Драгољуб
ДРАГОЉУ Б Б е о г ра д - Ар ан ђ еловац 2 0 17
ДРАГОЉУ Б Приређивач и лектор Проф. Зорица Грујић Милојевић Уредник Др Малиша Станојевић Коректор Дипл. новинар Зорица Матић Издавачи: Удружење новинара Србије - Београд „Стварност” - Аранђеловац За издаваче: Владимир Радомировић Мр Драган Тодоровић Ликовно-графичка опрема: Милош Јанојлић Штампа: „Дигитал дизајн” д.о.о. Смедеревска Паланка Тираж: 300 примерака Београд – Аранђеловац, 2017
НОВИНАР С ГОСПОДОМ У СРЦУ
САДРЖАЈ НОВИНАР С ГОСПОДОМ У СРЦУ ......................................... 7 Драгутин ПАУНИЋ ЧИНИ ЧАСТ СРПСКОМ НОВИНАРСТВУ ......................... 40 Иван МИЛАДИНОВИЋ ПРОФЕСИОНАЛНИ И ЉУДСКИ КВАЛИТЕТИ ................ 46 Данило ВУКОВИЋ БЕЗРЕЗЕРВНО ПОСВЕЋЕН НОВИНАРСТВУ ................... 52 Малиша СТАНОЈЕВИЋ ТО ЈЕ ДРАГОЉУБ ..................................................................... 56 Оливера РАЈИЋ БИЋЕ НОВИНАР ДОК ЖИВИ .............................................. 66 Ненад Ј. РИСТИЋ ЗАДИВЉУЈУЋА НОВИНАРСКА ЕНЕРГИЈА ....................... 70 Драган ТОДОРОВИЋ ДОПИСНИК КАО БРАТ ......................................................... 80 Славица БАРБАРИЋ РОЂЕН ДА БУДЕ НОВИНАР ................................................. 84 Зорица МАТИЋ ХРОНИЧАР ЉУДСКИХ СУДБИНА ...................................... 88 Тихослав ТОШИЋ ДОБРО „ИСПЕКАО” НОВИНАРСКИ ЗАНАТ ..................... 92
Зорица ГРУЈИЋ МИЛОЈЕВИЋ НИЈЕ РОЂЕН ЗА ОВАЈ ВЕК ................................................... 96 Слободан ТОДОРОВИЋ ТОКИ ЧАШЋАВАЊЕ ПАМЋЕЊЕМ .............................................. 106 ПРИЛОЗИ ................................................................................ 117
ДРАГОЉУБ
Д
рагољуб Јанојлић (1951, Селевац) истински је заточник новинарске професије. Да ће му новинарство бити животно опредељење наговестио је још као гимназијалац кад је у локалном листу „Наша комуна” објавио прве вести из родног села. Текстове с његовим потписом доносио је тада и смедеревски лист „Наш глас”. Његови новинарски почеци, ипак, везани су за „Нашу комуну” чији је главни и одговорни уредник био Драгутин Паунић, који ће касније стећи и књижевничко звање. Јанојлић је стални радни однос засновао у РНО „Јасеница”. У Редакцију радија дошао је убрзо по повратку из Љубљане, где је значајно новинарско искуство стицао у „Нашој војсци”, гласилу 9. армијске области, чији је главни и одговорни уредник био потпуковник и даровити „саморасник” (самоникли сликар) Ивица Шкреблин. У редакцији је био задужен за праћење тзв. слободних активности војника, подофицира и официра, али и за друге теме из армијског живота. Као војник-новинар сарађивао је и у гласилима других армијских области, пишући углавном приче из војничког живота, али је посебно био запажен као сарадник љубљанског листа „ТВ-15” по репортажама о Словенцима, који су учествовали у Другом светском рату. Тако ће се срести са сведоцима великих ратних догађаја, као што је била Дражгошка битка, са учесницима највећих диверзантских акција припадника Освободилне фронте (Ослободилачки фронт), али и са књижевницима који су о томе касније писали, међу којима се нарочито истицао Тоне Светина. Члан редакције Радио „Јасенице” постао је на самом старту рада тог медија, у време кад се програм емитовао из Ватрога-
сног дома, а прилози у етар ишли с одобрењем уредника Војина Живковића и директора Радомира Батинића. Јанојлић је тада, користећи магнетофон који се није могао назвати професионалним, доносио живе прилоге с терена, интервјуишући најчешће учеснике локалне радне акције „Паланка”. Њему је као најмлађем новинару у Редакцији радија било поверено праћење рада Савеза социјалистичке омладине и припремање и уређивање емисије „Ритам младих”, која се емитовала четвртком и доцније ишла у размену са Радио Смедеревом и Радио „Шумадијом”. РНО „Јасеница”, као носилац развоја информативне делатности у општини, издавала је, поред „Наше комуне”, и лист „Узор”, гласило тада економски веома моћног Трговинског предузећа у Смедеревској Паланци, чије странице је занимљивим текстовима испуњавао и Драгољуб Јанојлић. Он ће се наћи и у новинарској екипи „Основца”, ђачког листа, кога су заједно покренули Штампарија „10. октобар”, СИЗ за образовање, СИЗ за културу, СИЗ за информисање и СИЗ за дечју заштиту. Као писац и редактор даће и велики допринос у стварању листа „Абрашевић”, замишљеног као заједничко гласило Културно-уметничких друштава Југославије, која су носила име пролетерског песника Косте Абрашевића. Главни и одговорни уредник био је Никола Владисављевић, који ће много година касније уређивати и „Глас комуниста”, лист Републичког одбора Југословенских комуниста у Србији у коме је, најчешће као редактор, сарађивао и Драгољуб Јанојлић. Он ће, као дописник, потписивати текстове у још двадесетак листова и ревија. Писао је за „Ју новости”, „Глас осигураника”, „Задругу”, „Пољопривредник”, „Базар”, „Црвени сигнал”, „Реч Помора7
ДРАГОЉУБ вља”, Радио Београд, „Ју инфо”, „Историјско наслеђе”, ЛИД, „Политику”, франкфуртске „Вести”, „Дан”, ДЕМ (Детективски магазин), „Светски српски глас” (Мелбурн, Аустралија), „Чиоде” (Торонто, Канада), „Огледало” (Чикаго, САД), „Гусле”, Мото ревију, „Мостове”… На самом прагу новинарске каријере, почео је да ради и за дневни лист „Политика експрес”, не слутећи да ће много година касније бити његов стални извештач. На себе је тада скренуо пажњу текстовима из привреде, махом из „Гоше”, али и из других колектива општине Смедеревска Паланка. Писао је у то време и репортаже, речима је портретисао занимљиве људе, дајући предност истинским ствараоцима. Кад се данас, много година касније прочитају његови, зашто не рећи рани радови, уочава се да је тада био јако храбар и да није презао да уђе и у најзамршеније теме. Из тога времена нарочито се памти текст којим је успео да оспори магистарски рад једном београдском академском сликару, који одавно није међу живима, па се из тог разлога и не наводи његово име. Јанојлић ће у „Политици експрес” 1994. године објавити и деценијама најстроже чувану тајну краљевске породице Карађорђевић. У том тиражном дневном листу, у три наставка, обелоданио је да је краљ Александар Први Ујединитељ имао ванбрачну ћерку. Први наставак ексклузивног текста, с најавом на првој страни, носио је наслов „Јелена, ћерка које има.” Како је дошло до тога да се баш њему повери та тема? Јанојлић је, преко управника Задужбине краља Петра Првог на Опленцу Миладина Гавриловића, успоставио контакт с принцом Томиславом, који је с породицом живео у Енглеској. Захваљујући тада најстаријем члану краљевског дома, добијао је интервјуе 8
значајних личности из јавног живота Енглеске, задобивши при том велико поверење принца Томислава. „Јанојлић је пушка!” – говорио је често управнику Задужбине син краља Александра Ујединитеља кад је и лично упознао овог сталног дописника „Политике експрес” из Подунавског и делом Шумадијског региона. („Кад принц за некога каже да је „пушка”, то значи да у њега има безгранично поверење” – објаснио је Јанојлићу управник Задужбине). После неколико сусрета с Јанојлићем на Опленцу, махом у Кући краља Петра Првог, обећао је да ће само њему поверити тајне краљевског дома. („Немој само да будеш превише радознао, кад дође тај тренутак, позваћу те и открити прву и најчуванију тајну” – саветовао га принц Томислав). И то се догодило 1994. године. Принц је позвао Јанојлића да дође у вилу краља Александра на Опленцу. Кад се у договорено време појавио пред лепим здањем, принц је стајао на степеништу виле с наочитом госпођом. („Ово је моја сестра Јелена, ванбрачна кћи мог оца”.) Приметивши да је збунио „свог новинара од поверења”, позвао га да уђе у вилу. У њеном салону, уз помоћ преводиоца Љиљане Тодоровић, која је тада радила у Задужбини, Драгољуб Јанојлић је интервјуисао Јелену. Њену изјаву користили су многи који су потом писали о краљу Александру Првом, не наводећи ни име аутора првог текста нити „Политику експрес” као извор. Остале тајне краљевске куће, које је Јанојлићу поверио принц Томислав молећи га да их објави тек кад он буде казао да то може, нису обелодањене. Наиме, принц се у међувремену разболео и, нажалост, умро а Јанојлић је остао при датом обећању које, вероватно, никад неће прекршити. Четири године,
ДРАГОЉУБ после кратког боравка код брата на Опленцу, умрла је и Јелена Јужедини, ванбрачна ћерка краља Александра Првог и француске лекарке Шарлот Котијар. Вредан и способан да „ископа” новинарски занимљиву и тиражну тему, много пре него што се његово име нашло на платном списку тиражног дневног листа, ширио је подручје са кога је извештавао, па су тако на страницама „Политике експрес” освањивали текстови из Тополе, Аранђеловца, Раче Крагујевачке, Велике Плане, Жабара, Смедерева… Зоран Бошков, један од шефова Дописничке редакције „Политике експрес”, међу првима је уредничком колегијуму тог дневног листа скренуо пажњу на даровитост, тада хонорарног сарадника, Драгољуба Јанојлића. -Хоћеш ли ти надаље с нама да делиш судбину „Експреса”? – упитао га је кад је једном приликом с десетак разноврсних рубрика навратио у Редакцију. -Па зар ја то већ не чиним? – одговорио је Јанојлић. -Чиниш, како да не чиниш, али да дођеш да те примимо за нашег сталног дописника… Од те понуде до преласка на рад у „Политици експрес” протекло је прилично година. Драгољуб Јанојлић је, на опште чуђење колега, из Радио-новинске организације „Јасеница” 2. јуна 1979. године прешао у Центар за информације „Гоша”. О том свом изненадном кораку посаветовао се са Ранком Ђукићем, вишегодишњим шефом Дописничке службе „Политике”. Њему се поверио да „Нашу комуну” и Радио „Јасеницу” напушта да би коначно решио стамбено питање.
