prona}i makar bundevu, dovoljnu za pre‘ivljavanje. Kada bi neko prona{ao 10 kilograma ‘ita, njegovoj sre}i ne bi bilo kraja. Bila je to stravi~na svakodnevnica ljudi iz svih krajeva Podrinja koji su se selili pred najezdom srpsko-crnogorskog agresora na slobodne teritorije Srebrenice, Bratunca i @epe. Ovakva situacija je potrajala do maja 1993. godine, kada je Srebrenica progla{ena “za{ti}enom zonom”. Istina, glad je i dalje bila prisutna, ali nije bilo ljudskih `rtava kao do tada. Mislili smo da je rat gotov, ali smo se grdno prevarili. Po~etkom jula 1995. godine ~etnici nadiru sa svih strana na slobodnu teritoriju Srebrenice. Granatiranje je odnosilo desetine ljudskih `ivota. Goloruk narod nije mogao izdr`ati napade agresorske ma{inerije, a svijet nas je predao ~etnicima u ruke. Vriska `ena i djece najavili su najve}u tragediju u historiji Bosne. Pri{ao sam starom ocu i majci, suprugi, zagrlio se s njima i oprostio. Oni su krenuli prema Poto~arima, a ja preko {ume. Put dug stotinjak kilometara, bio je put smrti i u‘asa, kojeg niko ne mo‘e opisati. Proveo sam 13 dana na tom putu. Jeo sam gljive i vo}e koje sam mogao prona}i u {umi. Du‘ ~itavog puta bili su mrtvi i ranjeni. Veoma malom broju ranjenika se moglo pomo}i. Lutaju}i {umom, ~esto bez cilja, u panici
Mi te jo{ ~ekamo sine
332