој отац га је обично увечер посјећивао па му је владика обично том приликом прочитао, шта је преко дана написао. Довршивши дело, он је наумио био да га посвети књазу Милошу, који је у то доба такођер становао у Бечу. Неки несавесни људи, било из собствене намере или по туђем упутству, тражили су клеветама и лажним доставлењима да међ књаза и владике створе мржњу и раздор, причајући како овај њега грди и опада. Можда је приликом каквом владика ваљда нешто строжије критиковао владавину кнежеву – но у суштини ипак је заслуге Милошеве за Српство знао праведно оценити – а примедбе његове су се без сумње односиле само на неке споредне ствари. Мом оцу је тај услед интриганата произведени антагонизам међ књаза и владике дошао до ушију, па је предузео помирити их и довести их у личну везу. Он је стога обратним начином поступио и како књаза Милоша тако и владику уверавао, да су сасма17 лажно извештени и да су то све неосноване клевете. Напротив, владика веома цени и поштује књаза Милоша и његове неоцениме заслуге за Србију – а владику пак је уверавао, да га књаз особито цени и поштује и да се нипошто не осврће на којекаква лажна саопштења и т.д. Коначно је успео, да их обоје убеди, те се једног дана владика чак и реши, да учини посету књазу и да га поздрави. Замоливши мог оца да запита књаза кад и у које доба би му било пријатно да к њему дође. Мој отац идућом приликом задене понова говор о великом владичином поштовању спрам књаза, уверава га понова да је све лаж и интрига што су му злобни људи достављали; напротив, да чак имаде од владике налог да изручи књазу одлични поздрав и да је владика жељан да учини књазу у знак тог високог поштовања посету, па моли да му књаз изволи определити дан и час, кад би му згодно било примити га. На то књаз, чисто изненађен толикој предусретљивости и формално-покорној учтивости, решително18 одговори: „Не, он је владика, у реду је да му ја учиним прву посету. Идем ја најпре к њему.“ Мој отац пак 17 сасма – сасвим. 18 решително – одлучно.

убеди књаза, да се обзиром на свој узвишени чин и што је и знатно старији од владике, просто одазове његовој жељи и тако отац, са особитим поздравом од стране кнежеве, саопшти владики, да ће се особито радовати да се с њиме види и нека му само јави, кад год му буде угодно доћи књазу. Тако њи двоје услед тога изменише посете и беху очарани љубазности и учтивости, коју су један другоме том приликом указали. Даклем, као што сам већ споменуо, једног дана владика саопшти мом оцу, да је вољан посветити „Горски венац“ књазу Милошу.19 Но пошто је сирома владика био врло оскудног новчаног стања, то замоли оца, да саопшти књазу намеру, да му своје дело посвети – али да га у исто доба замоли да књаз благоизволи примити на себе трошак за штампање тог дела, јер му нажалост његова оскудна средства не омогућавају то својим сопственим трошком извршити. Мој отац нажалост није могао успети да ову владичину намеру код књаза Милоша оствари. Несхваћање значаја тако знаменитог дела и тиме спојене велике почасти за самог књаза, учинило је да је малена ускосрдност и велика мана тврдавштине кнежеве овог повела да одважно одбаци понуду и молбу владичину – и да поврати међ њима првобитно стање неслоге и непријатељства. Услед тога је владика и одстранио тако почасни предговор и намењену посвету за књаза Милоша – и заменио је другом, пошто је касније успео да ипак штампа своје славно дело.20 Неизмерној љубави за свој црногорски народ и цело Српство уопште као и чврстој убеђености и нади у славну будућност Српства, дао је владика Петар поетичног и символског израза у аманету, да га сахране на дивноме вису брега Ловчена озгор Цетиња, са којег је небројних пута уживао величанствени поглед на Которски залив и лево и десно од истог у безкрајну даљину дуж Јадранског мора пружајуће се обале спајајући овај поглед са утешном надом и дубоким мислима о неминовном једакошњем васкрсу српске моћи и владавине и над свим тим крајевима који су Српству принадлежали. Мада је требао да се он као владика и у свом приватном животу у сваком погледу строго придржава нормама аскетичног живота калуђерства, то је он ипак, као разуман човек, удесио свој живот пажљиво онако, да не позледи јавно и на ружан начин достојанство свога звања и свој углед, што му незатуцани и паметни људи извесно не могу замерити. 19 Да је Његош желео своје дело да посвети кнезу Милошу, и да је то био и учинио, забележио је и М. Ђ. Милићевић у причи Кнез Милош и Владика Раде. Каснији истраживачи ове теме одбацили су његов запис као нерелевантан историјским чињеницама. Професор Андра Гавриловић у расправи на тему посвете Горског вијенца изнео је у свом тексту објављеном 1923. да он поуздано зна да је Милићевић ову причу чуо директно од Анастаса Јовановића. 20 Горски вијенац објављен је на српском народном језику у фебруару 1847. године у јерменском манастиру у Бечу. Његош је у прологу „Посвета праху оца Србије” дело посветио Карађорђу Петровићу, вођи Првог српског устанка.

После владичине смрти (1851, 19. октобра по старом календару)21 имао је да ступи на владу у Црној Гори његов синовац Данило (рођен ...)22; но да би то звање по тра[ди]цији црногорској могао и дјествително23 да врши, као владика, требао је најпре да се закалуђери. Данило пак беше чврсто решио се да прекине са том традициом и пошто звање владике беше и тако наследствено у породици Његуша – то је сматрао за умесније кад би се надаље претворило звање црногорског владаоца у светско24 и наследствено. Као и у другим небројним државама од којих се јединствено још само Црна Гора придржавала владаоца црквеног сталежа. Да ли је већ владика Петар, који је по природи својој био јако наклон светском (лајчном) животу и назорима – суџерирао ту мисао за време своје болести Данилу – или је она искључиво у самом Данилу поникла, не знам казати. Довољно то, да је он чврсто решен био да се не закалуђери него да оснује наследствену лаичку25 династију у породици Његоша и да се ожени чим постане светски владаоц Црне Горе. За ту цел26 је пре свега сматрао као необходимо нужно, да издјејствује пристанак руског цара Николе I27 и стога се реши да пође у Петроград. Пре но што ће поћи на пут – причао је он сâм мом оцу – сазвао је најотличније Црногорце на Цетиње и кад су сви били на окупу, он ступи пред њи, поздрави их као њихов владаоц и саопшти им, да сматра за потребно отићи пре свега у Русију и представити се цару Николи. Препоручи им да за време његова осуства одрже ред, спокојност и слогу у Црној Гори и да буду послушни властима државним. „Не усуђујте се да правите сплетке и разбојништво у земљи; нек вас не храбри то на преступке, што сам ја, спрам већине вас, тако мален; бићу вам виши од оног тамо Ловчена, ако ми за мог осуства дате повода вашим непослушним понашањем!“ Извесним њему подпуно оданим људима, којима је поверио власт за време свог осуства, саопштио је главну цељ његовог одлазка у Русију. Најпречи пут за тамо био је наравно преко Беча. Услед многих односа са знаменитим Црногорцима, који су у течају28 1840-тих и 1850-тих година долазили у Беч – имено и са покојним владиком Петром, са којим се је мој отац, за време његовог бавлења у Бечу скоро дневно састајао и који је мог оца 21 Владика Петар II Петровић Његош преминуо је 19/31. октобра 1851. У свом тестаменту из 1850. одредио је за свог наследника Данила Петровића Његоша, сина Станка Стијепова Петровића, свог даљег рођака. 22 Данило Петровић рођен је 25. маја/6. јуна 1826. 23 дјествително – доиста; стварно. 24 светско – световно. 25 лаички – световни. 26 цел – циљ. 27 Никола I Павлович (1796–1855), цар Русије 1825–1855. 28 течај – ток.

особито поштовао, и Данило се је приспев тамо одма на мог оца обратио. Као поузданом пријатељу Црне Горе, он је мом оцу одма саопштио узрок свог путовања у Русију и замолио га да с њиме оде к тадашњем руском посланику при аустриском двору књазу Горчакову29, коме је жељан саопштити своју главну намеру при путовању у Петроград. Но књаз Горчаков, кад су к њему дошли, примио је Данила доста хладно и са великим негодовањем саопштену му намеру, ради које је он поглавито пошао за Русију. Никако није одобравао да Данило преиначи традиционално уобичајену форму и чин црногорских владаоца, и да Данило безусловно мора да се чим скорије запопи и закалуђери и да само као владика може Црном Гором да влада. Тако их на врло љутити и строги начин одпусти. Мој отац, који је и у разним другим приликама доста неповољних саопштења од непријатној, деспотично-дрској личности Горчакова чуо био, овај је пут имао довољно прилике лично уверити се, да та описивања његове личности нису ни у најмање претерана. Мој отац описао ми га је као веома несимпатичну, гордо-надувену, врло дрску, по свим знацима веома увображену и тврдоглаву личност, која му у никојем обзиру није учинила утисак каког особито оштроумног човека ширих назора и дубоке мудрости. Срећом се Данило тим веома неповољним пријемом код књаза Горчакова није дао одвратити или поплашити од свог решења да оде у Петроград и да тамо самоме цару изложи своју намеру, мада се са извешношћу могло предпоставити да је међутим Горчаков одма после посете Данилове тадашњем министру спољних послова у Русији Неселроде-у30 не само саопштио намеру Данилову него у исто доба употребио прилику, да у неповољном смислу упливише и на Неселроде-а и да тамо по могућности спречи Данилу да постигне своју намеру. Тако је и било, као што је Данило вративши се из Петрограда у Беч причао мом оцу. И Неселроде је примио доста хладно Данила и по изложењу своје намере и молбе, да му издјејствује код цара Николе аудиенцију, одговорио му је да о његовој намери не може бити говора – већ нека иде чим пре у Ки[ј]ев – (или Кишенев) и да се тамо запопи и у тамошњем познатом манастиру закалуђери и као владика врати у Црну Гору. Но Данило није био човек оне врсте, који се тако лако даду сврнути са пута, којим су по пуном убеђењу да к циљу воде, једаред одважно пошли. Он је даклем министру Неселроду одговорио, да је чврсто решио се да остане при свом првобитном решењу и навео му разне разлоге, који то решење подпоравају, и да се стога под никојим условијем неће запопити, већ га моли, да цару самом поднесе његову молбу и да ће стога чекати у Петрограду, да га цар прими. Тако је Данило неколико недеља чекао тамо, да га цар прими – међутим више пути обновљавајући молбу за аудијенцију код цара. Предвидећи пак могућност да ће се 29 А лександар Михајлович Горчаков (1798–1883), кнез, руски дипломата и министар спољних послова Русије (1856–1882). 30 Карл Васиљевич Неселроде (1780–1862), руски државник и министар спољних послова 1816–1856, присталица Метернихове политике.

остварењу своје намере можда стати на пут знатне тегобе – и да ће се можда пре свега помишљати да је то изкључиво једна лична амбиција Данила коју је он без одобрења и сагласија црногорског народа намерио да оствари, он је својим оданим повереницима пре полазка уговорио – да неколико од оданих знаменитих Црногораца на неко времена после његовог одлазка пошаљу у Беч да и они тамо разложе књазу Горчакову да је Данилова намера у исто доба и општа жеља свију Црногораца – па ако виде да је необходно потребно, нека замоле књаза Горчакова за дозволу да чак и у Петроград дођу па и тамо разложе општу жељу црногорског народа. Услед тога су у тој цели неколико одличних Црногораца и одиста дошли у Беч и [са] мојим оцем били код књаза Горчакова и разложили му узрок долазка молећи га да им се даде дозвола да и у Петроград тога ради отиду. Књаз Горчаков се размисли малко па им коначно рече, да ће он у Петроград сâм јавити за њихов долазак и да стога није нужно да и они оду тамо. Важно је да су и сами Црногорци споразумни са намером Данила и да је то општа жеља њихова. Недуго затим јави министар Неселроде сиротом Данилу, који је у нестрплењу, да се његова молба ради аудијенције код цара једаред оствари – чисто очајавао – али се никако није дао наговорити да оде у Кијев и да се тамо запопи – даклем Неселроде јави Данилу на његову радост да ће га цар извесног дана и часа у Зимској палати примити. И ову аудијенцију, коју му је Данило при повратку из Петрограда тачно описао, мој отац ми је у више прилика причао. Данило, наравно у красном црногорском оделу, веома достојно буде примљен при долазку у царевој Зимској палати и спроведен кроз дуги низ прекрасних соба, до једне крајње собе, у којој је имао бити примљен од цара. Одједаред се отворе широм супротне двери и величанствена лепа фигура цара Николе I се појави у њима корачећи к Данилу. Овај се дубоко поклони цару, а овај положећи Данилу десну руку на раме, поздрави га речима „Здравствуј књаз черногорски“ и са тим се испуни тако жељно и истрајно брањена намера Данила. Цар је књаза Данила I, том приликом, пре његова повратка у Црну Гору, још разним другим почастима одликовао, међ осталим и једном војеном парадом. Којој је Данило на коњу присуствовао у близини царевој. Вративши се из Петрограда у Беч, књаз Данило је пријавио се и аустриском двору и врло лепо од цара Фрање Јосифа31 примљен био. Скоро затим вратио се је у Црну Гору и недуго затим одпоче рат Црне Горе са Турцима под Омер-пашом32. Храбро и славно се борише Црногорци под енергичним и мудрим Данилом – али после зачетног успеха морадоше затим услед превеликог надмоћија Омер-пашине војске нажалост ипак повлачити се и опет у црногорске планине. Мада су необичном чврстоћом 31 Франц Јозеф I (1830–1916), цар Аустрије/Аустроугарске 1848–1916. 32 Омер-паша Латас (1806–1871), турски војсковођа, пореклом Србин. Командовао је турском војском 1851. приликом напада на Црну Гору. Тај догађај упамћен је као Омер-пашина година.

Кнез Данило Петровић, 1852–1853. борили се противу Турака да осујете њихово продирање у своју земљу, то се, обзиром на множину непријатеља, Данило и његове војсковође морадоше уверити, да ма колико храбар и чврст био одпор Црногораца против надмоћног продирања Турака од свију страна у Црну Гору – тој сиротој земљи ипак прети неминовно за недуго времена катастрофални исход борбе и пропаст. Једина могућност да се осујети намера Турака и спасе независност Црне Горе, беше та, да се Данило обрати Русији и Аустрији молбом, да [се] ове снажне велике силе чим пре заузму за Црну Гору и да приморају Турску да одустане од даљег напада на њу. Услед тога је Данило у добри час одма одаслао неколико отличних Црногораца као депутацију у Беч, да то тамо при аустријској влади и самоме цару издјејствују – а ту исту молбу и преко књаза Горчакова руском цару поднесу – или по потреби чак и у Петроград оду. И овој црногорској мисији је Данило наредио да се непосредно обрате моме оцу у Бечу, молећи га да им при извршењу њиховог налога буде на руци и издјејствује и код цара аудијенцију. То је мој отац, чим је та црногорска мисија приспела у Беч, разуме се, одма и учинио. Најпре је отишао с њом тадашњем председнику Министарства Бах-у33, и изложио му узрок доласка тих посланика књаза Данила и молбу њихову да се и самоме цару представе и њему лично поднесу молбу књаза Данила и црногорског народа. Министар Бах на то одговори, да је најбоље да се стога обрате тадашњем генералађутанту царевом, грофу Грине-у (Graf Grüne)34, што су одма затим и учинили. Гроф Грине уживаше у оно доба неизмерно поверење царево и беше неоспорно једна од најмоћнијих личности у Аустрији. И он беше врло горда и по својој моћи и свом упливу врло ауторитативно понашајућа се личност, тако да изаћи пред њим и поднети му извесну молбу, мој отац имађаше тада утисак, да значише и важише исто, као изаћи пред самим царем. Гроф Грине је то и на очевидни начин својим кратким, резолутним и решавајућим одговором потврдио, који је црногорској мисији дао, пошто је отац њему изложио узрок чега ради је дошла да моли за аудијенцију код цара: „Sagen Sie den Lеuten, dass ich Sr. Majestät über den Zweck ihrer Sendung berichten werde u, sie können ohne weiters wieder heimkehren; die Angelegenheit wird in Erwägung gezogen werden!“35 Тако се после те аудијенције сврши, формално барем, задатак мисије да поднесе своју молбу за интервенцију цара аустријског – код Турске у проспех36 Црне Горе – и без да је она била примљена лично од самог цара. Намера књаза Данила получена је, као што се је скоро затим сазнало, успешно у пуној мери, јер је и Аустрија, пошто су Црногорци преко 33 Александар фон Бах (1813–1893), аустријски политичар, министар правде 1848–1849, министар унутрашњих послова 1849–1859, амбасадор од 1859. до 1867. 34 Карл Лудвик Грине (1808–1884), гроф, генерал, ађутант цара Фрање Јосифа I 1848–1850. 35 „Реците људима да ћу његово Величанство известити о сврси вашег послања, и да се без даљњег можете поново вратити кући; ствар ће бити размотрена!“ 36 проспех – корист.

Анастас Јовановић са Пецваловим објективом, 1854. књаза Горчакова и руској влади и самом цару поднели молбу на што бржу интервенцију код Порте, телеграфично дала налог аустријском посланству у Цариграду, барону Лајнингену37, да категорично тражи од Порте, одма да нареди Омер-паши, да престане даље нападати на Црну Гору и да се повуче опет војском напоље из Црне Горе. У истом смислу је и Русија дала наредбу своме посланику у Цариграду, који је једновремено са аустријским послаником извршио ту пресију на Порту – ова је, наравно, обзиром на категорични корак тако моћних двеју великих сила, сместа дала Омер-паши дотични налог и тако се спасе тиме неминовно претећа пропаст Црне Горе. Кратко време затим, дошао је књаз Данило и у Беч и у Петроград, да обим царевима изрази своју дубоку захфалност на њиховом заузећу за Црну Гору. Непосредно после посете код цара Франца Јосифа дошао је књаз Данило моме оцу у стан и скинувши са својих прса орден, којег је за време рата са Турцима „за независност Црне Горе“ установио био, прикачио моме оцу на прса у знак своје захвалности на толиком ревносном заузећу његовом за Црну Гору. Мој отац, са неколико речи се одупираше том особитом одликовању, јер у то доба тај црногорски Крст беше поглавито видна похвала и награда за храбре борце у рату. У том смислу пак вељаше мој отац, да такову38 славну одлику није заслужио, на чему му одговори књаз Данило: „Да сте посјекли стотину турских глава, не би сте ту одлику у већој мери заслужили но вашим неоценимо успешним и братским заузећем за Црну Гору и њезину независност!“ Овај Крст „за независност Црне Горе“ који је красио првобитно прса Данила I, ми наравно чувамо у нашој родбини, као свету успомену на нашег незаборавимог оца и на дичног књаза Данила I – поред неколико веома лепих и љубазних својеручних Данилових писама управљених њему. Није нужно да опишем како је дубоко тронут био мој отац, кад је 1865(?)39 године стигла у Београд жалосна вест да је књаз Данило, кога је и књаз Михајло Обреновић III веома ценио, погинуо на Котору, а још већма је ожалошћен био да је црногорска рука тај злочин извршила! Брак књаза Данила са Даринком, кћери трстанског богатијег трговца ... остао је, у супрот наде Данилове, без деце.40 Књагиња Даринка живела је, као што ми је познато, после смрти мужа љубљеног, још дугих година у Млетцима, мислим доста усамљена и без знатних одношаја са родбином књаза Николе I, који је по наследственом реду из родбине Његоша после Данила ступио као књаз на владу. Са књазем Николом I41 (који и дан 37 Кристијан Лајнинген (1812–1856), барон, фелдмаршал, аустријски посланик на Порти. 38 таков – такав. 39 Књаз Данило погинуо је у атентату у Котору 1/13. августа 1860. Наследио га је његов синовац Никола Петровић Његош. 40 Даринка Квекић (1838–1892), супруга кнеза Данила I, потицала је из богате тршћанске породице Квекић. У Црну Гору дошла је 1855. године када се удала за кнеза Данила I. 41 Никола I Петровић (1841–1921), црногорски кнез 1860–1910. и краљ 1910–1918.

