ШУМАДИЈСКИ ДИВ (Војвода Станоје Стаматовић Главаш у песмама) by STVARNOST

Драгољуб Јанојлић

ШУМАДИЈСКИ ДИВ Војвода Станоје Стаматовић Главаш у песмама

СТВАРНОСТ

Драгољуб Јанојлић

ШУМАДИЈСКИ ДИВ (Војвода Станоје Стаматовић Главаш у песмама)

СТВАРНОСТ Смедеревска Паланка 2019.

ШУМАДИЈСКИ ДИВ (Војвода Станоје Стаматовић Главаш у песмама) Приредио: Драгољуб Јанојлић Издавач: Стварност, Аранђеловац За издавача: Мр Драган Тодоровић Уредник: Драгутин Паунић, књижевник На насловној страни: Станоје Стаматовић Главаш, уље на платну, рад Фјодора Тоше Фарафонова Графичко обликовање и припрема за штампу: Милош Јанојлић Штампа: Дигитал дизајн - Смедеревска Паланка Тираж 200 примерака Смедеревска Паланка 2019.

Мојим родитељима, Бранки и Милораду, са изразима вечне захвалности за све што су ми пружили у животу

ШУМАДИЈСКИ ДИВ

ХАЈДУК, ВОЈВОДА, РАТНИК И ЈУНАК

таноје Стаматовић Главаш спада у оне историјске личности завичајне Јасенице, Шумадије и Србије, које живе у народном памћењу, иако их у нашој историји и књижевности нема у мери коју заслужују својим именом и делом. Од његове кубуре и јатагана, како у предговору „Књиге о Главашу” пише њен аутор Предраг Цветковић, подједнако су стрепели Турска и Аустријска царевина, предочавајући како су га неправедно заобилазили историчари, песници, гуслари и писци, па и они из краја у коме је поникао. Његово јунаштво и одлучност да вођство Првог српског устанка препусти Карађорђу Петровићу, показујући тиме да му је слобода народа преча од сваке власти, инспирисала је Ђуру Јакшића да напише драму „Станоје Главаш”. Ако се изузме Јоксим Новић Оточанин, чија је песма „Велики белај” објављена 1860. године, готово да и није било значајнијег песника који је певао о славном војводи из Глибовца. „Ни једна до сада ваљана и примерена књига није написана, која би била достојна њега као јунака” – напомиње новинар и публициста Предраг Цветковић, Главашев земљак по месту рођења. „Бар да је неко од савременика забележио годину и место кад је угледао светло дана. Додуше, и они који су осетили потребу да о њему нешто напишу, грешком су га везали за једно друго место у околини Смедеревске Паланке, Селевац.” Зашто су се Срби тако односили према Станоју Стаматовићу Главашу, његовој слави и величини до дана данашњег, тешко је одговорити, напомиње у рецензији Цветковићеве „Књиге о Главашу”, проф. др Вељко Ђурић. „И оно нешто података што знамо о Станоју Стаматовићу Главашу данас, јесте испод нивоа онога што се зна о другим војводама мање значајним за догађаје из српске револуције 1804 – 1830. године” – констатује проф. Ђурић, уз напомену да ни Вук Стефановић – Караџић није оставио много записа о Станоју у својој књизи „Животи српских војвода и других знаменитих Срба”, нити су му посебну пажњу посветили историчари, бар да су написали ваљану монографију. Станоје Стаматовић је био знаменити ратник и јунак, а историја је неоправдано између 18. и 19. века, како закључује професор Ђурић, воздигла Карађорђа, а Главаша гурнула у заборав. За Станоја се зна да је пре устанка био познати јунак и харамбаша. Снази његове чете, војничком искуству и личној храбрости треба приписати то што је баш он прво предлаган за вожда, али је понуду одбио. У Првом устанку се дуго налазио у самом врху 5

Драгољуб Јанојлић устаничког вођства и са Младеном Миловановићем важио ја за Карађорђевог заменика, а касније га неки историчари убрајају у пет најзначајнијих и најутицајнијих старешина. Карађорђе се, сведочи Петар Јокић, није одвајао од Главаша током устанка, а савременици истичу његову велику личну храброст и телесну снагу и запажају његову готово потпуну незаинтересованост за власт и политику. У војној хијерархији устаничке Србије Станоје је задржао високо место и поред Карађорђа, Младена Миловановића и Јакова Ненадовића, био је командант једне од четири тадашње српске армије која је бројала скоро 2.500 коњаника и преко хиљаду пешака. За Главаша професор Ђурић каже да је био оваплоћење једног Стојана Јанковића, Малог Радојице, Старине Новака и других познатих јунака и хајдука. Учестовао је у најславнијим биткама Првог устанка које су одлучивале о судбини тадашње Србије. „Али имао је несрећу да не погине у сукобу с Турцима, у неком боју са њима, јер је целог живота ратовао, већ историјску коб да погине на издајнички и кукавички начин” – подвлачи професор Ђурић. „ Проказан од Милоша, Турци су га у Баничини убили док је био кум на свадби, одсекли му главу и однели паши Скопљаку у Београд.” До појаве „Књиге о Главашу” Предрага Цветковића (прво издање објавила „Отаџбина” Милосава Ескића 1996. године) готово да и није било значајнијег и обимнијег публицистичког текста о гласовитом устаничком војводи из Глибовца. Цветковић је на основу народних предања и казивања савременика успео да осветли и најмање детаље из живота Станоја Главаша утканих у збивања пре, за време Првог српског устанка и после, нарочито оне који су везани за његову погибију. Није заобишао ни ретке песничке изворе, односно показао је начин како су се предања транспоновала у уметничким стиховима о животу и смрти овог славног Шумадинца и Србина. Цветковићева књига је Станоја Главаша на неки начин вратила из мртвих, ставила међу живе Србе и извукла из вира историјског заборава. Главаш је упечатљив лик у књизи Предрага Бањеглава „Сремске сене” у којој се описује прелазак знаменитог Глибовчанина са својом дружином у Срем да хајдукује са Лазом Добрићем, у народу познатом као Лаза Харамбаша, који га је већ после неколико заједничких акција у којима су пресретали богате аустријске и српске трговце и већи део плена делили сиротињи, поставио за свог заменика. Монографију о Станоју Главашу објавио је 2005. године (издала „Књига-комерц”, Београд) Миладин Стевановић, доктор историјских наука, који у предговору констатује да су га „веома оскудни написи у нашој литератури о овом врлом хајдучком харамбаши, најпознатијем не само у Србији већ и 6

