Optimist 52 - Februar 2020. by Optimist Magazin

Izdvajamo Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011. Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Marjana M. Stevanović, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Aleksandar Savić, Filip Obradović, Ivan Zidarević, Tamara Markić, M.K. Fotografija sa naslovne strane: Netﬂix Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

Slučaj Srđan Šveljo

4 Merlinka festival

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011) . [S. l.] : Regionalni info centar, 2011 (Smederevo : Newpress). 21 cm Dvomesečno. Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 22176756 = Optimist COBISS.SRID 186184972

Zabluda o prepu 20

Gej Dilan Dog 54

38 Đorđe Galić

OPTIMIST Skrozza na skroz

ko se ovako nastavi, suđenja za pedofiliju odigravaće se na ulicama, gde će razbesneli ljudi odlučivati aklamacijom, jednim kolektivnim „na smrt, na smrt, na smrt“, dok će mediji i zvanično preuzeti ulogu istražitelja i tužilaca. U situacijama u kojima su za pedofiliju osumnjičeni gej muškarci – lako je zamisliti i javna pogubljenja, na kojima „pravednici“ otelotvoruju božanski gnev i uklanjaju one koji navodno prljaju njihov bezgrešni svet. Onome ko ne veruje u takvu budućnost, dovoljno je da prostudira slučaj Gorana Jevtića, modnog kreatora Darka Kostića i najnoviji u tom nizu – Srđana Švelja. DOKAŽI DA NISI! Stilista Srđan Šveljo uhapšen je pod sumnjom da je pedofil i da je „seksualno zloupotrebljavao i uznemiravao“ maloletne dečake koji su mu bili modeli. Da je Srbija normalna država kao što nije, ova rečenica ne bi mogla da se pojavi u medijima. Pre svega, u normalnim državama poštuje se pravo na pretpostavku nevinosti – što je ovde u startu prekršeno, pre svega u policiji i tužilaštvu (iz kojih ne mogu da „procure“, a kamoli da javno budu objavljeni podaci o identitetu osumnjičenih lica), a potom u medijima (koji, čak i ako imaju podatak o identitetu, ne bi smeli da ga objavljuju). Ovakvu rečenicu mogli bismo da pročitamo samo ukoliko bi za pedofiliju bili osumnjičeni najviši državni funkcioneri – predsednik, premijer, ministri, ili osoba koja je plaćena i zadužena da brine o maloletnicima. Samo imena takvih ljudi mogla bi da opravdaju ono što se zove „javni interes“, a što je ultimativna vrednost zbog koje je u medijima ponekada dozvoljeno prekoračiti crvenu liniju ljudskih prava. U slučaju Srđana Švelja nije tako: on je građanin ove države koji niti je plaćen da brine o maloletnicima, niti obavlja visoku državnu funkciju. Ukoliko je osumnjičen za pedofiliju, on ima pravo da, uz adekvatnu pravnu pomoć i poštovanje drugih ljudskih prava, u miru (i bez medijske hajke, takoreći anonimno)

www.optimist.rs

dočeka kraj istražnog postupka. Sve ovo postoji u Ustavu, zakonima, kodeksima i različitim pravilnicima, ne zato što bi državni sistem ili mediji želeli da budu blagonakloni prema osumnjičenima za pedofiliju, ne zato što je odobravaju ili žele da promovišu – već jednostavno zato što su takva pravila koja važe vekovima, praktično od trenutka kada su ljudi izašli iz pećina i postali koliko-toliko civilizovani. Od tog pravila se tokom istorije odustajalo nekoliko puta – u vreme spaljivanja veštica, u vreme inkvizicije, različitih revolucija, itd. – ali svi znamo kako se ta priča završila. Stradali su mnogi nevini ljudi, ljudi koji su se nekom zamerili pa im ovi „namestili igru“, ljudi koji su se slučajno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ljudi koji su bili žrtve predrasuda i sopstvene „različitosti“. U slučaju o kojem je ovde reče, istraga je još u toku, ali čitava država već zna ne samo ime osumnjičenog (pa ga ovde pominjemo i mi), već i navodne detalje istrage – kako je Šveljo i šta navodno radio s dečacima, šta je navodno govorio i kako se prema njima navodno ponašao... Taj „materijal“, medijski propraćen Šveljinim fotografijama s društvenih mreža koje se stavljaju u „adekvatan“ kontekst, najviše liči na ulični linč. Jedino što ga od toga razlikuje, jeste da se Šveljo fizički nalazi na sigurnom, pa razbesnela javnost nema metu za kamenovanje.

