Pupoljak broj 7 by Pupoljak

Основна школа

“Свети Сава” Баточина

бр

школски часопис

РЕЧ УРЕДНИКА Драга децо, Весело школско звоно опет вас окупља у дуге редове. Иза нас је лето пуно веселих догађаја с распуста, испред нас нова школска година. Пожурите! Клупе су без вас празне и тужне, школа некако сива и ћутљива, а књиге жељно ишчекују да их отворите. Ви, нови прваци, придружите нам се са осмехом и без страха. Хајде да заједно откривамо све лепоте школског живота, да поставимо циљеве и заједно их испунимо. Свако дете је пупољак који се уз наш “Пупољак” развија у најлепши цвет.

Биљана Мрдаковић

Историјат школе

Дан школе

Светосавље

Април - месец шале, смеха...

С поносом у служби отаџбине

Ми размишљамо зелено

ИКТ међународни дан девојчица

Екскурзија

Стари занати

Слободне теме

Матура

26 3

ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ

БАДЊЕВАЦ

Организацијом живота на селу и стварањем своје државе, људи у Бадњевцу су се сусрели са проблемом неписмености. Бадњевац је то рано осетио и почео да решава тај проблем. Већ 1847. године по Летопису Цркве бадњевачке, била је основана приватна школа, а њу је основао поп Радован Божић. Први учитељ у нашем селу био је Јефрем Поповић (негде Миљковић). Летопис каже: '' Родитељи су за сваког ђака на месец давали у то доба 4 гроша и сваки ђак како су седели редом по клупама био је дужан да доноси сваког дана за учитеља ручак и вечеру, а још и по једна кола дрва за годину''. После Јефрема дошао је учитељ Радисав Крстић. Када је 1848. године умро поп Радован, учитељ се уплаши да му неће платити погођено и напусти школу. Бадњевачка деца наставише школовање у манастиру Грнчарици, јер је те године тамо отворена школа. 1868. године Општина бадњевачка замоли Начелство среза лепеничког да се заузме код надлежних за дозволу отварања школе у Бадњевцу. Миниастарство је 5. августа дало своју сагласност за отварање школе. Пошто су били испуњени сви услови за рад школе министарство је поставило учитеља. Први учитељ је био Милосав Дубонац. Село је направило зграду за школу и дућан. Место је било на уласку у двориште Васе Божића, крај бунара, а имање се звало''Трифуновско'' Кажу да је учитељ био Богдан Ђуричић из Свилајнца. Од овог места школа се касније сели у малу црквену или општинску кућу до црквеног дворишта. Рад ове школе пратили су исти проблеми као и остале школе у Србији: велики број ученика, мало учионица, недостатак станова за учитеље и др. У 1882. години се покренуло питање погодности постојеће школске зграде за даљи рад и министар просвете заузима став: или проширење и поправка старе зграде, или зидање нове или затварање. Бадњевчани су одредили место где ће правити школу. Предање каже да су од породице Живковић 1953/54. откупили плац и 1885. године почета је изградња школске отворен је V разред зграде. Уз стару зграду дозидана је једна соба за ново да би 1956/57. коодељење. начно школа прерасла у осмогодишњу. Године 1892. Бадњевац је добио нову школу која и данас Носила је име наропостоји и користи се за рад. Ова школа је била дног хероја Наде Научетвороразредна..

мовић. 1965. година је значајна по томе што је тада изграђена нова школска зграда. Наиме све до ове године школа је имала само зграду старе школе. Због недостатка простора ученици су били приморани да уче у просторијама дома.

1970. године донета је одлука о изградњи школске кухиње. Са радом је почела 1971. год.

Стара школа у Бадњевцу

Данашњи изглед школе у Бадњевцу

1 9 7 1 . године школа у Бадњевцу бива припојена школи у Баточини и добија име ''14. октобар''. Од тада школа ради као саставни део школе у Баточини. Већ школске 1980/81. год. школи се враћа њено старо име ''Нада Наумовић'' и више није у саставу школе из Баточине. Ученици који похађају V, VI, VII и VIII разред из својих места (Жировница, Милатовац, Прњавор) долазе у Бадњевац. Имају обезбеђен аутобуски превоз. Због повећаног броја ђака, а самим тим и недовољног школског простора, 1987. год. почела је доградња спрата на новој школи. Спрат има 3 учионице, кабинет за физику и хемију и школску библиотеку.