Тома Вучић Перишић, 1850–1856. данашњи 5/18.42 јула 1917. где ово пишем, живи и то услед жалосне пропасти Србије и Црне Горе при концу 1915. године у Нењи сир Сен43 близу Париза) мој отац није имао никаквих личних одношаја. Он се је, кад је погинуо књаз Данило, налазио у Паризу, где се је школовао у Licée (...)44. Било му је око 20 година кад је ступио на престол. Из доба последних година живота књаза Михајла Обреновића III, познато ми је по причању мог оца, који је тада био његов двороуправитељ, да је књаз Михајло сматрао Црну Гору, као земљу, која временом неоспорно има бити спојена са великом Српском државом, коју је он намеравао за живота свог остварити. При споразумима и уговорима, које је он у тој намери и са црногорским књазем Николом тада удесио био, познато ми је да је за тај случај била условљена извесна новчана годишња апанажа књазу Николи I, који је у проспех соједињења Црне Горе са Србијом имао лишити се владалачких права и повући се у приватни живот. Дотични преговори с њиме вођени су чини ми се 1866. или почетком 1867. године.45 Одприлике сувремено са преговорима и споразумима, које је књаз Михајло, обзиром на рат противу Турске, којег је наумио скорим предузети, водио и са грчком владом и са бугарским Комитетом у Букурешту, као и са разним четовођама босанским и бугарским.46 Познато ми је, да је књаз Никола црногорски, пошто му је књаз Михајло гарантовао доста знатну новчану пензију – апанажу – (чини ми се да је имала износити око 40.000 дуката или одприлике 200.000 аустр[ијских] форината) коначно био пристао на предлог кнежев и да је дотични уговор чак био већ и за евентуалност успешног рата, у том погледу не би било спора. *****

Прелазим сада на самог књаз Михајла Обреновића III (рођена 1823. године... септ[ембра]?)47 у Крагујевцу и погинулог 29. маја/10. јуна 1868. у Кошутњаку топчидерском) са којим је мој покојни отац још као дечко имао срећу доћи у додир и касније за целог живота кнежевог остати с њиме у уској вези. Као њему у небројним приликама посведоченом неограниченом оданошћу и верности уживао је мој отац непоколебљиво поверење и поштовање кнежево. Свима сувременицима, без изузетка, било је познато да нико на свету не стојаше ближе личности кнежевој и не уживаше у том степену његово пуно поверење у сваком погледу, као мој отац. Но и сâм књаз Михајло није се устезао да то, умесном 42 Грешка у превођењу датума на нови календар, треба да стоји 5/17. јула 1917. 43 Неји-сир-Сен (Neuilly-sur-Seine), западно, данас луксузно, предграђе Париза. 44 Никола Петровић је од 1856. до 1860. студирао на Лицеју „Луј Велики“ (Lycée „Louis le Grand“) у Паризу. 45 Споразум Србије и Црне Горе потписан је 1866. године. 46 Први балкански савез стваран је од 1866. до 1868. године и њега су чиниле државе Србија, Црна Гора, Румунија и Грчка; и две националне организације – Бугарски комитет и хрватска Народна странка. 47 Кнез Михаило је рођен у Крагујевцу 4/16. септембра 1823. године.

приликом, и изрично потврди. Тако, на пример, поводом покушаја неких ниских подлаца и завидљивих интриганата, да мог оца код књаза оклевете. Указавши на свог, пред њиме налазећех се, веома омиљеног му пса, одбије подлу намеру непријатеља мог оца речима „Чујте! Као што ми је овај мој мили пас овди неоспорно привржен и веран – то сам се у небројним и озбиљним приликама осведочио о неоспорној оданости, привржености и верности господина Јовановића, тако да никако не допуштам да се на њега баца и најмања сумња!“ Књаз Михајло, који ништа није мрзио толико, као лаж, подлост, претварање, неправду и интриге, по природи својој увек је ценио људе поштеног, отворено-искреног и чистог характера и кад гођ је наишао на такове, и подпуно осведочио се о томе, он их је за живота високо ценио и уважио их своје сталне и непоколебљиве наклоности и свог поверења. Kњаз Михајло је познавао мог оца још из времена свог детинства, т.ј. одприлике већ од краја 1820-тих година и то стога што је тада књаз Милош са књагињом Љубицом48 и својом децом као владаоц обитавао у оној старо-београдској лепој и интересантној кући која још дан данашњи постоји и која се налази у близини и преко пута садашње Саборне цркве.49 Овај тадашњи Конак књаза Милоша служио је касније доба као лицеј за ђаке вишег школског образовања а у последње доба је тамо био смештен Касациони суд. Мој отац пак је становао у кући свога ујака, односно после његове смрти (око 1830. год.) своје ујне Гининице, која се налазаше с леве стране улице чим се кроз бившу Варош-капију улазаше у унутрању шанчевима ограничену варош – на једно 30 корака од споменуте капије. Авлија те куће беше само једним плотом од тараба одељена од авлије књаза Милошевог Конака. Мој отац, разуме се, имао је чешће прилике видети кроз плот синове књаза Милоша, младог господар Милана и господар Михајла. Овај беше у једно шест година млађи од мог оца. Као характеристично за тадашњи патриархални живот наводим, по очевом причању, да је књагиња Љубица почетком 1830-тих година више пути имала прилика угледати кроз плот мог младог оца, који је кришом у авлији своје стрине запалио чибук и пушио. Изгрдивши га тога ради довикнула је јасно преко плота његовој мајци: „Прија Маро! Одузми дер твом дерану тај чибук па га с њиме удри и ваљано истуци!“50 У ближи додир са синовима књаза Милоша дошао је мој отац после средине 1830-тих година. Који су, чувши да он тако лепо реже слова у печатне прстене, обратили се тога ради на њега да сваком од њих гравира иницијална слова на њихове златне прстене, као што је небројно многим грађанима и чиновницима такове печатне прстене гравирао и тиме, поред своје плате у оближњој државној типографији, толико новаца заслужио да је већ у својој 17-ој години, даклем око половине 1830-тих година, купио у Савамали једну малу кућицу и тамо 48 Љубица Обреновић (1785–1843), српска кнегиња, жена кнеза Милоша Обреновића. 49 Реч је о данашњем Конаку кнегиње Љубице. 50 Овај догађај помиње се и у: Љубомир Никић, Аутобиографија Анастаса Јовановића, Годишњак Музеја града Београда, Књ. III, 1956, стр. 404 (у даљем тексту Аутобиографија).

настанио и издржавао своју мајку, свог брата Михајла и своју сестру Катарину.51 Својом вештином, способношћу и приљежношћу био се је тада већ и у меродавним круговима прочуо и до тог степена скренуо на себе пажњу, да је тадашњи попечитељ52 Јакшић53, кад је 1838. године књаз Милош наредио да се извесан број способних младића пошаље на науке и више образовање у иностранство, предложио књазу Милошу, да се међ осталима и мој отац на ту цел пошаље у Беч као државни питомац. Тако је мој отац 1838. послат у Беч где је 18. јула, на дан светог Илије54 приспео. Тада он сигурно није ни сањао да ће тамо настанити се и пуних двадесет година живети. (До Свето Андреиске Скупштине.) Познато је, да је књаз Милош, услед конспирације и интрига Вучића55 (и Аврама Петронијевића56 и других) морао 1839. године напустити Србију.57 Као главни претекст служила је Вучићу пред народом поглавито доста строга и самовласна владавина Милошева. Која је уосталом под тадашњим околностима и ако не у свему, то барем донекле оправдана била. Нема сумње да је књаз Милош имао поред неисказано великих заслуга за остварење Кнежевине Србије, која се, без питатаља, поглавито њему имаде благодарити, и доста личних мана и недостатака. За подпуно праведно оцењивање његове владавине, његових заслуга и његових мана необходно је пре свега тачно познавање тадашњих околности и ваља свестрано упрти у тадашње доба. Треба имати у виду тадашње назоре, примитивну културу, ниско порекло из којег је та знаменита хисторична личност поникла, која је поред редка своја умна дара, у својој примитивној некултивисаној природи, концентрисала и велика својства и врлине а и велике мане и недостатке једног испаћеног, више стотина година у робству живећег народа. Само на том ретроспективном путу, никако пак са данашњег ступња наших назора и са данашњег нашег гледишта, може се приближно праведно оценити та чудна и редка личност. 51 Из Анастасове Аутобиографије тешко је проценити тачно о којој години је реч. Наиме, он помиње да је прво закупио квартиру 1832. а потом је, годину дана пре добијања стипендије за школовање у Бечу, купио кућицу с великим плацем, што би значило 1837, у његовој двадесетој години. Стр. 403–404. 52 попечитељ – министар. 53 Јовановић погрешно наводи да је Јаков Јакшић био попечитељ који је послао питомце из Србије на школовање у западне земље. Реч је заправо о министру просвете Стефану Стефановићу Тенки, за време чијег министарског мандата 1838–1839. године су послати први питомци на школовање у западне земље. 54 Јовановић је погрешио у навођењу датума. Дан Светог пророка Илије обележава се 20. јула/2. августа. 55 Тома Вучић Перишић (1788–1859), чиновник кнеза Милоша, један од предводника Уставобранитеља, истакао се у политичкој борби против Обреновића. 56 Аврам Петронијевић (1791–1852), секретар кнеза Милоша, намесник, више пута председник владе и министар иностраних дела Кнежевине Србије. 57 Кнез Милош напустио је Србију пошто је 13. јуна 1839. потписао абдикацију у корист свог старијег сина Милана II Обреновића.

Нема питања, да је од Милошевог устанка 1815. године па до 30. јуна 1839, даклем за 24-годишње прве владавине Милошеве у ослобођеном српском народу започео развијати се и слободоумнији дух а не изгледа да је Милошева владавина обзиром на то корачала такођер сразмерно напред слободоумнијим реформама. Без сумње су се сличне жеље започеле у народу појављивати и пропагирати како од интелигентнијих несебичних људи тако и извесно и од Милошевих личних противника – јер су Вучић и његови пријатељи само на основи такове опозиционе струје у народу – или бар код већег броја његових угледнијих људи – могли успети да збаце Милоша. А да Вучић и његови другови и приврженици то нису предузели и извршили само зато да би омогућили либералнију систему владавине у Србији, него да им је главна намера била да се они дочепају власти, познато је и доказало се довољно. Намере Вучићеве су тежиле можда још к вишој мети – али су остварењу истих стојале на путу несавладими препони – имено од стране великих сила. Стога се је он са својим приврженицима морао узадовољити тиме, што је бар успео заменити њему опасног Милоша са младим и неопитним58 синовима Милошевим. За тешко болног, јектичавог59 старијег сина Милошевог, Милана Обреновића II60, који је проглашен био за књаза, знало се је унапред да су му дани живота већ пребројани – и он је одиста скоро затим 8. јула по нов[ом календару] 1839. умро. Тако је даклем његов брат, непуно шеснаестогодишњи Михајло, као Обреновић III, још 8. јула 1839. године ступио на престол. Али се је надежда Вучићева, да ће у Михајлу имати недозрелог, његовој вољи и његовом упливу и свему и свачем покоравајућег се младића, а у ствари ипак он бити фактички владалац Србије, није сасма испунила. Наскоро се је осведочио да се у том, иако по природи врло тихом и благом младићу, указују црте оштро посматрајућег и судећег духа, непоколебљиве правичности и законитости – спојена са чврстом вољом за нормалан, постепени развитак свог неисказано љубљеног народа – једном речи: човека од узвишено благородног и племенитог характера – који је чврсто решен био правим путем ићи и свој живот посветити срећи и развитку свог народа – тражећи од својих саветника да безусловно истим путем иду одричући се сваке себичне намере и свега што је незаконито, лажно и спојено интригом. Књаз Михајло је уопште био по целој својој природи сасвим по својој мајци, која је била једна у сваком погледу редка жена, необично паметна, благородне и узвишене природе, као што ми је отац често причао. Мада нити књаз Милош нити књагиња Љубица под околностима у којима су живели нису имали прилике школовати се и уживати ма какво етично васпитање, то су се ипак обоје трудили и живо заузимали да свој собствени недостатак у изображењу, бар при својој деци, 58 неопитан – неискусан. 59 јектичав – туберкулозан. 60 Милан II Обреновић (1819–1839), старији син кнеза Милоша, кнез Србије од 13. јуна до 8. јула 1839.

имено при мушкој, сузбију, којима су за ту цел држали по могућности најбоље учитеље за науку и језике. У којој је мери књаз Михајло већ као младић, за време своје прве владавине ценио и љубио научност, доказује најбоље факт да је већ тада у Београду основао прво српско учено друштво, године 1842.61 Остао нам је од оца и налази се у нашем имању један цртеж израђен оловком, који представља свечаност, којом је књаз Михајло прву седницу Српског ученог друштва отворио. У свити кнежевој налази се ту слика и једног од његових тадашњих ађутаната, и то је био Александар Карађорђевић62, као што ме је отац на то имено упозорио, показавши ми тај цртеж. Баш и то показује великодушност књаза Михајла: За време своје прве владавине, обратио се је њему Александар Карађорђевић, син вожда Карађорђа, са прошенијем из Румуније, где је живео – и тамо, ако се не варам, у румунској војсци служио – молећи и преклињући књаза, да му дозволи вратити се у Србију. Књаз Михајло не само да се је одазвао тој молби, него га великодушно, по доласку његовом, прими са чином капетана у Српску, тада још малу редовну војску, и штавише, наименује га својим ађутантом. За време прве своје владавине (од 8. јула 1939. до 7. септембра 1842, по новом кал[ендару]), књаз Михајло није имао прилике предузимати ма шта на пољу спољне српске политике; он се је за то време заузимао скоро искључиво са пословима унутрашње управе земље, где је трудио се да поштеном и законитом владавином и заснивањем разних школа допринесе и по могућности подпомогне културни развитак Србије. По себи се разуме да, обзиром на тадашње доба, на велику оскудицу у способним и изображеним људима и на велике препреке, које су му чињене поглавито и од стране амбициозних и неискрених његових државника и разних других њихових приврженика – његов труд и његова добра воља нису били од знатног успеха – па су, као што се је то у касније доба такођер често дешавало, лажни пророци скорим успели да народ већином заведу на своју страну – те су у течају 1842. године Вучић и његови приврженици успели да и књаза Михајла прогнаду из земље.63 Опазивши да би у досадањем ађутанту кнежевом, Александру Карађорђевићу, имали несразмерно покорније оруђе у својим рукама, ако би њега прогласили за књаза, они то и учине и тако 1842. по прогнанству свију Обреновића ступи син вожда из Првог српског устанка (од 1804. до 1813. год.) као Александар I на српски престо. Кад су тада књаз Михајло, у пратњи своје мајке Љубице, својих стричева Јеврема и Јована и остале родбине Обреновића из Србије прешли у Земун (7. септембра 1842) и тамо 61 Реч је о Друштву српске словесности, основаном у Београду 31. маја 1842. 62 Александар Карађорђевић (1806–1885), млађи син Карађорђа Петровића, вође Првог српског устанка. Кнез Србије постао је 1842. помоћу Уставобранитеља, а са власти га је збацила Светоандрејска скупштина 1858. 63 Вучићева буна избила је у ноћи између 30. и 31. августа 1842.

Портрет кнегиње Љубице Обреновић, 1851. кратко време задржавали се, мој је отац од стране књаза Милоша из Беча био њима послат, да им тамо донесе нека писма и доставлења. Мој се отац сећа, да је по састанку са књазом и књагињом Љубицом у једном хотелу у Земуну из речију књагиње Љубице приметио, да је она врло љутита била на Милошевог брата Јеврема, коме је јасно пребацивала: „Ти си крив, ти си свему крив!“ – Шта је ту било и зашто му је то пребацивала, мој отац није могао поуздано да сазна.64 Књагиња Љубица се је скоро затим кренула у Нови Сад, где се је усталила и до своје смрти (...)65 живела. Она је сарањена у фрушкогорском манастиру Крушедол. Књаз Михајло пак, отишао је, без да се дуже задржава у Бечу, скоро у Берлин, поведувши са собом само једног српског момка, и тамо је узео себи један мали стан, посећивао предавања на тамошњој универзи и поглавито најмио себи разне професоре универзе за политичке, хисторичне, народно економне, финансијске и т.д. науке, који му скоро дневно узастопце долазаху у његов стан на предавања. Књагиња Љубица, као што рекох, се беше настанила у Новом Саду. Она није отишла Милошу ни у Беч ни у Румунију на Милошеве тамошње спахилуке, уопште се за живота није више састајала са Милошем. Али и књаз Михајло је после кратког бавлења у Бечу такођер удаљио се од Милоша у Берлин, где је неколико година бавио се, па затим око 1844. отишао у Лондон, где се је такођер подуже времена задржавао – па затим у Париз и тек нешто пре буне 1848. године вратио се је у Беч, где је до повратка свог у Србију (скоро после Свето Андрејске Скупштине) стално живео. – Тек по кад кад је одилазио на који месец на своје имање Иванку, близу Пожуна66, које је, средствима Милошевим скоро после своје женидбе са грофицом Јулијом Хуњади67, купио. То је мало загонетно и пада наравно доста у очи. Тешко је објаснити то подпуно. Да томе, што се тиче књагиње Љубице – нису изкључиво узрок извесне неправилности Милошеве у брачном животу – нема сумње – ма колико строго то осуђивала честита књагиња Љубица. Видећи да млади Михајло неће моћи одржати се, намеравао је Милош да помоћу буне омогући свој повратак у Србију. – То је мој отац, и као главни повод оног удалења из Беча и путовања кроз Германију68 наводио, које је Милош пре прогонства књаза Михајла 1842. године предузео и на којем га је мој отац, по изричној жељи старога књаза, без да се је он тада досећивао правог повода Милошевог за тај пут – морао тумачења ради пратити. 64 Јеврем Обреновић је од средине тридесетих година са Томом Вучићем Перишићем и Аврамом Петронијевићем био један од најистакнутијих чланова опозиције влади кнеза Милоша. Својом политичком делатношћу допринео је паду са власти свога брата кнеза Милоша. У даљем излагању Јовановић износи разлоге због чега се кнегиња Љубица наљутила на Јеврема Обреновића. 65 Кнегиња Љубица умрла је 26. маја 1843. 66 Братислава. 67 Јулија Хуњади де Кетељ (1831–1919) и кнез Михаило венчали су се 1. августа 1853. у Бечу. 68 Немачка.

Портрет кнеза Милоша Обреновића, 1852. Очевидно је Милош хтео, као што је касније сазнао мој отац, тим удалењем у Германију јуридично69 неки „alibi” да створи; он о ствари[ма] које су се за време његова бавлења у Германији десиле абсолутно није ништа знао – и да стога бајаги никако неће моћи бацати на њега сумњу и помишљати да је он ту ма икако саучествовао – а камоли да је он главни покретач тих немира био. Које су Милоша коштале много новаца а приврженицима многим већином пропаст и живот – без успеха. То би могло у споменутом загонетном понашању књагиње Љубице и књаза Михајла, после такове катастрофе, која је прогнанством постигла целу фамилију Обреновића, прилично објаснити ствар – а по свој прилици и споменуто горко пребацивање књагиње Љубице Јеврему, брату Милошевом – у Земуну, јер је можда и Јеврем био у споразуму са Милошевим предузећем, како би се Милош још 1842. године [могао] вратити у Србију и узети понова владавину у своје руке. Милош је приметио да се млади, сувише добри и меки Михајло неће моћи одржати на влади, да ту треба снажнија рука, лукавијег и опетнијег70 човека, као што је он сам био. Зато је помоћу својих приврженика агитирао у Србији још 1842. године – да би се он вратио у Србију и тако спасао династију Обреновића и одржао је на влади. За време прве владавине Михајлове било је разног немира и буне против Михајла, које су непријатељи обреновићевца производили да прогоне Михајла и с њиме уопште целу династију. Зато је Милош започео такођер да производи контра-револуције у проспех свога повратка и своје династије. Неоспоран је факт, да је оштроумни, опитни и лукави Милош, познавајући из искуства боље природу људи и њихов характер, јако у то сумњао, да ће његов по природи благи и великодушни син Михајло моћи успешно одупрети се амбициозном и интригантном Вучићу и његовој клики (у тој и Аврам Петронијевић) и одржати се на влади. Он је ускоро увидео да су дани династије Обреновића, коју је он, као фактички оснивалац Кнежевине Србије, успео основати, под постојећим околностима очевидно пребројани. Услед тога сматрао је за нужно да покуша да то спречи помоћу својих у Србији заосталих приврженика. Стога је решио се, да помоћу ових у Србији изазове помоћу устанка преврат и помагао их је за то кришно, како са новцима тако и достављањем оружија, колико му је то, обзиром на строгу контролу аустриске владе могуће било. Јако се је чувао да ова то не дозна и да се он лично не компромитише. Имено обзиром на то предузео је у лето 1842. године једно путовање у Германију – (преко Прага, Теплица у Дрежђана71, Липску72, Вајмара, Ајзенаха (Вартбург), Фулде, Франкфурта, Аугсбурга, Минхена, Ниренберга, Регенсбурга и преко Горње Аустрије) вратио се је одприлике концем августа опет у Беч. 69 јуридичан – правни. 70 опитни – искусни. 71 Дрезден. 72 Лајпциг.