ULICA TE TUŽI, ULICA TI SUDI

Srđan Šveljo piše: Tamara Skrozza

„IDEMO DALJE“ U ovoj priči pojavljuje se i jedan dodatni, zlokobni momenat, koji ranije nismo imali – kako u priči o gej pedoﬁliji, tako i o bilo kojoj drugoj formi seksualnog nasilja. Igor Jurić, čija je ćerka

brutalno ubijena i koji je u poslednjih nekoliko godina vrlo aktivan u oblasti zaštite dece od različitih predatora, zapravo je najavio ovo hapšenje. Nekoliko dana pre nego što će na kioscima biti otvorena sudnica za Srđana Švelja, Jurić je rekao da na javnoj sceni ima više uticajnih ljudi koji zlostavljaju decu. On je pritom naveo da njegova fondacija „Tijana Jurić“ poseduje saznanja i dokaze o orgijama koje se dešavaju uz učešće dece od 12 do 15 godina, ali da je neophodno da svedoci progovore. Istog trenutka kada je Šveljo uhapšen, Jurić je trijumfalno saopštio da je bio u pravu kada nije otkrio imena navodnih pedofila, jer da je uradio drugačije „večeras ne bismo imali uhapšenog prvog pedofila“. Nastavio je Jurić da je ovo „tek početak“ i da „idemo dalje“. Niko nikada ne može da ospori da je Igor Jurić čovek koji je preživeo nešto što niko nikome ne bi poželeo, nešto nezamislivo, što se ne može preboleti i zaboraviti, najveću moguću tragediju. Niko mu takođe ne može osporiti doprinos na polju ponašanja policije prilikom nestanka dece ili bezbednosti dece na internetu, kao ni činjenicu da je u više navrata prošao pravi tabloidni linč. Međutim, od trenutka kada je usvojena inicijativa njegove fondacije o izmeni Krivičnog zakonika kojom se počiniocima najtežih krivičnih dela (ubistava dece) određuje doživotna kazna zatvora bez pomilovanja, i kada je vlast tom predlogu zgodno dodala još par stavki koje garantuju doživotnu robiju za još neka krivična dela – postavilo se pitanje kolika je zapravo njegova moć. Kakav je Jurićev položaj u institucijama i da li je moguće da jedan „običan“ građanin, civilno i za istražni posao neobučeno lice, postane najpriznatiji ekspert za istrage? Na osnovu čijih i kakvih ovlašćenja Jurić, npr. otvara hajku na sudiju Miodraga Majića čija mu se presuda ne dopada? Ili, u ovom slučaju, s kojim pravom nekažnjeno skriva podatke o krivičnom delu (jer ih je imao, kako i sam kaže)? Koji je, dakle, odnos Igora Jurića i istražnih organa – da li oni slušaju njega, ili on prenosi ono što mu oni kažu? Oba scenarija su podjednako tragična za osnovne demokratske principe u ovoj državi, oba podjednako poništavaju bazična ljudska prava – a sve pod firmom borbe za bezbednost dece, teme na koju su po prirodi stvari svi osetljivi i koja garantovano dotiče svakog od nas.

ME TOO, SRPSKA IZVEDBA Ovaj slučaj, baš kao i slučajevi Jevtića i Darka Kostića, pokazali su da je čoveku, posebno ako je gej, dovoljno da se nekom zameri – i da nepovratno ode u propast. Jevtić je pravosnažno osuđen, proces protiv Kostića još traje, a istraga o slučaju Srđana Švelja tek je otvorena. Međutim, način na koji su ti slučajevi predstavljeni javnosti, bezočno kršenje svih mogućih medijskih kodeksa, pa i zakonskih procedura (o čemu je Optimist opširno pisao), doprineli su utisku da je proces protiv Jevtića jednostavno montiran, a da se Kostiću i Švelji sprema ista stvar. U međuvremenu, međutim, čitava stvar se obogaćuje detaljima koji ove unapred osuđene ljude stavlja u dodatno neprijatnu poziciju: dok je Jevtić sve vreme procesa bio razvlačen u medijima, ali ipak udaljen od javnosti, Kostić se u medijima redovno prikazuje kao oronuo, zapušten ili čak drogiran čovek, a Švelju je u fokus doveo Igor Jurić. Naravno, neće oni zbog toga biti osuđeni, ali svakako imaju imidž „nepoželjnih“. S jedne strane, ko će verovati obeznanjenom Kostiću? S druge, ko će verovati nekome u koga je prst upro čovek s kojim zbog njegove tragedije saoseća veći deo Srbije? Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Skrozza na skroz

