16
RE^ NARODA, УТОРАК 8. ОКТОБАР 2013. ГОДИНЕ
ДОЈЕЊЕ
Дојење је лако, али дојити не може свако, то могу само наше маме које уживају да нас хране.
Пити мајчино млеко права је милина, не само што је здраво већ што прија мајчина близина.
То је чврста веза коју је природа дала, не дозволимо да се покида јер неће више бити идеала. Лука Митровић IV3 Основна школа „Десанка Максимовић“ Пожаревац
УНУК И ДЕДА
Дошао на свет један Мишко мали и око њега се сви усковитлали. Дека га стално љушка и пази, не да ником ни да га помази. Кад он почне да плаче, деда постане као мало маче, не игра више ни шах, заволе унука у један мах.
да унук почне да плаче на сав глас, а јадни дека никако да пронађе за унука и себе спас. Кад угледао је та мала ока два, одједном ишчезе деки сва забринутост и стрепња. ЈОВАНА АНТИЋ 6/5 ОШ „Јован Цвијић“ Костолац
Дека се уплашио како ће то бити, могло би се збити
Стигла јесен у мој крај, донела нам златни рај.
Милена Витомирац I4 ОШ "Доситеј Обрадовић"
ЈЕСЕН
Дрво једно, друго, треће, донело нам златно лишће. Све се птице одселиле,
само станарице остадоше. Почеле су кишице и направиле барице. Јана Васић 3/3 ОШ „Краљ Александар „
Вељко Радојевић I4 ОШ "Краљ Александар Први"
ШТА ЈЕДЕМО, КАКО И ЗАШТО?
Није лако бити тинејџер. У сваком тренутку те нешто жуља, смета ти, смеје ти се, а онда дође тренутак кад не знаш шта ћеш сам са собом, па онда узмеш нешто да једеш, јер – ХРАНА ЈЕ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ, зар не? Док си био мали, тата и мама су ти држали кашицу и морао си да једеш све што ти дају. Кад си почео да држиш кашицу и морао си да једеш све што ти дају. Кад си почео да држиш кашику, мама и тата су ти уз сваки ручак ставили по који пашканат и салатицу, чисто онако, за декорацију, па ако успеш и то да поједеш, бака ће ти купити сладолед. Онда кренеш у школу, па ти мама и тата пошаљу салатицу, а ти је поједеш очекујући да ћеш сваки пут добити сладолед (добијеш га два пута у месецу… само, немојте да кажете родитељима ). Дође тако и осми разред… једе ти се на сваких пет минута, чисто онако, из досаде. И онда тако, још у осмом разреду наша другарица Милица носи салатицу са собом само много више украшену макаронама. Пију се и сликају „кока-колице“, а од пашканата и салатица ни трага ни гласа. Деца и даље расту, и даље једу сендвиче и гиросе, пице и пљескавице… добро, престаћемо. Нећемо да вам креће „вода на уста“ за џабе!
Стигнете до четрдесетих, имате децу, и даље једете сендвиче и покушавате да научите децу да то није добро, али они се угледају на вас. Са педесет година, каиш почиње да вам пуца, разболите се и све вам је теже јер онај ручак од поподнева, она пица, беше, никако да се свари. Са седамдесет сте у самртној постељи и својој деци причате како треба да се пазе и своју децу науче шта треба јести.. Ближи вам се крај живота. Бум! Какав завршетак. Мислили сте све време да то ипак неће тако бити и да сте током живота радили све како треба… Овај састав, ма колико био смешан, треба да вас научи нечему. Треба јести здраву храну. Треба јести воће и поврће. Ако вам је то тешко, онда сваки пут када желите да купите пицу или хамбургер, помислите на дечка или симпатију. Верујте, сваки пут упали. И још једна порука: „Ако желите бар још сто година живети, не идите у кофу с помијама. Ако желите бити фине даме, једите само банане“. Милица Васиљевић и Мирјана Миленковић 8/3 ОШ „Свети Сава“, Пожаревац
Зоран Стевић I2