Мој отац, који је био као државни питомац на школовању у Бечу, пратио је књаза Милоша, по изричној његовој вољи, на том путу, и тек много касније по повратку у Беч сазнао је узрок, зашто је књаз Милош уопште предузео био то путовање. Намера му је била да му се не би могло пребацити, да је он у Србији произвео немире, буну – или чак преврат, пошто је он, бајаги, био у то доба уопште осутан из Беча и да се је налазио тада далеко на сасвим супротној страни Европе. Из успомена мог оца односно овог путовања у Германију додајем овди по његовом причању још неколико речи.73 Беше летно доба 1842. године. Мој отац, који беше већ јула 1838. године приспео као државни питомац у Беч, долазаше често књазу Милошу, који после свог прогонства из Србије становаше тада у Бечу и хођаше у оно доба само по кад кад и у Румунију на своје тамошње спајлуке. Сем неограниченог респекта спрам хисторичног значаја књаза Милоша, тог творца Кнежевине Србије, везиваше мог оца за њега и дубока лична благодарност, што је он по његовој заповести споменуте 1838. године, на предлог тадашњег попечитеља (министра) просвете Јакшића74, заједно са још неколико младића био послат у иностранство ради даљег школовања. Ценећи у пуној мери ту велику благодет, мој је отац, као карактеран човек, остао му и по његовом прогнанству искрено одан и захвалан, као што је даље, за целог свог живота, био непоколебљиви приврженик фамилије Обреновића, мада је за време владавине предпоследњег Обреновића, краља Милана Обреновића IV,75 са неисказаним болом у срцу и зебњом за коначну судбину те династије у кругу присних пријатеља много шта, што је овај лакомислени и у многом погледу несређени владаоц чинио, са дубоким сажалењем посматрао и строго осуђивао. Једног дана даклем изненади књаз Милош мог оца предлогом, да га прати при наумљеним путовањима у Германију. „Решио сам се, рећи ће мом оцу, да одем мало у Немачку и да мало пропутујем кроз ту земљу. Ти си се посветио уметности, па би за тебе било од велике користи да и ти видиш даљи свет, дивне пределе и разне лепе вароши. То би за тебе од велике ползе76 и поуке било, па стога сам помислио да те поведем са собом на тај пут.“ Мој отац, који је по природи својој био велики пријатељ путовања јер се је неисказано интересовао упознати се са културним светом, примио је тај предлог [с] највећом радошћу, управо одушевлењем, али се ипак досети, да не зависи само од његове личне воље поћи са књазем; па одговори књазу да му је јако захвалан на ту понуду и да би сматрао као велику част и срећу пратити књаза на том путу; али за то би њему, као државном питомцу, била пре свега нужна дозвола од стране тутора, који води надзор над државним питомцима, који се у Бечу налазе. На то рече књаз: „То ћемо лако! Нели вам је Вук (Караџић) тутор? Ја ћу с њиме тога ради говорити.“ Тако и би, отац доби дозволу и пође са књазем на пут. 73 74 75 76

О Анастасовом путовању по Германији са кнезом Милошем, видети: Аутобиографија, стр. 411–415. Видети напомену 53. Милан IV Обреновић (1854–1901), кнез 1868–1882, краљ Србије 1882–1889. ползе – корист, користи.

Ту морам навести да је мој отац, као што ми рече, за време путовања тек уверио се о правом узроку зашто га је повео. Путовало се је тада још само колима и књаз је за ту цел купио себи путничка кола, повео свог собственог кочијаша (Франца Безендорфера, родом из близине Гмундена)77 и једног српског служитеља боље врсте (именом Милован ...) који је говорио и немачки и беше мало писмен, који му је у исто доба служио и као тумач. Предострожан и врло пажљив у сваком свом предузећу, књаз Милош је помишљао и на велику тегобу и неприлику, која би му се могла на путу задесити ако би се тај његов једини тумач не би могао служити, било да му се он поболи или из ма каквог другог узрока, па у каквој би онда он био у неприлици тамо далеко у туђини! То му је дало даклем повода да за сваки случај поведе и мог оца са собом и да се тиме у том погледу осигура. То путовање књаза Милоша било је следеће: Из Беча преко Брина78 у Пођебрат на спахилук познатог грчког банкара у Бечу, барона Симона Сине79, са којим се је књаз познавао, па одатле у Праг, одавде у Теплиц па даље поред Лабе у Саксонију. Посетио је ту редом Кенигсберг, Пилниц80, Дрежђан, Лајпциг. Одатле даље посетио је Хале, Ерфурт, Ајзенах, Фулду, Франкфурт. Одатле натраг преко Вирцбурга, Ниренберга, Регенсбурга, Штраубинга81 и Линца у Беч. Из причања мог оца о том путовању наводим овди само неколико белешка. Књаз се је често оријентисао ради правца у ком да се путује, на основи географске карте, коју је дао понети. Он је уопште у разним приликама, за време своје владавине и касније, радо обавештавао се при ратним или политичким догађајима о географском положају извесних места, па ми причаше мој отац, пошто књаз није знао читати, морадоше му његови чиновници увек тачно на мапи показати дотичну главну варош, те је временом успео тако вешто оријентисати се на мапи да је довољно било означити му на њој три знаменитије вароши, па је он одма по њиховом положају доста исправно знао означити положај места или предела о коме је говор. У Дрежђану су одсели у једном врло отменом хотелу. Кнежева спаваћа соба беше огромно велика. Характеристично за књаза беше да чак и ту у Саксонији није пропустио пазити на своју личну сигурност. Не само да му је његов момак морао положити на његово асталче поред постеље (Nachtkästchen) његове пиштоље, него је морао и мој отац у истој соби на противном крају спавати а по обичају његовом мораше горети сву ноћ у соби једно мало кандило, да би соба била осветљена. Једне ноћи пак развикао се је мој отац у сну тако јако, да се је књаз Милош услед тога пробудио. Он одмах счепа његове пиштоље и уздигне 77 На једном месту, међу неповезаним белешкама, Јовановић је написао: „На путу је Немац кочијаш разлагао књазу Милошу карте. Отац је казивао том кочијашу шта да каже. Милош је сасвим задовољан био с тиме што му је кочијаш из карата пророковао.“ 78 Брно. 79 Симон Сина (1810–1876), бечки банкар и добротвор цинцарског порекла. 80 Данас четврт источног Дрездена. 81 Штаубинг.

се у кревету довикнувши мом оцу: „Шта је море? Шта вичеш?“ Отац се на то пробуди и види књаза спремног на одбрану са пиштољима у рукама, како се уздигао у кревету свом. „Имао сам ружан сан, па мора бити да сам у сну викао“, рече мој отац и на то се опет смири књаз и опет легну. Једног дана, после подне, дође књазу изненадно принц Јован – (после краљ Саксоније)82 – у посету. Пошто књаз имађаше обичај да после обеда мало одспава – то пробудише брзо књаза и јавише му да је принц дошао му у посету. Књаз одмах устане па док се је брзо обуко да га пристојно прими, мој отац је увео принца у салон књажев и молећи га да изволи претрпети се неколико тренутака, да ће књаз одмах доћи, принц затакне разговор са мојим оцем, рекавши му да је врло жељан и љубопитан83 видети се и упознати са књазем Милошем, за кога је већ толико слушао и читао. Затим рече оцу: „Биће вам познато, да и ми имадемо овде у неким крајевима Саксоније једну вашем српском народу уско сродну грану, то су Лужани, т.ј. такођер Срби или као што су у историји познати под именом „Сорби”, т.ј. она част српског народа, која се је приликом продирања Славена ка истоку и југу – оделила се од српског колена и продужила пут ка истоку, докле је она знатно већа част вашег српског народа отишла ка југо-истоку и коначно населила се у западној части Балканског полуострва и у земљама дуж Јадранског мора.“ Затим рече оцу, да и он сâм влада са лужанским језиком и започе, љубопитства ради, запитивати оца како се ово или оно назива српским језиком па му сравнења ради навођаше лужански назив. Уто дође књаз Милош, који се са принцем веома учтиво и лепо поздрави и пошто седоше њи двоје, морађеше отац да им тумачи. Разговор се односаше на пут кнежев, којег је књаз љубопитства ради, да се упозна са тим лепим земљама и крајевима предузео. Принц га упозори на разне интересантне пределе и предмете, имено зграде, у околини Дрежђана и на краљ[евски] Саксонски летњиковац, двор Пилниц, где је затим књаз и био и разгледао га заједно са парком. После кратког бавлења опрости се и оде принц Јован и књаз му том приликом много захвали на почаст и посету коју му је скоро затим вратио пре но што је одпутовао даље за Лајпциг. Особито се интересоваше књаз Милош да посети бојно поље од 1813. године у близини Лајпцига (Липске)84 где се је збила знаменита битка међ Наполеоном и против њега спојених сила, т.ј. Русије, Аустрије и Пруске. Од Лајпцига продужио је књаз свој пут к западу, као што рекох, преко Ерфурта, Ајзенаха (где су посетили Лутерово прибежиште на Вартбургу) и Фулде до Франкфурта. Ту се реши књаз на повратак спрам Беча и тако су вратили се тамо најдиректнијим путем преко Вирцбурга, Ниренберга, Геленсбурга, Пасау-а и Линца. Он је очевидно похитио натраг. Дал је примио у Франкфурту узнемиравајуће вести из Србије, по којим се је за повратак најпречим путем решио, није ми отац споменуо. 82 Јохан I (1801–1873), краљ Саксоније. 83 љубопитан – који испољава радозналост. 84 Словенски назив за Лајпциг.

Извесно је пак, да је књаз Милош сумњао већ одавно, да ће се његов син Михајло моћи одржати дуго на влади, обзиром на интриге Вучића и његових консорта.85 Већ његово путовање у Германију било је, као што сам већем наговесто, један од његових лукавих маневара, предузето у намери да тим удалењем из Беча, па и уопште од Србије, створи за себе неко „alibi”, врсту оправдања неучашћа и невиности, односно извесних у Србији искрснутих немира, за време његовог путовања по Германији. Књаз се је вратио у Беч по свој прилици почетком – или најдаље у половини августа 1842. године. Извесно је да је у то доба агитација Вучића и његових консорта за уклонење династије Обреновића, већ јако била проширила се и да су дани владавине књаза Михајла већ били пребројани. Он је фактично скоро затим, то је[ст] 7. септембра (27. августа) 1842, заједно са својом мајком Љубицом и осталим члановима фамилије Обреновића (имено браће књаза Милоша, господар Јеврема и господар Јована), морао напустити Србију и пребећи из Београда у Земун. Књаз Милош је одма послао мога оца, као што ми је овај причао, са писмима за књаза Михајла и своје рођаке у Земун. Мој отац их је ту затекао свију у гостионици (чини ми се хотел Европу). Причао ми је да је књагиња Љубица врло озлојеђена била тада противу господар Јеврема, коме је при доласку мог оца отворено пребацивала неисправно и нелојално понашање. „Ти, ти си свему крив!“, чуо је мој отац да је довикнула књагиња Љубица господар Јеврему, кад је предавши писма књаза Милоша састао се са члановима фамилије у Земуну. Подробније о понашању госп[одина] Јеврема пак није могао дознати. У Земуну се пребегла фамилија Обреновића није дуго задржала.86 Познато ми је само то, да књагиња Љубица није отишла своме мужу у Беч, него је преселила се у Нови Сад и ту се настанила, где је недуго затим, 14/26. маја 1843. и умрла, па је сахрањена у цркви манастира Крушедола у Фрушкој гори. Мој отац је уочи смрти књагиње Љубице дошао у Нови Сад. Причао ми је да је мртву књагињу сликао и да је ту слику много касније, једном познанику, коме ју је показао, на његову молбу, да је неким својим друговима покаже, узајмио – али да му је тај нажалост никад више није вратио, те му је тим начином пропала. Књаз Михајло пак, скоро после смрти његове мајке, отишао је (августа 1843) у Беч, где се је [са] својим оцем састао; но није се дуго задржао у Бечу, већ је, жарко жељан темељног образовања и путовања по Европи, решио се да напусти више епикурејском животу и расејаности и весељу одани Беч и оде у тада још доста тихи, имено научности и озбиљном раду наклони Берлин. Тако књаз Михајло дође новембра 1843. године тамо, где се одма скромно настани и обрати на разне знамените професоре тамошње универзе правне, народноекономне и хисторичне струке и услови са њима, да му у његов стан долазе и у тим научним дисциплинама засебна предавања држе. Сем тога је за неке предмете посећивао и јавна предавања на Универзитету. 85 консорт – ортак у пежоративном смислу. 86 „Само неколико месеци.“ Напомена аутора која је у рукопису обележена звездицом.

Кнез Михаило, 1847–1850. Од знаменитих научника, који су књазу Михајлу у његовом стану предавали и са којима се је књаз лично ближе упознао у Берлину, спомињао ми је отац имено славног хисторичара Леополда Ранке-а87, који је врло интересао се за српски народ и [о] устанку и ослобођењу Срба једно дело написао. Са колико озбилношћу и ревности се је књаз Михајло у Берлину одао штудијама најбоље се дознаје из једне хумористичне анегдоте, коју је књаз сâм мом оцу причао. Књаз је био повео са собом у Берлин само једног момка, једног постарог, врло оданог Србина из унутрашњости наше домовине, који ни речице немачког језика није знао. Очевидно је књаз тиме хтео имати при себи једног сасма оригиналног, у свему и свачему чисто у завичајном духу одржаног земљака, који би му можда у часовима туге и носталгије, па било то само звуком домаћег језика и примитивним разговором, ублажио бар унеколико душевни бол. Кад се у далекој туђини ма и [са] сасвим обичним и простим земљаком случајно састанемо, неотице нам се, ма у том једином, цела домовина приближи. Књаз Михајло даклем причаше мом оцу из његовог бавлења у Берлину следеће: Разни професори долазаху дневно један за другим књазу у стан на предавања и то обично тако тачно, да један другоме даваху кваку од врата из руке у руку. Старом добром српском момку кнежевом, који ни речице немачки не знаше, па стога и с никим, сем са књазем, не могаше ни речицу да проговори, беше ова тачност професора врло неповољна, јер му одузимаше већином прилику, да се користи оно мало тренутака међ часовима, да сврати у собу к усамљеном књазу и с њиме бар коју речицу прозбори, прилику, коју је он жудно искоришћавао, чим би се који од професора у коју минути закаснио. Једног дана пак цело пре подне долазаху професори један за другим са таковом тачношћу, да сиромах момак не могаше за цело време уловити прилику да к књазу уђе и бар речицу с њиме проговори. Пошто су се сви изређали и последњи од њих оде, јадни, усамљени момак узмогне коначно ући у одају свог господара, али се његово душевно стање тако јасно огледало у његовој физиономији, да је књаз, одмах приметивши то, смешући условио десператног88 момка: „Шта је Стојане? Што те нешто тишти?“ „Како да ме не тишти и мука да ме не хваћа господару, кад ево читав дан не могадох ни речице да прозборим са киме, већ ће ми уста да зарасту! Та побогу, господару, што си тако навалио учењем, као да си какав сиромашак, и да ти твој бабо неће ни пару за твоје живење оставити!“ Књаз се је сито насмејао на то чудно, али у нас доста проширено схваћање жудње за науком и с њом спојеног труда, при синовима имућних људи. У Берлину је остао књаз Михајло до у лето 1844. године. 87 Леоплод Ранке (1795–1886), немачки историчар, професор Берлинског универзитета: Написао је између осталог и дело о историји Првог српског устанка – Српска револуција. 88 десперација – очајање; крајње огорчење.

Кнез Михаило, око 1850. Затим је књаз од лета 1844. па до краја 1845. обишао Германију, Холандску, Белгију, Швајцарску, сву Италију, чак и Малту и Грчку. – [Године] 1846. и 1847. проведе које у Влашкој, које у ческим илиџама89 и пропутује Саксонију, Тиринигске кнежевине, Баварску и Салцбург са околином. – [Године] 1847–48. био је у Варшави, Петрограду и Москви. [Године] 1848. имао је стан у Бечу, походио југославенске области. [Године] 1849–50. походио је Енглеску и Француску. У Енглеској се је такођер подуже бавио, и имено у Лондону имао прилике упознати се са знаменитим енглеским државницима и са многим отменим светом. На њега уопште никоји други од страних народа није учинио тако дубоки и у сваком погледу тако симпатични утисак као енглезки. Велика, добро промишљена сређеност и изглађеност у целом њиховом државничком и друштвеном животу, високи ступањ њихове културе, њихове дивне институције, њихово отачествољубије, њихов одважни и предузимљиви дух, њихов[о] оригиналн[о] и неодољив[о] лично достојанство и прононсирана90 индивидуалност и респектирање исте, па чак и многе њихове народне наклоности и страсти, јако су се допале и подпуно су се слагале са његовим личним назорима и наклоностима. Тихо, сређено и отмено понашање кнежево, његова мржња и одвратност спроћу свачег што је неумесно, незаконито, неисправно, противу сваког шарлатанизма, подлог претварања и характерне нискости – једном речи све, што је по његовој природи и по његовим личним назорима слагало се, нашао је остварено у већини енглеског народа, па чак и његова урођена пасија за одгајање лепе стоке и коња, за јахање и трке нашла је у Енглезкој потпуног удовољења и тамо примљени примеродавни утисци остали су књазу у трајној успомени и у многом су га погледу руководили у свом приватном и државничком животу. У коликој је мери упливисало вишегодишње бавлење књажево у Енглезкој и до ког ступња се за то време развило његово уважење толиких, са његовим личним назорима и наклоностима слагајуће се лепа својства већине енглеског народа, доказује и једна његова примедба, коју је он у много касније доба, за време своје друге владавине, приликом једног интимног разговора са мојим оцем, изразио. „Кад би могуће било, рече књаз, да се човек после смрти по други пут роди и врати на овај свет и њему остављено било на вољу, да бира народност своју, ја би се одважио за енглеску!“ Пошто је књаз подпуно моћан био [из] енглезког језика и добро познавао и знамениту енглеску литературу, па је могао стога лако кретати се у отменим круговима енглезког друштва и са многим знаменитим тадашњим енглезким државницима, члановима парламента и знаменитим људима састајати се и разговарати, па чак и почешће седнице њиховог парламента посећивати, пратити дебате и посматрати форме у којима се ове водише, то му је неоспорно баш све то омогућило упознати се дубље са характеристичним својствима енглеског народа на којима се оснива његова политичка моћ и културна висина. 89 илиџа – бања. 90 прононсиран – јако изражен, јако означен; чувен.

Каснији наши српски историчари, који се буду бавили са описивањем политичког деловања књаза Михајла за време његове друге владавине, добро ће учинити да при том обрате своју пажњу и на уплив, којег је бавлење кнежево у Енглеској и њен од тада са непрекидном пажњом праћен политички живот, и политичка делателност имао на његово политичко школовање и на сређени начин његове политичке делателности, мада је тај уплив, поглавито само формалне природе био, пошто су наше сасма различите околности по себи већ изискивале једну у суштини сасма особену, собствену концепцију политичког поступка за остваривање наших народних циљева, то се ипак тај споменути формални уплив доста јасно примјећава, на пример, и у свим преговорима, дипломатским корацима и нотама односно изгнања турских гарнизона из разних градова у Србији, у сређености, извесној умерености и при свој формалној углађености ипак непоколебљивој чврстоћи и решителности њиховом. Центар целе те политичке кампање ради градова91, главног стратегичког плана т.ј. концепција политичке замисли, као и њено, такорећи тактично остварење, даклем постепени дипломатски поступак, био је сам књаз, који се је поглавито са особито обдареним и вештим својим тадашњим министром господином Илијом Гарашанином92 саветовао и који су у пуном согласију заједнички у тој ствари радили и односно појединих корака споразумевали се. Сматрам за нужно, да то по подпуно поузданом извору овди изрично напоменем! То стога, што се касније, после смрти кнежеве и Илије Гарашанина, услед извесних, нетачних публикација протурио сасма погрешни назор, да је тадашњи дипломатски заступник Србије у Цариграду, Јован Ристић93, фактични, такорећи једини вођа те успешне политике био. То већ по субалтерном звању г. Ристића не би ни могло бити. Он је могао у Цариграду, као што се по себи разуме, само по упутствима наше владе у Београду поступати – у никојем случају пак сасма самовласно и у противном смислу. Он је у смислу датих му упутства, као што му је то и сâм књаз признао, увек са великом способношћу и вештином вршио своју дужност и тиме допринео успешном решењу, као што се приличи и шта је и света дужност таквог државног функционара. Сасма је пак неистинито, да је такорећи он био душа целе тадашње политике наше владе и он, па чак искључиво и он руководио целу тадашњу политичку кампању. То само људи могу веровати, који немају ни поима о начину, како се слични дипломатски радови врше и докле замаша самостални поступак таквог изасланика. У случају пак, ако се овај не би слагао са добивеним упутсвима своје владе, он нема власт да у супротном 91 Јовановић мисли на политику кнеза Михаила која је дипломатским путем од 1862. до 1867. године резултирала протеривањем турских гарнизона из Србије. 92 Илија Гарашанин (1812–1874), за време друге владе кнеза Михаила председник владе и министар иностраних дела 1861–1867. 93 Јован Ристић (1831–1899), државник, политичар и историчар, министар спољних послова Кнежевине и Краљевине Србије и председник владе.

