sela prelazilo palcem preko oštrice da se uvjeri koliko je taj dobar majstor. -Kaže mi: "Kaljenje ćeš platit a oštrenje ti je od mene!" govori bi amidža Osman kao da prenosi riječi kakva ugledna bega kojeg je sresti sam dar Božiji. Jedino mi je bilo krivo što smo mi djeca narednih dana morali da trpimo amidžine sinove kao glavne jer šta god da smisliš i progovoriš slijedilo je: Ništa je to, kako je u Sarajevu! I uzalud bi počimao da im govorim kako nisu oni bili u Sarajevu nego babo im, nije pilo vode. Ono si što ti je i babo, definicija je koju sam valjda već tad naučio. Lijeva čarapa je posebna priča. Nije pletena u komšiluku, nego u našoj kuhinji kad se dedo vratio od nekog hodže Bašića kome je iš'o da zapiše kravi Subulji koja se bila od neke čudne bolesti ukinula s noga. Tu sam priču tako zapamtio i toliko puta ispričao da su me kasnije kad sam malo porastao i stariji molili da im u nedostatku drugih, ponovim ovu priču. Posebno bi mi bilo drago kad me to zamole pred rodbinom koja bi došla u posjete iz drugih sela. Vremenom sam toj priči dao ime DOBRI, sam joj načinio uvod, stavio tačke i zareze, popunio neke praznine, i od svega toga se zaboravio da sam sebe stavio u prvo lice. Danas mi je malo krivo što joj nisam stavio drugi naslov, nekako mi PRIČA MOJE DESNE ČARAPE trenutno puno ljepše odzvanja. Helem nejse, neke stvari se jednostavno trebaju prihvatiti kakve jesu.
54