Arhitektura za komšije by Tačka komunikacije

приручник за разумевање заборављеног модернистичког наслеђа београда

Издавач: Тачка комуникације www.tačkakomunikacije.org Info@tackakomunikacije.org Продуценткиња: вирџинија ђековић Аутори: Владимир Дуловић Милан Миловановић Уредник: Андрија сТојановић Дизајн и припрема за штампу: Иван Грујић мане радмановић Насловна страна: Зграда Крста Анђуса у Палмотићевој 11, фотографија из четврте деценије XX века

Пројекат су подржали Министарствo културе и информисања Републике Србије и Секретаријат за културу града Београда. Захваљујемо Општини Стари град, Општини Врачар, Општини Савски венац, Општини Палилула, Општини Земун, Слободану Мандићу (Историјски архив Београда), Милошу Јуришићу и Снежани Тошев (Музеј науке и технике). Такође захваљујемо свим сарадницима и председницима скупштина станара који су подржали овај пројекат.

Република Србија Министарство културе и информисања

секретаријат за културу града београда

БЕОГРАД 2017.

ТАЧКА КОМУНИКАЦИЈЕ окупља људе различитих професија и интересовања укључене у процесе нове презентације града и културног наслеђа. Деловањем у областима културе, нових медија и туризма, истражујемо нове приступе проучавања, бележења и представљања друштвене историје, архитектуре, јавних политика и деловања појединаца или група важних за урбанистички или социјални развој града. „Звучна Мапа Београда” је пројекат прикупљања говорне историје локалних заједница Београда и презентације путем нових медија. Едукативна интердисциплинарна платформа „Мапа као медиј” спаја студнете и стручњаке из различтих области са циљем да, кроз радионички рад, истражују нове начине презентације града користећи картографију. „Confusing city” је пројекат који се на различите начине (радионице, предавања, архивирање) бави политиком сећања града кроз имена улица и градова. Програмом тематских шетњи „Belgrade Step by Step 2016” становнике и посетиоце Београда упознајемо с градом проматрајући живот у њему из различитих углова. Поред самосталних пројеката, Тачка комуникације реализује и неколико пројеката у партнерствима са другим организацијама и институцијама из земље и иностранства. Организацијa је чланица асоцијације „Независна културна сцена Србије”.

О АУТОРИМА Владимир Дуловић (1977) Рођен је у Београду где је завршио основну школу, гимназију па потом дипломирао на Одсеку за историју Филозофског факултета са темом „Називи београдских улица и тргова као огледало идеологија владајућих система“. У међувремену je био полазник Главног програма Београдске отворене школе где је добио награду за најбољи завршни рад 2002/3. Мастер студије средњоевропске историје завршио је 2010. године на Central Eureopean University у Будимпешти. Паралелно je учествовао на међународном пројекту о новонасталим националним идентитетима југоисточне Европе. Писац је и уредник више туристичких водича о Србији и региону из едиције In Your Hands. Милан Миловановић (1971) У току свог бављења пројектовањем, реализовао је на десетине објеката стамбене, административне, индустријске, сакралне и меморијалне архитектуре. Паралелно реализованим објектима које је акустички обликовао, развио је живу активност на проучавању националне архитектуре новијег доба – опуса архитеката, феноменолошких појава, стилских и других особености. Током тог истраживања контактирао је са бројним појединцима и институцијама, сакупљајући и проучавајући релевантна документа. Своје налазе саопштавао је на бројним научним скуповима у земљи (у Београду, Нишу, Лесковцу и другим градовима). Објављивао је радове за дневне и периодичне листове општег и стручног карактера („Ликовни живот“, „Политика“, „Врачарски гласник“ и друго). Његов најновији публиковани рад носи наслов „Прилог проучавању опуса архитекте Драгише Брашована (1887-1965)“ (Зборник Матице српске за ликовне уметности, Нови Сад 2016).

Основна идеја пројекта „Архитектура за комшије“ је да се станарима архитектонски вредних а невалоризованих па и запуштених модернистичких зграда у Београду приближи њихов значај и вредност за историју архитектуре, наше уметности уопште, као и саме културе живљења. Стога смо одлучили да у пет централних београдских општина, у којима се налазе скоро сви ови објекти, поставимо што је више могуће паноа, преко којих ће станари и посетиоци моћи да се информишу о историјату те зграде, њеном првобитном изгледу, о томе шта је на њој архитектонски значајно, као и о њеном аутору и његовим другим делима. Пројектом „Архитектура за комшије“ желели смо да представимо развој и одлике модернистичке архитектуре Београда те упознамо суграђане са наслеђем и природом простора у којем живе и стварају. Модерни стил је у стамбеној архитектури у периоду између два Светска рата заувек променио изглед многих улица главног града и показао да смо у том тренутку били део савремених светских кретања. Већина ових објеката, у којима се већ деценијама смењују генерације Београђана, мање су позната дела чувених архитеката чији су реализовани објекти цењени и ван граница наше земље. Ове зграде данас нису заштићене, ни од пропадања, ни и од непланског преуређивања, дивљих надоградњи и промена у ентерију и на фасадама. Управо из тог разлога у оквиру пројекта „Архитектура за комшије” одлучили смо да обележимо и опишемо што већи број оваквих зграда, указујући на њихову историју и вредности које архитектонско дело може да носи кроз неколико генерација. Након три године рада, 28 обрађених зграда и исто толико постављених паноа, време је за малу рекапитулацију урађеног, која је планирана од самог почетка пројекта. Ова брошура, која ће бити подељена станарима обрађених зграда, као и свим заинтересованима, обухвата текстове о здањима и њиховим архитектама, као и добар део архивске грађе коју смо сакупили током истраживања. Уводни текст бави се београдским станом, том неизбежном чиниоцу стамбене архитектуре у међуратном периоду, док се на крају брошуре налази речник мање познатих појмова. Ова брошура никако не означава крај пројекта. У случају да се и Ваша зграда уклапа у оквире онога чиме се овде бавимо, слободно нас контактирајте на имејл tackakomunikacije@gmail.com или info@tackakomunikacije.org.

О београдском архитектонском модернизму Попут већег дела Европе, и опустошени Београд се крајем 1918. године затекао у потпуно измењеном свету поставши престоница нове, велике државе која се пружала у Средњу Европу и на Средоземље. Та промена условиће његову убрзану изградњу, знатно другачију него што је била пре рата, изградњу која ће га довести у ранг са другим европским метрополама. Но, можда је још важније било то што су се устаљене норме у ликовним уметностима и архитектури, начете још пре рата, сада распале: кубизам, футуризам, апстракција и други покрети имали су свог одјека и на нашим просторима, тражећи од новог века нову архитектуру. Надолазеће снаге захтевале су да „нова градитељска уметност“ буде промишљени акт о рационалном, јасном и једноставном грађењу у којем ће форма бити подређена функцији, и у коме ће доминантни садржај заузимати градња примерена како социјалним тако и условима савременог, новог друштва. Крајем двадесетих година млади и борбени архитекти Милан Злоковић, Бранислав Којић, Јан Дубови и Душан Бабић оснивају Групу архитеката модерног правца (ГАМП). Након неколико година борбе, на самом почетку четврте деценије XX века, њихове идеје односе победу. Током потоњег међуратног периода модернизам ће бити не само стил скоро свих стамбених, већ и већине јавних објеката. Тада су настала здања која су узорна остварења своје епохе и која нимало не заостају за најбољом продукцијом Лондона, Берлина или Будимпеште. За разлику од својих светских узора, српски модернизам се није искључиво држао окошталих канона – у њему ће се наћи и боје, декори и детаљи, племените облоге и сјајни метали, допадљиве форме и врло карактеристичне организације просторних концепција. Међуратни модернизам и даље даје специфично обележје улицама ширег центра града у коме се налазе многа вредна здања, која у свом незнању и немару често превиђамо. Међу њима су и ових 28 зграда на чије особености и вредности желимо да Вам укажемо.

БЕОГРАДСКИ СТАН „Београдски стан“ назив је за типизирани начин изградње стамбених простора, који је специфичан за међуратни Београд. Данас се за такве станове уобичајио назив „салонски стан“ (колоквијално „салонац“). Ови станови су имали велику трпезарију као средишњу просторију, око које су били распоређени салон и једна или више спаваћих соба, као и издвојени економски део у којем је боравила и радила послуга, и који је зато имао засебан улаз. Овакви станови најчешће се јављају у вишеспратницама, мада има и вила чији су власници одлучили да на овај начин организују свој животни простор. Иако их је било и у другим градовима Србије, највише их налазимо у Београду, па су тако добили име. Београдски стан настао је непосредно након Првог светског рата када се на уским и дугачким београдским парцелама почело са убрзаном изградњом вишеспратница. С обзиром на то да су инвеститори тежили да што више искористе расположиви простор грађевинске парцеле, београдски градитељи имали су тежак задатак да се томе прилагоде (види стр. 18). Инспирисани примерима из Берлина с почетка XX века, конципирали су ефикасну схему изградње стамбених јединица које су гледале не само према улици већ и ка унутрашњим двориштима. Репрезентативне просторије захватале су уличну страну стана, док су економске гледале ка дворишту. Највећи број „београдских станова“ имао је и балконе, због којих су се - независно од њихових димензија - станови издавали за већи новац (види стр. 30). Настанак београдског стана био је знатним делом условљен и тадашњом грађевинском регулативом која је прописивала број, распоред и садржај просторија у стану, али и строгу поделу на стамбени део у којем су боравили власници стана, и економски део у којем се кретала и живела послуга. На крају, архитектонски планови били су условљени и начином грејања: у већини станова биле су постављене каљеве пећи и ретко ко је могао себи приуштити да греје све просторије (нпр. дању су грејани само салон и трпезарија), па је стога стан морао бити издељен на више просторија са вратима између. Идеални тип стана имао је централну трпезарију са обавезним великим столом. Због свог положаја трпезарија „београдског стана“ описивана је као „проходна“: да би се дошло до осталих просторија морало се проћи кроз њу па је она била место сусрета, али и просторија у којој се најчешће боравило. Њена лоша страна била је та што је углавном била прилично мрачна, окренута тек ка унутрашњем дворишту или још неповољнијем светларнику. Ипак, предност оваквог уређења била је та што је око централне трпезарије архитекта могао лако додати још неку просторију (најчешће спаваћу собу), учинивши тиме стан већим и скупљим, без да наруши првобитну замисао организације простора (види стр. 36). Оваква схема организације стана показала се прихватљива како инвеститорима и градитељима тако и корисницима те се скоро непромењена задржала у нашој архитектури све до Другог светског рата. Ретки су били покушаји да се одступи од овог начина градње. Треба ипак узети у обзир да се ова схема постепено мењала, попримајући рационалнији облик: просторије су постајале мање, зидови тањи, а уместо салона се појављује, новом добу примеренија, дневна соба. Пред сам рат било је покушаја другачијег распоређивања просторија у којем трпезарија више није била проходна просторија у центру стана, где су помоћне просторије сведене на минималне дозвољене димензије, а купатила постављана ка улици (види стр. 42 и 52). Такође, у неким становима мали балкони замењивани су дубоким лођама које су на себе примале функцију боравка на отвореном (види стр. 60). Иако је у новим друштвеним околностима послератног доба београдски стан ишчезао, он ће послужити као инспирација за нека решења реализована између 1960. и 1980. године, са великом разликом што није било засебног улаза нити засебних просторија за послугу. Београдски стан остаје једно од најзначајнијих сведочанстава епохе, њених друштвених односа, начина живљења и размишљања, прави симбол међуратног периода. Изграђен у десетинама хиљада јединица, београдски стан наставља да обликује животе данашњих генерација, са свим својим манама и врлинама.

ОСТАВА

БАЛКОН

CОБА (МЛАЂИ)

КУХИЊА

ТЕРАСА W.C. ХОДНИК

АНТРЕ

АНТРЕ ОСТАВА

W.C.

ПРЕДСОБЉЕ

КУПАТИЛО

W.C.

СОБА

Основа првог спрата зграде у Улици кнегиње Зорке 23 (архитекта Ђура Борошић) са једним мањим и једним већим „београдским станом”.

момачки живот Поред београдских станова, други тип животног простора који се јавља у нашим вишеспратницама су гарсоњере. Оне су пројектоване за млађе мушкарце, тј. за синове који су стасали да живе сами а још нису засновали породицу. Такав мањи стан састојао се само из дневне и/или спаваће собе и купатила. Кухиње није било јер се сматрало да мушкарац неће кувати већ да ће се хранити ван стана, у кафанама и ресторанима којих је било напретек.

6 7 9

11 13

17 18 22

20 19

23 24

25  Новопазарска 33

САДРЖАЈ 1. Господар Јованова 27. . . . . . . . . . . 10

16. Далматинска 94 и Кнеза Данила 63 . . . . . . 48

2. Доситејева 43. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

17. Кнеза Милоша 28. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50

3. Господар Јевремова 48. . . . . . . . . . 16

18. Краља Милутина 37. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52

4. Француска 22 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

19. Кнеза Милоша 78 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56

5. Џорџа Вашингтона 2. . . . . . . . . . . . 20

20. Светозара Марковића 60. . . . . . . . . . . . . . . . . 58

6. Топличин венац 5. . . . . . . . . . . . . . . . 22

21. Кнегиње Зорке 23 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

7. Бранкова 26. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24

22. Његошева 53. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64

8. Гаврила Принципа 26 . . . . . . . . . . . 28

23. Милешевска 2. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66

9. Косовска 28. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30

24. Петроградска 6 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70

10. Палмотићева 11 . . . . . . . . . . . . . . . . . 32

25. Новопазарска 33. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72

11. Мајора Илића 13. . . . . . . . . . . . . . . . 36

26. Карађорђева 21 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74

12. Драже Павловића 29. . . . . . . . . . . . 38

27. 22. октобра 11. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76

13. Илије Гарашанина 23 . . . . . . . . . . . 40

28. Карађорђев трг 12. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78

14. Старине Новака 21. . . . . . . . . . . . . . 42

О архитектама. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80

15. Светозара Марковића 22. . . . . . . 44

Речник мање познатих појмова. . . . . . . . . . . . . . . . 88

Архитекта

ДЕТАЉ 4 Јарбол за заставу

Ђура Борошић

ДЕТАЉ 1 Низови лођа ДЕТАЉ 2 Хоризонтално повезивање прозора плитким профилним тракама ДЕТАЉ 3 Међупрозорска поља у црвеној теранови

СЛИКА 1 Зграда Илије Хаџи-Галића, данашњи изглед

Господар Јованова 27

– УЛИЦА –

Господар Јованова

СЛИКА 2 Поглед на Господар Јованову улицу средином четврте деценије XX века са зградом Илије Хаџи-Галића на левој страни. У доњем левом углу види се и неколико тезги Јованове пијаце. Извор: Историјски архив Београда

СЛИКА 3 Оригинални нацрти из 1932. године Извор: Историјски архив Београда

Након што је 1926. године средишња београдска пијаца премештена са Краљевог (данас Студентског) трга у Господар Јованову улицу, овај, дотада миран део Дорћола, изненада је постао од велике важности. Око свима познате Јованове пијаце почеле су да се зидају велике најамне „палате“. На углу са Улицом краља Петра 1931. године изливени су темељи за нову зграду која је, судећи по пројектима, требало да буде скромне архитектуре. Ти радови су убрзо прекинути и плац са градилиштем је препродат Илији Хаџи-Галићу. Овај рентијер унајмљује архитекту Борошића са намером да својој будућој згради да лик који је естетски примеренији месту и намени.

Нови план зграде, по којем је она коначно изведена, био је компромисан: са спратом мање, али нешто декоративније фасаде. Та декоративност се пре свега огледала у хоризонталном повезивању прозора плитким профилним тракама целом дужином прочеља. ДЕТАЉ 2 Међупрозорска поља додатно су артикулисана црвеним теранова малтером и удвојеним тракама. детаљ 3 Динамика која наглашава угао појачана је избацивањем еркера у дозвољеним оквирима дуж скоро целе регулационе линије. слика 3 За разлику од многих зграда из овог периода, које су имале монолитну фасаду у једној равни, Борошић је изглед своје зграде оживео низовима лођа кроз све спратове. ДЕТАЉ 1 Две од три лође поставио је уз сам угао, чиме је га је додатно истакао. Трећа, постављена по средини дуже (и због пијаце важније) стране зграде, наглашава њену симетрију. Обавезна модернистичка играрија је и бочно постављени јарбол за заставу. ДЕТАЉ 4

По првом Борошићевом пројекту из децембра 1932. зграда је имала авангарднију структуру сведеног модернистичког лица са континуалном терасом дуж целог последњег спрата. Међутим, пошто су темељи били предвиђени за само три, а пројекат је имао пет спратова, од њега се под притиском Општине града Београда морало одустати.

Ограничен већ изведеним темељима, Борошић донекле преузима првобитно решење основе, али га модификује складнијим пропорцијама просторија и другачијим функционалним схемама. На сваком спрату се налазе три стана различите величине, два већа и један мањи. Овај последњи је најзанимљивији, јер је у потпуности изведен према функционалистичкој филозофији са крајње сведеним комуникацијама и помоћним просторијама. Новина је и потпуна оријентисаност стана само на једну страну, ка улици. СЛИКА 5 Ентеријер здања обрађен је у врло једноставним гипсаним профилима, док су портал и парапети обложени црвеним мермером. Под улазног хола је у геометријској мозаик-керамици, која следи колорну схему фасаде. СЛИКА 4 Ограничен оним што је већ изграђено, као и захтевима инвеститора, Ђура Борошић ипак је успео да реализује складну и врло модерну зграду. Њена највећа вредност пак лежи у креативном контрасту симетрије и асиметрије али и врло различитим визурама које се отварају пажљивом посматрачу.