Posebnu dimenziju ove priče čini nešto što je postalo već uobičajena praksa ovdašnjih istražnih i pravosudnih organa: „curenje“ informacija u medije. Ova godina počela je ne sa curenjem, već sa armagedonskim izlivanjem podataka iz istrage o otmici i zlostavljanju maloletne M.K, i evo nastavlja se sa curenjem iz istrage o Srđanu Švelji. Pre svega, podaci iz istrage NE SMEJU da cure. Sve dok se ne utvrdi kontekst, istinitost i prava slika onoga što se u određenom slučaju dogodilo – tu mediji i javnost nemaju šta da traže. Izuzetak su, naravno, slučajevi koji se tiču bezbednosti države, kada institucije imaju čak i obavezu da obaveštavaju građane s nečim što je istraga utvrdila, a što bi moglo da utiče i na njih i njihove živote. Ovde, međutim, to nije slučaj – dok se ne utvrdi da li je Šveljo zaista zlostavljao mladiće, dok se ne utvrdi kontekst fotografija koja je snimao, dok se sve ne potvrdi ili opovrgne u pravosnažnoj presudi, to je stvar koja NE POSTOJI. Nije ovde reč o bolećivosti prema navodnim pedofilima, već o činjenici da ono što se tek istražuje ne mora uopšte da bude istina.

www.optimist.rs

Ako na kraju bude utvrđeno da Šveljo nije skidao dečake, da ih nije drogirao, da s njim nisu imali oralni seks, o čemu su mediji detaljno izvestili, šta će biti s tim čovekom? Kako će se „oprati“? Kako će s tim teretom živeti? Ko će mu ikada više verovati? On na kraju može biti i kriv, ali da se za sve ove podatke istovremeno utvrdi da naprosto nisu tačni – što se već događalo u sličnim istragama, tj. medijskom izveštavanju o njima. Neizbežna je ovde još jedna dimenzija: loše skrivana homofobija koja se u slučajevima poput Jevtićevog, Kostićevog ili ovog aktuelno, naprosto izlije s novinskih stranica. Mediji prave drastične etičke omaške i kada su u pitanju slučajevi heteroseksualnog seksualnog zlostavljanja, ali je pedofilija u gej zajednici za njih posebno sočna tema. Iako tabloidi na dnevnom nivou izveštavaju o pedofiliji, nikada u tim pričama nije bilo toliko grafičkih detalja kao u situacijama gde su osumnjičeni gej muškarci. Tek u tim slučajevima obavešteni smo bukvalno o svemu – ko je koga, gde, kako tačno i kako sve seksualno zlostavljao. U izveštajima o zlostavljanju koje je navodno počinio Srđan Šveljo – stvar je dodatno obogaćena fotografijama momaka koji su stali pred njegovu kameru, da bi se od besa zapenjenom auditorijumu dalo još malo „goriva“. Isto tako bilo je i u slučajevima Gorana Jevtića i Darka Kostića, gde javnost nije bila uskraćena ni za jedan jedini detalj. Čak i u toj oblasti, dakle, podignuta je letvica diskriminacije i netrpeljivosti prema LGBT zajednici i pedofilija među njima dobila dimenziju sasvim drugačiju od „obične“ pedofilije. Kad se tome doda već uobičajeno kršenje prava na pretpostavku nevinosti, curenje podataka iz istrage, kršenje prava na privatnost, obaveza zaštite identiteta i dostojanstva žrtve, činjenica da je nadležnost nekih institucija jednostavno prešla u ruke nekih pojedinaca… dolazimo na početak ove storije i na mogućnost da nam se u bližoj budućnosti sudbina zaista određuje na ulici, da postanemo onaj distonični Gilead i da samo sačekamo kada će i neko upreti prstom i na nas.

