Русија и Србија #59

ГЕОПОЛИТИКА мај 2013.

дру­штву по­ли­ца­ја­ца и на тре­ну­так за­бо­ра­вља­ли да је она ту, са на­ма. Био је до­во­љан је­дан њен по­глед, за­чу­ђен и не­под­но­шљи­во упо­ран. За њу су Ру­си би­ли, и до да­нас су, на­дам се, оста­ли не­што што се ни­ ка­ко не до­во­ди у ве­зу са би­ло ка­ квим не­до­стој­ним, не­ча­сним или сит­ни­ча­вим по­ступ­ком... Хте­ли или не, мо­ра­ли смо да се по­на­ша­мо у скла­ду са том ње­ном пред­ста­вом. Спо­реч­ка­ли смо се са­мо јед­ном, на ра­стан­ку, ка­да смо јој пред сам по­ ла­зак у Бе­о­град по­ну­ди­ли но­вац за да­не ко­је је про­ве­ла са на­ма... У мар­т у 1999. бом­бе НА­ТО-а ни­ су па­да­ле на Ми­ло­ше­ви­ћев ре­ жим, ни­ти на не­про­ми­шље­ну и не­до­след­ну по­ли­ти­ку Бе­о­гра­да у по­бу­ње­ној по­кра­ји­ни, ни­ти на зе­мљу ко­ја се по­сле де­сет го­ди­на санк­ци­ја гу­ши­ла у сит­ном ло­по­ влу­ку и круп­ном кри­ми­на­лу. Не, они су га­ђа­ли мо­ју Ми­тру, њен Лик и ње­но До­сто­јан­ство, ње­но Сми­ре­ње и ње­ну Љу­бав. Они су Јев­ге­ниј Ба­ра­нов на де­лу то ра­ди­ли и ра­ни­је: 1941, 1944. и 1995, али ја та­да то ни­сам знао. Пр­ва си­ре­на за ва­зду­шну опа­сност ко­ „Ка­жи­те та­мо, у Ру­си­ји, да у на­ма има ју сам чуо у Бе­о­гра­ду би­ла је знак да је љу­ба­ви!“ Све вре­ме је то по­на­вљао... А мо­је де­тињ­ство за­вр­ше­но. Та­да сам имао че­ка­ла су нас још 73 бом­бар­до­ва­ња...

29 го­ди­на и од­ра­стао сам по дру­ги пут. Фран­цу­ски ка­пе­тан очи­глед­но же­ли да Све што се око ме­не до­га­ђа­ло ни­је има­ло нам по­мог­не. мно­го ве­зе са оним отво­ре­ним све­том, са „Схва­ти­те, не­мам сло­бод­них љу­ди да вам оном иде­јом ко­ју смо ја и мно­ги мо­ји вр­ дам прат­њу! Ви­ди­те и са­ми шта се де­ шња­ци 8 го­ди­на по­сле ру­ше­ња Со­вјет­ске ша­ва! А без прат­ње не­мам пра­во да вас Им­пе­ри­је и да­ље све вре­ме но­си­ли у ср­цу. пу­стим. За­и­ста ми је жао, го­спо­до...“ Ви­зе, по­ни­жа­ва­ју­ћи ре­до­ви пред кон­зу­ На мо­сту пре­ко Ибра, ко­ји де­ли Ко­сов­ску ла­ти­ма европ­ских ам­ба­са­да и све што нас Ми­тро­ви­цу на се­вер­ни срп­ски и ју­жни је одва­ја­ло од све­та ми смо до­жи­вља­ва­ли ал­бан­ски део, по­ку­ша­ва­мо смо да из­деј­ као на­шу уну­тра­шњу не­у­ре­ђе­ност, као ству­је­мо да нас пу­сте у де­ло­ве Ко­со­ва где не­што што нас ири­ти­ра, али што ће кад- већ тре­ћи дан бе­сне по­гро­ми. тад мо­ра­ти да про­ђе. По­сле па­да ко­му­ни­ „Уве­ра­вам вас, у При­шти­ни ви­ше не­ма зма ни­је ви­ше би­ло не­при­ја­те­ља. Јед­но­ Ср­ба! Пре­ма на­шим ин­фор­ма­ци­ја­ма, сви став­но ни­је сме­ло да их бу­де! И ево са­да ми, уну­ци бо­ра­ца Дру­гог свет­ског ра­та, И ево са­да ми, уну­ци сто­ји­мо у но­ћи под бе­о­град­ским не­бом, и бо­ра­ца Дру­гог свет­ског не по­тре­са нас то­ли­ко са­ма си­ре­на, ко­ли­ ра­та, сто­ји­мо у но­ћи ко чи­ње­ни­ца да ми пре­по­зна­је­мо тај звук! Ра­но ују­тро, по­ред ру­ше­ви­на Са­ве­зног под бе­о­град­ским ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих по­сло­ва ко­је не­бом, и не по­тре­са су се још увек ди­ми­ле, сре­ће­мо упла­ка­ног нас то­ли­ко са­ма стар­ца. На са­коу ис­под ман­ти­ла ви­ди се не­ко ор­де­ње. Дрх­та­вом ру­ком све вре­ме си­ре­на, ко­ли­ко ски­да и ста­вља на­о­ча­ре са вр­ло де­бе­лим чи­ње­ни­ца да ми ста­кли­ма. Очи му цр­ве­не од су­за и по­ пре­по­зна­је­мо тај звук! ста­ју не­при­род­но ве­ли­ке сва­ки пут кад ста­ви на­о­ча­ре.