СОБА

СЛИКА 4 Геометријска мозаик-керамика у улазном холу

ХОДНИК

КУХИЊА

CОБА (МЛАЂИ)

ОСТАВА

КУПАТИЛО

СОБА

КУХИЊА

ПРЕДСОБЉЕ

ПРЕДСОБЉЕ ХОДНИК

КУПАТИЛО

ПРЕДСОБЉЕ СОБА

СОБА

СОБА КУПАТИЛО

СОБА

СЛИКА 5 Основа спрата. Сивим је назначен најмањи од три стана. Извор: Историјски архив Београда

КУХИЊА

СОБА

СЛИКА 7 Угао улица Краља Петра и Господар Јованове на фотографији насталој непосредно након Другог светског рата Извор: Колекција Милоша Јуришића

Архитекта

Григорије Самојлов ДЕТАЉ 3 Плитки пиластери ДЕТАЉ 4 Округли прозори (окулуси) ДЕТАЉ 1 Онижи четврти спрат који подсећа на кулу ДЕТАЉ 2 Испад спратова над приземљем СЛИКА 1 Зграда Љубице Кристић и Јелисавете Дедић, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Доситејева

СЛИКА 2 Оригинални нацрти зграде из 1933. године Извор: Историјски архив Београда

Иако је касније био много више посвећен архитектури историјских стилова, своје прво дело Григорије Самојлов пројектовао је у духу зрелог модернизма. Као да је овај још млади архитекта желео да поручи да прати архитектонску мисао свог времена и да га знање и место на факултету не спречавају у експериментима са авангардним тенденцијама. Зграда коју су наручиле Љубица Кристић и Јелисавета Дедић и која је изведена 1933. ДЕЧЈА године занимљива је са више аспеката. СОБА Пре свега ту је вешто поигравање динамиком маса. Од приземља ка врху зграде зидно платно поступно се повлачи са уличног фронта чинећи тиме снажан ликовни утисак а саму грађевину изузетно препознатљивом. Додатни мотив на самом углу је и онижи четврти спрат (заправо остава и сушионица), који подсећа на кулу која се пробија из целокупног волумена грађевине. ДЕТАЉ 1 На крају, над приземљем тече континуална трака у малтеру која масе визуелно „покреће” у супротном правцу. ДЕТАЉ 2 Сваки од ових потеза изведен је са изузетном суптилношћу која не руши велеградско достојанство ове зграде за ренту.

СЛИКА 3 Основа првог спрата Извор: Историјски архив Београда

ни су станови различите структуре. Чак четири од шест на спратовима имају своју терасу. Поред ових приватних, зграда има и свој заједнички простор – велику кровну терасу која је у то време обилато коришћена и сматрана за значајан допринос квалитету живота у великим градовима. Све ово изведено је на само две трећине од укупне површине парцеле остављајући згради пространо двориште а становима добру осунчаност, што је био један од важних постулата модерне архитектуре.

Други елемент који објекат чини посебним јесте увођење плитких пиластера (лезена) које се пружају од првог спрата до самог врха, на углу и кроз кровни завршетак. Ти елементи умножавају се од крајева крила ка углу зграде. ДЕТАЉ 3 Наспрам њих, изнад приземља Самојлов поставља већ споменуту снажну хоризонталну траку у малтеру која чини контраст и равнотежу бројним вертикалама. Обавезни мотив модернистичког архитектонског речника, округли прозори – окулуси, постављени су у вертикалном поретку на делу зграде из Скендербегове улице. ДЕТАЉ 4

На самом почетку ере у којој ће модернизам превагнути у архитектури Београда, млади Самојлов у свом првом званичном пројекту зналачки показује целу лепезу могућности новог стила. Његов модернизам није формалан већ суштински, па архитекта себи оставља слободу да остатке из историјских стилова вешто уклопи у модернистички амбијент без нарушавања целокупног концепта и става. Тиме је добијена зграда која је напредно модерна и рационална али без догматске агресивности која је у то доба често заступана.

Унутрашња организација решена је у једноставним потезима. Главне просторије станова на спратовима оријентисане су ка улицама и јасно су одвојене од остатка, тј. економских просторија које гледају ка дворишту, чиме је избегнуто постављање светларника. Овиме је напуштена и шема „београдског стана“, у којем се из трпезарије приступа свим осталим собама, зарад рационалнијег концепта у којем свакој просторији може независно да се приступи. Вештом прерасподелом површина добије-

Архитекта

Владета Максимовић

ДЕТАЉ 1 Угаони прозори ДЕТАЉ 2 Застакљено окно степеништа ДЕТАЉ 3 Еркер који визуелно издваја спратове од степеништа СЛИКА 1 Зграда Душана Ђорђевића на фотографији насталој око 1939. године

– УЛИЦА –

Господар Јевремова

СЛИКЕ 2 и 3 Детаљи ентеријера улазног хола

У овој прилично оронулој згради на углу двају доћолских улица тешко је препознати предратно ремек-дело модерне архитектуре. Када је подигнута 1936. године својим чистим линијама и блиставо светлом фасадом одавала је утисак једног од најпрестижнијих здања у целом крају. Свој изглед дуговала је срећном сусрету богатог и слободоумног инвеститора, вишег саветника министарства финансија Душана Ђорђевића, и младог, талентованог архитекте Владете Максимовића. Ово је једно од његових првих дела, настало под пресудним утицајем његовог ментора Милана Злоковића. Спољашњост зграде била је крајње неуобичајена за Београд средином тридесетих година. Најочигледнији елемент којим је њена модерност постигнута је геометризована схема која се најбоље уочава на упрошћеном цртежу пројекта. Тамо где би мање вешт архитекта добио сиромашно и грубо прочеље, Максимовић многим сантиметарским испадима и неуобичајеним померањима зидне масе ублажава и оплемењује његов изглед. Иновативни су и код нас дотада мало виђени угаони прозори ДЕТАЉ 1, континуирано вертикално издужено окно степеништа ДЕТАЉ 2, те застакљени, богато осветљени улазни простор. Приземље је вешто „подвучено“ под широки еркер који зону спратова визуелно издваја у посебну целину. ДЕТАЉ 3 Балкони распоређени на оба краја зграде имају пуне зидане ограде, крајње редукованог изгледа. Као новина, у приземљу се појављују бетонски оквири прозора (насупрот тада уобичајеним дрвеним) који ће деценију касније постати обавезни архитектонски елемент.

СЛИКА 4 Основа другог и трећег спрата Извор: Историјски архив Београда

две терасе, од којих она покривена на самом углу зграде има значајно место у општој композицији фасаде, док је друга, већа и откривена, била место сусрета станара у летњим месецима. У складу са спољашњошћу, улазни ходник има крајње редуковану декорацију СЛИКА 2. Под је обрађен у геометризованим мермерним плочама а ограде степеништа су пуних зидова надвишене једноставним рукохватом. Округли стуб постављен крај улазних врата учествује као акценат опште архитектонске композиције али и као симбол модерног покрета.

Са само једним луксузним станом по спрату, Максимовић је имао одрешене руке да развије основу са просторијама правилног облика. Тупи угао парцеле исправљен је косим зидом на степеништу. У складу са општим концепцијама модерне избегнут је масивни систем грађења и средишњи носећи зидови сведени су на тачкасте армирано-бетонске носаче. Неуобичајено велики економски део свих станова повезан је дворишним кружним степеништем кроз све етаже, што је још један у низу неортодоксних елемената. На последњем спрату су се највероватније налазиле просторије сервиса (вешерница и перионица), скупа са

Зграда Душана Ђорђевића изузетан је пример могућности модернистичке архитектуре где је њен основни сведени језик надграђен „филигранским“ поигравањем масама и детаљима које нам се откривају тек на други поглед. Као таква, она је сигурно била примећена од тадашњих градитеља а за велико је жаљење што је данашње архитекте превиђају.

Архитекта

Леонид Макшејев

ДЕТАЉ 2 Плитка лођа

ДЕТАЉ 3 Француски балкон

ДЕТАЉ 1 Континуална прозорска трака ДЕТАЉ 4 Приземље украшено мермером

СЛИКА 1 Зграда Самуила и Маше Закс на фотографији насталој одмах по изградњи Извор: Колекција Милоша Јуришића

– УЛИЦА –

Француска

СЛИКА 2 Детаљ из листа “Политика” са чланком о конкурсу за најлепшу фасаду на зградама подигнутим у Београду између 1936. и 1939.

Зграда инжењера Самуила и докторке Маше Закс, подигнута током 1938. године, једно је од оних здања које су препозната као изузетна још у доба свог настанка. Штавише, наредне, 1939. године, она је завредила наслов зграде са најлепшом фасадом, признање које је додељивао Клуб архитеката у намери да изнесе примере добре престоничке архитектонске праксе. СЛИКА 2 Захваљујући овој ласкавој титули која је зграду промовисала у широј јавности, може се слободно рећи да она означава врхунац сарадње између архитекте Макшејева и инвеститора Закса. О Самуилу Заксу, богатом руском Јеврејину који се после бољшевичке револуције доселио у Београд, не знамо много, али је сигурно да је високо ценио савремену архитектонску мисао. За пројектовање и изградњу низа објеката у сопственом власништву Закс је упослио неколицину еминентних авангардних архитеката попут Манојловића и Азриела, Алфреда Меламеда и других. Ипак, чини се да је најплоднију сарадњу остварио са Леонидом Макшејевим који је за њега пројектовао још неколико објеката сличног ауторског рукописа – здање у Бирчаниновој 12 (1938), Светозара Марковића 60 (1939, в. стр. 58) и Булевару деспота Стефана 22 (1939-40).

чини крупан искорак београдске архитектуре ка новим, смелијим и код нас дотада ретко примењиваним решењима животних простора. Ентеријер заједничких простора са уникатно дизајнираним светиљкама, степенишном оградом и степенишним прозорима те подовима у мозаику са апстрактном шаром гради утисак репрезентативне али и ликовно одмерене обраде која у потпуности одговара карактеру спољашњости. Комисија Клуба архитеката истакла је 1939. ово здање и као одличан пример за могући даљи развој београдских зграда за ренту. Нажалост, ратни вихор који је замео траг инжењеру Заксу и архитекти Макшејеву, преиначио је овај правац. Иако је у новом, поратном времену он у начелу прихваћен, изгубио је много од своје елеганције и маштовитости. Из овог разлога зграда у Француској 22 данас делује неупадљиво, но проницљивијем посматрачу неће измаћи њена једноставна лепота и беспрекорни детаљи.

Једна од ствари која је фасцинирала комисију Клуба архитеката је начин на који је Макшејев распоредом и димензијама прозорских отвора и балконских ограда разиграо необично уску фасаду претворивши је у својеврсну апстрактну композицију тиме избегавши замке клишеизираног приступа пројектовању вишеспратница за издавање. Слично примеру зграде у Светозара Марковића 22, Макшејев је на фасади искористио широку лепезу модернистичког речника почев од „корбизијанске” прозорске траке првог спрата ДЕТАЉ 1, преко плитких лођа ДЕТАЉ 2 и француских балкона ДЕТАЉ 3, па све до повучене последње етаже са кровном терасом. Обратите пажњу и на врло промишљен детаљ стаклених балконских ограда чије се пропорције нижу у прорачунатом ритму. Приземље је украшено мермером посебно бираним због визуелно допадљивих „жила“. Напослетку, ту је и округли стуб који је, на кући зиданој у класичном масивном систему, издвојен из целе конструкције само због своје декоративне улоге и стоји као својеврстан модернистички потпис. детаљ 4 Док су на прва четири спрата изведени типични београдски станови са средишњом трпезаријом и собама ка улици, дотле је пети - вероватно по жељи инвеститора - интерним степеништем повезан са повученим шестим спратом чиме је добијен луксузни дуплекс. Стамбени склоп овог стана са великом кровном терасом као наставком спаваћих соба

СЛИКА 3 Основа трећег и четвртог спрата Извор: Историјски архив Београда

Архитекта

Богдан Несторовић ДЕТАЉ 1 Спој крила подсећа на облакодере у стилу арт декоа ДЕТАЉ 2 Слепа зидна платна која усмеравају поглед ка централном мотиву ДЕТАЉ 3 Прозори купатила који се протежу од пода до плафона

СЛИКА 1 Данашњи изглед зграде Јулке Бајлони

– УЛИЦА –

Џорџа Вашингтона

СЛИКА 2 Неколико занатски обрађених детаља ентеријера

На углу који гледа према отвореном простору пијаце, 1937. године већ уважени архитекта Богдан Несторовић подиже зграду за Јулку, супругу Јована Бајлонија, унука чувеног Игњата по чијој пивари и цео овај крај носи име. Фасцинантан је податак да је предузеће извођача Милана Секулића (иначе чувеног архитекте) успело да ову позамашну зграду сагради за само месец и по дана (август – октобар 1937.)! Зграда је и поред великих разарања у непосредној околини преживела бомбардовања 1941. и 1944. године као и борбе током ослобађања града, са мањим оштећењима која су поправљена у реконструкцији 1946. године.

истакнутом делу појачан је повлачењем угла и слепим зидним платнима који усмеравају поглед ка централном мотиву. ДЕТАЉ 2 Цела зграда обложена је скупоценим вештачким каменом прилично неупадљиве текстуре и боје, што показује жељу архитекте да објекат умири и да му подари сведену ликовност. Приземље пространог објекта заузимала је повећа кафана, испрва и са галеријом на самом углу (доцније преправљено). Осим кафане, био је предвиђен и низ трговачких локала из обе улице. Остатак објекта чине станови различитих величина у чијој структури препознајемо отклон од класичне београдске концепције са пролазном трпезаријом. Све дневне и спаваће собе Несторовић оријентише ка улицама док помоћне просторије окреће ка дворишту и широком светларнику. Крајње неочекивано, иза централног ликовног мотива зграде крију се прозори купатила који се протежу од пода до плафона ДЕТАЉ 3; вештим компоновањем основа Несторовић је овде преокренуо овај иначе скрајнути детаљ зграде (који у ово време често налазимо на завршецима крила у облику малих окулуса) у доминантни мотив свог остварења.

Ова зграда својом архитектуром спаја две различите епохе београдског модернизма. Зрела фаза видљива је на оба крила зграде и очитава се у равномерном ритму прозорских отвора уоквиреним једва видљивим сивим каменим плочама, те равном надстрешницом последњег спрата која почива на округлим стубовима. Насупрот крилима стоји њихов угаони спој који се истиче и подсећа на ранија, експресивнија дела модерне. Ту је пре свега централни мотив на самом сучељавању два тракта који подсећа на ране примере облакодера у стилу арт декоа. ДЕТАЉ 1 Општи утисак на овом

Слично неупадљивим материјалима спољашњости, Несторовић у ентеријеру занемарује свој омиљени репертоар вишебојних камених облога науштрб сведених, чак штурих површина и једноставних детаља. СЛИКА 2 Једини омаж својим ранијим остварењима архитекта остварује на самим порталима које наглашава бочним обличастим зидовима. Зграда Јулке Бајлони значајна је, јер је настала на вододелници Несторовићеве каријере када он у потпуности усваја модернистички речник. Иако је при сваком новом кораку архитекта користио неупадљиве материјале и сведене форме, успео је да оствари изненађујуће упечатљив објекат монументалног израза. СЛИКА 3 Основа првог спрата (плавом бојом је осенчен део зграде који је планиран, али није никада изведен) Извор: Историјски архив Београда

Архитекте

Миша Манојловић и Исак Азриел

ДЕТАЉ 1 Равни кровни венац ДЕТАЉ 2 Избачен средишњи волумен ДЕТАЉ 3 Континуална прозорска трака ДЕТАЉ 4 Ограде балкона изведене од профилисаног жичаног плетива

СЛИКА 1 Зграда Михаила Данона, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Топличин венац

СЛИКА 2 Оригинални нацрти са унесеним финалним преправкама Извор: Историјски архив Београда

Манојловић и Азриел нису типични представници београдске међуратне модерне архитектуре. Захваљујући свом јеврејском пореклу удруженим са школовањем у Средњој Европи они су лако и, за нашу средину, врло рано усвојили радикалан модернистички језик. Тај израз су доследно примењивали у свим својим реализацијама не правећи никакаве компромисе са жељама инвеститора ка хибридним решењима која су – ма колико то нама данас била важна особина београдске модерне – од стране стручњака увек оцењивана као идејно слабија. Саграђена 1935. године, зграда Михаила Данона, Јеврејина из Сарајева који је дошао у Београд и развио тада врло уносан рентијерски посао, одличан је пример таквог доследног приступа ове двојице стваралаца. Први сусрет са њиховим јасним модернистичким приступом је прочеље зграде – асиметрично и максимално сведених правих линија. Као једини рецидив прошлости може се уочити једва приметни равни кровни венац. ДЕТАЉ 1 Централни мотив је избачен средишњи волумен ДЕТАЉ 2 са, за Београд потпуно атипичном, континуалном прозорском траком којом се унутрашњост објекта одлично осветљава. ДЕТАЉ 3 Једини елемент (поново крајње рационалне) декорације су ограде балкона изведене од профилисаног жичаног плетива. ДЕТАЉ 4 Величина прозора је вешто изабрана и следи функцију просторија, па су тако они с десне стране фасаде најмањи и намењени су купатилу и девојачкој соби. Улазни тракт се скромним димензијама уклапа у концепт зграде а геометријском декорацијом врата, плафона и ходника у потпуности одговара изгледу прочеља.

косог купатилског зида који прати заобљене обрисе каде. СЛИКА 3 Уз те веће станове, у структури објекта налазимо још две гарсоњере, једну у приземљу и једну у поткровљу.

На парцели скромних димензија Манојловић и Азриел су спретно организовали стамбени простор. На сваком спрату налазила се по једна стамбена јединица, али су њихове површине као и спратне висине (2.80 м) биле релативно скромне за ондашњи начин грађења у центру престонице. Архитекте су овде превазишле обавезни београдски типски стан са средишњом трпезаријом и уместо њега дале решење где се са бочно постављеног степеништа улази прво у главне просторије. Иза њих се, на другом крају зграде, налази економски део, са тада необичном оријентацијом купатила ка улици. Зграда поседује и крајње чудан детаљ

Данас, зграда рентијера Данона није врло упадљива јер Манојловић и Азриел то нису ни желели, држећи се бескомпромисно става да њихова архитектура мора бити на нивоу европске авангарде а не захтева београдских скоројевића. Као таква, она се налази неколико деценија испред свог времена и заснована је на принципима које ће доцније прихватити и њихове славније колеге. Од латиничног печата архитектонског бироа све до прозрачних ограда балкона, Манојловић и Азриел желели су да покажу да Београд може бити важан део храброг интернационалног покрета окренутог ка будућности.

СЛИКА 3 Основа првог, другог и трећег спрата Извор: Историјски архив Београда

Архитекта

Миладин Прљевић

СЛИКА 1 Данашњи изглед једног дела зграде

Бранкова 26

– УЛИЦА –

Бранкова

СЛИКА 2 Поглед на Бранкову улицу након Шестоаприлског бомбардовања и зградом са бројем 26 у средини фотографије. Јасно се уочава оријентација тераса према мосту и реци.

Стамбена петоспратница сестара Лоле Егер и Илдике Милер (девојачког презимена Франк) пројектована је 1939. године а довршена 1940. од стране једног од најзначајнијих међуратних српских архитеката Миладина Прљевића. На њој су у пуној мери исказани постулати зрелог модернистичког израза, које је аутор обогатио изванредним осећањем за детаљ и примену материјала у архитектури. Првобитно замишљена као објекат од пет спратова и три спрата централне куле, ова зграда доживела је неколико преиначења у току градње. Кула, повучена са регулационе линије, која је, по речима самог неимара, требало „у урбанистичком погледу“ да чини „само један прилог више интересантној силуети Београда“, неразјашњено је изостала из коначно изведеног пројекта. И поред ове преправке, објекат и данас завређује пуну пажњу својом појавношћу. Са улице се истичу балконске ограде застакљене армираним стаклом, поентиране завршном ручицом у нерђајућем металу, а које се протежу целом дужином фасадног фронта. Главни фасадни мотив су низови лођа троугласте основе, окренуте ка Сави, некадашњем Мосту краља Александра и сремским пространствима на другој обали. СЛИКА 2 Иако је овај мотив понајвише био изнуђен неправилним и закошеним границама парцеле на којој је објекат саграђен, он је, свакако, представљао и креативан допринос већ окошталим модернистичким обрасцима београдске стамбене изградње.

