Ljubav po sebi je greh: da li je život u grehu lakši od života bez ljubavi?

Kada govorimo o klasicima i kada bismo univerzalno dobra dela, koja odolevaju socijalnim promenama i večito ostaju blistava na sceni svetske književnosti, slagali rame uz rame, iznad svega mogli bismo da stavimo ljubavnu sagu „Ane Karenjine”.

Ljubav Ane Karenjine opisana je i okrunjena raznim neiscrpnim člancima. Ruski Romeo i Julija. Baš kao i knjiga, ova tema nikada neće nestati i ne postoji društvo u kome se za tu ljubavnu tragediju neće znati. Svi ćemo uvek u citatima iz „Ane Karenjine” da tražimo svoje odgovore, inspiraciju i pouku.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Šine – prvi put junakinju čije ime nosi ovaj roman susrećemo u vozu. Radnja je smeštena u Rusiji i iz tog voza započinjemo da pratimo njen tok. Pratimo veliku i tragičnu ljubav Ane Karenjine i grofa Vronskog, a pored njih ceo katalog junaka, porodičnih priča i osuda ruskog društva.

Ni pojma oni nemaju o tome šta je sreća, oni ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće – nema života...

Snažan karakter Ane Karenjine Tolstoj slika na vrlo svirep način. Njenu pravu istinsku ljubav i strast diže iznad svega društveno prihvatljivog i neprihvatljivog. Kao što svaki pisac ima svoje životno delo i glumac životnu ulogu, tako se za Anu Karenjinu može reći da je ovo njegov životni lik.

Anu zatičemo kao pravu priliku idealne žene tog doba. Ona je brižna majka, supruga i sestra, ugledna dama koja ostaje iznad svake situacije. Sve do pojave grofa Vronskog, mi ne znamo šta Ana Karenjina duboko u sebi oseća. Onog trenutka kada je kročila nogom iz voza i pred očima joj zablistao lik grofa Vronskog, pred kojim tada nijedno žensko oko nije ostalo ravnodušno, čitalac može da počne da oseća skupa sa njom. Njena osećanja Tolstoj je ogolio, ne samo nama, nego i celom katalogu ruskih junaka, tipičnih za vreme u koje je smeštena radnja.

Anina snažna emocija potisnula je u njoj sve ono što je do tada njen lik izdizalo iznad svega i slikalo ga kao idealnu damu ruskog realističkog društva. Žena koja voli prepustila se osećanjima, njeni su postupci postali odraz njene, verovatno prve, prave i istinske ljubavi. Kroz nju smo videli ženu koja ne ume malo da voli, nego voli celim svojim srcem, ali i snažnu gromadu, koja ima petlju da stane pred sve pravednike, sve običaje i da sluša svoje srce, a ne razum.

Samo ta dva bića ljubim i jedno isključuje drugo. Ne mogu ih sjediniti, a samo to mi je potrebno. I kad toga nema, onda je svejedno.

Život bez ljubavi bio je mučan. Dok god je znala da negde tamo, u tuđem zagrljaju, može da pronađe svoju sreću, za nju mirnog života nije bilo. Život bez onog drugog za oboje bio je poput duge patnje, koja je počela da ih izluđuje.

Koliko god se zajednički život činio kao jedini izlaz iz tuge koja ih je izjedala, za Anu je to značilo da mora da se rascepi između dve potpuno drugačije vrste ljubavi. U njoj je buktala majčinska ljubav, koja joj nije dozvoljavala da napusti sina, a, sa druge strane, iz nje je vrištala zaljubljena i zarobljena devojka, udata u osamnaestoj godini, bez ikakve emocije i ljubavi.

Ta razočarana devojka konačno je volela. Konačno je dobila ljubav kakvu je želela, i to pravu, istinsku ljubav, koja je u njoj uspela da utihne majčinske osećaje, a nju podstakne da, po cenu gubitka sina, odluči da zakorači u život ispunjen pravom ljubavlju i strašću, ali i velikom čežnjom za sinom, propraćen glasnom osudom društva.

Često i u današnjem društvu nailazimo na osudu i kritiku Aninog napuštanja sina. Vreme je iznedrilo društva u kome Anina prevara supruga i nije nešto što joj se mnogo zameriti. Njena je ljubav danas za to dovoljno dobro opravdanje, ali nijedna majka nikada neće smoći razumevanja i snage da Ani oprosti napuštanje sina. Ipak, postoje i zaljubljena srca, posebno mlađih ljudi, koja razumeju Aninu rastrganost između ove dve ljubavi i njen izbor.

Sto godina da živim, zaboraviti neću…

Kako smo pred očima prvi put videli svoju zamisao predivne Ane Karenjine na železničkoj stanici, tako smo se od nje i oprostili. Koliko god je ljubav jaka, ipak ne može da premosti sve reke i bujice problema koje je Tolstoj namenio svojim junacima. Ana Karenjina je prvi put ugledala svoju ljubav na stanici u Moskvi. Slika te stanice ostaće zapamćena tragedijom, kao i poslednja pojava ovog lika, pokleklog pred istim šinama pred kojima se prvi put i zaljubila.

Ova ljubav je bila jaka i prava, osećali smo je i sa Anine strane i ispratili smo njene žrtve zarad ljubavi, ali i sa strane Vronskog, koji je izazivao mnoge sumnje, kako u svima nama, tako i u Ani. Bio je veoma poželjan mladić i, iako smo očekivali da će zbog pritiska društva i nesreće koja je snašla njega i Anu pri zajedničkom životu pokleći i izdati njihovu ljubav, do kraja, pa i posle kraja te ljubavi оn je ostao veran svojoj Ani.

Ana je svoj život okončala baš onako kako nam je Tolstoj vešto nagovestio u prvoj pojavi ove junakinje. Nije podnela pritisak koji ju na nju survao njen veliki greh. Njena ljubav bila je greh s kojim nije umela da živi, a bez nje nije mogla. Grešna je bila i sama pred sobom i pred celim društvom. Njena se duša cepala između čoveka kojeg voli i u čiju vernost sumnja i sina koji je daleko od nje i kojeg je svojevoljno napustila. Nestabilna i rastrgana između svojih ljubavi, nije mogla ili nije umela da podnese društvenu osudu, koja je vremenom oko nje postajala sve glasnija.

Iza ove tragične ljubavne priče ostalo je mnogo dilema. Večito će se polemisati da li je Anina ljubav bila veća od njenog greha? Njen je greh za tadašnje društvo bio nešto nezamislivo i među njima je predstavljena kao najveća bludnica. Ana je za njih bila žena lakog morala i činilo se da društvo osuđuje samo nju. Njena ljubav, koju su dokazali svi njeni postupci, pokazala nam je da je ipak veća i od nje same.

Danas je gotovo nemoguće osuditi Anu Karenjinu, jer sve što je radila, radila je zbog ljubavi, i kada svaki put iznova damo šansu ovom delu, osetimo novi trag njene ljubavi, primetimo novi detalj i na kraju uvek završimo isto onako kako smo i počeli – uz šine. Opraštamo se od ove junakinje i mirimo se sa tim da je cena ljubavi veća od svega.

Zorica Lučanović