Добротољубње

Page 1

ДОБРОТОЉУБЉЕ (Избор од светих отаца о смирењу и неосуђивању) СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ Ако ли неким људима будеш изгледао побожан, немој веровати самоме себи докле год си у телу, нити сматрај да си ичим угодио Богу. Знај да човеку није лако да се до краја сачува од греха. ...никога не треба осуђивати, нити говорити: "Тај човек, који је сагрешио, јесте рђав". Боље је трагати за злом у себи и разматрати свој сопствени начин живота, питајући се да ли је Богу угодан. Шта нас се тиче да ли је неко други рђав? …богољубив човек никога не кори за оно у чему и сам греши. Смирење се састоји у томе да човек себе сматра великим грешником и да мисли да ништа добро не чини пред Богом, да воли ћутање и да се не рачуна ни у шта. Никога не прекоревај због његових немоћи. Не буди славољубив и у срцу свом не задржавај самохвалисање [које] говори: "Ја сам то и то учинио. У томе и томе сам напредовао". Такве мисли дишу сујетом. Ко је њима испуњен, постао је обиталиште нечистих духова. Колико је самоистицање погубно, толико је, напротив, самоукоревање спасоносно. То се види на примеру обућара, о коме је Свети Антоније имао указање свише. Свети Антоније се налазио на молитви у својој келији кад је чуо глас који му је говорио: "Антоније, ти још ниси доспео до мере обућара из Александрије". Свети Антоније је пошао у Александрију, нашао обућара и убедио га да му открије шта је то тако посебно у његовом животу. Овај је рекао: "Ја не знам да сам икад у животу учинио ишта добро. Устајући изјутра са постеље и пре него што седнем за посао, ја говорим: "Сви из овог града од малог до великог ће ући у Царство Божије због својих добрих дела, а једино ћу ја због својих грехова бити осуђен на вечне муке". То исто са свом искреношћу срца понављам и увече пре него што легнем да спавам". Чувши то, Свети Антоније је схватио да заиста није доспео до такве мере. Тако и ми, по Божијем устројству, добијамо покривало, како не бисмо видели своја добра дела и како се не бисмо, хвалећи се због њих, погордили и погубили плод свих својих напора. То се дешава када смо препуштени нападима нечистих помисли, због чијег присуства ћемо ми свакако осуђивати сами себе. У таквом положају помисао на наше добро нема места. Према томе, наше мало добро се покрива и постаје невидљиво услед нечистих помисли. Ми треба да се смиравамо и због тога што се лењимо и падамо у богозаборав


СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ И свако ко је обнажен од оне Божанствене славе треба да се стиди себе самог и да схвата своје бешчашће, барем онолико колико се стидео Адам у својој телесној наготи: и премда је начинио одело од смоквиног лишћа, он се ипак стидео, схватајући своје ништавило и наготу. Због тога нека таква душа моли Христа који даје ризу и који облачи у славу у неизрецивој светлости, те нека не сачињава себи одело од сујетних помисли. Нека не мисли, преварена [наводном] сопственом праведношћу, да поседује ризу спасења. Господ зна немоћ људску и да се човек лако надима. Због тога га задржава и попушта да је у непрестаној вежби и невољи. Јер, када постајеш неподношљив и надимаш се када ти се пружи мало, шта би тек радио кад би ти се одједном дало да се наситиш! Знајући, пак, твоју немоћ, Бог ти, по Свом домостроју, шаље невоље како би постао смирен и ревносније га искао. Јер, обележје Хришћанства се састоји у сакривању од људи своје искусности пред Богом. Макар имао све скривнице царске код себе, [Хришћанин] ће их држати у тајности и говорити: "То није моје благо, већ га је други ставио код мене. Ја сам сиромах и онај ко га је положио може га узети кад год усхте". Онај, пак, ко говори: "Ја сам богат. Довољно ми је оно што сам стекао. Више ми није потребно" - није Хришћанин, већ сасуд прелести и ђавола. Јер, сладост Божија је ненасита. Онај ко је окуси и проба, постаје још гладнији. Такви људи горе од незадрживе љубави према Богу. Уколико се више старају да напредују и стичу, утолико се сматрају сиромашнијим, оскуднијим и лишенијим. Они говоре: "Недостојан сам да ме сунце озари". То је обележје Хришћанства. То је смирење. Сиромашан [човек] богатство које му повери цар на чување неће сматрати својом сопственошћу. Он ће увек себе сматрати сиромашним, не смејући да расипа туђу ризницу. Он стога увек у себи расуђује овако: "То богатство не само да је туђе, већ ми га је поверио силни цар који га може узети кад год усхте". . . . нико од братије не треба да се превазноси над братом, нити да, преварен лукавим, напредује у охолости, говорећи: "Ја већ имам духовни дар". Јер, Хришћанима не приличи да тако мисле. Теби није познато шта ће сутрашњи дан учинити са братом. Ти не знаш какав ће бити твој и његов крај. Због тога Хришћани треба да употребе сво старање да никига не осуђују - ни јавну блудницу, ни грешнике, ни развратне људе, већ да на све гледају са простодушним произвољењем и чистим оком, како би им ускоро прешло у непромењиву природу да никог не осуђују, да се ничим не гнушају и да не праве разлику између људи.


ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА Пошто је у наше дане гнев Божији постигао читаву васељену, ма шта чули немојте се смућивати, већ говорите у срцима својим: "Шта је то у поређењу са оним местом (тј. адом) у које ћемо доспети због грехова наших?" Службе које вршиш са смирењем и као недостојан угодне су Богу. Твој труд је, међутим, бесплодан ако при томе у твоје срце уђе помисао да други у исто време спава или је немаран. Такође, ако угледа неког ко греши или пребива у немару и понизи га, све његово покајање је узалуд, па макар носио и велике (покајне) напоре. Јер, осудивши га, он је одбацио уд Христов, не оставивши суд Судији Богу. Сви ми као да се налазимо у болници. Један је болестан од очију, другог боли рука, трећи има повреду или неку другу немоћ. Дешава се да неке ране зарасту, али се опет позлеђују ако се поједе нешто штетно. Исто се дешава и са онима који се кају: онај који осуђује или понижава другога, разара своје покајање. Када један од болесника који леже у болници почне да кука, други му неће рећи: "3ашто кукаш?". Не мисли ли свако од њих само на своју болест? Исто тако, кад би бол мојих грехова био пред мојим очима, ја не бих гледао на другог грешника. Свако се од оних који леже у болници код лекара чува да не поједе нешто што може да повреди његову рану. Испитуј свакога дана самог себе, тј. коју си страст победио, али не мисли високо о себи, будући да [добро чини] милост и сила Божија. Немој себе сматрати верним све до последњег издисаја. Немој умислити да си добар, јер себе не можеш поверити непријатељима својим. Не уздај се у себе све док си у овом животу и док не прођеш све власти таме. Твоје избегавање да сматраш да ти је труд угодан Богу, припрема помоћ Божију која те чува. Онај ко је истински предао срце своје на побожно искање Бога не може имати мисао да је угодио Богу. Јер, све док га савест изобличује због било чега противприродног, он је туђ слободи. Док има оног који изобличава, има и оног који осуђује; а док постоји осуђивање, изостаје слобода. Блажени су они који се не надају дрско на своје дело којим су, наводно, угодили Богу; који се, због одсуства такве наде на своје дело, стиде да сусретну Бога; који су схватили славу Његову и који се старају да најпре врше Његову вољу; који су познали немоћ своју; који се задовољавају тугом због себе; који плачу због себе, не бринући о (осталој) творевини Божијој којој ће Он сам судити. Победа онога који је служио (Богу) обелоданиће се тек кад он, сјединивши се са Богом, сконча по Његовој вољи. Он ће у књигу живих бити уписан када анђели небески посведоче да је мимоишао началнике са леве (стране). Од тада ће његов спомен бити са небеским (становницима). Међутим, све док тече борба, човек се налази у страху и трепету, јер данас побеђује, а сутра ће [може] бити побеђен, или је сада побеђен, а сутра [ће можда] победити. Учећи Своје ученике, Он је говорио: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк.17,10). То је Он говорио онима који су поднели труд и чували га, и који знају да постоје грабљивци који су спремни да их покраду. Свако ко види било шта