ШУМАДИЈСКИ ДИВ на читавом Балкану”, подстакли да се и сам позабави шумадијским дивом из Глибовца, додајући да су највише података о њему прикупили његови земљаци Глиша Јовановић и Предраг Цветковић. Монографију о Станоју Стаматовићу Главашу (необјављен рукопис) написао је и Боро Главаш, пензионисани радник СИВ-а из Београда. Смрт Станоја Главаша заокупљала је пажњу више аутора који су се том темом бавили. Предраг Цветковић је сабрао скоро све верзије његове погибије у Баничини 1815. године. Тако Драгослав Илић („Станоје Главаш”, издање „Просвете” из 1954. године) пише да је убиство хајдучког харамбаше и Карађорђевог војводе било ујдурма кнеза Милоша, Константин Н. Ненадовић („О Карађорђу”, објавила „Слобода” 1884.) наводи да је кнез Милош, као гласнику о Главашевој погибији, дао бакшиш свом гавезу, Д. Јовановић у „Политици” из марта 1954. године вели да је по среди Главашеве трагедије била кумова несмотреност, а Светолик Гребенац („Станоје Главаш – једна епопеја скромности и витештва”, Београд 1973. године) говори о храброј смрти јунака, наглашавајући да је „и на последњем часу био јунак, а погибија му је исто толико славна као и Синђелићева”. Љубомир Ђорђевић (Необјављена грађа о Станоју Главашу, Историјски архив, Смед. Паланка) каже да је у смрт отишао због Хаџи Продана, Милован Јелић (летопис цркве Св. Архангела Гаврила у Баничини) истиче да оно што Турци нису могли ратним походима и препадима, постизали су лукавством и дукатима, Сима Милутиновић Сарајлија („Историја Србије од 1813 – 1815”, СКЗ, 1952.) подвлачи да је убиство наредио Скопљак паша, Боро Главаш („Порекло и живот Стаматовића – Главаша”, необјављен рукопис), говори о мучком убиству, Милан М. Јовановић („Прилог о насељу Вишевац”, Крагујевац, 1914.) наглашава да су га одале чизме, Милан Ђ. Милићевић („Поменик”, „ Слово Љубве”, Београд, 1979.) да је био сам против 40 пушака, а Ф. Каниц („Србија”, београдски „Рад” 1985.) да га је убила издаја. О јуначкој Главашевој смрти пише и Миленко Вукићевић („Горски хајдуци”), Андра Гавриловић („Сто знаменитих Срба”, Београд 1904.) и Гојко Десница („Први српски устанак”, Београд 1954.) Предраг Цветковић је забележио и казивања, која су се сачувала у народном памћењу, а новим поколењима их пренели Божана Ђорђевић, Богдан Живковић, Александар Станковић, Андреја Николић, Коста Васиљевић, Стојан Петковић, Никола Ђокић, Милош Милосављевић, Бора Перић, Савка Рушчуклић (Главашева унука), Данило Ђокић и др. Већину тих казивања аутор „Књиге о Главашу” записао је 1996. и 1997. године. Тако је, радећи на тој књизи, открио и фотографију са преноса Главашевих земних остатака из старог гроба у нову гробницу са спомеником у пор7

Драгољуб Јанојлић ти баничанске цркве. У јесен 1965. посетио је тада 66-годишњег мештанина Косту Васиљевића у чијој је гостинској соби, у сребрнасто-белом раму на зиду запазио поменуту фотографију. Домаћин му је објаснио да она потиче са двора краља Александра Обреновића, а била је у власништву генерала и краљевог ађутанта Лепог Лазе Петровића. Како овај високи официр није имао потомке, фотографију „на чување и за успомену” 1902. године поклонио је рођеној сестри Милеви, мајци Косте Васиљевића, која је била удата у Цокане, односно у фамилију Станковић. На тој, историјској фотографији, изнад саме раке поред споменика, виде се Главашева лобања, кости и упаљена свећа. Ту је и архимандрит Иларион С. Васић, који је служио опело, Главашев унук по брату Ђоки, Милоје Ђокић из Глибовца са женом, и житељи Баничине који су присуствовали другој сахрани Карађорђевог војводе и устаничког саборца Станоја Стаматовића. Фотографија је инспирисала Косту Васиљевића да напише песму о Главашевој и Карађорђевој погибији. У њој, поред осталог, пише да је Главашева глава одсечена и однета паши у Београд, где је дуго стајала на колцу. ...А његова храбра сестра Стана једног лепог дана оде у Београд с торбом око врата и украде главу свог рођеног брата... Донесе је у Баничину и кришом положи уз Главашево тело, па је покри црепуљом што се пече хлеба та глава српска, иако одавно није жива, нама, Србима још увек треба. У тексту „Станоје Главаш – јасенички војвода”, објављеном у зборнику о српским војводама, читамо: ...„Нека жена, рођака Главаша Станоја, причају да је отишла у Београд и некако украла Главашеву главу и донела је, те је код тела његовог сахрањена. А има прича и такова да су рођаци Главаша дали Турцима онолико талира колико је његова глава била тешка, па је тек тако добили. Но прво казивање вероватније је”... Зборник песама о Станоју Стаматовићу Главашу је у неку руку живи споменик овом јунаку и покушај да знаменити Глибовчанин, његов лик и дело, уђу у српску књижевност. Завичајни ствараоци су га деценијама заобилазили као тему да би се тек у првој деценији 21. века појавила монодрама о њему чији је аутор Љубивоје Миљковић. (Главаша играо Миша Бајкић, глумац Градског позоришта у Смедеревској Паланци). Пре ње, поводом објављи8

