Руска реч #15 by Russia Beyond

RUSSIA BEYOND THE HEADLINES

Дистрибуира се у сарадњи са дневним листом

Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај

ruskarec.ru

Војска

„Изузетност“ која наводи на прекомерну употребу силе

„Енергетски (не)споразум“: слаби докази, страшна музика

Надзвучно, нуклеарно, апсолутно

СТРАНА 3

Број 15, 30. октобар 2013.

ИТАР-ТАСС

Економија ИТАР-ТАСС

ИОРШ

Пoгледи

СТРАНА 4

СТРАНА 5

Росијска газета уређује прилоге o Русији у 28 водећих светских листова, укључујући Њујорк тајмс, Дејли телеграф, Фигаро и Зидојче цајтунг

Уставна криза Русија је у октобру обележила 20 година кулминације уставне кризе 1993. и гранатирања зграде парламента

Време када се пуцало на Бели дом Последице уставне кризе 1993. и трагичних октобарских догађаја још увек се осећају у Русији.

У борбама око Белог дома 3. и 4. октобра 1993. погинуло је око 150 људи, а рањено преко 400

НАСТАВАК НА СТРАНИ 2

ИТАР-ТАСС

АЛЕКСАНДАР КОЛЕСНИЧЕНКО

Уставна криза, која је доживела свој врхунац у јесен 1993, била је условљена системом власти у земљи. Према уставу који је у то време био на снази у Руској Федерацији, врховни орган државне власти био је парламент — Конгрес народних депутата, изабран 1990. Председник Борис Јељцин, који је изабран 1991, није могао без сагласности парламента да именује премијера. То је довело до тога да први постсовјетски премијер Русије, Јегор Гајдар, под чијим руководством је у 1992. била укинута државна регулација цена, није био постављен уз званично одобрење парламента, него је током целог свог мандата функцију премијера обављао као „вршилац дужности“. У децембру 1992. парламент је одбио да потврди именовање Гајдара за председника владе, приморавајући га да поднесе оставку. Руси су већ били омрзли Гајдара јер су га сматрали кривим за хиперинфлацију која је умањила зараде и девалвирала штедњу грађана. На тај начин је парламент придобијао симпатије становништва. Тако су већ у марту 1993. чланови

Историја Од Дона до Аљаске: историја козаштва пре Октобарске револуције

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА

„Koзак“ значи „слободан“ Козаци су освајали Сибир и чували границе Русије, служили руским царевима и подизали устанке против њих. Ко су били ови „витезови Руске Империје“?

РУСКИ ДРЖАВНИ МУЗЕJ, САНКТ ПЕТЕРБУРГ

Иља Рјепин: Запорошки козаци пишу писмо константинопољском султану (1880–1891)

ИТАР-ТАСС

ИВАН НИКОЛАЈЕВ, ИГОР ГРЕКОВ

Не може се рећи кратко и јасно: „козаштво се појавило те и те године“, мада је уобичајено да се историја козака рачуна од 15. века, када тај назив почиње често да се помиње у историјским документима. Бекство од феудалног угњетавања, глад, суша, болести, прогони старообредника и друге невоље приморавале су активне и енергичне људе из целе Русије да у потрази за бољим животом одлазе на територије које

ТУГА У ЛАЗОРЕВОЈ УЛИЦИ СВЕЋЕ ЗА УБИЈЕНЕ СТАНОВНИКЕ ВОЛГОГРАДА Шесторо људи је погинуло и више десетина је рањено у терористичком нападу бомбашице самоубице у Волгограду 21. октобра. Експлозив је у градском аутобусу активирала Наида Асијалова, 30-годишња жена једног од лидера дагестанских банди.

Путовања

Русија и Србија

Више тема на Интернет страници „Руске речи“

10 најбољих сувенира који одражавају дух правог Сочија уочи XXII Зимских олимпијских игара

Србија представља у Москви пројекте вредне 6,5 милијарди евра: читајте на стр. 4 и нашем сајту

RUSKAREC.RU/ 25471

ДМИТРИЈ СИЊЕПОСТОЛОВИЧ

САМО НА RUSKAREC.RU

RUSKAREC.RU/ 25873

НАСТАВАК НА СТРАНИ 6

РУСКА РЕЧ

Политика и друштво

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Међунационални односи Масовни протести и нереди у Москви могу натерати Русију да преиспита имиграциону политику

МАРИНА ОБРАЗКОВА

Москва је као некаква огромна торта са много слојева кора и фила. Ти њени слојеви се готово никада не мешају, а ако се некада и помешају, то је несвакидашњи догађај, а не стандардна ситуација. Житељи Москве су навикли да иду на посао и с посла једним истим путем, да се срећу са једним истим људима које познају од детињства или из студентских дана, да свраћају у кафиће где се сви познају... Када Московљанин чује шта се дешава у неком удаљеном делу града, понекад му се чини да су то новости са друге планете, а не из места у коме он живи. Међутим, реч „Бирјуљово“ Московљани слушају већ толико често, да је то фактички постао синоним за удаљени део града где живот није безбедан. То московско насеље практично је изоловано од осталих делова града двема железничким пругама и неодољиво подсећа на енклаву у којој се живи мало другачије него у околним стамбеним насељима. „Овде је и пре 10 година било опасно. Локални хулигани су ми тако ‘средили’ лице да три недеље нисам могао да изађем из куће. Али тада и иначе нигде није било претерано безбедно. Касније је у другим деловима Москве постало безбедније, а овде је остало све као и пре“, прича Јуриј, који је раније живео у Бирјуљову. Никаел Бикуа Мфансе је члан репрезентације Русије у спортском веслању. Одрастао

је у Бирјуљову, али сада, када има могућност, желео би да се одсели. „Не оправдавам хулигане који су почели све ове погроме, али у земљи је ситуација таква да власти неће обратити пажњу док народ нешто не предузме. У Бирјуљову је стање са имигрантима већ одавно напето“, рекао је он за sports.ru. „Заиста има много имиграната, тако да овде уопште нема мира. Ја и сам гледам да заобиђем поједина места када иза-

Власник једног од њих каже да има доста посетилаца јер нико увече не жели да иде у центар и овде сви могу да се виде са пријатељима. „Ја уопште не разумем такво понашање. Зашто неко у граду носи нож? Можда је то корисно у планини, али требало би да схвате да Москва није планина“, каже он. Додуше, има унаоколо и таквих места за која Московљани у шали кажу да „тамо не пуштају никога са руским пасошем“. У једном таквом „угоститељском објекту“ веселе се уз музику овдашњи житељи (тачније имигранти који станују у близини). Дописница „Руске речи“ је морала да нађе одговарајућег пратиоца како би уопште доспела на овакво место. На улазу је гошћу пажљиво претресла крупна и намргођена жена, за коју су новинарки касније рекли да је радила као надзорница у женском затвору. Међу гостима се срећу и особе словенске спољашњости, али то су углавном девојке које прате своје каваљере чија физиономија говори да су са Кавказа или из Средње Азије. Била је ноћ између недеље и понедељка, а ипак веома велика гужва. Изгледало је као да то уопште није Москва и као да није 2013. година, него оне некадашње „несрећне деведесете“, са ондашњим уличним тезгама, обрачунима локалних банди и алкохолом сумњивог квалитета. Људи који су овде чести гости причају да су туче нормална појава и да је боље не привлачити на себе пажњу. Читаве вечери сам имала утисак да сам сувишна и на неки необјашњив начин се подразумевало да је то због мог словенског изгледа, који ме одаје као туђина. Међутим, као дописник сам имала

Често се у центру града странци на привременом раду усељавају у зграде предвиђене за рушење Читаве вечери сам имала утисак да сам сувишна због мог словенског изгледа, који ме одаје као туђина ђем са женом да се прошетам. Пре неких 5 година направљен је паркић да житељи насеља имају где да се прошетају, али чим падне мрак ту се углавном окупљају имигранти. Они не маре за наше законе и обичаје, и уопште не поштују нашу културу. Али ја не бих рекао да је наше насеље једно од бољих, јер ни староседеоци нису баш цвећке.“ Бирјуљово је, споља гледано, типично градско насеље са вишеспратницама, продавницама и многобројним приватним минибусевима у градском превозу (до станице метроа се не може доћи пешке). Овде се у последње време појавило неколико националних кафића.

„Народни скуп“ у Бирјуљову прерастао је у нереде великих размера и постао симбол незадовољства грађана имиграционом политиком државних власти

Дописница „Руске речи“ покушала је да сазна зашто је управо у московском рејону Бирјуљово народ изгубио стрпљење у вези са имиграционом политиком Русије.

Експлозија гнева у Бирјуљову

Од убиства до масовних нереда У ноћи између 9. и 10. октобра на југу Москве убијен је 25-годишњи Јегор Шчербаков. Он је на улици покушао да заштити своју девојку, са којом је желео да се упозна мушкарац кавкаске спољашњости. Избила је свађа у којој је дошљак нанео Шчербакову смртоносне убоде ножем. Становници рејона су се 12. октобра спонтано окупили на митинг испред локалне станице полиције са захтевом да се убица пронађе и да се затвори ло-

кално складиште поврћа, у коме је био запослен велики део локалних имиграната. Сутрадан је окупљање прерасло у масовне нереде. Приведено је око 400 особа. За око 70 приведених састављен је полицијски извештај. Човек који је осумњичен за убиство Шчербакова, иначе држављанин Азербејџана, ухваћен је у Подмосковљу. Ситуација везана за имигранте изазвала је бурне дискусије у Русији. Складиште поврћа је затворено.

НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

парламента покушали да изврше тзв. импичмент (енг. impeachment /неповерење/ — опозив званичника због кршења устава и закона) Бориса Јељцина, који је у то време већ био изгубио популарност. Међутим, неопходна двотрећинска већина није постигнута. Пропао је и референдум о поверењу председнику и парламенту који је организован у априлу. У јесен 1993. председник Јељцин прелази у напад тиме што 20. септембра потписује указ о распуштању парламента. Наредног дана су чланови парламента прогласили председнички указ неуставним и разрешили дужности самог Јељцина, именујући за шефа државе потпредседника Александра Руцкоја. Након тога је московски Бели дом, седиште парламента, искључен са струјне и водоводне мреже, а унаоколо су

размештени полицијски кордони који су, не пуштајући никога осим новинара унутра, присиљавали чланове парламента да одустану од својих намера. Стање напетости је трајало скоро две недеље све док 3. октобра након митинга у послеподневним часовима присталице парламента нису пробиле кордон око Белог дома. Александар Руцкој је позвао окупљене да заузму московску градску скупштину и ТВ центар „Останкино“. Међутим, оба покушаја су спречена, а наредног јутра у Москву је ушла војска лојална Јељцину и гађала Бели дом из тенкова. Према различитим изворима, број погинулих у тим трагичним догађајима достигао је између 123 и 157. Потпредседник Руцкој и руководиоци парламента су ухапшени, али су у фебруару 1994. пуштени у складу са одлуком о амнестији која је донета ради

Време када се пуцало на Бели дом

Предаја бранилаца Белог дома 4. октобра 1993.

„измирења учесника политичких сукоба“. У децембру 1993. на референдуму је донет нови устав и одржани су избори за парламент. Нови устав је изузетно проширио овлашћења председника —

од тада више није могуће да се именује било ко од виших званичника без његовог одобрења, а његови укази (уредбе) су добили статус закона. Парламент је према новом уставу постао дводомни. Доњи дом — Држав-

на дума — бира се према страначким списковима и по окрузима. Горњи дом — Савет Федерације — чине представници региона. Поред Конгреса народних депутата и Врховног Совјета који је вршио функције парламента између заседања Конгреса, у октобру 1993. престали су да постоје и други совјети свих нивоа, од регионалних до сеоских. На изборима за Државну думу РФ у 1993. цензус од 5% прешле су Комунистичка партија РФ на челу са Генадијем Зјугановом, која се позиционира као обновљена КПСС, и Либерално-демократска партија Владимира Жириновског, основана 1992. Оне су од тада непрекидно у Државној думи, премда никада нису имале већину. Догађаји у јесен 1993. учврстили су утицај извршне власти над осталим огранцима и онемогућили да се у Русији изгради парламентарна републи-

статус госта, а гост је светиња за све људе који су везани за Кавказ, тако да ми нико није рекао ништа лоше. И у другим деловима Москве има имиграната. На пример, житељи источног дела престонице редовно се жале на дошљаке. Полиција се често суочава са ситуацијом када се у центру града странци на привременом раду усељавају у зграде предвиђене за рушење. Имигранти који живе по подрумима могу се срести и у југозападном, престижнијем делу престонице. Све то, наравно, иритира Московљане. Што се тиче статистике кривичних дела, тешко је на основу ње доносити закључке. Према подацима Службе унутрашњих послова Москве, највећи број преступа се врши у центру града, и најчешће су у питању џепарења, ситније крађе, итд. Осим тога, статистика је таква да се приликом регистрације починилаца кривичног дела не води евиденција о томе да ли је неко од њих дошао из неке републике Северног Кавказа, јер су и ти људи грађани Русије, а Московљани их ипак доживљавају као имигранте. Они се по изгледу разликују, али по документима су држављани РФ и самим тим немају статус имиграната.

ка. Један од аутора Устава РФ из 1993. и потпредседник фонда „Индем“ Михаил Краснов истиче да је тада то било оправдано: „Парламент није требало да спречава председника Јељцина да спроводи реформе“. Данас је, међутим, тај устав „прелазног периода“, према речима Краснова, неопходно изменити: „Председник треба да задржи улогу стабилизатора, а влада мора да спроводи курс који одређује парламент и да о свом раду парламенту подноси извештај.“ Има и другачијих мишљења. За Русију парламентарна република није природна, а оно што је природно јесте јака председничка или монархијска власт, сматра директор Сверуског центра за проучавање јавног мњења (ВЦИОМ) Валериј Фјодоров: „Руска политика је по својој природи неконкурентна. Чим се јавља конкуренција, она има деструктиван карактер. Стога и елита и народ беже од такве конкуренције и траже јединственог лидера који је у стању да све обједини.“

СПЕЦИЈАЛНЕ ДОДАТКЕ О РУСИЈИ У СВЕТСКИМ ДНЕВНИЦИМА УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“, ОРГАНИЗАЦИЈА „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“ ИЗ МОСКВЕ. У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДОДАЦИ СЕ ОБЈАВЉУЈУ У СЛЕДЕЋИМ ЛИСТОВИМА: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА * LE SOIR И EUROPEAN VOICE, БЕЛГИЈА • ДУМА, БУГАРСКА • ПОЛИТИКА И ГЕОПОЛИТИКА, СРБИЈА • НОВА МАКЕДОНИЈА, МАКЕДОНИЈА • ELEUTHEROS TYPHOS, ГРЧКА • THE WASHINGTON POST, THE NEW YORK TIMES И THE WALL STREET JOURNAL, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ • NAVBHARAT TIMES И THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • MAINICHI SHIMBUN, ЈАПАН • GLOBAL TIMES, КИНА • SOUTH CHINA MORNING POST, КИНА (ХОНГ КОНГ) • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ • JOONGANG ILBO, ЈУЖНА КОРЕЈА • GULF NEWS И AL KHALEEJ, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ ЕМИРАТИ • SYDNEY MORNING HERALD И THE AGE, АУСТРАЛИЈА ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“: EDITOR@RUSKAREC.RU. ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА НА HTTP://RUSKAREC.RU. „ПОЛИТИКУ“ ИЗДАЈЕ И ШТАМПА „ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ Д.О.О.“, МАКЕДОНСКА 29, 11000 БЕОГРАД, СРБИЈА. ТЕЛЕФОН: (+381 11) 330 1682. ТИРАЖ „ПОЛИТИКЕ“: 75.000 ПРИМЕРАКА.

РУСКА РЕЧ

Погледи

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

„ИЗУЗЕТНОСТ“ ОПАСНА ПО ЖИВОТ Мелкулангара Бадракумар ДИПЛОМАТА

едан сегмент ауторског чланка руског председника Владимира Путина у „Њујорк тајмсу“ изазвао је праву буру у америчким интелектуалним круговима. Ради се о закључку писма где се он посебно осврнуо на амерички став о сопственој „изузетности“: „Веома је опасно подстицати људе да себе доживљавају као изузетне, без обзира чиме је то мотивисано. Постоје велике и мале земље, богате и сиромашне, оне са дугом демократском традицијом и оне у којима је демократија тек на зачетку. И њихове политике такође су различите. Сви се ми разликујемо, али када од Бога тражимо благослов, не смемо заборавити да нас је све створио једнаким.“ Путин није отворено довео у питање право Америке да тврди да је изузетна, али је то заправо суштина изреченог у писму. Узмимо као пример питање неједнаких примања. У недавној панел-дискусији о тој теми коју је организовао CNN Money, бивши амерички министар за рад Роберт Рајх изнео је шокантан податак да 400 најбогатијих људи у САД поседује више богатства од 150 милиона Американаца са дна социјалне лествице. Овде се не ради само о неједнаким примањима: реч је и о неједнаком животном веку, неједнаком образовању. Када се у обзир узму расни односи у САД, проблем неједнакости постаје још више изражен. Самозадовољно осећање Американаца да су изузетни није оправдано. Сваког дана у САД се у просеку изврши 87 убистава. Америка је далеко испред других земаља по броју ратова које је водила и по актима агресије које је починила. САД су једина држава која је у историји употребила нуклеарно оружје. Све набројано заиста чини Аме-

АЛЕКСЕЈ ИОРШ

Веровање у сопствену „изузетност“ повећава опасност да се посегне за прекомерном употребом силе рику „изузетном“, али у најнегативнијем могућем контексту. Довољно је погледати последице њене политике вођене у складу са идејом да је она „изузетна“ земља. Велики део света сматра да је лицемерно да САД тако нешто прокламују и зато је њихов углед све нижи. Вашингтон о примени „вредности“ говори упадљиво селективно. Једно мерило важи за Иран, а друго за Саудијску Арабију; на један начин се односи према Бахреину, а потпуно супротно према Сирији; за Газу је резервисан прилично крут

став, док су према израелским актима насиља попустљиви — а све су ово ентитети једног истог региона. Политика САД све више приморава мале државе, посебно осетљиве по питању безбедносне рањивости, да развију одбрамбене стратегије за заштиту од америчке агресије, што се заузврат негативно одражава на систем безбедности у свету. У међувремену, осећај „изузетности“ наводи САД да поступају мимо оквира међународног права и Повеље УН и на тај начин се стварају опасни преседани и слаби светска организација, која упркос својим недостацима остаје једини механизам за очување мира и подстицање развоја у свету.