O OPTIMIST Naš Srđan

dlazak na spavanje u utorak, 28. januara, ispratila je poruka prijateljice sa linkom. Otvaranje linka me je odvelo do članka sa naslovom “Uhapšen stilista iz Novog Sada osumnjičen za pedoﬁliju: zlostavljao maloletnike?” U tom tekstu su dati samo inicijali, ali sam posumnjao odmah o kome se radi. Već u narednih sat vremena nije bilo nikakvih nedoumica, jer su brojni internet portal preneli informaciju sa punim imenom i prezimenom, kao i fotograﬁjama. Više nije bilo prostora za sumnju, sve je bilo jasno. U pitanju je Srđan Šveljo, naš poznanik, prijatelj, kolega i saradnik. U nemiru, krenuo sam da čitam tekstove koji pompezno prenose ovu vest. Nešto mi je nedostajalo u svakom od njih. Onda sam shvatio. Svaki od tekstova se zasnivao na nagađanjima. Konkretni dokazi nigde nisu navedeni. Priveden je na osnovu prijave, i to je jedina zvanična informacija koju su tekstovi preneli. Sve ostale informacije u tekstovima su bile puke pretpostavke. U svim tekstovima se navodi termin “osumnjičen”, a nekako sam imao utisak kao da je već osuđen. Sumnja se rodila u meni i raste čak i dok pišem ovaj tekst. Sumnja je potvrđena narednog jutra, kada sam od ljudi koji su bili sa njim u trenutku hapšenja dobio informaciju da su tekstovi na internetu objavljeni pre nego što je on zapravo bio uhapšen. Policajci su mu, prilikom hapšenja, garantovali da to neće otići u medije. Pa ipak, informacija o njegovom hapšenju je nekako postala glavna vest te večeri i narednih dana. Njegovi lični podaci, kao i brojne fotografije, postali su dostupni na mnogim adresama na internetu. Neki su otišli toliko daleko da su objavili i tačnu adresu na kojoj on živi u Novom Sadu, sa sve fotografijama ulaza zgrade. Zapitao sam se da li je moguće da se to dešava, i pomislio da će, kada bude pušten iz pritvora nakon 48 sati, njegova bezbednost biti ugrožena zbog svega toga. Prvobitno je tre-

www.optimist.rs

balo da bude pušten nakon 48 sati, ukoliko ne budu pronađeni dokazi na osnovu kojih bi pritvor bio produžen na 30 dana. Nakon 48 sati, dokazi pronađeni nisu, ali pritvor je ipak produžen na 30 dana. Razlog? Medijski pritisak. Mediji su od osumnjičenog čoveka napravili krivca, što je rezultiralo time da on bude zadržan u zatvoru duže od stvarno neophodnog. Bes mi izazivaju argumenti koje mediji koriste da potvrde teoriju da je Srđan „pedofil i manijak koji je zlostavljao maloletne Rome“. Jedan od najčešćih argumenata je bio njegov Instagram profil, koji „obiluje seksualno eksplicitnim fotografijama golih maloletnika“. Iako znam tip fotografija koje Srđan pravi, morao sam ponovo da odem na profil. Kao prvo, na tim fotografijama nema golih muškaraca. Doduše, mnogi od njih jesu oskudno odeveni i u provokativnim pozama, ali goli nisu. Drugo, iako mnogi od njih izgledaju zaista mlado, niko mi nije ostavio utisak da je maloletan, a pogotovo ne uzrasta 12 i 14 godina, što su brojke koje su spominjane u tekstovima. Treće, zapitao sam se, da li su stvarno modne fotografije koje jedan dizajner, stilista i modni fotograf postavlja na svom profilu (uz dozvolu tih istih modela), a na kojima su muškarci oskudno odeveni i poziraju u pozama koje se mogu protumačiti kao eksplicitne, indikacija da je taj čovek manijak i pedofil? Meni lično nisu, jer

Prijatelj, kolega, saradnik

Srđan Šveljo piše: Filip Obradović

sam i sam imao prilike da vidim mnoštvo profila na Instagramu sličnog tipa, koji obiluju fotografijama provokativnijeg sadržaja (među tim profilima je zapravo mnogo javnih ličnosti), pa se ne sećam da je iko od njih javno napad-