ШУМАДИЈСКИ ДИВ вања „Књиге о Главашу”, песму о чувеном хајдуку, харамбаши, несуђеном вожду и гласовитом устаничком војводи, написао је Боривоје Вукомановић. Владимир Путник је драматизовао Цветковићеву „Књигу о Главашу” и то убрзо по њеном првом издању. Драматизовани текст емитован је у култној емисији Радио Београда „Код два бела голуба” 12. септембра 1996. године. У реализацији су учествовали глумци београдских позоришта. „Књига о Главашу” у радијској верзији и данас се налази у репризним програмима. Станоје Стаматовић Главаш заокупио је пажњу и чувеног народног песмотвора Влаје из Глибовца (Владимир Ј. Милић), који је песму о њему под насловом „Храбра погибија” објавио 1948. године, па и неких ранијих анонимних песника који су углавном писали о његовој погибији у Баничини. Главаш је врло истакнути лик у драми „Црни Ђорђе” Антона Панаша, која је играна на сцени Царско - краљевског позоришта (Бургтеатар) у Бечу 1849. године у којој је, како наводи професор Алојз Ујес, на највишем уметничком нивоу приказана Српска револуција, односно Први српски устанак. Панаш је користио податке из Ранкеове „Српске револуције”, грађу из бечког Ратног војног архива и записе из новина и часописа. И лик Станоја Главаша, познатог харамбаше и хајдука, рађен је на основу веродостојних извора, а тумачио га је глумац Бургтеатра Карл Лукас. Главаш је, по Ујесевим сазнањима, приказан као кицош, у костиму са много драгоценог оружја, са пуно шљокица и кићанки. (Костиме је за представу креирао Ђироламо Францескини). Други драмски текст у коме се појављује Станоје Главаш је трагедија у пет чинова „Карађорђе” Милоша Цветића, коју је у Београду 1907. године објавила Задужбина Илије Милосављевића Коларца. У уводној, прилично оригиналној и ефектној сцени, Цветић је сажео два веома важна догађаја: избор Вожда у Орашцу и полагање заклетве устаника пред протом Атанасијем. На позорницу излази Станоје Главаш, а за њим прота Атанасије и група виђенијих људи из народа. Прота је обавештен да је већ почела сеча кнезова и пита Станоја да ли је то тачно? Хајдучки харамбаша потврђује истинитост црних гласова и саопштава да су Турци, „јутрос у зору, убили на спавању доброга кнеза Марка Чарапића”. Адаптацију овог комада у коме се спомиње Главаш, према сазнањима Душана Михајловића, после Првог светског рата, тражећи помоћ за приказивање, предао је Дворској канцеларији познати глумац, боем и управник многих путујућих дружина Петар Христилић, а открио га је проф. др Драгољуб Влатковић. У својој песничкој књизи „Србијанка” у којој пише и о избору Карађорђа за вођу Првог српског устанка Сима Милутиновић Сарајлија помиње и 9

Драгољуб Јанојлић војводу Станоја Стаматовића Главаша. Дотичући се првих дана устанка, кад су већ увелико паљени турски ханови, ниже и ове стрихове: ...„Карађорђе, међутим, крадом је изашао, И у лугу јасеничком брзо је нашао, Побратима свог Станоја Главаша, Са хајдуцима и јунацима ретким, Одмах храбро четовати реше, И у Шумадију храбру одметнуше”... Главаш ће у 20. веку инспирисати сликаре: Фјодора Тошу Фарафонова, избеглицу из Русије, који је неко време живео у Глибовцу и Драгољуба Вуксановића, сликара Ужичке републике, иначе ликовног педагога у Смедеревској Паланци. Фарафонов и Вуксановићев портрет Станоја Главаша налази се у Основној школи у Глибовцу, која носи име славног Карађорђевог војводе. Током рада на овом зборнику „откривен” је Главашев портрет из 1905. године. Његов аутор је учитељ Александар Станковић и деценијама је био у приватном власништву. Наиме, водичкој породици Радовановић, код које је био „на стану и храни”, поклонио га је 1931. учитељ Богомир Шуњеварић. У хол водичке школе доспео је шездесетак година доцније добротом њеног некадашњег ђака Александра Леке Радовановића. Главашеви потомци сачували су сећање својих предака о томе како је настао први портрет знаменитог војводе из устаничких дана. Према запису новинара и писца Предрага Цветковића, у Глибовцу је више дана боравио сликар Урош Кнежевић извршавајући одлуку кнеза Александра Карађорђевића из 1852. године да се на основу описа савременика и по ликовима ближих рођака сачине портрети највиђенијих Карађорђевих војвода. Главашев портрет рађен је према лику његовог синовца Иве, који је био најсличнији славном претку. Лик Станоја Главаша оживео је у бронзи вајар Славољуб Маринковић. Спомен биста је откривена у Глибовцу поводом 184. годишњице Првог српског устанка. Макету споменика Главашу (стојећа фигура) урадио је вајар Славомир Милетић, који је рођен у селу Бошњане код Раче Крагујевачке, а живео и стварао у Холандији. Макету чува новинар Предраг Цветковић, један од иницијатора да се Станоју Главашу подигне монументални споменик у Смедеревској Паланци. Уметничкој креацији Главашевог лика придодајемо и рустични рад (бакропис) који је красио национални ресторан „Конак Станоја Главаша” у Смедеревској Паланци. Стојећа фигура у природној величини настала је у време кад је овај угоститељски објекат држало некада моћно Трговинско предузеће „Узор”. У ресторану се налазио и Вуксанови10