У овом селу и овој школи све је мање ђака. Некада је био проблем недостатак школског простора, а данас мали број ђака. Примера ради школске 1969/70. год. било је 295 ученика, 1982/83. год. 304 ученика, 2001/02. год. 279 ученика, а 2005/06. год. само 214 ученика. Бела куга узима данак и у овом питомом селу Шумадије. Надамо се да ће се још дуго чути граја деце у школском дворишту, па макар морали да правимо и трећу школску зграду. -

27. јануар

Као и сваке године и ове године је 27. јануар обележен у духу светосабља. Поштујући име свеца које носи и наша школа припремили смо свечану академију и ученичку приредбу. Наставници и ученици преставили су програм на коме су вредно и марљиво радили. Тако су бројне званице могле да виде и чују мешовити хор ученика виших разреда и наставника, хор ученика нижих разреда, чланове рецитаторске и драмске секције, како из Баточине, тако и из Брзана и Бадњевца.

Посебно треба истаћи презентацију праћену директором школе, тачније, са задовољством смо слушали и кроз слике испратили историјат наше школе од постанка до данашњег дана. Наставник ликовне културе осмислио је несвакидашњу сценографију. Укратко, поносни смо на то како смо обележили Дан школе и школску славу.

Кроз Савин прозор загледах се у бољи свет Причала мени породица моја, верујем да то теби прича и твоја, о просветитељу Светом Сави, о једној паметној и мудрој глави. Бака и дека мени кажу, веријем да ме не лажу, да се угледам на Светог Саву, да поштујем нашу крсну славу. Просветитељ Свети Сава био је човек паметне ћуди, зато га сад поштују мали и велики људи. Он је саградио многе цркве, он је саградио наше школе, зато се сад сви за њега свесрдно моле. Кроз Савин прозор, загледах се и ја, и видех да после њега на земљи све сија. Анђела Стаменковић IV/1 Баточина I место

Кроз Савин прозор загледах се у бољи свет Полако и тихо стиже још једна зима, пуна хришћанских празника. Међу тим празницима славимо и Светог Саву, нашег првог светитеља и просветитеља. Сви ми носимо дубоко усађено у нашим срцима део те Вере и Истине, чистоте и светлости. Јер када мало боље погледамо у прошлост, кад је Сава живео, видимо баш ту слику нашег народа како са љубављу иде Савиним путем. Знате ли шта значи светосавски православац ? То значи непрестано се борити са страстима и греховима у себи и свету око себе, постом, молитвом и смиреношћу. Свети Сава је наш највећи неимар јер је он својим вредностима, преданим и смиреним радом је помогао сиромашнима, прекоревао лење, срамотио непристојне, кудио лажљиве и кривоклетнике, а то су правила понашања која су уједно исправна на путу у вечни живот. Народ је осетио тај неисцрпни Савин рад и да то што он ради долази са небеских висина. Кад би данас отворили прозор и закорачили у тај свет без Саве, наш народ би и данас веровао у више богова, постојала би и даље племена која су имала свог Бога. Али, ето, захваљујући Светом Сави, ми данас имамо нашу православну веру, верујемо у једног Бога и имамо пуно лепих цркава и манастира. Свако наше племство, свако наше анђеоско дело и свака наша добра жеља заједно чине темељ светосавске културе. Зато шаљем топле поздраве нашим верницима, па нека да Бог да тамошњи сваки Србин буде прави светосавац и светосавски просвећен. Денис Драгољубовић IV разред, Бадњевац II место

Свети Сава Школска слава Свети Сава, градио је прве школе и учио људе да се Богу моле. Није хтео престо на очевом двору, па је кришом пошао он на Свету гору. Сада овај празник наша школа слави тад сва деца певају “ Химну Светом Сави ”. И по њему наша школа доби име, ученици сада поносе се тиме. Јована Стефановић V/3

Кроз Савин прозор загледах се у бољи свет Нада и утеха у безбројним тугама, савест и свет у страсшним тренуцима, смисао за наставак, кад ниси смео веровати другима, непогрешиви путоказ на историским беспућима. Једина светлост у српским тминама, оснивач школа, светитељ Свети Сава, дивимо се његовим врлинама, оставио је иза себе много задужбина, богаства права. Блистава светиљка, будилник нашег духа, посетилац грандиозне личности, опијен љубављу, исцелитељ болесних и творац манастира и школа, зато сад славимо његову славу. Празник највећег српског просветитеља, јануара двадест седмог, дана када се оживи сећање на Светога Саву, и нечег у српској историји непролазног вредног. Просветитељ, спаситељ, хуманиста све је то саткало његову вечиту славу ! Тамара Јанићијевић VIII/1 Баточина I место Илија Јанковић V разред ,Бадњевац

Светосавље данас - љубав, традиција, толеранција И данас сте, драга децо, сви весели били ! Своје школе, светом песмом с љубављу даривали. Светосавље и данас славите. И свуда се њиме хвалите. Баш како сам и ја хтео, да испуним живот цео !