отровно, бежи са страхом - било да се ради о змији, о гуји, о шкорпији, или о нечем другом што поседује смртоносни отров. Међутим, наша бестидна и јадна душа прима све што је умртвљује и не бежи од тога. Она чак ни не одступа, већ се наслађује са тиме, и слаже се срцем са тиме. Због тога она узалуд троши своје време и остаје без порода и плода. Када нам буде дано да истински видимо своје грехе, стидећемо се чак да погледамо на лице присутних, па чак и на бестидне жене, јер су и оне часније од нас. Јер, оне са таквом дрскошћу чине грехе своје не знајући Бога, а ми смо верни па ипак се наша срца слажу са гресима. Када седиш у келији и дође ти (помисао) да осудиш ближњега, [сети се] својих грехова и закључи да их је више него код твог ближњег. Такође, ако помислиш да чиниш праведна дела, сматрај да нису Богу угодна. Пази на себе марљиво и као велику смрт, као погибао душе и вечну смрт презири и на сваки начин избегавај властољубље и славољубље, тј. жељу за славом, чашћу и људском похвалом, као уосталом, и мисао да си нешто [значајно], да си остварио неку врлину или да си бољи од било кога. Пази на себе, увек се сећај и пред очима имај вечни огањ и вечне муке и осуђенике, те пре сматрај себе за једног од тамошњих, него за једног од живих. То и јесу гране (зла): . . . надимање знањем, свадљивост, настојање на својој вољи, сматрање себе разумним и мудрим, гледање на брата као на неразумног и понижавање брата. …смиравајмо се пред братијом нашом као пред онима који су разумнији од нас; Видевши једном брата који је грешио срамним грехом, ава Исаија га није изобличио, већ је рекао: "Ако Бог, који га је саздао, види и не сажиже га, ко сам ја да га прекоревам? СВЕТИ МАРКО ПОДВИЖНИК Нека нико од врлинских [људи] не помишља да једино својом силом учини било шта добро, будући да добар човек, како говори реч, износи добро из добре ризнице (Мт.12,35), а не од себе. Под ризницом се подразумева Дух Свети који је сакривен у срцима верних. Кад бисмо се ми старали за смиреноумље, не би било потребе да будемо кажњавани. Јер, сво зло и свака жалост која нам се дешава долази због наше надмености. Кад је на апостола попуштен анђео сатанин да му чини пакост како се не би поносио, утолико ће пре на нас бити попуштен сам сатана да нас сатире све док се не смиримо. Наши праоци су владали домовима, имали богатство, и бринули се о жени и деци, али су уједно, због свог неизвештаченог смиреноумља, разговарали са Богом. Ми смо, пак, напустили свет, презрели богатство, оставили дом, па ипак нам се ругају демони због наше надмености. Онај ко је надмен не познаје ни самог себе. Јер, кад би познавао себе и своју неразборитост, не би се надимао. Онај, пак, ко не познаје себе, како може познати Бога? Кад он није спознао своју неразборитост, како ће познати Божију


премудрост, од које је далек и којој је туђ. Ко зна Бога, созерцава Његову узвишеност, и, прекоревајући самог себе, говори као блажени Јов: Раније само ушима слушах о Теби. Сада Те, пак, видех очима својима. Због тога прекорих себе и ишчезох. Осећам се као прах и пепео (Јов 42,5-6). Онај који има неки духовни дар и саосећа са онима који га немају, тим саосећањем чува свој дар. Надувени ће га, међутим, изгубити због надмених помисли. Желећи да покаже да је усиновљење људима даровано Његовом крвљу, премда свака заповест за нас и јесте обавезна, Господ каже: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк.17,10). Због тога Царство небеско није награда за дела, него благодат Владике, припремљена верним слугама. Они који се због својих подвига узносе над немарнима, свакако мисле да се оправдају спољним делима. Ми, пак, који се ослањамо на голо знање и презиремо оне који мало знају, много смо неразумнији од њих. Са данашњим умножавањем своје врлине, ми нећемо надокнадити свој ранији немар, већ ћемо само обелоданити његову присутност у прошлости. Ако прикријеш своју врлину, немој да се надмеш мислећи да си добро поступио. Јер, врлина није само да кријемо оно што је добро, него и да не размишљамо о ономе што је забрањено. АВА ЕВАГРИЈЕ Демон гордости је узрок најбеднијег пада душе. Он јој нашаптава да не исповеда Бога као свог Помоћника, већ да самој себи приписује своју исправност, те да се надима над братијом сматрајући их незналицама, будући да о њој не мисле сви на тај начин. ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН Када победиш једну или неколико страсти, не треба да се превазносиш. Иначе ће Господ, увидевши надменост твога срца, престати да га ограђује и штити, и ти ћеш, остављен, опет бити смућиван страшћу коју си, уз помоћ благодати Божије, већ био победио. И пророк не би почео да се моли: Немој предати, Господе, зверима душу која ти се исповеда (Пс.73,19), да није знао да се они који се превазносе срцем поново препуштају страстима које су победили како би се смирили. Као седма, предстоји нам борба са духом таштине. Он је разнообразан, промењив и танан. Њега и најоштровидније очи тешко могу размотрити и препознати. Стога је утолико теже од њега се заштити. Остале страсти су просте и једнолике. Таштина је, пак, сложена и разнолика. Она одасвуд и са свих страна сусреће војника - за време борбе, и када се већ појављује као победник. Јер, она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.


Према томе, онај који жели да иде царским путем са оружјeм праведности десним и левим треба, по апостолском учењу, подједнако да ходи и у слави и срамоти, у грдњи и похвали (2.Кор.6,7-8), те да са крајњом опрезношћу управља свој корак путем врлине, посред узбурканих таласа искушења, под руководством расуђивања и надахнућем Духа Господњег. Он треба да зна да ће се одмах разбити о погубне подводне гребене чим макар мало скрене на десно или на лево. Због тога од премудрог Соломона и слушамо савет: Не скрећи ни на десно, ни на лево (Прич.4,27), тј. не обмањуј себе због врлина и не узноси се својим духовним успесима, нити скрећи на леву стазу страсти тражећи, као што је апостол рекао, славу у срамоти њиховој (Фил.3,19). Онога у коме не може да изазове таштину лепотом стасите и раскошне одеће, ђаво искушава његовом незграпном, неуредном и ништавном одећом; онога кога није успео да баци у ту страст помоћу части, он саплиће понижавањем; онога кога није успео наговорити да се превазноси многим знањем и способношћу красноречивости, он лови ћутањем. Онај ко јавно пости бива узнемираван сујетном славом, а онај ко из презира такве славе почне да скрива пост трпи нападе од самоузношења. Да се не би упрљао таштином понеко избегава да врши дуге молитве пред братијом. Међутим, почевши да их упражњава у тајности и немајући никога за сведока свог делања, он не избегава да труби о томе. Наши старци прекрасно описују својство те болести, упоређујући је са луком и чешњем: ма колико ми скидали један слој омотача, опет се показује други слој Она не престаје да гони чак ни онога ко се, бежећи од славе, сакрива по пустињи избегавајући свако општење са смртнима. И што човек бежи даље од света, то га више напада. Неке од оних који живе у манастирима она покушава да баци у превазношење трпљењем у делању и труду, друге - спремношћу на послушање, треће - смирењем које све надвисује. Једнога она искушава многим знања, другог - дугим седењем за читањем, трећег - дужином бдења. Та болест се труди да свакога рани његовим властитим врлинама. Тако она приређује спотицање у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота. Онима који желе да проходе пут побожности и савршенства непријатељи - клеветници постављају мреже прелести баш на путу по коме корачају, по изреци блаженог Давида: На путу којим ходим сакрише ми замку (Пс.141,4). Уколико се ми, дакле, ходећи путем врлине и стремећи ка почасти вишњег звања, надмемо својим успесима, саплешћемо се и заплешћемо се у мреже таштине, имајући свезане ноге своје душе. На тај начин се дешава нас не савлађује противник, али нас побеђује величина наше победе над њим. Будући надвладаване, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну и стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача. Друге страсти тирански владају само над онима које су победили у борби. Ова, пак, своје победиоце још жешће притиска. И што је силније побеђена, снажније се бори помислима превазношења због победе над собом. Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем. На некога она попушта жељу за свештенством или ђаконством, представљајући му у мислима да би он са светошћу и строгошћу испуњавао своје дело, те би и другим свештеницима био пример светости, а многима користан својим понашањем и изреченим поукама. Понекад и онога ко живи у пустињи, или самује у келији, оно