ШУМАДИЈСКИ ДИВ ћев портрет Станоја Главаша (уље на платну) који је сада својина глибовачке Основне школе. У њој је и војводин портрет, рад Фјодора Тоше Фарафонова. У Точку, у атару општине Велика Плана, скромним спомеником обележено је место где је Станоје окупљао устанике и слао их вожду Карађорђу. По Главашевом имену названа је једна улица у Смедеревској Паланци, затим Основна школа и Стрељачка дружина, а једно време и Дом културе у Глибовцу. Занимљиво је да је Комисија Скупштине општине Смедеревска Паланка за називе улица, тргова, установа… 1992. године предлагала да касарна у граду на Јасеници понесе име Станоја Главаша. У спомен на ову трагичну личност из наше историје, у Глибовцу је покренута манифестација „Дани Станоја Главаша”. Идеју да се од већ објављиваних и нових песничких остварења сачини зборник песама о Станоју Стаматовићу Главашу прва је, приложивши свој поетски исказ „Устани, Главашу”, подржала Зорица Грујић Милојевић, Азањка која живи и ствара у Баточини, а на исти начин су то учинили и аутори из Смедеревске Паланке: Љиљана Милосављевић („Којекуде”), Миодраг Милуновић („Станоје Главаш”), Данијела Васиљевић („Путовање Станоја Главаша”), Милован Мићо Петровић („Таквог јунака рађа само српска мајка”) и Славко Митровић („Станоје Главаш”), затим Раде М. Обрадовић из Великог Поповца („Јунак од мегдана”), Ђуро Милекић из Аранђеловца („Просветљење”), рачански стихописци Радмило Мићковић („Кад звезда заноћи” и „Химна Станоју”), Саша Мићковић („Епитаф Станоју Главашу”) и Будимир Стефановић („Којекуде Станоје”), из Окланда (Нови Зеланд) Милован М. Аксентијевић („Станоје Главаш”) и из Новог Сада Дана Радуловић („Писмо Станоју Главашу”). Из песничких књига преузети су стихови Владимира Ј. Милића („Храбра погибија”), Живомира Миће Стевановића („Теби, војводо”), Боривоја Вукомановића („Станоје Главаш”), Станка Пауновића („Сањари наше слободе”) и спев Јоксима Новића Оточанина („Велики белај”). Један број, у првом реду завичајних песника, није се одазвао иницијативи приређивача овог зборника, изговарајући се „да не пишу на задату тему”. Чиме војвода Станоје Стаматовић Главаш заслужује ову песничку књигу? Ваљан одговор на то питање у „Књизи о Главашу” (последња два издања штампана под насловом „Станоје Стаматовић Главаш”, уз финансијску потпору Општине Чајетина), дао је њен аутор Предраг Цветковић: „После слома Првог српског устанка Станоје Стаматовић Главаш био је један од ретких српских војвода и вођа који је остао у Србији да са својим народом дели добро и зло под новом турском окупацијом. Са остатком српских трупа он је пружао велики отпор Турцима и водио жестоке борбе, 11

Драгољуб Јанојлић најпре у пределу око Колубаре, а потом и на теренима Нове Вароши. Његов отпор је био толико јак да је нагнао Турке да ступе с њим у преговоре који су повољно завршени и по Главаша и по саме Србе.” „Gazette de France” 14. децембра 1813. године пише како су корпуси турских трупа прикупљени „на једном месту на брду Врачар код Београда да би са 25.000 војника кренули на српског команданта Главаша који је ујединио остатке српских устаника.” Лист додаје да се он налази „у шумама између Ниша и Новог Пазара и у околини Нове Вароши одакле стално напада Турке и наноси им велике губитке”. О томе су своје читаоце редовно извештавали и други француски листови као што су „Le Moniteur”, „Courriede l’ Europe”, „Journal de l’ Empire” и други. Франкфуртске „Вести” у броју од 7. марта 2010. године” (текст Милице Ђорђевић под насловом „Војвода одбио непристојну понуду”), пишу како су се босански Турци из петних жила трудили да хапшењима ослабе српску обавештајну мрежу, али је она ипак остала јединствена. О томе је један занимљив пример пружио Јакоб фон Паулић, аустријски конзул у Травнику, у извештају свом министру спољних послова грофу Метернику. „Навео му је да је септембра 1811. босански Ибрахим -паша Халили нудио смедеревском војводи да изда вожда Карађорђа. Понуда од 100 кеса царских дуката и 1.000 златних венецијанера упућена је, ни мање ни више, једном од највећих јунака у Срба, Станоју Стаматовићу Главашу. Иако је пре устанка био хајдук и несуђени вожд, Главаш није узео благо за Карађорђеву главу. Турци нису одустајали. Ибрахим-паша је поновио понуду преко аустријског гувернера Басе, јемчећи да ће договор бити чуван у највећој тајности, како неко од родољубивих Срба Главашу не би скинуо главу. Војвода је био у добрим односима с Басом, али је одбио издају, овога пута веома одлучно”- пишу франкфуртске „Вести”. Војвода Стаматовић Главаш нема споменик у завичају каквог је заслужио. Почетком 2003. године кад је председник Скупштине општине Смедеревска Паланка био инжењер Радослав Љубисављевић покренута је иницијатива да се на Градском тргу подигне споменик знаменитом Глибовчанину, Шумадинцу и Србину, али до реализације није дошло. И ова, као и многе иницијативе пре ње, пропале су, а нових нема. Драгољуб Јанојлић