СЛИКА 3 Пространи улазни хол са племенитом керамичком облогом пода, оквира отвора и стубова

Унутрашњост објекта нимало не заостаје за атрактивним екстеријером, напротив. У улазном ходнику и на степеништу Прљевић је размишљајући и о најситнијем детаљу остварио завидну архитектонску композицију. Пространи улазни хол обрађен је елементима племените керамичке облоге, где је са само неколико мајсторски одабраних валера постигнута дискретна и неоптерећујућа разиграност. Четири стуба обложена црвеном керамиком визуелно уоквирују дугачки ходник али и разбијају могућу визуелну монотонију. СЛИКА 3 Хол је употребљаван и као колски пролаз који води ка дворишту са пет гаража, распоређених тако да понављају мотив закошених лођа на прочељу здања. СЛИКА 4

СЛИКА 4 Гараже у дворишту које понављају мотив закошених лођа са прочеља здања модернистичког дизајна као и сви остали детаљи изведени су са намером да се остави упечатљив и пријатан утисак обраде у духу времена али и да се Београду подари значајно дело у домену стамбене архитектуре, својеврсна круна успешне ауторове каријере, до тог момента дуге више од деценију и по. СЛИКЕ 6, 7 и 8

Улазни ходник се даље претапа у вестибил обрађен у мермеру и плочама оникса. Вестибил је обогаћен елементима уметничког дубореза у дрвету СЛИКА 6 и оригиналним детаљима попут централног светла изведеног у плиткој цилиндричној форми обложеној огледалом. Степенишна ограда, светларник, подови, врата од станова изразито

Сваки спрат је садржао само по један луксузни стан организован око централног хола и просторија које се из њега зракасто гранају. Постављајући собе за дневни и ноћни

боравак ка улици, архитекта Прљевић је избегао проблеме које би уобичајена концепција „београдског стана“ уносила у функционалност животних простора (слаба осунчаност и спутане визуре централне просторије дневног боравка неретко оријентисане ка узаним светларницима). Лође троугаоне основе садрже и, тада не тако честа, светлећа тела, које је дизајнирао сам архитекта. Трпезарија је, колико се према пројекту може уочити, садржала и обавезни камин, иако је објекат загреван у потпуности централним грејањем. Радећи и стварајући у измењеним послератним условима, Миладин Прљевић је покушавао да своја искуства пренесе у ново доба. Ова намера била је промењивог успеха, али никада тако целовитог и значајног резултата као што је остварена у Бранковој 26.

СЛИКА 6 Уметнички дуборез у дрвету, који краси вестибил зграде

СЛИКА 7 Детаљ пода на међуспрату

СЛИКА 5 Основа првог спрата

СЛИКА 8 Модернистички мотиви на степенишној огради

Извор: Историјски архив Београда

СЛИКА 9 Бранкова улица непосредно пред Други светски рат

Архитекта

Момчило Белобрк ДЕТАЉ 3 Вертикални низови округлих прозора ДЕТАЉ 1 Разнолике висине ограда кровних тераса ДЕТАЉ 2 Дубоке лође и извучене балконске ограде ДЕТАЉ 4 Сантиметарски испад ствара деликатно осенчену површину СЛИКА 1 Зграда Финција и Коена непосредно по окончању градње 1940. године

– УЛИЦА –

Гаврила Принципа

СЛИКА 2 Занимљива поставка главног степеништа која је измештена ван праволинијског тока хода.

Стамбена зграда наручилаца Давида Финција и Леона Коена настала је у једном по много чему несређеном крају где су најужу околину чинили објекти хетерогене архитектуре и намене – од оријенталне Манакове куће до грандиозних зграда српсковизантијског стила у оближњој Улици Коче Поповића (бившој Загребачкој улици). У овако разнородном урбаном ткиву, архитекта Белобрк 1940. ствара објекат по много чему типичан за ауторов креативни рукопис, који истовремено представља круну развоја градитељевог опсежног међуратног опуса.

je, за разлику од ауторових претходних остварења, сведен на једноставне форме и без посебно наглашене артикулације. Портал има угравиран и београђанима добро знан ауторски потпис пројектанта. У фунционалном смислу објекат у улици Гаврила Принципа наслања се на познате схеме „београдског стана“ СЛИКА 3 са обавезном средишњом комуникационом просторијом (назначеном у плановима као „трпезарија“). Трпезарија је истовремено представљала и главну тачку окупљања мањих породица које су биле најчешћи закупци оваквих станова. И поред већ устаљених образаца, Белобрк је пажљивим студирањем варијанти и искористивости типизираних основа успео да направи разнолике стамбене јединице стварајући удобне станове који одговарају духу времена и начину живота становника једне метрополе. Неки од станова на последњем спрату поседују и додатне погодности у виду равних кровних тераса директно везаних са дневним боравцима.

Позициониран на углу двају улица, прегледан и уочљив из различитих перспектива, објекат носи све карактеристике касног београдског модернизма, стила који је суверено владао београдском архитектуром тридесетих година XX века. СЛИКА 1 Стамбену зграду Финција и Коена одликује познати Белобрков градитељски речник:  низ уједначених прозорских отвора разбијен је на углу дубоком лођом и извученом равном линијом балконских ограда ДЕТАЉ 2 које углу дају маркантан завршетак и неутралишу баналност једноличног ритма архитектонских елемената, што је класичан „белобрковски мотив”;  пажљиво степеновање кровних завршетака;  разнолике висине ограда кровних тераса, калкански зидови који се промишљено наслањају на пожарне зидове издигнуте ван линије горњих кота објеката ДЕТАЉ 1;  вертикални низови окулуса на уличној фасади, који припадају помоћном просторијама ДЕТАЉ 3;  сантиметарска повлачења равних зидова којима се стварају деликатно осенчене површине ДЕТАЉ 4. Улазни хол и степеништа обликовани су препознатљивим Белобрковим речником и у складу са спољашњошћу здања. Најзанимљивија је поставка главног степеништа која је измештена ван праволинијског тока хода, обогаћујући прилазну путању другачијим визуелним сензацијама СЛИКА 2. Промишљену игру разнородних нивоа прати и најмодернија обрада зидова у мирним каменим облогама, подовима у мозаик керамици, као и „антикородал“ металне ограде главног степеништа и степеништних рукохвата. Портал

Својим несумњивим квалитетима стамбена зграда Финција и Коена означила је једно од исходишта бурне и неизвесне борбе кроз коју је београдски модернизам прошао током двадесетих и тридесетих година прошлог века и то оно које је нагињало зградама јасне просторне концепције и упечатљивог ликовног израза исказаног пуристичким обрасцима.

СЛИКА 3 Основа првог и другог спрата Извор: Историјски архив Београда

Архитекта

Леонид Макшејев

ДЕТАЉ 2 Профилна трака око прозора

ДЕТАЉ 1 низови плитких лођа са оградама од армираног стакла

СЛИКА 1 Данашњи изглед зграде Драгана Златановића

– УЛИЦА –

Косовска

СЛИКА 2 Улазни хол, брижљиво обрађен у камену и керамичком подном мозаику

СЛИКА 3 Степенишна ограда

КУПА ТИЛО

Године 1939. у Београду се градило много и квалитетно. То је био и један од најуспешнијих периода у каријери архитекте Леонида Макшејева. Између осталог, крајем претходне године ангажован је од стране Драгана Златановића, адвоката и угледног члана Београдског тенис клуба, да пројектује нову зграду за издавање на његовом имању у Косовској улици. Након три месеца и две различите скице, инвеститор и неимар (скупа са доцније познатим архитетом Богданом Стојковим који је помогао у разради планова) су се одлучили за рационалнију и функционално дорађенију варијанту где је додатна пажња посвећена осунчаности дворишног тракта. Пројекти су били готови фебруара 1939. а зграду је у периоду од почетка маја до краја септембра изградило предузеће Самуила Закса, предузимача са којим је Макшејев већ сарађивао и за кога је пројектовао више зграда у Београду.

СОБА СОБА

КУХИЊА

КУПА ТИЛО

ГАРДЕРОБА

СОБА СОБА

ОСТАВА

КУХИЊА

СЛИКА 4 Основа спратова

УЛАЗ

Извор: Историјски архив Београда

За разлику од других Макшејевљевих реализација из 1938. и 1939. године, Златановићева зграда је доста скромнија. Овај пројекат је био условљен материјалним приликама наручиоца али и жељом да се што пре изгради практична зграда за издавање, без непотребног експериментисања са разноврсношћу станова. Насупрот ауторовим фасадама у белом цементу, овде је на спратовима примењена доста скромнија мрка теранова са дискретним растером, док је приземље издвојено обрадом у вештачком камену. Основни мотив ове, у суштини симетричне, фасаде је низ уоквирених плитких лођа са крајње утилитарним и тада модерним балконским оградама од армираног стакла ДЕТАЉ 1 . Једини елемент декорације и везе са језиком историјских стилова могла би бити профилна трака око прозора ДЕТАЉ 2 и испаднути симс под њима. Последњи спрат је повучен чиме се поштовао грађевински закон о максималној висини зграда у овој улици; Макшејев је овај услов искористио у своју корист пројектујући балкон испред сваког стана на последњем спрату.

УЛАЗ

ОСТАВА

КУХИЊА

CОБА (МЛАЂИ)

СОБА

Асиметрично постављен широки и застакљени улаз наговештава брижљиво обрађен хол и главно степениште СЛИКА 2. Облога у камену, модерна расвета у виду стаклених трака, степенишна ограда у једноставним геометризованим поделама СЛИКА 3 елементи су специфичног ауторовог креативног рукописа и без сумње представљају највише домете српске архитектуре краја четврте деценије XX века.

СОБА

УЛАЗ

СОБА

КУПАТИЛО

УЛАЗ

СОБА

вани су крајње рационално са минимумом комуникационих просторија и личе на решења која ће у нашој архитектури постати уобичајена тек деценију касније. Зградом Златановића Макшејев је показао да је и са скромнијим средствима, те ограничењима грађевинских прописа и датом парцелом било могуће направити више него солидну зграду, на којој су нека решења била чак и авангардна. У томе се и огледа истинско мајсторство овог аутора које стоји насупрот многим рутинским реализацијама тог времена.

На сваком спрату налазе се четири стана, два већа према улици и два мања ка дворишту. У основама већих запажамо београдски стан са проходном трпезаријом која се издваја од сличних решења својим полукружним прозором дуж целе једне стране. Мањи станови у задњем делу зграде пројекто-

Архитекта

Драгослав Радисављевић ДЕТАЉ 3 Таласасти кровни венац

ДЕТАЉ 1 Маркиза у стаклу

ДЕТАЉ 2 Модернистички испад, тј. еркер СЛИКА 1 Зграда Крста Анђуса, фотографија из четврте деценије XX века

– УЛИЦА –

Палмотићева

СЛИКА 2 Оригинални нацрти зграде из 1933. године Извор: породица Анђус

Стамбена зграда инжењера Крста Анђуса из 1933. спада у ред објеката код којих је модерно вешто уклопљено са романтичарским елементима, који су вероватно употребљени по захтевима инвеститора. Инжењер Анђус, родом из Паштровића, био је један од пионира радио дифузије у Београду, заслужан за изградњу великог предајника у Раковици 1924. године. Запослен у Министарству ПТТ-а, које је своју монументалну палату подигло 1930. на углу Гундулићеве (данас Палмотићеве) и неколико година раније просечене улице Мајке Јевросиме, Крсто Анђус се постарао да купи плац за своју зграду дијагонално од свог министарства – на вредном месту којем би могла бити примерена само једнако вредна зграда. Иако привржен идеалима класичног архитектонског обликовања, архитекта Драгослав Радисављевић понудио је Анђусу своју визију споја савремених тенденција и елемената традиције. Равномерни распоред отвора дуж обе фасаде, модернистички испад (тј. еркер) ДЕТАЉ 2, повезивање прозора приземља и првог спрата хоризонталним тракама као и један велики окулус, елементи су који припадају модернистичком речнику обликовања. С друге стране, општу модернистичку слику фасаде Радисављевић вешто употпуњава елементима проистеклим из медитеранског наслеђа. Дрвени прозорски застори и балконска ограда првог спрата са маркизом у стаклу ДЕТАЉ 2 указивали су на порекло наручиоца али су и утицали на то да се једноставна схема фасаде „умекша“ и приближи укусу Београђана, који тада још нису били навикли на „огољена“ прочеља. Таласасти кровни венац који завршава композицију ДЕТАЉ 3 само додатно доприноси овој инвентивној игри духа. Уз мало маште, није тешко замислити читаву зграду као брод са прамцем на углу двају улица.

СЛИКА 3 Пространи улазни хол

Пространи улазни хол и степениште СЛИКА 3 ове зграде пројектовани су без разметљивости, која је била карактеристична за Београд. Главни елементи декорације су геометријски облици изведени у гипсу, мозаик-керамика и врло допадљива степенишна ограда у духу арт декоа. СЛИКА 4 Приметно је настојање архиткете да заобљеним формама и прецизним занатским радовима ентеријеру подари топлину, која је често недостајала модернистичким здањима. Улазна капија изведена је у најједноставнијој матрици правоугаоних поља која, међутим, остављају ефектан утисак на дневној светлости. СЛИКА 7

СЛИКА 4 Степенишна ограда дизајнирана у духу арт декоа

У домену унутрашње организације простора, Радисављевић гради више типова станова: стан наручиоца који се простире преко целе прве етаже трансформише се на горњим спратовима у мање стамбене јединице. Својом компактном основом и смештањем најважнијих просторија ка уличним фронтовима, уз економске делове стана оријентисане ка унутрашњости блока, архитекта је наговестио даље правце развоја тзв. београдског стана без обавезне средишње „проходне“ собе (трпезарије).

СЛИКА 6 Оригинална плочица на вратима некадашњег власника зграде

Радисављевићева архитектонски беспрекорна композиција упада у очи посматрачу и чини овај угао местом посебног доживљаја којем се радо враћамо.

СЛИКА 5 Основа спрата

СЛИКА 7 Улазна капија у најједноставнијој матрици правоугаоних поља

Извор: породица Анђус

СЛИКА 8 Фотографија начињена током почетне фазе зидања зграде Извор: Историјски архив града Београда

Архитекта

Игњат Поповић

ДЕТАЉ 2 Гвоздене балконске ограде као једина декорација крилних делова фасаде

ДЕТАЉ 1 Окулуси са бочним декоративним елементима

ДЕТАЉ 3 Маркиза са уникатним кружним светлећим телима СЛИКА 1 Зграда Душана Кукрике, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Мајора Илића

СЛИКА 2 Оригинални пројекат зграде са назначеним делом који је зидан 1940. године и угаоним делом са кулом који никада није подигнут

У међуратном Београду градило се брзо, првенствено захваљујући стабилним економским приликама, јефтиној радној снази и искусним мајсторима који су често били виртуози свог заната. Ипак, свакога ће изненадити да је зграда попут ове сазидана за само два месеца, између 29. октобра и 31. децембра 1940. године. Овај податак задивљује утолико више ако се узме у обзир да је у том тренутку рат већ увелико беснео широм Европе уз честе несташице материјала, радничке штрајкове и сл. Инвеститор Душан Кукрика, бравар и рентијер, становао је у Гундулићевом венцу 3, у згради коју је 1937. пројектовао архитекта Игњат Поповић. Њихова пословна сарадња почиње неколико година раније - градњом у Улици Димитрија Туцовића. Зграда у Улици Мајора Илића замишљена је као део веће структуре која би захватала сам угао (на месту кафане „Палилуска касина“) и суседно земљиште у Улици 27. марта. СЛИКА 2 Та идеја се уочава и у наизглед нелогичној структури појединих станова, који је требало да буду повезани са будућом градњом. Фазност извођења није била уобичајена за Београд тог доба због стриктних регулационих и урбанистичких услова по којима се ван граница плаца ништа није могло градити. С обзиром на то да та планирана идеја због рата није спроведена у дело, данашњи објекат садржи три стамбене јединице по спрату: сведену варијанту тзв. београдског стана са проходном трпезаријом, гарсоњеру и, у десном крилу зграде, стан који има нелогично велик економски део, пространо предсобље али само једну собу. СЛИКА 3

СЛИКА 3 Основа другог спрата Извор: Историјски архив Београда

Спољашњост зграде следи логику прочишћеног и сведеног стилског израза који је Поповић у то доба интензивно примењивао, али има и неколико детаља који су ближи његовом ранијем декоративном модернизму. Средишњи еркер поседује централни мотив окулуса постављеног на подлози од полираног смеђег камена са бочним декоративним пољима. ДЕТАЉ 1 С друге стране, повучена крила зграде сасвим су једноставна и њихова једина декорација су лепо обликоване гвоздене балконске ограде обогаћене рукохватима од тзв. белог метала. ДЕТАЉ 2 Посебно привлачан улични мотив била је маркиза над свим локалима са уникатним кружним светлећим телима. ДЕТАЉ 3

У обликовању улазног хола за подну облогу Игњат Поповић искористио је мозаичку керамику која је почела да се интензивно корисити пред рат и која својом апстрактном шаром пријатно делује. Поред тога, зидови су обложени двобојним каменом са дискретном поделом између поља, док је плафон изведен у плиткој штуко-декорацији. За разлику од свечанијег приступног хола, степениште је крајње сведено, са озиданим пуним оградама (али и финим, заобљеним дрвеним рукохватом) и скромним терацом дуж подеста. Један од више локала у приземљу био је предвиђен за пекару, па је већ од почетка ту била саграђена велика пећ.

Узимајући у обзир тешка, ратна времена, као и то да је требало да буде део већег грађевинског комплекса, зграда Душана Кукрике, упркос свему, остаје успешан пример снаге међуратног грађевинарства и особеног Поповићевог стила на размеђу декоративне и прочишћене београдске модерне.