Доктрина америчке „изузетности“ открила је своје лоше стране у Авганистану и Ираку, где уобичајен наступ САД није наишао на одобравање локалног становништва које држи до сопствене историје, традиције и културе. Иронија је у томе што се оцена успешности америчких интервенција у овим двема земљама данас своди на то колико ефикасно САД могу да повуку трупе из ратних подручја, а да притом избегну хаос и конфузију. Тешко је веровати да ће поменуте земље икада постати примери демократије по америчком стандарду. Тврдње председника Обаме да амерички идеали и принципи ову земљу чине „различитом“ и „изузетном“ представ-

љају веома опасну доктрину. Она подсећа на идеју која се у Европи појавила пре око 80 година и за собом оставила стравичне последице. Веровање у сопствену „изузетност“ повећава опасност да се посегне за прекомерном употребом силе. Још су свежа сећања на ужасне злочине које су САД починиле у Гвантанаму и у Абу Граибу, током војних акција предузетих под изговором изузетности. Америчке војне интервенције у сувереним државама веома често су се завршавале тако што се већ сложена ситуација додатно погоршавала — примери за то су Хаити, Либерија, Сомалија, Авганистан и Ирак. То је оно што чини да сиријски проблем постане питање од из-

узетног значаја. Потпуно је јасно да је амерички став о изузетности разбуктао трагични грађански рат у Сирији. Захваљујући правовременој руској дипломатској иницијативи заустављена је још једна војна интервенција која је требало да буде спроведена у име поменуте доктрине. Сада треба пронаћи начин да Сирија поново изгради оно што је већ имала: посебан идентитет секуларног плуралистичког друштва у коме припадници различитих вера и етничких група живе једни поред других у миру. М. К. Бадракумар је индијски дипломата, спољнополитички аналитичар и специјалиста за Русију, Централну Азију, Пакистан, Иран и Блиски Исток.

Фјодор Лукјанов ПОЛИТИКОЛОГ

огађаји везани за акцију еколошке организације „Гринпис“ (Greenpeace) у Печорском мору на арктичкој обали Русије прерасли су у крупан међународни конфликт. Није проблем у реак цији владе неке конкретне државе, нити у посебном значају Арктика за геополитичку слику блиске будућности. Ледоломац под холандском заставом је „упловио“ у најзаоштренију колизију модерног света, тј. у узајамни однос државе као (још увек) основне институције међународног система и оних снага које се обично третирају као „глобално грађанско друштво“ и која доводе у питање улогу и права државе као такве.

Одговор Москве на спектакуларну, али прилично уобичајену акцију „Гринписа“ био је крајње оштар. Русија је јасно ставила до знања да ће бранити принцип чију неповредивост сматра гарантом међународне стабилности: не сме се дирати у суверенитет државе, јер у противном уместо норми и правила почиње да влада хаос, и читав светски систем опасно губи контролу. Еколози, напротив, полазе од супротне тезе да постоје заједничка добра и заједничка одговорност, да ни једно ни друго није омеђено пограничним линијама и националним јурисдикцијама, и да бирократија сваке земље то мора схватити. „Гринпис“ се руководи приступом који је у политичкој сфери добио назив „одговорност за заштиту“, и на коме је, између осталог, заснована и колизија

ДОДАТАК „РУСКА РЕЧ“ ФИНАНСИРА, УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“ (МОСКВА, РУСИЈА). ИНТЕРНЕТ-СТРАНИЦА: RUSKAREC.RU * EMAIL: EDITOR@RUSKAREC.RU * ТЕЛЕФОН: +7 (495) 775 3114 ФАКС: +7 (495) 988 9213 * АДРЕСА: УЛ. ПРАВДЫ 24, Д. 2, МОСКВА 125993, РОССИЯ. ЈЕВГЕНИЈ АБОВ ИЗДАВАЧ И ДИРЕКТОР RBTH * ПАВЕЛ ГОЛУБ ГЛАВНИ УРЕДНИК ДОДАТАКА RBTH ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ ГЕНЕРАЛНИ ПРОДУЦЕНТ RBTH * НИКОЛА ЛЕЧИЋ ГОСТУЈУЋИ УРЕДНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ * ИРИНА РЕШЕТОВА, ЈЕКАТЕРИНА ТУРИШЕВА УРЕДНИЦИ СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ МИЛАН РАДОВАНОВИЋ, МИША ЂУКАНОВИЋ, ИВАНА КНЕЖЕВИЋ, РУЖИЦА РАДОЈЧИЋ ПРЕВОДИОЦИ АНДРЕЈ ЗАЈЦЕВ ДИРЕКТОР ФОТОГРАФИЈЕ * НИКОЛАЈ КОРОЉОВ ФОТОГРАФИЈА * МИЛА ДОМОГАЦКА ДИРЕКТОР ОДЕЉЕЊА ПРЕЛОМА И ДИЗАЈНА * АНДРЕЈ ШИМАРСКИ ДИЗАЈН * ИЉА ОВЧАРЕНКО ПРЕЛОМ

око Сирије. Наиме, ако влада неке државе не осигурава безбедност и благостање грађана, онда спољне силе и међународна заједница имају право да се умешају како би приморале дотичну државу да испуњава своје обавезе, па чак имају право да

Еколози полазе од тезе да постоје заједничка добра која нису омеђена међудржавним границама смене и оне људе који ту државу представљају. „Гринпис“ је далеко пре покретања дискусије о „одговорности за заштиту“ фактички проширио ту одговорност у УН на заштиту природе као наслеђа које припада свим људима.

Свим потенцијалним борцима за еколошка добра Русија одлучно демонстрира да цена такве делатности може бити максимално велика и непријатна, и да то није дечја игра него најозбиљнија политика, тј. сама њена срж. Представа о „Гринпису“ као несебичном заштитнику грађанских интереса, независно од тога у којој мери је тачна, доводи власти сваке државе у положај похлепних егоиста. Русија се не боји таквог положаја, пре свега зато што унутар земље засада не постоји озбиљан еколошки покрет, а и иначе сви покушаји да се грађанима таква свест усади споља нису ништа боље прихваћени у руском друштву од осталих напора које спољне силе улажу не би ли подстакле Русе да крену путем „друштвено-политичког прогреса“.

СЕРГЕЈ ЈОЛКИН

„ГРИНПИС“ ПРОТИВ РУСИЈЕ: СУКОБ СХВАТАЊА ПРАВА

Што се тиче негативне слике о Русији на међународној сцени, судбина ледоломца „Гринписа“, наравно, неће поправити њен имиџ на Западу. Међутим, „имиџ на Западу“ и „имиџ у свету“ руске власти све чешће доживљавају као две појаве које се уопште не подударају. Већина становника Земље живи у земљама које и саме сматрају да је „обавеза заштите“ заправо инструмент за мешање у њихове унутрашње ствари и за вр-

ЗА ОГЛАШАВАЊЕ У ОВОМ ДОДАТКУ МОЛИМО ВАС ДА СЕ ОБРАТИТЕ ЈУЛИЈИ ГОЛИКОВОЈ, ДИРЕКТОРУ ОДЕЉЕЊА ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ: JULIA.GOLIKOVA@RBTH.RU. © 2012–2013 СВА ПРАВА ЗАДРЖАВА ФГБУ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“: АЛЕКСАНДАР ГОРБЕНКО ПРЕДСЕДНИК РЕДАКЦИЈСКОГ САВЕТА, ПАВЕЛ НИГОИЦА ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР, ВЛАДИСЛАВ ФРОЊИН ГЛАВНИ УРЕДНИК. ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КОПИРАЊЕ, ДИСТРИБУЦИЈА ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ САДРЖАЈА ОВОГ ИЗДАЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, БЕЗ ПИСМЕНЕ САГЛАСНОСТИ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ЗА ДОЗВОЛУ ОБРАТИТЕ НА ТЕЛЕФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL EDITOR@RUSKAREC.RU. „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ НЕ СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕНАРУЧЕНЕ ТЕКСТОВЕ И ФОТОГРАФИЈЕ.

шење притиска на њих како би се приморале на одговарајуће политичке кораке. На ту већину Русија и апелује, бранећи старе добре принципе. Не брани она вредности о којима САД и Европа говоре као о најважнијим критеријумима оцене понашања и одлучивања, него управо принципе — усаглашене принципе функционисања међународног система, најбоље које у овом тренутку свет има.

ПИСМА ЧИТАЛАЦА, КОЛУМНЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО „МИШЉЕЊЕ“, КАО И ТЕКСТОВИ ИЗ РУБРИКЕ „ПОГЛЕДИ“ ОВОГ ДОДАТКА ИЗАБРАНИ СУ ДА ПРЕДСТАВЕ РАЗНА СТАНОВИШТА И НЕ ОДРАЖАВАЈУ НУЖНО СТАНОВИШТЕ УРЕДНИКА ПРОЈЕКТА „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ ИЛИ ЛИСТА „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. МОЛИМО ВАС ДА ШАЉЕТЕ ПИСМА И КОМЕНТАРЕ УРЕДНИКУ НА

EDITOR@RUSKAREC.RU

РУСКА РЕЧ

Економија

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Енергетика Да ли је ТВ Б92 доказала штетност руско-српских енергетских споразума?