ШУМАДИЈСКИ ДИВ Владимир Ј. Милић

ХРАБРА ПОГИБИЈА Ој Глибовцу село мало Главаша си ти нам дало Главаша славног тића Српству другог Обилића. Да нас спаси од Турака тих проклетих азијата Хајдучко му срце бије први јунак Шумадије Рано момак у хајдуке оде поби Турке код Булине воде Снажно срце у хајдука Никад њему не задрхта рука нит га око кад превари На Турчина кад опали. Он је народ увек храбрио да се Стамбол уплашио Марашлија моли њега караване да не чека да не пљачка друмовима и што нађе не узима. Главаш се највише наљутио што је Мула у Дабиће био па га зато и убио. Хвала Станоју Главашу што погуби Мула пашу време дође зла година на орла се ето намерила. Турци шаљу своје момке тамо доле код Паланке да Станоја жива хвате у Београд паши прате. Главаш за то и не хаје и Турцима страх задаје кад видеше марашлије да са њиме шале није 13

Драгољуб Јанојлић

О АУТОРИМА

ЛАДИМИР Ј. МИЛИЋ рођен је 1884. године у Глибовцу. Учествовао је у балканским и Првом светском рату. Као ратни војни инвалид (рањен 1915. у десну руку) живео је између два рата у Смедеревској Паланци. За време немачке окупације био је у логорима у Нишу и на Бањици. Умро је 11. јануара 1967. у 84 години. За њега др Драгиша Витошевић вели да је био „стихотворац по наруџбини и торбар по невољи,” заправо једна појава. Написао је и штампао многе „безобразне” и „масне” песме, по чему је био један од претеча таквог писања у нас. „Влаја звани из Глибовца”, како се сам потписивао, тежећи за неким разликовањем и неком (било каквом) титулом, објавио је више својих песмарица као што су „Војвода Луне”, „Стрељани Веса и дружина”, „Регрутски живот”, „Смедеревска рушевина и сиротињска туга”, „Војниково писмо девојки”, „Шта је са женама”. „Љубазно писмо”, „Ратне песме од 1915. године”, „Погибија југословенског краља Александра Првог у Марсељу у француској” (чува се у Свучилишној библиотеци у Загребу), „Смрт пилота Мије капетана”, „Песма болнога војника”, „Песма о женама”, „Љубав растављена ножем избодена”, „Смрт веренице”, „Три жртве због Дарине љубави у Паланци смедеревској”, „Масна ноћ и усмено читање”, „Песма удовице Сојке”, „1001 ноћ” и др.

ИВОМИР МИЋА СТЕВАНОВИЋ рођен је 1937. године у Глибовцу. По занимању је комерцијалиста, а пише љубавне, родољубиве и друге песме. Објавио је три песничке збирке.Члан је Књижевног клуба „21” у Смедеревској Паланци. Професор Мирослав Јозић за његову поезију каже да је дубока и искрена. „Та искреност” – оцењује Јозић – „не долази отуда што њихов аутор не припада естаблишменту учених теоретичара и тумача књижевности, већ што је он песник у суштини”. Стевановић је оснивач је Стрељачке дружине „Станоје Главаш” и један од оснивача фК „Омладинац” у Глибовцу. Био је народни посланик у првом сазиву Скупштине Србије” (изабран 1990. године). Добитник је више друштвених признања, поред осталих, и Медаље заслуга за народ и Ордена рада.

АДЕ М. ОБРАДОВИЋ је рођен 1953. године у Мирјеву. Пише поезију и прозу. Објавио је ове песничке књиге: „Жубори Млаве”, „Стигом ходи,

ШУМАДИЈСКИ ДИВ Хомоље га чува”, „Земљом беспућа”, „Сенке у кругу”, „У освит зоре”, „Једино имање”, „Незнани предели” и „Укоп идола”. Из његове књижевне радионице је и роман „Змијарник расточеног живота”. Аутор је публицистичких дела: „Село Велики Поповац” и „Цркве и манастити Хомоља, Млаве и Стига”. Стихове је објављивао у више часописа као што су „Српски Сион”, „Глас цркве”, „Образ”, „Стиг”, „Орфеј са Млаве”, „Вождовачки гласник” и др. Заступљен је у више зборника. Члан је Књижевне заједнице Југославије и добитник Почасне повеље Књижевног клуба „Карађорђевић”. Живи и ствара у Великом Поповцу код Петровца на Млави.

ОРИВОЈЕ ВУКОМАНОВИЋ је рођен 1930. године у Станову. Гимназију и Вишу педагошу школу завршио је у Крагујевцу. Радио је као наставник физике у ОШ „Олга Милошевић” у Смедеревској Паланци. Објавио је збирке песама „Одбрана сунца” (1973), „Каменолом” (1979) и „Сањам” 1982. године. Заступљен је и у књигама поезије „Стихом речено”, „Песничка штафета” и „Велики као нада”. Стихове је објављивао у „Нашем гласу”, „Задругару”, „Светлости”, „Дневнику”, „Фронту”, „Стигу”, „Венцу...

ИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ рођена је 1952 године у Београду. Живи и ствара у Смедеревској Паланци. Члан је Књижевног клуба „21”. Пише песме и кратку прозу. Објавила је књиге: „Постојбина срца” (2007) и „Небо у реци” (2013). Поезију објављивала у „Свитку” (Пожега), „Nadwisloscze” (Пољска) и зборницима: „Horizonti” (Пољска), „Ирин Пирин” (Бугарска), „Kafla – Interkontinental” (Индија), „ДИОГЕН” (Сарајево), „Корени” (Куманово), „Шумадијске метафоре” (Младеновац), „Јунаци урбане беде” – ТRABLMEJKER – UNDERGROUND –ONLINE (Београд), „Између Охрида и Буга” – Антологија славјенских уметности (Крсно 2011, Пољска). Песме су јој превођене на енглески, француски, немачки, бугарски и пољски. Вишеструко је награђивана. Учесник је „Мелничких вечери поезије” (Бугарска).

ОРИЦА ГРУЈИЋ МИЛОЈЕВИЋ (Азања, 1950) завршила је Филолошки факултет у Београду, група српски језик и југословенска књижевност. Као просветар радила је у Републици Српској (Омарска) а у Шумадији у Бадњевцу, у Баточини где је била и директор ОШ „Свети Сава” и Азањи као директор ОШ „Радомир Лазић” од 2006. до 2012., када је отишла у пензију. За време мандата у Баточини добитник је Септембарске награде Општине (21. 9. 2003.) у знак јавног признања за изузетне резултате у раду и 75

Драгољуб Јанојлић стваралаштву. Основна школа „Радомир Лазић” у Азањи за њеног мандата добитник је Светосавске награде (27. 1. 2007) у Београду, а 2008. Повеље Министарства просвете за достигнућа у раду. Писала је књижевну критику, анализирајући песништво Милоша Црњанског, Добрише Цесарића и Стевана Раичковића. Генерација ученика у школама у којима је радила памте је по сликовитим предавањима и људским врлинама, а и по строгости. Објавила је две збирке песама: „Мисао у оку” 2010. и „Небеска кочија” 2011. године.

АНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ рођена је 1976. године у Голобоку. Пише поезију и прозу. Књигу кратких прича „Изнад падине изломљених кровова” објавила је 2011. године. Дом културе Ивањица објавио јој је две године касније збирку поезије „Снага росе”, као награду првонаграђеном песнику на конкурсу за најлепшу љубавну песму „Жубори са Моравице 2012.” Драган Јовановић Данилов у рецензији збирке „Снага росе” каже да „она силази дубоко у себе и исписује читав један свежањ свежих, поособљених љубавних песама прожетих личним дахом, оним што Грци зову пнеума, дакле оном јединственом експресијом коју носимо у грудима... њене песме настале љубави у аманет зраче у правцу нашег срца...

АНА РАДУЛОВИЋ је рођена на Жабљаку на Видовдан 1955. године. Као дипломирани правник ради у Дечјем селу „Др Милорад Павловић” у Сремској Каменици. Објавила је две збирке песама: „Зов из даљине” (2014.) и „Венац од снова” 2016. године. Рецензент њене збирке „Венац од снова” Рале Нишавић каже да она пева страствено, с искреним доживљајем ствари, емотивно, срчано. У Даниним песмама тиња анђеоска, романтичарска искра вечне љубави... За њену поетику природа је полазиште, па и исходиште у којој се Дана добро сналази. Њена љубав преплетена је с природом и завичајем и креће се према сунцу, космосу, звездама...

ИОДРАГ МИЛУНОВИЋ (Приштина, 1955.), објавио је две збирке песама: „Месечева невеста” и „Очи мога оца”. Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Косова и Метохије и Књижевног клуба „21” у Смедеревској Паланци. Заступљен је у антологији косовско-метохијских песника од 1960 – 2010 под насловом „Прогнани Орфеј” и у још неколико антологијских књига. Награђиван је у земљи и иностранству и превођен на више језика. 76

ШУМАДИЈСКИ ДИВ

ОКСИМ НОВИЋ ОТОЧАНИН је рођен 26. марта 1806. године у Залужници (Лика) као официрски син и племић по оцу и мајци. У Бечу је студирао правне науке, а у Јену и Гетингену филозофију. Био је дописник баварског листа Allgemeine Zeitung. Умро је у Новом Саду 17. јануара 1868. године. „Бранково коло”, подовом стогодишњице његовог рођења, пише да је живот окончао у великој беди, иако је био један од ретких Срба племића и аутор више спевова из српске историје. „Богаташ умом и срцем - као гола сиротиња умире усред љуте зиме на голој слами, без постеље. Не имајући топлог зимског одела, не могаше оне зиме никуд из собе: студен јака, соба хладна, јади дуги, жалост за сином – сломише га и у гроб отераше...”- стоји у „Бранковом колу” из 1907. године. У десетерцу је опевао све знатније војводе из српских устанака почетком 19. века. Његови су спевови: Хајдук Вељко, Васа Чарапић, Јанко Катић и Станоје Главаш (1860), затим Бирчанин Илија, обор кнез испод Међедника (1862), Душанија (1863), Карађорђе избавитељ Србије (1865), Устанак Милоша Обреновића (1858) и др.