nut da objavljuje „pornografski sadržaj“. A ono što me je dodatno pogodilo je prilika da se homofobija u medijima ponovo pojavi u svom punom sjaju. Tekstovi, kao i komentari na iste, obilovali su pretpostavkama na račun njegove seksualne orijentacije, koja je služila kao dodatan argument da potkrepi celu priču. Jer, ako je neko gej, on je već bolestan, te onda ne iznenađuje što je i pedofil. Da li ta dva u našoj zemlji i našem mentalitetu idu u paketu? Mediji su iskonstruisali ovu priču, bez dokaza, i dodatno loše uticali na javnost. Srđan Šveljo je čovek koji je, od strane medija i javnosti, osuđen i pre nego što je suđenje počelo. Ukoliko se zaista ne pronađu dokazi koji potvrđuju njegovu krivicu, on će izaći na slobodu. Ali da li će ikada više zaista biti slobodan? Da li će smeti da prošeta bezbedno ulicom, da li će ljudi želeti da sarađuju sa njim zbog etikete koja mu je nalepljena? Naneta mu je šteta koja se ne može naplatiti tužbama i koja je potencijalno nenadoknadiva. A ako makar i na trenutak pomislim ono što ljudi bliski njemu misle, da se sve ovo izdešavalo zato što je Srđan nekom zasmetao zbog pretpostavljene seksualne orijentacije, to situaciju čini još strašnijom. Ono što me smiruje je to što znam da Srđan nije sam u celoj priči. Uz njega su brojni prijatelji, saradnici i kolege koji ne mogu da veruju da se ovo njemu dešava, i koji su spremni da mu pruže podršku u bilo kom obliku. U prilog tome govore i izjave njemu bliskih ljudi, koji su drage volje i bez razmišljanja pristali da kažu nešto o Srđanu. Marko Vranješ, turistički menadžer: Srđana Švelju sam upoznao pre 10 godina. Kada na njega pomislim, pomislim na njegov autentičan životni prostor: LP ploče, komadi garderobe 80-ih, fotografije Marine Perazić sa kojom je sarađivao decenijama, mnoge uspomene na grupu Denis i Denis. Prepoznatljiv po vedrini i ljubaznosti, predusretljivosti i razumevanju za druge. Angažovan je na mnogim prestižnim manifestacijama poput EXIT-a i Serbia Fashion Week-a. Po tome ga ljudi prepoznaju, ne postoji niko njemu sličan u Novom Sadu. Smatram da je mnogima pomogao, da ne kažem da su mu ostali dužni, pošto ga svi znaju kao džeka. Krasi ga vojvođansko kućno dostojanstvo i verujem da je sve ovo režija loših ljudi.

Dejan Del Fabbro, dizajner: Srđana poznajem od svoje petnaeste godine. Njemu mogu da zahvalim za prve članke koji su izašli o mom radu, a mislim da isto može da potvrdi i još mnogo mojih kolega. Pored toga što je tokom svoje karijere uradio mnogo lepih i humanitarnih akcija, što je napravio vizuelne identitete mnogih, što je uvek elokventno i skromno pričao o svojim uspesima, ja ga pre svega poznajem kao iskrenog i dobrodušnog čoveka, uvek spremnog da pruži podršku kada mi je bila potrebna, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Verujem da su moje reči jedna kap u velikom moru hvala, i jedan mali doprinos velikoj podršci koju ima među njegovim Novosađanima i ljudima iz industrije širom regiona. Jovan Žihlavski, dizajner: Imao sam privilegiju da u nekoliko naleta sarađujem sa Srđanom Šveljom. Uvek je bio raspoložen da bez ikakvog problema uradi sve što je u njegovoj moći da pomogne apsolutno svakome ko ga je pitao za savet ili za bilo kakav vid pomoći. Uvek Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Naš Srđan je poslu pristupao striktno profesionalno, stoga zaslužuje veliko poštovanje od strane svih ljudi kojima je kroz njihove karijere pomogao. Pored toga, on je i fantastičan prijatelj koji uvek ima lepu reč za svakoga, pa čak i kada je ne zaslužuju. Mina Delić, modni i dokumentarni fotograf i diplomirani novinar: Kreativac, čovek ispred vremena, svestrana individua. Srđana sam upoznala pre 11 godina, a u poslednjih 7 smo bliski prijatelji. Vreme provedeno u njegovom društvu bilo je ispunjeno razgovorima o budućim projektima. Zajedno smo planirali modnodokumentarni projekat sa momcima iz romske zajednice, kako bismo kroz modnu priču prikazali njihov život i izazove sa kojima se suočavaju. Žao mi je, Srđane, što se društvena frustracija sručila baš na tebe. Tvoje biće daleko nadleće ove naše uskogrude prostore i njihove male ljude. Verujem u tebe. Kristina Todorović, dizajnerka: Imala sam čast da sarađujem sa Srđanom Šveljom, čovekom koji je nesebično godinama pomagao ljudima koji su se nalazili na početku svojih karijera, koje je on usmeravao kako i kuda treba. Zapravo sam često i mislila da je upravo to njegov životni poziv, pored umetnosti, kojom se vrlo uspešno bavi, i koja je razlog njegovog bitisanja. Pored toga što je izuzetan čovek, kakvih ima malo, on je i odličan prijatelj. Srđan Šveljo je sinonim za čast, dobrotu i čistu, čistu ljubav. Ivana Davidović, dizajnerka i vlasnica brenda Disciplina: Ljudima se po očima karakter poznaje, a meni su Srđanove oči parametar za dobrotu, veliko srce, ljubav i odanost. Retki su ljudi koji ostave takav utisak na “prvu loptu” i uspeju da te nikad ne razočaraju. Veliki je čovek, veliki umetnik, vredan pomena, poštovanja i časti što ga poznajem i sarađujem sa njim. Naš mali kompas u svetu mode, koji nas je uvek na najbolji način usmerio i na čemu ćemo mu uvek biti zahvalni. Veliki čovek, velikog srca, jedan, Srđan Šveljo. Aleksandar Topić, grafički dizajner i dizajner modnih dodataka: Za Srđana vezujem sam početak moje karijere, za davnu 2011. godinu. Bedževe, koje sam tada počeo da dizajniram, je otkrio na Fejsbuku i odmah uvrstio na stranice magazina Lepota i zdravlje i na njegovom sajtu Urbanlook. Njegova pomoć u medijskoj pro-