Јанојлић, који је до преласка у „Гошу” извештавао за локална гласила и „Политику експрес”, добро је упознао највећи радни колектив у Смедеревској Паланци, посебно пословну политику најужег руководства. У „Гошу” није отишао празних руку, већ са „плавом књигом” о средњорочном развоју информисања у тадашњој Сложеној организацији удруженог рада. Информатор „Гоша”, одлуком Радничке скупштине, прерастао је у петнаестодневни лист, чији је први број изашао из штампе 15. јула 1979. године у 12.000 примерака. Информатор је наставио да излази као „службени лист” у коме су штампане одлуке органа самоуправљања и закључци и ставови друштвено -политичких организација. Убрзо се огласио и Студио „Гоша”, који је за емитовање свог програма користио предајну технику Радио „Јасенице”. У међувремену се појавио и Пословни и Дневни информатор „Гоша”. Сва ова гласила настаће за време уредничког мандата Драгољуба Јанојлића. Године 1985. почело је експериментално емитовање програма ТВ „Гоша” када се дужности главног и одговорног уредника свих гласила примио Ненад Ј. Ристић. Читавих 15 година писао је за франкфуртске „Вести”. Текстове у тим новинама за читаоце у дијаспори, једно време потписивао је и псеудонимом Драгољуб Аџић. (Рођен је у Аџићима, делу Селевца према Брдњаку). Уз велики број репортерских записа, објавиће и више с е р и ј а (рубрике донете у два, највише три наставка), а на најразличитије теме. Тај део његовог новинарског рада заслужује озбиљно сагледавање, а овде ћемо се задржати само на неким темама као што је, на пример, сведочење Слободана Крстића Уче, бившег официра ОЗНЕ, који је 9
ДРАГОЉУБ испричао да је гледао како стрељају Дражу. Узгред, Крстићево казивање о том и другим догађајима после завршетка Другог светског рата, на магнетофонској траци забележили су рано преминули управник Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, Миладин Гавриловић и етнолог и писац Миле Недељковић. „Вести” ће, из пера Драгољуба Јанојлића, објавити и потресно сведочење родитеља којима су на Космету отели децу што је била само једна од више серија на косметске теме које је откривао и писао захваљујући и изузетно доброј сарадњи са београдским Удружењем породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији. Готово да није било сусрета са њим а да се нисмо, осим књижевних тема, дотакли и страдања Срба и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији. Кад сам га једном упитала који му је новинарски задатак био најтежи у вишегодишњој каријери, рекао је да је то управо био разговор са родитељима киднапованих и убијених. С тугом у гласу причао је о потресном сусрету са старом Петром Костић из околине Ораховца, која је далеко од свог косметског дома, у Раљи (београдској), туговала за својим отетим и убијеним синовима Тодором и Лазаром, са Драганом Мајсторовић чији син Иван није дочекао матуру, а није био припадник ни војних ни паравојних формација, био је само дечак од 17 година, па са оцем и мајком Александра Симовића из Приштине, који је непосредно пре киднаповања 1999. године у ауторском тексту под насловом „Последњи тренуци на смрт осуђеног”, описао своју смрт… Многе разговоре водио је у Београду, у Удружењу породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији. По 10
завршеном интервјуу, причао ми је, до врата га увек испраћала председница Верица Томановић, супруга отетог хирурга и угледног професора Медицинског факултета у Приштини др Андрије Томановића, изговарајући увек исту реченицу: „Доста вам је за данас наше туге”. У жељи да се сазна отета истина, објавио је и серије о томе да су на Космету утврђени трагови 144 логора ОВК и потресно сведочење како је код Ораховца затрта породица Костић. Пре других дошао је до података о постојању логора ОВК у Албанији. Захваљујући својим информаторима, обелоданио је постојање злогласних казамата у земљи орлова: Цакан, Кукеш, Фуше Крује, Бицај, Бурел, Дуреш, Рипе... Писао је о „жутој кући” и стравичним злочинима у њој. Имао је прилику да се упозна и са ширим извештајем Дика Мартија, специјалног известиоца Савета Европе, о трговини људским органима на Косову и Метохији и Албанији. С посебном одговорношћу извештаваће да у логорима ОВК нису свирепо мучени само отети Срби, већ и Албанци који су били лојални Србији. Путем серије обелодањивао је и друге теме. Тако је читаоцима франкфуртских „Вести” омогућио да сазнају шта је утврдила Међународна комисија о Јасеновцу, затим истину о стрељању на Опленцу 1942. и до бола узнемирујућу исповест њихове родбине. Ту тему пратио је од почетка вишегодишњег трагања за масовном гробницом немачких жртава на брду изнад Тополе, до њеног лоцирања и ексхумације. На исти начин позабавиће се и судбином војника бивше ЈНА Горана Јовановића из околине Раче Крагујевачке, чијим родитељима је грубом грешком стигла депеша да им је син погинуо, а он после тога
ДРАГОЉУБ ишао у рат и тужио државу СРЈ. Једна од тема серије била је и дилема: Да ли је јављање деспота Стефана игуманији Манасије решило енигму његовог почивалишта? У франкфуртским „Вестима”, у викенд издању, имао је сталну рубрику „Непознато о славнима.” Читаоцима у дијаспори, на занимљив начин, писао је о Милошу Перовићу, једином српском уметнику, који је јавно осудио родољубље. Бавећи се белешкама Милана Ђ. Милићевића откривао је живот Србије у време Обреновића. Писао је и о томе зашто је и како краљ Петар Први Карађорђевић „напустио” породичног свеца Климента. „Ископаће”, такође, да је песма „Боже правде” настала игром судбине и позабавити се Светим Савом као родоначелником словенских веза. Истражиће и због чега је извештај о ексхумацији страдалника усташких логора упорно сакриван од јавности и зашто је једна улица у Смедеревској Паланци понела име војника Вермахта Јозефа Шулца. Позабавиће се и Петром Петровићем Његошем у архивима Београда, Петрограда и Беча. Потрудио се да реши загонетку историје: Ко је био Никола Шкуљевић, „благородни господин и брат” Карађорђев и да открије да је „Опленачку бербу”, позивом капетану Шкуљевићу и генералу Родофиникину да дођу к њему у Тополу „едно недељу дана у бербу винограда”, баш он зачео септембра 1808. године. Читаоце франкфуртских „Вести” подсетиће и на легенду о хајдуку Рајку и турском злату „испод две руке” у пећини код Мајданпека. Бавиће се и судбином краљевског накита, прецизније тиме где су нестале дијадеме краљице Марије Карађорђевић, али и суђенима славнима, прецизније Ђури Јакшићу, који је морао на робију због цинкароша, јер му је узето за зло што
је оговарао нови пропис власти тадашњег среза Лепеничког. Истражиће и како је настала пародија на најпознатије стихове српске љубавне лирике „На дан њеног венчања” Велимира Рајића, једног од најискренијих српских песника не само љубави него и родољубља. Писао је у овој рубрици и о сатиричару Радоју Домановићу, омиљеном професору у Лесковцу, Пироту и Врању, откривши да је питања својим ђацима постављао у стиху. Занимале су га и етно-теме. Тако је објавио како су мештани Старог Села, недалеко од Велике Плане, оживели обичаје: Ношење градника и Дељење ватре. На занимљив начин писао је и о Мутавој води. О овим обичајима, захваљујући Драгану Минићу из Велике Плане, снимљени су и занимљиви етно-филмови што је, такође, забележио у новинама. Постарао се да читаоцима „Политике експрес” дочара и обичај, који се у етнологији води као Карађење свекрве. Писао је и о Прогоници у Азањи са акцентом на вађење живе ватре. Објавио је и више занимљивих написа о лековитим водама (свети извори), али и о резултатима великих археолошких ископавања у околини Смедеревске Паланке, Смедерева и Пожаревца. Потписао је, поред осталих, и рубрику о архитектонском проналаску остатака Виле рустике на Бабином разбоју недалеко од Смедерева. Јанојлић је, као новинар Радио-новинске установе „Јасеница”, „Гоше”, „Политике експрес”, франкфуртских „Вести” и других редакција извештавао и са великих догађаја. Пратио је долазак председника Танзаније Џулијуса Њеререа 1975. у Селевац, централну прославу јубилеја Заједнице културно-уметничких друштава „Абрашевић” Југославије у Шапцу, посету 11
ДРАГОЉУБ председника СФРЈ Јосипа Броза Тита Шумадији 1978., митинге солидарности с косметским Србима у Смедереву, Ковину и Смедеревској Паланци, готово све велике туристичке и етно манифестације: од „Смедеревске јесени” и „Опленачке бербе”, до „Дана Гарашана”. Извештавао је са прославе јубилеја пруге Брчко - Бановићи у Брчком, обележавања 70. годишњице од смрти краља Петра Првог, са сахране његовог унука принца Томислава Карађорђевића на Опленцу, са прославе 200 година Првог српског устанка у Орашцу… са великих манифестација културе као што су биле Смотра југословенске уметности „Мермер и звуци” у Аранђеловцу и „Смедеревска песничка јесен”. Објавио је на хиљаде занимљивих рубрика. Овде ћемо скренути пажњу само на неке. Истраживао је и расветљавао убиство Миладина Поповића, секретара Обласног комитета Комунистичке партије за Космет, где је припреман Барски конгрес, како је у изолацији чуван Алојз Степинац, колико је ко у версајској Југославији допринео победи над фашизмом, куд су се деле слике Лукијана Бибића из аранђеловачког хотела „Старо здање”, где се загубио Орден кнеза Лазара (Орден над орденима) урађен у част 500. годишњице Косовског боја, о несталим златним, сребрним и бронзаним венцима са одра краља Александра Ујединитеља, о страдању генерала Арсе Јовановића, начелника Генералштаба ЈНА (сведочење његове сестре Миљуше), како је рођена и угашена идеја о Балканској федерацији, зашто је Марина Сергејевич – Орлова из Јекатеринбурга, мењајући медијску слику о Србима, „исправила” пословицу која каже „да добра вест стоји, а лоша путује”… Писао је о сусрету 12
са избеглицама из бомбардоване колоне на Глинској цести, о заточеницима из Алијиних логора смрти, о монтираном судском процесу Србину Ненаду Мишковићу, како је ЈНА извлачила људство и опрему из Пуле, о трагању Задужбине краља Петра Првог за копијом чудотворне иконе… С принцом Владимиром Карађорђевићем имао је интервју о улози Светске заједнице Срба у Лондону, а објавио је и како је Џон Кенеди, лични секретар члана Краљевске породице – принца Мајкла од Кента – најмлађег сина краљице Елизабете, реаговао на писмо Лорда Хилтона у „Тајму” и на изјаву Маргарет Тачер ХТВ-у. У „Политици експрес” имао је више написа у престижној рубрици „Посета недеље”. У тој рубрици, на целој страни, објавио је интервју и са др Џоном Велсом, универзитетским професором и генералним директором британске консултантске фирме „Монитор” за Европу. До интервјуа са странцима, посебно Енглезима, долазио је захваљујући, пре свега, везама принца Томислава Карађорђевића и Џона Кенедија. (Џон Кенеди је, по оцу, Црногорац, а мајчино презиме Кенеди је узео да би се лакше пробијао у политици). Иначе, лично је много урадио на пробијању медијске блокаде Србије. Јанојлић га је упознао кад је први пут дошао на Опленац. („Обрати пажњу на њега, много је паметан” – предочио му је у телефонском разговору принц Томислав). Кенеди је, иначе, веома заслужан за повратак у отаџбину принца Томислава. За пријем код тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића (уговарање детаља око принчевог доласка) Кенеди се припремао у Аранђеловцу, на тереси Хотела „Извор”. О тој „операцији” веома детаљно известила је „Политика експрес”.
ДРАГОЉУБ Интервјуе које је Јанојлић преко Задужбине краља Петра Првог добијао од значајних личности из Велике Британије, са задовољством, и без новчане накнаде, преводили су: Дивна Јанковић, преводилац у „Гоши”, Љиљана Тодоровић, која је била запослена у Задужбини на Опленцу и Љиљана Пантелић из кабинета председника Индустрије опреме и возила „Гоша” у Београду. Извештавао је и из иностранства. Посебно су занимљиви његови путописи из Либије и репортерски записи из Москве. Писао је за „Политику експрес” из Бугарске и Румуније. Захваљујући пароху арадском, протојереју Стевану Рајићу, објавио је рубрику о пасторали испеваној у Араду почетком 19. века. Реч је о позоришном комаду у стиховима, са певањем, чији је оригинал у архиви Текелијине цркве открио протојереј-ставрофор Драгутин Остојић. По његовом савету, овај рукописни текст написан славеносербском азбуком, 1994. на Вукову ћирилицу пренео је Божидар Панић и први пут публиковао у „Бездинском веснику” годину дана касније. На захтев уредништва „Политике експрес”, посебно се бавио обновом Задужбине краља Петра Првог у Тополи. О њеним активностима писао је још док је у дужем послератном раздобљу деловала као Центар за културу „Душан Петровић Шане” на челу са Радишом Павлићевићем, добрим и даровитим човеком, добитником прве награде на Конкурсу за савремену сатиру Библиотеке „Радоје Домановић” 1991. године у Великој Плани. Прве текстове о иницијативи за обнову Задужбине, Јанојлић је објавио у „Политици експрес”, а признање на уложеном труду да она поново засија старим сјајем, изрекао му је јула
1999. године њен управник Миладин Гавриловић. Поклањајући му Мемоаре принца Томислава, које је за штампу приредио Миле Недељковић, у посвети је написао: „Драгом пријатељу Јанојлићу за вишегодишњу подршку у обнављању рада Задужбине краља Петра Првог.” У породичној библиотеци Драгољуба Јанојлића налазимо и књигу „Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812-1813” и у њој посвету: „Великом пријатељу Карађорђеве Тополе и Опленца са посебним поштовањем” коју је, такође, потписао управник Задужбине Миладин Гавриловић. Ово наводимо из разлога што су теме из Тополе и са Опленца знатно подизале тираж „Политике експрес”. Јанојлић ће се у дужем периоду бавити и Двором. Резултат истраживања у архивима и на другим местима је хроника изградње Дворца Милочер код Будве и књига у припреми о настанку и раду Задужбине краља Петра Првог на Опленцу. Пажње је вредан и Јанојлићев труд на истраживању и проучавању поезије посвећене краљевској породици, посебно оне која је настала у периоду између Првог и Другог светског рата. Задужбина краља Петра Првог објавила је зборник стихова о краљу Петру Првом, краљу Александру Ујединитељу и краљу Петру под насловом „Плуг и престо”. Припремио је још један зборник песама које су посвећене Карађорђевићима: од родоначелника династије Карађорђа до принца Петра, не поновивши ни једну песму из претходне књиге. Драгољуб Јанојлић се опробао и као фељтониста. Објавио је преко 50 фељтона у београдској „Политици експрес”, франкфуртским „Вестима”, подгоричком „Дану”, паланачкој „Нашој комуни”, крагујевачком „Лиду” и Независним варо13