Душан Крстић VIII разред ,Бадњевац

И у цркви песме певате, у икону моју гледате, традицију нашу чувајте и моје име данас славите. Учитељ сам српски био, свему сам вас научио, и да грешке неке буде, толеришите, све је за људе ! Срце ми је данас пуно ! Десило се право чудо, оствари се моја нада светосавље, љубав, традиција и толеранција влада ! Александар Павловић V разред брзан III место

Нисмо га обележили... Апри-ли-ли-ли ! Иако је сваки месец “ згодан ” за смех, шалу и забаву, ми смо априлу доделили титулу “ најзгоднијег ”. Поводом тога, 3. априла је у школском дворишту одржана једна весела приредба. 10

их ж и н е к и н че Њу су, за у ин а г р о а д е зр а р х и ш и в и и а р о х и в о н зовали чла ја и ц к е с а к с оћ рецитатор м о п з у а , еда р з а р х и ш ви х и ј о в с у к ш и подр а. к и н в а т с а н

Певало се, рецитовало и ђускало уз поп-хитове. Утисци су крајње позитивни што ће нас учврстити у намери да сваки април овако започнемо.

С ПОНОСОМ У СЛУЖБИ ОТАЏБИНИ 12

Министар Шутановац у Баточини Министар одбране Драган Шутановац посетио је 12.04.2012. године Баточину, где је свечано отворио реконструисан Карађорђев трг и Плато др Зорана Ђинђића. На свечаности у Баточини уручене су и награде учесницима литерарног и ликовног конкурса

„С поносом у служби отаџбине“. Гарда Војске Србије извела је традиционални егзерцир, а грађани су могли да посете и изложбу Војног музеја из Београда у Културном центру „Доситеј Обрадовић“. Обраћајући се присутнима, министар је изразио задовољство што има прилику да најуспешнијим учесницима конкурса уручи пригодна признања.

Верујем да се међу награђенима налазе будући припадници Војске Србије, што ће награде учинити још вреднијим.

Са поносом у служби отаџбине Од давнина постоји реч “војник”. Када се помене та реч, одмах се помисли на рат, али војник не служи само да ратује, већ да помаже народу и у добру и у злу. Сваког војника чини униформа, било да је она маскирана или свечана. И наравно капа и шапка. Само најчаснији војници добијају сабљу. Она је оличење војне части, на њој су урезане речи које гласе: “Не вади ме без повода, не враћај ме без части”. Срби су у свету познати као неустрашиви борци, ишли су било где и било кад, ишли су главом где

Са поносом у служби отаџбине Вредни ратар оре, сеје, он најлепше воће сади, тиме чини добро себи, а с поносом отаџбину гради. Сточари, кувари, млекари, пекари сваког дана народ хране, свежим млеком, хлебом, месом тако они отаџбину бране.

Или ја Ја

Машинци, бравари, градитељи, столари, добар радник даје максимум у раду, себи стиче допринос, а отаџбини понос и наду. Лекари, лаборанти, зубари и апотекари сузбијају болести и лече нам ране, увек су уз народ свој и у добре и у лоше дане. Научници, спортисти, књижевници, академици, знања ваша напредак нам дају, народу пружају нова достигнућа да живимо у поносу и сјају. Војници, судије, генерали, полицајци исправите неправду сваку, одбраните нашу историју часну за будућност нашу прекрасну и јасну. На крају у строју ступају најмлађи, студенти и ђаци - дружина смела, оценама служимо отаџбину нашу да нам увек буде поносна и весела.

вић

,Vр

азр

ед, Б

адњ

еца

ПИСМО ВОЈНИКУ Ево пишем теби, драги војниче. Мислим на тебе. Ово хладно пролећно јутро стегло ми је руку од хладноће. Напољу ће можда киша, а ја сам решио да ти пишем.

“Ко сме, тај може, ко не зна за страх, тај иде напред”.

Пишем да бих ти помогао јер знам да ће ти бити топло док читаш моје писмо, које зрачи топлином као моје срце. Док напољу пада киша, ти гордо стојиш на граници наше домовине и чуваш је од непријатеља. За тебе, драги војниче, нема препрека. Ти си храбар и поносан што можеш да чуваш домовину, једини твој пријатељ је пас који те чува и с ким разговараш. Тако бих да ти помогнем, да ти дам мој шал, чашу топлог млека, лепу реч охрабрења. И још бих ти пуно поклонио, јер знам да ти чуваш мој диван сан и безбрижно детињство. Војниче, твоји другови и ти морате бити пример свима, нарочито младим нараштајима. Желим ти што више мирних ноћи, плавих зора, добро здравље и да са својим другарима уживаш у војничким данима.

Филип Цакић VII/1

Павле Поповић IV/3

Далибор Поповић V разред

неки нису смели ни ногом. Срби газе свед пред собом било која препрека да је испред њих. Наш марш је надалеко познат у свету, ми не газимо као бабе, ми газимо јуначким ходом, сви као један. Срби су учествовали у разним ратовима и само су имали један циљ: да одбране Србију. Војником се сматра и пилот. Њему, кад год лети, живот виси о концу. Он од свих војника има најмање права на грешку. Још од давнина се о пилотима причало као о митским бићима. Тренутно у српском ваздухопловству није неко добро стање, али ипак, надам се, да ће се то стање поправити. Служити отаџбини на небу или копну велика је част и понос.