духу поступи, већ даје у, том случају, своју оставку. Оваког пак конфликта међ њиме и његове владе није било, у супротном случају пак, сасма би било искључено, да би се његов непосредни шеф, министар Илија Гарашанин, њему повиновао и оставио му у ма каквом важном начелном питању, да по свом нахођењу поступи – а још мање сам књаз – те тако они да се склопљених руку даду просто диригирати од г. Јована Ристића, њиховог агента у Цариграду. Такову, чисто смешну улогу, никоји разумни човек не може намећати ни старом, искусном г. Гарашанину, нити пак књазу Михајлу, чак кад му не би била позната њихова узвишена интелигенција, њихова државничка способност, њихова озбиљност и њихова резолутна и достојанствена индивидуалност. Но такових диференција94 између књаза и г. Илије Гарашанина с једне и г. Јована Ристића с друге стране не само о начелним и главним упутсвима који су давани г. Јовану Ристићу него чак и односно споредних ствари није било. Да њих није било и да је г. Јован Ристић врло савесно и вешто поступао у Цариграду по датим му упутствима, доказује, као што од оца мог знам, да је по успешном довршетку те политичке кампање, књаз Михајло својеручно писао похвално писмо у коме је он по његовој узвишеној благородној природи деловање г. Ристића одликовао суперлативном похвалом, да му је тамо, при овом раду био „десна рука“. Но тих речију прихватили су се многи, као што је већ наш свет, а имено и противници књаза Михајла, те су их експлоатисали у свој проспех и далеко прекомерно оценили и представили свету деловање и фактичну улогу, коју је г. Јован Ристић имао у Цариграду. Тиме, што га је књаз великодушно похвалио са тим, да га је назвао својом „десном руком“ при његовом раду у Цариграду – а било је поред тога и разних других места на којима се тада у тој ствари морало радити, то не би требало изгубити из вида, да је ту само о руци говор, и да рука још удалеко није „глава“ а ова је фактички увек [та], која управља руком. Сваком светски изображеном човеку подпуно је јасно, у ком смислу и до које границе ваља оценити ту лепу кнежеву похвалу. Но ако би неко при свем том још остао противног мнења, оснивајући се и на то, да је Илија Гарашанин после неког времена дао оставку и да је књаз услед тога позвао г. Јована Ристића из Цариграда, да му повери чин министра председника и спољних посала, то, морам приметити, да они којима је ближе познато, шта је дало г. Гарашанину повода да књазу поднесе своју оставку, добро знаду да је та оставка проузрокована искључиво из једне са политичким правцем и управом државних посала у никаквој вези стојећег узрока. Повод тој оставци био је просто тај, што се г. Гарашанин, као и многи други одани лични приврженици и пријатељи кнежеви, нису слагали са намером кнежевом да се по раздвоју од своје супруге Јулије, по други пут венча са својом 94 диференција – разлика.

Илија Гарашанин, 1850–1852. нећаком Катарином Константиновићевом!95 Обзиром на наше црквене норме а и у нашем народу дубоко укорењену одвратност противу бракова међ сродницима сви су кнежеви пријатељи ради њега самог, његов[ог] угледа и његове династије јако противни били тој кнежевој намери, па тако и г. Илија Гарашанин, који је, приметивши да га од тога неће моћи одвратити, коначно дао оставку. Ма колико је ценио и уважавао књаз г. Гарашанина, то га је ипак страствена љубав к својој нећаци Катарини, коју је имено њена мати, гђа. Анка Константиновићка96 за своју и кнежеву несрећу протежирала, до тог степена заблудила била, да је тој страсти жртвовао гдна. Гарашанина. Не могу описати, колико су то жалили сви кнежеви искрени пријатељи. Од ових је само др Пацек97, иначе доста разуман али за контрадикцију веома располож[ан] човек, књаза у тој слабости подпоравао – а, разуме се, и многи као што се је одавна знало и касније јасно показало на пропаст кнежеву радеће личности већином посредним начином или фактивном индиференцијом. Даљи, као што је књаз одмах уверио се, погрешан корак његов беше тај, што је баш г. Јована Ристића из Цариграда позвао да му повери преседништво министарства и спољне послове. Овај пак, огромно амбицијозан и властољубив, а у исто доба доста преценивајући своју фактивну способно[ст], у намери да задобије за себе масу наше такозване интелигенције, имено у круговима омладине, коју тада упливасаше понајвише др Светозар Милетић98 у Новом Саду, одма при повратку у Београд у првој аудијенцији код књаза стаде развијати свој „либерални програм“ на основи којег намерава управљати земљом. Књаз га зачуђено слушаше за неко време, и коначно му рече, да га није позвао да га поучава на којој основи да реформише управу државе, да он добро знаде да су сила реформе у сваком погледу нужне и да ће се ове постепено и остварити, да је пак понајпре нужно да се обрати сва пажња на преке, првостепене потребе велике масе нашег јако назадног простог житељства, имено односно пољопривреде, сточарства, путева, нижих сеоских школа, болница, занатлиску делатност, која је чисто изчезла у народу и небројних 95 Катарина Константиновић (1852 –1910), била је друго дете спахије Александра Константиновића и Анке Обреновић, ћерке Јеврема Обреновића. У Београд је дошла 1859. после повратка Обреновића на српски престо. Будући под снажним утицајем своје мајке Анке, која је настојала да је уда за стрица, кнеза Михаила, била је у средишту закулисних радњи и сплетки током 1867. и 1868. Три дана пре атентата у Топчидеру верила се са кнезом Михаилом. 96 Анка Константиновић (1821–1868), била је треће од деветоро деце Јеврема Обреновића, млађег брата кнеза Милоша, и Томаније Обреновић. У младости се бавила књижевношћу. Била је удата за велепоседника Александра Константиновића са којим је у браку имала четворо деце: Александра, Катарину, Стану и Томанију. 97 Карло Пацек (1807–1876), доктор медицине, лични повереник кнеза Михаила, управник његових имања у Влашкој током друге кнежеве владе. 98 Светозар Милетић (1826–1901), политичар либерал, адвокат, новинар, градоначелник Новог Сада 1861, народни трибун Срба у Јужној Угарској у другој половини 19. века.

других његових елементарних потреба, па ће се поред тога постепено и његово интелектуално и политичко развиће гајити и развијати законодавним путем. Ваља даклем логично постепено бринути се за развитак нашег народа, испунити даклем пре свега његов обстанак и развитак зајамчавајуће необходне елементарне потребе и кораком за корак законодавним путем помоћу Скупштине, ове фундаменталне основе наше политичке самосталности, проширавати законе у либералном погледу. Ако пак, тек само да би се узадовољили неки политички авантуристи, демагошки елементи и политични шпекуланти, обратимо нашу главну пажњу политичком законодавству у што либералнијем смислу, то ће се, у ствари само ови елементи магновено узадовољити и влади неки привремени нимбус99 популарности придобити – али тим јамачно неће бити ефективно поможено фактичким потребама нашег народа; напротив: обзиром на ниски ступањ његовог развића, он ће се дати повести и обманути од разних идеолога и фразера и може му то бити од велике штете, јер неорганични100 развитак га може довести у заблуду и разузданост, те с тиме само успорити његов развитак у сваком погледу. Свуда у културном свету слободоумно политичко стање оснива се на постепеном органичном развитку тих народа. Наше закашњено ослобођење од турског јарма, нам то једино омогућава да ми тај органични развитак можемо у сразмерно знатно краћем року прекорачати но што су га слободни народи на Западу прекорачили. Ваља нам дакле узастопце корачати напред а стазу за брже корачање лакше ће нам бити следовати но што су је они народи у вековима свог развитка преда се могли наћи, али сувише убрзавајући, лако би могли ту стазу мимоићи и загубити се. Ја сам даклем неоспорно такођер за развитак нашег народа у сваком погледу; али за постепени, органични развитак на сигурној, солидној стази без пренаглења. Зар за мене не би знатно пријатније било кад би могао комотно живети као енглески владаоц и све велике бриге за државни живот оставити просто нашој Скупштини, као он Парламенту! То је одприлике књаз углавном казао г. Јовану Ристићу и затим одпустио га, а одма после тога написао му и писамце, у ком му даде на знање, да му звање, које му је наумио био предати не може поверити, а јако озлојеђен сувише дрским, ауторитативним предлогом радикалне реформе владе, додао му је још горки укор, речима: „Да Бог сачува Србију од синова, као што сте ви!“ Каснији рат 1876. са поразом на Ђунису101, сваки ће историчар као резултат сасма незреле и непромишљене, чисто дилетантске политике осудити. Мала слаба Србија, упушта се у тешки рат са тада још врло снажном Турском, и са својом слабом војеном снагом мора да се бори противу Турске и поред Дрине и поред Тимока и спрам Алексинца, Књажевца, 99 нимбус – ореол; слика. 100 неповезан (фиг.) 101 Битка на Ђунису између српске и турске војске одиграла се 29. октобра 1876. године за време првог српско-турског рата 1876/77.

Јавора, даклем скоро на све стране без једног савезника, тек просто да се зарати са Турском, што се тада чак и Аустрија не би усудила. А колико је велика Русија услед тог рата идуће 1877. и [18]78. године муке имала да победи Турску и како при том умало сама није поражена била, то је познато. А тек резултат тог рата? – имено за Србију! Није ли књаз Михајло односно наумљеног ослобођења Босне, Ерцеговине, Старе Србије и Бугарске куд и камо предострожније припремљао се да тада још малу и сразмерно слабу Кнежевину Србију при том великом и веома опасном предузећу, које је у последњим годинама свог живота предузети чврсто решен био? Није ли на поуздани, сасма сигурни начин побринуо се, да у датом тренутку у свим тим земљама избукне озбиљни устанак којег је издашном подпором разних комитета и четовођа припремио био, тако да изненађена турска моћ одма спочетка чисто не би знала на коју ће страну пре да се крене? Кооперација Црне Горе била је осигурана, па чак и касније спојење Црне Горе са Србијом са абдикацијом и апанажом новчаном тадашњег још младог књаза Николе била је уговором условљена.102 Даље, и кооперација Грчке уговором осигурана – па коначно за сваки случај и дипломатски подпор извесних нами пријатељских великих сила! Сем свег тог обратио је књаз највећу пажњу собственој војеној и финансиској спреми саме Србије за то велико и тешко предузеће. Он се је даклем побринуо да не само његова Кнежевина Србија буде по могућности што боље спремљена за извршење тог великог задатка, него и да јој при том у најобиљатнијој мери свемогући спољни подпор савезника, бунама као и протекцијом извесних меродавних великих сила осигура и тако свим могућим сретствима ризичност за њу што више смањи. Његовим, за цело Србство неисказано штетним и судбоносним убиством би спречено извршење те узвишене намере! Том приликом нек буде сасма позитиван, неоспорно посведочени факт напоменут, да су кукавички завереници, руководитељи и извршиоци тог подлог убиства били просто само слепо оруђе мађарске власти, која је стрепила од стварања једне велике српске државе и свим могућим средствима се служила да то осујети! ***

Мада сам овим подужим наводима управо пресекао хронологични ток мени познатих догађаја из живота књаза Михајла, оно ме у том погледу ипак извињава то, што сам се користио тиме згодне прилике, да тиме наведем неколико за његову велику, тако знамениту личност, характеристичне податке, из којих се у исто доба и благодетни уплив његовог дугогодишњег интелектуалном и политичком развитку посвећеног бавлења у културним земљама западне Европе опазити може. 102 Јовановић углавном тачно интерпретира детаље споразума Србије и Црне Горе из 1866. године.

Па сада да се опет вратим хронологичном навођењу познатих ми ствари из живота књаза Михајла: Даклем после ¾ [три четврт]103 годишњег бавлења кнежевог у Берлину, за које је време сасма повучено живео и највећем приљежношћу одао се државничким наукама, отишао је 1849. и 1850. у Енглеску и Француску, а од 1844. августа до 1847. пропутовао велику част Европе. Он је одприлике у половини 1850. тамо стигао ваљда половином или концем путовања по Европи и отишао у Париз. Његово бавлење у Паризу, као што из разних саопштења његових мом оцу доказују, било је посвећено такођер озбиљним студијама и посматрањима, као и разглеђивањем великих знаменитости те славне вароши. Књаз се је од свог путовања по Европи вратио у течају 1847. године у Беч и ту се настанио ради знатније близине Србије, као и несразмерно веће могућности састајати се са Србима и тачнијег обавештења о догађајима и стању у домовини. Он је тада наимио повећи стан на првом спрату једне куће у предградију Леополдштату поред дунавског канала која још и данашњег дана постоји и која лежи на углу међ Пратерштрасе и Унтере Донауштрасе, на десној страни чим се, долазећи преко Фердинандовог моста пође у Пратерштрасе и тамо близу, где се одваја од ове Фердинандова улица. На приземном спрату се налазаше – а и до данас налази тада позната кафана Fetzer. Већ марта месеца 1848. избукнуше у Бечу велики немири. Књаз је за време лета те године бавио се неколико недеља у бањи Ројичу у јужној Штајерској а затим вратио се у Баден, близу Беча, где је узео стан при самом мосту преко речице Швехат, на десној обали те речице (у првој кући лево, чим се пређе мост, долазећи са леве обале). За време најгорих немира у Бечу, месеца октобра 1848. био је мој отац неко време тамо код њега.104 Пошто је Виндишгрец105, поглавито помоћу војске које је бан Јелачић106 из наших крајева довео у Беч, опет освојио варош, књаз је [с] мојим оцем, одма по заузећу места, на неколико часова из Бадена отишао да обиђе свој стан – а исто тако и мој отац, који је недалеко, у Таборштрасе у кући код „Црног орла“ тада становао. Да би к својим становима дошли узели су пут преко Ландштрасе и Пратера. Јелачићеви „Сережани“107 су баш истим путем продрли на дан пре у варош, пошто су савладали особито чврсти отпор усташа108 на „Пратерштерну“. Било је гнусно видети, по причању очевом, како су сурово злоставили Сережани лешеве погинулих усташа. 103 Јовановић мисли на девет месеци. 104 Реч је о немирима који су у октобру 1848. године избили у Бечу услед мађарске офанзиве, која је одбијена захваљујући Виндишгрецу и Јелачићу. 105 Алфред Виндишгрец (1787–1862), аустријски фелдмаршал. 106 Јосип Јелачић (1801–1859), гроф, бан хрватско-далматинско-славонски 1848–1859, крупан велепоседник. 107 сережани – жандарми у Војној граници у Аустрији. 108 усташи – устаници.

Стари Беч, обала дунавског канала, 1854–1859. Пошто су обишли своје станове, вратили су се одма после неколико часова у Баден. Књаз је затекао свој стан заузет војском. Унутрашња варош са супротне стране канала која је тада још била обкружена градским бедемима, такозваним „бастајама“, беше тада још у рукама усташа и пушкарање још трајаше при њиховом повратку. Његов отац, књаз Милош, беше се у то бурно доба уклонио из Беча и бавеше се у Румунији на својим спахилуцима. Књаз Михајло пак, који није никад изгубио надежду да ће га српски народ кад тад опет позвати у отаџбину и поверити му своју судбину, настанио се је дотле стално у Бечу, где је и до повратка у Србију стално живео. Само почетком 1850-тих година био је у Паризу на

Принцеза Лихтенштајн, 1850. неколико месеци, скоро после прогласа Наполеона III109 за цара француског. Ту је упознао се са разним знаменитим политичким личностима, који су из Аустрије и Угарске услед револуције тамо избегли били. Том се је приликом и упознао са Јулијем Андрашијем110, каснијим министром спољних послова Аустро-Угарске. У Бечу је књаз са највећом пажњом пратио све догађаје на политичком пољу и упознао се са многим знаменитим људ[и]ма тамошњег политичког и научног света, као и са многим благородним аустриским фамилијама, којих је друш[т]вени дан (Adeliges Casino)111 посећивао. Услед одношаја са фамилијом књаза Лихтенштајна поникла је у књаза Михајла озбиљна љубав спрам једне од његових кћери.112 Познати стих његов „Шта се боре мисли моје“ – том је приликом списао и њој посвећен био.113 Његова љуба[в] нашла је и код ње пуног одјека те је коначно у књаза побудила озбиљну жељу, да се с том особито чуствителном и у сваком погледу благородном душом за животом споји. Преко поузданих пријатеља својих из аристокрације, покушао је књаз, веома обазриво и дискретно да сондира оца њеног, књаза Лихтенштајна, односно [...] тога. Том надувеном и затуцаном племићу пак такав се брак не чињаше подпуно задовољавајући и довољно отмен за његову кћер, обзиром на порекло књаза Михајла, као сина једног бившег „чобанина“. То је у сваком погледу сиротог у души, достојанственог и гордог књаза наравно дубоко увредило те је, савладајући снажном вољом своју дубоку љубав, прекинуо своје одношаје к тој фамилији. 109 Наполеон III Бонапарта (1808–1873), француски политичар, државник и владар. Председник Друге француске републике 1848–1852 и цар Другог француског царства 1852–1870. За цара се прогласио децембра 1852. 110 Ђула, Јулије, Андраши (1823–1890), гроф, мађарски политичар, дипломата и државник, председник угарске владе 1867–1871, министар спољних послова Аустроугарске 1871–1879. 111 Племићки касино. 112 Даље у тексту Јовановић када поново помиње ову тему на страни 83 пише да се она касније удала за грофа Кинскија. На основу овог податка закључујемо да је реч о принцу Карлу Францу Антону Лихтенштајну (1790–1865) који је имао три ћерке – Ану, Елизабету и Марију Јозефу. Најмлађа, Марија Јозефа Лихтенштајн (1835–1905) удала се 5. априла 1856. године за Фердинанда Бонавентуру Кинскија (1834–1904). 113 Чешки пијаниста и композитор Алојз Калауз дошао је у Србију 1843. године. У Београду је давао приватне часове клавира и уживао заштиту кнегиње Персиде Карађорђевић, која је као љубитељ музике и сама компоновала. Својој добротворки чешки композитор одужио се тако што је њеним ћеркама посветио два дела: Полексији песму за глас и клавир „Песма Сијателне Господичне Полексије при растанку са својим светлим Родитељима 9. Октобра 1849“, тј. приликом Полексијине удаје за Константина Николајевића, а Клеопатри своју композицију песме „Што се боре мисли моје“ поводом њеног петнаестог рођендана. Према томе, кнез Михаило је стихове песме „Што се боре мисли моје“ највероватније посветио принцези Лихтенштајн, док је Алојз Калауз истоимену композицију посветио Клеопатри Карађорђевић. Исту песму обрадио је и Корнелије Станковић средином педесетих година 19. века. То потврђује да је песма настала знатно раније, што негира у историографији уврежено мишљење да је кнез Михаило песму „Што се боре мисли моје“ посветио својој рођаки Катарини Константиновић.

Коју годину касније, 1853. године упозна се књаз чрез неке руске племићке, која тада живеше у Бечу, са грофицом Хуњади114 и њеном особито лепом ћерком контесом Јулијом. Изгледа, да је та руска племићка (чини ми се да беше нека кнегиња) у промишљеној намери, било то из просте обичне женске наклоности за спојење бракова – било да јој је то од које друге стране суџерирато, врло ревносно заузела се, да наведе младог, лепог и по оцу врло богатог књаза Михајла да чим пре испроси познату тада лепотицу, споменуту контесу Јулију Хуњади, кћер тада у Бечу живеће удове грофа Хуњади-ја, потомца једног маџарског племена, које је тек спрам конца 17-тог века добило тај степен племства и у никаквом сношају115 не стајаше са једакошњ[ом] маџарском краљевском фамилијом. Фамилија Хуњади беше већ доста скромног имања. Стара грофица Хуњади имађаше сем споменуте кћери Јулије, још три сина, један од њих, Калман116, беше хусарски официр, она два друга, Ласло117 и ... ,118 беху на спахилуку фамилије у Маџарској и као већина мађарских магната велике трошаџије. Стара грофица Хуњади становаше у оној двоспратној, отменијој кући, још данас постојећој до велике зграде Lloyd-Hof где се улица Cirkusgasse119 одваја од Praterstrasse. Књаз Михајло се је упознао са контесом и њеном мајком по свој прилици при каквој забави аристократских друш[т]ва, те је услед учтива позива ступио и у ближе познанство са фамилијом Хуњади. Он је у сразмеру недугог времена испросијо младу лепу контесу Јулију; али ми је аутентично познато, да је ту веридбу махинацијама споменуте руске племићке нешто пренаглено извршио. Он сâм је одма затим имао осећај, да се је дао обманути. Факт је, да је одма затим посетио свог познаника г. Димитрију Турка120, да му је саобштио да га је женска лукавост обманула те да се је верио са контесом Јулијом Хуњади-ом и горко се је код њега исплакао. Марама, којом је сузе своје том приликом обрисао остала је случајно на канабету г. Тирке и његова удова у Бечу, гђа. Тереза Тиркилица је дан данашњи још чува као драгу успомену на књаза.121 114 Грофица Јулија Зичи Хуњади (1808–1873), мајка кнегиње Јулије. 115 сношај – разговор; однос. 116 Калман Хуњади де Кетељ (1828–1901). 117 Ласло Хуњади де Кетељ (1826–1898). 118 Вилмош Хуњади де Кетељ (1830–18..). 119 Zirkusgasse. 120 Грешка у писању. Он се презивао Тирка, што је Константин знао с обзиром на то да је на осталим местима у тексту правилно написао. Иначе његово име је Деметар али га Константин у рукопису помиње као Димитрије Тирка. Деметар Тирка (1803–1874), син Теодора Тирке и Марије Демелић, пореклом Српкиње која је била позната по томе што је помагала српске књижевнике. Деметар Тирка био је банкар кнеза Милоша и кнеза Михаила. 121 Сведочанство о овом догађају забележила је и Константинова сестра Катарина, која каже да је удовица господина Тирке то испричала њој и њеном брату Кости. Видети Аутобиографија, напомена 142, стр. 405–406.