Грађевински инжењер

Петар М. Радојевић

СЛИКА 2 Душан С. Јеремић, првобитни власник зграде Извор: Бранислава Јеремић Јанаћ

ДЕТАЉ 1 Балконске ограде од армираног стакла СЛИКА 1 Зграда Душана Јеремића, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Драже Павловића

СЛИКА 3 Степенишна ограда

СЛИКА 4 Конзола за осветљење у улазном холу

У улици која се до почетка четврте деценије XX века звала Чиновничка, 1939. године је своју двоспратну зграду подигао и Душан С. Јеремић, чиновник Железничке дирекције Београд који је у том часу радио у Нишу. По урбанистичким прописима, у овом делу улице требало је градити слободностојеће објекте одмакнуте од уличне линије. Како су неке од већ подигнутих зграда одступале од ових услова, Јеремић се надао да ће и њему бити дозвољено да максимално искористи ширину парцеле. Ипак, одлука грађевинских власти била је да будућа градња једном својом страном наставља непрекинути улични низ а да другом буде одвојена од суседа. Радови су коначно почели јула 1939. а завршени су релативно касно, тек априла 1940. Зграду је пројектовао мало познати грађевински инжењер Петар М. Радојевић, који је био Јеремићев рођак. Архитектура ове зграде у потпуности припада свом времену, али антиципира и конструкције популарне педесетих година детаљима, као што су балконске ограде од армираног стакла ДЕТАЉ 1 и балконска брата са високим прозором. Из гореспоменутог ограничења наметнутог од стране Грађевинског одбора пројектант је морао да се додатно потруди што је резултирало занимљивим решењем: бочни зид зграде испада ван основне линије објекта, све до краја балкона, чиме се заклања поглед ка суседној парцели. СЛИКА 5 Упркос томе градитељ је осетио потребу да тај зид олакша, те је у њему оставио дупле квадратичне застакљене отворе. Из, начелно гледано, врло рационалне архитектуре, издваја се увучена улазна зона обогаћена детаљима напредног београдског модернизма: ту су два типична окулуса, под њима украсни простор за цвеће, с друге стране потпорни полукружни стуб обложен каменом, а над вратима се на налази уградно светло које је изведено у полираним нерћајућим профилима.

СЛИКА 5 Основа другог спрата. Бочни зид зграде испада ван основне линије објекта Извор: Историјски архив Београда

Специфичност креативног рукописа који се уочава у сваком детаљу открива инжењера Радојевића као изузетно надареног неимара који је одлично познавао токове савремене архитектуре. О томе говори и крајње необична надстрешница на излазу ка дворишту, изведена у виду стаклених луксфер призми као испуна армирано-бетонског масивног рама.

Улазни хол наставак је овог архитектонског речника са подовима у двобојном камену и врло модерним ливеним терацом у степенишном простору. Степенишна ограда решена је у два једноставна потеза у контрасту правих и полукружних линија. СЛИКА 3 Леп аутентични детаљ који се сачувао до данашњих дана је и уникатна конзола за осветљење. СЛИКА 4

Згради је 1956. године дозидан један спрат у стилу који кореспондира са затекнутим стањем, с тим што је простор лође претворен у додатну собу, у складу са тешком стамбеном ситуацијом у Београду тих година.

На сваком од спратова налазимо два стана: мањи са једном, и већи са две спаваће собе, те проходном трпезаријом. Новина која још једном сведочи о савремености архитектуре ове зграде је да обе трпезарије имају и малу лођу. Купатило, које се раније налазило уз спаваће собе овде је измештено у економски део.

Заклоњена зеленилом предњег дворишта и измењена каснијим надоградњама, зграда Душана Јеремића остала је скривена за историју архитектуре. Упркос томе, њена особеност и стилска доследност упадљиво су сведочанство о специфичним токовима београдске архитетуре с краја тридесетих година прошлог века.

Архитекта

ДЕТАЉ 1 Симетрично груписање четвороделних прозора

Фрањо Јенч млађи

ДЕТАЉ 2 Плитка маркиза над приземљем

СЛИКА 1 Зграда Михаила Ј. Стојановића, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Илије Гарашанина

СЛИКА 2 Детаљ из улазног хола

СЛИКА 3 Степенишна ограда

Средишњи део Улице Илије Гарашанина је током тридесетих година доживео велики преображај, добивши ново, велеградско лице. На парној страни улице подигнут је Ватрогасни дом, данас СЦ „Ташмајдан“ (1933), а потом и Прва женска реална гимназија (1936); рат је спречио да између њих буде подигнута и Општинска болница од импозантних дванаест спратова. На непарној страни улице се такође градило, али су то претежно били стамбени објекти. Последњи објекат подигнут пред рат је зграда рентијера Михајла Ј. Стојановића, која се од суседних објеката издваја својом двоструком наменом: осим стамбеног дела имала је и велику јавну гаражу, једну од пет-шест колико их је било у целом Београду.

СЛИКА 4 Основа другог спрата

Пројектант зграде је чувени земунски архитекта Фрањо Јенч млађи, уз асистенцију руског емигранта Георгија Грејца. Како је већ било уобичајено у то време, целокупно здање је озидано за само четири месеца, од јула до новембра 1940. године. Квалитет радова јемчило је име инж. Самуила Закса, познатог престоничког предузимача (види стр. 19). Објекат је, међутим, морао да сачека с усељењем због приговора суседа који је тврдио да му се ушло у имање за 30 сантиметара, што је довело до двогодишњег судског спора који је напрасно окончан тек током окупације.

Извор: Историјски архив Београда

Изглед зграде осликава рационални приступ пројектовању са краја међуратног периода. Фасадна композиција заснована је на симетричном груписању четвороделних прозора око централне осе ДЕТАЉ 1, која је додатно оживљена једноставним балконима са ефектно решеним оградама од жице. Над приземљем је плитка маркиза, више формална него функционална, надвишена прозорима у бетонском раму ДЕТАЉ 2. Иако је у техничкој документацији наведено да ће објекат бити „најскромније обрађен“, фасада је ипак добила облогу од скупоценог белог цемента захваљујући коме је до данас задржала своју оригиналну боју. Као остатак старих метода декорације видимо дискретно исцртане спојнице које повезују све прозоре, као и најблаже профилисане прозорске оквире.

лог камена СЛИКА 2 а бочне зидове вестибила просветлио застакљеним преградама. Двоспратна гаража која заузима приземље и ниво испод земље, налази се иза зграде. Конструкција је смело решена – армирано-бетонски носачи великог распона ослобађају маневарски простор за већи број аутомобила. Приземни део гараже обилно је осветљен сферичним лантернама на крову.

Пет стамбених јединица по спрату различитих су величина: мање, укључујући и гарсоњеру, гледају ка дворишту, док су веће оријентисане ка улици. Иако је оваква схема у то доба била већ превазиђена, она је у извођењу архитекте Јенча добила свој најбољи могући вид, са вешто пројектованим становима у којима је избегнута оријентација главних животних простора искључиво ка светларницима.

На први поглед типично остварење које је могло настати у било ком централно-европском велеграду тридесетих година XX века, ово здање издваја се из те продукције својом луксузном гаражом и лепом обрадом фасаде и ентеријера. Све ово фасцинира утолико више када се присетимо да је градња извођена у све тамнијој сенци Светског рата.

Естетика сведеног одразила се и на обраду улазног хола где је неимар употребио једноставну комбинацију тамног и свет-

Архитекта

Јован Бјеловић

ДЕТАЉ 1 Прозори повезани равним профилом

ДЕТАЉ 2 Кровни венац

ДЕТАЉ 3 балкони на заобљеном делу зграде

СЛИКА 1 Зграда Милеве Јовановић, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Старине Новака

СЛИКА 2 Првобитни нацрти фасада, делимично измењени у току градње Извор: Историјски архив Београда

У Палилули, у којој су у то време преовлађивале приземне и једноспратне куће, крајем тридесетих година XX века почињу да се изграђују прве модерне вишеспратнице. Зграда Милеве Јовановић типичан је њихов представник, пројектована вештом руком архитекте Јована Бјеловића и изграђена у рекордном року, у периоду од августа до октобра 1940. године.

СЛИКА 3 Основа првог спрата Извор: Историјски архив Београда

Архитектура зграде настала је на основу принципа обликовања које је овај неимар паралелно применио на сопственој кући у Змај Јовиној 4. Сличности између ове две зграде, зидане скоро истовремено, више су него упадљиве. Равна фасада у тзв. „заглађеном малтеру“ од белог цемента истиче се својим кавернама, које јој дају сирови изглед специфичне декоративности. Страх од празних површина који је владао међу београдским рентијерима додатно је ублажен исцртаним растером који је имитирао историјске технике зидања каменим блоковима. Груписани прозори повезани су са доње стране једноставним симсом ДЕТАЉ 1, а сваки појединачни прозорски отвор наглашен је зупчастим мотивом, али само с бочних страна. Оба поступка очигледни су кораци ка поједностављивању изгледа фасаде. Једино што одудара од овог поступка је истакнути кровни венац који је Бјеловић скоро истоветно примењивао на већини својих реализација још од почетака своје самосталне градитељске активности. ДЕТАЉ 2 Испад фасаде, ван регулационе линије, у оквиру законски толерисаних 30 сантиметара, у овом случају је допринео динамици фасаде и централном угаоном мотиву – шиљасто испаднутим балконима на иначе заобљеном углу. ДЕТАЉ 3 Сами балкони, иако представљају само упечатљив ликовни мотив, доприносили су да се сами станови издају скупље, према тада важећим тарифама за кирије, које су биле више уколико је стан поседовао додатан простор за боравак на отвореном, независно од његових димензија.

На њој су присутни сви ови елементи, али уз много више декоративности типичне за компромисе београдске модерне. У структури станова запажа се нови, рационални приступ пројектовању, какав ће преовладати тек након рата. Две од три стамбене јединице првог и трећег спрата, оне према Улици Старине Новака, комноповане су крајње сведено, са кухињом и оставом на уличном фронту и без соба за послугу, што је у то време било крајње неуобичајено. Трећи стан на овим етажама, али и два стана на другом спрату (који је тиме истакнут као најпрестижнији), имају основу класичног „београдског стана“. Зграда је од почетка била замишљена са два локала и пространом кафаном у приземљу која, што је занимљиво, још увек ради. Као што је и навео у техничком опису, Бјеловић је некадашња улазна врата и ентеријер извео у сведеним формама и материјалима, у чему се огледа доба кризе настале избијањем Другог светског рата, али и прилагођавање прилично скромном окружењу Палилуле. Бјеловић се, загледан у будућност и задржавајући особености свог стила, овом зградом приближио идејно најчистијим делима архитеката који су представљали авангарду српске модерне.

Бјеловићев ход ка још прочишћенијој архитектури лако се уочава ако ову зграду упоредимо са оном на углу Станоја Главаша и Кнеза Данила, која је подигнута пар година раније.

Архитекта

Игњат Поповић

СЛИКА 1 Зграда Светислава Ћирића, изглед непосредно након завршетка изградње Извор: г. Љубиша Станојевић

СЛИКА 3 Светислав Ћирић, првобитни власник зграде Извор: г. Љубиша Станојевић

– УЛИЦА –

Светозара Марковића

Поља са канелурама

Назубљени низови конзолица СЛИКА 2 Поља са канелурама и “назубљени” низови плитких конзолица на балконима

Стамбена зграда за издавање на углу Крунске и Светозара Марковића изграђена је 1937. године по пројекту архитекте Игњата Поповића. Наручилац Светислав Ћирић прегазио је у току Првог светског рата Албанију и стекао висока одликовања, да би у међуратно доба дошао на чело Осигуравајућег друштва „Србија“. Изглед зграде одражава свет идеја у којем се престоничка архитектура тих година кретала, али и жељу да се објектима подари мекше рухо, оплемењено декорацијом која своје порекло води из арт декоа. Са својих шест етажа, зграда г. Ћирића je за то доба представљала повећу структуру, али је архитекта Поповић особеним градитељским језиком успешно савладао потенцијални проблем једноличности и монотоне композиције, која се могла срести на објектима грађеним у то доба.

СЛИКА 5 Оригинални нацрти из 1937. год. Извор: Историјски архив Београда

Угао зграде наглашен је степенастим лођама, оствареним повлачењем зидова и балконским испадом. Додатни мотив на овом истакнутом месту су отвори балконских ограда обогаћени кованим гвожђем и „назубљени“ низови плитких конзолица. СЛИКА 2 У повученом делу угаоне зидне масе примењен је мотив канелиране вертикалне површине, који је изведен у плитком малтеру и који се протеже целом висином објекта. На врху зграде постављен је јарбол за заставу. Остатак зидова на ризалитима такође поседује декоративна поља са канелурама, док су прозорски отвори посебно акцентовани декорацијом и специфичном поделом прозорских крила. Међуратна критика запазила је ове специфичне моменте обраде спољашњости и посебно их истицала, што је Игњату Поповићу донело репутацију

СЛИКА 4 Подест сваког спрата изведен је у другачијем каменом слогу

уметника способног да успешно разреши захтеве инвеститора који су неретко имали мало укуса за архитектуру. Унутрашњост објекта веома је несвакидашња. Насупрот ауторима из тог периода, који су се трудили да пословни део са канцеларијама издвоје на међуспрат/мецанин или на први спрат, Поповић је канцеларијске просторе сместио на други спрат, што је свакако било нетипично решење за то доба и сасвим јединствена пројектантска одлука. У остатку ентеријера архитекта је успешно применио специфичан план мењања величина и типова станова по етажама. Већи станови имају раскошан низ просторија ка улици и дворишту а угаону позицију заузимају две простране гарсоњере. СЛИКА 6 СЛИКА 7 Улазна капија

У ентеријеру, Игњат Поповић мајсторски влада обрадама зидова, подова, пропорцијама отвора, и има дискретан осећај за детаљ на декорацији плафона или улазним вратима. Алтерација подне облоге подеста, где сваки спрат има посебну шару добијену слагањем двобојног и тробојног камена СЛИКА 4 посебно се издваја у естетском смислу и представља креативан напор и занимљиво размишљање о проблему који се најчешће решавао рутински. Инвентивношћу ауторових интервенција, пажљивим одабиром материјала и слагањем разноликих стилских и идејних елемената, ова зграда представља „почетак краја“ зреле београдске модерне. Она је изграђена у доба када су естетски занимљиве објекте све више почеле да смењују масивне композиције равномерних ритмова и кубичног изгледа, без претераног обраћања пажње на стилску префињеност и привлачност. Зграда Светислава Ћирића утолико је вреднија што је задржала више духа претходних епоха, преобликованих неимарским језиком са краја тридесетих година двадесетог века.

СЛИКА 6 Основа спрата Извор: Историјски архив Београда

СЛИКА 8 Фотографија зграде настала током изградње Извор: г. Љубиша Станојевић

Архитекте

Миша Манојловић и Исак Азриел

ДЕТАЉ 2 Равни венац при врху

ДЕТАЉ 1 Еркери ка бочним улицама

ДЕТАЉ 3 Плитка маркиза дуж целог обима зграде СЛИКА 1 Данашњи изглед зграде Павла Винтерштајна

– УЛИЦА –

Кнеза Данила

63 94

Далматинска СЛИКА 2 Перспектива зграде са оригиналних нацрта из 1932. године Извор: Историјски архив Београда

Први објекат који је ауторски пар Манојловић-Азриел подигао у Београду био је Гостионичарски дом у Југ Богдановој улици (данас Угоститељско-туристичка школа) из 1931. Дом је својим новим приступом архитектонском обликовању био новина у београдској архитектури али и, како ће се показати, својеврстан манифест ове двојице неимара. Већ наредне године Манојловић и Азриел потписују пројекат за нову зграду адвоката Павла Винтерштајна, која крајње рационалним речником исказује идеје и преданост духу модерне архитектуре. Гледана из перспективе 1932. године, када се београдска модерна архитектура тек ослобађала наслеђа прошлости, ова зграда делује запањујуће прогресивно. Елементи спољашњег обликовања сведени су на поигравање кубичним масама (повишени део на углу, пространи испади – еркери ка бочним улицама ДЕТАЉ 1 и прозорски отвори без икакве профилације). Једини елементи који ову зграду повезују са претходним епохама су равни венац при врху ДЕТАЉ 2, незаобилазни јарбол за заставу (који чак није ни био предвиђен) и плитка маркиза дуж целог обима зграде. ДЕТАЉ 3 Иако изразито модернистичка, зграда је зидана са поштовањем према свом окружењу те лепо искоришћава па чак и истиче овај неупадљиви угао. Два локала на угаоном делу имали су велике стаклене излоге на обе улице, чиме се поштовао један од принципа модерне архитектуре – негирање масивности и максимална осунчаност унутрашњих простора. Међутим, годину и по дана по завршетку зграде, инвеститор је имао примедбу да се овако застакљени локали не могу лако издати под закуп, па су бочни излози зазидани.

СЛИКА 4 Основа првог и другог спрата Извор: Историјски архив Београда

Основа здања је рационално замишљена са просторима у којима одмах уочавамо одступање од многих канона тадашње

београдске станоградње – овде нема средишње трпезарије, нити одвојеног улаза за послугу, док је економски део стана оријентисан ка улици. Све димензије просторија су сведене на минимум који је био прописан ондашњим законом, али и поред тога, ниједан од станова није ускраћен за неки од тада обавезних садржаја. Улазни ходник обложен је керамиком, док су капија и детаљи степеништа потпуно сведене обраде. Једним од својих првих дела, Манојловић и Азриел су, много пре других архитеката, приказали могућности израза које је наступајући стил пружао. Зграда адвоката Винтерштајна је за своје доба и окружење била потпуно неуобичајена. Но, како је овај начин архитектонског изражавања за само неколико година однео превагу у нашој средини, ово изузетно, али непретенциозно остварење, изгубило се у маси других и остало слабо запажено до данас.

СЛИКА 3 Слика зграде настала током изградње Извор: Музеј града Београда

Архитекта

Јован Бјеловић

СЛИКА 1 Зграда Драгутина Пертинача, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Кнеза Милоша

СЛИКА 2 Оригинални нацрти зграде из 1936. године Извор: Историјски архив Београда

Колико је у доба мира уживала у благодети свог положаја, толико је у ратно време ова зграда због истога страдала. Наиме, током своје осамдесетогодишње историје, зграда је у чак три маха претрпела мања или већа ратна разарања. Знамо да су у августу 1941. отклоњена мања оштећења, затим да је 1944. године, нашавши се на линији најжешћих уличних борби, била погођена с неколико граната, док је 1999. фасада донекле оштећена гелерима.

ОСТАВА

WC КУПАТИЛО

СОБА

БАЛКОН

ХОДНИК

КУХИЊА

ОСТАВА

ТРПЕЗАРИЈА

СОБА (МЛАЂИ)

КУПАТИЛО

ОСТАВА

ТЕРАСА

АНТРЕ

КУХИЊА

АНТРЕ

КУХИЊА

ХОДНИК

ТРПЕЗАРИЈА

КУПАТИЛО

ПРЕДСОБЛЈЕ

На проминентном углу Улице Милоша Великог, одмах до велелепног здања Министарства шума и руда (1923-29), подигнута је 1936. године зграда за издавање, која је припадала Драгутину Пертиначу, фабриканту алкохолних пића из Сиска.