дњеца

ед, Ба , V разр

а Кизић

ан Светл

нко

МИ РАЗМИШЉАМО ЗЕЛЕНО 14

МИ

РАЗМИШЉАМО

ЗЕЛЕНО У понедељак , 12. марта 2012. године, ученици седмог разреда школе у

Брзану спровели су акцију оплемењивања простора школског дворишта. На часо вима Грађанског васпитања они су упознати са вредностима волонтирања, па су кроз ову акцију показали колико су спремни да учине за добробит свих нас. Акција је започета сређивањем школског дворишта (чишћењем стаза, грабуљањем лишћа…), након чега је уследио интересантнији и главни део акције – сађење ружа. Уз помоћ упутства са паковања ученици су заједничким снагама, без потешкоћа, успели да, до тада празне жардињере попуне овим лепим цвећем. Лепо време, добра забава, али и жеља за радом ученика обележили су ову акцију. Данас руже лепо напредују захваљујући свакодневном заливању самих ђака, а часови Грађанског васпитања нуде нове и нове идеје за акцију!

НИКАД

ДОСТА

У петак , 6. априла 2012. године, ученици, чланови

драмске секције од 5. до 8. разреда из Брзана приредили су приредбу за наставнике и све ђаке школе у Брзану. Повод овог догађаја био је април, као месец шале и забаве, па су и сви драмски комади који су се одиграли том приликом били проткани хумором. Сви посетиоци - ђаци су као улазницу добили по једно насмејано лице на папирићу, а наставници су могли се украсе са по једним беџом, такође у облику насмејаног лица. Публици су се најпре представили ученици 6. разреда који су најмлађим гледаоцима испричали Бајку о рибару и рибици. Одушевљење најмлађих је било и више него очигледно! Када је бајка била готова на сцену су ступили ученици 7. разреда који су се представили својом изведбом одломка из познадог комада Косте Трифковић Избирачица. Ефекат комичног који су ови млади глумци желели да прикажу публици одмах је препознат и њихов наступ је испраћен великим аплаузом. Након овог наступа дошло је време за ученике 8. разреда. Најпре је публика почашћена приказом одломка из велике комедије Бранислава Нушића “Сумњиво лице”. Старији гледаоци су одмах препознали проблеме једне заљубљене девојке, ћерке среског капетана и са уживањем одгледали комад. И на крају - заједнички смех. Дечаци 8. разреда самостално су прилагодил сценарио филма “Ко то тамо пева?” у складу са истоименом драмом Душана Ковачевића и извели незаборавну представу. Они су аутобусом путовали у Београд, падали због наглог кочења, плашили се изненадног пуцања пушке уз сталну пратњу музике из филма, што је код публике изазвао велико одушевљење.

У понедељак 23.априла 2012. дочекано је у Београду 300 девојчица из основних школа широм Србије поводом међународног Дана девојчица у ИКТ и дали су све од себе да им кроз организован заједнички једнодневни програм пренесу поруке да се исплати вредно учити и радити, мотивисали их да већ сада размишљају о својој будућности и постављају себи високе циљеве и да је ИКТ област у којој могу имати успешне каријере ако то желе. Девојчице су прво имале прилику да се у водећим ИКТ команијама (HP, Телеком Србија, Telenor, VIP, Microsoft, Intel, Huawei, Cisco, IBM, Ericsson и Oracle) сусретну са успешним дамама у овом сектору, где су сазнале више о компанији коју су посетиле, о изборима које су те жене правиле у свом школовању и каријери, и о актуелним и интересантним пројектима на којима оне раде. Девојчице су се временом опустиле и саме се акти- вно упустиле у разговор.

МЕЂУНАРОДНИ дан девојчица у

ИКТ

Победила Анђела Миљојковић, ученица 8.разреда наше школе

Након посете компанијама и ручка у McDonald's ресторанима (што је била њихова велика жеља), девојчице су посетиле техничке факултете (ЕТФ, ФОН, Машински, Саобраћајни и ПМФ) где су их угостиле професорке, асистенткиње и студенткиње, које су им пренеле свака своја искуства са факултета и приближиле им лепоте и изазове студентског живота. Након тога, у Клубу посланика, организована је завршна свечана церемонија где их је дочекала Јасна Матић, државна секретарка за Дигиталну агенду и где су додељене награде "Нај ИКТ девојчица" за најбоље радове на тему "Зашто волим интернет" и "Чему ми служи мобилни телефон."