Венчање кнеза Михаила Обреновића са грофицом Јулијом Хуњади у Бечу, 1853. Сувише каваљер, он је одржао своју реч и венчао се 1853 (?)122 године у руској капели у Бечу, која се налазаше у једној, руској држави принадлежећој кући у Wallfischgasse (сада чини ми се City-Hotel). Књаз Михајло је по његовом прогнанству из Србије па до његове женидбе располагао са врло скромним новчаним средствима. Тек уочи женидбе му је његов отац побољшао новчано стање, те се је могао, пошто му жена није могла донети иоле знатног мираза, ипак на достојанствени начин распоредити. У замени за једну пространу кућу, коју је књаз Милош купио био (не за обитавање него само кирије ради) у Бечу (сад Untere Donаustrasse 23)123 грчки (управо цинцарски) банкер124 кнеза Михајла уступио је књазу Михајлу једну мању кућу али по положају, распореду, по 122 Венчање је обављено 1. августа 1853. године. 123 Даље у белешкама на страни 84 Јовановић пише улица Untere Donаustrasse 21. 124 Мисли на Деметра Тирку. Видети на страни 84.

Јулија Обреновић, 1864. накладњем престроју много подеснију и младом кнежевском пару као обиталиште приличећу малу палату у Salesianergasse у Бечу. Сем тога је књаз био у положају купити у близини Пожуна један мањи спајилук са подесни малим дворцем при селу Иванка. Тако је књаз са књагињом живео после венчања, частицом125 у Бечу, частицом – имено летњег доба у Иванци, до његова повратка у Србију после Свето Андрејске Скупштине 1859. године. Поштен и исправан као у свему, он је свој брак са кнегињом Јулијом за целог свог живота сматрао као светињу; његова првобитна очараност и моментана љубав спрам контесе Јулије претворила се је у сталну и дубоку љубав спрам своје супруге, коју је он за целог брачног живота с њом, неприкосновено гајио спрам ње. Нажалост се то за кнегињу Јулију не може у тој мери тврдити. После повратка кнежева у Србију, за коју кнегиња није осећала особите љубави и симпатије – она је по могућности тражила прилике, да се што чешће удаљи из Србије – и неоспорно се у њој понови једна стара још девојачка љубав спрам принца Аренберга126, која ју је постепено све већма обманила и заблудила до те мере, да је чак решила се била напустити дефинитивно Београд и свог мужа. Та њена кришна намера, омогућила је одкриће кнегињине тајне од стране њене собарице и поверенице, која не хтеде одвојити се од свог љубљеника, једног кнежевог момка (јегера127 Алберта) и тако је коначно могао сироти књаз обавештен бити о загонетном понашању књагиње у последних година и њеној кришној спреми за одлазак из Србије. Услед тако горког разочарања, следовало је одма неодложно решење кнежево не само за развод брака него и његова заповест за одлазак кнегиње из Србије. После последњег кратког објашњења са кнегињом, у присуству њене телеграфом позватом мајке, књаз је безусловно наредио њен одлазак из Србије и одма после њеног одласка, књаз је позвао из Беча једног поверљивог јуристу, који је по упутсву кнежевом саставио дотични документ за раздвој брака. (Von Тisch & Bett) Све [се] је то, у крајној тишини и тајности извршило – без да је јавност и трушице дознала, шта се у кнежевом дому збило; јер је књаз, по природи својој, неисказани непријатељ скандала и с њиме спојеним ружним коментарима и оговарањима био. Чак сам ја, најстрожијим налогом, да се не усудим писнути и речицом у оно доба споменути, као младић, у засебној соби, кришно начисто преписивао докуменат о том раздвоју кнежевог брака. Добро се сећам, да сам се дивио великодушном, каваљерском поступку сиротог књаза спрам тако грешне кнегиње. Пало ми је у очи, да јој је књаз дозволио да и надаље носи име његове фамилије, т.ј. да и надаље остане кнегиња Јулија Обреновић. Да јој је ставио у Бечу своју палату у Salesiаnergasse на расположење и да јој је определио 125 частицом, частомицом – делимично. 126 Карл Аренберг (1831–1896), други муж кнегиње Јулије, венчали су се 14. јануара 1876. 127 јегер – лични слуга; собар.

Анастас Јовановић у униформи маршала двора, 1864. годишњу апанажу од 50.000 форинти аустриских, и да је тај развод брака изрично условљен био као „лишење од постеље и стола“ (Trennung von Tisch und Bеtt). Том приликом хоћу овди и да споменем, да књаз Михајло по његовој деликатној и у погледу вероисповеда подпуно толерантној природи ни пре ни после женидбе није настојавао да књагиња Јулија пређе у нашу православну веру. Она је остала католикиња и књаз јој је дозволио да у Београдском двору (и то у једакшњем малом Конаку, који је стајао тамо, где је касније под краљем Миланом постројен нови Двор) имаде своју засебну капелу, у којој је служио један католички поп недељом и светцима. Морам пак напоменути и то, по причању мог оца, да је књагиња, наговорена од тог њеног попа, започела била наваљивати на књаза, да дозволи у Србији основање католичких манастира. Књаз Михајло пак је то одлучно одбио, познавајући добро главну намеру пропаганде католицизма, којој би се тиме широм врата у Србији отворила. ***

Пошто сам овди споменуо и главни узрок развода брака, т.ј. по долазку у Србију све моћније искрснући једакошњу девојачку љубав кнегиње Јулије к принцу Аренбергу, то морам навести, да су се неке тада необјашниме наредбе, које је кнегиња мом оцу на једно 3-4 године пре раздвоја брака дала била, као што је он много касније дознао, такођер отуда потицали. Кроз више недеља долазиле су мом оцу редовно неколико врло дугих депеша, садржавајући само имена путника прве кабине лађа, које су из Египта у Трст приспевале и које је отац по наредби кнегиње њој увек одмах имао предати. То се је касније објаснило тиме да је кнегиња желела дознати што пре чим се принц Аренберг, који је неко време у Египту био, отуда вратио буде. Мада су затим касније, за време чешћег осуства и путовања кнегиње продирале неке подозриве али ипак не сасма позитивне и неоспориве вести о кнегињи до мог оца, то се он, за жива Бога не би усудио да књазу о томе и речице спомене, држећи да су то можда сасма неоправдане клевете или изрод каквих интрига, те би се тиме само пореметио душевни мир сиротог књаза и лакоумно брачни раздор произвео. Тек кад је једног дана, лична служитељка и повереница кнегиње у својој десперацији да мора напустити свог љубезника и будућег супруга свог дотрчала к мом оцу и њему, као управитељу двора и пуно поверење кнежево уживајућем човеку одкрила сву тајну кнегиње и саопштила му, да је по налогу њеном кришно већ спаковала све њене најважније и најпотребније ствари и да намерава већ сутра дан с њом за Беч поћи, то је мој отац, пошто се на лицу места о спреми овој уверио, сматрао за своју дужност да књазу саопшти барем само ту кришно спрему и намеру књегиње. Сирома књаз, сасма изненађен саобштењем да кнегиња сутра полази и да је већ све кришно за свој полазак дала спремити узабрекнуо се чисто, прекрсти се и рече: „Боже! Боже! Чиме ти греших те ме толико казниш!“ Затим устаде

од свог писаћег стола, заче у соби ходити горе-доле – и отпусти мог оца рекавши му само „Добро!“ Ништа се даље затим није могло приметити. Књаз и књагиња вечераше заједно као обично, књагиња ни идућег ни за више даљих дана не пође; но услед телеграфског позива после неколико дана дође кнегињина мати. По њеном долазку оде књаз у собе кнегиње, где је с њом и њеном мајком врло кратко али очевидно врло одлучно саопштио им своје необоримо решење. Стара грофица видећи да ту абсолутно нема изгледа за изравнање или одуговлачење упрепаштена паде у несвес; служитељи морадоше брзо донети сирћета и повратити стару госпођу. Књаз изађе и оде у своје собе. Сутрадан стајаху на заречено време кола пред двором. Књаз, кнегиња и њена мати се одвезоше на Саву и пошто их књаз упрати у пароброд, он се учтиво поклони и изађе, пароброд пође и књаз се одвезе дома. Тако се сврши тај за књаза тако тужни опроштај са својом љубљеном чисто обожаваном женом, која толике љубави, толике њежности и уопште тог узвишеног духа и срца редке благородности његовог није достојна била! У народу пак о свем том шта се је ту збило, ништа се није знало и опазило. Стара грофица плакаше – а и кнегиња, кад видоше да је све дефинитивно свршено, да књаз под никојим условијем не одустаје од свог решења – и да кнегиња хтела – не хтела, мораде сад по његовој заповести поћи из Србије! Све друго што се је касније као узрок развода тог брака кнежевог наводило – имено и то што немаху деце, абсолутно не постоји, већ изкључиво ово што сам навео. Ако је ико био у Србији, спрам кога се је књаз, шта се тиче његових личних, т.ј. приватних својих ствари увек без резерве изјашњавао, и неограниченог поверења у њега имао, то је мој добри отац био, који га је неисказано љубио и целом душом верно му одан био. Кад год је говор био о браку и разводу брака са кнегињом Јулијом, увек ми је покојни отац ток ствари причао, као што сам их овди обележио. Уосталом довољно је и то навести као доказ да је се ствар збила тачно у наведеном смислу, што се књагиња Јулија, која је још до данашњег дана жива, после развода брака никад није усудила – а и није смела усудити се да икојим било приватним, било јавним, т.ј. процесуалним путем протествује против тог искључиво по упутству и наредби кнежевој састављеног документа о разводу брака. Фактички узроци тог развода били су и више неоспорни, па би сваки одпор од стране кнегиње не само био узалудан него и обзиром на њен даљи друштвени живот за њу јако штетан, пошто би се тиме само тешко компромитовала. ***

Овај у највећој тишини решени брачни конфликт неминовно ме принуђује на успоређење са оним познатим, тако бурним и скандалозним брачним конфликтом међ краљем Миланом и краљицом Наталијом, који се је са крајном безсрамношћу и безобзирном

индискрецијом у најширој јавности пред целим светом одиграо, и ког је свак патриотски осећајући Србин, обзиром на достојанство наше земље, само највећим гнусењем могао посматрати. ***

Очевидно, обзиром на стимулације докумената о разводу брака, т.ј. обзиром на палату у Бечу и лепу апанажу, књагиња Јулија се је тек после смрти књаза Михајла удала за принца Аренберга.

Сусрет Анастаса Јовановића са Александром I Карађорђевићем 1842. Као што се је мој отац пре женидбе кнежеве непрекидно са књазем састајао, било да је отац к књазу одилазио – било да је књаз врло често и мом оцу долазио, који је тада становао на четвртом спрату за приватне станове удешену част тада нове зграде хотел Национала у Таборштрасе – тако је књаз и после женидбе чешће обилазио мог оца – а често га позивао у госте у Иванку, где се је, мада га је његов лични посао и његова радња везивала строго за Беч – ипак увек по који дан бавио. Својом радњом и својим широким познанством са многим нашим светом стајао је мој отац у уској и непрекидној вези са Србијом. Редко да који од наших знатнијих људи, долазећи одатле у Беч, не би посетили мог оца или да се мој отац, било код својих српских познаника или у Српској кафани не би с њима састао. Као познати присни приврженик династије Обреновића мој се је отац од његовог долазка у Беч 1838. године, па за дуги низ година није смео вратити у Србију. Тек око [1]856. или [1]857. године добио је дозволу за слободан повратак, те је, своје радње ради, ради изравнавања својих рачуна са тамошњим трговцима, био чини ми се 2-3 пут у Србији имено у Београду. По себи се разуме да је он о политичком стању и мишлењу како појединих знаменитијих људи тако и уопште нашег света у Србији непрекидно добро извештен био. Незадовољство са тоталном стагнацијом политичког и културног развитка земље под владавином врло млитавог и неспособног кнеза Александра Карађорђевића, узимало [је] концем 1850-тих година све већма маха и све јасније се показиваше симптоми за одстранење постојеће династије Карађорђевића и жеља за младим, интелигентним и сувременим владаоцем, књазем Михајлом. Не беше сумње да је нова на дан Светог Андреје 1858. године сазвата Скупштина по својој већини чврсто решена, да тај преврат изврши.

Кнез Александар Карађорђевић, око 1855. Од стране вођа те већине књаз Михајло би благовремено потајно извештен о тој намери. Добро памтим из детинства, кад је једног дана, необично рано – отац беше још у постељи, дошао к нами др Пацек, Словак, искрени и одани приврженик и пријатељ књаза Михајла и како је мој отац одма затим отишао к књазу.

По повратку саопштио је мами – мојој старој мајци128, да још вечерас полази жељезницом преко Базијаша129 за Београд и хитно се је спремио за пут, давши својим раденицима набрзо још наставлења за њихове радове. Немајући више времена да уреди своје текуће послове и да даде распоред и упутства за време његова осуства, он исте вечери пође на пут, оставивши своју тада већ доста проширену радњу (са светим иконама, рипидама130, плаштаницама и других сваковрсних црквених предмета и прибоја131) у којој беху око двадесет и неколико људи, већина молери, запослени. По чешћем причању мог оца у далеко касније доба наводим у следећем његове доживљаје по долазку у Београд, баш уочи састанка Свето Андрејске Скупштине: Књаз Михајло беше пређе споменутог јутра у Бечу позвао оца преко др Пацека. Дошавши код књаза, овај му рече да му је достављена вест – као што је и мој отац већем знао – да ће нова Скупштина збацити књаза Александра Карађорђевића и прогласити књаза Михајла за владаоца Србије. Необходно би нужно било, пошто се то не може сада на други начин извршити, да, ако му је икако могуће, мој отац сад одма истог дана пође за Београд, да би још на време пре састанка Скупштине тамо стигао и извесним посланицима скупштинским, имено Стевчи Михајловићу132, чврсто решење кнежево саопшти – да се он сад под никојим условијем не би примио позива на владу, већ да им каже, да они сада изаберу најпре његовог оца, књаза Милоша, који имаде неоспорно највеће заслуге за остварење данашње Кнежевине Србије и да се под постојећим околностима, као основатељу династије Обреновића, непрeмерно сада мора њему дати првенство – а не његовом сину. То ће бити у исто доба и удолотворење за у своје доба прогнанством учињен му бол, а сем тога и усрећивајући га јасни доказ народне признателности спрам творца данашње Србије. Нек их не померавају у том решењу зебња ради неких старинских и несувремених државних максима старога књаза; он је сад већ у дубокој старости и тешко болан; дани његова живота су избројани. Свакако ће пак кнез Михајло уз њега бити и нека буду убеђени и без бриге, да ће он знати ублажити и спречити све што садашњим околностима не би приличило и могло проузроковати узбуђење у народу! 128 Константинова мајка била је прва Анастасова супруга. Венчали су се око 1848. године у Бечу, али се њено име и други подаци не знају. После њене смрти Анастас се оженио други пут 1868. у Београду Аустријанком Маријом Штенц са којом је имао сина Јована и ћерку Катарину. 129 Базјаш – манастир, код истоименог места у Румунији. 130 рипида – у православној цркви метална или дрвена плоча са ликовима анђела, утврђена на подужем дрвету. Симболично рипиде представљају облетање небеских сила херувима и серафима око светих дарова. 131 прибој – оно што се прибије на зид кад се нешто оглашава. 132 Стевча Михаиловић (1804–1888), политичар, вођа обреновићеваца у Светоандрејској скупштини 1858, председник владе 1875. и 1876–1878.

То је била главна садржина мисије коју је књаз мом оцу поверио при полазку за Београд. Он је по свој прилици сматрао за нужно, да у последњем тренутку, пре судбоносног решења, својим приврженицима у Скупштини јасно и одлучно саобшти, јер је познато било књазу, да они зачастно133 нису никако били вољни да за старог Милоша гласају. Дошав у Београд, отац је у хотелу, чини се да се тада зваше „Код Јелена“, т.ј. у такозваном „Старом зданију“, садашњој Дирекцији државних жељезница. Скоро затим нашао је згодне прилике да се, без да се то опази, састане са г. Стевчом Михајловићем и још неким упливним скупштинарима и да им изручи што му је књаз наложио. Идућег дана, рано изјутра, закуцне неко на вратима очеве собе. Отац се пробуди и отвори врата, да види који је. Кад тамо угледа једног жандара. Отац се магновено134 упрепасти – помислећи да је власт можда сазнала прави узрок његова долазка, но одма се стиша унеколико, кад му овај изручи налог, да још овог јутра дође у Конак, к књазу Александру. Жандар оде а отац брзо се спреми, доручкује и оде тамо. Приспев у Конаку – касније такозвани „Стари Конак“, бивша Симићева зграда135 и после од стране владе за обиталиште владара купљен дворац – обавештени ађутант одведе оца у ону прву собу с леве стране тада тако названу „Оџаклију“, која беше на оријенталски начин миндерлуцима снабдевена – и затим га пријави књазу. Одма затим дође књаз и врло учтиво поздрави мог оца, који му се, као што приличи владаоцу, дубоко поклони. Затим књаз седе и на његову повторну понуду седе и отац. „Господине Јовановићу“, рече затим књаз, „ја сам вас позвао, да с вами, који сте као што ми је познато, велики приврженик фамилије Обреновића, и са којим, имено са књазем Михајлом, стојите у врло уској вези, баш тога ради проговорим неколико речи.“ Мој отац се, помисливши да је књаз извесно морао сазнати каквом је мисијом по налогу књаза Михајла дошао у Београд, стрепне у души али да прикрије своје узбуђење зачуђено, као изненађен човек, погледа на књаза и рече као у одбрану: „Живећи у Бечу, имајући тамо моју радњу од које живим, ја сам неминовно, као једакошњи по налогу књаза Милоша још 1838. године у Беч на изучавање моје струке као молер136 послати питомац, у току толиких тамо проведених година, чешће имао прилике видети било књаза Милоша било књаза Михајла, који су ми увек лично благонаклони били, и извесно би било до крајности ружно и неблагодарно било, ако би се сретнувши се с њима, на подли начин потрзао и на видни начин скривао се и избегавао их. Као што је вашој светлости извесно познато, ја имадем моју радњу од које искључиво живим и која, обзиром на мој обстанак заузима све моје мисли и сву моју пажњу. Имајући везе са многим овдашњим трговцима, купцима мојих производа, којима стојим у обрачуну, ја сам даклем просто мог посла ради овамо дошао.“ 133 134 135 136

зачастно – приватно; лично. магновено – тренутно; моментално. На месту Старог конака саграђен је Нови двор. молер – сликар.

„Немојте! Немојте ту наводити ваше личне послове“, прекиде га књаз, претиснући га руком на раме и изражавајући тиме тачније познавање правог узрока очевог долазка. „Мени је познато зашто сте дошли“, продужи књаз, „али оставимо то! Ја сам вас у другој намери позвао. Ви неоспорно стојите у уској вези са књазем Михајлом и уживате, као што ми је познато, његово пуно поверење. Зато сам се решио да се у једној важној ствари на вас обратим и да вам без устезања поверим једно моје важно саопштење књазу Михајлу.“ „Обзиром на то, да се при том тиче нашег обестраног интереса, убеђен сам да вам могу тај тајанствени налог без зебње поверити и с вами без узтезања отворено о њему говорити. Чујте даклем!“ „Вами је без сумње расположење ново сазвате Скупштине тачно познато. Тешка су и бурна времена у изгледу. У намери да се избегну велики сукоби са влашћом, тешки потреси и крвопролиће у земљи, ја вас молим, господине Јовановићу, да књазу Михајлу саопштите с моје стране следећи предлог: Ја бих пристао да се без узтезања одрекнем владе у проспех књаза Михајла, ако би он пошто у свом браку нема деце, вољан био, да мојој деци, а на првом месту, мом старијем сину, припозна право наследства на престол.“ Затим књаз устаде и врло се љубазно и учтиво опрости с мојим оцем. Са како различитим осећајем је мој отац напустио тада кнежев Конак спрам оним, са којим беше пре кратког времена ступио у њега, лако је погодити. Отац пође у варош преко Теразија и кроз бившу Стамбол-капију – (која стајаше пред Васином улицом тамо у непоследној близини садашњег Нар[одног] позоришта.) – Тамо гдегод у Васиној улици беше се накупило нешто света, слушајући говор попечитеља Илије Гарашанина, који се у умиравајућем духу трудише да стиша јако узбуњени народ. Стигнувши до велике пијаце137 тамо му [пролаз] спречи огромна маса света, који се беше сакупио пред великом, мајор Мишином зградом138 – данашњом Великом школом – у којој беше баш на окупу Народна Скупштина. Не прође много времена, каде се одједаред чу узвик: „Живео књаз Милош!“ и одма затим се одазва сва та пред зградом и на пијаци сакупљена маса света са страственим узвиком: „Живео! Живео! Живео књаз Милош!“ Скупштина беше даклем извршила промену владаоца и прогласила књаза Милоша за владајућег књаза! Преврат тај се даклем набрзо и као што се наскоро показа сврши у Београду као и у целој земљи без икаквог сукоба или потреса – сасма на миру. Да се је та промена династије имено у Београду на тако брзи, лаки и без сукобни начин свршила има се приписивати делимице незадовољству већине света са владавином књаза Александра, који оскудеваше у великој мери интелектуално, и за развитак земље потребне иницијативне и импулсивне снаге – а с друге стране имађаше се захвалити и осмотреним и преврату накл[оњен]им заповестима тадашњег управитеља вароши и полициске страже, 137 Налазила се на месту данашњег Студентског трга. 138 Капетан-Мишино здање, данашња зграда ректората Универзитета у Београду, коју је трговац Миша Анастасијевић поклонио „свом отечеству“.