www.optimist.rs

mociji nikada nije prestala. Sve što sam kreirao je nalazilo put do publike njegovom zaslugom. Dao mi je i šansu da dizajniram plakate za njegove emisije, DJ nastupe i modne revije. Ugostio me je par puta u svojoj radijskoj emisiji na RTV. Moja prepoznatljivost i medijska prisutnost ne bi bila ista bez njega. On je sve to započeo i večno ću mu biti zahvalan na tome. To na ovim prostorima niko ne radi, a to znaju sve moje kolege kojima pomaže svim dostupnim kanalima za promociju. Kako će se ova priča završiti, ne znam. Nadam se najboljem ishodu. U međuvremenu, Srđan ostaje u pritvoru, a mediji koriste tu situaciju da naprave senzacionalnu priču koja će prodavati novine, krše sve moguće kodekse i pravila, i za to ne preuzimaju nikakvu odgovornost. Iako mnoge od vas ova priča možda ne dotiče lično, možda bi trebalo, jer ako je ovo početak „lova na veštice“, pogotovo ukoliko je posredi nasumičan odabir, nikada se ne zna ko od nas može biti sledeći.

OPTIMIST Pregled Godine

edeset godina nakon Stounvolske pobune milioni ljudi prošetali su na Paradama ponosa širom sveta, pa se tokom 2019. godine puno govorilo o pravima pripadnika LGBTIQ+ populacije. Razlike su ipak i dalje velike, pa dok se u nekim zemljama slavila bračna jednakost, u drugima se hapsilo, te je na snagu stupila smrtna kazna za ono što se među homofobnom većinom naziva „protivprirodnim bludom“. Tako je za nama ostala godina uspona, ali i padova, a u zavisnosti od toga ka kojoj strani sveta okrenemo zastavu duginih boja. Već u januaru se ponovo počelo sa hapšenjima LGBTIQ+ osoba u Čečeniji, najviše gej muškaraca, a najveći problem je u tome što u ovoj zemlji ne postoji gej zajednica, niti se o homoseksualnosti priča, pa mnoge homoseksualne osobe misle da su same na svetu, i tako ostaju prepuštene same sebi i porodicama koje na njih vrše pritisak. Čistke su počele još 2017. godine, ali se početkom 2019. broj uhapšenih gej muškaraca i žena drastično povećao u odnosu na podatke iz decembra 2018. godine. Prema podacima do kojih su došli ruski gej aktivisti u ovoj zemlji je od početka anti-gej akcije uhapšeno više od 100 kvir muškaraca, da bi nakon toga bili zatvarani i mučeni u prostorijama koje podsećaju na vreme koncentracionih logora. Čečenski lider Ramzan Kadyrov i njegova administracija porekli su izveštaje o hapšenjima gej osoba, i insistirali da u njihovoj regiji ne postoje „takvi ljudi“. U intervjuu za HBO, Kadyrov je čak rekao da u Čečeniji “nema homoseksualaca”, dodajući da “ako ih ima - odvedite ih u Kanadu”. Loše vesti su se nastavile i u martu, kada su Bruneji doneli zakon po kojem se homoseksualnost kažnjava smrću. Zakonu se pristupilo sa kreativnom monstruoznošću, pa su zakonodavci isplanirali da se kazna na „grešna“ homoseksualna leđa spusti u vidu kiše kamenja. Svet nije ostao ravnodušan na varvarsko ponašanje u sred 21. veka, pa su mnoge poznate ličnosti, među njima George Clooney i Elton John, ustale protiv ovog zakona, ali je sultan ove zem-

