Milan Tucović (1965–2019) Kada sam bio na trećoj godini studija filosofije,
Uvek sam se pitao kako uspeva da naslika tolike slike pored svih nas koji smo ga ometali. Jeste da je on govorio kako mu ne smeta da radi pored posetilaca, ali znam da nije tako. Iz ove perspektive, sada kada ga više nema i kada ostajemo uskraćeni za mnoga njegova dela koja su mogla nastati da je priroda bila milosrdnija prema njemu, krivo mi je što ga nismo ostavljali na miru. Sa druge strane, to onda ne bi bio Milan koga smo poznavali i voleli.
sada već davne 1991. godine, moj kolega Bogdan Lubardić predložio mi je da posle predavanja odemo da pogledamo jednu izložbu. U kafe-galeriji kod garaže na Obilićevom vencu izlagao je mladi umetnik koji je studirao zajedno sa Bogdanovim bratom na Primenjenoj akademiji. U to vreme, moj otac i ja smo postali već ozbiljni kolekcionari slika Mediale i uopšte slika koje u sebi imaju nešto metafizičko. Iz tog razloga, Bogdan je smatrao da treba da pogledam ovu izložbu. Taj mladi slikar bio je Milan Tucović i ovo mu je bila prva samostalna izložba.
Može se reći da bez Milana i Saše Marjanovića FECIT ne bi bio to što jeste, jer ne samo da su svesrdno učestvovali u pripremama i za 2018. i 2019. godinu, već su bili i kreatori pozitivne energije na samoj koloniji. Milanu se ideja o koloniji u Grožnjanu od starta neobično dopala. Od početne ideje do realizacije proteklo je nekoliko godina, ali je retko kada prošao moj susret sa Milanom a da me nije sa nestrpljenjem pitao dokle je Rok stigao sa pripremama i kada će krenuti kolonija.
I zaista, čim sam ušao u taj mali i mračan prostor, ne baš primeren za izložbu slika, videvši Milanove slike odmah sam shvatio da u našoj kolekciji moramo imati i neki njegov rad. Slike su bile manjih formata i sa njih su u posmatrača buljili seljaci i vojnici sa krupnim šakama, držeći u jednoj prazan kavez za ptice, a u drugoj jaja ili već izlegle ptiće. Pored mnogih Milanovih slika stajale su oznake da je slika već prodata ili rezervisana. Jednog od narednih dana još jednom sam došao da pogledam izložbu, ovoga puta sa ocem. I on je bio fasciniran slikama i potencijalom Tucovića i došao je do istog zaključka kao i ja – da bi u budućnosti trebalo da sakupljamo i njegove slike. Nedugo potom obreli smo se u Milanovom ateljeu i od tada je počelo naše poznanstvo, koje je kasnije preraslo u mnogo više od pukog odnosa slikara i kupca slika.
I onda, ove godine, potpuni ŠOK! Dan posle povratka sa kolonije, 1. avgusta, posle večeri u kojoj smo razmenjivali fotografije i klipinge o koloniji koje je Rok poslao, Milan je legao na počinak i utonuo u san iz kojeg se više nije probudio. Na ova dva dosadašnja okupljanja Milan je svojom harizmom uspeo da ostavi neizbrisiv trag kod kolega koji su zajedno sa njim učestvovali na FECIT-u. Tuga i neverica koju smo svi osećali kada je do nas doprla vest o njegovoj smrti govori nam koliko je Milan bio voljen i cenjen kao čovek i umetnik.
Retko kada je bio sam u ateljeu. Tu je gotovo uvek bilo nekog čudnog i zanimljivog sveta sa kojim je on diskutovao, družio se, ali i uspešno prodavao svoje slike. On je jednostavno opčinjavao ljude svojom neposrednošću i prostosrdačnošću.
Dragi Milane, mnogo ćeš nedostajati FECIT-u i nama koji smo te imali za prijatelja. Bez tebe više ništa neće biti isto. Neka ti je večna slava! Ivan Perić 35
katalog FECIT 2019 notranjost SRB.indd 35
15/11/2019 13:45