ОСТАВА

ЛИФТ

ТРПЕЗАРИЈА БАЛКОН

Сазидана као масивни угаони волумен, СОБА зграда Драгутина Пертинача представља пример заобилажења неких одредБАЛКОН би Грађевинског закона који је за Улицу Милоша Великог предвидео изградњу слободностојећих, једнопородичних вила. Захваљујући узаном коридору из Улице кнеза Милоша, зграда је формално поштовала законску регулативу да мора бити одмакнута од границе суседног плаца. Ипак, сензибилитет архитекте допринео је да тежина ове петоспратнице буде олакшана низом балкона и лођа на самом углу, применом еркера и повученог последњег спрата.

САЛОН

КАБИНЕТ

САЛОН

СОБА

СЛИКА 3 Основа другог спрата Извор: Историјски архив Београда

шупљином а осигуране хоризонталним челичним профилом – налазимо и у осталим остварењима Јована Бјеловића. С друге стране, светли и луксузни улазни хол са мотивом концентричних кругова на вратима, издваја ову зграду од других његових пројеката.

На згради опажамо чест поступак београдских модерниста, који су фасаде у улицама различитог значаја третирали на различите начине; у овом случају то је постигнуто другачијим ритмом и ширином прозорских отвора. Тиме се у естетском смислу добијао квалитет више, то јест смањивала се потенцијална монотонија истоветно обрађених а недекорисаних фасадних површи. Фасаде су се спајале на углу који пак својим ефектним акцентом приморава да превидимо њихову разједињеност. Венац на самом врху зграде један је од елемената којима је Бјеловић одступио од модернистичке догме безорнаменталности.

У унутрашњости зграде архитекта показује умешност пројектовања разноликих стамбених структура, па тако на нижим спратовима имамо три велика стана (четворособни, трособни и двособни), док су горњи спратови изведени са двема гарсоњерама и три двособна стана. Иако је инвеститор очигледно тежио да максимално искористи скупоцену локацију и згради обезбеди пре свега утилитарну вредност, архитекта Бјеловић је успео да јој својом креативношћу подари не само пријемчив, већ и архитектонски вредан изглед.

Архитектонски речник којим је остварена занимљива фасада – прозоре полихромних црвенкастих оквира, растер у виду правоугаоних поља, балконске ограде олакшане подужном

Архитекте

Теобалд Шнајдер и Александар Секулић

ДЕТАЉ 3 Низ прозора на седмом спрату повезан је плитком лођом

ДЕТАЉ 1 Велики прозорски низ и застакљено приземље на првом спрату

ДЕТАЉ 2 Маркиза

СЛИКА 1 Зграда браће Вукојичић, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Краља Милутина

СЛИКА 2 Степенишна ограда

СЛИКА 3 Подести су изведени у необичајено великом броју варијација

Стамбено-пословна зграда браће Вукојичић једно је од ретких дела које нам је преостало из мање познатог и тешког периода српске архитектуре у доба окупације 1941-44. Она је, наиме, започета пред сам почетак рата 1941. године а завршена је две године касније. Зграда Вукојичића је од посебног значаја јер нам даје увид у то у којем би се правцу београдска архитектура развијала да није било рата током којег је изградња скоро у потпуности замрла. Пре свега, треба имати у виду висину зграде од осам спратова, што је тада било врло ретко, као и њене карактеристике позног модернизма. Настала је креативним снагама двојице архитеката – мало познатог Теобалда Шнајдера, потписаног у плановима, и већ афирмисаног Александра Секулића, који је у то доба још увек без овлашћења за самостални рад. Екстеријер има јасну композицију са залученим зидом, који се протеже скоро целом дужином фасаде наглашавајући угаони положај зграде. СЛИКА 1 Захваљујући низу округлих стубова у приземљу и армирано-бетонском скелетном систему (ретко примењиваном у то време), овај фасадни зид смело је постављен да испада изван регулационе линије. Ослободивши приземље и први спрат од масивних зидова, Шнајдер и Секулић су застаклили овај део објекта стварајући широк и неспутан контакт

СЛИКА 5 Степениште и подест између улазног хола и првог спрата добро су осветљени великим прозором излога трговачких радњи и канцеларија првог спрата са околином. ДЕТАЉ 1 Осветљена маркиза над излозима, чест мотив престижнијих трговачких зграда, употпуњује атрактивност локала. ДЕТАЉ 2 Зграда браће Вукојичића је требало да се, преко маркизе и своје висине, надовеже на робни магазин Владе Митића, пројектован на месту суседне „Митићеве рупе“. СЛИКА 7 Низ прозора на седмом спрату повезан је плитком лођом ДЕТАЉ 3, мотивом који се налази и на другим Шнајдеровим делима насталим непосредно пре Другог светског рата (нпр. кућа Алкалаја на углу Макензијеве

СЛИКА 4 Оригинални нацрти из 1941. год. Извор: Историјски архив Београда

и Курсулине). Пре скорашњег бојења, било је уочљиво да су архитекте испаднуте и увучене делове фасаде третирали различитим материјалима: истурени део малтером у боји теракоте а остатак неутралним прсканим малтером. Балконске ограде од армираног стакла су биле популарне у доба изградње, али и доцније током педесетих година. Обликоване уз пажњу посвећену ритму, пропорцијама подела и начину учвршћивања, ове ограде представљају изузетан детаљ остварен под будним оком Шнајдера и Секулића.. Улазни хол изведен у вештачком мермеру вешто је осветљен пространим степенишним прозором. СЛИКЕ 3 и 6 Један у низу необичних детаља је и лифт многоугаоне основе са, за данашње Београђане понешто збуњујућа, два излаза. Иако су, као што смо већ приметили, Шнајдер и Секулић помно бринули о детаљима, различито обрађени подести спратова нам највероватније говоре о тешкоћама и оску-

СЛИКА 6 Степениште улазног хола изведено у вештачком мермеру дицама с којима су се суочавали у ово смутно време. СЛИКЕ 3 и 5 Закривљеност фасаде није само формална – она је утицала у потпуности и на организацију унутрашњости. Поред особеног залученог ходника „међуспрата“ који повезује улазни хол са степеништем које води ка спратовима, то се огледа и у низу просторија које се простиру радијално од улазних врата ка улици. Сви станови зналачки су пројектовани и разликују се по структури дуж етажа. Новина је и у томе да су простори сервиса и обавезних „соба за послугу“ измештени из самих станова на последњи спрат. СЛИКА 7 Највиши ниво чини пространа кровна тераса доступна станарима; овај елемент модерних вишеспратница некада је обилато коришћен у сврху рекреације и забаве. Зграда Вукојичића крајњи је изданак успешне приватне иницијативе која је обележила међуратну епоху београдске архитектуре. Издвојивши се како висински тако и стилски од суседних здања она и данас стоји као обележје овог доба.

СЛИКА 7 Основа четвртог и петог спрата Извор: Историјски архив Београда

СЛИКА 7 Првобитна варијанта палате Вукојичић са угаоном кулом. Десно од ње виде се контуре никада изведене робне куће Владе Митића. Извор: Историјски архив Београда

Архитекта

Миладин Прљевић

ДЕТАЉ 1 Заобљени угао без икаквих отвора ДЕТАЉ 3 Асиметрично постављени пиластер ДЕТАЉ 2 Пренаглашени еркер

СЛИКА 1 Зграда Милисава Ћировића, низглед након 1935. год . Извор: Музеј науке и технике

– УЛИЦА –

Кнеза Милоша

СЛИКА 2 Рељефни медаљон изнад улазних врата

Почетком четврте деценије XX века модернизам у београдској архитектури постајао је све присутнији. С друге стране, архитектонски модернизам још увек није изгубио много од своје свежине и превратничке улоге. У таквој атмосфери, архитекта Миладин Прљевић 1932. године добија задатак да на углу улица Милоша Великог и Вишеградске подигне „полувилу“ за трговца Милисава Ћировића. Прљевић је поверени задатак обавио више него успешно, те је зграда Ћировића постала узор многим здањима београдске модерне архитектуре која су за њом следила. На фасади зграде налазе се многи типично модернистички елементи који ће постати инспирација архитектама овог стила. Место сучељавања две улице, које би неимари претходних генерација искористили за прозоре и балконе као и најнаглашеније елементе декорације, Прљевић је решио заобљеним углом без икаквих отвора. ДЕТАЉ 1 Овај угао је заправо врхунац хипертрофираног еркера који се протеже дуж највећег дела фасаде, потеза који је наишао на неразумевање грађевинске комисије, али који је Прљевић у преписци с комисијом аргументовано одбранио као кључни елемент своје композиције. ДЕТАЉ 2 Коначно, исти угао наглашен је и плитким пиластром који је асиметрично измештен ка улици Милоша Великог. ДЕТАЉ 3 Овај пиластер почиње у нивоу првог спрата скулптуром младог, али изузетно надареног Риста Стијовића, и завршава се испадом са јарболом и његовим декоративним постољем. Прозорски отвори, уоквирени јаким профилима, визуелно запремају једнако места као и остатак фасадног зида, који није у потпуности раван,

СЛИКА 4 Основа другог спрата Извор: Историјски архив Београда

већ је оплемењен исцртаном симулацијом камених тесаника. На трећем спрату налазила се заједничка покривена и застакљена кровна тераса која је, међутим, већ 1935. године припојена једном од станова. Улазни портал је наглашен још једним лепим детаљем – надвратним медаљоном у рељефу СЛИКА 2, док је са бочне стране портала Прљевић уградио плочицу са својим именом. СЛИКА 3 У организицији унутрашњег простора Прљевић је показао много умешности: две јединице по етажи постављене су око залученог централног степеништа а њихове функције сложене су крајње логично и без иједног сувишног елемента. Прљевић се у овом случају прилично рано приближио идеалној схеми тзв. београдског стана, на чије је формирање, уосталом, и сам знатно утицао. Ентеријери су изведени племенитим материјалима суздржаног обликовања и тонова. Стварајући ову зграду Миладин Прљевић је своја идеолошко-естетска опредељења ка новом исказао на целовит и особен начин. Такав приступ примећен је и у ондашњој периодици и стручној јавности, која ју је оценила као узорно дело савремене архитектуре. Тај статус зграда Ћировића временом је и увећала, доспевши међу антологијске примере у већини прегледа новије српске архитектуре.

СЛИКА 3 Плочица са именом архитекте уграђена крај улаза у зграду

Архитекта

Леонид Макшејев ДЕТАЉ 1 Плитка лођа на испаднутом еркеру ДЕТАЉ 2 Приземни део објекта (тзв. високи сокл) обрађен је у другачијем материјалу од остатка фасаде

СЛИКА 1 Зграда Срђанке Марковић, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Светозара Марковића

СЛИКА 2 Оригинални нацрти зграде из 1939. године Извор: Историјски архив Београда

У релативно краткој каријери Леонида Макшејева најплоднија година била је 1939. када је по његовим пројектима у Београду подигнуто неколико зграда, од којих ваља издвојити три, у маниру најчистијег зрелог модернизма (види стр. 83). Међу њима је најмање позната зграда у Улици Светозара Марковића, тадашњој Гарашаниновој, подигнута за госпођу Срђанку Марковић. Идејне основе ових трију зграда припадају свету бескомпромисно рационалне и безорнаменталне архитектуре. Своју лепоту дугују првенствено виртуозном компоновању екстеријера, углађености квалитетних материјала и брижљиво пројектованим детаљима. Иако у духу савремених тенденција, зграда је задржала класичну градацију по етажама, па су прва два спрата, сваки са само једним станом, била намењена најимућнијим станарима СЛИКА 3, док се у горњој половини зграде налазе станови двоструко мање квадратуре. Схема организације заснована је на познатој подели на стамбени и економски део, први оријентисан ка улици а други ка дворишту. Унутрашњи распоред у потпуности се одражава на спољашни изглед зграде, сходно модернистичком идеалу о форми која следи функцију. Тако се на првом спрату архитекта водио корбизјеовском идејом о континуалној прозорској траци, али је отишао корак даље варирајући је истуреним и увученим деловима као и плитком лођом. ДЕТАЉ 1 Други спрат, пак, има централни широки, вишеделни прозор који се протеже дужином целе собе, два троделна прозора са стране, док је цео низ обједињен дугачким балконом. Горњи спратови су идентични – отвори су изједначени по ширини а у средини се налази лођа. Ове врло плитке лође, тек нешто шире од „француског балкона“, су пре елеменат ликовне изражајности него неки посебан допринос квалитету становања.

СЛИКА 3 Основа другог спрата

Фасада је обрађена у племенитим материјалима. Приземни део објекта (тзв. високи сокл) урађен је у каменим плочама док је остатак изведен у вештачком камену са белим цементом чиме се зграда чак и данас издваја од своје ближе околине.

Извор: Историјски архив Београда

слику објекта, што није увек био случај са другим ауторима.

Улазна врата у никлованим профилима, индиректно вештачко осветљење у улазном холу, степенишне ограде и подови у мозаику указују нам да је архитекта Макшејев настојао да и ентеријер уклопи у општу

Овом наизглед једноставном реализацијом Макшејев је на брилијантан начин доказао крилатицу Миса ван дер Роеа – „Мање је више“.

Архитекта

Ђура Борошић

ДЕТАЉ 1 Централни мотив квадратна и правоугаона поља

ДЕТАЉ 2 Истурене лође ДЕТАЉ 3 Избраздане густе канелуре

СЛИКА 1 Зграда Јована Андрејевића

– УЛИЦА –

Kњегиње Зорке

СЛИКА 2 Оригинални нацрти настали 1935. године Извор: Историјски архив Београда

Саграђена пред крај Борошићеве активне пројектантске каријере (в. стр. 81), зграда за издавање трговца Јована Андрејевића из 1935. године сублимирала је све елементе архитектиног особеног стила. Упркос бројности изведених дела, архитекта Борошић скоро никада није понављао своје композиције већ је, вешто варирајући декоративни репертоар, објектима давао препознатљив ауторски печат. Тај приступ и ову зграду чини изузетном, почев од првог, општег утиска па све до, како су савременици говорили, „ситних елемената које је Борошић постављао“, а који су брижно уклопљени у целину, сви дизајнирани архитетином руком. Фасада објекта донекле подсећа на три године млађу кућу др Савковића рађену по пројекту браће Крстића у Крунској 39. Понављају се јак оквир, као и централни мотив решен у облику квадратних и правоугаоних поља. ДЕТАЉ 1 Борошић, међутим, иде и корак даље, уводећи трећу димензију у виду истурених под- и натпрозорних зидних маса, које су у центру композиције наглашене са две лође. ДЕТАЉ 2 Тиме је створена динамична, таласаста стуктура која привлачи поглед. Ту није крај Борошићевом инвентивном приступу:

СЛИКА 4 Троугаони мотиви плафона улазног хола док је „оквир“ био обрађен у племенитом малтеру (теранови), средишње поље изведено је тесаницима вештачког пешчара. Приземље објекта снажно подцртава општу композицију низом од три узана прозора и плитким пиластрима избразданим густим канелурама. ДЕТАЉ 3

СЛИКА 5 Степенишни рукохват у контрасту правих и полукружних линија

СЛИКА 3 Детаљ улазних врата

Још једна особеност Борошићевог приступа је доследна примена језика спољашње архитектуре и у ентеријеру. Бочни зидови улазног хола такође су изведени са угластим испадима, који се претварају у угласта светлећа тела. Посебно је занимљив плафон у гипсу где су елементи састављени од већег броја троуглова тако да уз помоћ спољашње светлости креирају оптичку илузију заталасаности. СЛИКА 4 Борошић, ипак, није желео да декорацији приступи догматски инсистирајући само на троугловима, већ ју је оживео полукружним облицима видљивим на улазним вратима СЛИКА 3, степенишним рукохватима СЛИКА 5, заштитној решеци прозора и конзолама (али опет преломљеним на пола) СЛИКА 7 .

ОСТАВА

СЛИКА 7 Декорација улазног хола

БАЛКОН

CОБА (МЛАЂИ)

КУХИЊА

У основама станова архитекта примењује класични београдски тип са централном трпезаријом. Као новина се појављује дубока дворишна лођа (на плану означена као „тераса”) која осим комуникационе има и улогу у обогаћењу животног простора, као одраз савремености у пројектовању.

КУХИЊА

ТЕРАСА

Зграда у Кнегиње Зорке 23 одличан је пример Борошићевог умећа да споји модерно и декоративно, да и поред велике продукције задржи оригналност детаља, те да ствара некомпликоване, квалитетне станове.

W.C. ХОДНИК

АНТРЕ

АНТРЕ ОСТАВА

W.C.

ПРЕДСОБЉЕ

КУПАТИЛО

W.C.

СОБА

СЛИКА 8 Борци Црвене армије испед зграде Андрејевића током борби за ослобођење Београда октобра 1944. године

СЛИКА 6 Основа првог спрата Извор: Историјски архив Београда

СЛИКА 9 Изглед зграде непосредно по завршетку зидања Извор: г-ђа Катарина Пауновић

Грађевински инжењер

Момчило Костић

ДЕТАЉ 1 Пергола на низу округлих стубова

ДЕТАЉ 2 Испуст (еркер)

ДЕТАЉ 3 Низ округлих прозора (окулуса)

СЛИКА 1 Данашњи изглед зграде Милутина и Вере Кривокапић

– УЛИЦА –

Његошева

СЛИКА 2 Оригинални нацрти зграде из 1937. године Извор: Историјски архив Београда

У току четврте деценије XX века, када је Енглезовац добијао своје прве високе зграде, угао две прометне улице овога краја неочекивано добија поприличну пажњу архитекта. На месту зграде о којој овде говоримо 1936. године архитекта Јован Бјеловић пројектује луксузну вишеспратницу; њене последње две етаже биле су намењене само једном стану који је поседовао чак и базен на кровној тераси! СЛИКА 3 Из непознатих разлога овај пројекат остаје нереализован, да би 1937. на истом месту, историји мало познат грађевински инжењер Момчило Костић остварио једно од најчистијих дела у духу модернизма у Београду – стамбену зграду Милутина и Вере Кривокапић. Сви елементи спољашњег обликовања овог објекта, попут засечених угаоних лођа, перго ла на низу округлих стубова ДЕТАЉ 1, троделних прозора и плитких балкона, фасада у вештачком камену различитих текстура, те декоративног вертикалног испуста који се протеже висином целе зграде, већ су били виђени на делима еминентних београдских архитеката (Маринковић, Белобрк, Прљевић, Брашован). Градитељева вештина састојала се у вештом избору и спретном компоновању тих елемената у јединствену градитељску целину која и данас плени пажњу. Један од главних мотива зграде је испуст (еркер) према Његошевој улици, којим се повећава квадратура на спратовима а који уједно оживљава њен угао. ДЕТАЉ 2 Низ усечених лођа, на којима су храбро истакнути потпорни стубови, као и низ окулуса раздвајају два слична, али не истоветна фасадна платна. ДЕТАЉ 3

СЛИКА 4 Основа другог, трећег и четвртог спрата Извор: Историјски архив Београда

У типичном маниру тадашње београдске архитектуре, унутрашњост зграде третирана је нешто раскошније него све-

дена спољашњост. Као главни материјал употребљен је тада популарни али и данас ефектан травертин, који је при врху улазног степеништа визуелно обогаћен интарзијом у камену друге боје. Касетирана таваница у гипсу носи у средишту кубичну светиљку обложену матираним стаклом. Степенишна ограда изведена је од равних челичних профила, чију линију наглашава полукружно заобљени рукохват на њеном почетку. Станови су компоновани у типичном београдском маниру са проходном трпезаријом, док стан на последњем спрату делом употпуњује кровна тераса за боравак на отвореном. СЛИКА 4 Прихватајући и примењујући најбоље од београдских колега и њиховог, тада већ увелико препознатљивог стила, грађевински инжењер Костић, коме није било страно архитектонско пројектовање (или непознати архитекта који је стајао иза пројекта), овим је здањем показао спремност да нагласи оно што је у том језику изражавања било најпрогресивније а, ретроспективно гледано, и најдрагоценије.