наводи да у уму своме машта како обилази домове разних лица и манастире и дејством својих уображених убеђења многе обраћа на пут исправног живота. И бедна душа бива вођена тамо-амо таквом сујетом, маштајући као у дубоком сну. И занесена сладошћу тих помисли и испуњена таквим маштањима, она највећим делом није у стању да примети нити своја дела, нити присуство братије који су стварно присутни. Напротив, она је сладосно погружена у оно што машта у будном стању, лутајући својим помислима. Стекавши трпљење и кротост, који су унеколико слични Божијим, више се неће гневити ни на какве пороке оних који греше. Напротив, он ће се, сажаљевајући их и састрадавајући им у немоћима, молити за њихово помиловање, сећајући се да је и сам био савлађиван сличним страстима све док га милосрђе Господње није спасло. Он зна да се из уза плотског живота није ишчупао својим напорима, већ благодаћу Божијом. Због тога он схвата да према онима који су сагрешили не треба пројављивати гнев, него састрадавање које омогућава да се у мирном расположењу срца поје Богу: Раскинуо си окове моје: теби ћу принети жртву хвале (Пс.115,7), и још: Кад ми Господ не би био помоћник, брзо би се у ад преселила душа моја (Пс.93,17)... Очигледни, пак, признак душе која се још није очистила од скверних страсти јесте недостатак осећања састрадавања према туђим сагрешењима, као и изрицање строгог суда о њима. ПРЕПОДОБНИ ИСИХИЈЕ Многа дејства ума могу нам помоћи да стекнемо благи дар смиреноумља, само ако нисмо немарни за своје спасење: сећање на грехе речју, делом и мишљу, те мислено разматрање и непрекидно размишљање о врлинама других располаже ка истинском смирењу. Видећи на тај начин своју беду и колико далеко стоји од других, човек природно почиње да себе сматра земљом и пепелом, чак не човеком него неким псом, будући да у свему заостаје за свим разумним тварима и будући да је оскуднији и убогији од свих. Свака врлина се врши душом и телом, а душа и тело су творевина Божија. Не чинимо ли онда нешто крајње лудо када се величамо и сујетимо туђим украсима душе и тела? И није ли још већа лудост када се ослањамо на гордост као на трску и против себе изазивамо Бога који је бескрајан по величанству? Својим крајњим безакоњем ми, наиме, на своју главу привлачимо Његово страшно негодовање. Јер, Господ се противи гордима (Јак.4,6). Уместо да смиреношћу подржавамо Господу, ми гордошћу ступамо у дружбу са Његовим највећим непријатељем, гордим ђаволом. Због тога апостол говори: Шта ли имаш што ниси примио (1.Кор.4,7). Зар си ти сам себе створио? Ако си, пак, и душу и тело, којима се, у којима се и преко којих се врши свака врлина, примио од Бога, зашто се хвалиш као да ниси примио? Јер, Господ ти је све то даровао. ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ Заиста је тако: сазнавши своју меру (сиромаштво и ништавност) слатко ћеш се наплакати, окајавајући себе слично Исаији. Јер, будући нечист и имајући нечиста уста и живећи у таквом народу, тј. са противницима (Божијим - нечистим силама и помислима), ти се ипак усуђујеш да предстанеш Господу Саваоту (Ис.6,5). Уколико победиш страсти, борећи се са њиховим узроцима, немој дозволити да те лукава помисао велича како не би, поверовавши јој, пао у прелест. Боље се постарај да


видиш недостатке у ономе у чему се трудиш како твој напредак не би био поткраден од унутрашњих непријатеља. Понеки су, осуровивши се од надмености својим делима, узмаштали да су нешто велико. Међутим, код њих се савест све више рањава, болест хвалисања појачава, док помисли, под видом похвала, растурају сав њихов труд, одвраћајући поглед душе од њених рана. Онај ко се без самосажаљења труди у ношењу телесних подвига нека се не претоварује ради похвале, и нека се не превазноси славом. Иначе ће демони навести његову душу да се надима трудовима. Они ће га славом побудити да још више појача суровост према себи, те да предузме још веће подвиге како би се још више разметао. Са тим циљем они, посредством помисли, са њим унутра воде разговор, наводећи му пример неког подвижника који себе није штедео и који је стекао велико име, тако да о њему говоре и после његове смрти. Они и њега подстичу да узиђе на сам врх подвига како би стекао славу, како би његово име било велико и како би се по његовој смрти оно изговарало са великом похвалом. Дешава се да демони успављују распаљеност тела и из унутрашњости одстрањују нечисте помисли са лукавом намером да подвижник помисли да је строгошћу свог живота сасвим победио духа блуда, да се његово срце очистило, да је постало блиско светости светих, и да је узишао на сам врх светости. Они таквог често наговарају да прича о самом себи и о својим подвизима, наиме, да је учинио то и то, да се тако и тако подвизавао и измождио себе, не дајући му при томе да дода: Али не ја, него благодат Божија која је са мном (1 Kор 15.10). Они му не дозвољавају да Бога исповеда као помоћника, већ га подстичу да се хвали као да је сопственим трудом извршио све своје подвиге, присвајајући хвалу себи. Таквим избегавањем да се слава ода Богу он се погружава у дубину богохулства, неразумно се величајући као самодовољан. Гордошћу болује онај ко је одступио од Бога. Он добра дела приписује својим сопственим снагама Зашто се, човече превазносиш и подижеш изнад облака, кад си земља и прах? Погледај на своју природу, тј. да си прах и пепео и да ћеш се убрзо распасти у прах. Сада се надимаш, а ускоро ћеш бити црв. Зашто подижеш врат који ће убрзо иструлети? Човек је нешто велико кад му помаже Бог. Међутим, чим га Бог остави, он спознаје немоћ своје природе. У теби нема ни једног добра које ниси примио од Бога. Због чега се, онда, хвалиш туђим као својим? Због чега се оним што је дала благодат Божија хвалиш као са својом својином? Бог ти помаже - немој да се одричеш Доброчинитеља. Узишао си на висину живота Бог те је руководио. Успео си у врлини - Бог је у теби дејствовао. Исповедај Онога који те је узвисио како би непоколебиво остао на висини. Немој да заборављаш свој пад, чак и кад се покајеш. Сећај се греха свог са плачем да би се смирио и да би, смиривши се, одсекао гордост.


Немој на пале гледати са охолом помишљу која те надима и чини судијом, већ пази на себе са трезвоумном помишљу, која испитује и оцењује твоја дела. Свети Павле заповеда да се заборавља оно што је иза нас, а да се стреми за оним што је пред нама (Фил.3,13). Ко је тако расположен неће се толико превазносити својим успесима колико ће се смиравати оним што још није остварено, прилажући старање да доврши незавршено и не окрећући се ономе што је већ завршено. Јер, оно што је завршено често надима лакомислене до неразумности, док оно што још изискује делање мисао смирава неизвесношћу да ли ће бити доведено до краја, изазивајући и скроб пре него што се оствари. Опомињући оне који су дошли до висине врлина од пада у самомњење, Господ говори: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Он не забрањује да се радујемо испуњењу дужности, али не дозвољава да о себи мислимо високо. Јер, није принесен добровољни дар, него је одужен дуг. Нема ничег великог у томе што ћемо постати праведни. Јер, у том случају ћемо једноставно постати онакви каквим нас је Бог саздао у почетку, тј. врло добри. Богу нећемо ништа допринети уколико се сачувамо чистим, али ћемо сами стећи вечни живот и наслађивање неизрецивим вечним добрима. ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН (1.Кор.13,1-8; [Химна љубави]) . То је граница савршенства. Из тога следи да се они који су се удостојили духовних дарова, које је свети Павле набројао, налазе у опасности, борби и страху уколико још нису примили избављење (од страсти) дејством најсавршеније и праве духовне љубави.) То је апостол открио ради оних који желе да се тачно уздижу ка хришћанском савршенству, заправо, да неко од оних који су се удостојили неких дарова не би помислио да је и при непотпуном дејству благодати већ постигао савршенство и да, уобразивши као да већ ни у чему нема нужде и задовољивши се нижим даровима, не би остао међу онима који нису постигли потребан врхунац савршенства. Указивањем на циљ савршенства апостол учи да свако треба да се непрестано и истрајно подвизава добрим подвигом, сматрајући се сиромашним пред таквим богатством љубави, те да проходи духовно тркалиште док не постигне циљ, као што је речено: Тако трчите, да... добијете (1.Кор.9,24). ... не допуштајући да нас сујета убеди да смо ми нешто, него сматрајући да заиста нисмо ништа у поређењу са превасходством савршене мере нашега звања и неиспитивим богатством љубави Христове. Са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јев.12,1). Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Фил.3,13). Онај ко непрестано пребива у молитвама нека се не превазноси над онима који још нису способни за постојану молитву како би његово дело могло напредовати пред Богом и људима... Сећај се смрти и не узноси се. Јер, још мало, па ћеш бити смештен у гроб. Какву ће ти корист тада донети зла дела? Нека монах себе сматра последњим међу последњима, па стећи ће наду. Јер, који себе понизује узвисиће се, а који себе узвисује понизиће се (Лк.18,14).