Русија и Србија Српски сајам у Москви

Слаби докази, страшна музика

Аутори документарног филма Б92 „Енергетски (не)споразум“ тврде да је учешће Србије у пројекту „Јужни ток“ штетно за њене интересе. Да ли презентовани материјал доказује ту тврдњу? МИХАИЛ ВАШЧЕНКО

Крајем септембра и почетком новембра ове године на београдској телевизији Б92 у оквиру популарног програма „Инсајдер“ приказан је документарни филм „Енергетски (не)споразум“ у четири наставка, где се оштро критикује укључивање Србије у пројекат „Јужни ток“ и даје крајње негативна оцена руско-српске сарадње на пољу енергетике. Новинари који су обавили истраживање у оквиру овог пројекта дошли су, између осталог, до следећих закључака: (1) за Србију је потписивање споразума о „Јужном току“ економски неисплативо; (2) деловање компанија које се баве организацијом изградње српског огранка гасовода и испоруке гаса у Србију („South Stream Serbia AG“ и „Југоросгас“ — српско-руска компанија за изградњу гасовода, транспорт и продају природног гаса основана још 1996) доводи до поскупљења гаса у Србији; (3) седиште „South Stream Serbia AG“ налази се у Швајцарској, што аутоматски значи да је посреди прање новца; (4) споразум о изградњи српске деонице „Јужног тока“ је само један у низу споразума са Русијом који наносе штету интересима Србије (у такве послове они убрајају продају НИС-а Русији „без тендера“, по цени која за Србију није повољна). Пројекат гасовода „Јужни ток“ припремљен је са циљем да се увећа дугорочна стабилност испоруке гаса из Русије у Европу и да се смањи зависност продаваца и купаца од транзитних земаља, на пример од Украјине. Још у децембру 2006, тј. пола године пре званичне најаве да ће се градити „Јужни ток“, „Гаспром“ и „Србијагас“ су потписали прелиминарни споразум о спровођењу експертизе могућности изградње српске деонице гасовода. Русија и Србија су 2008. потписале споразум о енергетској сарадњи и продаји НИС-а Русији, а 2009.

је основано заједничко предузеће за организацију изградње српског огранка „Јужног тока“, „South Stream Serbia AG“. Почетак изградње српске деонице гасовода планиран је за јануар 2014. Пре свега треба рећи да нема ничег необичног у томе што се седиште заједничке компаније за управљање изградњом „Јужног тока“ налази у Швајцарској. „Гаспром“ је то практиковао и у сарадњи са Италијом, а она је главни партнер Русије у пројекту „Јужни ток“. Наиме, заједничко руско-италијанско предузеће „South Stream“ регистровано је у Швајцарској још почетком 2008. Швајцарска је једна од земаља у којој су по

„Енергетски (не)споразум“ неодољиво подсећа на „документарна истраживања“ из Русије 1990-их За учешће Београда у изградњи „Јужног тока“ ове године се изјаснило 73% становника Србије традицији смештена седишта различитих међународних организација. Као што смо рекли, Србија није једина земља са којом је Русија основала заједничко предузеће за испоруку гаса. Русија има таква предузећа практично са свим земљама у које или кроз које се транспортује руски гас. Те компаније се баве стварањем, развојем и одржавањем гасоводне инфраструктуре. Наравно, цена услуга везаних за транспорт гаса увек је укључена у коначну цену гаса, али по законима тржишта ти трошкови су неизбежни. Не треба заборавити да цене гаса зависе пре свега од цена нафте на светском тржишту, и да компаније посредници немају никакве везе са тим, а „Југоросгас“ и „South Stream Serbia AG“ су управо фирме посредници чији је задатак да оптимализују експлоатацију и транспорт гаса у Србију и кроз Србију. То нису некакве криминалне структуре, како покушавају да их пред-

ставе новинари Б92, заснивајући своје тврдње само на претпоставкама. Пристрасно тумачење питања везаних за изградњу „Јужног тока“ у Србији у „Инсајдеру“ огледа се и кроз избор интервјуисаних учесника филма. Главни консултант овог истраживања је Зорана Михајловић, актуелна министарка енергетике Србије, која се у „Инсајдеру“ оштро противила „Јужном току“. Није наодмет рећи да је Михајловићева члан проамеричких невладиних организација „Ист-вест бриџ“ и „Исак фонд“, које се, према речима њихових представника, баве подршком Србији на путу ка европским вредностима и чланству у ЕУ и евроатлантским структурама. У „Енергетском (не)споразуму“ се користе најпримитивнији методи деловања на гледаоце са циљем да им се сугерише одређено гледиште. Кадрови ТВ хронике која приказује како српски и руски политичари потписују гасни споразум праћени су драматичном егзалтираном музиком која изазива тегобан утисак, а гледаоцу се показују некакви „јединствени“ документи до којих је екипа Б92 дошла на неки невероватан начин. Документи се не приказују у целини, него само поједини њихови фрагменти који одговарају ауторима серије, што доводи у сумњу и саму веродостојност тих „докумената“. Методи које су користили творци „Енергетског (не)споразума“ подсећају аутора ових редова на слична „документарна истраживања“ која су у Русији била популарна крајем 1990-их (тзв. „ратови компромитовањем“) и која су се приказивала са циљем јавног унижавања појединих личности на ТВ каналима чији су власници били олигарси, између осталих и сада већ покојни Борис Березовски. Што се тиче „неисплативости“ продаје НИС-а, изградње „Јужног тока“, и уопште сарадње са Русијом у енергетској сфери, сасвим супротно говоре следеће чињенице. НИС је заиста продат „Гаспромњефту“ без тендера, али, пре свега, то само по себи није противзаконито, а друго, Русија је у замену за продају компаније без отвореног конкурса преузела на

Привреда Србије представиће руским инвеститорима 30. октобра на великој Инвестиционој конференцији у Москви 75 пројекта вредних 6,5 милијарди евра. РИНА БИКОВА

„Инвестициони потенцијали Србије“, конференција у Москви коју уз подршку влада двеју земаља организују привредне коморе Русије и Србије, биће добра прилика да се кроз директне разговоре привредника размотре могућности за пословне аранжмане и инвестирање. Први пут ће на једном месту, у Трговинско-индустријској комори Руске Федерације, бити представљени пројекти из најперспективнијих сектора за инвестирање у Србији — енергетике, пољопривреде, грађевинарства, туризма и индустрије. Учесници конференције нарочито истичу да најинтересантнији пројекти за улагање су производња и трговина воћем, поврћем и лековитим биљем, као и органска производња и производња монтажно-демонтажних нискоенергетских зграда велике сеизмичке сигурности. Пројекти из енергетике спадају у групу приоритетних пројеката од чије реализације зависи испуњење стратешких циљева развоја енергетике дефинисаних Стратегијом развоја енергетике Републике Србије до 2015, као и нацртом Стратегије развоја за период до 2025. са пројекцијама до 2030. Будући да Србија има велики али неискоришћен потенцијал и за улагање у секторе рехабилитационог и рекреативног туризма, у Москви ће бити представљени пројекти изградње нових туристичких центара, што укључује изградњу и реконструкцију хотела, нових аква-паркова, велнес центра, спортско-рекреативних и голф терена и садржаја за рекреацију старих лица, као и изградњу апартманских насеља уз реке и у планинским пределима. Организатори конференциje нарочито истичу да je руски капитал увек добродошао у Србији: руске инвестиције су у протеклих десет година достигле 2,5 милијарди долара. Они желе да подсете руске предузетнике да су на српском банкарском тржишту, упоредо са великим европским банкама, присутне и руске ВТБ банка и Збербанка, што је јасан сигнал инвеститорима да је Србија добра дестинација за улагање. Очекује се и почетак градње гасовода „Јужни ток“ кроз Србију (у дужини од 470 километара); укупна вредност ове ин-

вестиције процењена је на 1,7 милијарди евра. Поред свега тога, председници Русије и Србије, Владимир Путин и Томислав Николић, потписали су 24. маја 2013. у Сочију Декларацију о стратешком партнерству двеју држава, која би требало да да нови импулс привредној сарадњи и инвестицијама. У последње време руско-српска трговинско-економска сарадња постаје све више пројектно оријентисана, и у први план избијају интереси конкретних привредних субјеката и региона, кажу у Трговинском представништву Русије у Србији. У вези са тим ово руско представништво у Београду посматра конференцију у Москви као

Размена Србије и Русије темељи се пре свега на међусобној бесцаринској трговини за скоро 99% роба изузетну прилику да се руске компаније и региони детаљно упознају са инвестиционом климом у Србији, да процене које су гране српске привреде најперспективније за улагање, као и да оцене економску привлачност и исплативост конкретних пројеката. „За велики број руских компанија учешће на таквој конференцији може постати први корак за излазак на српско тржиште, уз перспективу будућег освајања тржишта целог Балкана“, уверен је трговински представник Русије у Србији, Андреј Хрипунов.

Зашто улагати у Србију? Српски привредници ће руске инвеститоре подсетити и на предности које Србија има у односу на друге земље као место за улагање новца: повољан географски положај, природни ресуси, квалификована радна снага, стимулативна фискална политика и финансијска подршка инвеститорима. Србија има повољнији порески режим него остале државе региона — пореска стопа на зараде је 10%, стопа пореза на добит предузећа је 5%, а ПДВ 8–20%. Бесповратна финансијска средства инвеститорима крећу се између 4.000 и 10.000 евра по новоотвореном радном месту, а страни инвеститори су изједначени са домаћим.