СЛИКА 3 Нереализовани пројекат архитекте Бјеловића из 1936. године Извор: Историјски архив Београда

Архитекта

Леонид Макшејев

ДЕТАЉ 3 Увучена лођа ДЕТАЉ 2 Перфорирана заштита прозора

ДЕТАЉ 1 Лођа првог спрата СЛИКА 1 Зграда Адолфа Сабоа, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Милешевска

СЛИКА 2 Почетак техничког извештаја о згради из 1940. године Извор: Историјски архив Београда

На истакнутој позицији, на челу сквера формираног током тридесетих година, архитекта Леонид Макшејев је 1940. године за предузимача Адолфа Сабоа створио особено неимарско дело. Својим естетским речником зграда је истовремено и одраз искустава прошлости али и наговештај онога што ће се у београдској архитектури дешавати у деценијама након њене изградње. Због ових одлика зграда у Милешевској 2 делује збуњујуће на пролазника, остављајући га у недоумици да ли се ради о предратном или послератном остварењу. СЛИКА 1 Споља, зграда поседује три целине. Бочне фасаде осмишљене су једноставно, са низом равномерно распоређених отвора, од којих средњи низ акцентују балкони сферичне основе. Њиховом једноставношћу Макшејев је омогућио да до изражаја дође централна целина која је обогаћена разнородним, али изузетно вешто уклопљеним елементима: смелом и до тада не често виђеном лођом на првом спрату ДЕТАЉ 1, ритмом прозора различите ширине (једноделни, четвороделни), перфорираном заштитом прозорског отвора купатила ДЕТАЉ 2 (још једна новина, служила је да заклања од нежељених погледа), те увученом лођом на последњем спрату. ДЕТАЉ 3 Док бочне фасаде имају плитак завршни кровни венац и делују конзервативно, средишњи део храбро избија над остатком грађевине.

СЛИКА 3 Степенишна ограда

СЛИКА 4 Оригинални нацрти зграде архитекте Макшејева

Контрастиране целине могле би се чак доживети као независне грађевине да није јединствене фасадне облоге у вештачком камену справљеним са белим цементом, и истоветних балкона. Ентеријер зграде пројектован је у складу са спољашношћу. Смирене површине улазног хола обрађене су скупоценом, али једноставном каменом оплатом, док је под покривен керамичким мозаиком, што је било популарно решење у годинама пред Други светски рат. Улазна врата, којих више нема (али која су била идентична са онима вестибила), била су решена геометријском једноставшћу. Најефектнији елемент изведен је у самом вестибилу где је плафон пред поштанским сандучићима спуштен и у њега су уграђене округле светиљке. Тиме је разбијена монотонија и добијено ефектно осветљење оног дела вестибила који је најмање изложен сунчевој светлости. Композиција основе куће Адолфа Сабоа указује нам на архитектину тежњу да осмисли станове различитих структура по спратовима. На нижим, велики стан запрема целу фронталну фасаду, док су виши спратови били предвиђени за мање двособне станове а поткровље за гарсоњеру. СЛИКА 6 Спратни подести у специфичној мозаичкој керамици налик на стилизовани заталасани тепих СЛИКА 5, ограда која прати линију степеништа и једнобојна фурнирана врата станова указују на скромну елеганцију постигнуту осећајем за примену детаља.

СЛИКА 5 Спратни подести изведени су у мозаичкој керамици налик на заталасани тепих

Када је разматрана у послератној стручној литератури, ова зграда завредила је ласкаву оцену јасно компонованог и визуелно уравнотеженог дела, што није био чест случај при оцењивању архитектуре „буржоаског“ Београда. Уистину, ретки су примери здања који успешно премошћују идеолошке и јазове естетских критеријума различитих епоха. Можда део одговора лежи у више пута наглашеној једноставности, где је архитекта Макшејев са тако мало елемената постигао тако много.

СЛИКА 6 Основа првог спрата Извор: Историјски архив Београда

СЛИКА 7 Зграда Адолфа Сабоа четрдесетих година XX века Извор: Колекција Милоша Јуришића

Архитекта

ДЕТАЉ 1 Лом венца, који има функцију постоља јарбола за заставу

Ђура Борошић

СЛИКА 1 Зграда Јовановића и Вујића, данашњи изглед

СЛИКА 2 Детаљ оригиналног нацрта зграде Извор: Историјски архив Београда

– УЛИЦА –

Петроградска

СЛИКА 3 Приступ улазним вратима води преломљеном линијом хода

СЛИКА 4 Степенишна ограда

ОСТАВА

У марту 1932. из бироа Ђуре Борошића излази девети пројекат те године. У питању је била стамбена зграда Томе Јовановића и Лазара Вујића, власника издавачке књижарнице која је успешно радила до почетка Другог светског рата. Велика продукција Борошићевог архитектонског бироа последица је модерне организације рада, али и ангажовања младих, надарених архитеката, који су били наклоњени модерном стилу веома чистих линија. Иако је као пројектант потписан сам Борошић, на основу детаља и аналогија могло би се претпоставити да је пројекат разрадио доцније чувени Момчило Белобрк (в. стр. 80). Такође, на финалној измени пројекта потписује се за сада неидентификовани архитекта са иницијалима „М. П.“.

CОБА (МЛАЂИ)

КУХИЊА ОСТАВА

КУХИЊА

У крају где се тих година зидало у академском стилу, Борошић пројектује зграду неоптерећену наслеђем историјских стилова. Своју композицију фасаде гради на основи низања три троделна прозора између којих поставља плитке декоративне траке у материјалу друге обраде (детаљ који је, нажалост, поништен недавним кречењем фасаде.). То је једина декорација фасаде предвиђена оригиналним пројектом, док је у коначним изменама додат плитки кровни венац степенасте завршне линије. Лом венца уједно је и постоље јарбола за заставу – уобичајеног елемента раног београдског модернизма. ДЕТАЉ 1 Улазна зона решена је на неупадљив, али ликовно ефектан начин: до улазних врата долази се преломљеном линијом хода, док приступна три степеника, ограда и надстрешница смишљено имају заобљење само са једне стране. СЛИКА 4

СОБА

Улазни хол и степениште обрађени су у складу са основном идејом објекта – једноставном елегантношћу. Хол има само једну светиљку чији је дизајн инспирисан тада још актуелним арт декоом, док су зидови били обрађени у квадратном растеру двобојног малтера (што се сада тек назире). Једини мотив степенишне ограде је, поново, низ заобљених линија СЛИКА 4.

КУПАТИЛО

ПРЕДСОБЉЕ

АНТРЕ

СОБА

СЛИКА 5 Основа другог спрата Извор: Историјски архив Београда

намењена станарима зграде. Из овог примера видимо да раван кров овде није само модернистички формализам, већ да произилази из практичних потреба.

Пројектујући стамбене просторе Борошић је осмислио два стана по спрату, при чему је мањи, једнособни стан крајње рационално компонован – једноставног правоугаоног пружања, док је већа стамбена јединица рађена по узору на схему тада популарног „београдског стана“. Као велику новину у становању, Борошић на последњем, трећем спрату (на плану: „таван“), пројектује две гарсоњере и велику кровну терасу која је оријентисана ка улици и која је била

Зграда у Петроградској 6 ни у доба када је зидана није претендовала на упадљивост. Неколико година касније већ је постала неприметна у мору модернистичких пројеката. Ипак, након пажљивијег посматрања данас запажамо да је у питању изузетно вредан пример ране београдске модерне.

Архитекта

ДЕТАЉ 1 Балкони са асиметрично избразданим пругама у малтеру

Милутин Борисављевић

СЛИКА 1 Зграда архитекте Борисављевића, данашњи изглед

СЛИКА 2 Детаљ оригиналног нацрта на којем видимо зграду пре доградње трећег спрата

СЛИКА 3 Улазна капија у стилу арт декоа

СЛИКА 4 Степенишна ограда

– УЛИЦА –

Новопазарска

Стамбена зграда у Новопазарској 33 мања је реализација коју је за свој стан и рентирање пројектовао и изградио знаменити архитекта Милутин Борисављевић. Грађена је у два маха: 1933. подигнута је као двоспратница, да би 1939, по пристизању финансијских средстава, Борисављевић дозидао и трећи спрат. СЛИКА 1 Имајући у виду малу ширину фронта зграде, Борисављевићу је остало тек неколико елемената које је могао применити, врло сличних онима које је тих година већ користио у различитим пројектима (Мајке Јеворисиме 20, Бранкова 16 итд). Вешта обрада фасаде чини ову уску зграду врло приметном у једном типичном београдском уличном фронту. Прва два спрата (из 1933. године) тако имају балконе трапезоидне основе, што са асиметрично избразданим пругама у малтеру представља известан „каприц“ аутора и динамизује једноставну структуру фасаде зграде. ДЕТАЉ 1 Између два прозора постављени су плитки рељефи у малтеру. Осим већ познатих алегоријских представа неимарске уметности, сећања сведоче да је на рељефу првог спрата остао заувек утиснут лик пса, Борисављеивћевог кућног љубимца. Последњи спрат, накнадно дозидан по архитектином пројекту, не садржи балкон, већ само два прозорска отвора и рељеф, чиме је фасадна композиција донекле олакшана. Цела фасада изведена је у црвеној и жутој „теранови“ – специфичном племенитом малтеру често коришћеном током читавог међуратног периода а прозори су уоквирени плитким тракама у малтеру. Нажалост, у последњој, нестручној реконструкцији цела фасада прекривена је новом, неодговарајућом бојом, чиме је изгубљен првобитни ефекат. На објекту су посебно успела улазна врата изнад којих се налази надсветло. Оба елемента садрже уникатно дизајниране примере кованог гвожђа, креи-

СЛИКА 6 Основа трећег спрата Извор: Историјски архив Београда

раних од стране архитекте, са одмереном декорацијом у стилу арт декоа. СЛИКА 3 За обрадом портала не заостају ни заштитне прозорске решетке сутерена (тзв. гитери) ни степенишна ограда. СЛИКА 4 Улазни ходник привлачи пажњу необичним подом изведеним у ломљеној црвеној, црној и белој керамици уоквиреном тракама црвеног тераца. СЛИКА 5 Скроман по природи, Борисављевић ентеријер своје зграде није осмислио у раскошним материјалима и обрадама већ је суздржаним, али иновативним приступом обради старог материјала (попут ломљених керамичких плочица уместо слаганих у геометријске низове) унео један нови тон у архитектуру тог доба. Његов стан на трећем спрату, за разлику од типичних станова на друге две етаже, преставља даљи искорак и покушај да се пружи свеж начин размишљања о животном простору и другачијем начину његовог архитектонског уобличавања. СЛИКА 6

СЛИКА 5 Под улазног хола изведен је ломљеном керамиком уоквиреном тракама црвеног тераца

Архитекта

Фрањо Јенч млађи

ДЕТАЉ 1 Хоризонтални потпрозорници

ДЕТАЉ 2 Издужена лантерна над углом

ДЕТАЉ 3 Дубока лођа ДЕТАЉ 4 Плитке пруге у малтеру

СЛИКА 1 Данашњи изглед зграде Маргите Мајер

– УЛИЦА –

Карађорђева

СЛИКА 3 Степенишна ограда

СЛИКА 2 Изглед зграде непосредно након доградње крила из Улице Николаја Островског

Зграда је настала у делу Земуна који се интензивно изграђивао у међуратном периоду на основама савремених урбанистичких замисли. У том замаху архитекта Фрањо Јенч млађи имао је значајну улогу – неколицина зграда, укључујући и две суседне овој у Карађорђевој улици, његово су дело.

CОБА (МЛАЂИ)

На имању Маргите Мајер подигнуте су две стилски уједначене зграде, једна у Карађорђевој 21 а друга на Југословенском (данас Авијатичарском) тргу бр. 1. Прва, угаона, пројектована је децембра 1932. и изведена наредне године. Иако је иницијални нацрт предвиђао изградњу на целокупном имању госпође Мајер, то није спроведено све до 1936. године, када је по измењеном пројекту истог аутора подигнут други део градње, тако вешто уклопљен да данас изгледа као једна зграда са два улаза.

КУХИЊА

БАЛКОН

ОСТАВА ОФИС

БАЛКОН

ОСТАВА

СОБА

УЛАЗ

КУПАТИЛО

Зграда је по својим особеностима веома једноставних и чистих форми, оплемењених дискретним детаљима тада већ закаснелог арт декоа. Одблеске овог стила можемо приметити у плитким пругама у малтеру, хоризонталама потпрозорника ДЕТАЉ 1, завршним венцима и декоративним акцентом у виду издужене лантерне над углом зграде. ДЕТАЉ 2 У складу са модернистичким начелима разбијања стамених форми, Јенч на сучељавању двају улица поставља дубоку лођу ДЕТАЉ 3 и приде повлачи угао, чиме својој згради даје сликовит и упечатљив облик. Лође су додатно наглашене стубом и заобљеним ивицама пуне заштитне ограде. Део фасада без прозора, са стране трга, оживљен је густим низом плитких профила у малтеру додатно освеженим суптилним разликама у боји. ДЕТАЉ 4 Необично чврста аналогија може се успоставити између ове зграде и зграде браће Попов, познатог дела Драгише Брашована. Ово је још једна потврда о блиској вези ове војице архитеката.

СОБА

КУПАТИЛО

КУХИЊА

СОБА

ГАРДЕРОБА

СОБА

ЛОЂА

СЛИКА 3 Основа спрата дела зграде дозиданог 1936. Извор: Општина Земун

Ентеријери су доста сведени и базирају се на широј примени керамике, што вероватно представља утицај чешке школе још из доба Јенчовог студирања. Попут сведених ентеријера, и основе станова су врло рационалне за своје доба. На самом углу налазе се веће јединице које прате мањи станови са обе стране. Нови део, изграђен 1936, заснован је на асиметричној подели на два стана по спрату. У једном од ова два, као нови, дотада непознати елементи схеме стамбених простора, појављују се лођа и потпуно издвојена соба за послугу („млађе“). Неизведени део пројекта предвиђао је и велику кровну терасу употпуњену дрвеном перголом. На овој згради јасно се чита архитектонски рукопис Јенча млађег и кроз тај рукопис његова два става при обликовању објеката. Први је јасна и бескомпромисна оданост модерној а други жеља да савремена архитектура не остане крута и беживотна већ да јој се промишљеним детаљима удахне додатна уметничка вредност.

СЛИКА 3 Плафон улазног хола

ДЕТАЉ 1 Застакљена „кула“

Архитекта

Ђорђе Табаковић

ДЕТАЉ 1 Јарбол за заставу

СЛИКА 1 Изглед зграде Драгана Томљеновића по изградњи

22. октобра 11

– УЛИЦА –

22. октобра

СЛИКА 2 Зграда Томљеновића, означена као I. G. Farben, на фотографији направљеној од стране непознатог немачког војника из доба окупације у Другом светском рату

Једино за сада познато здање које је Ђорђе Табаковић подигао у Земуну пројектовано је 1939. године за Драгана Томљеновића, директора фирме „Југанил“. Наведено предузеће трговало је анилинским бојама, фото и филмским материјалом а било је и заступник фирме „Агфа“ за Југославију. Ова чињеница условила је и функционалну поделу ове велике зграде на три дела, сваки са засебним улазом: два независна стамбена тракта и један пословни, како је уосталом и данас. СЛИКА 3

сам архитекта у пројекту назива) на врху, док у Новом Саду на том месту постоји зидани видиковац. Фасаде лишене сваког орнамента, осим упадљивог јарбола за заставу ДЕТАЉ 1, обрађене су у теранова малтеру и оплемењне прозорским оквирима од травертина, што је била уобичајена пракса тадашњих водећих архитеката. С друге стране, ограда лође од једноставно савијеног кованог гвожђа иде знатно испред свог времена.

Сложени архитектонски садржај омогућио је Табаковићу да решавању пројектантског проблема приступи на недогматичан и суштински савремен начин. Већ при обликовању спољашњости архитекта је различитим фасадама издвојио сваки од трактова. Узан стамбени део оријентисан ка Улици 22. октобра је неупадљив и мање занимљив. Овде су пројектоване само гарсоњере, те изгледа као да овај део објекта одваја пословни простор од луксузнијих станова на углу са Улицом Старца Вујадина.

Овакво разуђена диспозиција објекта пружила је Табаковићу прилику да развије нови тип стана, дотада несвојствен домаћој средини. Све главне стамбене просторије оријентисане су ка улици, чиме се добила одлична осунчаност а избегнути су светларници – усуд многих зграда међуратног Београда. Оваквим приступом превазиђена је и обавезна проходна средишња трпезарија „београдског стана“. Као архитектонски каприц, Табаковић на врху полуобличастог волумента поставља широко застакљену „кулу“, оригинално изведену у бетонском прозорском раму а данас измењену и знатно мање упадљиву након доградње два спрата на делу објекта из Улице Старца Вујадина. ДЕТАЉ 2 Имајући у виду да је ово била највиша зграда у околини, намеће се претпоставка да је „кула“ служила као својеврстан видиковац са погледом ка средишњем делу Земуна.

Најзанимљивија је угаона зграда са по три велика стана по спрату. Она има много аналогија са раније изведеном Табаковићевом зградом на углу Булевара Михаила Пупина и Улице Јована Бошковића у Новом Саду. На обе зграде налазимо, за дотадашњу српску архитектуру, неуобичајену праксу делимичног повлачења објекта са уличне регулационе линије. То згради даје нову динамичку вредност и антиципира нека касније популарна решења, истовремено омогућавајући и постојање малог врта који је одваја од улице. Овде се сличности завршавају па зграда у Земуну има истакнути угаони део полукружног облика акцентован стакленом „кулом“ (како је

Иако представља битну ставку Табаковићевог опуса, зграда Драгана Томљеновића често се превиђа у прегледима модерне архитектуре. Она својом величином и комплексношћу одступа од уобичајене градње тог доба, те представља карику између међуратне и послератне архитектонске епохе.