Над оним ко се превазноси над својим братом изругавају се ђаволи. Немој мислити високо о себи уколико си се удостојио дарова, будући да немаш ни једно савршенство које ниси примио од Бога (1.Кор.4,7). Ако видиш да брат греши, и ујутро се сретнеш са њим, немој га презрети, сматрајући га грешником у својим мислима, будући да не знаш да ли је, можда, по твом удаљењу од њега, и после свог пада, учинио нешто добро и уздасима и горким сузама умилостивио Господа. Пази да те помисао, насупрот Писму, не надима уколико изучиш цело Божанствено Писмо. Јер, цело Божанствено Писмо нас учи смирењу. Онај ко мисли и ради противно ономе чему се учио, показује да је преступник. Немојмо се превазносити, већ боље постанимо смирени. А и каква је то сила у нама којом бисмо се превазносили, када нас и мале потешкоће обарају на земљу? Стога заволимо смирење, да се Господ не би удаљио од нас. Ако те буде узнемиравала помисао самомњења, ономе који се бори против тебе реци: "Иди даље од мене, лукава помисли. Шта сам ја то учинио или у којој врлини сам напредовао, те ми убацујеш сличне мисли? Свети су били камењем побијени, престругани, измучени. [а многи и] од мача помреше (Јев.11,37). Сам Владика свих је ради нас претрпео крст, не марећи за срамоту (Јев.12,2). А какав ћу одговор ја дати у Дан суда, проводећи сво време живота у гресима". Тиме ћеш високоумље отерати од себе. Особене црте и одлике човека који има истинско смирење су следеће: он себе сматра грешнијим од свих грешника; сматра да није учинио ништа добро пред Богом; укорева себе у свако време, на сваком месту и у сваком делу; никога не грди и не налази на земљи човека који би био грешнији и немарнији од њега; увек све хвали и прославља; никога никада не осуђује, не понижава, и не клевеће: увек ћути и без наредбе или крајње нужде ништа не говори; када га питају и одлучи да говори или када га присиљава крајња нужда говори тихо, мирно, полако, са стидом и као да је присиљен; ни у чему не истиче себе за меру; ни са ким не спори ни о вери, нити о чему другом; ако неко говори добро, рећи ће му: "Да", а ако говори рђаво, одговориће: "Ти знаш"; послушан је и мрзи своју вољу као нешто штетно; поглед му је увек оборен ка земљи; пред очима има своју смрт; никада не празнослови; не води празне разговоре; не лаже; не противречи претпостављенима; са радошћу подноси увреде, понижења и губитак; мрзи покој и воли труд; никога не огорчава и не рањава ничију савест. Такви су знаци истинског смирења. Блажен је онај ко их има, будући да још овде постаје дом и храм Божији. Бог се радује због њега и он постаје наследник Царства. Смиреноумље се не састоји у томе да грешник себе сматра грешником. Оно се састоји у томе да онај ко је свестан да поседује многе и велике [врлине] не уображава да је нешто велико. Смиреноуман је онај ко је сличан Павлу и који о себи говори: Не осећам ништа на својој савести (1.Кор.4,4), или: Исус Христос дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1.Тим.1,15). Према томе, смиреноумље значи бити велики по делима и понижавати се у уму!


Лукави непријатељ је на разне начине у свакога од нас налива своје отрове и својим сплеткама саплиће свакога. Један је одржао пост, али се предаје надметању и зависти. Други се уздржава од срамних жеља, али је свезан таштином. Један је напредовао у бдењу, али се заплео у мреже осуђивања. Други се чува од осуђивања, али је пун непослушности и противљења. Један се уздржава од хране, али тоне у гордост и надменост. Други је неуморан у молитви, али га савлађују гнев и раздражљивост. [И опет], неко је успео у нечему малом и превазноси се над онима који су немарнији од њега. Свакога је грех свезао на један или на други начин и нема разумнога. Немојмо никога осуђивати. Јер, ми не знамо како се човек влада у својој келији или како се труди пред Богом. Немојмо осуђивати никога, чак и ако видимо да се неко смеје или разговара, будући да не знамо какво је његово расположење у келији. Свако од нас треба да пази на себе будући да ће свако од нас за себе дати одговор Богу. Монаше, не узноси се дајући Богу Божије. Напротив, молећи се Господу, говори: Твоје од твојих приносим ти, Владико и само од тебе иштем избављење душе. Ако видиш некога да греши, не разглашуј његов грех, не осуђуј га и немој га мрзети да не би пао у исти грех, већ боље реци: "Ја сам гори од њега. Данас је он сагрешио, а сутра ћу ја". Држи се смиреноумља и буди као незналица и онај ко не разуме. ПРЕПОДОБНИ ОЦИ ВАРСАНУФИЈЕ И ЈОВАН Плачи, ридај, не тражи да те други сматрају нечим, ни у чему се не упоређуј са другима. Остави најзад свет, узиђи на крст, збаци са себе [све] земаљско, отреси прах са ногу својих, "не марећи за срамоту" (Јев.12,2), не распаљуј са Халдејцима пећ да не би заједно са њима био сажежен гневом Божијим. Сваког човека сматрај бољим од себе и плачи због свог мртваца. Извади брвно своје (Мт.7,5) Чудим се твојој простоти, брате. Зар ти мислиш да ће ђаво престати било кога да искушава? Зар ми можемо да окривљујемо ђавоимане који падају на земљу и пуштају пену? Исто тако не можемо окривљавати ни оне које ђаво подвргава противречењу и неосећајиости, него смо дужни да кривимо страст. Проникни боље у оно што ти говорим будући да и тебе смућује ђаво, те не гледаш на своје грехе, него пристало пратиш грехе ближњег. Ти истичеш пропусте брата, а о својим ништа не говориш... Најзад, ко си ти да би гледао на туђе страсти?... Сети се Лазара и тога колико је времена он трпео благодарећи Богу. Када те помисао хвали и не можеш да избегнеш штету, постарај се да призовеш име Божије и кажи својој помисли: "Писмо говори: Људи моји, они који вас хвале, варају вас и путеве ногу ваших смућују (Ис.3,12)"... О томе да онај ко прима хвалу од људи не стиче корист, говори сам Владика: Како ви можете веровати када примате славу један од другога (Јн.5,44). Уколико нешто и бива по Богу, ми смо дужни да се сећамо речи: А ко се хвали, Господом нека се хвали (2.Кор.10,17). Јер, ни апостол се није хвалио, иако је постигао велику меру, него је узвикнуо, говорећи: Но благодаћу Божијом јесам што јесам (1.Кор.15,10).


Због чега негодујеш? Због чега се препиреш? Милост Божија ће ти помоћи ако истрајеш у трпљењу Његовом. Умри, окајани, за сваког човека. Реци помисли: "Ко сам ја? Земља и пепео(Пост.18,27), и пас (Мт.15,27)"... Не гледај на друге, понижавајући их, судећи их... Принуђавај се да не говориш: "Шта је то? Због чега то (Сир.39,22)? Зашто ја немам исто што и они или ови други". [Дешава се да] учиним неку неправду, али и да се затим исправим. Тада моја помисао пада у високоумље нашаптавајући ми како сам учинио нешто добро. Шта треба у том случају да кажем". Кажи јој: "Без Бога не можемо чинити ништа добро, будући да је сам рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). А и апостол говори: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7)? Према томе, ако не можемо високо да мислимо о себи када чинимо добро, утолико пре не можемо да се надимамо када се удаљавамо од зла. Велико је безумље урачунавати себи у похвалу чињеницу да не грешимо. АВА ДОРОТЕЈ Заиста нема ничег моћнијег од смиреноумља, нити га шта побеђује. Ако му се деси нешто непријатно, смирени се истога часа окреће себи. Он осуђује себе као да је крив. И неће себи дозволити да било кога укорева, да на другога сваљује кривицу. Тако пролази без смућивања, без жалости, са потпуним спокојством. Због тога се не гневи, нити кога разгневљује. Смирења име две [врсте], као што постоје и две [врсте] гордости. Прва [врста] гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу... Размотримо сада и два [вида] смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: [Смирен је онај ко себе сматра] "нижим од свих". Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. То је савршено смирење светих. Један старац је о смирењу говорио: "Смирење је велико и Божанствено дело. Пут смирења сачињава телесни труд са разумом, сматрање себе нижим од свих и стална молитва Богу"... Телесни труд приводи смирењу... Бедна душа као да састрадава телу и поприма једнако расположење са њим у свему што се са њим дешава... А смиреном телу сасмирава се и душа... Сматрати себе нижим од свих, како смо горе казали, противи се првој гордости. Јер, како може да мисли да је већи од свога брата и да се охоли пред њиме или да га укорева или понижава онај који себе сматра нижим од свих! Такође, и непрестана молитва се очигледно противи другој гордости. Јер, јасно је да смирен и побожан [човек], знајући да је немогуће стећи било какво добро без помоћи и заштите Божије, не престаје да се свагда моли Богу. Ма шта да се удостоји да изврши, он зна зашто је успео и не може да се узохоли, нити да нешто припише својој снази, већ све успехе преноси на Бога. Он му свагда благодари и свагда га преклиње, дрхтећи да не отпадне од такве помоћи, јер би се тада показала његова слабост и немоћ. И тако, он се моли са смирењем и молитвом се смирава. И што више успева, више се смирава. И уколико се смирава, утолико добија помоћ и напредује у смиреноумљу.


Друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: "Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд", или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата. Осуђивати значи рећи: "Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник". Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Понекад ми не само да осуђујемо, већ и омаловажавамо [грешника]. Јер, друго је, као што рекох, осуђивати, а друго презирати. Презирање је присутно тамо где не само осуђујемо ближњег, већ се и одвраћамо од њега, гнушајући га се као гадости. И то је горе од осуђивања и много погубније. Jединоме Богу припада да оправдава или осуђује, јер Он зна свачије стање и силу, и васпитање, и дарове, и телесни састав и способности. Сагласно са тиме Он и суди свакога како једини зна... И ко може знати све судове осим Јединога који је све створио, све саздао и све зна? Они који хоће да се спасу не обраћају пажњу на недостатке ближњег, него увек гледају на своје сопствене и [тако] напредују. Такав је био онај који је, видећи брата како је сагрешио, рекао: "Тешко мени! Као што је он данас сагрешио, свакако ћу и ја сагрешити сутра". Видиш ли непоколебивост? Видиш ли спремност душе? Како је он одмах успео да побегне од осуђивања брата свога! Јер, он је рекавши: "Свакако ћу и ја сагрешити сутра", застрашио себе и подсетио се да и он може убудуће сагрешити. И на томе се није задовољио, него се ставио и испод њега, говорећи: "И он ће се покајати за свој грех, а ја се насигурно нећу покајати и свакако нећу доспети до покајања, свакако нећу имати снаге да покајем". Онај, пак, ко се са разумевањем уздржава, не сматра да чини врлину, нити жели да га хвале као подвижника, већ се нада да ће кроз уздржање стећи целомудреност и, посредством ње, доћи до смирења, као што говоре оци: "Пут до смирења се састоји у телесном труду са разумом" ПРЕПОДОБНИ ИСААК СИРИН Човек који најпре не стекне искуство рђавог неће имати искуство ни у добром. Када се у рђавом нађе нешто добро, он га неће искористити са знањем које би било његова сопственост. Колико је пријатно знање које је стечено на делу из опита и упражњавања и какву силу оно пружа онима који су га стекли дуготрајним опитом знају само они који су окусили његову помоћ као и немоћ природе и помоћ Божанствене силе. Они то схватају тек кад их Бог, задржавши своју силу и прекинувши да им помаже, приведе у познање немоћи природе, тежине искушења, непријатељског лукавства, кад појме са киме се боре, у какву су природу обучени, како их је чувала Божанска сила, колико су пут прешли, колико их је узвисила Божија сила, и колико су немоћни у борби са страстима уколико се од њих удаљи Божија сила. Због свега тога они стичу смирење, приближују се Богу, почињу да очекују Његову помоћ и да пребивају у молитви. И како би они знали за све то да нису стекли искуство у многом рђавом, упавши у њега по Божијем попуштењу, као што говори апостол: И да се не би погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тело, анђео сатанин (2.Кор.12,7). Ипак, многократно осетивши Божију помоћ у искушењу, човек стиче тврду веру. Услед тога он постаје храбар и стиче благодушност у искушењима.


Смиреноумни се никада не зауставља да погледа на скупове, на народне зборове, на гужву, метеж и разузданост. Он не обраћа пажњу на речи, беседе, вику и расејаност чула. Он не жели да има много нити да је непрестано у пословима, већ жуди за слободним временом, слободним од брига, како му помисли не би излазиле ван. Јер, он је уверен да неће моћи да избегне смућеност помисли уколико се преда многим делима. Наиме, при многим делима јављају се многе бриге и скупина многосложних помисли. Њима се, пак, отварају врата страстима, те се губи тишина расуђивања и врата мира остају затворена. Стога се смиреноумни чува од свега прекомерног. Тако је он увек у тишини, у покоју, у миру, у скромности, у побожности. Смиреноумни не сме ни Богу да се помоли, нити да моли за било шта, и не зна о чему би се молио. Он само ћути свим својим чулима, очекујући једино милост и извољење које ће Величанство коме се поклањамо изнети о њему. Он савија своје лице на земљу, а његов унутрашњи поглед срца је уздигнут ка вратима Светиње над Светињама, где се налази Онај чије је станиште - примрак, и пред ким серафими покривају своје очи. Он се једино усуђује да говори и да се моли: "Нека са мном буде по вољи твојој, Господе". Није свако ко је скроман, ћутљив и кротак већ достигао степен смиреноумља. Чак ни онога ко се смирава сећајући се својих грехова и скрушавајући се због њих, нећемо назвати смиреноумним, премда је и то похвално. Он још не поседује смирење, иако га смишљено приближава себи: он само жели смирење, премда га још нема. Савршено смиреноумни нема потребе да својим мудровањем измишља узроке за смиреноумље, већ у свему пројављује смирење без труда и самопринуђавања. Онај ко спозна своју немоћ и заиста је осети одмах подиже своју душу из раслабљености и укрепљује се опрезношћу. Међутим, нико не може осетити своју немоћ уколико на њега не буде попуштено макар и најмање искушење, било телесно или душевно, и уколико му не буде даровано избављење од њега. Јер, тада ће он јасно увидети бесплодност сопствених напора и мера. Он ће увидети да опрезност, уздржање и ограда душе, на које се надао, нису донели никакву корист, те да је избављење дошло мимо свега тога. Отуда он стиче уверење да сам не представља ништа и да спасава једино помоћ Божија. Онај ко је спознао да има потребу за Божијом помоћи врши мноштво молитава. И сразмерно са умножавањем молитава његово срце стиче смирење. Јер, онај ко се моли и ко иште не може а да се не смири. Скрушено и смирено срце Бог неће понизити (Пс.50.19). Знај да ми из келије и не треба да излазимо управо стога да не бисмо знали за рђава дела људска. Тада ћемо у незнању свога ума све људе видети као свете и добре. ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК Ревносни највише треба да пазе на себе, да не би због тога што осуђују површне били више од њих осуђени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао, што, живећи међу онаквим људима, никога никада није осуђивао. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!..


Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем. Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан. Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (Лк.18,10). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају. Свима без разлике сија сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример, сујетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан - јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује када се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроње - и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли - опет ме она побеђује. Како год бациш на земљу овај триболум [тророжац], један врх остаје уперен горе. Ко се хвали природним даровима (нпр. оштроумљем, бистрином, [наклоношћу за] читање, речитошћу, и свим сличним што добисмо без труда), никада неће добити натприродна добра. Јер, ко је у маломе неверан, и у многоме је неверан и ташт “ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan”(Лк.16,10). Kада хвалитељи (боље рећи кваритељи) почну да нас хвале, одмах треба да се сетимо мноштва својих безакоња, па ћемо видети да смо недостојни онога што се говори о нама или чини за нас. Срамота је китити се туђим украсом, а крајње је безумље поносити се Божијим даровима. Поноси се искључиво оним врлинама које би извршио пре свог рођења: оне врлине, напротив, које си стекао после свог рођења, даровао ти је Бог, као што ти је даровао и само рођење. Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина.