ДРАГОЉУБ шким новинама „Паланачке”. У фељтонима је обрађивао најразличитије теме, махом из историје и књижевности. Ево неких наслова: „Оријентални путник Спиридон Гопчевић”, „Побугаривање српских народних песама”, „90 година од завршетка Првог светског рата”, „Запиши то Рајх, дневник окупаторског војника”, „Последњи дани руске царске породице”, „Логори на Космету”, „Исповест стрељаних”, „Југословенски генерали у немачким логорима”, „Карађорђе у делима ликовних уметника,” „Кнегиња Зорка у поезији”, „Немци пред југословенским војним тужиоцем,” „Његош у огледалу српских часописа прве половине 20. века”, „Пола века од смрти Исидоре Секулић”, „Први споменик принцези цетињској” (биста кнегиње Зорке налазила се на Калемегдану), „Радоје Домановић у успоменама потомака”, „Слом и ропство”, „Сто година од почетка градње Маузолеја на Опленцу”, „Сведоци из куће смрти”, „Сто година од смрти Радоја Домановића”, „130 година од рођења Алексе Шантића”… Прича о Драгољубу свакако не би била потпуна ако не бисмо рекли и коју реч о његовом интересовању за новинску фотографију. Своје текстове углавном је илустровао фотографијама које је сам снимао на терену, мада је користио и снимке својих редакцијских колега: Михаила Петковића – Буцка и Милоша Јовановића – Макија („Наша комуна”), Звонка Сегија, Предрага Шишковића, Радише Танасковића, Љиљане Благојевић и Александра Будимировића („Гоша”), Радета Бошњака „Политика Експрес” и Воје Секулића (франкфуртске „Вести”). Његове текстове често су илустровали и изванредни снимци са градилишта „Гоше” у земљи и свету, фабричког фотохроничара Живадина Жајка Ђорђевића. 14
Имао је срећу да му је новинску фотографију предавао Богољуб Цикота, који је у својој дугој фоторепортерској каријери сликао и краља и маршала. Једном приликом се свом професору пожалио да је у киоску купио фотоапарат пластиканац, јер за бољи није имао пара. „Сваки апарат је добар кад се нађе у рукама доброг мајстора” – храбрио га Цикота. Са солидним знањем о новинској фотографији, Драгољуб је стигао у редакцију листа „Наша војска”, где је уз репортерску торбицу задужио и фотоапарат „практику”. Корисне савете пред полазак на терен добијао је од заменика гл. и одговорног уредника „Наша војске”, капетана Миодрага Коцића и шефа лабораторије Лојза Кршевана. Драгоцена искуства пренео му је и сниматељ „Застава филма” Лудвиг Штибукар с којим је најчешће ишао на терен. Повратком из Љубљане и запослењем у РНО „Јасеница”, изузетну сарадњу имао је са фоторепортером „Наше комуне” и искреним пријатељем Михаилом Петковићем – Буцком. Он га је научио да развија филмове и ради фотографије. Петковић је, нажалост, изненада преминуо, непосредно по повратку са свог последњег радног задатка, па је тадашњи гл. и одговорни уредник „Наше комуне” Никола Владисављевић, док се не нађе трајније решење, ангажовао Јанојлића и за фоторепортерске послове, углавном за снимање насловних фотографија. Драгољуб Јанојлић ће 1997. године читалачкој публици понудити своју прву књигу. Насловио ју је „Сведоци из куће смрти”, а у библиотеци „Ђурђевданске искре” издало Предузеће „Ђурђевдан 229”, чији је власник Радослав Бунтић разумео потребу да преживели заточеници проговоре и генерацијама иза њих оставе сведочанство првога реда о свом страдању у фаши-
ДРАГОЉУБ стичким логорима током Другог светског рата, што је и финансијски подржао. Професор др Петар Ј. Марковић ће у рецензији ове књиге рећи да је фашизам најсрамнија епоха у историји људског рода и заложити се да она буде не само објављена, већ и доступна, па чак и бесплатна за најшири круг младих. „Читајући странице ове књиге, сећао сам се дивних девојака и младића из моје младости, припадника напредног средњошколског и радничког покрета Крагујевца, који су пали у заробљеништво и одведени у те злогласне логоре, где су задављени, кремирани, вешани и на разне начине убијани, а сви су били одлични ученици, радници и студенти који су сањали о некој лепој будућности стваралаштва и живота” – стоји у рецензији проф. др Петра Ј. Марковића. Приказ Јанојлићевог списатељског првенца дала је и Дубравка Срећковић која ће доцније бити и лектор највећег броја његових књига. У приказу, објављеном у „Јасеници” 29. новембра 1997. године забележила је да су на промоцији књиге у „Гошином” музеју говорили, универзитетски професор др Петар Ј. Марковић, академик Првослав Марковић, књижевник Момчило Јокић, професор Ненад Ј. Ристић и аутор. Нагласиће да је у овој књизи реч о сведочењима преживелих интернираца из Маутхаузена и других логора, о књижевном материјалу који не застарева. Књига поседује универзалну повесну вредност и несумњиво је за похвалу као историјски прилог истини о рату 1941 - 1945. Једни уз друге стављени су – и супротстављени – искази радника скојеваца и високих официра српске војске, међу којима се посебно издваја приповест капетана Душана Марића. Незаобилазна тема грађанског рата налази места у се-
ћањима скоро свих сведока, варирајући од снисходљивости и благог презира краљевских академаца према полуинтелигентнима, до огорчења и готово мржње бивших партизана према неистомишљеницима. За разлику од многобројних сличних књижевних и документационих остварења, често препуних до монструозности пикантних детаља из колективних мучилишта, у „Сведоцима…” су у први план постављени људски и лични моменти, модуси проживљавања и преживљавања, и хумано разумевање сапатништва. На промоцији ове књиге у Музеју „Гоша” аутор ће, поред осталог, рећи и ово: „Њихов пепео развејан је по брежуљцима Аушвица, на пољима око Дахауа, у околини Маутхаузена, на хладним пространствима далеког севера Норвешке. Њихове кости расуте су широм Европе, њихова крв вапи, али је њихов глас умукао. Њихова уста су ова књига, а они који су преживели да о зверствима нациста сведоче, изрекли су страшну истину и исписали нове странице оптужнице суровог фашизма. Јеврејин Хауснер, пишући енциклопедију зла, био је у праву кад је казао да су најстрашнији злочини једног Нерона, Атиле или Џингис Кана, бледи према ономе што су наши људи преживели у Хитлеровим фабрикама смрти. Присетимо се само злогласног Адолфа Ајхмана. Кажу да је он директно убио само неког јеврејског дечака који се усудио да краде брескве у његовом будимпештанском врту, али његова реч је имала моћ да стави у покрет плинске коморе, да путем телефона отпреми читаве композиције у логоре, његов потпис значио је смртну осуду за милионе недужних. Бојим се да током многих судских процеса, вођеним против 15
ДРАГОЉУБ фашистичких вођа по завршетку Другог светског рата, па ни после више написаних књига о нацистичким логорима, још није откривена суштина зла. Голда Меир, некадашњи министар спољних послова Израела, прекорила је својевремено своје сународнике, што деци не причају о злочинима у логорима истакавши да управо из успомена расте моћ једног народа. Мени је један стари логораш отворено рекао: Немој да пишеш књигу о нама, та ће да плаши децу! Један од сведока из ове књиге, када сам га упитао да ли је после рата ишао да посети логор у коме је био заточен, одговорио је врло кратко: Нисам, било ме страх!” Ова књига Драгољуба Јанојлића наишла је на веома повољне оцене и читалачке публике. Један примерак стигао је и у Универзитетску библиотеку Кембриџа. Ево шта су о њој рекли сами логораши, књижевни ствараоци, академици и универзитетски наставници. „Књига Драгољуба Јанојлића долази до читалаца као последњи воз у којем путују они који више немају шта да изгубе осим остатка свог живота” - речи су књижевника Момчила Јокића, изговорене на њеној промоцији у Смедеревској Паланци. „Овде нема класичних јунака, ни ликова који се памте. Ово дело је настало тако што је писац књиге дозволио да сами јунаци испишу све о себи, да сведоче пред историјом, а да писац преузме улогу бележника, улогу свештеника пред њиховим болом, несрећом и блиском смрћу… Књига Драгољуба Јанојлића, познатог новинара „Политике експрес”, последња је порука покољењима и долазећим генерацијама – да се рат и злочин не понове! Она је истовремено сведочанство живих пред зидом смрти, пред гасним коморама, пред беспримерним злочинима у историји…” 16
Стеван Стојковић, заточеник Маутхаузена из Параћина: „Драгољуб Јанојлић је, чак и са овако малим бројем сведока, учинио велику ствар – дао је драгоцен прилог историји, а вредност његове књиге је и у томе што ће макар делом сачувати доказе о једном изузетно страшном времену какво историја није упамтила. Ми који смо имали несрећу да прођемо кроз те фабрике смрти, само смо били део општег страдања нашег народа. Страдали смо на један садистички начин. У мом транспорту за Маутхаузен било је 300 затвореника из Бањичког логора, а 1945. године кући се вратило само нас осморо.” Божидар Милић, доктор социологије села из Београда: „Драгољубе, заиста сте се одужили српству кад сте му оставили овакву документацију о најзверскијем мучењу његових кћери и синова… Ми, старији, често помислимо да се смањује патриотизам код наших наследника, а Ви показујете да се варамо и да неки иду испред очева и дедова. Таквима ће се поносити српство, јер ће наши потомци моћи да сазнају какве су трагедије преживљавали њихови преци…” Академик Првослав Марковић: „Хтео бих Драгољубу Јанојлићу, да искажем захвалност што је изнедрио овакву књигу чије су поруке уистину више од повода за радост. Сусревши се са овом књигом и читајући је, сетио сам се најкраће дефиниције болести: Болест је путоказ који говори колико смо скренули са пута који нам је одредила природа нашег бића, природа нашег биолошког, нашег социолошког и психолошког бића. Човек је, бранећи се од времена, стекао памћење, а човечанство право на своју прошлост, са-
ДРАГОЉУБ дашњост и будућност. Јанојлић је, саображавајући казивања страдалника, управо обезбедио до принуде частан заокрет главе уназад и призивање сећања на трагизме којима су наши простори били бременити кроз читаву српску историју.” Јанојлић ће три године касније читалачкој публици понудити једну заиста ретку књигу, коју је од прве до последње стране испунила поезија из логора. Њен издавач је „Бен Акиба” д.о.о., ИГР „Главаш”. Пре него што је изашла из штампе, Јанојлићу се писмом 14. марта 2000. године обратио мр Лука Хајдуковић из Новог Сада, аутор обимне студије „Стих на српској логорској сцени у Немачкој”, која је са ауторовим одобрењем увршћена у зборник „Ожиљци из жице”. Одговарајући на писмо приређивача овог зборника, Хајдуковић је, поред осталог, написао: „Ваше неочекивано писмо заиста ме је обрадовало. Веома ми је драго што се и Ви занимате за уметнички и културни рад југословенских, тј. српских заробљеника у фашистичким и другим логорима. Посебно сам импресиониран чињеницом да сте већ сакупили позамашан број песама наших заробљеника и да сте намерни да их у току ове године објавите… Морам Вам рећи да је и мене походила мисао о објављивању сабраних песама наших заробљеника, али број песама до којих сам дошао није довољан за књигу. Да даље трагам за њима, сада немам времена. Ваша ситуација је, очигледно, много боља…” У зборник су, поред осталих, увршћене и две песме Милорада Феликса (алијас Славко Веснић), који је у Букурешту, у раздобљу од 1951 – 1990. године објавио 10 збирки поезије. Он је био један од многих у Заводу за преваспитавање омладине у
Смедеревској Паланци. У писму које је 20. новембра 2000. године упутио приређивачу, стоји и ово: „Поштовани господине Јанојлићу, прва асоцијација која ми се наметнула када сам отворио Вашу књигу била је Зоговићева песма „Пролог без настанка”, која се завршава строфом: …Тако је пролог написан. И буде ли истрзан и сакат и стих уморан, и риме суве и нијеме, нека остане ко запис, нек се забиљежи ко факат да смо под топовском ватром мислили на поеме! Међутим, у Вашој књизи се не ради о прегршти „сувих и нијемих рима” или пак о десетак „истрзаних и сакатих” стихова слободног човека, наоружаног борца, чак опремљеног оседланим коњем негде усред планине, већ, ево преда мном је читава књига песама које остају као колоплет потврда и факата да се не само под топовском ватром, већ на домак и у суседству убиствених плотуна са бројних стратишта, да се између бодљикавих жица са милионима прегладнелих, болештинама изнурених и полусмрзнутих логораша, изложених нељудским самртним мукама… - не само мислило на поезију, већ да су, упркос свему споменутом, саздавани, бележени, писани, памћени и инерпретирани надахнути стихови, песме, поеме, поетске поруке, писма „ноктима резана у камену”, што би се, да се нешто може све сакупити, убокорило међу корицама више десетина потресних књига. Након протеклог више од половине столећа, када многих аутора и актера нема више међу живима, један макро-подухват да се све то сакупи и отелотвори потпуно је неизводљив, па је 17
ДРАГОЉУБ зато Ваша књига више него добродошла, макар и не била свеобухватна, макар не била, стицајем прилика, уједначена, јер, упоредо уз ауторе са врхунским уметничким исказом (Масука, Мима Дединац, Станислав Винавер…), нижу се и имена људи који су се, можда, први и једини пут у животу латили пера. Па ако их је он, живот, свео заједно, зар би их ваљало разврставати ванисторијским критеријумима важећим за једно сасвим друго доба? То исто би важило и за рапорте „врабаца”, који поготово, онакви какви су, још више узмичу у многочему: штета је што су они, такође стицајем прилика, сачувани у далеко мањем броју, мада сам убеђен да је и међу њима било класично врцавих и духовитих, који су чак Мими Дединцу изнуђивали његов знани, мисаоно осенчени смех… Ценећи, господине Јанојлићу, Ваше не мале и заљубљенички истрајне напоре којима сте уобличили „Ожиљке из жице”, од срца Вам честитам на несумњивом успеху: пионирски сте закорачили у домен историографије уметности, оне по казаматима и логорима, што је, на жалост, све до сад, како се бар мени чини, остало изван истинског вредновања.” Тако је, захваљујући истраживачком напору Драгољуба Јанојлића, српска култура на размеђи два столећа постала богатија за једну књигу, једну лирску збирку човекове трагичности, за једну антологијску књигу крикова насталих у времену оскудне човечности, када су посрнућа и помрачења ума свеприсутна као што је свеприсутан ваздух око човекове главе и као што је у тим временима свеприсутно заборављање на божанско порекло човеково. Међутим, ова књига не претендује да буде анто18
логија, иако би се неким својим својствима и у то коло могла ухватити – она је, чини се, пре свега само скромни допринос обелодањивању бесмисла, благородна хотимичност да се забораву ускрати облапорна накана занемаривања.” „Ова књига је зборник вапаја, збирка опсесија слободом; приручник врлине надања; јер, ако је слобода опсесија робова, а надање њихова врлина, зашто песме које ти робови пишу не би биле искорак из уобичајеног поимања поезије - ако већ не могу да буду његова суштина” – пита се у приказу ове књиге професор Мирослав Јозић, којег је објавила „Јасеница” у броју од 18. aприла 2001. године… Из сваке песме ове историје бесмислености, историје ужаса света, зјапи по једна бесконачна трагедија цивилизације, и у свакој бар по једна лакрдија звероликог неумља, и много, много искреног, горког и тешког бола… Имамо ли у виду време настанка ових песама, не усудимо ли се, дакле, да пренебрегнемо околности у којима су настајале, сасвим сигурно и без претеривања, можемо из њих да сазнамо да оне нису само пуко набрајање недаћа у којима су се сужњи и невољници обрели захваљујући нечијим лудостима, нечијим сулудим идејама да се потре божја замисао. Оне су безмало философско поимање безизлаза, а можда и безизлазног суочавања са суровостима и недаћама у којима се човек нашао, па недвосмислено – што поезији, додуше, није својствено, и не иде јој у прилог – казују да још није прошло време у коме је још увек човек прожет духом, и у коме, наравно, још увек има наде; шта би један роб, шта би, уосталом сваки човек заковитлан у сулуде историјске несувислости, без наде – тог неизлечивог доказа да се постоји. У том надању, које (и нека је) врлина робова, налази се довољно простора да се човек окрене песми – свом послед-