СЛИКА 3 Основа другог спрата; затамљен је средишњи од три засебна дела зграде Извор: Општина Земун

Архитекта

Ђорђе Радивојевић и Георгиј Грејц

ДЕТАЉ 4 Прозорски отвори уоквирени танким профилима

ДЕТАЉ 1 „Скривена” кула, омиљени детаљ београдских модерниста, наглашена је другом бојом

ДЕТАЉ 2 Угаоне лође олакшане процепима балконских ограда ДЕТАЉ 3 Сокл објекта изведен је у вештачком камену

СЛИКА 1 Зграда Милана и Теодора Јанче, данашњи изглед

– УЛИЦА –

Карађорђев трг

СЛИКА 2 Некадашњи изглед са Карађорђевог трга

СЛИКА 4 Теодор Јанча, првобитни власник зграде

На ободу Земуна крајем четврте деценије XX века оформљен је нови трг, тада прозван „Београдски” по правцу оријентације. Последња зграда подигнута на њему пре Другог светског рата, као и последња пред некадашњом пругом и ледином будућег Новог Београда, јесте зграда Милана и Теодора Јанче из 1940. године. слика 1 На угаоном плацу велике површине карактеристичном за уредно планирани нови део Земуна, озидана је господска зграда широких потеза, целовите композиције и детаља карактеристичних како за доба настанка тако и за модерну архитектуру Београда. На плановима зграде као аутор потписан је мање познати архитекта Ђорђе Радивојевић, док је на плочи крај главног улаза убележен и Георгиј Грејц, чије име на нацртима није наведено јер до 1941. није стекао овлашћење за самосталан рад. Ауторски пар спољашњост објекта гради вештом игром избацивања и повлачења више фасадних равни од основне регулационе линије чиме је избегнута монотонија једноличних кубичних форми. Та игра која се одвија на чак четири нивоа своју кулминацију доживљава на самом углу, где је највиши део зграде и најувученији, стварајући својеврсну „скривену“ кулу (додатно наглашену другом бојом фасадне облоге) – омиљен мотив београдских модерниста. детаљ 1 Спољашњост зграде обилује суптилним детаљима. Тако су, на пример, прозорски отвори уоквирени танким профилима, који их посебно акцентују детаљ 4, док су угаоне лође олакшане процепима балконских ограда. детаљ 2 На крају, уз сам угао постављен је и пуко декоративни, танки, вертикални елемент који је архитекта Алексеј Бркић назвао „прилепљеним обелиском“. На његовом врху некада се налазио и јарбол за заставу, који је доцније премештен на суседни зид. Сокл објекта изведен је у вештачком камену детаљ 3. Ранија тежња је била да се каменом имитира класично зидање, док је овде у складу са модернистичком филозофијом, он обрађен у стриктно квадратичној подели. Фасадна схема и обрада детаља неодољиво подсећају на зграду Пензионог фонда Беочинске фабрике цемента (1936) Драгише Брашована, који је можда унајмио младог архитекту Грејца за разраду овог пројекта.

СЛИКА 3 Основа првог спрата Извор: Општина Земун

су и мирне површине каменог сокла које контрастирају растеру зидова и заобљеним профилима око кружних светлећих тела на плафону. Портал у нерђајућем челику донедавно је био ликовно још упечатљивији и представљао је мајсторство занатске обраде. У функционалној организацији станова, Радивојевић и Грејц пројектовали су два типична „београдска стана“ на крајевима трактова, и велики стан на углу, који се својим рационалним, сажетим концептом издваја из текуће продукције. Узимајући у обзир њен положај, квалитет градње на свим основама, а посебно детаље који је везују за споменуто антологијско Брашованово дело, изненађује колико је зграда Јанча остала неприметна и историчарима архитектуре и свакодневним пролазницима.

Улаз, ходници и степениште изненађујуће су пространи и добро осветљени. Такође, са великом пажњом обрађене

O Aрхитектама

Момчило Белобрк (Ваљево, 1905 – Београд, 1980) спада у ред најзначајнијих и најпродуктивнијих архитеката у Београду током четврте деценије XX века. Непосредно по завршетку школовања на архитектонском одсеку београдског Техничког факултета, 1930. године запошљава се у тиму архитекте Ђуре Борошића где пројектује своје прве грађевине попут изузетне зграде браће Миладиновића у Његошевој 63. Три године касније полаже испит за овлашћеног архитекту, те почиње са самосталним пројектантским радом. До почетка Другог светског рата реализује близу стотину објеката од којих вреди истаћи зграду Јакуба Финција у Добрачиној 17 и прву зграду са великом вишеспратном гаражом у Светогорској 6-8 док је у идејним замислима остао још толики број грађевина. Његова дела у овом периоду одликују се јасном осмишљеношћу концепције, доследношћу примењеног стила, као и архитектоничношћу унутрашњих простора где је у први план стављена упечатљива ликовност и обрада детаља. Током рата и окупације Белобрк отказује активну градитељску праксу бавећи се професуром на новооснованој Школи за примењену уметност (каснијој Академији). Године 1947. прихвата се обимне реконструкције Југословенског драмског позоришта и од тог доба па до смрти бави се проблематиком позоришта и позоришних сцена. Остварује запажене адаптације и нове градње театара у Тузли, Мостару, Нишу, Приштини и другим градовима.

Зграда Ј. Финција у Добрачиној 17

Јован Бјеловић (Ужице, 1903 – Сао Паоло, 1977) припадао је кругу архитеката који су исказивали опредељење ка савременим токовима градитељства, али без западања у догматско прихватање свих новина. Својим објектима Бјеловић је успевао да удахне особени карактер у компоновању основа и декорацији фасада. По завршетку факултета 1929. године, запослио се у архитектонском бироу Ђуре Борошића, у којем ради наредне четири године. Године 1933. заснива приватну архитектонску праксу (биро „Неимар“) успешно је водећи и пројектујући преко 70 објеката до априла 1941, углавном у Београду. На почетку своје самосталне каријере Бјеловић пројектује зграде које је у складу са жељама наручилаца обилато декорисао елементима преузетим из речника арт декоа. Међутим, познато је и неколико примера где је исказао крајње рационалан принцип обликовања (зграда Ристе Аранђеловића, угао Чубрине 4 и Иван Бегове). Пред сам рат (1939-41), своје зграде ослобађа скоро сваког украса, инсистирајући на једноставној, али врло луксузној спољној и унутрашњој обради; крајњи исход тог начина размишљања била је његова сопствена зграда у Змај Јовиној 4 (1940). Током рата отказао је праксу да би се после ослобођења запослио у новооснованом бироу „Комграп“. Тих година пројектује прво монтажно насеље стамбених зграда на Карабурми, тзв. „Руске павиљоне“ (1948). Примењујући крајње сведен стил, што је било и за очекивати за то доба, Бјеловић је ипак успео да неким детаљима створи асоцијације на свој међуратни речник. Почетком педесетих година емигрира у Бразил, где у Сао Паолу наставља каријеру пројектујући бројне индустријске, стамбене и спортске објекте упечатљиве архитектуре.

др. Милутин Борисављевић (Крагујевац, 1879 – Париз, 1970) архитекта, оснивач естетике на београдском универзитету, научник, писац и есејиста, један је од ретких српских архитеката чије се име појављује у светским енциклопедијама. Борисављевић дипломира 1913. године на архитектонском одсеку београдског Техничког факултета и одмах започиње рад при Министарству грађевина на пројекту Народне скупштине. Након Првог светског рата одлази на студије естетике у Париз које завршава докторатом 1926. Искуства из Француске и преданост њеном културном кругу оставиће значајног трага у његовом деловању. Враћа се у Београд и до 1941. гради више десетина објеката, истичући се као један од виђенијих архитеката тог доба. Током свог пројектантског рада чврсто се држао начела и естетике историјских стилова, које је упорно примењивао на својим здањима све до почетка Другог светског рата (вила Флашар у Корнелија Станковића, вила Дојчиновића у Булевару мира, обе у стилу француског неоренесанса). Тако је пројектовао и своје ретке јавне објекте – ограду Академског парка на Студентском тргу и основну школу у Марулићевој улици. С друге стране, релативно рано, још од 1930. године, усвојио је језик модерне архитектуре који је подједнако радо и успешно користио. Овај начин обликовања срећемо на његовим пројектима у Бранковој 16, Француској 35 и сопственој кући у Новопазарској 33. Из овога видимо да нови стил није прихватио само формално. У истом периоду, средином тридесетих година, оснива катедру естетике на Филозофском факултету где је успешно предавао и разрађивао теорију научне естетике, што му доноси признања у међународним оквирима. Како је током окупације престао са пројектантском активношћу, после 1945. дозвољено му је да учествује у градитељској обнови па чак и да објави још једну књигу на тему естетике. Међутим, као особа изузетно критички настројеног духа, ускоро је дошао у сукоб с комунистичким властима; почетком педесетих отишао да посети жену у Париз и никад се више није вратио. У Паризу га је академска заједница прихватила, те је до краја живота остао активан у научним круговима, објављујући низ есеја у стручним часописима.

Ђура Борошић (Загреб, 1900 – Београд, 1965) завршава студије архитектуре у Београду 1923. године, те се ускоро након тога запошљава у бироу Хипотекарне банке. Крајем исте деценије заснива сопствени архитектонски биро у којем организацију рада поставља на новим, модерним основама – са сопственим канцеларијама, већим бројем запослених и савременим приступом креирању елабората, који је подразумевао комплетну документацију потребну за извођење свих радова. На челу бироа остаје до 1941. године. Кроз Борошићев биро прошлe су многe младе еминентне архитекте, између осталих, Момчило Белобрк и Јован Бјеловић. Број пројектованих и изведених објеката овог бироа, до почетка рата, досегао је импозантну цифру од преко 400 зграда најразноврсније намене. Међу његовим првим пројектима доследно изведеним у стилу ране модерне налази се хотел „Праг“ из 1929. Наредне године ступа у редове Групе архитеката модерног правца. Од тог тренутка скоро сви његови пројекти приклањају се модерним стилским обрасцима који су подразумевали не само модерно обликовање фасада, већ и рационални приступ компоновању основа. Како је био веома ангажован у свом бироу, Борошић није иступао као теоретичар, већ је своје ставове исказивао кроз бројне реализације, од којих издвајамо Учитељски дом у Катићевој (1930, порушен), банку „Златибор“ у којој се налазио и његов биро (1931, угао Змај-Јовине и Чика Љубине) и зграду Николе Хаџи-Поповића (1931, Џ. Вашингтона 32а). После 1935. године Борошићева пројектантска активност опада и он се готово искључиво бави предузимачким пословима, изградивши бројне објекте широм земље, међу којима се истичу бановински хотел „Шумадија“ у Аранђеловцу (1938) и Државна хипотекарна банка у Новом Саду (1940). Након Другог светског рата архитекта Борошић се искључиво посветио извођењу објеката, радећи извесно време и на изградњи првог дела Новог Београда – Павиљонима.

Георгиј Грејц припада млађој генерацији руских емиграната који су Технички факултет завршили у Београду. По дипломирању бавио се и популарним приказима из ликовне уметности за дневне новине. Привржен идејама савремене архитектуре, Грејц је био сарадник неколико архитектонских бироа, попут бироа Фрање Јенча, са којим изводи зграду у Илије Гарашанина 23. По речима колеге и пријатеља Петра Анагностија, Грејц је био талентован и предан свом позиву. На крају Другог светског рата заувек напушта Београд и одлази у Јужну Америку.

Фрањо Јенч млађи (Земун, 1897 – Пријепоље, 1976) је био син угледног земунског градитеља. Студирајући у Бечу и Прагу упознао се са језиком модерне архитектуре а по повратку у домовину успешно га је применио на објектима које је пројектовао широм Југославије. Почетком тридесетих година Јенча мл. примећује знаменити архитекта Брашован и ангажује га за помоћника у свом бироу, где успешно ради низ година. Сматра се да је Јенч био један од Брашованових сарадника на згради Ваздухопловне команде. У току своје самосталне каријере интензивно је изграђивао како центар, тако и периферију Земуна. Као најбоља остварења у родном граду истичемо кућу у Тиршовој 7 и Др Петра Марковића 2. Градио је доста и с друге стране реке Саве. Међу зградама изведеним у Београду ваља издвојити ону Михаила Стојановића у Џорџа Вашингтона 48, затим кућу инж. Предрага Николића у Ђуре Јакшића 11 и стамбену зграду са јавном гаражом у Илије Гарашанина 23. Према непотврђеним изворима Јенч је током окупације радио у земунској општини; након ослобођења се на његов ангажман током ратних година није благонаклоно гледало, па је исељен у Пријепоље, где проводи остатак живота. Ипак, поново бива упослен као архитекта, па пројектује и гради Фабрику аутомобила Прибој (1953). Јенч млађи успео је да облике нове архитектуре преведе у личан и веома препознатљив стил, ликовно уједначен, сведених елемената и без непотребних разметања декорацијом.

Аутор великог броја упечатљивих пројеката, Владета Максимовић (Београд, 1910 – Београд, 1994) дипломирао је 1933. на архитектонском одсеку београдског Техничког факултета. Током студија био је упослен у више бироа, међу којима ваља истаћи онај Тунера и Вагнера. Истовремено помаже архитекти Злоковићу у разрадама његових најважнијих објеката укључујући и познату Дечју клинику. На почетку каријере пројектује у чистом модернизму пројектује зграде попут робне куће „Та-та“ браће Радојловића (1934), виле Стане Максић у Кајмакчаланској (1935) или куће Душана Ђорђевића у Господар Јевремовој 48 (1936). Овлашћени архитекта постаје у другој половини четврте деценије и у наредном периоду углавном гради стамбене објекте у стилу декоративне београдске модерне, међу којима треба истаћи кућу Јанковића у Ђуре Даничића 9 (1938) и кућу Видосаве Јовановић у Краљице Наталије 23а (1939). Максимовићев је и звоник Вазнесењске цркве (1940), који је у сарадњи са млађим колегом Милошем Лазаревићем извео у модернизованом српско-византијском стилу. Током окупације задржава свој биро, па чак гради велико магацинско постројење „Обнова АД“ у Дубровачкој (1942, данас зграда Телекома). Одмах после рата постаје чиновник при Грађевинском одсеку Општине града Београда када и реализује велико стамбено насеље у Професорској колонији (1947). У циљу децентрализације великих пројектантских кућа, Максимовић је 1953. одређен за руководиоца новооформљеног бироа „Београд“. Тада гради неколико значјних објеката међу којима су најпознатији реконструкција „Безистана“, те зграда Инвестиционе банке на Теразијама бр. 7 (1957). Једно од последњих Максимовићевих дела је реконструкција острва Свети Стефан у град-хотел 1960. године (у сарадњи са Б. Боном, В. Ђокићем и другима). Архитекта Владета Максимовић је у годинама пред рат био један од најупосленијих градитеља стварајући дела препознатљивог карактера, својеврсна по ономе што би данас с правом могли назвати београдским градитељским духом. Савременици и колеге запамтили су га као срдачног и једноставног. Сталожен и предан, био је отворен за сарадњу и експеримент, остајући увек у границама сигурног укуса и осећаја за лепо.

Количина фасцинације коју поштоваоци међуратне модерне архитектуре гаје према делима Леонида Макшејева стоји у обрнутој сразмери с оним што знамо о његовом животу. Рођен је у Петрограду 1897. као син управника једног од института (средње војне школе). У Краљевину СХС долази са таласом руских избеглица и, највероватније, студије архитектуре завршава у Загребу крајем двадесетих година. Један од његових првих пројеката реализован је 1931. године у Земуну. Била је то кућа имућног инжењера Самуила Закса са којим је наставио да ортачки сарађује током пројектантске праксе. У наредних десет година нижу се његове више него успешне реализације: зграда Илије Богдановића на углу Нушићеве и Мајке Јевросиме (1936), зграда Махмуда Сафикјурдлија, нашег Турчина који се бавио трговином теписима, у Кнеза Михаила 25 (1939), кућа Срђанке Марковић у Светозара Марковића 60 и зграда Маше и Самуила Закса у Француској 22, која му је донела ласкаво признање за најуспешније архитектонско дело престонице у 1939. години. Његова дела одликују се беспрекорним речником зрелог модернизма, јасним пропорцијама прозора и зидних маса, избором једноставних али визуелно ефектних материјала, те истанчаним осећајем за архитектонски детаљ. Током исте деценије Леонид Захарович прави сопствену кућу на Вождовцу из које, по сведочењу станара, одлази током рата. По неким сазнањима Макшејев је избегао у САД, где је активно радио до смрти.

Миша Манојловић (Београд, 1901 – Београд, 1941), скупа са својим дугогодишњим партнером Исаком Азриелом (? – Израел, око 1995), остварио је импозантан број објеката, од којих су многи у самом врху наше међуратне модерне архитектуре. Манојловић је рођен у јеврејској породици у Београду. Високо образовање стекао је на Техничкој школи у Шарлотенбургу (Берлин) где се након дипломирања задржао још неко време радећи у тамошњим архитектонским бироима и интересујући се за најновије токове своје струке. По повратку у Београд, Манојловић се удружује са Исаком Азриелом, сестрићем истоименог инжењера, творцем сецесијског Робног магазина у Улици краља Петра. Овај двојац од самог почетка свог рада бескомпромисно усваја речник модерне, раније и радикалније него што су то доцније чинили неке познатије архитекте овог стила. Азриел и Манојловић нису само храбро пригрлили овај правац док је још био у повоју код нас, већ су га и доследно примењивали остварујући дела која се лако могу помешати са неким много каснијим радовима. До 1941. године изградили су импозантан низ од педесетак објеката, махом за јеврејске инвеститоре, од којих су најупечатљивији зграда браће Алтарац на углу Царице Милице и Маршала Бирјузова (1932), зграда Флоре Медине у Маршала Бирјузова 26 (1936) и зграда Талвија у Иван Беговој 9 (1936). Изненађујуће, из разлога који нам данас нису познати, послератна историографија игнорисала је изузетан стваралачки допринос ових аутора остављајући их на маргинама научног проучавања. Крајем тридесетих Азриел се издвојио из овог партнерства и до 1941. пројектовао је и извео низ идејно веома чистих објеката чврсто се залажући за начела модерне. Током окупације Миша Манојловић је ухапшен и одведен у логор на Старом сајмишту где је убијен. Исак Азриел је преживео рат и у рано послератно доба активно учествовао у изградњи неких од важних државних објеката (зграда Геокарте Гостионичарски дом у у Булевару војводе Мишића, пројекат зграде Скупштине Србије), да би се касније Југ Богдановој улици, 1931. преселио у Израел, где је преминуо средином деведесетих година.