ljice reagovao tek kada se bojkot preneo i na kompanije koje su u njegovom vlasništvu, pa je u maju objavio kako je novi zakon pauziran. Ovom trendu se u oktobru pridružila i Uganda, budući da je odlučila da rehabilituje zakon koji je kolokvijalno odavno poznat kao „Pobij pedere“. Nakon što je svet reagovao i ova zemlja se predomislila, te odlučila da zbog gej seksa ne mora baš da se umire. Da je ova godina bila burna za LGBTIQ+ populaciju u Africi pokazuje i to što su različite države ovog kontinenta tokom proteklih 12 meseci donosile raznovrsne zakone, pa je Kenija u maju oživela kolonijalni zakon po kojem se gej seks kažnjava sa 14 godina zatvora. Bocvana je, sa druge strane, u junu legalizovala gej seks, pa je ukinut zakon po kojem su se istopolni odnosi kažnjavali sa sedam godina zatvora. Gabon je u julu takođe kriminalizovao gej i lezbejski seks, pa su tom prilikom zabranjeni odnosi između osoba istog pola, a „prestupnicima“ je zaprećeno zatvorskom kaznom u trajanju do šest meseci. Da se sve ne vrti oko seksa pokazali su brojni primeri borbe za bračnu jednakost, pa je Tajvan u maju postao prva pokrajina u Aziji koja je le-

Godina uspona i padova

2019. Piše: Milan Živanović

galizovala istopolni brak, a uprkos tome što je u novembru 2018. dve trećine stanovnika glasalo protiv ove odluke. U junu mu se pridružila i južnoamerička država Ekvador, pa je tom prilikom postala 27. zemlja na svetu u kojoj LGBTIQ+ osobe mogu da ostvare pravo na brak. Sledećeg meseca je na red došla i Severna Irska, pa je britanski parlament u julu podržao ideju o bračnoj jednakost, tako da će istopolni parovi u ovoj Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Pregled Godine zemlji moći da se venčavaju već od februara 2020. godine. Godina ne bi bila potpuna da se u nju nekako nije umešao i Donald Trump, koji je u aprilu transrodnim osobama zabranio služenje vojnog roka, a odluku je opravdao time što trans osobe imaju „velike medicinske troškove,“ pa su zbog toga teret za vojnu administraciju. Time je potpuno promenjen zakon o jednakosti transrodnih osoba koji je prethodno doneo Barack Obama, a trans zajednica u Sjedinjenim Američkim Državama je vraćena nekoliko koraka unazad. Maj je bio veliki mesec za LGBTIQ+ zajednicu u Brazilu, budući da je Vrhovni sud doneo odluku da su homofobija i transfobija isto što i zločin. Tako je nasilje prema pripadnicima kvir populacije gurnuto izvan zakona, čime je zabranjeno da im se ukida obrazovanje, pravo na zaposlenje i pristup javnim institucijama. O novom zakonu je počelo da se razmišlja nakon što je predsednik Jair Bolsonaro sebe proglasio „ponosnim homofobom,“ te prava LGBTIQ+ zajednice u januaru uklonio sa spiska ljudskih prava. Zemlja je, srećom, bila jača od predsednika. Poljska se, za razliku od Brazila, vratila nekoliko vekova unazad, a sve je počelo u maju, sa aktivnostima vladajuće partije Prawo i Sprawiedliwość, što na srpskom otprilike znači „Pravo i pravda“, i sa njihovim otvorenim antiLGBTIQ kampanjama. Tom prilikom su ono što nazivaju „LGBTIQ ideologijom“ opisali kao „stranu ideju čiji je cilj da uništi tradicionalne vrednosti“. I dok je u Varšavi i bilo nešto LGBTIQ aktivizma, u manjim mestima u ruralnoj Poljskoj proglašene su „zone slobodne od LGBTIQ osoba“. Situacija se pogoršala kada je 20. jula napadnuta Parada ponosa u gradiću Bialystok na istoku Poljske, te kada je Gazeta Polska, inače nacionalni medij, požurila da dizajnira, odštampa i narodu distribuira nalepnice uz pomoć kojih su jasno mogle da se obeleže prethodno pomenute „slobodne zone“. Slično je bilo i u Gruziji, budući da je u Tbilisiju otkazana Parada ponosa, a zbog pretnji desničara, pa su kvir osobe u ovoj zemlji bile prinuđene da se utišaju, a u vreme kada je svet slavio pola veka od Stounvolske pobune. I to nije sve, nevolje su se nastavile i u novembru, kada je zabranjen ﬁlm „And Then We Danced“ reditelja Levana Akina, a nakon što su premijeru