ДРАГОЉУБ њем уточишту… Књига – поезије из логора – Ожиљци из жице, Драгољуба Јанојлића, сва је прилика, неизлечив је ожиљак на савести историје. Или би то бар требало да буде. Благо култури која оваквих посленика има.” Рецезент ове антологије Момчило Јокић каже: „Драгољуб Јанојлић се одлучио да нам избором оних доступних песама, чије је стихове саткала бол и патња, понуди незабораву песме које не желе да буду антологијске, али које остају антологија бола непониженог и нерасчовеченог човека, човека који се не мири и не признаје пораз, и који би хтео да остане и у смрти – човек. Они су то пре свега певали као људи у својој души, да би се ругали смрти која им свакога дана показује своје ружно лице, као спаситељ од патњи… Збирка Ожиљци из жице, Драгољуба Јанојлића је драгоцен дар незабораву у времену када отуђеност, равнодушје, амнезија и заблуда покушава да завлада духом и свешћу читавих генерација… Значај песама насталих у логорима није у песничким дометима, већ у сведочењу како се мучеништво претвара у храброст, и како песма постаје оружје сужња пред смрћу. Ова књига је сведочанство о једној епохи у којој је злочин био господар а песма остала непобеђена као сведок живота. Аутор може бити поносан што је поезијом ове књиге сведочио против смрти у нашем веку, поносан на све који су записали искру свога духа руком која није желела да умре незаписано… Хвала му на том чину у име свих који су кроз логоре прошли верујући себи и генерацијама које их не смеју заборавити.” Промоција зборника логорске поезије „Ожиљци из жице” била је у Бечу 2. децембра 2000. године у организацији Културне
редакције „Хуманитаса” (Српско-аустријско културно-хуманитарно удружење), чија је дворана у Grangasse 4/2 била испуњена до последњег места, а заслуге за овај догађај припадају Драгани Радосављевић, Петру Муњасу, Жики Бисенићу и другим нашим људима који су осетили потребу да се о поезији из логора гласно и јасно прозбори баш тамо где је постојао и највећи казамат - Маутхаузен са својим филијалама. Прилика је да се да реч и приређивачу зборника Драгољубу Јанојлићу из чијег излагања у пуној дворани „Хуманитаса” издвајамо ово: „Даме и господо, поштовани домаћини, драги земљаци, имам трему пред вама, јер вечерас треба да кажем коју реч о књизи, која у руке читалаца и у библиотечке витрине стиже са вишедеценијским закашњењем. Овим чином скидамо покорицу дугог ћутања о поезији коју су стварали робови немирног двадесетог века. Светлуцали су њихови стихови у тами музејских депоа и прашњавих војничких кофера, али ту светлост као да нико није примећивао. Само је по неко од песника робова успео да стихове своје логорске тескобе смести у ретке књиге. „Ожиљци из жице” доносе песничке исказе четрдесетак аутора и ја их вечерас, заједно са вама, свечано предајем корпусу српске књижевности. Од толиких песама, а има их и антологијских, само је једна доспела у ђачку читанку, али без посебног објашњења да ју је под оловним шлеским небом, испевао роб века на измаку Мима Дединац. „Шлеско бденије” је, можда, култна логорашка песма, али у сваком случају, у предвечерје новог миленијума, треба казати коју реч о стваралаштву српског човека, догнаног међу жице. То су били људи којима су украли слободу, име и 19
ДРАГОЉУБ презиме, то су ствараоци чији се идентитет скоро пет мучних година био свео само на број, али људи који се ни пред пушчаним цевима нису одрицали земље „која добар хлеб рађа, а само је крви сита”. Ствараоци робови ће у најтежим мукама, уз јеку топова, у вашљивим самицама и под бичем господара живота и смрти, пронаћи макар секунду тишине да се зачује глас муза. Наћи ће начина да испоље снагу свог поетског духа и своје поетске страсти, проговориће из њих голема мука, потећи ће из дна напаћене душе стих српских ратника поезије. Њихове песме изнедрене су у самом средишту пакла, настајале су у једном трагичном времену као нада, као траг и опомена свету да се више не понове логори. Све моје мисли сабили су у орахову љуску и бацили је у кал једне баре, а около поставили стражу, да пази да не разбију ћелију и да се не разбегну у свет… Овако је у логору у Мађарској певао Велимир Живојиновић Масука, препуштен жрвњу судбине. Један други логорски песник оставиће аутентично сведочанство о настајању песме. Он каже: „Има једна песма – нисам је писао, нисам имао чиме, ишао сам од зида до зида и говорио је стих по стих. Из мене је та песма, и то писање уопште, пробила због тог ужаса, очаја, због туге. Да сам имао коме та своја осећања да искажем, песме сигурно не би ни било. Овако сам, понижен, исказао се кроз песму.” 20
А можда ће се неко запитати: како је уопште било могуће стварати у жицама? На то питање одговорио је српски уметник-логораш Милош Бајић: „Посматрано са гледишта људи на слободи, то је изгледало немогуће, међутим, нека посебна сила у људима, нека исконска снага робова, стварала је отпор према моћницима и насилницима. Песма робова носи поруку, изражава протест, напаја дух снагом да се издржи, да се победи.” Новосађанка Магда Симин, један од песника „из жице”, послала је 16. октобра 2000. године, писмо Драгољубу Јанојлићу којим га обавештава да је добила књигу и наставља: „Хвала вам на труду и пажњи. Дивим вам се што сте успели да у ова смутна и оскудна времена издате такву књигу. Нас, старе борце, овај нови свет нешто не воли. Још није време да све дође на своје место, а можда, никад и неће доћи на своје место. Историју пишу победници, а ми који смо у револуцији учествовали знамо, зашта смо се борили и да нисмо могли другачије.” У наставку писма вели: „Немам примедби на вашу књигу и не могу их ни имати. Ви сте је урадили по свом најбољем сазнању. Углавном се слажем с рецензентима. Хоћу да знате да је 13. октобра ове године наша Секција жена, бивших политичких осуђеника из Војводине, односно из Бачке, имала свој годишњи скуп у Новом Саду и да сам тамо представила вашу књигу. Из зборника „Ожиљци из жице” прочитала сам 7-8 песама и то од Винавера, Дединца, Дрче, Цвеје Јовановића… Сви су били веома задовољни.” Пажњу књижевне јавности завредео је и зборник песама о нашим краљевима под насловом „Плуг и престо” којег је
ДРАГОЉУБ приредио Драгољуб Јанојлић, а 2004. године издала Задужбина краља Петра Првог. Ова књига песама стигла је у руке читалаца у години када се обележавало два века од Првог српског устанка, сто година од крунисања краља Петра Првог и 70 година од атентата на краља Александра Првог. Она је тада (вероватно и данас) најобимнији зборник песничког израза о тројици потомака славног Вожда: краљу Петру Првом Ослободиоцу, краљу Александру Првом Ујединитељу и Петру Другом Карађорђевићу. Овом зборнику припада кључно место у раскошном венцу династичке поезије. Рецензент ове књиге др Малиша Станојевић, истиче: „Династичка књижевност својом другом страном, тамо где је то могуће, допуњује историографију и према својој природи стварања прати владаре једног дома-двора, свакодневни живот чланова владарског дома, чин крунисања и миропомазања, владареву власт и звања, владареву идеологију, политички живот и историјска збивања. Ова књижевност, као и у другим приликама, пре и касније, обухвата и дела самих владара у којима су говорили о себи, о својим погледима на свет, а каткад су се опробали у песништву, писању дневника, записима, сећањима, писању беседа и говора. Династичка књижевност у нововековној српској држави стварана је узгредно. Понајвише је написано пригодних песама, које су каткад чиниле удворичко певање, или су ка томе нагињале… Пригодне песме које су се у тако великом броју појавиле имале су, а одржале су се до данашњих дана, значајну улогу, пре свега, у романтичарском периоду. Значајно је истаћи да су многе од тих песама оставиле посебног трага и да при вредновању
не спадају све у категорију слабих остварења. Династичка поезија је посебно типизирана у српској књижевности и по свим елементима одвојила се од родољубиве поезије, или је у блиској вези с њом.” Зборник „Плуг и престо” представљен је у Рачи Крагујевачкој у предвечерје великог догађаја (двестогодишњица Првог српског устанка), када је у Вишевцу коначно откривен споменик славном Вожду. Гро песама, објављених у овој књизи, настале су у распону од скоро сто година. Највише их је написано у периоду од 1903., када је на српски престо ступио краљ Петар Први, па до почетка Другог светског рата, али има и оних које су испеване у последњој деценији 20. века. Међу ауторима има и странаца, искрених пријатеља српског народа и његове Круне, какви су Ростан, Монтекскју, Рипшен, Бисијар… „На страницама овог зборника жуборе песме из годинама нечитаних књига, а биле су расуте у многим часописима и публикацијама у периоду између два светска рата” – казао је на промоцији приређивач Драгољуб Јанојлић. „Сачуване су, на сву срећу, у времену када није било препоручљиво зборити о тројици српских, односно југословенских краљева. Међу корицама ове књиге, није сабрано све што је о краљевима написано, али је ово, за сада, најобимнији зборник те поезије, један хербаријум ода потомцима вожда Карађорђа. У стварању ове књиге имао сам велику помоћ др Малише Станојевића, мр Ненада Ј. Ристића, професора Мирослава Јозића, Задужбине краља Петра Првог и њеног управника Миладина Гавриловића. Значајан допринос су дале и његове две сараднице Милева Стевановић и Љиљана Тодоровић”. 21
ДРАГОЉУБ Милован Данојлић у писму послатом Драгољубу Јанојлићу из Поатјеа (Француска) 17. новембра 2004. године, поред осталог каже: „Хвала на послатој књизи. Врло је занимљива и на свој начин поучна. Песме словеначких и хрватских аутора требало би објавити, данас, у неком листу, све до једне, да се види како су певали некад, а како пљују сада… Има свакојаких прилога, по вредности сасвим различитих и неуравнотежених, од Лазе Костића и Милутина Бојића, до оних војних лица која су се бавила и поезијом…” Др Миодраг Дашић, редовни професор Универзитета Црне Горе – Подгорица, 17. новембра 2005. године, упутио је Драгољубу Јанојлићу писмо ове садржине: „Данас сам примио књигу „Плуг и престо” – песме о нашим краљевима – чији сте приређивач. Занимљива је и јединствена по избору пјесама о српским владарима – Карађорђевићима. Радо ћу је прочитавати. Хвала Вам за ове руковети прелијепијех стихова које сте населили избором пјесама најпознатијих наших пјесника, а и оних мање познатих. Узето у цјелини овај зборник пробране поезије представља својеврстан прилог биографијама краљу Петру Првом Ослободиоцу, краљу Александру Ујединитељу и краљу Петру Другом Страдалнику.” Зборник „Плуг и престо” донео је Драгољубу Јанојлићу књижевну награду Свесрпског савеза при коме делују Краљевски књижевни клуб „Карађорђевић”, Секција за одбрану и чистоту српског језика, Фонд за пољопривреду „Краљевић То22
мислав”, Фонд „Српска мајка”, Српска краљевска војска и лист „Моја Србија”. Почасну повељу у Кући Ђуре Јакшића у Београду Јанојлићу је на Свету Петку 2005. године уручио председник Савета Свесрпског савеза др Мирослав Костић. Јанојлићев новинарски и књижевни рад на занимљив начин оцениће и његов некадашњи уредник и неколико година редакцијски колега, књижевник Драгутин Паунић. Новембра 2009. године написаће: „У свим Јанојлићевим објављеним књигама и бројним прилозима по часописима и новинама, главна личност била је – човек. А како је пишчево интересовање, углавном, било окренуто историјским и књижевним темама, откривена је читава галерија непознатих личности, различитих судбинских профилација. Међу Јанојлићевим списатељским вокацијама посебно се истичу књиге које за тематику имају заробљеничке логоре током Другог светског рата („Сведоци из куће смрти”, „Заточник официрске части”). Оне су, пре свега, засноване на фактицитету субјективних импресија њихових главних јунака, дакле, на ономе што је непоновљиво као човеков индивидуални контакт са историјом, па су тако њихова антрополошка и психо-емоционална значења од посебног квалитета за разумевање ратом захваћеног и пометеног појединца, који најчвршћи ослонац мора наћи у себи. Али од посебне вредности је напор сваког од актера ових наслова да сабере живот у најличнијој визури догађаја и да тако појми страхоте рата, било да их доживљава као метафизику зла, или их преводи у хуманистичка морања којима служи циљевима домовине.
ДРАГОЉУБ Ништа мања Јанојлићева заслуга није ни на пољу, да се тако изразим, „чисте” књижевности. Његов напор да открије до сада српској књижевности непознате песме и песнике („Ожиљци из жице”, „Плуг и престо”), као и проналажење ретких појединости из живота писаца Радоја Домановића, Велимира Рајића, Петра Кочића, Алексе Шантића, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића-Змаја, завређују сваку акрибистичку пажњу и похвалу његовим теренским истраживањима.
вима, зборник поезије из логора, књигу исповести преживелих стрељање у Крагујевцу, Краљеву и Рачи Крагујевачкој. Завређују да буду споменуте и друге Јанојлићеве књиге, међу којима има и белетристике…”
Својим досадашњим радом, без обзира на своју релативну младост, Јанојлић је вишеструко задужио нашу културу. Испољени труд је озбиљан прилог литерарној свести, вишезначни допринос да се књижевност и историја српског народа осветле из извора који су се у самом том народу отворили.”
„Топло Вам хвала на послатој књизи „Лошињска замка”, која садржи драматичне приче о дијелу ратног живота мога земљака Милоша Саичића и не мање интересантну преписку са Михаилом Лалићем и Милованом Ђиласом” – пише професор Дашић и додаје:
Некако у исто време о Драгољубу Јанојлићу као писцу проговориће и професор и књижевник Милија Ђорђевић: „Лично познајем и добро знам новинарска и књижевна остварења Драгољуба Јанојлића већ више од тридесет година… Веома радан, савестан и амбициозан Драгољуб Јанојлић све време своје новинарске каријере залазио је у општедруштвену и историјску тематику не мимоилазећи ни актуелна политичка збивања и верујући у снагу јавне речи без обзира на принудно једногласје свакидашњице. Тако су настајале књиге Драгољуба Јанојлића. Не треба губити из вида да књиге настају у „жалосним провинцијалним приликама” и без икакве озбиљније финансијске подршке (ауторски хонорари, рецимо). Управо стиже у руке читаоцима његова књига „Милочер краљице Марије”, објавио је антологију песама о нашим краље-
Пажњу јавности, посебно историчара, завредела је Јанојлићева књига „Лошињска замка”. Један њен примерак доспео је до руку проф. др Миомира Дашића, који се њеном аутору обратио кратким писмом из Подгорице 13. децембра 2004. године.