ЕКСКУРЗИЈА

ученика

разреда

У уторак 15. маја у 7.30 сати ученици петог

разреда са својим одељенским старешинама, Марином Ковановић, Ненадом Мркаљем, Лелицом Николић, Снежаном Иветић и Маријом Ђокић кренули су на екскурзију у Ниш и Нишку бању. Прво смо посетили логор Црвени крст, затим археолошко налазиште Медијану и Ћеле кулу.Паузу смо правили у хотелу „Видиковац“ где су наставници и возачи ручали, а ученици користили слободно време. Затим смо отишли у Нишку бању и тамо провели сат времена. Због кише и лошег времена одлучили смо да са ученицима обиђемо тржни центар у Нишу, што су ученици са одушевљењем прихватили. У 18.00 сати кренули смо ка Баточини, а око 20.00 сати смо били испред школе. Екскурзију је обележило весело расположење и другарска атмосфера, па нам тмурно време није пуно сметало. Сви утисци и коментари су позитивни.

видео можете погледати на линку:

http://www.ossvetisavaba.edu.rs/aktuelno/2012/dan-devojcica-u-ikt.html

.РАЗРЕД

13. и 14. маја 2012. године реализована је екскурзија

ученика шестог разреда из матичне школе и школа у Брзану и Бадњевцу. Екскурзија је изведена преко агенције „Балканик“ из Ваљева, а са ученицима су пошли вођа пута, наставник Никола Грковић, одељенске старешине Виолета Милентијевић, Александра Младеновић, Валентина Радевић, Славка Морача и Данило Џудовић, као и Марко, представник агенције. На путу ка Златибору обишли смо Овчар бању и манастир Благовештење. Време које је предвиђено у овом туристичком месту, због временских услова ђаци са наставницима нису провели у шетњи и разгледању, већ су склониште од кише пронашли у неком од многобројних локала и посластичарница. Са Златибора смо отишли на Тару, где смо се сместили у хотел „Бели бор“. Након вечере уследио је одлазак у дискотеку где смо се сви лепо провели. Сутрадан нас је изненадио снег усред маја.

14. мај је обележила посета Мокрој Гори, где смо се возили возићем “ Ћиром ”. На свакој од осам станица колико има Шарганска осмица, задржали смо се довољно дуго да нашу екскурзију оплеменимо низом прелепих фотографија. Затим смо посетили Дрвенград, а заклон од кише пронашли у биоскопу где смо гледали филм нашег чувеног редитеља Емира Кусрурице. Затим је следила посета манастиру Рачи. После посете манастира, вратили смо се у хотел “Бели бор”, где смо ручали и мало одморили. Мало касније смо се упутили ка Ваљеву. где смо срели ученике седмог разреда са својим одељенским старешинама. У 21.00 стигли смо у Баточину, испред школе, одакле су аутобуси и кренули предходног дана. Ако изузмемо ниске температуре и кишу, а у први план ставимо добро дружење, веселу атмосферу и чињеницу да није било никаквих инцидената, закључак је да је екскурзија била занимљива и успешно реализована.

Екскурзија је организована за ученике седмог разреда одељења 7/1, 7/2, 7/3 из Баточине и одељења из Бадњевца и Брзана са укупно 97 ученика. Правац екскурзије био је следећи: Баточина – Бранковина – Ваљево – Тршић – Бања Ковиљача – Шабац – Београд – Баточина. Стручни вођа пута био је Милан Милошевић, професор разредне наставе, а задужене одељенске старешине биле су: Снежана Голубовић, Мара Милутиновић, Јадранка Вељковић, Драгослав Јовановић и Марија Јовић. На пут смо пошли 14.05.2012, а вратили се 15.05.2012. године. Стручна и техничка припрема екскурзије извршена је квалитетно тако да нисмо имали никаквих проблема у току извођења екскурзије, што је омогућило да план потпуно реализујемо. Аутобуси су били постављени испред школе у 6 часова 14. маја и пошто је полиција извршила технички преглед аутобуса, као и сву потребну документацију, кренуло се на пут у 7 часова. Са нама је кренуо и представник агенције „Балканик“ Мирослав Мратинковић. Једини проблем који се јављао током целе екскурзије била је киша као временска непогода, која је падала током оба дана екскурзије.

