Dušan Stojnov: NORMALNOST, MOĆ I REVIZIJA PSIHOLOGIJE evidentnost"ustvari predstavljala čudno jedinjenje medikalizacije pravnog, socijalnog i ekonomskog diskursa. Ova evidentnost je vremenom isparila iz medicinske prakse, ali je njen efekat za ljude, koji su . zahvaljujući ovim dijagnozama tretirani kao abnor malni, bio daleko od bilo kakvog isceljenja. Najdrastičniji primer verovatno predstavlja dijagnoza drapetomania, skovana od grčkih reči drapethes - trčati, bežati i mania - gonjenje. Ovu dijagnozu smislio je 1850. godine Semjuel Kartrajt (Samuel Cartwright) da bi označio patološko svojst vo robova da teže ka slobodi1. Pored drapetomanije, koja se održala sve do potpunog ukidanja ropstva, u američkoj psihijatrijskoj praksi korišćena je i dija gnoza dyaesthesia aethiopica, ili patološko svojstvo robova, obojenih i siromašnih, da ne poštuju privatno vlasništvo] Pored toga, u domenu krivičnog prava, medikalizovan je društveni čin krađe. Od kako su se s kraja XIX veka, u već ustaljenom industrijskom načinu proizvodnje, pojavile robne kuće, jedan vid krađe je izmešten iz kaznenog i krivičnog u medicinsko-psihijatrijski dornen. Uklanjanje pulta koji je delio robu i kupce, povećalo je ne samo promet robe, već i krađu. Međutim, krađa se nije podjed nako pravno tretirala, jer je jedan vid krađe ostao u pravno kaznenim, a drugi premešten u psihijatrijski
4
domen. Krale su osobe iz svih društvenih slojeva, ali bogatim osobama iz viših društvenih slojeva (najčešće ženama koje su u kupovinu išle redovnije od muškaraca), koje nisu odolevale izazovu krađe, pripisivana je dijagnoza kleptomanije. Sa druge strane, identično ponašanje - krađa - siromašnih osoba iz nižih društvenih slojeva ostala je u domenu krivičnog prava. Dakle, kleptomanija se koristila za označavanje onih osoba koje su procenjene kao osobe koje nisu imale finansijske potrebe za krađom, a ipak su krale - što je "evidentno" bilo posledica neke fundamentalne duševne bolesti koja je ovakve osobe oslobađala odgovornosti za njihove postupke. Ovakvim načinom konceptualizacije, moralni integritet vladajuće klase ostajao je nedirnut, a njena ekonomska i pravna pozicija su time povlašćivane. 4 Bilo bi zavaravajuće misliti da je uticaj dijagnostičkog diskursa psihijatrije na građanska prava stvar davne prošlosti. Dijagnoza Metafizička intoksikacija, podvrsta hebefrenije korišćena među psihijatrima u Sovjetskom Savezu, odnosila se na adolescente zatečene u refleksivnim preispitiva njima smisla života, religije i svoje uloge u svetu. Za odrasle disidente bila je rezervisana dijagnoza soci jalna šizofrenija -jer normalna osoba evidentno ne može da zamisli bolji vid društvenog uređenja od komunističkog. Obe ove dijagnostička kategorije
Još jedan slikovit primer odnosi se na kriminalizovanje čitavih sistema tradicionalnih predstava o braku, porodici i seksualnosti. Nekada sasvim normalne, tradicionalno obavezujuće veze žena od oko dvanaest godina (koje su po današnjim kriterijuma još uvek devojčice), i muškaraca najčešće m n o g o starije dobi, bile su osnova proučavanja etnologije. Po današnjim kriterijumima, sek sualni odnosi odraslih sa osobama mlađim od 16 godina spadaju u dornen pedofilije, patološkog ponašanja, i predstavljaju sek sualni delikt - jednu vrstu krivičnog dela. Bilo bi interesantno zamisliti suđenje Aleksandru Mekenziju, proslavljenom evropskom
267