Јована Белимарковића139. Као и упливу преседника Скупштине на официре и војску, који се налазаше у великој касарни и нешто у Палилулској. Још се удалеко не беше разишао на великој пијаци сакупљени свет где се и мој отац у разговору са пријатељима беше још задржао, кад одједаред пројурише, у пратњи катана140 – тако зване тадашње регуларне каваљерије141 – дворска кола у којима сеђаше збачени књаз Александар и упутише се право у тада под заповести једног паше стојећи турски град. Књаз не могаше ништа луђе учинити тада, јер баш тиме, што застрашен својим сломом без икаква одпора, он прибеже Турцима и баш у њих тражеше спаса и заклона, он је у народу изазвао неисказано гнусење и огорчење – тиме лишио се и последњег ослона у њему – као и сваке – ма и неуспешне могућности, да се ма који од поједини у земљи оставши његови приврженици буд на ма који начин за њега заузму. Тако се даклем, у главним цртама, на сасма благи начин изврши 23. декембра 1858. године династички преврат у Србији. Мој отац похити одма затим у Земун и преко поуздане личности стави књаза Михајла у знање о том важном догађају депешом, која гласише: „Firma Georgewitch hat bankrotiert.“142

Састанак кнеза Милоша са Илијом Гарашанином 1859. године Наскоро доби отац из Беча вест, да остане још у Београду и да сачека даљу наредбу. Чим је књаз Милош у Букурешту од Скупштине извештен био о његовом прогласу за књаза, он се кренуо из Букурешта за Србију и у Радујевцу, многобројним светом и скупштинском депутацијом неисказаним усклицима поздрављен, после 20-то годишњег изгнанства опет ступио на српску земљу. Одатле је, преко Зајечара, Параћина и Јагодине сувим путем вратио се коначно опет у Београд. Књаз Михајло је међутим мом оцу наредио био, да наими један пароброд и да га њиме у Базијашу дочека. Ту се је књаз укрцао и до Смедерева путовао. Одатле пак је кренуо се сувом у сусрет свом старом оцу, и причекао га неколико дана у Јагодини. За време његовог бавлења у Јагодини, на који дан пре долазка књаза Милоша приспе у Јагодину г. Илија Гарашанин. Одма затим дође к мом оцу, који је у пратњи књаза Михајла становао у истој кући – чини ми се капетана или началника. Мој отац, који се већ одавна познаваше с њиме, беше доста изненађен том посетом, јер он беше дотле прононсирани противник 139 Јован Белимарковић (1827–1906), генерал, члан Намесништва малолетном краљу Александру Обреновићу 1889–1893. 140 катане – коњаници; припадници коњичке војне формације. 141 каваљерија – коњица. 142 „Фирма Ђорђевић је банкротирала.“

Обреновића и стајаше под књазем Карађорђевићем на челу владе. При свем том он беше мом оцу, као врло мудра и карактерна и сређена личност, увек лично врло симпатичан. Отац га особито учтиво прими и на то он замоли оца да га пријави књазу, кога он, Гарашанин, по свему што је за њега чуо веома цени. Отац оде у собу кнежеву и рече му: „Погодите Ваша светлост који је дошао и послао ме да вас замолим да га примите? Помислите, нико други но господин Илија Гарашанин!“ „Шта рече?“, одговори књаз зачуђено. „А што баш он к мени? Не могу рећи, да ми је та посета, по његовој прошлости баш пријатна и гледај да на ма који начин. ”– Ту се усуди мој отац прекинути књаза и рече:„Опростите Ваша светлост, али ја би вас молио, да га на сваки начин ипак примите. По његовом бившем положају, по великом личном уважењу, којег он, без обзира на његово бивше звање у земљи и у свим круговима нашег друштва, имено чиновничества ужива, па обзиром и на неоспорну исправност и поштеност његовог характера, од које се подвала и интрига, по целој његовој прошлости нема очекивати ни бојати. Он је, без сумње, до скора био наш политички противник, али какву већу сатисфакцију може Ваша светлост, обзиром на сада извршени преврат по садањим околностима од његове стране желети, но што вам је, очевидно у знак повиновања сам дошао и да вас у намери приближења моли да га примите?“ Књаз се размисли још часком, и рече: „Добро! Нека дође!“ На позив очев, да изволи доћи књазу, г. Гарашанин уђе у кнежеву собу и на очеву радост, необично дуго остаде код књаза. Вративши се после пријема у очеву собу, г. Гарашаниново лице беше се сасма променило и разведрило. „У вишем степену но што сам очекивао, нашо сам потврђено све, што сам за књаза чуо. Могу вам само рећи, да сам усхићен и очаран његовом духовитошћу, његовим редким, природним, душевним благородством и његовим дубоким образовањем. То је човек, као што га Србија само пожелети може! Хвала вам господине Јовановићу и збогом!“ Затим је и отац опазио, да је и књазу мило било што се је с њиме ближе упознао. Привести књазу људе таке врсте, сматрао је отац за неоцениму добит, само што нажалост број такових не беше изобиљан.

Емигрантски дани кнеза Милоша Обреновића Као што сам већем напоменуо, књаз Милош је по свом прогнанству из Србије 1839. године па скоро до женидбе кнеза Михајла поглавито живео у Бечу. Међутим је који пут одилазио у Румунију, где је купио био више спајилука – а за време буне 1848–49-те године био је пошао преко Љубљане и Загреба к Србији. Али му је аустриска власт у Загребу спречила даље приближење к својој отаџбини. У Загребу га је тадашњи моћни Гај143 чак хтео 143 Људевит Гај (1809–1872), књижевник, предводник хрватског илирског покрета.

уапсити. Мој отац, који га је на том путу пратио, морао је по заповести кнежевој да се обрати одма тадашњем бану Јелачићу да би он спречио ту намеру Гаја. Бан је одиста одазвао се жељи кнежевој; али је кнез морао опет одмах вратити се преко Љубљане натраг. За време бечких немира он је удаљио се одатле и чини ми се да је отишао био у Румунију. По окончењу буне, даклем око 1850-те или 1851-ве године вратио се је поново у Беч – где је становао у једној собственој кући, која се налазаше у горњој части Ландштрасе-Хауптштрасе и која имађаше башту и граничеше, чини ми се до баште принца Аренберга. Његов бечки банкер беше познати цинцарски трговац Стеријо Думба144, врло озбиљан и радан човек, осниватељ благостања те касније у Бечу врло познате куће, која се је номинално погрчила била. Синови старог Стерије и то Михајло (Мишко) и Никола Думба заузимали су касније одлична места – први у трговачком – а други у друштвеном животу. Стари Стеријо Думба, родом из Македоније, говораше врло добро македонско славенски те се мођаше са књазем Милошем лако у пословним стварима објашњавати и уживаше велико поверење кнежево. Књаз је врло достојанствено живео у Бечу, имађаше своју кућу у оближном Бадену где је, по обичају отменог света лети боравио. У Бечу имађаше и своју ложу у Опери – тада �� Kärntnerthortheater145 – и по кад кад је повео и мог оца са собом у Оперу. Отац ми причаше да књаз Милош поједине певаче и певачице није именовао по њиховом имену, него је свима наденуо особена имена као „Кричало“, „Квичало“, „Дречало“ и т.д. Посећивао је и по кад кад знамените личности имено политичне врсте, са којима се је помоћу собом поведеним поузданим преводитељем могао разговарати – а и примао је доста визите. Тако је једном на коју годину после буне146 посетио и бившег државног канцелара, познатог књаза Метерниха147, који је по избићу буне морао био побећи из Беча – и који имађаше своју палату на Ренвегу. Том приликом у току разговора књаз Метерних рече књазу, као што ми мој отац причаше: „Ама кажите ми, Ваша светлост, како ви, тако мудар и енергичан човек, могосте подлећи интригама тих ваших простака у Србији те морадоше да вас протерају?“ На то му одговори књаз Милош: „Е, мој кнеже, мене протераше зрели људи – али вас протераше ђеца!“ ( т.ј. бечки академски штуденти). 144 Стерија Думба (1794–1870), родоначелник богате и утицајне бечке породице цинцарског порекла. Анастас у мемоарима наводи како је кнез Милош Стерију Думбу звао „Кадија“. Стеријин син Никола Думба (1830–1900), био је индустријалац и либерално оријентисани политичар. Као мецена помагао је најистакнутије бечке композиторе у другој половини 19. века. 145 Позориште код Корушке капије. 146 Мисли на револуцију 1848. године. 147 Клеменс Венцел фон Метерних (1773–1859), кнез, аустријски политичар и државник, министар спољних послова Аустрије 1809–1821. и канцелар 1821–1848.

Књаз Милош живео је после женидбе књаза Михајла па до његовог повратка у Србију, већином у Румунији, частицом у Букурешту – частицом на његовим спајилуцима, од којих беше постепено купио чини ми се двадесет и два, јер они тада беху још сразмерно доста јефтини и неки од њих коштаху књазу у то доба приближно само толико, колико су у касније време почетком 1860-тих година носили прихода.

Друга влада кнеза Милоша При повратку у Србију после Свето Андрејске Скупштине, књаз је Милош био телесно већ врло клонуо. Ја се добро сећам како сам био тронут кад сам 1859. године као у једанајестој години стајећи дечко за време мојих ферија (августа или септембра месеца) пред улазком старог Конака угледао старог, очевидно болног и врло ослабљеног књаза Милоша који имађаше за одбрану противу јаке светлости пред очима заштитник од зелене свиле. Како се беше изменио тај сада скучени, ослабели и чисто смањени човек, кога се као кроз сан из раног детинства сећах као крупне велике људине! Умно пак, по причању мог оца, не беше нимало клонуо, чак ни до саме смрти. Још у Бечу патио је у касније доба подуже од бешике услед камена; но излечио се је био од те болести. Сећам се да ми је отац показивао једаред у кнежевом двору у Београду једну кутијицу, у којој се нахођаху мали, жућкасти пешчани камички и жућкасти песак, од ког су га лекари ослободили. Сада пак, по повратку у Србију, патио је јако од срчане болести, од које је коначно и умрео у другој години своје вторе148 владавине септембра 1860-те године у Топчидерском конаку, где је последње месеце свог боловања бавио се.149 Књаз Михајло је међутим за цело време владавине његовог оца становао у такозваном малом Конаку у Београду и одправљао државне послове. Дневно је свог оца обилазио у Топчидеру и дуго се код њега бавио. Сем тога је у то доба критичног стања свог оца дневно више пути телеграфично извештаван био о нахођењу старог књаза. Као што се такођер добро сећам, после смрти би пренешено тело његово у велики Конак у Београд. Ту је балсамирано и затим у великом средњем салону у богатом ковчегу опремљен. Много је света затим у опроштењу тамо долазило и целивало му руку. Особито сјајан беше погреб, за којег му је отац, имено шта се тиче сандука, богато и достојанствено израђених мртвачких кола и дугог коњског запрега, великим трудом по собственом идеом дао опремити. По опелу у великој, Саборној цркви смртни остатци покојног књаза Милоша сахрањени су у особито израђеној крипти, која се налази, као што је познато, у истој Саборној цркви десно, близу главног улазка. 148 втори – други. 149 Кнез Милош је преминуо 26. септембра 1860. године.

***

Особито знаменитих догађаја или владалачких наредба за време те вторе владавине књаза Милоша, колико је мени познато, није било. Шта гођ се је у погледу побољшања земаљске администрације у то такорећи провизорно време – наређивало већином је под надзором књаза Михајла извршено. Том приликом хоћу ипак да споменем измеђ разних других имено неколико одлука књаза Милоша, које његов оригинални начин што бржег и практичнијег разчишћења и размршћења текућих послова, питања или поднешених трошенија обелоданују. Тако, на пример, књаз Милош беше по повратку свом у Србију дознао, да су државне апсане препуне осуђеника услед кривичних дела. Услед тога он нареди министру – тада такозваном попечитељу – правде да му поднесе чим пре списак тих разних робијаша са узроцима, ради којих и роковима на којих су осуђени. По поднешеном списку, књаз му нареди да му лагано за све поједине случајеве прочита па започне питати: „Име?“ Тај и тај – одговори министар. Шта је скривио? Овај одговори било за крађу, било за подпаљивање амбара или куће, било за превару, било за насилије, било за убиство и т.д. На колико је осуђен? На толико и толико. Од кад је осуђен? Од тог и тог дана и те и те године, остаје му даклем још да издржи робију толико и толико времена. Је ли жењен? Јесте или није. Има ли деце? Има или нема. Јел био већ пређе осуђен? Јесте или није. У случајевима, где преступ није врло тежак, где је осуђеник жењен човек, још ако има и деце – а није био и већ пре тога осуђен, књаз нареди „Забележи да се ослободи“! Где је преступ теже природе, али је жењен човек и има фамилију, а већ је приличну част рока осуде издржао – „Да му се смањи осуда на једну годину или пола године!“ – а ако му је то прва казна и по свему изгледа да би му се могло чак и опростити остало време робије „Да се помилује!“ и све тако у том смислу је књаз по појединим околностима решавао за „помиловање“ или за смањивање – и оставио само оне зликовце најгоре врсте, где је извесно било да би у слободи понова другом свету опасни били и да абсолутно нису достојни помиловања или ублажења казне. Тако је коначно књаз сразмерно доста знатан број кривца помиловао и наредио да му све те помиловане робијаше извесног дана пошаље овамо у авлију пред Конак. На определени дан се та авлија напуни чисто са робијашима. Књаз затим изађе из Конака, стаде пред њих и својим особитим начином стаде их укоравати за злочинства која починише, па напомињући им жене и децу, на које су безобзирно љагу срамоте нанели и у стид

а често и беду бацили. Само обзиром на ту сироту њихову родбину он се је решио да им остатак робије опрости и својој кући на рад и ред врати. „Али тешко сваком од вас, ако се тог помиловања не укажете достојни, и ако ми који од вас, место да постане важан домаћин и исправан човек и опет због каквог злочина дође под суд. Нека зна да ћу с њиме онда на брзо свршити, те да се неће понова годинама о државном трошку у апсани ранити. Узмите се даклем добро на ум и хајд са сваки кући својој!“ „Хвала ти господару!“, чу се с њихове стране, пољубише редом књазу руку, и чим се књаз упути опет к двору, они одоше радосно изненађени и усхићени помиловањем уместо страховите слутње којом беху дошли пред строгог књаза. Тако је књаз Милош скоро по свом долазку врло знатно смањио број робијаша, који тада беху препуњавали државне апсане. ***

Односно оригиналног поступка књаза Милоша при личним споровима својих поданика, о коме извесно постоје у записцима сувременика приличан број случајева обележен, хоћу само још овај да наведем. У једној парници ради развода брака, коју је једна сељанка водила била против свога мужа и у којој је, чини ми се, њен захтев био одбивен – не знам више тачно повод, ради којег се је жена у истој намери непосредно књазу прошенијем обратила. Пошто се је књаз понајпре тачно дао известити преко власти о тој распри150 као и о свему шта се личног владања сељанке и њеног мужа тиче, и пошто је сазнао да је овај одиста пропио се и постао неуредан домаћин и са женом од неког доба живео у распри, и чини ми се, чешће чак и злостављао је и тукао; но да му је жена са којом је пређе годинама добро живео, доста крива што је такав човек постао, јер је започела била упуштати се са другима у за жену непристојне одношаје. На то књаз нареди, да му тај сељак и његова жена извесног дана дођу. Пошто беху дошли, књаз нареди да изађе пред њиме најпре сељак. „Море ја дознадох, да си ти од неко доба сасвим пренабрего твоју кућу, да поваздан луташ по механама, да си се пропио и да је у кући твојој вечити раздор и свађа.“ Сељак започе бранити се наводећи, да је свему том његова жена крива, која је започела упуштати се са другима и т.д. „Твоја се жена даклем прокурвала а ти си се прололао, па ни хабер151 за кућу, кућиште и децу!“, одговори књаз и заповеди да изведу пред њега жену овог сељака. Она уђе, али у пратњи њеној уђе и њен адвокат. Угледавши зачуђено и овог последњег, књаз се обрати њему питањем: „А који си ти?“ „Ја сам њен правозаступник, Ваша светлост“, одговори овај. 150 распра – свађа. 151 хабер – пажња; обраћање.

„Како рече? Њен заступник? Јесам ли те звао?“, одговори разљућени књаз. „Напоље! Па заступај, ако ти треба, твоју жену, али овди ми не требаш. Напоље сместа!“, развика се књаз на њега и он као поливен пас стругну напоље. Сад заче књаз сељанци да очита:„Је ли, ти море, тражиш да се раздвојиш од твог мужа, са којим си живела пређе годинама у слози и изродила му неколико деце. Док је млађи био он ти је био добар – а после си започела, као што сам дознао, да се упушташ с другима и да обезчестиш кућу твог мужа и да му огадиш живот у њој, па се тужиш да се је изменио и постао суров и пијаница и проче152. И сад тражиш развод брака а и не помишљаш на вашу децу! Е није него! Вуци се одма кући, срам те било! Па да ми гледаш мужа и децу, како се ваљаној домаћици пристоји и тешко теби, ако дознам да се не владаш како ваља!“ „А ти“, обративши се мужу њеном, „исто тако сместа кући твојој! Да ми се ниси усудио да се поваздан по механи повлачиш, лењштино, и пијанчиш, већ да са приљежности обрађујеш твоју земљу и да се бринеш за твоју кућу, жену и децу! Тешко и теби ако дочујем, да пренабрегаваш твоје послове и да ниси постао и опет уредан човек и домаћин! Нећете ми добро проћи, ако убудуће за једно или друго од вас, будем добио неповољног извештаја! Хајде сад кући вашој!“ Не усуђавши се после тог оштрог укора, претње и право очинске одлуке ни писнути обоје, пољубивши књазу руку, изиђоше и одоше кући својој у своје село, знајући добро да, у случају непослушности, стари књаз беше неисказано чврст и строг.

152 прочи – други, друго.

Припремне белешке

О обарању књаза Михајла са владе 1842. Генерал Хауер153 стајао са генералом Унтерхофером154 у Земуну у везу. Књаз Милош се међутим уклони из Беча и оде на пут у Ђерманију (1842) и повео је са собом на пут и мог оца. Но међутим преварише Вучић и Петронијевић Хауера. Испадне155 им под руку да оборе књаза Михајла – али они нису то учинили – као што Хауер мишљаше за да поврате књаза Милоша него да подигну Александра Карађорђевића на престол. Као што и би. Метерних кад виде како се та ствар сврши рече: „Тридесет година сам ја Европом владао а не могаше нико да ме превари а сад ме преварише та два пауера!“ ( т.ј. Вучић и Петронијевић) Метерних послао генерала Хауера у Србију, као бајаги да штудира начин за регулацију обале Савске. Он је пак у истини послат да ради на повратку књаза Милоша у Србији и да се збаци књаз Михайло. Метерних је мислио да ће са књазем Милошем лако моћи осигурати свој уплив у Србији (књаз Милош је тада био прогнан и живео у Бечу) и моћи радити тако противу Русије. Генерал Хауер је имао тога ради да се стави у (сношај, везу) са Вучићем и Петронијевићем који су обојица били озлојеђени противу књаза Михайла, јер их је он добро познавао и није их хтео за своје саветнике примити. Сем тога је на исту цел ...

Путовање књаза Милоша у Германију у лето 1842. године Као што је мој отац, који је по изричној жељи кнежевој, пратио га на том путу, скоро по повратку са тог пута у Беч дознао, књаз је тај пут поглавито стога предузео, да би од Беча био одсутан и доста далеко удаљен баш за то време, кад су од стране његових приврженика – наравно са знањем кнежевим – у Србији дешавали се бунтовнички немири који су имали за циљ повратак књаза Милоша у Србију и на владу, ако би морао Михајло пребећи у Аустрију. Предузео га је даклем у намери да би имао, такорећи, доказа за своје оправдање, да он лично није имао саучешћа у тим немирима, који су, бајаги без његовог знања, за време 153 Стефан Хауер, генерал аустријске војске и специјални изасланик на граници према Србији у време Вучићеве буне. 154 Максимилијан Унтерхофер, аустријски генерал, заповедник регименте у Петроварадину. 155 испадне (испасти) – у смислу: поћи за руком; успети.