„Ваша књига о М. Саичићу је утолико интересантнија што сте је написали а да га лично нијесте познавали. Она сведочи о снази Вашег пера. У свему написали сте штиво које се питко чита, изврсног стила и једрог језика.” Ова књига представљена је у Перту (Аустралија - Западна обала) само неколико месеци по њеном изласку из штампе. Том догађају није присуствовао њен аутор, али је прочитана његова реч. Јанојлићево обраћање учесницима промоције, које је у Перт стигло у писаној форми, према писму капетана Милоша Саичића, саслушано је у највећој тишини и с великом пажњом публике. „Дошао је час да заједно прозборимо коју о књизи међу чијим корицама се сместио живот капетана Милоша Саичића, човека кога тако дивно красе родољубље и дружељубље. „Ло23
ДРАГОЉУБ шињска замка” је тек само један камичак у мозаику историје и покушај да се осветли једно давно време, људи и догађаји у њему, да се пред суд историје изнесе она друга страна медаље наше стварности. И ја и господин Милош Саичић, потрудили смо се да генерацијама иза нас оставимо сведочанство првога реда, да од заборава отргнемо та светлуцава зрнца наше историје, да испричамо простим, народним језиком, шта је све било и како је било. Колико смо у томе успели – просудиће читаоци ове књиге и, наравно, они још живи активни учесници Другог светског рата, они храбри заточници официрске и војничке части, браниоци Српства и родне груде, визионари српске будућности и надасве срчани хероји. Желим да свој суд о овој књизи изнесу и други – они који су имали срећу да се роде у миру, старији и млађи историчари, „рудари” у прашњавим архивским ризницама… Ја знам, браћо и сестре, да је минули, двадесети век, био немиран и болан, знам да су нас сатирали непријатељи са свих страна, да смо у Великом рату били спали на биолошки минимум, али Бог је велики, није допустио да се затре српско семе и племе. Знам и то да су наши људи, у највећем броју официри и подофицири, војници па и други, чамили у фашистичким казаматима широм Европе: од далеког севера до Албаније. То поробљавање, те жице и логорска тескоба, јесу најтамнија мрља на људском лицу двадесетог века. Али, да се вратим књизи која вас је окупила овде и коју данас треба да испратите на пут до читалаца. Она је настајала у специфичним условима – скоро годину дана. Игром судбине у „Светском српском гласу”, који излази у Мелбурну, капетан 24
Милош Саичић срео се с фељтоном, рађеним по једној мојој ранијој књизи и да ми се потом јави писмом. Ја сам и пре тога знао за њега, знао за активности његове групе у заробљеничком логору, али, ни слутио нисам да ћу га преко писама ближе упознати и написати „Лошињску замку”. Ако икога ко је проживео двадесети век, рат и поратно доба, можемо назвати великомучеником, онда су то ти сужњи из фашистичких казамата. Ја им се у свакој прилици клањам. Да ме је неко само пре годину дана питао – може ли се направити књига на основу писама – не знам шта бих одговорио, поготово кад је у питању рат и ратно страдање, уз то са дистанце од скоро шест деценија. Но, и оно што на први поглед изгледа немогуће, у стварности је, ето, могуће. Знам да сам прилично намучио капетана Милоша Саичића, мог драгог чика Милоша, јер је у позним годинама морао одговарати на многа моја питања. Ја сам толико био понет темом, његовим животом и судбином, да сам у једном моменту превидео да нас не дели само Океан, већ и четири деценије разлике у годинама. Знао сам, међутим, да је капетан Саичић имао времена да сабере свој живот, да просуђује о сваком догађају и сваком свом поступку, да време и догађаје просеје кроз најгушће сито историје. Тако су до мене стигли изграђени ставови, проживљене истине које сам са задовољством и одговорношћу уграђивао у овај историјски светионик. „Лошињска замка” обухватила је читав живот капетана Милоша Саичића, од раног детињства до дубоке старости, описала догађаје који су се наталожили у његовом памћењу, осветлила људска лица његових сабораца, ближих и даљих рођака,
ДРАГОЉУБ познаника и пријатеља. Радећи на књизи, трудио сам се да обасјам најјачом светлошћу нашу традицију, оно патријархално у српском бићу, које нас толико красило, да оживим по неки обичај из народа, истакнем оне нити које су тако чврсто спајале породицу у временима за нама. Налазим да је то јако битно, нарочито сада када нам се чупа корен, подсеца свака жила српског бића, кад се епика и бесмртни Његош протерују из школских програма, кад се у располућеној држави оснивају Удружења за заштиту ћирилице… Мене су снажно понела писма која је капетан Саичић писао и слао на многе адресе, па и она која су стизала њему, у Перт. Дописивао се, поред осталих, и са Михаилом Лалићем и Милованом Ђиласом. Задивила ме та његова енергија непопуштања, истрајавања, тако упорна одбрана личних ставова и промишљања, баш као и његова жарка жеља да сачува пријатељства, успомене из младости, да се и неистомишљеницима приближи кроз сучељавање ставова. Само што се напише – светлост је, што остане ненаписано – тама је… Паде ми на памет та дивна мисао мудрог Светог Саве, изговорене по повратку са Свете Горе. Једно неписано правило моје професије, пак, вели: Оно што није записано није се ни догодило. Истичем то из разлога што смо капетан Милош и ја, урадили један користан посао, што генерацијама остављамо траг о ратном и поратном добу у отаџбини. Из тог нашег труда може се извући наук, подстаћи размишљање, „ухватити” животни правац, схватити нада. Ништа није тако једноставно као истина, нити тако танано као нада. „Надо моја ти си као пена” – вели песник. А једна моја гимназијска професорка рече
„да нема наде, штрањке би биле скупе.” Зар се кроз све ово могло проћи да није било наде. Све књиге које сам досад написао – објављене и необјављене – настале су на основу аутентичних казивања, углавном старијих људи, баш као и ова коју данас представљамо. Рецензент моје књиге „Ожиљци из жице”, на чијим страницама је посејана поезија робова двадесетог века, каже да могу бити поносан на све који су записали искру свога духа руком која није желела да умре незаписано. Колико је тих бисера расуто по оставама, на страницама новина, у књигама, или за увек однето у тишину гроба. Мени су многи исповедили своју животну повест, своју муку, дирљивим, обичним речима, изразили патњу и поверили тајну. Браћо и сестре, мучим се како да завршим ово моје обраћање вама, какву поруку да вам пошаљем у овом трену из гологлаве Србије, муче ме те наше деобе и неслога, све приметније одрицање од онога што је наша вековна традиција, боли ме душа кад видим како се муте источници наше историје, како се зарања Марићевића јаруга, али осећам како из ње вришти велики српски Вожд, чујем јеку гусала и осећам како пред протом Атанасијем ћарлија онај барјак историје и светлуца крст часне и велике заклетве. И сад – кад се нађем на месту Орашачке зоре – не могу се отети утиску да стојим у самом епицентру српске историје, у јарузи која је била и кућа и колевка. Не заборавите, браћо и сестре, милу отаџбину, њене див-јунаке, и њене слепе песнике, наћве и огњишта, гробове предака... У здрављу прочитајте „Лошињску замку”, носите је у срцу као икону и крсно име, помолите се Господу да нас све под не25
ДРАГОЉУБ беском капом обдари сваким добром, а драгом чика-Милошу искрено стегните десницу у моје и ваше име. Живели!” Драгољуб Јанојлић је разменио неколико писама са проф. Универзитета др Зораном Константиновићем, редовним чланом Српске академије наука и уметности. Одговарајући на једно од њих 2. јула 2004. године, академик пише: „Поштовани господине Јанојлићу, драги пријатељу, Честитам на труду што сте сакупили тако обимну грађу да би припремили неку врсту генеалошког романа, и то угледне породице Тошић. Таква дела су вредна већ и по томе што описујући судбину појединих ликова прате и наш развој кроз генерације. Што се мене тиче, са задовољством пратим Ваш рад, али сам иначе у тешкој ситуацији. После неуспеле операције и потом још четири, које нису донеле никакав бољитак, готово сам обневидео. Оно што радим, радим диктирајући, да бих после под јаком светлошћу кориговао. Апарат за читање у мом случају нажалост не помаже. Тешко налазим помоћ која би ми читала дуже ствари, сведен сам углавном на препричавање рецензија. Отуда, без обзира колико би ме Ваш рукопис („Трагом снова”) и интересовао, нисам више у стању да га темељито прочитам и да Вам дам евентуално неке сугестије…” Књигу „Трагом снова” (Издавач Народна библиотека Смедеревска Паланка) објавио је 2006. године. Представљена је у Смедеревској Паланци и Београду. Рецензент Предраг Мирковић је, уз остало, казао да се досад код нас није појавила књига о једној породици или фамилији написана овако доку26
ментовано и с оволиким бројем имена, од којих ће многа остати у историји српске науке, културе, уметности и спорта. Од изданка Тошића, чије животе писац помно прати кроз цео 20. век, роји се читава галаксија свакојаких личности, од професора универзитета и врхунских стручњака у великим фирмама, до писаца, редитеља, глумаца, фудбалера, ратника, политичара. Протиче пред читаоцем времеплов некада веома важних људи, којих се њихови савременици већ с поштовањем присећају, а млађи једва да су и чули за њих. „Драгољубу Јанојлићу, да напише овакву књигу, омогућили су управо Тошићи, са својим веома богатим животима, испуњеним великим радом и сјајним успесима, у шта су улагали сву своју снагу, чинећи част свом народу” – истакао је Мирковић. „Јанојлић нам представља читаву плејаду заиста значајних и занимљивих људи, на стотине њих. Зато сматрам да је ово најисцрпније и најобимније урађен животопис о једној фамилији досад код нас. Кад бисмо имали више оваквих књига, новија српска историја била би немерљиво богатија и комплетнија. Јанојлић је сву ту материју презентирао врло јасно и занимљиво, успешно примењујући брзо смењивање сцена, попут оног у филмовима, што је још један квалитет његове књиге, настојећи да у свом занимљивом, романескном казивању употреби многе већ заборављене речи…” На промоцији књиге „Трагом снова” у Титовој Спомен-радионици у „Гоши”, њен аутор ће изговорити и ове речи: „Ево нас на месту где је све почело и где се већ деценијама исписује мудра књига постојања „Гоше”. Овде су вајане развојне визије фабрике која је кроз деценије била прво лице Смедерев-
ДРАГОЉУБ ске Паланке. А пред тим лицем, као пред иконом, клањао сам се радном учинку многих генерација. Овде сам и сам, пре уласка у Кућу „Политика”, провео безмало скоро деценију на уредничким и новинарским пословима. Ова фабрика је за мене, као и за људе с којима сам радио и сарађивао, била Универзитет живота, Школа у којој се, као прва и важна лекција, спознаје култ рада. Пред нама је, драга публико, сага о Тошићима, како ову књигу пре неки дан назва мој колега, Аристотел новинарске мисли, Стеван Шевић, књига која је настајала четири године на зракама прошлости и новог доба. А те одбљеске прошлог ваљало је уклопити у мозаик једне грађанске породице: од њеног родоначелника Томе до његових белих пчела. Колико сам у томе успео, понешто сте чули од представљача књиге, а нешто ћете моћи и сами да закључите исчитавајући њене странице. Од првог дана, од првог слова, био сам свестан да исписујем хронику частољубља. А частољубље је – учи нас мудра Исидора Секулић – част и племенит однос према идеалу и раду, стална енергија васељење и човека заједно. На тај начин сам све време, радећи на књизи „Трагом снова”, доживљавао Тошиће и њихову ужу фамилију. Њихове кораке, судбине и постигнућа, пратио сам од Сеоба до ових дана. И никад ми у том раду, на сву срећу, није недостајала снага и поред тога што сам себи наметнуо пут којим се теже иде, прихватајући без остатка Андрићев принцип: Пиши тако да речима буде тесно, а мислима широко. Каква би могла бити порука ове књиге? Она би се, усуђујем се рећи, могла свести на ону Радовићеву мисао: Не идите утабаним стазама, већ градите нове путеве, да на њима оставите свој траг. Тошићи су то урадили…”
Једна његова књига („Заточник официрске части”) имала је телевизијско представљање. У студију „Гоша” говорио је Момчило Јокић, књижевник из Аранђеловца: „Са задовољством сам прочитао књигу „Заточник официрске части”, која је посвећена животу и делу капетана Душана Марића, официра Војске Краљевине Југославије, логорашу Дахауа, а на крају Другог светског рата обавештајном официру Треће америчке армије, која је 23. априла ослободила логор Дахау”. Писана је једноставним и надахнутим језиком, па се чита у једном даху, то је племенито дело, које на 180 страна говори о судбини једног изузетног родољуба, истинског заточника официрске части, о човеку који се никад није одрекао заклетве отаџбини и свом народу, који је имао тешку животну голготу, човеку чије сам име први пут срео проучавајући архиве у Блајбургу и Бечу. Јанојлић је написао књигу која ће одушевити све оне који љубе истину и којима су драги наши српски корени. Зато честитам аутору, поздрављам и све гледаоце ТВ „Гоша” и позивам их да ову књигу отворена срца приме, да доживе људску драму капетана Марића…” Јанојлић је објавио више занимљивих књига. Навешћемо њихове наслове редоследом настајања: „Сведоци из куће смрти” (1977), „Ожиљци из жице” (2000), „Заточник официрске части” и „Тишина смрти” (2001), „Лошињска замка” (2003), „Плуг и престо” (2004), „Трагом снова” и „Јаук душе” (2006), „Милочер краљице Марије” (2009), „Завет Мирка Шнајдера” (2013) и „Кандила слободе” (2014). Опробао се и у публицистици. Заједно са Николом Владисављевићем и Мирославом Миловановићем Скалетом уче27
ДРАГОЉУБ стовао је у писању две књиге из акцијашког живота: „Јасенички акцијаши - фотографије и записи” и „Јасенички акцијаши – сећања и записи”. Прва је изашла у Библиотеци посебна издања Културне просветне заједнице Србије 2002. године, а њеном лепотом бавила се рано преминула Гордана Владисављевић. Другу су две године касније заједно издали паланачка Народна библиотека и Клуб акцијаша. Запажено је и његово учешће у писању монографије „Село Вучић у Шумадији”, која може служити као образац како треба радити на књигама ове врсте. Јанојлић је један од пет њених аутора, уз др Малишу Станојевића, Живојина Андрејића, Дејана Обрадовића, Роберта Радића и Ивану Гавриловић. Ову хронику, поводом два века Вучића, издао је 2012. Центар за митолошке студије Србије. Јанојлићу је поверено писање поглавља под насловом „Позоришни живот у селу Вучићу и његови културни посленици.” Из његовог обимног рада на задату тему, цитирамо неколико завршних реченица: „Важно је да не згасне ватра културног аматеризма, да се на њеном пламену греју и инспиришу долазеће генерације. Оне ће је свакако оплемењивати бојом свог времена и личних идеја. А култура је у овом моменту, кад се потиру многе достигнуте вредности, потребна народу као ваздух и вода. Она јача корен народног бића који је очвршћавао и хранио круну нашег идентитета и у тежим временима неко што је садашње.” Јанојлић је на занимљив начин и језиком да га сви разумеју, говорио о књигама више аутора. Овде ће бити речи само о неким књигама и њиховим ауторима. Почећемо говором на 28
промоцији књиге „Бисенији бисери” Миодрага Цуле Бисенића у Голобоку за коју је предговор написао епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије, а 2012. године издали ИГП „Бен Акиба” д.о.о и ИГП Миљковић и други о.д. Ова књигу родослова, чији је аутор био пољопривредник, црепар и учесник Другог светског рата, а уредник Драгољуб Јанојлић, Бисенић овако почиње: „Пође удова Бисенија са својих седам нејаких синова и девера. Понесе са собом све што је имала и икону своје Крсне славе. Све се од тада променило, само икона остаде иста.” Али, вратимо се излагању представљача књиге „Бисенијини бисери”. „Трећег дана божићног празника, који у српском обичајном календару слови као Божји дан, окупила нас једна лепа књига, којом вредни чика-Цула Бисенић генерацијама које долазе оставља родослов неколико фамилија, чији преци у давнини оставише на Космету куће и имања и са иконом свог заштитника стигоше у ове крајеве да запале нове ватре живота и трајања”. Овим речима започео је промоцију поменуте књиге у Голобоку Драгољуб Јанојлић и наставио: „Чика-Цула Бисенић у својим позним годинама, прихватио се големог посла: да на страницама ове књиге сабере Бисенијине бисере у низове родослова да би они који остају иза њега знали ко су, одакле су и колико их је било. И тај посао је завршио као и све друге, истрајавајући часно на задатку који је сам себи поставио као обавезу и нешто што не сме да чека.
