Русија и Србија #59

политика и друштво

интервју

ФОТО: Из лич­ног ар­хи­ва Јев­ге­ни­ја Ба­ра­но­ва

Емир Ку­сту­ри­ца го­во­ри за „Ро­сиј­ску га­з

Ми­тра је ме­ђу по­след­њи­ма ева­ку­и­са­на из При­шти­не. И опет у из­бе­глич­ки ло­гор. Ово­га пу­та на те­ри­то­ри­ји бри­тан­ске вој­ не ба­зе. На­шли смо је ка­да смо се вра­ти­ ли на Ко­со­во по­сле мар­тов­ских по­гро­ма. Она са­да жи­ви у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци. Пре­да­је ру­ски је­зик сту­ден­ти­ма ко­ји су ов­де оку­пље­ни из срп­ских ен­кла­ва, ра­ штр­ка­них по Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Ма­ју­ шни из­најм­ље­ни ате­ље пре­пун је књи­га. Књи­ге су по­ре­ђа­не по по­ду, јер ту го­то­во и не­ма на­ме­шта­ја. Не­ма фо­то­гра­фи­ја на зи­до­ви­ма, не­ма цве­ћа, за­ве­са... Не­ма ни­ че­га што би ука­зи­ва­ло да ова про­сто­ри­ја слу­жи за ста­но­ва­ње. За­себ­но је спа­ко­ва­ла књи­ге ко­је ће по­не­ти са со­бом ако по­но­ во бу­де мо­ра­ла да бе­жи. Ви­кен­дом, ка­да на фа­кул­те­т у не­ма на­ста­ве, Ми­тра се­да на ауто­бус и од­ла­зи пре­ко ре­ке, та­мо, на ал­бан­ску стра­ну. Све ове го­ди­не она ри­зи­ку­је свој жи­вот оби­ла­зе­ћи јед­но по јед­но срп­ско гро­бље и па­жљи­во пре­пи­ су­ју­ћи у све­ску име­на и пре­зи­ме­на оних ко­ји су ту са­хра­ње­ни. Ми­тра не сум­ња да ће срп­ска гро­бља, ра­штр­ка­на по це­лом Ко­со­ву, уско­ро не­ста­ти, али јед­но си­гур­ но зна: до­кле год бу­де жи­во се­ћа­ње на оне ко­ји су не­ка­да жи­ве­ли на овој зе­мљи, ова ће зе­мља би­ти срп­ска. Јев­ге­ниј Ба­ра­нов је по­зна­ти ТВ во­ди­тељ и до­пи­сник про­гра­ма „Вос­кре­сное вре­мя“ на ру­ском „Пр­вом ка­на­лу“.

Гле­да­мо сту­бо­ве ди­ма са дру­ге стра­не ре­ке, из­над се­ла где су још пре три да­на жи­ве­ли са­мо Ср­би, и схва­та­мо да они не­срећ­ни­ци ко­ји су оста­ли у При­шти­ни не­ма­ју мно­го шан­се да пре­жи­ве 14

Да ни­је Пу­ти­н би срав­ни­ли с Раз­го­вор во­дио: Вла­ди­мир Сне­гир­јев

У екс­клу­зив­ном раз­го­во­ру за „Ро­ сиј­ску га­зе­т у“ и ње­но из­да­ње на срп­ском је­зи­ку „Ру­ска реч“ срп­ски ре­жи­сер Емир Ку­сту­ри­ца опи­сао је ка­ко ви­ди са­вре­ме­ну Ру­си­ју, ко­ ји њен део је „пра­ва Ру­си­ја“, ка­ко до­жи­вља­ва уло­гу пред­сед­ни­ка Пу­ ти­на у исто­риј­ским зби­ва­њи­ма и за­што је Ср­би­ја „ма­ла Ру­си­ја на Бал­ка­ну“.