УРО МИЛЕКИЋ је рођен у Лијевча пољу на Ђурђевдан 1936. године. Био је сарадник сарајевског „Гласа пионира”, београдског „Листа младих”, „Бањалучких новина”... Као припадник Југословенског одреда у саставу војске Уједињних нација, писао је у војном листу „За домовину”, гласилу Загребачке војне области. Његове радове објављивали су „Борба”, „Политика”, „Вечерње новости”, „Кораци”, „Развитак”, „Село”, „Венац”, „Завичај”, „Књижевна реч”. Објавио је више збирки песама, а о једној од њих („Пелинова земља”) др Мићо Цвијетић ће рећи да његова поезија има здравог крајишког хумора, ћопићевског и природног крајишког духа и виспрености. Милекићеве песме заступљне су у многим зборницима и Антологији родољубивих песама југословенских песника 20. века. Члан је неколико књижевних клубова и удружења.

АДМИЛО МИЋКОВИЋ (Бошњане код Раче, 1954) објавио је ове књиге: „Катаклизма”, „Све ће то народ отплатити”, „Излет у оближњи рај”, „Срби чувају мртваца”, „Овде је некада био свет”, „Охоле жртве”, „Волим и ја вас”, „Вербалне свеске” I и II, „После потопа”, „Неподобна књига”, „Nuda veritas”, „Звездочатац и песме”, „Исповест тровача смехом”, „Ужасно досадна књига”, „Одабрани афоризми”... 77

Драгољуб Јанојлић Заступљен је у више десетина зборника, антологија и енциклопедија поезије и афоризама.

АША МИЋКОВИЋ је српски песник. Рођен је у граду Шпитал (Аустрија) 23. јула 1980. године. Његова поезија је сплет духовних, филозофских и емотивних нити, које су уплетене у венац од преко 600 сонета. Осмислио је сонетну форму која се зове Клепсидрички ретоградни сонет с акростиком. Написао је 10 сонетних венаца: „На врхунцу славе”, „Спаситељ”, „Обриси душе у очима”, „Пад у ништа”, „Песничка зарења”, „Камени дани”, „Куда ћемо душо”, „Реч је завет”, „Шумадијско село” и „Космички шапат”. Објавио је књиге: „Јастреб у олуји”, „Божанска Србија”, „Духовна зарења”, „Шпил сонета”, „Успаванка за душу”, „Ода љубави”... Увршћен је у Лексикон српских писаца у расејању 1914 – 2014, а песме су му заступљене у антологијама „Снови ињем посути”, „Последњи цветови зла” и „Споменица слободара”. Оснивач је часописа за књижевност и културу „Уметнички хоризонт” и председник Књижевног клуба „Радоје Домановић” у Рачи.

ИЛОВАН МИЋО ПЕТРОВИЋ (Горобиље, 1951.) Пише поезију за децу и одрасле и кратку прозу. Објављује у књижевним новинама и часописима у Србији, Републици Српској и Бугарској. Заступљен је у више зборника поезије и антологији „Песникон” (2008). Превођен је на бугарски језик. У књизи М. Деспотовића „Прозор на кожи” (2013) објављен је и есеј о песничкој књизи „Обасјаник”. Члан је Књижевног клуба „21” у Смедеревској Паланци, СКОР-а и Књижевног друштва „Развигор” у Пожеги. Живи и ствара у Смедеревској Паланци где је од 1973. до 2004. радио у Секретаријату унутрашњих послова.

УДИМИР СТЕФАНОВИЋ рођен је 18. 10. 1961. у Рачи. Пише од младих дана. Објављивао у „Дечјим новинама”, „Венцу”, „Градини”. Објавио је збирку поезије „Сенке по угловима” 1985. (рецензија Милутин Срећковић), збирку „Песнички свитак” 2013. (рецензија Радомир Андрић), у припреми „Хоризонти” 2017. Последњи је носилац прве песничке штафете, Народна библиотека Београд 1984. Поезија му је последњих неколико година објављивана и награђивана, заступљена у преко 50 заједничких збирки у земљи и иностранству и у часописима: „Књижевне новине”, „Мајдан”, „Поезија”, „Свитак”, „Сцена Црњански”, „Суштина поетике”, „Књижевне вертикале”, „Бранковина”, „Сизиф”... Члан је Књижевне заједнице Рача, Вукове задужбине, Књижевног клуба „Црњански” Београд и Удружења балканских уметника. Освајач 59 награда 78

ШУМАДИЈСКИ ДИВ за књижевност. Добитник је Годишње награде СО Рача за 2016. за допринос на пољу развоја књижевног стваралаштва. Живи и ради у Рачи.

ТАНКО ПАУНОВИЋ (Велика, 1950) живи и ствара у Орашцу. Дипломирао је на Вишој технолошкој школи – смер фина керамика. Радио је у

Индустрији „Електропорцелан” у Аранђеловцу. Поезију је објављивао у „Сретењским свитањима”, а 2004. године издао је збирку песама „Трошо”. За штампу је припремио књиге „Велички заточеници”, „Велика у Аранђеловцу” и песничку збирку „Слике из Велике”. Пензионерске дане троши у Орашцу.

ИЛОВАН М. АКСЕНТИЈЕВИЋ је рођен у Сибници, под Космајем. Завршио је високе војне школе и као официр ЈНА службовао у Сара-

јеву и Осијеку где је пензионисан у чину вишег официра пред распад СФРЈ. Стицајем околности обрео се с породицом на Новом Зеланду. Пише љубавну и родољубиву поезију и кратку прозу. Песмама оживљава сећање на младост, детињство, прохујало време... Посебну љубав изражава поезијом према завичају, породици, пријатељима и друговима. Објавио је две књиге: Песме (2011.) и „Мирис завичаја” (поезија и проза 2016.). Живи и ствара на Новом Зеланду.

ЛАВКО МИТРОВИЋ рођен је 1942. године у Влашком Долу. Завршио је Вишу педагошку школу и постао наставник историје и географије.