.РАЗРЕД Након удобне вожње туристичким аутобусом, преко Аранђеловца, Лазаревца, са успутним краћим паузама ради одмора, стигли смо у Бранковину где смо посетили цркву Св. Архангела Михајла, стару школу, гроб Десанке Максимовић, као и спомен музеј са школом. Све ово је било у пратњи локалног водича који је деци причао о историји истакнуте породице Ненадовић, о чувеној песникињи. Услед лоших временских услова, дужег задржавања није било, па се кренуло у оближње Ваљево. Прво смо обишли Народни музеј, а потом и Муселимов конак, музеј који је посвећен Првом српском устанку. Након обиласка ове две културне установе упутили смо се ка Спортско-рекреативном центру, у коме су ученици имали прилике да се мало одморе или да играју кошарку, фудбал, тенис, стони тенис, а након задржавања, упутили смо се ка хотелу који је смештен у центру града. Након смештаја договорили смо се да се мало одморимо и око 17 часова да се окупимо

испред хотела и кренемо у једночасовни обилазак града. У шетњи градом обишли смо Саборну цркву, која је друга највећа црква у Србији и обишли смо стару чаршију Тешњар. По повратку у хотел у 19 часова имали смо вечеру, а након вечере ученици су се спремали за дискотеку, у коју су касније ишли и тамо остали до један сат иза поноћи. Други дан је освануо облачан, али без кише, након доручка око 8 часова кренули смо ка Тршићу, а успут смо обишли и манастир Троношу. У Тршићу смо обишли кућу Вука Стефановића Караџића, као и комплетан комплекс овог места где се сваке године у септембру одржава традиционални „Вуков сабор“. Након обилазка Тршића кренули смо у Бању Ковиљачу, где смо имали ручак у хотелу „Подриње“. Након ручка ученици су прошетали како би купили сувенире и упутили смо се ка Београду, где је било предвиђено да обиђемо Калемегдан и Храм Светог Саве, међутим током путовања ка Београду киша је опет почела да пада, тако да смо ова два места само погледали панорамском вожњом уз пратњу водича који је на микрофону ученицима причао о историји ових знаменитости. Пошто је киша падала, као вођа пута, уз консултације са разредним старешинама, предложио сам да ученике водимо у Мекдоналдс, где смо провели 90 минута. Из Београда смо кренули око 19 часова и у Баточину смо стигли нешто после 20 часова. Агенција је у потпуности реализовала свој програм. Све претходне припреме о извођењу екскурзије биле су у складу са правилником о извођењу екскурзије. Водичи су били високо професионални, увек са ученицима и одлучно су сарађивали са вођством пута. Екскурзија је реализована у предвиђеном времену и у потпуности су реализовани циљеви и задаци екскурзије, деца су задовољна,па се екскурзија оцењује веома успешном.

ИКОНОГРАФИЈЕ

У СРБИЈИ

У Србији најстарије иконе из Зете, Хума, Рашке, Нестале су и о њима не постоје чак ни писмени помени. У каснијем периоду , тек од времена Немањића, дошло је до истицања домаћих уметничких вредности путем светих слика. Избором светих заштитника, давањем више места њиховим иконама или сликаним житијама, домаћи ктитори су већ у првим својим задужбинама утицали на појаву посебних особина српског иконографског програма. По старим византиским обичају, појавиле су се и у српским црквама " Нове " иконе, створене додавањем посебних епитета старијим иконама. Постојање домаћих сликарских радионица, које су неговале посебне сликарске особине, запажено је тек касније. Био је потребан дужи период уметничког живота у Србији, дужи период настајања ктитора, да у својој средини почну да налазе вичне, мајсторе , спремне да остваре замисли да би се дела разли- ковала по стилским особинама од истих у другим културним срединама византије. Свети Сава је почетком тринаестог века, набављао иконе у Солуну, а доводио је изгледа и сликаре из Цариграда да раде за ктиторе (његове рођаке Немањиће) . Радећи у унутрашњости Србије или у приморским областима, одазивајући се наруџбинама Српских владара или српских архиепископа и месних епископа, домаћи сликари су се ослањали на разнолике стилске поуке зависно од средине у којој су сами образовани или у којој су стварали. Поред сликара дворске радионице у Србији, радиле су и друге, мање образоване , али ипак тражене радионице и мајстори. Све бројнији ктитори и донатори, људи различитих друштвених сталежа, неједнаких богатстава и образовања, утицали су у Србији четрнаестог века на уметничка стварања.

Крајем четрнаестог и током петнаестог века турским освајачким походима нестале су једна за другом феудалне државе Балкана. Нестали су неповратно дворови и феудални господари који су својим наруџбинама подстицали уметнички живот. Без обзира на привремене кризе и застоје, уметност поникла у Византији, а негована у касном средњем веку у православним земљама на Балкану, живела је још два, а негде и три века после пада Цариграда, као духовни израз људи који су оживљавањем својих културних традиција покушавали да сачувају свој језик, историју, веру и уметност, односно свест о својим најдубљим коренима. У шеснаестом веку на Балкану се осетио снажан покрет духовног и уметничког живота, када су турци освајачи продирући према Бечу, толерисали хришћане у позадини. Тражећи подстрек и поуку на делима сликарства из доба палеолога, сликари шеснаестог века поново су били уједињени предистим идеалом лепоте, поново су учествовали у " ОБНОВИ " старе, византиске уметности. Најтелонтованији Ии најобразованији међу сликарима познатим у Српским земљама после 1557, био је пећки монах Лонгин, потписивао је своја дела и запажа се да је радио много и предано.