Никада немојмо престати да испитујемо и упоређујемо себе са оцима и светилницима који су живели пре нас. Тако ћемо наћи да још нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили свој завет онако како треба, те да још живимо светски. А када смиреност, та царица врлина, почне да напредује у души духовним узрастом, сва своја добра дела нећемо сматрати ни у шта. Штавише, држаћемо их за гадост, будући да ћемо мислити на то да сваки дан, мада нисмо ни свесни, само увећавамо своје бреме. Уз то ћемо се плашити да ће нам изобиље благодатних дарова, које стално добијамо од Бога а којих смо недостојни, само умножити вечне муке. Једноме врло мудром брату јавише се демони видљиво, и почеше да га хвале. Но, свемудри подвижник им рече: "Када бисте престали да ме у души мојој хвалите и када бисте отишли, ја бих закључио да сам велики човек. Међутим, ако не престанете да ме хвалите, ја ћу из саме похвале познати колико сам нечист. Јер, нечист је пред Господом сваки горд човек (Прич.16,5). Према томе, или одлазите - да бих био нешто велико, или ме хвалите - да помоћу вас дођем до смирености". Збуњени овом доскочицом, демони одмах исчезнуше. Неки људи, ради смиреноумља, до саме смрти држе пред очима своје некадашње грехе, иако су за њих добили опроштај, шамарајући том успоменом сујетну уображеност. Други, пак, размишљајући о страдању Христовом, сматрају себе вечним дужницима. Неки, опет, презиру себе због свакодневних недостатака. А други, по искушењима, болестима и падовима који им се догоде, усвојише мајку дарова [тј. смиреноумље]. Има и таквих (да ли их и сада има, не знам рећи), који се утолико више смиравају уколико их Бог више дарива, сматрајући себе недостојнима свакога богатства. Они остају у уверењу као да свакога дана само увећавају свој дуг пред Богом Не хвали се много, човече, богатством које си без муке стекао. Предвидевши твоју велику штету, твоју немоћ и твоју пропаст, Дародавац је хтео да те својим даровима, које ниси заслужио, некако спасе. Наша стална дужност мора да буде да ни на часак не помислимо да поседујемо било какву врлину. Напротив, брижљиво испитујући својство врлине, треба да размотримо да ли је стварно имамо. Тада ћемо без сумње доћи до закључка да те врлине у нама и нема. Непрестано испитуј и обележја страсти, па ћеш схватити да си их пун. Као што сиромаси који виде царске ризнице још више осећају своје сиромаштво, тако и душа која чита о великим врлинама отаца свакако постаје смиренија у својим мислима. СВЕТИ ПЕТАР ДАМАСКИН Онај ко је познао себе, (то јест) да се налази између величине и смирености, као онај који има умну душу а смртно и земно тело, никада се не превазноси, нити пак очајава, него, стидећи се разумности душе, избегава све што је постидно, и знајући своју слабост из многих искушења, из душевних и телесних страсти, он је познао бескрајну силу Божију, и како он избавља смирене који вапију Њему са болном молитвом из срца, и таквоме молитва већ постаје сладост. Знајући да без Бога не може ништа чинити, и из страха да не падне, он се подвизава да се прилепи уз Бога, и удивљава се размишљајући


како га је Бог избавио од толиких искушења истрасти и благодари ономе који има силу да избавља, а са захваљивањем стиче смирење и љубав, и не усуђује се уопште да било кога суди, знајући да Бог може, када хоће, помоћи свакоме као што је њему помогао. Јер када човек не зна да му помоћ долази од наших сабораца Ангела, он пада у надменост, мислећи да делатност припада њему, због чега бива остављен од Бога како би спознао своју немоћ Видим многе друге отпале, којима нема броја, и то не само неверујуће, него и многе од отаца после многог зноја. И ко сам најзад ја, гори од свих и најнеосетљивији и немоћнији! Шта ћу дакле рећи о себи самом? Јер Аврам каже о себи да је земља и пепео (Пост 18,27 ), Давид - да је липсали пас и вашка у Израиљу, Соломон - да је мало дете које не зна шта је лево а шта десно, три младића говоре да су постали стид и укор, а пророк Исаија говори да је бедан, Авакум говори да је недорастао, Апостол вели да је први од грешника, и сви остали говора да су ништа. Шта дакле ја да радим? Где да се сакријем од мноштва грехова својих? Шта ће да буде од мене ништавног, и чак и горег од самог ништавила, јер ништавило није саграшило нити му је учињено добро као мени. Ко је смиреноуман треба да има сваку врлину и да при томе себе сматра великим дужником и да верује да је нижи од сваке твари. Ако не сматра тако, онда је сáмо то (не сматрање), сведочанство да је гори од сваке твари, макар му се чинило да води равноангелни живот, јер и истински Ангео, и поред толиких врлина и мудрости није могао да се допадне Творцу без смирења. Шта дакле има да каже онај који само умишља да је ангео, уколико нема смирења, тај узрок свих постојећих и долазећих добара. Ако не можеш да се покајеш и по навици падаш у оно у што не желиш онда имај смирења као цариник и биће ти доста за спасење. Јер онај ко греши без покајања (без исправљења) и при томе не очајава, нужно ће себе сматрати нижим од све твари и неће се усудити да осуди или прекори ни једног човека, него ће се пре удивљавати Божијем човекољубљу, показујући се и захвалним Добротвору, а може имати и многа друга добра. И премда се он потчињава ђаволу при греху, ипак он, из страха Божијег, не слуша непријатеља који га побуђује на очајање, те је због тога удео Божији, имајући благоразумност, трпљење, страх Божији, уздржавајући се осуђивања како не би био осуђен (што је врло потребно) Колико се неко труди да један дан учини нешто добро, толико је он дужан да се труди свих дана свог живота.И да ли је то можда његова сила и спремност с којима је то учинио? Не, него Божија благодат. Стога кад је то могао тек пошто је дошла благодат, какву похвалу може имати такав човек, и како може да сматра да чини нешто добро сопственим силама и да неправедно осуђује оне који то не могу. Никада ни једно добро ми нисмо стекли сами, него су сва добра нама од Бога по благодати, као што и биће настаје из небића. Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?(1 Кор 4,7), говори Апостол ..., него као да ти то сам од себе чиниш? Тако нешто није могуће, пошто Господ говори: Без Мене, вели Господ, не можете чинити ништа (Јн 15,5). Као што они који немају дарове треба да се смиравају будући сиромашни, тако и они


који их имају треба да се смиравају пошто су их примили од Бога, да не би били осуђени због незахвалности.И као што су богати дужни да исповедају захвалност Богу за дарове, тако су то још много више дужни они који су богати врлинама Сви смо дужни да се смиравамо пред Богом и пред људима пошто смо и биће и све остало прими ли од бога, и пошто Њиме изнање једни од других примамо. Кроз многа искушења и њихово трпљење човек постаје искусан, познавши из тога своју немоћ и Божију силу. Из спознаје своје слабости и свога незнања (јер оно што некада није знао сада зна) он схвата да, као што раније није знао то што сада зна, и чак није ни знао да то не зна, тако постоји и много тога другог што ће можда касније спознати. Јер ако неко не окуси од неке ствари, он не може знати чега је лишен.А онај ко је окусио од знања делимично спознаје да много тога још не зна и тако му то знање постаје повод за смирење. И опет онај ко је спознао себе и схватио да је променљиво створење, више никада се ни у чему не надима, јер и оно добро што можда и поседује припада Ономе ко га је саздао. Нико није толико бестидан да се усуђује отворено да говори да оно што има није добио на дар, него такав опрезно усноси себе и подмукло краде похвалу тиме што осуђује друге који наводно нису, као он сами себи стекли богатство БЛАЖЕНИ ДИЈАДОХ Богољубивој души, која је испуњена осећањем Божијим, својствено је да, при испуњавању свих заповести, тражи само славу Божију, а за себе - наслађивање смирењем. Јер, Богу приличи слава због Његовог величанства, а човеку - смирење, преко кога постаје свој Богу. Уколико имамо сличну жељу и ми ћемо, по примеру светог Јована Крститеља, радујући се слави Господњој, непрестано говорити: Он треба да расте, а ми да се умањујемо (Јн.3,30). ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ЈОВАН КАРПАТСКИ Aко будеш побеђен када против тебе мислено устане рој непријатељских представа, тј. ако им се предаш, знај да си се привремено одвојио од Божанске благодати. Стога си по праведном суду и предан у руке сопственог пада. Подвизавај се, међутим, како те благодат никада, чак ни на тренутак, не би напустила због твог немара. Када, пак, престанеш да се саплићеш, поставши способан да прескочиш преграду страсних помисли и скверних прилога ђаволске лукавости, који у гомилама надиру једни за другим, немој да се покажеш незахвалним не признајући дар који ти је дан одозго. Напротив, заједно са апостолом исповеди: Не ја, него благодат Божија која је са мном (1.Kop. 15,10) извојева у мени победу, поставивши ме изнад нечистих помисли које устају на мене. Она ме је избавила од мужа неправедног (Пс.17, 40), тј. од ђавола и старог човека. Ни Исаак који је хтео. ни Исав који је трчао није добио жељени благослов “Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује”(Рим.9,16). Јер, Бог милује, благосиља и Духом помазује онога кога је сам одредио за службу себи пре стварања света, а не онога кога бисмо ми хтели. Стога никако не треба да завидимо,