FOTOIMEDIA

Путинов лик у београдским крајностима: од слепог обожавања до медијске демонизације

себе одређене обавезе, што је и наглашено у српско-руском споразуму 2008. Руска страна је платила релативно ниску цену — 400 милиона евра, али је зато неупоредиво више уложила у НИС. Не само да је вратила дугове компаније која је у том тренутку била велики губиташ (ти дугови су по речима њеног садашњег директора Кирила Кравченка премашивали милијарду долара), него се обавезала да у НИС инвестира 547 милиона евра. За последњих неколико година средства уложена у НИС износе милијарду и по евра. Ту бројку је у мају ове године навео Владимир Путин у сусрету са Томиславом Николићем, обећавши да ће у наредних неколико година у НИС бити уложено још милијарду и по евра. Два месеца раније Москва и Београд су склопили дугорочни уговор на 10 година, који за Србију предвиђа снижење цена испоруке руског гаса са 399 на 370 долара за 1000 кубних метара. Што се тиче саме изградње „Јужног тока“ кроз територију Србије, треба рећи да је, на пример, главни извршни директор пројекта „Јужни ток“ Марсел Крамер изјавио да ће то омогућити да се у Србији отвори око 2,5 хиљаде нових радних места и привуче 1,5 милијарди евра директних инвестиција. О важности „Јужног тока“ говоре и многи западноевропски политичари као што је Марио Монти, бивши премијер Италије. Он је изјавио да „пројекат ‘Јужни ток’ ми доживљавамо као нову важну полугу која је неопходна за развој Европске уније и Италије“. Члан савета извршних директора немачког хемијског концерна „BASF CE“ Хералд Швагер такође је пружио подршку „Јужном току“, поменувши успешну сарадњу Русије и Немачке у оквиру изградње гасовода „Северни ток“: „Већ смо на примеру трансбалтичке гасне магистрале ‘Северни ток’ показали како можемо појачати стабилност у снабдевању гасом“. Према томе, никако се не може рећи да пројекат „Јужни ток“ није уносан за Србију. Наведене чињенице сведоче управо обрнуто, да Србија има више него очигледну корист од продаје НИС-а Русији и изградње дела „Јужног тока“ на својој територији. На крају треба додати и важну чињеницу да се за учешће Србије у изградњи „Јужног тока“, према подацима из јула 2013, изјаснило 73% становника Србије. С друге стране, постоје и они којима овај гасовод и учвршћивање позиције Русије у Европи које он доноси никако не иду у прилог. Већина тих противника је везана за алтернативне пројекте као што је изградња гасовода „Набуко“, који представља највећу конкуренцију „Јужном току“. Реч је о нафтним и гасним компанијама суседних земаља, попут мађарске компаније MOL или аустријске OMV. Оне не желе конкуренцију „Гаспрома“ и Русије. Тако смо, захваљујући новинарима „Инсајдера“, имали прилику да се сетимо и оних којима „Јужни ток“ у геополитичком смислу не иде у прилог, као и да размислимо о заинтересованости тих субјеката за пројекте као што је филм „Енергетски (не)споразум“.

Поход српских привредника на Москву

Органска храна је један од великих извозних адута Србије

РУСКА РЕЧ

Војска

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Извоз оружја Интересовање за куповину руских технологија расте и у најразвијенијим земљама, а не само у земљама у развоју

Руски мотори РД-180 за космичке ракете средње класе постали су повод за крупну истрагу антимонополске службе САД. Две америчке компаније, United Launch Alliance (ULA) и Orbital Sciences посвађале су се због тога што једна не дозвољава другој да у Русији набавља моторе потребне за ракете „Антарес“ које обављају летове у оквиру програма НАСА. Оснивачи United Launch Alliance су под сумњом да конкуренте незаконито лишавају доступа крајње важним деловима од RD Amross — заједничке фирме руског НПО „Енергомаш“ и америчке компаније Pratt & Whitney Rocketdyne. Прва израђује моторе РД-180, а друга их испоручује у ULA за своје ракете-носаче „Атлас“. У светлу прекора упућених Русији да производи које она испоручује тобоже нису нарочито „савремени“ и „технологични“, спор највећих аеро-космичких фирми из САД око доступа руским космичким технологијама сведочи о томе да све оно што је у вези са тим питањем није баш тако недвосмислено. Упркос изјавама конкурената, очигледно је да се интересовање за руске технолошке пројекте не уочава само у земљама у развоју. На пример, за руске ракетне технологије била је заинтере-

-ваздух“, налик на руску ракету високе технологије, под називом MEADS (Medium Extended Air Defense Missile Systems). Зато се Јужна Кореја директно обратила за помоћ Русији и већ је направила сопствени ПВО ра кетни систем Cheon gung M-SAM са вертикалним лансирањем ракета. Постоје примери позајмљива ња руских технологија у авио-индустрији. Москва и Кијев већ 15 година не могу да разреше судбину заједничког пројекта војно-транспортног авиона Ан-70. Његова оригиналност се састоји у турбовентилаторским моторима Д-27 са коаксијалним елисама. Захваљујући њима, ова машина може да полеће и слеће на краће узлетно-слетне писте. Нереализоване руско-украјинске технологије крајем 1980-их ушле су у основу европског програма перспективног транспортног авиона FLA, који се касније претворио у војно-транспортни авион А-400М, апсолутно исти као Ан-70. Слично је и са новим италијанским школско-борбеним авионом М-346 Master, који је израдила компанија Alenia Aeromacchi. Документацију за њега Италијани су добили почетком 1990-их у оквиру измиривања дуга Конструкторског бироа „Јаковљева“. Сада постоје два међусобно аналогна авиона у свету: руски школскоборбени авион Јак-130 и његов потпуни европски клон М-346 Master. „Данас руска наука и индустрија живе у јединственом глобалном систему, заједничком

сована Француска. Французи су међу првима од руског КБ „Факел“ наручили систем вертикалног лансирања за свој поморски ПВО ракетни комплекс Crotale Naval. Руски „ноу-хау“ се састоји у томе што се ракете комплекса С-300/400, на чијој основи је произведен и француски систем, лансирају вертикално увис из контејнера и већ у ваздуху се наводе преко радио-канала у правцу циља. То драстично смањује време реаговања, и то скоро 6 пута у

Постоје области у којима је Москва спремна да позајми технологије од других, нпр. у оптици и електроници Нема смисла измишљати бицикл када га је једноставније купити, копирати и направити нешто своје поређењу са западним аналозима који морају да развијају лансирне системе у правцу циља. Осим тога, на тај начин се у потпуности искључују такозване „мртве области“ у одбрани кроз које могу да се пробију ракете противника. Сличним квалитетом се данас не одликује ни амерички ПВО ракетни комплекс PAC-3 „Patriot“, ни перспективни систем тактичке ПРО „THАAD“. Данас САД у кооперацији са Италијом и Немачком праве ракету средњег домета из класе „земља-

Теретни џин Ан-70 на авио-космичкој изложби МАКС-2013 у подмосковском граду Жуковском

ИТАР-ТАСС

Москва је 2012. продала оружје вредно више од 12 милијарди долара. Међутим, они који желе да стабилизују производњу сопствене продукције заинтересовани су за саме руске технологије.

ИТАР-ТАСС

Made in Russia, коришћено у иностранству

С-300 на заједничкој вежби армија Русије, Белорусије и Казахстана на полигону „Ашулук“

за цео свет“, каже Вадим Козјулин, професор Академије војних наука. „Због тога је глупо измишљати бицикл када га је једноставније купити, копирати и на бази тога направити нешто своје и ново. Имамо пример Кине која је од нас купила технологије производње лова-

ца-пресретача Су-27 и унапредила своју авио-индустрију за 25 наредних година. Захваљујући таквим корацима Пекинг данас већ има ловачки авион пете генерације“. Било како било, ове епизоде показују да војно-технички потенцијал руских фирми не зао-

стаје пуно од америчког и европског. Постоје области у којима је Москва спремна да позајми технологије од других (например у оптици и електроници), али постоје и оне у којима је она спремна да са колегама из иностранства подели своје ресурсе и искуство.

Нуклеарно оружје Пошто САД активно развијају суперсоничне летелице, Русија оживљава идеје совјетског „апсолутног оружја“

До краја ове године Москва ће обавити тестирања најновије балистичке ракете РС-26 „Рубеж“ („Граница“) са надзвучним маневришућим нуклеарним блоковима. Начелник Главне оперативне управе Генералштаба Оружаних снага, генерал-пуковник Владимир Зарудницки, саопштио је Владимиру Путину да ће овај комплекс суштински повећати могућности руских стратешких нуклеарних снага за савладавање система противракетне одбране. Техничке карактеристике нове ракете остају у тајности. Ипак једна чињеница која је јавно изречена чини је апсолутним оружјем, а то је податак да на њој постоје „маневришући суперсонични нуклеарни блокови“. „Балистичке ракете имају одређену путању лета и однос снаге према маси, тако да је тешко прећи преко граница ових параметара када се пројектују нови обрасци такве технике“, објашњава Владимир Дворкин, бивши начелник 4. ЦНИИ (Централни научно-истраживачки институт) Министарства одбране, структуре која се бави проучавањем последица примене нуклеарног оружја. „Стога се данас по свој прилици могу мо-

дернизовати само бојеве главе балистичких ракета.“ Још 1997. тадашњи начелник Генералштаба Јуриј Балујевски није скривао радост због тога што је у Русији направљена надзвучна летелица ГЛА. Она лети по „некласичној шеми“, односно не иде по „класичној“ параболи, као све савремене нуклеарне бојеве главе, већ произвољно мења путању лета. Летелица ГЛА је час излазила у космос, час је поново улазила у Земљину атмосферу. Када конвенционална нуклеарна бојева глава улази у густе слојеве атмосфере, њена брзина износи 5 хиљада метара у секунди. Код ГЛА је била два пута већа. То је већ било довољно да је теже уоче радио-локациона средства система ПРО. Осим тога, за разлику од конвенционалних нуклеарних глава, ГЛА може бити преусмерена током читавог лета. Почетком исте те 1997. конструктори из КБ „Радуга“ (из подмосковске Дубне) на аеро-митингу МАКС у подмосковском Жуковском показали су систем нове класе — суперсоничну експерименталну летелицу Х-90. На Западу су је назвали AS-19 Koala. Ову ракету су радили да би заменили стратешку крстарећу ракету Х-55