равља чист језик Византиских иконографа. То су, пре свега славскеиконе, њих су за потребе тржишта, са прилочно добро организованом трговачком мрежом радњи за продају црквених ствари на подручијима Аустро-Угарске царевине које су насељавали Срби, производиле анонимне домаће сликарске радионице. То су обично биле веће фотографске радње, атељеји који су на тај начин користили запослене ретушере. Готово све иконе тог типа настале су током две последње деценије XIX века, највише између 1881 и 1883. год. Сликане су увек техником уља на платну, сасвим ретко на лиму или дасци, стандардном величином прилагођене грађанском ентеријеру, мање 66 x 55 cm, а веће 80 x 60 cm. До опадања њихове масовне производње дошло је средином деведесетих година, XIX века, усавршавањем технике репродуковања, тзв. олеографије, хромолитографије или хелиогравуре. Зато таквих и сличних икона после 1900. год. нема много, мада се њихова производња није угасила све до Другог светског рата.

Велики погроми у Аустро-Турским ратовима седамнаестог века и савезништво Србије и Аустрије, учинило је крај обнови Српске средњовековне уметности под духовним вођством Пећке Патријаршије и проузроковали су Велику сеобу српског живља 1690 год. Тако да је дуги и плодни период негована религиозних тема и иконописа у Србији, од краја XVII до краја XVIII века, постао у XVIII веку, често неуспео покушај да се измири православна традиција са тековинама европске уметности, чији је ход био другачији и бржи после XV века. Икона под утицајем барока, претвара се у слику побожне средине, али се полако забо-

Српска Православна Црква током тих пет деценија , друге половине XX века, доживела је безбројна искушења и прогоне различите врсте, што се одразило и на неговање традиције чисте византиске иконе као симбола који омогућава духовни приступ оригиналу (АРХЕТИПУ ). Значајан чин у подршци иконописа у Србији, у данашње Ввреме, десио се 1995.год. Када је у музеју Примењене уметности у Београду отворена велика изложба са 600 икона и 120 аутора преставља велики процват икона у Србији. У данашње време, нови ктитори поруџбинама оживљавају својим духони процват свог народа.

После Другог светског рата, комунистичке власти одвајају цркву од државе и убрзо затим стављају је изван закона.

1. Ф 2 или п 2. Јо вана Живко в 3. М ирја Младен ић, VII 4. Ђ р н орђе а Тана овић, V азред, Ба II си Жив кови јевић, V разред, дњевац Б I ћ, V II ра I разре адњева д, ц зред , Бад Бадњев ац њев ац

Јова

на М

ати

ћ, VI II ра зред

Драги Зашто седневниче, каже: устао на леву ногу?

Силазећи степеницама моје зграде угледах човека који ми је дао идеју да ти ово пишем. Он је имао црну јакну и црн шешир који је држао близу својих стопала. Он је човек који не може видети јутро, који верује у боље сутра, има осећај да људи око њега нису толико злобни и да могу да му помогну. Држао је натпис на коме је писало : “ Слеп сам, пружите ми помоћ ”. Пролазећи поред, увек сам остављала по неки динар. И људи су га гледали, онако збуњено и чудно. Нашао се човек који је био стручњак за рекламе, туда је пролазио, зауставио се и исписао нов натпис. Враћајући се поподне, видео је шешир у коме је било доста новчића и новчаница, са осмехом је прошао поред њега. Човек који је то држао, осетио је његов корак и упитао га, да није он тај који му је узео картон и шта је написао?

Пролазник му је одговорио да није написао неистину, већ оно што употпуњује натпис, отишао и изгубио се у гужви. Тако су пролазили дани, шешир је био доста богатији него прошли пут, људи су пролазили и давали му вољу и снагу да се бори. Али слеп човек није знао да је на његовом картону писало: “ Данас је пролеће, а ја га не могу видети ”. Драги дневниче, ово сам ти написала, ово ја чувам у срцу, а ти ћеш на папиру. Питам се само, шта би било са слепим човеком, када не би наишао стручњак за рекламе. То ће ми бити једино питање на које никад нећу добити одговор.

Тамара Стојановић 7-1

Један стари занат Још од малена слушао сам приче моје баке. Како је у школу одлазила у опанцима који би се некада на пола пута распали од кише или снега. Били су ручно сашивени од свињске коже. Волела је школу и тако промрзлих ногу , седела је на часовима до краја наставе. Ту причу сам ја често терао да ми понови. Зашто није имала ципеле? Ко јој је шио те опанке и у колико разреда школе је ишла у тим опанцима?