његовог путовања у Германији, а и по повратку његовом, од шовинистичких партизана његових произведени били у намери да Обреновићи спасу престол. Набавио је себи за тај пут особита путничка кола. Повео је са собом сем свог кочијаша Франца још и неког Милована (не знам му презиме) који је писмен био а и немачки говорио – и који је тада у Бечу у кнежевој служби, но ипак као служитељ нижег степена био. Сем њих решио се је повести са собом и мога оца, који је тада [као] државни питомац посећивао у Бечу Академију уметности. Он је њега, као што се је отац осведочио поглавито стога повео, да ако би му се на путу речени Милован случајно поболео, он не би на путу оскудевао тумача. На лукави начин понудио је књаз оца мог, да пође и он с њиме на тај пут, на којем ће имати прилике видети толико лепих и интересантних вароши и ствари. Мој отац, био је обзиром на ту згодну прилику баш тога ради радо спреман да прими понуду кнежеву – али пошто је за то пре свега била потребна изрична дозвола Вука Караџића, који је тада био главни надзорник и тутор у Бечу налазећих се државних питомаца, то је отац упозорио кнеза на то. Књаз Милош му на то рече, да ће он сам то издјејствовати код Вука и тако је отац и добио дозволу да прати књаза. Путовање Милошево било је ово: из Беча преко Ческе – Пођебрат, Праг – у Саксонију (Königstein, Pillnitz), Дрежђан, Лајпциг, Вајмар, Eisenach (Wartburg), Франкфурт, Аугсбург, Минхен и одатле натраг у Беч. На који дан пре одлазка кнежевог из Дрежђана, замоли онај српски слуга, којег је књаз на пут повео био, да после обеда, докле књаз мало по обичају свом поспава, мало оде да види оближне части лепе вароши; но ако би се мало закаснио и књаз међутим пробудио се, па затим уобичајену кафу потражио, коју му он по нашем начину у нарочито за то понешеној џезви увек на кафанском огњишту хотела кува, то замоли оца да буде тако добар, пошто се по подне увек у тој кафани бави, да он изјатно књазу скува ту кафу, за коју је све већ у кујни спремио – па да је момком пошаље књазу. Још нарочито оцу објасни, како при том да поступи, имено, чим почне да ври, да је уклони од ватре и да сипа у филџан. Отац на то пристане, желећи да човеку да прилике и намало бар да види Дрежђан.

I. Књаз Михаило Обреновић III (приправне белешке) Интриге великана (Вучић, Аврам Петронијевић) да га збаце. Њихов успех јесени 1842. Књаз Михајло смести своју мајку Љубицу у Новом Саду. Дође у Беч и одатле скорим оде у Берлин на више науке. Посећивање Универзе и лична предавања разних знаменитих професора у Михајловом стану (Леополд Ранке). – Анегдота коју је причао књаз мом оцу за свог српског момка (Стојана?), јединог којег је собом повео у Берлин. После двогодишњег

бавлења у Берлину књаз Михајло оде у Лондон. Озбиљно проучавање друштвеног и политичког живота Енглеза. Познанство књаза са знаменитим енглезким државницима помоћу његовог ступања у друштво отмених енглезких породица и клубова. Посећивање енглезког Парламента. Особита симпатија кнежева за Енглезе, њихове обичаје, њихово понашање друштвено – цео живот бољег енглеског света коју је много касније за време своје друге владавине једном приликом мом оцу изрично исповедао и том приликом характеристично приметио: „Да је могуће да се по други пут родим и да ми је стављено на вољу да бирам народност којој би имао принадлежити – онда би желео да сам Енглез!“ Собствена пасија кнежева за коње, као и уопште за развијање и облагорођење сточарства и свију звериња, којих се човек служи, јако је подстакнуло бавлење кнежево у Енглезкој – која је у том погледу примеродавна. На жалост тадашња а на дуго каснија енглезка политика под преимућством сувише једностраних назора партије Wigh-a156 (Конзервативца енглезких) била је и сувише наклона Турској, а и Аустрији – и јако противна Русији – па стога није имала никакве симпатије за славенске мање народе на Балканском полуострову. То се је и касније доста јасно показало у понашању енглезког консула Лонгворта157, који је за време бомбардовања Београда 1862. и дипломатским напорима књаза Михајла да очисти Кнежевину Србију од турских гарнизона у градовима Србије – заступао Енглезку у Београду и доста тегоба чинио кнежевој намери. Он је са својим симпатијама био увек на страни Турске и нами непријатељске Аустрије. Из Енглезке прешо је књаз Михајло око 1846. или 1847. за неко време у Париз. Тамо се је упознао са многим личностима, које су касније у Аустрији и Маџарској (1848) играли знаменитију улогу (познанство кнежево са Јул[ијем] Андрашијем датира из Париза). Из Париза се врати књаз Михајло у течају 1847. у Беч и ту се настани, ради знатније близине Србије, као и несразмерно веће могућности састајати се са Србима и тачнијег и сигурнијег обавештења о догађајима и стању у домовини. Он је узео повећи стан на првом спрату једне куће, која и данашњег дана постоји у Пратерштрасе и сачињава ћоше међ Untere Donaustrasse и Пратерштрасе, тамо близу где се одваја Ferdinandstrasse од Пратерштрасе. На доњем спрату се налазише и још се налази Café Fetzer. За време великих бечких немира октобра 1848. године књаз је бавио се у Бадену, и седео у оној кући, која се налази одмах лево кад се, долазећи из Бадена пређе мостић преко речице Швехат – и пође к познатом Кафé Schopf-у. – За време најгорих немира у октобру био је мој отац неко време такођер тамо код њега. По заузећу Беча помоћу бана Јелачићевих 156 Виговици су либерали, а њихови противници су торијевци, конзервативци. Наведене странке имале су сличне ставове у погледу решења Источног питања, залажући се за очување територијалног интегритета Османског царства. 157 Џон Август Лонгворт, британски конзул у Србији 1869–1875.

Деметар Тирка, 1850–1860. сережана који су кроз Пратер продрли у варош пошто су тамо, као и на Пратерштрасу освојили позиције усташа – дошао је књаз са оцем преко Landstrassе и Prater-а у свој стан на неколико часова, да се увери о стању свога стана и својих ствари – и заједно са оцем одма се је опет вратио у Баден. Причање очево како је изгледао Пратер и Пратерштрасе – многи, злостављени лешеви у усташа. Књаз Милош за то време у Румунији на својих спахилуцима. Књаз Михајло у друштвеном одношају са аустриском аристокрацијом, Adeliges Casino, познанство са фамилијом књаз Lichtensteina. Књаз се заљубио у једну од његових кћери – а и она у њега. Стих кнежев „Што се боре мисли моје“ он је том приликом списао. Књаз је коначно просио ту лепу принцезу; али њен затуцани, горди отац није хтео да му је даде. Порекло кнежево му је сувише било ниско. (Отац Михајлов „Чобанин“!) – То је јако болело књаза. Књаз се 1853. упозна преко неке руске аристократкиње, која живеше у Бечу, са грофицом Хуњади и њеном лепом ћерком. Та грофица Хуњади живеше тада у Бечу (у Пратерштрасе, тамо где се од ове одваја Cirkusgasse). Руска аристократкиња (кака кнегиња) уплела је ту књаза Михајла и тражила да наведе лепог, младог (и по оцу врло имућног) књаза да испроси познату лепотицу, кћер грофице Хуњади, Јулију. У томе је успела – али као што из поузданог извора знадем био је ту неки „изненадни напад“ на њега и он је, тако рећи ту некако изненадно упао и у његовој деликатној и нежној природи, дао се обманути и савладати од женске лукавости и ласкаватости. Знам да је скоро одма после просидбе дошао к свом познанику, г. Тирки, и ту горко исплакао се. Сасма би погрешно било помислити, да млада грофица Јулија њему није била симпатична. На против: она му се је веома допала, он ју је одиста љубио, што је и у целом његовом брачном животу с њом на примеродавни начин посведочио – имено још и тада, кад је касније, уверивши се о њеном неисправном понашању спрам њега и осведочио се да њени осећаји теже к једној другој личности (принцу Аренбергу) на тако деликатни и великодушни начин извршио развод брака. Онај душевни потрес, услед којег се је код г. Тирке по веридби заплакао, потекао је као што сви знаду, који су тада књазу блиско стајали – што је то верење за њега на пренаглени начин, под упливом женскиња разних а не под искључиво личној његовој иницијативи и спокојном размишљену тако рећи напрасито извршено. Књаз је тада био 31 годину стар, време је било да се једном жени – као што му је и отац желео. Она, којом се је он топло желео оженити у своје доба, принцеза Лихтенштајн, морала се удати за књаза Кинскија. Он је даклем морао да се одлучи за коју другу, па тако се под утицајем разних аристократкиња, имено неке руске кнегиње, искористила друштвена релација са домом грофице Хуњади и кнежеве каваљерске пажње спрам младе контесе Јулије, за коју је баш оваква партија изгледала веома пробитачна. Фамилија Хуњади, није била имућна, а и контесина браћа су била доста раскошна – али то књаза није одвраћало – него само што се је под лукавом упливу

пренагло решио пре него што је можда намеравао. Удова г. Тирке чува још и данас мараму, којом је књаз сузе своје брисао. Неимајући сам довољно новчаних средстава и живео је поглавито од тога шта му је отац давао – и што је од имућног Цинцара – грчког бечког трговца Тирке узајмљивао – те је књаз Милош морао сад да се побрине да свог сина Михајла, који се жени, снабде бар уколико са средствима за достојанствен живот. Књаз Милош се реши, да књазу Михајлу купи кућу у Бечу – и један спајилук недалеко од Беча. Г. Тирка, који је имао у Бечу у Salesianergasse једну мању кућу са малом баштом, која се могаше за сразмерно не сувише новаца претворити у пристојну палатицу за књаза Михајла, предложи да му књаз Милош одступи своју кућу (Untere Donaustrasse 21 – у којој и сад још г. Тиркина удова живи) а он да даде књазу своју кућу у Salesianergasse – и да доплати књаз колико буде потребно да се ова мало достојанственије удеси за младог књаза и његову жену. Тако и буде – и ту је даклем становао књаз Михајло после своје женидбе 1854. године (у тадашњој Руској капели у Wallfischgasse – отац је израдио о тој церемонији једну још постојећу литографију) – а частицом у Иванки, једном словачком спајилуку близу Пожуна (Станица Lanschutz)158. – Пре своје женидбе је становао књаз Михајло за неко време још у Praterstrassе-у тако званом Darwarhof – преко пута Karltheater. Књаз је, пошто се је мој отац 1849. из куће Schwarzer Adler159 (Taborstrasse) преселио у ново постројену кућу хотел Национал – задњи тракт тог хотела био је за приватне станове удешен – долазио врло често к мом оцу. Ја се тога добро из мог детинства сећам.

Допуна и поправка неких података односно бавлења књаза Михајла ван Србије од своје младости па до поновог ступања на владу после смрти књаза Милоша (1860. године) – Ове сам поуздане белешке црпио из једне књиге која је изашла у Бечу 1852. године за коју је написао 1851. године Д.К.П.160 (известићу се за име!) и коју је мој отац снабдео са 6 литогр[афских] сликама фамилије Обреновића. Наслов књишке је: „Обреновићи. Кратко начертаније житија чланова ове књажеске породице.“ Беч 1852. Штампано у штампарији јерменскога манастира 1852.161 (Мехитариста162). 158 Kleiner Lanschütz. 159 Црни орао. 160 Овим иницијалима потписивао се доктор Карло Пацек који је највероватније и аутор књиге. 161 Књига је поред поменутог имала и друго издање у Београду 1869. године које је приредио Милосављевић Милошъ. 162 мехитаристи – припадници јерменског католичког реда значајни по штампарској делатности.

Књаз Михајло рођен у Крагујевцу 4/16 септ. 1823. године као најмлађе дете књаза Милоша. Детинство провео у Пожаревцу и нешто у Крагујевцу под надзором своје мајке. Његови први учитељи су му били: Паун Јанковић163, Гашпаровић164, Исајловић165, Зорић166. Годину дана ишао је у гимназију у Крагујевцу, где су му учитељи били: Тодоровић, Исајловић и Радовановић.167 Доцније дође к њему у Паризу изображени Ранос168 за француски језик, који га је и у Темишвар пратио, где је немачки, музику, рисовање и играње учио. Он је даклем и приватно и јавно наставлење имао. Особитог уплива је имала на њега његова мати. Кад је књаз Милош лета 1839. оставио Србију, он је повео собом младога Михајла. После смрти старијег му брата Милана изберу српски великаши књаза Михајла за књаза. Милош је дуго том избору против био, но коначно пристао и пустио Михајла да оде у Србију и 26. октоб[ра] 1839. оде у Цариград ради инвестуре169, праћен својом мајком и т.д. 27. августа 1842. напусти Србију услед буне и пређе у Земун. Овда остане неколико месеци. Затим оде са мајком у Нови Сад. Ту му умре мати 14/26. марта [1]843. Августа 1843. књаз Михајло оде к оцу у Беч, који је тада тамо живео. Новембра 1843. одпутује у Берлин где се је до идућег лета (1849) наукама занимао. Године 1844–45. обиђе Германију, Холандију, Белгију, Хелвецију170, сву Италију, Малту и Грчку. Године 1846–47. проведе, које на својим добрима у Влашкој, које у чешким илиџама и пропутује кроз Саксонију, Тирингске кнежевине, Баварију и Салцбуршке пределе. У зиму 1847–48. био је у Варшави, Петербургу и Москви. Бурнога лета 1848. походио је аустриске југослов[енске] области и помагао је саветом и делом добру и праведну ствар. Године 1849–50. походио је Енглезку и Французку. Остало време провео је у тишини које у Бечу, које у Влашкој, које у Иванки (његовом спајилуку) близу Пожуна док се је концем 1858. после Свето Андрејске Скупштине вратио опет у Србију, пошто је његов отац понова постао владаоц Србије. 163 Паун Јанковић Баћа (1808–1865), секретар кнеза Милоша, министар просвете 1842–1847. године. 164 Аврам Гашпаровић (1798–1842), учитељ. 165 Димитрије Исајловић (1783–1853), уредник „Српских новина“, цензор, професор Лицеја у Крагујевцу. 166 Георгије Зорић у Србију је дошао из Русије 1831. године. 167 Петар Радовановић (1808–1857), професор у гимназији у Крагујевцу, а током школске 1838/39. године предавао је математику, статистику и немачки језик на Лицеју у Крагујевцу. 168 Константин Ранос, професор француског језика у Лицеју, а од 1840. године био је „чиновник по особеним порученијама“. На Лицеју је поново предавао од 1845. године. 169 инвестура, инвеститура – свечано постављење на неки положај. 170 Швајцарска.

X (продужење) Године 1846–1847. књаз проведе које на добрима очевим у Влашкој, које у ческим илиџама и пропутује кроз Саксонију, Тирингске кнежевине, Баварију и Салцбуршки предел. У зиму 1847–1848. био је књаз у Варшави, Петрограду и Москви. – Пре но што је пошао на тај пут за Русију био је понова у Бечу и узео је ту себи засебан стан и то у предградију Воголдштат, чим се мостом пређе на леву обалу канала и пође спрам Praterstrasse, у првој кући која дели Ferdinandstrasse и Untere Donaustrasse, у којој се налази при земљи до данас кафана, тада позната Кафе Fetzer. Стан је био над том кафаном и то спрам дунавског канала. Вративши се из Русије почетком бурног лета 1848. године књаз је походио југославенске области Аустрије (јужну Штајерску, Словеначку и Хрватску) и помагао је саветом и делом добру и праведну ствар Славена. Вративши се у Беч, он се обзиром на бурно доба у вароши, настани у оближњем Бадену и тамо остане до заузећа Беча помоћу Јелачићеве војске, која је стајала под главном командом Виндишгреца, концем октобра 1848. и тада се новембра опет пресели у свој стан у Леополдштату, поред Дунава. Одма по заузећу Леополдштата помоћу Јелачићеве војске, књаз је преко Landstrasse и Pratera заједно са мојим оцем био на неколико тренутака у свом стану – исто тако и мој отац у свом тадашњем такођер у Leopoldstadtu, Taborstrasse у кући Gasthof zum schwarzen Adler171 и одма су се опет вратили у Баден, јер су из града усташи још пуцали. – Године 1849. и 1850. походио је књаз Енглеску и Француску. Вративши се затим у Беч, и оженивши се 1853. са контесом Јулијом Хуњади он је стално остао у Бечу, нешто мало је био у Влашкој – иначе имено лети на свом добру Иванки код Пожуна и тек пошто је Св. Андрејска Скупштина поново позвала књаза Милоша на владу он се је концем 1858. вратио се у Србију.

I. Књаз Михајло Обреновић III /26. септ[ембра] 1860. до 29. јуна 1868/ Разложити шта је за 7 ¾ [три четврт] година172 своје друге владавине за Србију урадио и то његова најзнаменитија дела: 1.) Ослобођење земље од турских посада у разним тврђавама и то у најјачој у Србији нахођашој се Тврђави Београда, где је и у извесним частима вароши много турског жителства било, а рејон града обухватао и главни део вароши, који је, у приличном 171 Гостионица код Црног орла. 172 Седам година и девет месеци.

одстојању од саме тврђаве у сегменту од Дунава до Саве, њу шанцем (ровом) обухватио те се само на извесним тачкама озиданим (турском страном поседнутим) капијама у њу улазило (Видин-Капија, Стамбол-Капија, Варош-Капија и Сава-Капија). У граду се налазаше у последње доба гарнизон изврсне турске војске од нешто преко 4000 војника под командом једног паше. Турског жителства је било извесно око 15–20.000 које заузимаше поглавито северо-источну част главне вароши, од велике пијаце на доле спрам Дунава, поглавито на Дорћолу. Сем у београдској тврђави беше даље турска војена посада још и у мањим тврђавама и то у Смедеревској, Шабачкој, Мало-Зворничкој, Соколској, Текиској и на острву Ада Кале. (Услед једне туче почетком јуна 1862. године међ српским дечацима и турским војницима при Чукур-чесми – одприлике у садашној Позоришној или пак у Доситејевој улици, недалеко од Стамбол-Капије) где би убијен један српски дечко, узруја се сво српско становништво и диже се против Турака. Турци се склонише у тврђаву. После неколико сукоба са наоружаним српским жителством започеше да бомбардују варош. Срби одма подигоше ровове око града. Књаз, који беше на путу у унутрашњости земље прими у Лозници вест о догађајима у Београду и одма пође преко Шапца у Београд (и т.д. Опис догађаја). 2.) Оснивање Народне војске. (Услед догађаја споменутих у Београду.) Пре тога постојаше само стајаћа војска одприлике у броју 5000 људи (кавалерија, артиљерија, понтонери и пешадија). Тиме спојене: Набавка знатног броја оружија имено из Белгије купљеног и лађом у Србију (уз Дунав) донешеног. Знатан развитак крагујевачког арсенала. Слање официра у иностранство (имено Француску). 3.) Стављање у добро стање свију главних комуникативних друмова у Србији. Исто тако и мостова на њима. Подизање добро постројених и солидним бирташима поверених механа дуж друмова. 4.) Особито уређена правична и поштена чиновническа администрација земље. (Примеродавно поштење власти.) 5.) Подизање многих основних и средњих школа, имено и завод реалке сем гимназија. Слање приличног броја ђака на више науке ван земље имено за медицину у Беч, за политичке науке у Германију и Француску. Устројење велике школе (у које се претворио пређашњи лицеј). 6.) Поклоњен плац у Кнез Михајловој улици за зграду Срп[ске] Академије наука. Уређење финансија. Србија не само без дугова него и са знатном новчаном резервом. 7.) Оснивање Управе фондова, да се не би народ глобио од зеленаша. 8.) Оснивање српског новца (на основи латинске конвенције) и то „Динара“ и Пара. Сребрни и бакарни српски новац.

II.) Продужење о деловању књаза Михајла за 7

3/4

[три четврт] година владавине

9.) Оснивање Српске државне поште у целој земљи. (Док је дотле као у Турској пошта у аустриским рукама била.) Завођење првих српских поштанских марка. Развитак телеграфског саобраћаја. 10.) Постројење разних болница у Србији (у Београду болница у Палилули). Реорганизација санитарне службе у свим крајевима Србије. 11.) Постројење првог Народног позоришта у Београду (новцем кнежевим, по плану архит[екте] Бугарског) које и сад још као једина позоришна зграда постоји. 173 12.) Први темељ за српску речну пловидбу на Дунаву и Сави, купљеним од Белгије првог српског пароброда Делиграда. (Капетан који га је довео, био је Далматинац Франасевић174, отац пок[ојног] генерала и председника Срп[ског] Црв[еног] Крста.)175 (Пројекат за регулисање Мораве недалеко ................. 14.) Започета Регулација вароши Београда. (Порушење бедема и капија око унутарње вароши.) Проширење главних улица. 15.) Стварање строгих али веома полезних закона за шумарство. 16.) Завод за подигнуће и одгајање лепе и крепке сточне и коњске расе (Завод државне ергеле у Љубовији176). Увођење коњских трка. (Утакмица за развитак коњске расе.) 173 Одлуку кнеза Михаила да финансира подизање првог позоришног здања у Београду после његове погибије подржали су намесници кнеза Милана. Пројекат за изградњу архитекте Александра Бугарског (1835–1891) усвојен је 1868. године. Зграда позоришта био је први посао који је Бугарски добио по доласку у Београд. 174 Први српски пароброд „Делиград“ купљен је од Русије 1862. указом кнеза Михаила. Капетан Фрања Франасовић био је, као стручно лице, задужен за послове око куповине и преузимања брода. Он је ангажовао Божа Радоничића из Доброте да у својству другог капетана одведе брод од Галаца (Румунија) до Београда. У писму капетана Радоничића из априла 1863. које је упутио Министарству финансија Кнежевине Србије у Београду пише да је за првог капетана био планиран син Фрање Франасовића, који се није прихватио овог позива тако да је он вршио посао првог капетана и у пролеће 1862. године довео „Делиград“ у Београд. 175 Генерал Драгутин Франасовић (1842–1914), син Фрање Франасовића, ађутант кнеза Милана Обреновића, учесник у ратовима 1876/78. и 1885/86, три пута министар војни и два пута министар иностраних дела, канцелар краљевих ордена и председник главног одбора друштва „Српски Црвени Крст“. 176 Љубичево.