Р

Г: Еми­ре, мо­же­мо по­че­ти са јед­ним од уоби­ча­је­них пи­ та­ња: ка­ква је по Ва­шем ми­ шље­њу са­вре­ме­на Ру­си­ја? Емир Ку­сту­ри­ца: Ру­си­ја у ра­ зним кра­је­ви­ма из­гле­да при­ лич­но ра­зно­ли­ко. Ка­да оде­те у Си­бир, до­жи­ви­те ту не­са­гле­ди­ву зе­мљу на је­дан по­се­бан на­чин – за ме­не је то пра­ва Ру­ си­ја. У Санкт Пе­тер­бур­гу се, на при­мер, мо­гу пре­по­зна­ти осо­би­не ста­ре де­ка­ дент­не Евро­пе. У Мо­скви се ре­ци­мо не мо­же­те од­у­пре­ти ути­ску да се на­ла­зи­те не­где из­ме­ђу Евро­пе и Аме­ри­ке. Чи­ни ми се да би Мо­ско­вља­ни нај­ви­ше же­ле­ли да бу­ду Евро­пља­ни – али то је опет мо­ је ми­шље­ње. Нај­стра­шни­је је из­гу­би­ти сво­ју кул­т у­ру, тра­ди­ци­ју и по­се­бан мен­ та­ли­тет. За европ­ске на­ро­де то мо­жда и ни­је то­ли­ко ва­жно, али за бес­крај­но ле­пу и ве­ли­ку, и на­да­све по­но­си­т у зе­мљу као што је Ру­си­ја – то је из­у­зет­но ва­жно. Ру­ска опо­зи­ци­ја тра­жи де­мо­кра­ти­ју ко­ја јед­но­став­но ни­је оства­ри­ва, ба­рем не за са­да. Та­ква де­мо­кра­ти­ја не по­сто­ји ниг­де, ни у САД, ни­ти у Евро­пи, па ни­је ре­ал­на ни у Ру­си­ји. При­се­ти­мо се ка­ква је би­ла ва­ша зе­мља од­мах по­сле па­да ко­му­ни­зма. Клин­тон се отво­ре­но сме­

При­се­ти­мо се ка­ква је би­ла ва­ша зе­мља од­мах по­сле па­да ко­му­ни­зма. Клин­тон се отво­ре­но сме­јао Ру­си­ји и ње­ном пред­сед­ни­ку. Ру­си­ју ни­ко ни­је до­жи­вља­вао озбиљ­но. Ко би се усу­дио да се са­да сме­је Ру­си­ји и ње­ном пред­сед­ни­ку? јао Ру­си­ји и ње­ном пред­сед­ни­ку. Ру­си­ ју ни­ко ни­је до­жи­вља­вао озбиљ­но. А у овом све­т у мо­ра­те би­ти ја­ки, ина­че ће вас пре­га­зи­ти. Да ли ми­сли­те да се по­сле На­по­ле­о­на и Хи­тле­ра не­што про­ме­ни­ ло? Увек ће се на­ћи не­ки но­ви умо­ви вољ­ни да по­но­ве њи­хо­ве „под­ви­ге“. Ва­ жни­је од све­га је да тре­ба би­ти спо­со­бан и од­го­во­ри­ти на иза­зо­ве но­вог вре­ме­на. Ко би се усу­дио да се са­да сме­је Ру­си­ји и ње­ном пред­сед­ни­ку? Ру­ски пред­сед­ник и ни­је по­себ­но оми­ љен у све­т у. Ка­ко то да Пу­ти­на та­ко ср­дач­но при­хва­та­ју у Ср­би­ји? Е.К.: А ка­ко дру­га­чи­је да га при­хва­та­мо? Да ни­је Пу­ти­на, Ср­би­ју би срав­ни­ли са зе­мљом. Он је чо­век ко­ји је вра­тио дух и до­сто­јан­ство свом на­ро­ду. За­хва­љу­ју­ћи ње­му Ру­си­ја пре­у­зи­ма сво­ју за­слу­же­ну уло­гу на свет­ској сце­ни. Шта се де­ша­ва са све­шћу и са се­ћа­њем Ср­ба? Од вар­вар­ског НА­ТО бом­бар­ до­ва­ња Ју­го­сла­ви­је 1999. про­шло је из­ве­сно вре­ме. Да ли су због та­квог