ДРАГОЉУБ Човек чије су руке калемиле лозу, секле циглу и цреп, око чије су главе зујале пчеле, баш као на сликама Милића од Мачве, који је орао и сејао, овом књигом се предаје незабораву, она ће ући у куће његових рођака и пријатеља, у библиотеке, некога ће, можда, подстаћи да се прихвати оловке и свеске, па и да зађе од куће до куће, да бележи и пописује људе. Није ли и чика-Цулу у неком тренутку, док је радио на својој књизи, замучила мисао о вечности? Добрица Ћосић каже „није ме замислила ни књига, ни реч, већ онај камен Лазареве куле.” А можда је чика-Цула баш замислио онај споменик у порти голобачке цркве, који одолева зубу времена и српским деобама. Знао је чика-Цула да су и пре него што су почеле да се воде матичне књиге, на овим просторима живели и умирали људи. Њихове судбине урезиване су у надгробно камење. Оно што је на њима исписано треба ишчитавати као књигу и, наравно, пожурити пре него што их сасвим избрише бршљан и трн. А хоће ли неки будући родословци направити дебље књиге од ове, зависиће од тога хоће ли ово село, као уосталом и друга, победити неродицу, која прети да нам скреше и осуши родословна стабла. Некада су мајке рађале за ратове и буне, да има ко крсно име да слави, рађале су да знојем заливају своје и туђе њиве, да распламсавају огњишта и шире нове ватре живота. Оне су децу подизале уз чуче-гасаре и одбљеске ватре испод верига, спрам месечине и у мрклом мраку разгранавале своја родословна стабла.”
У наставку надахнуте беседе, Јанојлић упозорава: „Нема данас у Србији пречег посла од поправљања наталитета. Све данас може да чека: и држава са својим реформама и законима, и тесто у наћвама може да чека, рађању се мора дати предност. Јер, српски национални корпус се забрињавајуће проредио, родословна стабла не листају новим животом као некад. Оскудица људи, а све друго има – каже у једној песми Матија Бећковић. Даће Бог да се авлије опет забеле пеленама, да нам родослови отежају као гроздови ујесен, да још неко, попут чика Цуле Бисенића, има чиме да запосли руке и ум у младим, или поодмаклим годинама, да потомству остави запис о постојању и трајању…” Занимљиву беседу имао је и на промоцији књиге Душана Карића „Перица Ивановић народни херој Југославије”, која је одржана у Саранову 15. маја 2003. године. Јанојлић је тада казао: „Од заборава нема теже смрти! Можда је баш то имао на уму Душан Карић кад се у позним годинама живота прихватио пера да остави траг о свом саборцу, витезу слободе, народном хероју Перици Ивановићу. Судбина је хтела да са позорнице живота оде пре него што је светлост дана угледала његова књига, обимом мала, али велика у поруци онима што љубе слободу. Књига се појавила с приличним закашњењем, јер су од смрти њеног главног јунака у сремској равници, протекле многе деценије. У корпус српске публицистике о народноослободилачкој борби, ушла је ова књига као помен народном хероју Перици Ивановићу, али и многим његовим погинулим саборцима то29
ДРАГОЉУБ ком Другог светског рата. Ово је историјска читанка једне славне јединице, чији се ратни пут мери километрима, а храброст њених бораца, равна је примерима ратничког искуства у најбољој српској традицији. Сараново и Сарановци треба да буду поносни на народног хероја Перицу Ивановића. Ова књига открива његову слојевиту личност, она баца светло на његову личну жртву, он је – нека ми се не замери - одредио меру љубави и жртве према отаџбини. Пао је од непријатељског куршума у освит слободе, у тренутку кад је она – слобода – била тако близу. И кад су му понудили да одложи оружје, да остане на мирнодопским дужностима у родном крају, одбио је. Поступио је тако вероватно што је борбу за слободу схватио као људску дужност, као посао који се не сме прекинути пре циља, а његов циљ била је дуго жељена слобода! Изданак вождовог завичаја и није могао другачије: младић који је у срцу носио Звездан и Градиште, Јасеницу и Марићевића јаругу, јуначке песме и мудре савете свога мајстора Бирде, могао је само оним путем којим га водила невидљива рука судбине и жеђ за слободом. Понављам ту свету реч с л о б о д а из разлога што је она најскупља реч у српској ризници речи, што се за њу умирало отворених очију и са неизговореном поруком, која се увек подразумевала – чувајте слободу као зеницу ока свог! И ако би неко ово промишљање превео на терен фразе при том би повредио небројене жртве, знане и незнане хероје, заборавио камару смрти, која је у рату расла из цвета младости. Душан Карић каже да је народни херој Перица Ивановић оставио светао белег у времену, населио се у народном памћењу, ако се још то – вели на једном месту у књизи њен аутор, 30
осети са страница овог записа, сматраћу да ми труд није био узалуд и мирније ћу отпутовати у пределе сећања. Кад сам први пут прочитао ову књигу у рукопису – признајем – замислила ме та Карићева опорука. А кад ми је у руке доспело и краће писмо, упућено Перичином брату Станимиру – схватио сам да Душан Карић аманетом обавезује да његов текст буде отштампан, да избегне таму приватне или државне архиве и, наравно, историјску тишину. Налазим да је напором многих људи учињен частан потез – урађена је књига као очевидан доказ да је до краја испоштована Карићева последња воља, његово људско завештање. Ја сам његову побуду разумео и као крик, и као одбрану тековина једне борбе, и као људско непристајање на замрачивање једног раздобља наше историје, да не згасне сасвим револуције плам – што би рекао песник. О рату се – наглашава Душан Карић у овој књизи – може говорити и писати као о ноћима без сна, о мртвима и гробовима. Али, рат нису само офанзиве, стрепње и изгибија, рат је, уз сва страдања, опомена и црна мрља на људском лицу, рат је зло. А у рат и за својом судбином кренуо је и млађани Перица Иваановић, пошао је на први зов Партије и отаџбине, табанао опасним путем ка слободи и праведнијем свету. Био је делегат на Конгресу младих, с дивљењем слушао једноставне и искрене речи легендарног Бошка Бухе „а ја ћу да вам причам како се бацају бомбе…” Ко може заборавити тај израз слободољубља младог борца, голобрадог хероја, јунака који је храбро јуришао на бункере. Овом књигом истеклом из пера његовог ратног друга Душана Карића, ни издалека се нисмо одужили његовој жртви.
ДРАГОЉУБ Задржао сам на кратко вашу пажњу на том детаљу из наше историје да би сте сви заједно спознали величину и личност Перице Ивановића, младића из питоме Јасенице и Шумадије. Већи је Перица Ивановић и од винородног Звездана и од свих споменика подигнутим њему у част. Немерљива је његова храброст и његов сан о слободи с којим је кренуо на крвави пут њеног освајања. Карићева књига није литерарно дело, у њој нема романеског приступа лику, али има нечег другог – има података, има историјске јапије да се сачини ратни роман. Душан Карић је свакако био дубоко свестан посла у који се био упустио у позној старости; он не таји да је боље баратао оружјем него пером, да је у младим годинама овладао ратничким занатом, живот га натерао да стане под барјак Друге пролетерске, да оно најсветије – живот заложи у одбрани отаџбине. Душан Карић је свакако овом књигом о народном хероју Перици Ивановићу хтео попут других да остави траг о једном времену, хтео је да буде сведок „са лица места”, а не писац. А постао је – уверен сам – и једно и друго…” Јанојлић је говорио и на промоцији књиге „Јасенички акцијаши” (један је од три њена аутора) када је казао и ово: „…Ова књига је сведочанство о времену кад је младост обнављала ратом порушену земљу. Видан допринос томе дале су и јасеничке омладинске радне бригаде (било их је укупно 106) и данас је на просторима претходне Југославије тешко наћи град који је припремио и на радилишта испратио толики број омладинских и ветеранских бригада. Можда би се могло рећи: Ни мањег града, ни већег акцијашког учинка.
И кад је акцијашки покрет, под налетом новог доба замирао, Јасеничани су му удахнули живот – у већ поодмаклим годинама кренули су на радилишта, дајући пример младим генерацијама како се ради и гради. Није било готово ни једне радне акције на којој се није вијорила застава јасеничких бригадиста. Верујем да ће ова књига обрадовати све оне акцијаше, који су дочекали њен излазак из штампе, потомке оних којих више нема, а надам се и оне који су пожурили да се одрекну тог дела своје биографије. Један стари акцијаш каже: „Ја немам чега да се стидим, на пуно места у овој земљи могу да станем и кажем – ово сам ја градио!” Књига је и направљена да се не забораве та дела, да остане траг о генерацијама градитеља и ударника…” Био је један од чланова Издавачког одбора двотомне књиге Тихослава Тошића „Дневник једног директора – Развој као изазов и Нови изазови” чији је издавач Економски институт. На промоцији у Београду, уз рецензенте и издавача, говорио је и Драгољуб Јанојлић. Из његове беседе, издвајамо: „…Књига истакнутог српског и југословенског привредника, иза кога је четрдесетогодишња плодна каријера, сведок је време у коме су стасавали хероји рада. Они су, пре свега, волели своју фабрику, градили су је с љубављу и дивљењем, а кад су полазили у заслужену пензију, понели су је у срцу. Можда ће неко некада објаснити тај феномен привржености, који је евидентан и непорецив. Размишљао сам – због чега се стари „Гошинци”, кад год се сретну, сећањем враћају у време прошло, зашто тако срчано го31
ДРАГОЉУБ воре о радним и другим подвизима, из којих разлога и с каквом потребом освежавају успомене на своју фабрику… Имају они, дакако, право и на сећање и на истину о свом добу, на причу топлу и људску која, како би рекао војвода Марко Миљанов, божански дише и мирише. Има ту још нешто. Ти који су „Гоши” доживотно завештали место у свом срцу, кад размишљају о славној прошлости и бољој будућности, сталним подсећањем на оно шта је било и како је било, у ствари не дозвољавају да баш све падне у бездан заборава. А добро је – и привилегија је – кад човек има о чему да прича. Срчани сведоци времена и не треба да штеде речи. „Дневник једног директора” представља важну страницу привредне историје Србије, он је извор многих корисних информација и именик најзначајнијих личности друштвено-политичког и привредног живота земље. Он је прва лекција из менаџмента у пракси. Из његовог садржаја вазда се могу изводити закључци, попут оног да будућност није „обећана земља”, већ мркла неизвесност из које увек изнова треба тражити путеве наде. Драгољуб Јанојлић је добитник више признања међу којима и награде за новинарску хуманост и друштвено ангажовано новинарство „Ђоко Вјештица”. С обзиром да је први добитник тог признања, образложење жирија чији је председник била Бранка Оташевић, професор књижевности и угледни новинар „Политике”, доносимо у целини: „У тренутку када је установљена у Удружењу новинара Србије, награда за новинарску хуманост још није имала име. 32
Али кад га је потом добила по познатом београдском новинару Ђоки Вјештици, њен смисао више није било потребно посебно објашњавати. Од тада само њено име говори који и какав се новинарски ангажман подразумева за награђивање. Но, с обзиром да је додељујемо први пут, наведимо и први члан Правилника о награди где се каже да она вреднује текстове, прилоге, коментаре „који покрећу и мотивишу појединце и јавност за остваривање хуманих акција и циљева” односно критикују „социјално неодговорно понашање у друштву и подстичу социјалну одговорност, солидарност и узајамност.” Жири са задовољством саопштава да су примери тако добре праксе забележени у Ужицу, Шапцу, Призрену, Крушевцу и још неким местима у Србији, а да су до јавности доспели углавном кроз радио и ТВ програме РТС-а, Јавног медијског сервиса Србије. На конкурс је приспео само један предлог из штампаних медија – и уједно је био онај који се најбоље уклопио у свеобухватни смисао ове награде и највише примакао начину на који је деловао онај по коме је она названа. Тај предлог послали су главни уредник Дејан Црномарковић и сарадници „Независних новина паланачких” из Смедеревске Паланке за свог колегу Драгољуба Јанојлића, али и грађани који га сматрају својим добротвором. За једногласну одлуку жири је узео у обзир текстове из „Паланачких” 2011. године. Јанојлићева серија са исповестима породица отетих и несталих на Косову и Метохији показује, уз остало, да током једанаестогодишње борбе за сазнавање истине нису ни од државних ни од међународних служби и званичника добијали неопходну и довољну помоћ. Текстови о напорима
ДРАГОЉУБ да се једном тешко оболелом дечаку обезбеди инострана медицинска помоћ, показују шта се може добром вољом грађана и позивом администрацији да обави свој део посла. А симпатични запис о томе како и стари бицикл може бити велики дар за човека притиснутог избегличким мукама, потврђује ону изреку да наше мало може за неког да буде много. Жири, међутим, жели да нагласи да је имао прилику да се увери како је својим текстовима из претходних година, објављеним у франкфуртским „Вестима”, подгоричком „Дану” и свом матичном листу, Драгољуб Јанојлић иницирао низ хуманитарних акција, и међу земљацима и у дијаспори. Увек професионално коректан, одмерен у изразу, лично дискретан и спреман да истакне све друге учеснике у овим доброчинствима, он је заправо највише заслужан што је неколико избегличких породица дошло до свог крова над главом, што су очеви вишечланих породица стекли квалификацију и добили запослење, што су родитељи болесне деце ојачали наду у срећан исход лечења уз помоћ добрих људи. Ваља приметити да су медији све свеснији важности своје улоге и величине своје моћи у позивању најшире јавности на хумано понашање, саосећање, солидарност и помоћ у невољама. Тако друштвено одговорно понашање огледа се у све већем броју хуманитарних кампања које, колективно и тимски, воде угледне медијске куће у Србији. Али прегалаштво новинара – појединца, попут оваквог каквом се посветио Драгољуб Јанојлић, остаје незаменљиво. Зато ће, уверени смо, први добитник награде „Ђоко Вјештица” следеће године имати достојног следбеника.