Разне намере кнежеве које услед његове мученичке смрти остадоше неостварене. ***

Пројект, да поруши град Београдски и да спроведе поред Саве и Дунава широку улицу, са трговачким слагалиштима (Entrepök) и да би дуж кеја поред тих великих река свуди могли пристајати трговачке лађе са робом. Да се даклем споји бивша Богојавленска улица – са широком улицом дуж дорћолске обале. Горњи град да се претвори у парк, споји са Калемегданским парком; у парку или палата за владаоца, или пак велика зграда за концерте, балове – уопште за забаву и ужиће публике са ресторацијом и кафаном у тој згради и у башти пред самој згради. ***

Уређење и осигурање поглавитих извора лековитих вода у Србији (бања). Зграде за купање и за становање са парковима. ***

Много је бавио се књаз са намером да построји жељезничку пругу почињући од Београда па преко Паланке у Моравску долину и од туд до Алексинца – т.ј. тадашње границе Кнежевине. Како би временом у продужењу преко Ниша – Софије остварио се железни[чки] спој западне Европе са Цариградом преко Србије. Књаз је позвао из Беча г. Константина Курепу, познатог трговца и члана Бечке берзе и с њиме саветовао се о том жељезничком пројекту. Г. Курепа написао је за књаза још у Београду један меморандум, у коме је свестрано претресо тај пројект кнежев; но његов савет беше негативан обзиром на моментану оскудицу продужења те пруге од Алексинца за Цариград. Тек док се осигура та веза било би практично приступити одмах грађењу те пруге; док српска пруга не буде имала тог продужења уложени капитал не би ни толико прихода доносијо за подмазивање точкова жељезних возова. ****

Највећа намера кнежева пак, која је услед убиства кнежевог остала неизвршена беше рат са Турском ког је књаз као главну задаћу свог живота, т.ј. ослобођење свију славенских народа на Балканском полуострову и њихов спој у једну велику Државу, под главном управом Србије.

На тој намери је књаз последњих година свог живота живо радио не само ревносном војеном припремом саме Србије него и спремом буне у суседним турским земљама, т.ј. у Босни, Херцеговини и Бугарској (Каравелов старији)177. Споразум са бугарским устанишким комитетом у Букурешту и са познатим бугарским четовођама (Иљо, Зека и т.д.). Споразум са књазом црногорским Николом који је уговорно био обвезао се да саучествује целом црногорском војском. Он лично се обвезао да се одрекне владе у корист књаза Михајла, који би постао главни владалац над целом Државом; књаз Никола би пак зато примао знатну апанажу (чини ми се око 30.000 дуката годишње). Сматрао је књаз Михајло за необходно нужно, да ради остварења те намере закључи сајуз са Грчком владом, која такођер имађаше сличне намере односно ослобођења грчког народа који се под Турцима налазаше и то у Епиру, Тесалији и Тракији. Такав је уговор књаз и одиста са Грчком закључио односно једновременог устанка у тим крајевима и огласом рата Грчке Краљевине Турској. – Колико ми је познато, често се је књаз тужио у последње доба на споро спремање Грчке, на недостатну енергију њихову. Књаз је на кратко време пре своје смрти био саставио већ и прокламацију Српском народу, за оглас рата Турској и сећам се добро, како је мој отац био одушевљен о дивној њеној садржини, њене одважности и крајње решителности обзиром на грдну опасност тако огромног предузећа. Запамтио сам само из његовог причања тај пасус, у коме вели, да му је величина и тешкоћа те задаће добро позната, али да му света дужност спрам испаћеног народа налаже да се њој посвети и да стога он за собом руши све мостове, и прелази у рат! –

Књагиње Јулије одлазак из Београда I 1863. године књагиња се спремаше да остави дефинитивно књаза и Београд, и кришно нареди њеној личној служавки да спреми и спакује њене ствари. Ова служавка (камерјунгфер178 Тереза) беше заљубљена у књажевог јегера (Хелера) и пошто виде да књагиња хоће озбиљно да се удаљи од књаза и више да се не враћа у Београд – она се поплаши – јер је мислила да се уда за Хелера и с тога оде оцу моме двороуправитељу, те му изда, да се књагиња кришно спрема да одлази дефинитивно из Београда и да су 52 колета (сандука) већ кришно спакована. При тако озбиљном стању ствари, сматраше мој отац за своју дужност да то саопшти књазу. Он би могао прекорити га како је он као веран служитељ то смео прећутати чим је дознао. – Књаз прими спољно мирно то саопштење, само се прекрсти и рече: „Боже, Боже шта ти згреших те ме тако казниш!“ – Та ствар је дошла очевидно до разправе међ књазем и књагињом и изгледаше да ју је књаз приволео да остане и да не 177 Љубен Каравелов (1834–1879), бугарски књижевник и револуционар. 178 камерјунгфер – собарица.

учини тај скандалозни корак пред светом. Но то није од трајања било. После не дугог времена пристане књаз да јој дозволи да оде на пут и то у Енглезку. Он јој придода Филипа Христића и тај понесе 11000# – и оду у Лондон. И то као за неку политичку мисију – но само про форма.

Развод брака међ књаза Михаила и књагиње Јулије 2. Из Лондона оде књагиња Јулија са Филипом Христићем179 у Венецију. После 6-7 недељног одсуства врати се Филип из Венеције у Београд. Новце 11000# биле су скоро све потрошене – (Филип се је потужио да му је нешто и на путу украђено –) Књагиња тражи понова новце; књаз не да већ вели да се она врати. – Намера књажева је била да ју довуче у Београд па онда тек, пошто га је већ толико огорчила – да је он одправи из Београда – а не да она имаде сатисфакцију да може рећи да га је она напустила и од њега отишла. – Немајући новаца она пошље свог камердинера са својим адиђаром180 (Шимук) да га овај у Бечу прода – књаз дозна за то и нареди г. Тирки у Бечу, да одкупи за књажев рачун све што камердинер181 по налогу књагиње има да прода, које и учињено. Мати Аренбергова била код Папе у Риму да га моли да нипокој начин не дозволи развод брака међ Јулијом и књазем Михајлом – јер је она врло противна била томе, да се њен син гроф Аренберг венча са књагињом Јулијом. Папа јој је дао на знање, да о томе не може бити ни говора јер је брак књагиње са књазем Михајлом закључен не само православним већ и на католичким ритусом182 – и да о томе нема ни говора да ће он то допустити. Књагиња Јулија, пошто је јоште неко време поседела у Венецији оде у Париз. У Паризу се састане са гђом. Анком и ту је било много сношаја међу обим женама а и са Београдом. Анка је такођер гледала да ју склони да се она у Београд врати – јер у оно доба она имађаше на уму да уда своју кћер за Блазнавца – а беше и жељна да склони књагињу Јулију да она настане код књаза да књаз пошто нема деце – њеног сина Шандора усвоји за престолонаследника. Књагиња остане у Паризу, Анка се врати у Београд. Сеђаше тада код Томаније. Блазнавац беше дневни гост у кући код Анке. 179 Филип Христић (1819–1905), политичар, један од првих државних питомаца школованих у Бечу, кнежев представник и министар иностраних дела 1860–1861, посланик Србије у Цариграду, Бечу и Лондону, гувернер Народне банке. 180 адиђар – скупоцени украсни накит. 181 камердинер – собар у отменим кућама. 182 ритус – обред.

Књагиња коначно пристане да се врати у Београд али за тај случај стави извесна условија разна, међ којима имено то, да књаз пристане да књаз подигне у Београду католичку цркву, католички манастир са шпитаљем183 за католичке милосрдне сестре – да она може имати код себе свог особитог пароха католичког (капелана), да она може довести једну своју хофдаму184 коју је она себи изабрала и т.д. и т.д. Књаз кад прими та условија претресе тачно оно што може и што не може одобрити и јави јој – имено односно католичке цркве и манастира одбацио је – дозволио јој капелана њеног – и њену хофдаму. – Коначно не остаде књагињи друго, већ да се покори и врати у Београд.

Развод брака међ књаза Михајла и књагиње Јулије 3. Књаз чим дозна за долазак књагиње одреди г. Цукића и ађутанта Жабарца185 да оду до Загреба у сусрет књагињи а нареди Николи Христићу186, управитељу вароши, да све учини те да дочек књагиње у Београду буде што свечанији и тако и би књагиња одиста примљена са великом поштом, пуцњавом топова и усклицима из народа. То беше наредио књаз стога да књагињи јасније доведе к знању и под очима достојанство владалачко, значај и положај њен као супруге владаочеве те да побуди у њој и обзире које она мора имати на његов и свој положај – али за случај непокорности као опомену. Но по повратку књагињиног у Београду не беше њеног боравлења тамо више од дугог времена. – Одма идућег јутра по повратку књагињиног породи187 се међу књагиње и Анке јака кавга и мржња. Одма изјутра, докле јоште књагиња не беше обучена, Анка оде к књагињи и без пријаве куцне на њена врата, уђе и остане неко доба код књагиње. – Чим је отишла од књагиње позове књагиња оца, који ју нађе у врло разјареном стању, и нареди му да оде Анци и да јој каже, да је то врло неукусно било, да она без особите пријаве и докле се још није ни обукла књагиња њој дође у собу и да се не усуди више то учинити и т.д. На то ће Анка пред оцем изразити се са врло мало страхопочитанија противу књагиње и пр[оче] и пр[оче]. 183 шпитаљ – болница. 184 хофдама – госпођа из високог друштва; племкиња. 185 Драгутин Жабарац (1817–1887), пуковник, командант Београдске тврђаве, ађутант кнежева Милоша, Михаила и Милана Обреновића. 186 Никола Христић (1818–1911), политичар, управник београдске вароши 1856–1858, министар унутрашњих дела 1860–1868. и председник владе 1883/84, 1888/89. и 1894/95. 187 породити се – започети; изродити се.

Сношај књагиње са књазем за време овог њеног последњег боравлења били су само површни и формални. Књагиња се је понашала спрам њега сасма резервисана – тако да је књаз коначно позвао у Београд књагињину матер, овој све саопшти разложно и коначно јој дао на знање, да није намеран такав живот даље проводити, већ да се морају раздвојити њи обоје и то под извесним условијама, којима се може избећи пред светом и народом свака брука – већ лепо на регуларни и мирни начин и то на основу једног уговора (уговор прави Soto, магистар, секретар из Беча) за одвојење од стола и постеље. Он одступи књагињи докле је жива дворац свој у Бечу, и исплаћиваће јој годишње 4000# за обдржање. Услед тога књагиња са њеном матером буду принуђене да се удаље од Београда. Неко време за тим дође ујак књагињин, гроф Зичи, к књазу који беше тада на киселој води код Аранђеловца, да покуша посредствовати. Али узалуд. Књаз остане при свом решењу. Зичијом беше при свем том у добром пријатељству и при одласку подари му за његове кћери188 златне шкорељке189.

Пад Илије Гарашанина 1867. године Неки Андрејевић, који је служио и Кесарији и Србији у исто доба, ухваћен је од Николе Христића у његовој дволичности и на неким неуредностима. На то наложи књаз Гарашанину да он прекине с Андрејевићем а Никола му забрани долазити преко у Србију. Андрејевић је на то ипак, кад је што имао тражио преко Моје Гавриловића190 да саопштава из Земуна. Из једног оваквог саопштења сазно је књаз да Илија Гарашанин, премда му је књаз запретио, ипак имаде кришног сношаја са Андрејевићем. То је врло огорчало књаза. Гђа. Анка је била сем тога велика противница Гарашанина (ради Катарине) и интригирала код књаза противу њега.191 188 Кнез Михаило написао је 24. јуна 1865. у Аранђеловцу писмо које је послао Анастасу у Београд. У њему помиње да му је тих дана гроф Зичи дошао у посету и да му је он том приликом обећао на поклон три шкуртељке, за његову ћерку и две снаје. Даље у писму даје Анастасу задужење и упутства за њихово поручивање. Видети: Писмо кнеза Михаила, АЈ_706. 189 шкорељке, шкуртељке – кратак жакет кројен уз тело и украшен крзном. 190 Мојсије Гавриловић Моја (1796–1891), правник, државни саветник, добротвор, члан Касационог суда 1867. 191 На другој страни истог листа Константин је у две реченице написао анегдоту кнеза Милоша упућену Метерниху и у наставку укратко, у неколико реченица, описао разлоге због којих је кнез Александар Карађорђевић уочи Светоандрејске скупштине 1858. позвао на разговор Анастаса Јовановића. С обзиром на то да је о овоме детаљније писано у рукопису успомена, а не односи се на тему наслова са претходне стране, одлучили смо да, због недовољног значаја и ради боље прегледности, овај део белешке изоставимо.

Индекс личних имена

Анастасијевић, Миша 69 Андраши, Јулије (Andrássy, Gyla) 56, 81 Аренберг, Карл фон (Arenberg, Karl von) 61, 62, 65, 72, 83, 91 Бах, Александар фон (Bach, Alexander Freiherr von) 27 Безендорфер, Франц 41 Белимарковић, Јован 70 Блазнавац, Миливоје 91 Бонапарта, Наполеон III (Bonaparte, Charles Louis Napoléon) 56 Бугарски, Александар 88 нап. Виндишгрец, Алферд (Windisch-Grätz, Alfred) 54, 86 Вучић Перишић, Тома 33–35, 38, 43, 78, 80 Гавриловић, Мојсије Моја 93 Гај, Људевит 72 Гарашанин, Илија 48, 49, 51, 69, 71, 93 Гашпаровић, Аврам 85 Горчаков, Александар Михајлович (Горчаков, Александр Михайлович) 24, 25, 28 Грине, Карл, Лудвиг (Grünne, Karl Ludwig) 27 Демелић, Марија 58 нап. Думба, Михајло 72 Думба, Никола (Doumbas, Nikolaus) 72 Думба, Стерија (Doumbas, Stergios) 72 Жабарац, Драгутин 92 Зорић, Георгије 85 Исајловић, Димитрије 85 Јакшић, Јаков 33, 40 Јанковић, Паун Баћа 85 Јелачић, Јосип 54, 81, 86 Јовановић, Анастас 7, 9–11, 67 нап., 69, 71, 93 нап. Јовановић, Јован 67 нап. Јовановић, Катарина 33, 58 нап., 67 нап. Јовановић, Михајло 33 Јозеф I, Франц (Joseph I, Franz) 25, 28

Јохан I, Саксонски (Johann I, von Sachsen) 42 Калауз, Алојз (Kalauz, Alois) 11, 56 нап. Каравелов, Љубен (Каравелов, Любен Стойчев) 90 Карађорђевић, Александар I 35, 65, 67, 68, 70, 71, 78, 93 нап. Карађорђевић, Клеопатра 11, 56 нап. Карађорђевић, Персида 56 нап. Карађорђевић, Полексија 56 нап. Квекић, Даринка 28 Кински, Фердинанд Бонавентура (Kinsky, Ferdinand Bonaventura) 11, 56 нап., 83 Константиновић, Александар 51 нап. Константиновић, Анка (Обреновић) 51, 91–93 Константиновић, Катарина 11, 51 Курепа, Константин 89 Лајнинген, Кристијан (Leiningen, Christian) 28 Латас, Омер-паша (Latas, Ömer Paşa) 27, 28 Леко, Тома 19 Лихтенштајн, Елизабета (Liеchtenstein Elisabeth) 56 нап. Лихтенштајн, Карл Франц Антон (Liechtenstein, Karl Franz Anton) 11, 56 Лихтенштајн, Марија Ана (Liеchtenstein, Anna) 56 нап. Лихтенштајн, Марија Јозефа (Liеchtenstein, Maria Josepha) 11, 56 нап., 83 Лонгворт, Џон Август (Longworth, John Augustus) 81 Метерних, Клеменс Венцел фон (Metternich, Klemens Wenzel von) 72, 78, 93 нап. Милетић, Светозар 51 Михаиловић, Стевча 67, 68 Мочоњи, Лаура 8 Ненадовић, Љубомир 19 Неселроде, Карл Васиљевич (Нессельроде, Карл Васильевич) 24, 25 Николајевић, Константин 56 нап. Обреновић, Јеврем 37, 43 Обреновић, Јован 37, 43 Обреновић, Катарина 33, 93 Обреновић, Љубица 32, 35, 37, 38, 43, 80 Обреновић, Милан II 32–34, 62, 64 Обреновић, Милош 9, 10, 18, 21, 22, 32–35, 37, 38, 40–43, 55, 59, 67–75, 78, 80–86 Обреновић, Михаило 9 –11, 19, 28, 32–35, 37, 38, 43, 45, 46, 48, 49, 53–56, 58, 59, 62, 66–74, 78, 80, 81, 83–85, 90, 91 Обреновић, Наталија 64

Обреновић, Томанија 51 нап., 91 Обреновић, Стана 51 нап. Павлович, Никола I 23–25 Пацек, Карло (Pacek, Karol) 51, 66, 67 Петровић, Данило 10, 18, 19, 23–25, 27, 28, 30 Петровић, Карађорђе 35 Петровић, Никола I 30, 53 Петровић, Никола, Његош 90 Петровић, Петар II, Његош 10, 18, 21–24 Петронијевић, Аврам 33, 38, 78, 80 Радовановић, Петар 85 Радоничић, Божо 88 Ранке, Леополд фон (Ranke, Leopold von) 45, 80 Ранос, Константин 85 Ристић, Јован 48, 49, 51, 52 Семпер, Готфрид 7, 8 Сина, Симон фон (Sina, Simon von) 41 Станковић, Корнелије 11, 56 нап. Стефановић, Караџић, Вук 19, 41, 80 Стефановић, Стефан Тенка 33 нап. Тирка, Деметар 58 Тирка, Теодор 58 Тирка, Тереза 58 Унтерхофер, Максимилијан фон (Ungerhoffer, Maximilian von) 78 Франасовић, Драгутин 88 нап. Франасовић, Фрања 88 Хауер, Стефан фон (Hauer, Stephan von) 78 Христић, Никола 92, 93 Христић, Филип 91 Хуњади, Вилмош де Кетељ (Hunyady, Vilmos de Kéthely) 58, 93 Хуњади, Јулија де Кетељ (Hunyady, Júlia de Kéthely) 58, 83 Хуњади, Јулија Зичи (Hunyady, Júlia Zichy) 11, 37, 49, 58, 61, 62, 65, 83, 86, 91 Хуњади, Калман де Кетељ (Hunyady, Kálmán de Kéthely) 58 Хуњади, Ласло де Кетељ (Hunyady, László de Kéthely) 58 Цукић, Коста 19, 92 Чарнојевић, Петар 8 Штенц, Марија 67 нап.

Библиографија Радмила Антић, Анастас Јовановић талботипије и фотографије, Београд, 1986. Ljiljana Babić, Život i rad arhitekte Konstantina A. Jovanovića, poseban deo, Zbornik Аrhitektonskog fakulteta, VI–2, Beograd, 1961. Ljiljana Babić, Život i rad arhitekte Konstantina A. Jovanovića, opšti deo, Zbornik Аrhitektonskog fakulteta, V–6, Beograd, 1961. Александар Божовић, Кућа Марка Стојановића, Париска 15 у Београду, Наслеђе X, Београд, 91–102. Андра Гавриловић, О посвети „Горског Вијенца” – Једно књижевно питање, Трговински гласник, Београд, XXXIII, 1923, феб. 7, 2–3. Гордана Гордић, Вера Павловић Лончарски, Архитект Константин А. Јовановић, Београд, 2001. Дивна Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, Београд, 2009. Катарина Јовановић, О животу и раду Анастаса Јовановића, Српски књижевни гласник, књ. XIII, бр. 1, 588–599. Александар Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век), Београд, 2005. Гордана Каровић, Капетани мора и река – Србија и Бока Которска, Београд, 2012. Иван Клеут, Градитељски опус Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда, књ. LIII, 2006, 1–37. Иван Клеут, Скице и цртежи са путовања Константина Јовановића по Италији, Гласник Друштва конзерватора Србије, 31, Београд, 2007, 138–139.

Милан Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама, Београд, 1891. Љубомир Никић, Аутобиографија Анастаса Јовановића, Годишњак Музеја града Београда, књ. III, 1956, 385–416. Љубомир Никић, Архитект Константин Јовановић, Годишњак Музеја града Београда, књ. IV, 1957, 345–360. Љубомир Никић, Из архитектонске делатности Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда, XXIII, Београд, 1976, 127–142. Радомир Поповић, Принцеза Клеопатра Карађорђевић-Петронијевић, Даница XIX, Београд, 2011, 352–363. Милан Шћекић, Константин Јовановић архитекта, Београд, 1988.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)"18" ЈОВАНОВИЋ, Константин А., 1849-1923 Разне успомене Конастантина А. Јовановића на владаре Србије и Црне Горе 19. века / [приредила Данијела Ванушић ; илустрације Анастас Јовановић]. - Београд : Музеј града Београда, 2012 (Београд : ДМД). - 99 стр. : илустр. ; 22 cm Ауторова слика. - Тираж 500. - Стр. 7-13: Уводна реч / Данијела Ванушић. - Напомене уз текст. - Регистар. - Библиографија: стр. 98-99. ISBN 978-86-80619-59-0 a) Србија - 19в COBISS.SR-ID 195677196