ИТАР-ТАСС

Надзвучно, нуклеарно, апсолутно

Ракетни комплекс „Јарс“ са интерконтиненталном балистичком ракетом РС-24 излази из хангара у Ивановској области

која је била у наоружању стратешких бомбардера Ту-160. Даљина њеног лета била је 3000 km. Ракета је могла да носи две бојеве главе са индивидуалним навођењем, способне да униште циљеве на удаљености 100 km од тачке раздвајања. Носач за Х-90 требало је да буде мо-

дернизована варијанта стратешког бомбардера Ту-160М. Међутим, према званичним подацима, рад на ракети био је прекинут 1992. Било је још егзотичнијих пројеката. Например, један од ракетних конструкторских бироа предлагао је да се на тешку ба-

листичку ракету уместо нуклеарне бојеве главе постави неколико суперсоничних или хиперсоничних крстарећих ракета. Конструктори су сматрали да би се СССР захваљујући томе могао директно из Сибира борити са америчким групацијама носача авиона у било којој тачки на свету. Балистичка ракета изводила би ракетну бојеву главу у подручје претпостављеног места циља, а тамо би га саме крстареће ракете откривале и нападале. Од идеје се одустало јер је била изузетно скупа, тако да је Koala остала једино материјално сведочанство о суперсоничним истраживањима. Остали пројекти држани су у строгој тајности. Али, након што су САД активно почеле да раде у области стварања суперсоничних летелица, Москва је почела да извлачи своје суперсоничне адуте. А „маневришући нуклеарни блок“ балистичке ракете РС-26 „Рубеж“ главни је међу њима. Постоје и друге ракете. На пример, за време одржавања последњег авио-космичког салона МАКС-2013, представник руско-индијског предузећа „БраМос“ признао је да ће Индија у догледно време добити

суперсоничну варијанту ове противбродске ракете. По његовим речима, за њу је већ направљен суперсонични мотор који је прошао тестирања. Једино „али“ које одлаже појављивање готовог производа односи се на недостатак материјала који су способни да систем управљања машине заштите од прегревања, а тиме и од квара. Уосталом, како се може закључити по раду руске стране, Москва је тај проблем већ решила. Бивши руководилац Федералне космичке агенције Владимир Поповкин недавно је саопштио да се у Русији приводе крају тестирања ракетног система „Циркон“. У његов састав улази нова суперсонична ракета која је направљена на бази суперсоничне крстареће ракете „Оникс“ (руски аналог индијској ракети „БраМос“). Суперсонична машина постоји у наоружању најновијих руских вишенаменских нуклеарних подморница из пројекта 855 типа „Јасен“, у саставу обалског мобилног ракетног комплекса „Бастион“. Она ће бити и у саставу наоружања ловаца из фамилије Су-30МК, као и најновијег фронтовског бомбардера Су-34.

Текстове приредио: Дмитриј Литовкин

РУСКА РЕЧ

Историја

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

„Козак“ значи „слободан“ фактички нису биле ничије, тј. на немирне степске границе Источне Европе, у доње токове Дњепра, Дона, Терека, Волге и Урала. Тамо, на обалама великих река, формирале су се заједнице од по неколико хиљада козака које су имале самоуправу и стално ратовале са суседним државама и племенима. Козаци су ратовали против свих својих суседа (против Московске царевине, Кримског каната, Турске и пољско-литванске Речи Посполите), а у случају потребе привремено су склапали савезе са дојучерашњим непријатељима. Контролисали су многе трговачке путеве и узимали данак од каравана за пролазак преко своје територије, а понекад су их једноставно пљачкали. Шта се може рећи о пореклу козака? Савремени истраживачи сматрају да су у њиховој етногенези поред очигледне руске и источнословенске компоненте могли учествовати и монголско-турански и кавкаски народи. И заиста, и у наше време често се срећу црномањасти потомци козака. Увек су говорили на дијалектима руског језика разумљивим за све житеље Русије, ако се изузму поједине речи. Козаци никада нису имали неки посебан национални идентитет, али је зато сталешки и верски (православни) идентитет код њих увек био веома изражен. Православни идентитет је на крају крајева и довео козаке под окриље све моћније Московске, а затим Руске царевине, где су у почетку имали статус вазала. Козаци су на својим територијама имали своје сопствене законе, тј. својеврсну козачку демократију. Сами су себи и између себе бирали командире, и то само за време војног похода, док су у остало време сви били једнаки. Царска власт је у 17. и 18. веку непрекидно вршила притисак на козаке, покушавајући на све начине да ограничи њихову слободу, и сасвим је разумљиво што је то наилазило на жесток отпор. Козачки атамани су у више наврата подизали устанке против Москве, подстичући на бунт и хиљаде сељака. Најпре је 1670–71. славни Степан Разин стао на чело великог устанка против цара

Алексеја Михајловича, затим Кондратиј Булавин против Петра Великог, а затим Јемељан Пугачов против Катарине Велике. Запорошка Сеча је у 18. веку распуштена управо зато што је била јогунаста. Козаци лојални царици тада су се преселили у Кубањ (Северни Кавказ), а део Запорожаца је отишао на територију Османлијског царства и тамо формирао Задунавску Сечу, лојалну турском султану. Поједини Козаци су доспели чак и до Војводине, где су служили Хабзбурзима на аустријско-турској граници.

Ветар са истока Па ипак, у време мира царска власт их је и поред тако сложених односа користила за ширење територије земље. Непроцењива је била улога козака у покоравању и култивисању Урала, Сибира и Далеког Истока, а самим тим и Руске Империје. Козаци су основали многе данашње градове у овим подручјима, а међу њима су и престонице руских области и аутономија: Иркутск, Хабаровск, Омск, Томск, Јакутск, Благовешченск, Петропавловск Камчатски, Оренбург, Краснојарск, Краснодар, па чак и Грозни. И то није цео списак. Козаци су дошли до Тихог океана, али ни он их није зауставио. Козак Дежњов је 1648. открио Америку са азијске стране и омогућио ширење Русије на Аљаску. Заузимање огромних територија Евроазије које су данас неодвојиви део Русије и окосница њене економије (у њима

Козаци никада нису имали национални идентитет, него сталешки и верски (православни) су концентрисана главна налазишта нафте, гаса, злата и других руда) одвијало се са једне стране уз подршку и стратешко осмишљавање и према директном указу руског двора, а са друге је било у складу са тежњом за независним и слободним животом подаље од цара и власти, а управо такав приступ је култивисан међу козацима. Не треба заобићи ни чињеницу да су козаци због сво-

НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

Кубански козаци крајем 19. века. Западни путописци су код козака налазили многе сличности са витешким орденима

је природне суровости (одмалена су васпитавани као ратници) често били груби, па чак брутални према локалном становништву. Са друге стране, козаци су поставили и темеље мирне коегзистенције руског народа и аутохтоних становника на колонизованим подручјима. Они никада нису истребљивали аутохтона племена, као што су то масовно чинили западноевропски завојевачи приликом освајања других делова света (Северна и Јужна Америка, Аустралија).

Елитни сталеж Када је протутњао устанак Јемељана Пугачова, Империја је одлучила да више не долази у конфликт са козацима, тако да они коначно постају моћан војни сталеж и од тада се козак постаје само рођењем. Њихова главна обавеза била је да чувају границе Империје и да учествују у војним походима. За своју службу су од цара добијали привилегије: огромне парцеле, ослобођење од пореза, као и

унутрашњу самоуправу, а донски козаци поред свега и територијалну аутономију, Област Донске војске. Власти су одлучиле да не ступају у конфликт са козацима, а заузврат су од њих добиле безрезервну подршку. Од тада су Козаци лојални цару и у том погледу су били

Козаке није зауставио ни Тихи океан: атаман Дежњов је 1648. започео ширење Русије на Аљаску један од најлојалнијих сталежа Руске Империје, а уз то су били одлично (само)организовани. Сви су били наоружани, добро обучени у руковању оружјем и увек спремни да проливају и своју и туђу крв „за цара и веру православну“. Свој највећи успон козаштво је достигло у 19. веку. Донски козаци атамана Матвеја Платова заједно са победоносном руском армијом до ногу су по-

тукли Наполеона и заузели Париз, подаривши Европи и свету нови лик неустрашивог, непобедивог и непоштедног коњаника и руску реч „бистро“ (на руском „быстро“ значи „брзо“). Козаци су били ти који су за вре ме Николаја I угушили устанке на територији Русије (у Пољској) и још су 1848. спасавали суседну Хабзбуршку царевину од побуњених Мађара. Ту су се нашли на истој страни са Србима — аустријским поданицима лојалним Бечу. Козаци су 1878. заједно са руском армијом разбили Турке Османлије и донели коначну победу народима Балкана: Бугарима, Србима и Румунима. Козаци су учествовали и у гушењу народних устанака, али су и храбро ратовали на фронтовима Руско-јапанског и Првог светског рата, а од 1918. на њиховој територији се разбуктава страшан, драматичан и крвав грађански рат. Међутим, козаштво у 20. веку је посебна прича, која ће бити настављена у следећем броју „Руске речи“.

Занимљиве чињенице ● Реч „козак“ у монголско-туранским језицима значи „слободан човек, авантуриста, луталица“. Од истог корена потиче и назив данашњих Казаха, народа који живи у Казахстану (каз. аза стан). ● Данас је лик козака нераскидиво везан за коња, али нису сви Козаци у почетку били коњаници. Одреди козачке пешадије сачувани су скоро до нашег доба. ● Козаци, за разлику од европске коњице, нису користили мамузе и терали су коње малим бичевима, тзв. „нагајкама". ● Ниједан аутохтони народ Урала, Сибира или Далеког Истока није истребљен током руске (првобитно управо козачке) колонизације. ● На Дњепру је у 16–17. веку постојала козачка „држава“ Запорошка Сеча, а европски путописци тог доба називају је „хришћанском републиком“ и налазе у њој многе сличности са витешким орденима.