нити да се смућујемо када видимо да неки од братије успевају у врлинама, иако су у свему неугледни и међу последњима. Ти си наравно чуо шта Господ говори у причи: Подај место овоме (Лк.14,9) да на њега седне онај ко је виши од тебе. Стога се пре задивимо Судији који је премудро и предивно пресудио да најмањи и последњи буде први и предводник, а да ми будемо последњи. премда смо старији и по подвизима и по годинама. Сваки човек треба да се саобрази са мером коју му је дао Господ. Смирење које се онима који га ишту даје благодаћу Божијом, у своје време, после многих подвига, борбе и суза јесте неупоредиво снажније и више неголи смирење какво срећемо код људи који су отпали од врлине. БЛАЖЕНИ АВА ЗОСИМА ПАЛЕСТИНСКИ Господ, који испитује срца и бубреге, зна да је све наше достојно прекора, срама и попљувања, чак и да нас сви људи хвале и узносе. Уколико кажу: "Учинио си једно или друго", ја ћу одговорити: "Шта је уопште добро од свега што сам учинио? ". Нико о мени не говори лаж осим оних који ме хвале и узносе. И нико о мени не говори истину осим оних који ме прекоревају и понижавају. Чак ни они, међутим, не говоре потпуну истину. Уколико би сазнали само један део (а не и сву пучину наших зала), они би се окренули од наших душа код од блата, као до смрада и нечистог ваздуха. Кад би се сви удови тела људских претворили у језик да нас прекоревају, убеђен сам да ипак не би могли у потпуности да изразе све наше бешчашће. Јер, онај ко нас прекорева и изобличава износи само један део [наших зала], не могући да каже о свему.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК Оплакујући нас који смо се удостојили благодати, па ипак остајемо у немару, испуњени сваког зла, пророк Јеремија је рекао: Ко ћe дати воду глави мојој и извор суза очима мојим да оплакујем народ овај дању и ноћу (Јер.9,1)? чујем и Мојсија који о нама говори: Једе Јаков и насити се и одврже се љубљени. Напунио се салом, удебљао се, раширио се и оставио Бога који га је створио, одступивши од Бога Спаситеља свога (Изл.32,15), Проричући, и апостол нас је оплакивао, говорећи: Нема га који чини добро, нема баш ни једнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да проливају крв, Пустош и беда је на путевима њиховим и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим (Рим.3,12-18). …. Нико, пак, слушајући истину, не треба да узнегодује, слично њима који су, иако безакони, говорили: Једнога Оца имамо - Бога (Јн.8,41), да би од Спаситеља чули; Ваш је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините (Јн.8.44). Ми, пак, деламо супротно свим Његовим заповестима, услед чега смо испуњени сваком нечистотом. Стога смо и постали дом трговине уместо храма Божијег, пећина разбојничка уместо дома молитве, народ грешан уместо светог народа, народ препун грехова уместо народа Божијег, семе зло уместо светог семена, и синови безакоња


уместо синова Божијих. Јер, ми смо оставили заповести Господње и робујемо злим дусима кроз нечисте страсти, прогневљујући Свеца Израиљева. Онај ко се боји Господа увек има смиреноумље као сабеседника. Његовим подсећањем он достиже до Божанствене љубави и благодарности. Јер, он се сећа свог ранијег светског живота, разноврсних погрешака и искушења која су му се дешавала од младости, те како га је Господ од свега избавио: “Гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконији, у Листри. Каква гоњења претрпјех и од свих избави ме Господ!” (З.Тим.3,11) и превео га из страсног живота у живот по Богу. Са тим страхом он прима и љубав, благодарећи непрестано са дубоким смиреноумљем Добротвора и Управитеља живота нашег. Демон гордости има двоструко лукавство. Он или убеђује монаха да све успехе припише себи, а не Богу - Даваоцу добара и Помоћнику у успеху, или га (уколико не успе [у првој намери]), наговара га да ниподаштава мање савршену братију. Монах који тако чини, међутим, не зна да га ђаво убеђује да порекне помоћ Божију. Јер, ниподаштавајући оне који још нису успели у добру, он очигледно сматра да је сам својим силама напредовао. То је, међутим, немогуће, као што је и Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Јер, наша немоћ без Даваоца добара не може добро привести крају, чак и кад је покренута ка њему. Немој упоређивати себе са најслабијим људима, него пре узрастај у складу са заповешћу о љубави. Јер, упоређујући се са најслабијима, упашћеш у пропаст високоумља. Узрастајући, пак, у љубави попећеш се на висину смиреноумља. Зар не треба да се ужаснемо, да устрептимо или дођемо изван разума [када чујемо] да Бог и Отац не суди никога, него је сав суд дао Сину (Јн.5,22), те да Син узвикује: Не судите, да вам се не суди (Мт.7,1), и: Не осуђујте и нећете бити осуђени (Лк.6,37), или када апостол слично вели: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ (l.Kop.4,5), и: У чему судиш другоме, себе осуђујеш (Рим. 2,1). Напротив, оставивши плач због својих грехова, људи су узели суд од Сина, те сами, као безгрешни, суде и осуђују једни друге. И док се због тога небо ужасава, а земља тресе, они се као неосетљиви не стиде, Таштину изгони тајно делање [тј. молитва], а гордост - приписивање Богу [свих] успеха. Својство таштине монаха јесте да се узноси врлином и оним што је прати, а својство гордости јесте да се надима успесима и да унижава друге, успехе приписујући себи, а не Богу. Својство, пак, таштине и гордости световњака јесте да се узноси и надима лепотом и богатством, снагом и памећу. Смиреноумље је непрестана молитва са сузама и болом. Непрекидно призивајући Бога у помоћ, оно не допушта да се [човек] неразборито узда у своју силу и мудрост, нити да се узноси над другима, што је [израз] љуте болести страсти гордости. Онај ко се надуо срцем због добијених дарова и пао у високоумље [помисливши] да није примио [примљено] “Шта ли имаш што ниси примио?”(1.Кор.4,7), дочекује гнев који наилази на њега с обзиром да Бог допушта ђаволу да се са њим сплете мислено, те да поколеба његове делатне поретке врлина и помрачи његова умна светла разумевања


како би осетио своју немоћ и схватио одакле долази сила која једина може да побеђује страсти у нама, те како би се покајао и смирио, одбацивши надменост самомњења. На тај начин ће он умилостивити Бога да од њега одврати гнев који обично наилази на непокајане и који одузима благодат која чува душу, остављајући празним неблагодарни ум. Блажен је онај ко је заиста спознао да Бог у нама као у оруђима врши свако дело и сагледавање, врлину и познање, победу и мудрост, доброту и истину, при чему ми од себе не доприносимо ништа осим расположења које жели добро. Имајући га, велики Зоровавељ је, обраћајући се Богу, рекао: Благословен си [Боже], који си ми дао мудрост. Тебе исповедам, Господе Боже отаца наших. Од тебе је победа, од тебе је мудрост и твоја је слава. Ја сам слуга твој (2.Језд.4,59-60). Као истински благодарни слуга, он је све пренео на Бога, који је све даровао. Сва савршенства светих су очигледно била дарови Божији. Нико није имао ништа осим дарованог добра које Бог, као Владика свега, одмерава сагласно са степеном благодарности и расположења онога ко га прима. И [човек] овладава једино оним што посвећује Богу. ПРЕПОДОБНИ И БОГОНОСНИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР Бог нас је, наиме, у почетку саздао веома добрим. Стога смо дужни да и будемо добри…Искупљени ценом Крви Христове, ми се избављамо од древног преступа праоца. Према томе, неће бити ништа велико уколико постанемо праведни. Напротив, уколико отпаднемо од праведности, бићемо достојни жалости и осуде. Супарник нашег живота, тј. ђаво разним помислима покушава да у нашим очима умањи наше грехе, често их покривајући заборавом. И уколико се опустимо у напорима, ми више нећемо мислити на оплакивање својих падова. Ми, међутим, браћо, немојмо дозволити да заборавимо своје падове, чак ако нам изгледа да нам је већ опроштено због нашег покајања. Напротив, увек мислимо на своје грехе и немојмо престајати да их оплакујемо. На тај начин ћемо, стекавши смирење као доброг сажитеља, избећи мреже таштине и гордости Немој да помишљаш да дуготрајност твог монашког живота нешто значи и немој да се заробиш самопохвалом због трпљења у пустињи и суровости подвига, већ на уму држи реч Владике да си непотребни слуга и да још ниси испунио заповест. Заиста, све док се налазимо у овом животу ми нисмо избављени из прогонства. Напротив, ми још увек седимо на рекама вавилонским, још се мучимо у прављењу египатских цигли и још нисмо угледали обећану земљу, с обзиром да са себе нисмо скинули старог човека који пропада у варљивим жељама. Ми, наиме, још не носимо слику небеског, него - слику земљаног. Према томе, нема разлога да се хвалимо. Боље би било да плачемо и молимо се Ономе који може да нас спасе од окајаног ропства горком фараону, да нас ослободи од његове страшне тираније и уведе у благу обећану земљу, где ћемо на крају стећи покој у светилишту Божијем и где ћемо бити удостојени да станемо са десне стране величанствености Вишњега. Ми се добара која превазилазе сваки ум можемо удостојити једино по бескрајној милости Божијој, а не због неких наших наводних праведних дела