12

су сме­ште­ни у при­вре­ме­не кам­ по­ве за при­јем из­бе­гли­ца.“ Ту Фран­цуз зо­ве не­ко­га те­ле­­фо­ном. „Ка­ко ре­ко­сте да се она зо­ве? Ми­тра Ре­љић. Ево од­мах. На­жа­ лост, не­ма ни­ка­кве мо­гућ­но­сти да са­зна­мо шта се кон­крет­но де­ си­ло са би­ло ким од њих...“ Сво­ју бе­жа­ни­ју Ми­тра Ре­љић је по­че­ла 1992. Прог­на­на је из род­ ног Са­ра­је­ва и на­шла се у Ср­би­ ји, у из­бе­глич­ком ло­го­ру по­ред Сом­бо­ра. Пет го­ди­на ка­сни­је, пре не­го што ће по­че­ти кр­ва­ви су­ко­ би на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, да­ли су јој ма­ли стан у уни­вер­зи­тет­ском на­се­љу у При­шти­ни. Ту је до­жи­ ве­ла ко­шмар 1998, бом­бар­до­ва­ње и по­вла­че­ње срп­ске вој­ске и по­ ли­ци­је 1999, а по­чет­ком 2000-их по­кољ и ижи­вља­ва­ње над Ср­би­ ма ко­ји су оста­ли у по­кра­ји­ни. Гле­да­мо сту­бо­ве ди­ма са дру­ге стра­не ре­ке, из­над се­ла где су још пре три да­на жи­ве­ли са­мо Ср­би, и схва­та­мо да они не­срећ­ ни­ци ко­ји су оста­ли у При­шти­ни не­ма­ју мно­го шан­се да пре­жи­ве. Ни­смо се ви­де­ли са Ми­тром од 1999. Из при­ча оних ко­ји су од­мах по­сле ра­та из­ бе­гли из При­шти­не зна­ли смо да су Ал­ бан­ци од­у­зе­ли Ми­трин стан, али да је она и да­ље у При­шти­ни. Те­шко би­смо мо­гли да је про­на­ђе­мо и у нор­мал­ним окол­но­ сти­ма, а са­да је то ве­ро­ват­но и не­мо­гу­ће. По­сто­јао је је­дан по­у­зда­ни на­чин: да се рас­пи­та­мо код све­ште­ни­ка при­штин­ског хра­ма све­тог Ни­ко­ле, али већ смо са­зна­ ли да је и храм спа­љен. „Од нас је Бор­ба, а од Го­спо­да по­бе­да!“ Тим ре­чи­ма нас је ис­пра­тио вла­ди­ка Ата­ на­си­је (Јев­тић) ка­да смо му из­не­ли сво­ју на­ме­ру да на соп­стве­ни ри­зик пре­ђе­мо на дру­гу стра­ну ре­ке. Фран­цу­ски офи­ци­ри ко­ји су чу­ва­ли мост упо­зна­ли су нас са до­пи­сни­ком не­ког па­ри­ског из­да­ња и он нам то­га да­на пред­ло­жи да узме­мо ње­го­ вог во­за­ча Ал­бан­ца. Он је том Ал­бан­цу ре­као да смо ми упра­во до­шли из Па­ри­за да га за­ме­ни­мо. „Ни слу­чај­но не­мој­те раз­го­ва­ра­ти на ру­ ском“, упо­зо­ра­ва нас Фран­цуз. „Он не зна фран­цу­ски, до­вољ­но ће би­ти да ими­ти­ра­те фран­цу­ски из­го­вор и он не­ће ни­шта при­ме­ти­ти.“ Од­мах уви­ђа­мо два про­бле­ма. Пр­ви је у то­ме што мој сни­ма­тељ мо­же ко­ли­кото­ли­ко да ими­ти­ра са­мо две ре­чи: Да и ФОТО: Из лич­ног ар­хи­ва Јев­ге­ни­ја Ба­ра­но­ва

политика и друштво