За жири који су чинили новинари Љиљана Смајловић, Милош Бато Милатовић, новинар ТВ Војводина Велимир Петрушић и донатор награде Јовица Павловић Председник жирија Бранка Оташевић Новчани део награде Драгољубу Јанојлићу уручен је у ресторану „Кумбара” у Београду. Председник жирија Бранка Оташевић је рекла да је ово новинарско признање дошло у праве руке, а генерални секретар Удружења новинара Србије Нино Брајовић да је награда, добивши име Ђоке Вјештице, у потпуности оправдала своје постојање. Он је том приликом подсетио да заслуга за установљење награде за новинарску хуманост припада новинару – ветерану Милошу Бати Милатовићу. Велику захвалност за помоћ у реализацији УНС је, као утемељивач награде, изразио и предузећу „Лемикс” у Београду које је донатор новчаног дела награде. „Паланачке” су забележиле изјаву Наде Вјештице, супруге Ђоке Вјештице: „Кад сам прочитала образложење жирија, поготово кад сам чула оволико лепих речи о Драгољубу Јанојлићу, уверила сам се да је награда за новинарску хуманост која носи име мог покојног мужа, отишла у праве руке. Јанојлић је својим текстовима и својим заузимањем за људе у невољи, утирао пут нади и доброти. Добро је што постоје такви људи као што је први добитник ове награде. Он је новинар с Господом у срцу.” Драгољуб Јанојлић је на свечаности у ресторану „Кумбара”посебно подвукао ово: 33
ДРАГОЉУБ „Све што сам до сада радио имало је за циљ да отвори пут нади за оне који су игром судбине доспели у пределе безнађа. Док сам бележио тешке и болне судбине људи нисам ни размишљао о наградама, био сам срећан када су моји текстови у новинама покретали људе да чине добра дела и помажу онима који су у невољи”. У ниски награда и признања налазе се и ова: Мајска диплома за успешан допринос раду на унапређењу активности Савеза социјалистичке омладине Југославије, Завет ратника ослободилачких ратова Србије и Црне Горе од 1912 – 1918. потомцима, Армијска награда за новинарство Савезног секретаријата за народну одбрану и др. Јанојлић је посебно поносан на чињеницу да је иницирао изградњу споменика палим Селевчанима у ослободилачким ратовима. Имао је срећу да једног лета у Бошњану код Раче Крагујевачке упозна вајара Славомира Милетића, који је стварао далеко од завичаја: најпре у Француској, па у Холандији. До сусрета је дошло тако што га је позвао Раде Ђорђевић, директор ОШ „Милош Митровић” у Великој Плани, који је тада хонорарно сарађивао са „Политиком експрес” и Радио Крагујевцем, да заједно посете уметника у његовом родном селу. Позив је са задовољством прихватио и тамо се запутио са редакцијском колегиницом Оливером Рајић са којом је често, и врло радо, пратио многе догађаје у крају. Вајара Славомира Милетића и његову супругу Елизабету затекао је у воћњаку и ту су почели занимљиви разговори у којима је главну реч имао шумадијски вајар на „привременом раду” у земљи лала. Јанојлић је најмање причао од свих, пажљиво је слушао Славомира 34
који је нашироко образлагао своју идеју (и жељу) да Карађорђу подигне споменик у Вишевцу. „Да ли бисте градили споменик и неком другом, рецимо палим борцима неког села?” – упитао га Јанојлић и добио потврдан одговор. О сусрету са вајаром Милетићем, убрзо је обавестио Воју Стојића, председника борачке организације у Селевцу. „Мали, добра ти идеја, само што ми сада немамо пара за то” – казао му Стојић. А кад му је Мали (тако је ословљавао Драгољуба Јанојлића) казао како је уметник спреман да ради без награде, само да му се обезбеди стан и храна, Стојић је рекао: „Да видим с Гошом (Драгољуб Лазић, директор Зем. задруге), па да га позовемо да дође на договор”. Гоша је прихватио „услове” уметника и тако је 1981. у Селевцу никао величанствен споменик палима у балканским, Првом и Другом светском рату. То је тада, а и данас, највећа споменичка композиција са људским фигурама у Србији. Драгољуб Јанојлић заступљен је у више публикација, поред осталих и у Зборнику радова у спомен Радоју Домановићу 1908 – 2008. којег је као приређивач и уредник потписао др Малиша Станојевић. Зборник носи наслов „Лако перо Радоја Домановића” а у њему су објављени приређени и написани текстови више књижевних историчара, филозофа и писаца, међу њима и рад Драгољуба Јанојлића „Сликарски снови Радоја Домановића.” Запажено је његово учешће као члана жирија Конкурса за савремену српску сатиру у организацији Библиотеке „Радоје Домановић” у Великој Плани. Ни један конкурс у историји српске књижевности, како у зборнику „Сатире”, који доноси избор
ДРАГОЉУБ са конкурса 1966. (издавачи Библиотека „Р. Домановић” и СО Велика Плана и „Стручна књига”, Београд), истиче приређивач Радмила Лазић, нема континуитет од преко 20 година. Зачет још 1977. године, пролазећи кроз бројне тешкоће, борећи се жестоко са материјалним проблемима, увек је одражавао друштвену климу на висини достојној имена, које библиотека носи. Више књига је потписао као коаутор, а имао је и значајно учешће у писању монографије „Гоша” 1923 – 1983. (Како се рађао гигант), коју је поводом 60-годишњице фабрике издала Радна заједница информисање и пропаганда. Аутор ове књиге, „Политикин” новинар Жика Живуловић Серафим на самом почетку износи да се приликом њеног стварања разговарало са осамдесетак савременика „Гошине” епопеје и додаје: „У томе је лавовски део посла поднео Драгољуб Јанојлић, главни и одговорни уредник листа „Гоша”, који је уз то радио на сакупљању одређених говора и интервјуа одговорних личности Индустрије, као и на потребним изводима из писања листа „Наша комуна”… Јанојлић је дао велики медијски допринос подизању Спомен-куће Пере Тодоровића у Водицама. За њега се може рећи да је уистину прави хроничар њене изградње. Радове је пратио од самог почетка. Најпре је обелоданио идеју (и заложио се) да у школском дворишту никне један такав објекат да би потом редовно извештавао о току градње. Текстове о свим битним моментима, који су и својеврсни грађевински дневник, објављивао је углавном у листу „Паланачке”. Као уредник 1994. године потписао је књигу Миодрага Тодоровића „Пера Тодоровић – живот и дело”. Овај животопис
творца модерног српског новинарства, романсијера, политичара и писца полемичких текстова, представља круну вишегодишњег проучавања његовог рано преминулог потомка Миодрага Тодоровића, члана Удружења књижевника Србије и Удружења драмских писаца Србије. Књигу је, у библиотеци „Ђурђевданске искре”, у тиражу од 3.000 примерака, издало Предузеће „Ђурђевдан 229”. Јанојлић је, као стални дописник „Политике експрес”, исцрпно извештавао и са доделе Књижевне награде „Пера Тодоровић”, коју су установили АРС форум и Предузеће „Ђурђевдан 229” у Смедеревској Паланци, а добитници су били др Латинка Перовић (1993), Светлана Велмар Јанковић (1994), Миодраг Тодоровић (1995), Милутин Срећковић (1996), Бранислав Бане Јовановић (1997), др Весна Матовић (2005) и Жарко Рошуљ (2006). Свих ових година, као новинар, пратио је и догађаје у склопу манифестације „Дани Пере Тодоровића”, коју организује водичко Завичајно-туристичко удружење „Видовача”, објављујући пригодне репортерске записе у франкфуртским „Вестима”, подгоричком „Дану” и независним варошким новинама „Паланачке”. Још док је радио у РНО „Јасеница” у Смедеревској Паланци залагао се за установљење Новинарске награде „Пера Тодоровић”, која неће бити локалног значаја. Много година касније учествоваће у уобличавању предлога Секције новинара писаних медија Шумадије за доделу Награде за фељтон, која ће носити име знаменитог Водичанина. Иницијативу је подржала Управа Удружења новинара Србије, и како је објављено, први пут ће је доделити 2017. 35
ДРАГОЉУБ У спомен на Перу Тодоровића покренуо је сталну рубрику у Независним варошким новинама „Паланачке” под насловом „Прелиставамо МАЛЕ НОВИНЕ Пере Тодоровића – зраке прошлости” с циљем да се читаоци поменутог локалног гласила, упознају са темама о којима се некада писало, трудећи се да максимално сачува изворни народни и новинарски језик тога времена. Мозаик Јанојлићевог живота, његов лик, новинарско и књижевно дело, били би непотпуни уколико би изостала реч о његовом пореклу. Рођен је у сиромашној земљорадничкој породици. Отац Милорад, учио је лимарски занат, а волео да буде шнајдер. Све док га је здравље служило, и док је било потребе за тим, правио је опанке и нашивао шоке, шио метле и не ретко израђивао прстење од старог сребрног новца… Мајка Бранка, пореклом од селевачких Ишића, била је домаћица, племенита мајка, примерна свекрва и предобра бака. Деда Радисав је имао тежак живот. Био је рудар у Маковици, млинар у Селевцу и надничар. Рано је остао без супруге Јелисавете (Мице) једне од пет кћери Драгине (Драге), рођене Талијан, и Лазара Максимовића из Велике Крсне. С муком, али и с великом љубављу, подизао је децу: Милорада и Миланку. Кад им је мајка умрла, Милорад је имао 11, а Миланка непуне две године. Прадеда Љубомир се тешко разболео у рату (Први светски) из кога је, одлуком команде, враћен кући да би, какве ли судбине, издахнуо на њеном прагу. Љубомир је у браку са Станом (од Стајића из Велике Крсне) имао ћерку Катарину и синове: Бранислава, Петра, Светомира (погинуо на почетку Првог светског рата на Дунаву, код Рама) и Радисава. Драгољубова сестра Драгиња 36
(Гина) удата је за Миливоја Гачића из Азање с којим има две ћерке: Весну и Јасмину. Двоје деце има и Драгољуб. Рођена су у браку са Јованком, која је потицала из угледне баничанске породице Миловановић. Син Милош је дипломирани сликар, а ћерка Љиљана, васпитач. Јанојлић је био ђак-пешак. Сваког дана је у одласку и повратку из школе (школа код Цркве и горња школа на путу за Мали гај и Бачинац, код Барнића) преваљивао по осам, односно десет километара. За осам година, упорног пешачења у свим временским условима, никада није закаснио за час нити је изостао са наставе. У свет књиге и знања увела га учитељица Лепа Ђурић. Велике заслуге за оно што је постигао у новинарском и посебно књижевном раду имао је и његов стриц Милош, учитељ и власник велике породичне библиотеке. Зналачки изабраним књигама упућивао га у смисао и естетску посебност речи, што му је отварало широке видике. Из гимназијских дана у лепој успомени носи свог професора књижевности Јована Цветановића. Једном га је - још је тада радио у „Експресу” - срео у граду и позвао да попију кафу у хотелу „Гитарић”. Професор, који је тог јутра пошао код лекара, прихватио је и кад су сели за сто, упитао: „Зашто си ме позвао на кафу?” На то му је његов некадашњи ђак одговорио: „Зато, професоре, што сте ме научили како се чита књига.” Професор се замислио, па опет упитао: „Како сам те то научио?” Ђак га је, уз остало, потсетио како је час готово увек започињао с понеком лепом песмом, а онда му уз кафу, одрецитовао једну, која почиње стиховима: „Отићи ћу на Инисфри и тамо гајити леје пасуља и кошнице имаћу две…” Цветановић га пажљиво слу-
ДРАГОЉУБ шао а онда казао: „Видиш, твој професор је то заборавио, а ти још памтиш.” Био је то, нажалост, последњи сусрет професора Цветановића и његовог ђака који је редовно, кад год би му изашла нова књига, први примерак баш њему носио. Јанојлићеву жељу и потребу да се даље образује најбоље је разумео његов ујак, селевачки ћурчија Томислав Тома Ишић, син Чедомира (Лоле) и Живке (Цуре) од рода Пириватрића. Он га је одвео у Југословенски институт за новинарство да занат учи од најбољих представника журналистичке мисли тих година. У томе га је на свој начин подржао и ујаков пријатељ, кројач Драгомир Гома Живанчевић, који га је бесплатно примио „на стан и храну” у својој кући на Вождовцу. Кад се поведе разговор о његовим новинарским узорима, најчешће помиње два имена: вишегодишњег шефа деска у „Експресу” Стевана Шевића и сталног дописника тог листа из Новог Сада Предрага Дачу Мирковића, не пропуштајући да изговори и имена неколицине својих најдражих професора. Кад сам му новембра 2014. поклонила Мићуновићев „Џепни правопис српскога језика с правописним речником”, јако се обрадовао прочитавши да је један од рецензената тог приручника проф. др Михаило Бјелица. „Он ми је предавао историју новинарства, диван човек, одличан професор… срео сам га после много година на једном скупу у Удружењу новинара Србије, баш се обрадовао кад сам пришао да га поздравим” – причао ми је. Од новинара писаца нарочито је ценио Милета Кордића с којим је, док је он радио као репортер, потписао више заједнич-
ких рубрика у „Политици експрес”. За њега је говорио да је лако и брзо писао, не пропуштајући да истакне како је био велики мајстор дијалога. Кордић, који је рано отишао са животне сцене, био је и главни и одговорни уредник и једно време директор „Политике експрес”. Да ће Јанојлић једнога дана понети звање књижевника, још док је радио у РНО „Јасеница”, наслутио је његов гимназијски професор латинског Воја Бабић. Једном приликом срели су се испред Народног музеја у Смедеревској Паланци и врло срдачно руковали. „Ово је мој ђак, књижевник Драгољуб Јанојлић” – представио га стари, омиљени професор својој блиској рођаки с којом је дошао да погледа изложбу слика. О Јанојлићевом новинарском и књижевном раду у овој књизи пишу два доктора наука (Малиша Станојевић и Оливера Рајић), два магистра (Драган Тодоровић и Ненад Ј. Ристић), три његова уредника (Драгутин Паунић – РНО „Јасеница”, Иван Миладиновић – „Политика експрес” и Данило Вуковић – „Лид” и „Дан”), два дипломирана новинара (Славица Барбарић и Зорица Матић), један привредник (Тихослав Тића Тошић –„Гоша” и „Инекс”), један професор књижевности и песник (Зорица Грујић Милојевић) и један новинар и писац (Слободан Тодоровић Токи). Ова књига појављује се у тренутку када Драгољуб Јанојлић, рачунајући и време проведено у војном листу „Наша војска” у Љубљани, навршава 45 новинарског рада. ПРИРЕЂИВАЧ 37
Драгутин ПАУНИЋ
ЧИНИ ЧАСТ СРПСКОМ НОВИНАРСТВУ
ДРАГОЉУБ
Д
рагутин Паунић (1936, Кусадак) ради као новинар у Смедеревској Паланци. Две деценије провео на дужности главног и одговорног уредника листа „Наша комуна”, односно Радио „Јасенице”. Сарадник је „Расковника” и „Вукове задужбине” и дописник „Политике” и Радио Београда. Објавио књиге „Кад су војске пролазиле”, „Цоглава”, „Ржан” и „Људи иза маске”, а у коауторству „Три силе притисле Србијицу” и „Србијице, душо горка”. Добитник је две републичке новинарске награде. Члан је Удружења књижевника Србије. Заступљен је у Лексикону писаца Југославије и Хроници „Два века српског новинарства”.