Песме је писао још као ученик Индустријске школе, а прву књигу (афоризми) под насловом „Пропас” објавио је 2007., две године касније штампао је „Заврзламе”, а роман „Десета планета” 2010. Потом је објавио ове наслове: „Дрангулије” (2011.), „Три путника” и „Расплети” (2012.), „Ех што нисам ветар” и „Разврзламе” (2013.), „Афоризам, смех срцу лек” (2015.), „Далеко било” (2016.) и „Одшелник у загрљају Јасенице” (2017.) Као пензионер Управе живи у Смедеревској Паланци. 79

Драгољуб Јанојлић

О ПРИРЕЂИВАЧУ

рагољуб Јанојлић (Селевац, 1951.) је новинар у пензији. Последњих 15 година новинарског стажа провео је на раду у „Политици експрес”. Значајно новинарско искуство стицао је у „Нашој војсци” (Љубљана), РНО „Јасеница” и Центру за информације „Гоша” у Смедеревској Паланци. Члан је Удружења књижевника Србије, Савеза књижевника у отаџбини и расејању и Удружења новинара Србије. На Скупштини у Ивањици 2017. године изабран је за члана Управе УНС-а. Дванаест аутора (два доктора наука, два магистра, три његова уредника, два дипломирана новинара, један привредник, један професор - песник и један новинар - писац, написали су књигу о новинарском и књижевном раду Драгољуба Јанојлића. Објавио је књиге: Сведоци из куће смрти (1977), Ожиљци из жице (2000), Заточеник официрске части и Тишина смрти (2001), Лошињска замка (2003), Плуг и престо (2004), Трагом снова и Јаук душе (2006), Милочер краљице Марије (2009), Завет Мирка шнајдера (2013), Кандила слободе (2014) и Сунце на мачу 2018. Добитник је Почасне повеље Свесрпског савеза и Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић”. Ово признање додељено му је на Конкурсу „Карађорђе и Карађорђевићи”, а за зборник песама „Плуг и престо” о краљу Петру Првом, краљу Александру Првом и краљу Петру Другом. Победник је конкурса за причу, расписаног 2016. поводом рођендана „Гласа осигураника”, а у склопу обележавања Године међугенерацијске сарадње и солидарности.

ШУМАДИЈСКИ ДИВ

САДРЖАЈ Хајдук, војвода, ратник и јунак ............................................................................... 5 Владимир Ј. Милић ХРАБРА ПОГИБИЈА ................................................................................................ 13 Живомир Мића Стевановић ТЕБИ ВОЈВОДО ....................................................................................................... 15 Раде М. Обрадовић ЈУНАК ОД МЕГДАНА ............................................................................................ 16 Глиша С. Јовановић СМРТ ГЛИБОВАЧКОГ ДИВА .............................................................................. 18 Боривоје Вукомановић СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ................................................................................................. 21 Љиљана Милосављевић КОЈЕКУДЕ .................................................................................................................. 22 Зорица Грујић Милојевић УСТАНИ ГЛАВАШУ ............................................................................................... 24 Миодраг Милуновић СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ................................................................................................. 26 Станко Пауновић САЊАРИ НАШЕ СЛОБОДЕ ................................................................................ 27 Ђуро Милекић ПРОСВЕТЉЕЊЕ ...................................................................................................... 28 Данијела Васиљевић ПУТОВАЊЕ СТАНОЈА ГЛАВАША .................................................................... 31 81

Драгољуб Јанојлић Дана Радуловић ПИСМО СТАНОЈУ ГЛАВАШУ ............................................................................ 32 Радмило Мићковић КАД ЗВЕЗДА ЗАНОЋИ .......................................................................................... 36 Радмило Мићковић ХИМНА СТАНОЈУ .................................................................................................. 39 Саша Мићковић ЕПИТАФ СТАНОЈУ ГЛАВАШУ ........................................................................... 40 Будимир Стефановић КОЈЕКУДЕ СТАНОЈЕ .............................................................................................. 41 Јоксим Новић Оточанин ВЕЛИКИ БЕЛАЈ ........................................................................................................ 42 Милован М. Аксентијевић СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ................................................................................................. 59 Милован Мићо Петровић ТАКВОГ ЈУНАКА РАЂА САМО СРПСКА МАЈКА ......................................... 62 Славко Митровић СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ................................................................................................. 64 Непознат аутор СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ................................................................................................. 73 О АУТОРИМА .......................................................................................................... 74 О ПРИРЕЂИВАЧУ ................................................................................................... 80

Штампање ове књиге финансијски су подржали: Радмила и Предраг Цветковић – Смедеревска Паланка, Ранисав Стаматовић - Борча, Телевизија „Јасеница” - Смедеревска Паланка, „Дејан петрол”, вл. Дејан Ђурђевић – Глибовац, „ДМ – инвест” – Смедеревска Паланка, Дана Радуловић – Нови Сад, Драгић Јевтић - Водице.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1(082.2) 821.163.41.09-1 ШУМАДИЈСКИ див : (војвода Станоје Стаматовић Главаш у песмама) / [приредио] Драгољуб Јанојлић. - Аранђеловац : Стварност, 2019 (Смедеревска Паланка : Дигитал дизајн). - 82 стр. ; 24 cm На насл. стр. назив места издавања: Смедеревска Паланка. - Тираж 200. Стр. 5-12: Хајдук, војвода, ратник и јунак / Драгољуб Јанојлић. - О ауторима: стр. 74-79. - О приређивачу: стр. 80. ISBN 978-86-89211-23-8 1. Јанојлић, Драгољуб, 1951- [приређивач, сакупљач] [аутор додатног текста] a) Српска поезија - Мотиви - Станоје Главаш (1763-1815) COBISS.SR-ID 274319116

ISBN 978-86-89211-23-8