ПИСМО ИЗ БЕОГРА
ДА
prosvjeta
РАСПРАВЕ О НОТОРНОМ (10)
АДМИРАЛ
134
ПИШЕ: Горан Бабић
На састанку на који су отишли Праљак и Вуцо, Пармач је инзистирао да кип, висок два метра, по сваку цијену мора имати покретну доњу чељуст како би из уграђеног магнетофона непрекидно одјекивале оне неустрашиве пароле које је Филиповић узвикивао под вјешалима у Ваљеву! Станко Пармач
За Станка Пармача ја сам, логично, одувијек био првенствено (или чак искључиво) син Мате Бабића. Шта би друго био један млад момчић за старог вука, адмирала који је прошао кроз толике буре у свом бурном животу? О литератури, којом сам се бавио, он није имао никакво мишљење, а ако га је (мишљења) и било, свакако је било лоше. Уосталом, о мојој литератури је лоше мишљење, конзеквентно и радикално, имала чак и моја мајка, неуспоредиво образованија од овог сина Неретве. Али, о Пармачевом односу према умјетности опћенито нешто касније, тј. на крају... Кад је умирао, у Загребу, у болници на Ребру, посјећивали су га Стипе Шувар и Милорад Вискић, као млађи људи из нашег краја. Један од њих испричао ми је како је адмирал на самрти изјавио да је само према једном човјеку у свом животу био неправедан. Према моме оцу, свом сусједу из Подградине код Опузена. И још ми је пренесено како је рекао да се мени то и каже. Ваљда није хтио (уколико је све то истина) да оставља иза себе било какве дугове. Није ме позвао у болницу, а ја не идем тамо гдје ме не зову. Моја мајка је жива, али више ништа неће написати јер ју је памћење напустило. Стигла је срочити свега двије ствари: зборник о погинулим партизанима и жртвама фашистичког терора из долине Неретве у рату 194145. године (што је објавила, као збирку докумената, борачка организација Метковића прије двадесетак година) и рукопис о судбини наше фамилије, неку врсту своје и татине биографије. У том опсежном тексту и Пармач има своје мјесто јер је, по мајчином мишљењу, то на свој начин заслужио. Није претјеривање ако се каже да је читав мој живот одређен добрим дијелом управо том епизодом. Да није било неретванског “случаја” раних педесетих година можда никад сестре и ја не бисмо видјели Мостар нити би очев гроб био на гробљу на Шоиновцу.
Елем, за разлику од Пармача, који је ратовао заједно с Личанима, моји су рат провели углавном у Неретви (ми то тако кажемо), односно на Биокову. Усташе су их хапсиле на Сливну, били су у затвору у Дубровнику (о чему ћемо нешто више у биљешкама о Милану Милишићу и Мирку Праљку), а тати се судило у Мостару гдје су му, претходно, протјерали родитеље, мог дједа и баку. Десетак година иза рата, сви ће се протагонисти ове приче поновно срести у Метковићу, у временима прије Јамбе, тајкуна и Петрова из “Моста”. Адмирал се вратио из СССР-а, са школовања у Москви гдје је, први од свих наших људи тамо, врло храбро подржао Тита у сукобу са Стаљином. Моји су, по партијском задатку (али и добровољно!), напустили Загреб и вилу на Ксаверу да би се скрасили у далматинској вукојебини у којој се од музике чуо само жабљи крекет. И још су у стан примили тек вјенчане Милорада (Вискића) и Војну (Мимицу). Данас је све то, наравно, несхватљиво, али зар се тада један секретар комитета (мој отац) могао друкчије понашати према “млађим кадровима”? Јер је Милорад водио СКОЈ. Али, прескочимо небитно и вратимо се Пармачу. Он то, како смо рекли, свакако заслужује. Дошли су на ред чувени избори за савезног народног посланика у неретванском крају 1954. или 1955. године. По директиви Бакарића, комитет у Метковићу, на челу с мојим оцем, подржава кандидатуру Анте Раоса. С друге стране, појављује се самоиницијативно као самостални и независни протукандидат, управо демобилизирани и умировљени адмирал, народни херој Станко Пармач, родом из Опузена! Гдје тога још у тадашњој Југославији има? Додуше, Пармач уважава од ауторитета на овоме свијету једино Тита, свог врховног команданта, док о комплетном Централном комитету Хрватске (и Бакарићу) нема неко нарочито мишљење. Да не кажем како их не уважава ни мало или нешто још и горе.
25