. . . избегавај да осуђујеш брата када падне, како се не би удаљио од доброте и љубави. Јер, онај ко нема доброте и љубави према брату није познао Бога. Бог је љубав (1.Јн.4,8) ,како узвикује Јован, син громова и љубљени Христов ученик Монах ради својих успеха не треба да се узноси, него да се сматра непотребним слугом, који је изоставио много тога што је требало да уради. Он за све треба да благодари Светога Бога и да му приписује успехе свога живота. …имајући смирено размишљање и скрушено срце и непрестано узносећи Господу молитву божанственог Арсенија Великог: "Боже мој, немој ме оставити. Ништа добро нисам учинио пред тобом. Ипак, дај ми да по самилости твојој поставим добар почетак". Јер, све наше спасење зависи од штедрости и човекољубља Бога. Њему слава и сила и поклоњење. Амин. ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ ФИЛОТЕЈ СИНАЈСКИ Онај ко мисли да [својом способношћу] држи све погубне страсти, не види да је заробљен једном (и то најгором): немајући Бога [у себи] он, наиме, пада у високоумље. Он треба веома да се потруди у трезвоумљу како се, због узношења, не би лишио памети. Јер, како говори апостол Павле “Знање надима, а љубав изграђује.” (1.Кор.8,1), душе које скупљају знања са разних страна обично се надимају пред онима које су, како им изгледа, ниже. У њима, како ми изгледа, нема ни искре љубави која изграђује. На неки начин је природно да се знање надима, мислећи да је више од многих других, наравно, уколико му недостаје самоукоревање и смирење. Имајући познање своје немоћи, ми треба да размишљамо онако како је размишљао онај ко је рекао: Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради почасти небеског призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3.13-14). И опет: Ја. дакле, тако трчим. не као на непоуздано; тако се борим. не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Kop.9,26-27). Видиш ли величину смирења и у исто време стремљење ка врлини? Видиш ли смирење великог и светог Павла? Христос, каже он, дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1.Тим.1,15). Ми, пак, треба да се смиравамо с обзиром да поседујемо несавршену природу. Јер, шта је несавршеније од блата? СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ Није ли Христос и Бог наш рекао: “Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме” (Јн 14,12) ? Међутим, ко ће се од нас се усудити да каже: Ја творим дела Христова, и исправно верујерујем у Њега? Не видите ли дакле, братијо моја, да ми како ћемо се у дан Суда показати као неверни и бити предани мукама, чак више неголи они који уопште нису знали за Христа, тј. неверници. Стога је неопходно или да будемо кажњени још теже неголи неверници или да Христова реч није истинита (што је немогуће). На све верне ми треба да гледамо као на једнога, мислећи да у свакоме пребива Христос. За свакога треба да имамо љубазно расположење, којим смо готови чак и


душу своју за њега положити. Стога не треба да говоримо или да мислимо да је било ко зао, већ све треба да видимо као добре, као што је већ речено. Уколико видиш да се неко бори са страстима, немој омрзети брата, него страсти које га нападају. Уколико пак видиш да некога мучи похота и лоше навике, имај према њему још веће састрадавање, како иначе и сам не еби био искушан на сличан начин, с обзиром да си и сам склон променама и да стојиш под утицајем променљивог вештаства. Господ је благоволео да прими на себе лице сваког сиромаха и да се уподоби сваком потребитом, како се нико од оних ко верује у Њега не би узвисавао над братом својим, већ како би свако, видећи у брату своме Бога свога, себе сматрао мањим и горим од брата свога, с обзиром да је мањи од свога Творца, те како би прихватио брата свога као што прихвата Њега, будући спреман да ради помоћи њему потроши све своје имање као што је и Христос Бог наш и своју крв дао ради нашег спасења. СВЕТИ НИКИТА СТИТАТ Не треба да ти изгледа необично или чудно уколико, будући остављен од Бога, паднеш у телесни грех или грех језиком или помишљу, премда си водио напоран и суров живот. Пад ће бити твој и по твојој кривици. Јер, да најпре ниси помослио за себе да си нешто необично и важно (што није требало), или да се ниси узвисио над неким у гордељивом размишљању о себи, или да ниси осудио некога због неке људске природне немоћи, ти не би био остављем по праведном суду Божијем и не би сам окусио немоћ. Ти си је међутим сад окусио како би се научио да не осуђујеш, да не мислиш о себи више него штао ваља мислити “Јер кроз благодат која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог удијелио” (Рим 12,3), те да се над никим не узносиш. Уколико ти приступи нечисти и подмукли бес таштине и почне да ти, пошто си напредовао у врлини, прориче о висини престола, приводећи ти на памет и у помисли твоју делатност и превазносећи је као вишу од других, те представљајући да си довољно силан да и друге душе руководиш,. .. , постави себе пред заповести и страдања Господња, те ћеш одмах увидети да си пред пуном мером савршенстава незнатнији неголи купељ воде у односу на море. Јер људска правда је од Божије удаљенија неголи земља од неба или комарац од лава. Онај ко себе упоређује у било ком смислу са неким од саподвижника или са братијом која живе са њим у ствари сам себе вара у незнању, не ходећи Божијим путем. Приучи душу да се се свагда креће у сећању на раније грехе и на адске муке, мислено гледајући на себе као на осуђеника,… СВЕТИ ГРИГИРИЈЕ СИНАИТ Они који говоре или поступају без смирења слични су ономе ко прави дом у зиму или без блата. На опиту и познањем наћи и познати смирење јесте удео само малобројних. Они који покушавају да га опишу речима личе на оне који мере бездан. Ми слепи, понешто назирући о великој светлости, кажемо: право смирење не говори смирене речи, нити поприма смирени изглед, нити приморава себе да смирено мисли и не


прекорева себе да би изгледало смирено. Речено представља почетак, повод и разна видове смирења. Међутим, само смирења јесте благодат и дар одозго. Свети оци говоре о два смирења: сматрати себе нижим од свих и Богу приписивати своја добра дела. Прво је почетак а друго – крај. Онима који га траже предлаже се да у познању имају три помисли: да су грешнији од свих људи, да су срамнији од све твари, будући да се налазе у противприридном стању и да су јаднији од демона, будући њихови робови. Онај ко се смирава треба да говори: “Како да знам тачно грехе људи тј. какви су и колики? Како да знам да ли су исти или превазилазе и моје грехе? И пошто не знам, душо моја, ја сам испод свих људи, као земља и пепео под њима. И како да себе не сматрам срамнијим од читаве твари? Јер она се држи оквира своје створене природе, а ја сам својим безбројним безакоњима као пао у противприродно стање. Заиста , звери и стока су чистији од мене грешног. Ја сам нижи од свих, сурвавши се до ада и у аду лежећи још пре смрти. Ко не зна и не осећа да је грешниј гори од демона, будући њихов роб и поданик, већ овде са њима затворен у таму? Заиста је гори од демона онај ко им је подчињен. Стога ћу са њима, кукавни, наследити бездан. Налазећи се у подземљу, аду и бездану пре смрти, како се у самообмани усуђујеш назвати праведником, учинивши себе злим делима грешником гадним и демоном? ... уколико не буде остављен самоме себи, не буде побеђен, поробљен ни надвладан сваком страшћу и помишљу и непријатељским духом, не налазећи помоћи ни ода дела, ни од Бога ни од било чега, будући готов да падне чак у очајање и будући понижен у свему, човек не може да се скруши, сматрајући себе нижим од свих, последњим и робом свих, горим чак и од самих демона, с обзиром да подлеже њиховом мучењу и да га побеђују. Ето домостројног смирења које пружа промисао Божији и због кога Бог даје друго, више смирење тј. сведејствену и светворачку божанствену силу. Видећи се у њему као оруђе Божанствене силе, човек већ врши дивна Божија дела. СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА Страст славољубља (таштине) налази потпуно излечење у осећању љубави према горњој почасти (уз све сматрање себе недостојним ње), у подношењу понижавања од људи (уз сматрање себе достојним њега), и у претпостављању славе Божије слави људској, по речи пророка: Не нама Господе, не нама, него имену твмое дај славу (Пс 113,9). Штавише, чак и ако учини нешто похвално, човек треба Богу да га приписује и Њему да благодарно узноси славу, а не да је себи присваја. Он ће се радовати што је на дар добио врлину, уопште се не превазносећи њоме, с обзиром да ништа своје нема. Штавише он ће се смиравати, имајући даноноћно своје мислене очи обраћене Богу, псаламски говорећи, “као очи слушкиње у руке госпође своје (Пс 122,2), пазећи да се, одвајајући се у добру од Онога који га даје и чува, не би сурвао у пропаст зла, како обично пострадају слуге самомнења и таштине.


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.