Причала ми је да је она послератно дете из сељачке породице. Ципеле су носила само деца богатих трговаца, а где су их куповала, није знала.Можда у Београду, у престоници или негде у иностранству? Обућа за сиромашну земљорадничку децу шила се у опанчарским радњама. Опанчар је био тадашњи занатлија који је ручно шио обућу, односно опанке.Данас опанчари израђују исте те опанке, али као традиционални детаљ. Опанке носе фолклорци док играју игре из Шумадије односно Србије. Продају се у етно селима или их обувају старији старији људи на традиционалним вашарима као што су Гуча. Мој опанак није од коже, али је опанак. Купио сам га на Могркој Гори. Мислим да је један од најаутентичнијих обележија српског народа. Нешто као српски грб и српска химна.

Ђиновић Ђорђе VII/2 23

Зашто вилим ћирилицу ? Наше национално обележје? Прво што ми је увек падало на памет је наш језик и наше писмо – ћирилица. Ћирилица настаје у X веку. По неким записима, нама су Грци, солунска браћа Ћирило и Методије, „поклонили“ наше писмо. Против историје се не може, бар не без јаких доказа, па ћу прихватити ове чињенице и отпочети састав. Прва, оригинална азбука, аутора Саве Мркаља, имаде 40 слова, Вук С. Караџић ју је касније преправио, тако да сада има 30. Као што Стефан Немања рече у свом завештању: „Два језика се никад помирити не могу“. Тако је наша ћирилица „пала“ под латиницом. Људи почињу да користе латиницу. Преко медија, све до формалних писама, сада се све више користи латиница. Човек научи свој језик за годину дана, не заборавља га док је жив. Човек научи и туђи језик

за годину дана, а колико је потребно да се одрекне свог? Човеку су нове ствари занимљиве, полако заборавља старе. И тако, наше писмо паде у заборав. И опет се поставља питање: зашто волим ћирилицу? Младо писмо, које је од Х све до ХХ века остало међ' Србима, постало је национално обележје. Писмо које није, нити ће бити заборављено, све док српска нога корача земљом, писмо за које се Стефан Немања борио, трудио да опстане. Срби су ратоборан, издржљив народ. Бране веру, као и остала, нама драга обележја. Али не могу, а да опет не напоменем како све мање нас користи НАШЕ писмо. Могу слободно да кажем, да су највише медији криви за то. Рекламе, серије, преводи филмова, на тзв. „српским“ каналима су на латиници. Ћирилицу – прво писмо које су ме моји родитељи научили ја нећу заборавити. Немојте ни ви. „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу“? Тамара Милановић, VII 2

Ивана Јанковић, VIII р, Бадњевац

Јелена Антић, VIII р, Бадњевац

Анђела Миљојковић, VIII р, Бадњевац

Kад би моја клупа проговорила о томе шта неко шапуће и крије, кад би заиста проговорила о томе шта неко ради крадом, о девојчици на пример, шта прича о својим прошлим симпатијама, или о дечаку, шта разговара са другом из клупе, своје тајне или пак нешто сасвим друго. И све остало када би проговорила о теби и о мени, било би да се смеје до задње трунчинце даха, дошло би до црвенила у лицу.

РЕКЛИ СУ У 6-3

од стидљивости и смеха... Али на сву срећу, клупе не умеју да говоре. чувају милион тајни у својим светлуцавим браон бојама. Личе на мале и уске сплавове од трске које плутају по води... Плове у наше шапутање, у наше мале и велике тајне. У седам и четрдесет и пет те одведу, у тринаест и четрдесет побегну. И ти одмах знаш: “ Ма , све је у реду. ” Димитријевић Јелена VII2

ЉУБАВ ЈЕ... ... кад дечко не оде на тренинг због девојке. ... љубав је кад размењујемо нежност. ... да би била љубав, мора бити обострана. ... љубав је када се муж и жена воле, а једва чекају да се посвађају ! ... љубав је вечна кад је искрена. ... љубав је чудан осећај... ... љубав је радост и прилика коју живот пружа само једном и треба је искористити на најбољи могући начин, јер нам се друга неће пужити. ... љубав је када неку особу волиш тако да би дао живот за њу! ... љубав је једна велика срећа, због љубави се живи. ... љубав је као књига без краја, то је моћна реч која људе спаја. ... љубав је јако романтична.

Ана Богдановић, VIII р, Бадњевац

НАШИ

Растајемо се... И страшно дугим корацима одлазимо у свет...

Уредник часописа: Биљана Мрдаковић Лектор: Биљана Мрдаковић Дизајн и графичка обрада: Никола Грковић

У овом броју часописа ПУПОЉАК налазе се литерарни као и ликовни радови ученика наше школе. Сви радови настали су у периоду од 1. септембра до 29. децембра 2011. године.

Захваљујемо се свим члановима комисије за израду часописа.

www.ossvetisavaba.edu.rs

pupoljak.casopis@gmail.com

школски часопис