Богдан Несторовић (Београд, 1901 – Београд, 1975), архитекта и професор Архитектонског факултета, био је свестрана личност српског неимарства, један од ретких стваралаца чија су интересовања била широко разастрта на најразноврсније области стваралаштва. Син је чувеног неимара Николе Несторовића. Несторовић је дипломирао 1923. на Београдском универзитету после дугог и неизвесног школовања започетог у Београду а током Првог светског рата настављеног на лицеју у Ници. Извесно време ради код Драгише Брашована и Милана Секулића, да би потом био упослен у Министарству војном. Године 1925. одлази на усавршавање на Школу лепих уметности у Паризу. Две године касније полаже испит за овлашћеног архитекту и до рата 1941. траје његова успешна каријера градитеља, паралелно са професуром на факултету. Несторовић за само десет година пројектује и реализује низ објеката у престоници и широм државе од којих су многи, без икакве сумње, најкрупнији и најзначајнији примери српске архитектуре свог времена: две зграде задужбине Луке Ћеловића у Савамали (1927), Занатски дом (1931, данас Радио Београд), пословна зграда ПРИЗАД на Облићевом венцу (1939, данас ТАНЈУГ), као и низ објеката Народне банке широм земље. Круну каријере представљаће његов пројекат Храма светог Саве на Врачару, који се налази и у основи касније изведеног здања. После рата, Несторовић интензивира своју наставничку каријеру те 1950. бива изабран за професора на предмету Пројектовање стамбених зграда; повремено је предавао и Архитектуру Новог века, Елементе пројектовања и Увод у архитектуру. Његови значајни радови из послератног периода су објекти „друштвеног стандарда“ – разноврсне стамбене и школске зграде, домови ученика, одмаралишта и други. Богдан Несторовић оставио је обимно и разноврсно дело. Не робујући строгим одредницама и канонима стилова, Несторовић се подједнако успешно бавио обликовањем објеката како у духу традиције и прошлости, тако и у духу најсавременијих тенденција. Доследан поукама које је стекао у младости, дисциплинованог духа и непоколебљив у доношењу квалитетних одлука, креативан и марљив, Богдан Несторовић је, свакако, један од незаобилазних, али мање проучених неимара, који су обликовали просторе нашег живота и нашу градитељску историју.

Игњат Поповић (Београд, 1904 – Београд, 1973) спада у ред градитеља међуратног Београда који су у периоду од само једне деценије (од 1930. до 1940.), успели да створе препознатљив стил грађења и примене га на бројна изведена дела. Школован у Београду, Поповић је дипломирао 1929. да би, неколико година касније, постао овлашћени архитекта. Убрзо се запослио у Техничком бироу Београдске општине, где у наредних пет година као архитекта сарадник разрађује дела старијих колега. Такође, пружа му се прилика да пројектује и низ јавних објеката међу којима ваља истаћи студентски дом у Улици краљице Марије, као и Градску болницу на Звездари, задужбину Николе Спасића (1935). Поповић је аутор и једног од најзначајнијих дела која су из овог бироа изашла – „основне школе на ваздуху“ у Шуматовачкој улици. Иако формално није припадао Групи архитеката модерног правца, Поповић гради веома упечатљиве, модернистички интониране зграде које су често садржале веома смела конструкциона решења (нпр. стамбена зграда са локалом на Теразијама из 1938. године). Осим тога, Поповић је увек био одан брижљивом естетском уобличавању спољашњости и унутрашњости својих здања, па се код њега веома често могу пронаћи елементи декоративности које су други београдски архитекти, његови савременици, већ увелико одбацивали. Током окупације, Поповић отказује овлашћење за приватан рад и живи ван престонице. После ослобођења, укључује се у обнову и изградњу земље, неретко се бавећи индустријском архитектуром. Његово највеће дело из овог периода је, према сопственом признању, зграда Дома синдиката на Тргу Николе Пашића. Ритмом троделних прозорских отвора, каменом оплатом и општом концепцијом, ова зграда вешто се уклапа у хетерогену, наслеђену архитектуру новоствореног трга. До краја живота Игњат Поповић гради објекте упечатљиве архитектуре а нека од његових последњих остварења, као што су зграде у кругу Маршалата на Дедињу, доказују да је био способан да ствара самосвојне креације и у доба изузетно редукованог ликовног и архитектонског исказа.

Каријера Миладина Прљевића (Ужице, 1899 – Београд, 1973) протезала се кроз међуратни и послератни период, додуше не истим интензитетом. Радећи до избијања рата у Министарству грађевина али и бавећи се приватном праксом, Прљевић је пројектовао преко стотину објеката различите површине и намене, што без сумње представља импозантну грађевинску активност. Школујући се у домаћој средини (дипломирао на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду 1924. године) будно је пратио савремену европску продукцију. Са изузетком неколико објеката, сва његова дела доследна су модернистичком стилу, од којег није одступао чак ни када је био свестан да ће због свог радикланог стила она остати нереализована. Након почетног периода каријере (1925-1928), када је боравио на Цетињу и у Подгорици бавећи се реконструкцијама и изградњом нових објеката, Прљевић се враћа у Београд. Отпочиње професорску каријеру у Средњетехничкој школи, где с успехом предаје све до 1947. Од 1931. почиње са приватном архитектонском праксом. Већ са првим објектима привлачи пажњу престонице на себе, као у случају елегантне зграде Ћировића на углу Кнеза Милоша и Вишеградске (1932), која је више пута публикована у тадашњој штампи. Уследила је градња бројних других приватних стамбених вила и зграда попут зграде Матића у Пожаревачкој (1934), две зграде Синише Здравковића у Црногорској 5-7 (1936) и још једне зграде истог власника на углу Поп Лукине и Косанчићевог венца. Ова последња у доброј мери подсећа на његово најпознатије дело – палату „Албанија“ (1939) коју је радио скупа са загребачким архитектама Боном и Гракалићем. Ово здање било је иновативно у много аспеката почев од армирано-бетонске скелетне структуре, све до прорачуна термичке изолације. Његов други небодер, робна кућа Владе Митића на Славији (1941), који је требало да надвиси и „Албанију“, због рата није доживео да буде изграђен. Прљевић је тридесетих година оставио видног трага и у многим другим варошима Србије, укључујући и родно Ужице (хотел „Палас“, 1932.). После рата, Прљевић је био ангажован у Пројектном заводу Србије, потоњем „Србијапројекту“, једном од тадашњих великих и врло активних пројектних предузећа. Из овог периода бележимо позамашан број његових замисли за најрепрезентативније јавне објекте нове Југославије, од којих је, међутим, остварено тек неколицина мање важних. Свакако најзначајнији међу њима је реконструкција зграде општине Крагујевац из 1961. Великом приљежношћу, техничким умећем и настојањем ка квалитетном извођењу, Миладин Прљевић нам је, ван сваке сумње, оставио у наслеђе изузетне Зграда С. Матића у Поп Лукиној улици примере српског градитељства.

О Ђорђу Радивојевићу не знамо више до да је имао приватну праксу у Београду, где је уписано неколико његових успелих објеката: модернистичка зграда на углу улица Светог Николе и Стјепана Љубише, као и вила Попадића у стилу неоренесанса у Улици Каћанског, настала у доба окупације.

Драгослав Радисављевић спада у ред архитеката о чијем је делу и каријери остало мало података. Оно што је сигурно је то да је Радисављевићева градитељска делатност била жива а објекти које је за собом оставио спадају у ред изузетних остварења сасвим особене архитектуре, која су сместа препознатљива у данашњој слици града. Радисављевић је крајем двадесетих година завршио студије на београдском Техничком факултету, да би непосредно након тога отворио сопствени архитектонски биро. Тада пројектује своја најзначајнија дела попут зграде између улица Светог Саве, Крушедолске и Охридске (1934) и зграде у Смиљанићевој 33 (1935). Ови објекти, пројектовани у духу иновативног тумачења необарокних извора и данас плене пажњу и представљају саме стилске архитектуре међуратног доба. Радисављевић ствара и у духу модернистичких тенденција (дела попут стамбене зграде у Молеровој улици 43) а живо се бави и предузимачким пословима. Током четврте деценије постао је асистент на Архитектонском факултету у Београду, у ком звању дочекује и Други светски рат. Током окупације, архитекта Радисављевић отказује бављење приватном праксом и бива ухапшен као талац. После рата, ангажује се на пословима обнове и изградње ратом опустошене земље пројектујући између осталог и неколико здравствених установа. Ондашња архитектонска критика негативно се односи према његовим решењима, наводећи га као представника бившег градитељског естаблишмента. Радисављевић је пак остао веран својим принципима, с обзиром да су му скучене рационализације, крути стандарди и сиромашан језик новог, послератног доба били страни. Почетком педесетих, под политичким притиском, Драгослав Радисављевић са породицом напушта земљу и сели се у Канаду а потом у Сједињене Америчке Државе, где поново оснива приватну праксу и остаје активан као архитекта до краја живота.

Григорије Самојлов (Таганрог, 1904 – Београд 1989) је у родној Русији, упоредо са гимназијом, завршио и сликарску школу. Бежећи од грађанског рата, године 1921. доспео је у Краљевину СХС. За разлику од већине руских архитеката-емиграната, он своје професионално образовање стиче у потпуности у новој средини те 1930. године дипломира на Архитектонском одсеку београдског Техничког факултета. На почетку каријере ради као помоћник у бироима угледних београдских архитеката – Милутина Борисављевића а потом и Александра Ђорђевића, да би 1933. отпочео самосталну праксу. Упоредо предаје предмет Византијска архитектура. Стечена искуства примењује градећи низ веома успешних сакралних објеката: цркву Светог архангела Гаврила у Хумској улици, капелу Теокаревића у Вучју и капелу Јована Савића на Новом гробљу. У домену профане архитектуре пројектовао је у разнородним стиловима (српско-византијски, класицизам, arts & crafts). Током друге половине тридесетих година посебно се истакао умешним приступом грађењу вила, па ускоро постаје врло тражен међу имућним Београђанима. Највећи број ових луксузних резиденцијалних објеката изведен је на Топчидерском брду и Сењаку, попут виле Љубице Раденковић (Пушкинова 5), Марице Поповић (Сењачка 35) и виле Еда Трајша (Булевар кнеза Александра Карађорђевића 38). Његово најзначајније дело у међуратном периоду је зграда биоскопа „Београд“ (данас „Позориште на Теразијама“) у стилу тзв. новог монументализма, оплемењена детаљима арт декоа. Рат проводи у заробљеништву да би након тога постао професор слободног цртања и акварелисања на Архитектонском факултету. Не напушта ни пројектовање, па током наредне три деценије остварује неколико запажених објеката у духу послератног модернизма – Машински и технолошки факултет, те зграду „Југобанке“ на углу улица Краља Петра и Цара Лазара. У истом периоду изводи Палата пензионог фонда (Биоскоп Београд), 1940. реконструкцију ентеријера хотела „Москва“ и ентеријера САНУ.

Александар Секулић (Београд, 1898 – Београд. 1981) је након школовања у Београду, током којег је имао доста проблема са здрављем, дипломирао тек 1934. Његово прво познатније дело је хотел „Парк“ у Нишу из 1936, у то време један од најмодернијих у читавој Југославији. Наредне године пројектовао је централну кулу Београдског сајма, која се по особеностима конструктивистичке архитектуре истиче међу објектима овог комплекса, а одмах потом, на истој локацији, и павиљон Задужбине Николе Спасића. Године 1940. именован је за директора овог сајма и пред сам рат започиње са изградњом павиљона број шест, који је замишљен као највећи објекат на сајмишту. Секулић спада у малобројну групу архитеката који су једнако успешно наставили своју каријеру и после рата. Најпознатији од бројних објеката које је тада извео су: ново крило зграде „Борбе“ (1949), зграду Савеза композитора у Мишарској улици, Природно-математички факултет (1955-63). У овом периоду постаје професор на Факултету примењених уметности, на којој позицији и окончава своју каријеру.

Ђорђе Табаковић (Арад, 1897 – Нови Сад, 1971) потиче из угледне уметничке породице из Арада: отац Милан је био водећи арадски архитекта а брат Иван чувени сликар. Студије архитектуре у Будимпешти прекинуо је због рата, па их довршава у Београду 1922. Наредне две године проводи на усавршавању у Паризу а потом, до 1928. године, помаже у очевом архитектонском атељеу. Те године породица се досељава у Нови Сад а Ђорђе започиње активан пројектантски рад. У почетку остаје привржен архитектонском академизму у његовој модернизованој форми. Током четврте деценије XX века, он прочишћава свој израз и постаје поборник савремене архитекуре. До 1941. године, године само је у Новом Саду извео преко педесет објеката најразноврсније намене, попут Дома новосадске трговачке омладине (1931), Соколског дома (1932-36) или ултрамодерне Клајнове палате (1938). Изузетно је активан и у другим градовима Војводине; као храбро модернистичко дело, ваља истаћи његову Берзу рада у Суботици (1936). Бави се и сакралном архитектуром, те изводи низ објеката за различите верске заједнице. У Београду гради неколико објеката мањег обима, попут куће Петра Ристића у Сењачкој 3 (1938). Окупацију проводи у Новом Саду завршавајући започете објекте. После рата његова пројектантска делатност свела се на реконструкције и адаптације ентеријера и неколико слабо познатих објеката. У овом периоду се више бави ликовном уметношћу, креирајући позоришне сценографије и сликајући ведуте Новог Сада, које су публиковане као популарне разгледнице. Својом високом радном енергијом и непоколебљивошћу естетског става, Ђорђе Табаковић је иза себе оставио монументалан уметнички опус.

Теобалд Шнајдер спада у групу архитеката о чијем се животу врло мало зна. До тренутка дипломирања средином тридесетих о њему заправо немамо никаквих података. Одмах потом запошљава се у бироу чувеног Бранислава Маринковића, где сарађује на његовим најпознатијим пројектима, укључујући и зграду Трговачког фонда на углу улица Краља Милана и Ресавске, за коју нека сећања говоре да је у доброј мери обликована баш Шнајдеровом руком. Године 1938. или 1939. се осамостаљује и у наредних неколико година пројектује низ објеката који по обликовању припадају самом врху тадашње савремене архитектуре (кућа у Ранкеовој 2, Страхињића бана 26, зграда Алкалаја на углу Макензијеве и Курсулине 2). Паралелно је сарађивао са Богданом Несторовићем на пројекту недовршеног трезора Народне банке у Ужицу (данас Народни музеј). Током рата био је под присмотром специјалне полиције због деловања његове супруге Радмиле Шнајдер, познате револуционарке која је убијена у логору на Бањици. Има индикација да је Теобалд преживео рат, али се о његовом даљем животу ништа не зна.

Речник мање познатих појмова АрТ деко Архитектонски стил који се први пут појавио 1925. године на Изложби декоративне уметности у Паризу. Настао је на размеђу утицаја сецесије, модерне уметности и индустријске производње. Испрва поистовећиван са луксузом, доцније постаје све више тражен од стране просечних корисника. Задржао се до почетка Другог светског рата, а код нас дуже но у већини других земаља. вестибил Приступни улазни хол. еркер Испад на фасади на неком од спратова. Имао је двоструку улогу: повећање стамбеног простора ван регулационе линије (види доле), или оживљавање динамике фасаде. каверне Неправилна удубљења у камену или сличном материјалу. калкански зид Слепи зид који затвара простор последње етаже испод косог крова, у низовима зграда без бочних пролаза, најчешће видљив на дворишним странама објеката. канелуре Удубљења (бразде) пореклом са стабала дорских стубова. Током времена пренешене су на различите елементе фасаде. касетирана таваница Таваница издељена гредама на поља која подсећају на касете. Испрва су греде биле носеће, да би у доба модерне оваква таваница постала само декоративни елемент углавном извођен у гипсу. конзоле У почетку конструктивни а временом само декоративни елементи које налазимо испод кровног венца или испод балкона. Стварају утисак подупирања, али и ритмички прекидају дуге једноличне линије. луксфер призма Провидни стаклени блок коришћен за зидање или за преграђивање. Назив потиче од имена једног од њених првих произвођача. маркиза Надстрешница над нижим делом зграде, најчешће само над приземљем. Може бити и провидна, али је у модерној архитектури често извођена као пуна бетонска плоча, неретко обогаћена светлећим телима. окулус Округли прозор, обично мањих димензија, један од препознатљивих симбола наше модерне. Преузет са бродова. Својим обликом контрастирао је правим линијама модернистичке архитектуре, чиме су пројектанти наглашавали одређене делове фасада.

парапет Део зида испод прозора који досеже до пода истог спрата. пергола Конструкција састављена од стубова и греда, која се налази на тераси или равном крову. Испрва је служила за стварање сенке уз помоћ пузавица или винове лозе, док доцније постаје декоративни елемент. пиластри (лезене) Настали су од стубова прислоњених уз фасаду, који су током времена изгубили било какву конструктивну улогу, постајући све плићи, да би се на крају претворили у пуки елемент декорације. Упрошћено речено, то су стубови у две димензије. подест Део степенишног простора предвиђен за предах при успону или за приступ улазним просторијама. Пауза у континуираном ређању степеника међу спратовима. портал Део фасаде око главних улазних врата, мање или више декоративно обрађен и са архитектонским претензијама. прочеље Насупрот дворишној фасади тј. зачељу, прочеље је „лице“ зграде, њена појавност, прво што се од зграде види. растер Низ ритмички повучених правих линија које формирају квадратна или правоугаона поља. регулациона линија Линија грађевинске парцеле према улици, на којој се морао поставити објекат, строго одређена грађевинским прописима. сокл Део фасадног зида најближи нивоу улице, другачије обрађен од остатка фасаде, углавном рустично, грубље, у јачој текстури. Понекад висок само неколико десетина сантиметара, у другим случајевима могао се пружати и до доње ивице прозора приземља. травертин Природни камен цењен због своје декоративности, структуре и допадљивих нијанси мрке боје. тракт Део објекта другачијег конструктивног склопа или пружања. Најлакше се уочава на плановима зграде. Може бити улични или дворишни, стамбени или пословни, подужни и попречни итд.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11)”2002/2015”(046) FARMER, Marija, 19Grumpy in Belgrade : the prehistory / Chris Farmer ; [illustrations Zoran Tovirac Toco]. - Beograd : Komshe, 2015 (Beograd : Kolorpres). XIX, 202 str. ; 22 cm Tiraž 1.000. - Str. XI-XIV: Foreword / Mark E. Taylor. - About the author: str. XV. ISBN 978-86-86245-27-4 a) Србија - Културни живот - 2002-2015 COBISS.SR-ID 219958540