Козаци кроз историју

● Козаци су заједно са руским трговцима, индустријалцима и војницима дали велики допринос култивисању подручја савременог Казахстана — основали су велики град Уралск на западу Казахстана, као и историјску престоницу републике Алма-Ату, која се до Октобарске револуције називала Верни. ● Данас се козаци изјашњавају да су Руси, али посебни Руси. Стручњаци у таквим случајевима говоре о „субетносу“. ● У Чељабинској области на Уралу постоји село које се зове Париз. Име је добило у знак сећања на уралске козаке који су учествовали у нападу на Париз 1814.

● Персијски шах је имао своју личну козачку бригаду, формирану по угледу на руске бригаде, а њоме је командовао официр из Русије.

РУСКА РЕЧ

Путовања

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Југ Русије Астрахањска степа, руски део највеће степске равнице на планети

Савремена реконструкција Сараја, престонице Златне Хорде, урађена за филм „Хорда“ (2012)

Откуд у Русији цвет лотоса и дивље камиле, одакле је лансирана прва совјетска ракета, где је била престоница Златне Хорде и зашто је у Русији плакао Буда? ИВАН НИКОЛАЈЕВ

Степе на карти Евроазије заузимају огромну територију. Травнате равнице простиру се од кинеске Манџурије све до делте Дунава. У древно време се читаво то подручје називало Велика степа. Туда је некада пролазио Велики пут свиле. Степе су настањивали Скити, Хуни, Монголи и многи други номадски народи. Они су човечанству подарили имена оснивача монголске империје Џингис-кана и великог освајача Тамерлана. Новинар „Руске речи“ отиснуо се на путовање по Астрахањској области, тј. по једном делићу Велике степе у коме још увек живе потомци древних завојевача. Степе се протежу читавом територијом Астрахањске области дуж леве обале Волге, све до њеног ушћа у Каспијско језеро. Лети су те равнице спаљене сунцем и не види им се крај на

хоризонту, само понегде се могу срести пешчани брежуљци. Највећи међу њима је висок 20 метара и зове се Велики Брат. Лети овде температура достиже 50 степени Целзијуса. Сточарство је одувек било главно занимање номада. У Астрахањској области се оно очувало до данашњег дана, али начин живота више није номадски. У изолованим пастирским насеобинама без воде и струје гаје се овце, краве, племенски коњи и камиле. Овдашњи житељи се с правом поносе својим „степским лађама“, јер оне спадају међу најкрупније двогрбе камиле на свету. Оне се и данас, као и хиљадама година раније, користе за превоз терета. У степама живе потомци номада: Калмици, Казаси, Ногајци и Туркмени. Поред њих на астрахањској територији живе Руси и козаци, који су у овом региону већинско становништво. У астрахањској степи се могу срести чобани који јашу на великим кабардинским коњима и од једног до другог пашњака прате стада од по неколико хиљада оваца. Путник у степи може наићи и на дивље ками-

ле, на крда коња и Сајга антилопа, али и на и чопоре степских вукова. Вукови наносе прилично велику штету сточарству, тако да је њихов одстрел дозвољен током целе године. То не представља опасност за путнике, јер су вучји чопори углавном далеко од људи.

„Света гора“ Астрахањска степа има и своју „велику тајну“. То је свештено брдо Богдо („Свето“), једино узвишење у Астрахањској области. Брдо има карактеристичну црвену боју, прошарано је многобројним пећинама, пукотинама и гребенима. По древној легенди, два будистичка ходочасника испустила су на овом месту камен који су на леђима носила из планине Тјан-Шан, и тај камен је заувек остао поклоничко место за будисте из целог света. Научно објашњење гласи да је со одговорна за настанак овог брда усред непрегледних равница. То је заправо монолит камене соли. Со је лакша од стена које је покривају и зато се постепено подиже увис, подижући на површину земље врло старе

LORI/LEGION MEDIA (2)

Русија на 50 степени Целзијуса слојеве, формиране пре око 250 милиона година. Богдо је прави музеј под отвореним небом. Још 1845. су овде пронађени први окамењени остаци древних водоземаца и ајкула. То је сада зове Богдинско-Баскунчачки резерват.

...и „Мртво море“ Друга реч у називу резервата се односи на слано језеро Баскунчак у подножју брда. Со у овом језеру је изузетно чиста (99,8% NaCl) и данас се одавде вади 1,5 милиона тона соли годишње, што је 80% од укупне експлоатације соли у Русији. Со је одавде вађена још у време Великог пута свиле. У прошлом столећу су за превоз соли коришћене камиле, а данас је специјално у ту сврху изграђена Баскунчачка пруга. Овдашњи житељи верују да је Буда једном дошао на брдо Богдо да би оплакао ходочаснике који су испустили свештени камен, и да се од његових суза у подножју брда направило језеро. Баскунчачка со је лековита. На обали језера се налази лечилиште. Људи долазе овамо да

се купају у језеру и удишу ваздух богат бромом и фитонцидима. Слој соли на дну језера дебео је 6 km, а језеро се зове и „друго Мртво море“ због лековитих својстава и могућности да држи на површини чак и добро ухрањене туристе.

...и ракетни полигон Прва балистичка ракета је у Совјетском Савезу тестирана у астрахањској степи, на полигону Капустин Јар. Била је то чувена Фау-2, коју су Руси запленили од Немаца. Ова пустиња је нешто касније видела лансирања сателита и осетила експлозије нуклеарних бомби, бомбардовања и ракетирања из многих авиона и хеликоптера, као и тешке гусенице стотина оклопних возила. Недалеко од Капустиног Јара налази се затворени град Знаменск (раније Капустин Јар1). Љубитељима екстремног туризма локалне агенције нуде екскурзију на бивши совјетски полигон.

Од Хазара до Ивана Грозног Садашња територија Астрахањске области била је део Хазарског каната, чију је престоницу Атил (рус. Итиль) у делти Волге 965. разорио кијевски кнез Свјатослав. Касније су на ту територију дошли Кумани, да

Како доћи и шта купити

Баскунчак, слано језеро од Будиних суза

Из Москве се до Астрахања или Волгограда може доћи возом, авионом (најнижа цена 5000 рубаља — 114 евра), аутомобилом (1400, односно 970 km) или туристичким бродом. Степом није лако путовати пешке, па ће вам бити потребан коњ, као и хиљадама година раније, само што ће то у овом случају бити „гвоздени“ теренски коњ. У већим градовима постоје рентакар агенције, а организују се и одговарајуће екскурзије.

Једно од најсланијих језера на свету. Налази се у оквиру Богдинско-Баскунчанског природног комплекса, који обухвата и планину Богдо.

Комплексне туристичке маршруте по југу Русије (попут ове) углавном не подразумевају одлазак у астрахањске степе. Стога је боље наручити специјалну екскурзију по астрахањским степама (на пример, агенција

SagaTours је већ организовала сличне екскурзије за странце, а најнижа цена посете степама са свим горенаведеним дестинацијама, укључујући и становање у номадској јурти, износи свега 300 евра). Обале Волге су омиљено подручје риболоваца из целе земље. Овде се могу уловити трофејни примерци сома, шарана, буцова и гргеча. Ако не будете у прилици да ловите рибу на Волги, обавезно купите овдашњу сушену и свежу рибу. Астрахањски крај је чувен и по лубеницама, чија цена у сезони (август–септембар) падне и на 4 рубље за килограм. У истом периоду се на делти Волге може посматрати како цветају лотоси.

Важно! Имајте у виду следеће: да бисте посетили брдо Богдо и језеро Баскунчак потребна вам је дозвола за улазак у пограничну зону (овуда пролази државна граница између Русије и Казахстана). Крајње је компликовано да странац самостал-

но извади ту дозволу, па вам препоручујемо да то учините преко туристичке агенције, с тим што ће и у том случају читава процедура трајати око 2 месеца, тако да посету степама заправо треба планирати месецима унапред.

99,8%

1,5–5 милиона

NaCl у тона соли годишње језеру добија се из језера Баскунчак

...и престоница Златне Хорде Седам столећа пре појаве тенкова је Бату-кан, Џингис-канов унук, покорио пола Европе, а 1242. се вратио са западног похода и остао на Волги, основавши на њеној обали град Сарај, престоницу Златне Хорде (80 km северно од савременог Астрахања). Град је разорен 1395. за време најезде великог средњоазијског војсковође Тамерлана, а његове рушевине су остале под земљом до 18. века, када су научници почели да проучавају овај јединствени споменик, који свакако треба обићи приликом посете астрахањској степи. За снимање руског филма „Хорда“ (2012) изграђене су декорације које дочаравају атмосферу древне престонице. На молбу становника овог краја декорације нису уклоњене по завршетку снимања, тако да „кулисе“ града Сараја данас представљају туристичку атракцију.

би је у првој половини 13. века населила татарско-монголска племена. Њих је у 16. веку потиснула војска Ивана Грозног, која је Астрахањски канат и његову обалу Каспијског језера припојила Русији.

18 km дужина

16 km ширина Језеро Баскунчак се налази у специфичној удолини и почива на наслагама соли које сежу на десетине километара у дубину земље.

80%

У језеру још увек стоје дрвени стубови из 19. века, када је со на овом месту вађена ручно. На њих су некада постављана велика сита, у која су радници лопатама убацивали со. Слана вода се враћала у језеро, а со задржавала на мрежи.