40
ДРАГОЉУБ
О
дмах треба рећи: Драгољуб Јанојлић је необична и ретка новинарска и књижевничка појава. Ни више ни мање од тога. Упорно и истрајно, пуних четрдесет година у штампаним медијима изгара и тиражне бројке обара. Одговорно истичемо да у Смедеревској Паланци и ширем аералу, откако се за штампу зна, пре њега нико није написао толико новинских чланака, од којих се стотинама и стотинама њих нашло на насловницама и дуплерицама: „Политике експрес”, франкфуртских „Вести”, „Дана”, „Наше комуне”, „Гоше”, „Базара” и још петнаестак других новина, часописа и ревија. Наравно, у овај невероватни салдо треба урачунати и прилоге емитоване преко Радио „Јасенице” и Радио Београда и екрана „Ју - инфо”. Податак да је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века „Политика експрес” (код које је 15 година био стално запослен) сваког јутра у граду на Јасеници продавана у три и по хиљаде примерака, је својеврстан рекорд и непоновљиво бестселерско чудо. Више од свих осталих озбиљних и забавних листова. Да би се тих, лепих дана, „Експрес” читао, морало се рано устати и пред киоск у ред стати. Разумљиво, Јанојлић је за све то време с графитним или хемијским плајвазом у руци, на новинарском разбоју најако нитио и ткао и прстима преко дирки писаће машине прелетао. До дубоко у ноћ, у фотолабораторији дуго остајао наднет над развијене „Ефкине” и „Илфордове” целолуидне траке, бирајући и класирајући потребне слике. Тек, легендарни магнетофон „Награ”, као какав живи створ, поред њега стално је стајао. Јер, новинарство је по Маркесу, најлепша професија на свету. Плавокоси селевачки средњошколац, свакако, за њега није знао,
али нешто раније пре него што је чуо за максиму овог јужноамеричког књижевног барда, са прегрштом ефемерних, комуналних написа у ђачкој ташни, редовно, попут сенке, свраћао у редакцију паланачке „Наше комуне”. Препознат као вредан и надарен, коју годину касније у поменутој редакцијској кући званично ће засновати професионални радни однос. У почетку, од белешкара и новинарског потрчкала, уз свакодневно усавршавање, брзо ће се докопати озбиљних рубрика и за релативно кратко време, преласком у „Гошу”, постати главни и одговорни уредник гласила у тамошњем Центру за информације. Са провинцијске позиције, далеко од сваке престоничке буке и халабуке, овај надобудни млади журналиста најразноврснијим шлајфнама и даље пуни најтиражније и најпродаваније новине. И то чини онда када се папирната штампа нашла пред злокобним зјапом маркетиншких, таблоидних и интернет арена. Чиме за себе везује толики читалачки свет. Одговор је једноставан и прост: он је, неприметно, већ био стекао велики број читалаца, који се мери хиљадама. Не само у својој средини већ и у даљем окружењу, закључно са неким прекоокеанским земљама (Аустралија, Канада…). Толика његова популарност код шареноликог и непредвидивог читалачког аудиторијума првенствено је резултат вишедеценијског обостраног поштовања и поверења. Ако констатујемо да та и таква узајамна сарадња и надаље траје, онда се читава прича о њој пење до високог степена невероватности. Драгољуб Јанојлић затекао се на новинарско – уредничком послу када је целокупно наше друштво пролазило кроз 41
ДРАГОЉУБ драматичне социјалне, економске, политичке и културне преображаје, који ће кулминирати хиперинфлацијом, корупцијом, падом животног стандарда, огромним спољним дугом, амеронатовским бомбардовањем и незамисливим и непредвидивим унутрашњим превирањима. Наћи ће се сада у улози преопрезног сведока тзв. петооктобарских догађања – стварања партија и промене државног система. Отворених очију и напрегнутим слухом, гледаће и слушати бусања у груди разноразних џаболебића, мућкароша, каковетродувача и остале отпадије и олоша из политичког блата. Посматрао је прелетаче и веслаче из чопора усрећитеља бивше власти, кафанске мудраце, критичаре који су као дојучерашњи шефићи и пословођице, били тотално глуви и неми. Видеће и многе никоништиће када су, хотећи да се прекошкају у друге партијске кохорте, рођена презимена мењали и постајали Увлакићевићи. Гледао је у лице и оних који су до тада били неко, а онда постајали нико. Наслушаће се свега и свачега, испод сваког укуса и домаћег васпитања. Изложен суду јавности, и у овим сложеним (не)приликама, новинар ће своје перо, ничим неукаљано, држати усправно и непристрасно: да се у извештавањима не претера ни тамо ни овамо, да се не каже крива реч. Кривина и правина имало је на сваком кораку, пазило се на прави правац, ситуација је била за прст на чело. С ума никад није губио народну пословицу: „Свачију слушај а своју сматрај” и њоме се бранио од насртљиве средине и јевтине радозналости. Пишући о збитијима и догодовштинама најблискије прошлости, у стању повишене емоционалности и сетом у души, морао је у сећање да призове и нека друга, не тако давна, боља 42
времена. Времена када је Холдинг „Гоша” имао 12 хиљада запослених радника и стручњака, када је своје производе извозио на све континенте земљиног шара. Када су земљорадничке задруге у Селевцу, Азањи и Голобоку проглашаване за најбоље у Србији. Када су… када… С укусом и осећањем мере, писао је и још увек активно пише на различите теме, жанровски неодређене. Најчешће из привреде и друштва, мада највеће списатељске домете достиже бавећи се психолошком проницљивошћу и карактерисањем малих, обичних људи већих од живота. Створио је in ehtenso читаву галерију ликова и типова које је актуелна стварност у свој својој замршености, сврстала у огромну поворку, која, калеидоскопском брзином, промиче испред очију раздраганог читалачког публикума. На том огромном људском просценију виде се: монтери, алатничари, конструктори, пилоти, лекари, копачи, косачи, каменоресци, адвокати, попови, калуђери, сликари, глумци, просветари, ђаци, спортисти, свирачи, катранџије, рабаџије итд. Логично у тим судбинским одређеностима није прескакао ни појединце који би се нашли са супротне стране закона у виду превараната, крадљиваца, мајстора за укуцавање ексера у воду, шиљача овса, пљувача увис, пишоплотаца… Опет, код свих тадашњих различитих сврставања, ма где и ма кад, сусретани, без икаквог естетског инцидента, са пуно срдачности и топлине, знао је да застане и поред оних који никоме нису потребни – божјацима, кљастим и богаљастим, паћеницима, бесомучницима и осталим маргиналцима, животним аутсајдерима (Они припадају свугде и нигде, крећу на све стране а незнају где да оду. Ништа не очекују и ништа немају да
ДРАГОЉУБ изгубе). На овом месту помињемо и галамџијску гужву и вреву крстовданског вашара (рингишпили, циркуси, кловнови, гутачи ватре, ходачи по жици, бацачи карике код Марике („Ко набије, тај добије”), ваћароше, ваљаторе, цигански дерт и мерак. Пред светињом званом: чист бели папир, новинар и писац о коме је овде реч, крајње озбиљно и савесно прилази свом послу. Свагда и свуда клони се празноречја, шокантности, инстант ефеката, пенегиричке пропаганде, замагљивања ствари, бласфемија, субкултурне и кичерске тривијалности, примитивизма и бројних других нонсенсних мудролија и којештарија. Развијајући се у смеру једне модерне и савремене журналистичке персоналности, младалачком ведрином и горљивошћу, што се подразумева под сталним присуством на терену, архивима, библиотекама. (О њему кружи анегдота да у време вишегодишњег уредниковања није знао ни где му се налази редакцијска соба.) Ипак, да би дошао до жељеног новинарског потока Златотока, највише се држао и држи живог живота, што, пре свега, значи сведочити о људима, о времену, о свом народу и правој стварности. Зато пише са израженом озбиљношћу и унутрашњом скромношћу, са осећањем одговорности пред читаоцима и собом. Биће да је зато, иако релативно млад, ушао у најновији Лексикон српског новинарства. Писање Драгољуба Јанојлића одликује се стилском јасноћом, једноставношћу, лепотом израза, пантљивим и инвентивним насловима. Труди се да реченица почне чисто, складно, тачно. Уводи нове речи и изразе и из старих, скрајнутих вокабулара вади нове, жаргоном прошивене. Чујмо нека од тих, костићевски речено, нађеница: клопоће воз, ракија батргача, ки-
села дуња прчи уста, пишти стабљика на ветру, цикућу ћемана, пчела зузука, грактање гачаца, фрктај коња, обзорје, чавка чакиће, шљива рањача, лампа гасњача и др. Разумљиво, као чланкописац и за индустријску штампу, у раздобљу кибернетике и техничке виртуозности, инклинира и према страним речима, тј. туђицама, без којих се данас не може више ни говорити ни писати. То чини с пуно опрезности, увек у сагласности са однегованим књижевним језиком, којим се обилато служи. С приповедачком стрпљивом опсервацијом створио је поетски документ о свом завичају и дао његове прецизне временске и просторне маркације. О људима који у њему живе и њиховим необичним судбинама, проговорио је с великом и брижном љубављу, која избија из сваког реда који је написао. Отуда нећемо претерати ако кажемо да је Драгољуб Јанојлић рођени новинар и свим што је до сада створио, чини част српском новинарству. Приљежношћу, педантношћу, потпуношћу и другим атрибуцијама које иду до перфекције, биће узор и млађим колегама из генерације веб-сајтова и мобилних телефона. Сталним ангажманом у „Политици експрес” и недавним пријемом у Удружење књижевника Србије, показао је и доказао да се људи правих вредности налазе не само у престоници. Има их у провинцијским забитима и заглушјима. Провинција је у људима а не у удаљености. Као она птица са два гнезда Рабиндранта Тагоре, тако и овај вредни животописац често се може видети између два града – Смедеревске Паланке и Београда. Нека су Драгољубу Јанојлићу срећни и плодоносни и одласци и повраци. 43
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 070:929 Јанојлић Д. 070(497.11)"19/29" ДРАГОЉУБ / [приређивач Зорица Грујић Милојевић]. - Београд : Удружење новинара Србије ; Аранђеловац : "Стварност", 2017 (Смедеревска Паланка : "Дигитал дизајн"). - 139 стр. : илустр. ; 25 cm Текст штампан двостубачно. - Тираж 300. - Стр. 7-37: [Предговор] / Приређивач. ISBN 978-86-89211-15-3 (Стварност) a) Јанојлић, Драгољуб (1951-) - Биографије b) Новинарство - Србија 20в-21в COBISS.SR-ID 240477708
ISBN 978-86-89211-15-3