целокупне производње соли у Русији

Богдинско-Баскунчански природни резерват простире се на површини од 53700 ha и чине га две посебне целине:

115 km2

површина језера

3m највећа дубина

21,6 m површина језера је испод нивоа мора

Лечење Вода језера Баскунчак високог је салинитета (37%) и благотворно делује на болести коже, болести крвотока, пробавног и ендокриног система. Сулфидни муљ поседује антиинфламаторно, аналгетско и антиспазматично дејство.

1. Планина Богдо и околина језера (16 483 ha) 2. Зелени врт (1 995 ha)

2 Језеро Баскунчак први пут се званично помиње 1627. у „Великом нацрту“ (првом географском опису Русије) као место „одакле се вади со, чиста као лед“.

Неисцрпне резерве Језеро Баскунчак је јединствено по томе што се у њему природне резерве соли обнављају. Река Горка и бројни извори свакодневно доносе у језеро 24 милиона литара воде која садржи до 2,5 хиљада тона соли.

Мртва вода У језеру нема никаквог живота. Алге и рибе једноставно не могу да опстану у води тако високог салинитета. Једини становници језера су бактерије.

300 g/l садржај соли у језеру 10–18 m дебљина површинских наслага соли 6 km дебљина талога соли на дну

Железница Познато је да је со вађена из језера још у 8. веку, и да је превожена чувеним трговачким „путем свиле“. Баскунчанска железница дуга 75,3km, која спаја језеро Баскунчак и Владимирску луку на Волги, саграђена је 1884. управо ради превоза соли. КУЛЬТУРА.РФ

РУСКА РЕЧ

Култура

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

КАЛЕИДОСКОП

Књижевност Код великана руске писане речи јесен је изазивала опречна осећања

REUTERS

Лепота и туга: велики писци о руској јесени

ЦИТАТИ

Лав Толстој „РАТ И МИР“

Било је оно необично јесење време, коме се увек људи диве, оно време када ниско сунце греје јаче него у пролеће, кад све блиста у ретком, чистом ваздуху тако да очи засењује, кад се груди снаже и опорављају, [...] кад у тим тамним, топлим ноћима падају с неба златне звезде, плашећи и веселећи непрестано човека.

Фјодор Достојевски „БЕЛЕ НОЋИ“

ДРЖАВНА ГАЛЕРИЈА „ПАВЕЛ ТРЕТJAКОВ“, МОСКВА

Исак Левитан: Златна јесен (1895). Јесен је најлепше годишње доба у Русији, када су небо и ваздух прозрачни и када ветар са дрвећа односи мноштво разнобојних листова

Читање јесењих мисли руских писаца, често скривених међу осталим деловима њихових романа, представља још један начин да се проникне у дубину руске душе. АЂАЈ КАМАЛАКАРАН

Обележје руске јесени су жута и златна боја лишћа, баш као на ремек-делу „Златна јесен“ Исака Левитана. Уметнике су посебно инспирисале боје овог годишњег доба, али поред дивног колорита јесен карактеришу и бербе, непредвидљиве временске прилике и традиционално сакупљање печурака и боровница. Све то је код највећих писаца Русије изазивало опречна осећања. За неке од њих јесен је била суморно доба, често симбол пролазности живота. Ово годишње доба је код Фјодора Достојевског призивало носталгију и сећања на детињство, али и одређену дозу туробности проистекле из чињенице пролазности. У већини дела писац је ова осећања исказао кроз речи својих књижевних ликова.

У „Бедним људима“, првом роману Достојевског, написаном у форми преписке, Варвара Доброселова пише: „Боже, како сам волела јесен у селу! Била сам још дете, али сам и тада много осећала. Јесење вече сам још више волела него јутро. Сећам се, одмах до наше куће, под брдом, било је језеро. То језеро — као да га сада гледам

За неке писце, као на пример Достојевског, јесен је била суморно доба, често симбол пролазности живота — то језеро је тако широко, светло, чисто, чисто као кристал.“ У писму Макару Девушкину она наставља да живо описује ово годишње доба на селу и „златно доба“ свог детињства. Доброселова наставља: „Ево, расплакала сам се као дете заносећи се својим успоменама. Тако живо, тако живо сам се свега сетила, тако ми је јасно изашла пред очи сва прошлост

НА САЈТУ „РУСКЕ РЕЧИ“

Златна јесен руских уметника LORI/LEGION MEDIA

Јесен је пуна неухватљиве, краткотрајне раскоши природе, која ће се ускоро претворити у пејзаже покривене снегом. У европском делу Русије права златна јесен траје свега неколико недеља и представља идеално време за обилазак летњиковаца руских песника и писаца.

Прочитајте више на ruskarec.ru/24701

САМО НА RUSKAREC.RU

— а садашњост је тако мутна, тако тамна!... Како ће се све то свршити, како?... Знате ли да сам некако убеђена, некако уверена да ћу умрети ове јесени. Ја сам врло, врло болесна.“ У својим наредним делима Достојевски и даље користи метафоре јесени: „Избледеће твој фантастични свет и нестаће, увенуће твоји снови и расути се попут жутог лишћа са дрвећа“, написао је у „Белим ноћима“. „Као што је сликару неопходна светлост да на слици повуче последње потезе кичицом, тако је и мени потребна унутрашња светлост, а осећам да је немам довољно у јесењим данима“ — овај цитат потиче од Лава Толстоја и многи су њиме објашњавали пишчев недостатак инспирације током овог годишњег доба. Ипак, велики романописац је достигао врхунац поетског стваралаштва својим описом јесени у „Рату и миру“. Његов приказ временских прилика између Бородинске битке и уласка Француза у Москву у потпуности очарава читаоце: „... Преко целе те узбуђене, те незаборавне недеље, било је оно необично јесење време, коме се увек људи диве, оно време када ниско сунце греје јаче него у пролеће, кад све блиста у ретком, чистом ваздуху тако да очи засењује, кад се груди снаже и опорављају, удишући јесењи мирисав ваздух, кад ноћи чак бивају топле и кад у тим тамним, топлим ноћима падају с неба златне звезде, плашећи и веселећи непрестано човека.“ У својим „Успоменама“ Максим Горки је Чеховљеве приче упоредио са позном јесени. „Што се тиче прича Антона Павловича, читалац се осећа

Избледеће твој фантастични свет и нестаће, увенуће твоји снови и расути се попут жутог лишћа са дрвећа.

као током меланхоличног дана с краја јесени, када је ваздух прозрачан и у њему се јасно оцртавају обриси голог дрвећа, уских кућа, сивкастих људи“, писао је Горки. Нема сумње да Горки, који је критиковао Чехова, није волео јесен. „Све је тако чудно — самотно, непомично, немоћно. Хоризонт, плав и напуштен, стапа се са бледуњавим небом, и његов дах је застрашујуће хладан над земљом прекривеном залеђеним блатом. Ум писца, попут јесењег сунца, јасно осветљава монотоне путеве, кривудаве улице, мале прљаве куће, које ситни и несрећни људи, притиснути досадом и лењошћу, испуњавају бесмисленим, поспаним комешањем.“ Ако је неко од дивова руске књижевности страсно волео јесен, то је био Александар Пушкин, чији су стихови блиски срцу писца ових редова: Дане позне јесени обично сви куде, ал’ је она мени мила, читаоче драги, благе је лепоте, а светлости скромне. К’о дете за кога не маре његови привлачи ме она. Отворено кажем, од годишњих доба она ми најдража, има много лепог; без таштине је волим, у њој нађох нешто у ћудљивом сну. Јесен је посебно снажно инспирисала ове великане руске књижевности. Читање наведених литерарних бисера, често скривеним међу осталим деловима великих романа, представља још један начин да се проникне у дубину руске душе. Без обзира на то каква је осећања ово годишње доба будило у умовима поменутих књижевника, боје, мириси, призори и звуци јесени очигледно су побудили најбоље креативне и дескриптивне способности у њима.

ОКТОБАРСКИ ПЕТЕРБУРГ ИСАКИЈЕВСКИ САБОР КРОЗ ПРИЗМУ ЈЕСЕНИ Опало лишће Санкт Петербурга и кишне капи на предњем стаклу аутомобила са једним од главних симбола града, саборном црквом св. Исака (Исакијевским сабором) у позадини. Јесен је у северној престоници изузетно хладна; ускоро ће Петров град утонути у дуге зимске ноћи са мало или готово нимало дневног светла. © РИА „НОВОСТИ“

ОКТОБАРСКА ЖАР-ПТИЦА ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА ОД 65000 КИЛОМЕТАРА Бакља XXII Зимских олимпијских игара, које ће се у фебруару 2014. одржати у Сочију, замишљена је тако да представља перо жар-птице, бића из руске митологије. Како би обишла целу Русију, доспела у космос и на Северни пол, бакља ће прећи 65000 километара, почевши свој пут у јесењој Москви (на слици). ИГОР ШПИЉЕНОК/FOCUSPICTURES.RU

ОКТОБАРСКА ШЕТЊА ВАТРЕНА ЈЕСЕН КАМЧАТСКИХ ЏИНОВА Руско далекоисточно полуострво Камчатка има највећу концентрацију активних вулкана на свету. Ове јесени утроба Земље је показала своју величанствену и смртоносну силу кроз ерупције вулкана Шивелуч (на слици), Кључевски, Каримски, Жупановски, Безимени, Плоски Толбачик, Кизимен и Горели.

Више тема на Интернет страници „Руске речи“

Читајте нас поново у „Политици“

27. новембра

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру!

facebook.com/ruskarec

twitter.com/ruskarec