www.optimist.rs

napale ultra-desničarske sile, a samo zbog toga što priča prati ljubav između dva plesača istog pola, koji su istovremeno i Gruzijci. Tu je naravno i Rusija, koja se retko spominje po dobru, a prethodnu godinu je obeležilo ubistvo aktivistkinje za prava LGBTIQ+ osoba Elene Grigorjeve, koja je nasmrt izbodena u svom stanu u Sankt Peterburgu, nakon što joj je ime mesecima bilo na listi za odstrel pod nazivom "Saw" (Pila). Elena Grigorjeva pronađena je mrtva 20. jula, četiri dana nakon što je web stranica s listom za odstrel postala nedostupna. Protekla godina označila je i prekretnicu u priči o konverzivnoj terapiji, pa je Nemačka u decembru podržala zakon kojim se zabranjuje ovakva terapija za maloletnike, što je bio još jedan napor u globalnoj kampanji da se stane na put praksama koje za cilj imaju menjanje nečijeg rodnog ili seksualnog identiteta. Kada je region u pitanju najveća vest tokom 2019. godine svakako je bila ona o prvoj Paradi ponosa u Bosni i Hercegovini, koja je održana 8. septembra u Sarajevu, bez incidenata, i uz veliku podršku medija. Oni koji su se našli u povorci opisali su je kao „novu energiju,“ a sarajevski Pride uspešno se, i što je najvažnije sigurno, održao uprkos snažnim pritiscima konzervativnih frakcija, najpre islamske zajednice. Okupilo se oko tri hiljade ljudi i razišlo bez za-

bave nakon okupljanja, jer atmosfera koja okružuje tamošnju LGBTIQ+ zajednicu i nije najplodnija za veselje. Pored Bosne u žiži je bila i Crna Gora, a nakon što nije usvojen Zakon o životnom partnerstvu, uprkos tome što je vlada ove zemlje na sednici koja je održana 27. decembra 2018. utvrdila Predlog zakona o životnom partnerstvu, koji je gej osobama trebalo da da ista prava kao i heteroseksualnim parovima, a jedino nije sadržao izričitu odredbu da mogu da usvajaju decu. U Predlogu zakona se nigde eksplicitno nije koristila reč brak, ali je predviđeni postupak registracije bio sastavljen isto kao u slučaju heteroseksualnih parova. U julu 2019. zakon je ipak odbijen, budući da ga većina poslanika nije podržala. Srbija nije imala jednu, već dve Parade, i to petu godinu za redom – jednu u junu, jednu u septembru, ali su godinu obeležili i drugi događaji, na prvom mestu napad na Prajd info centar u februaru. U napadu je učestvovalo sedam osoba koje su vređale aktiviste, i, kako se videlo na snimku, bile spremne da svoju agresiju usmere ka bilo čemu što nije u skladu sa vrednostima koje podržavaju. Ovo nije bio prvi incident u okviru kojeg je Prajd info centar napadnut, što donekle ukazuje na smer u kojem se srpsko društvo još uvek kreće, te pravac koji

ne podrazumeva hodanje napred, već vraćanje nekoliko koraka unazad. Da u Srbiji ipak nije sve tako crno pokazuju i neki mali koraci, poput onog koji se dogodio u aprilu, kada je otvoren Drop in centar u kojem LGBTIQ+ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme, a u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com. Na srpsku LGBTIQ+ zajednicu se tokom 2019. godine ustremilo i Ministarstvo zdravlja, a nakon što je zakon o lečenju neplodnosti postupcima potpomognute oplodnje, koje je donet još 2017. godine, krajem aprila dopunjen Pravilnicima, koji su i u Srbiji omogućili doniranje reproduktivnih ćelija ili embriona. Tako je stiglo veliko olakšanje za parove kojima je donacija jedini način da postanu roditelji, budući da više neće morati da odlaze u inostranstvo da bi pokušali da dobiju potomstvo. I dok je još jedan problem heteroseksualnih parova dobio svoj epilog, pripadnici LGBTIQ+ zajednice su još jednom diskriminisani, budući da gej muškarci, lezbejke i biseksualne osobe neće moći da se uvrste u donatore pomenutih ćelija. Gej lezbejski info centar je 4. avgusta podneo zahtev da Ministarstvo zdravlja promeni Pravilnik i ukloni delove koji nisu u skladu sa Zakonom protiv diskriminacije i da se umesto homoseksualnih odnosa fokusira na rizična seksualna ponašanja, i to ne na period od pet godina, već šest meseci kao što je to slučaj pri doniranju krvi. U septembru je u Beogradu sa radom počela i neformalna grupa Dugine porodice, koja je osnovana sa ciljem osnaživanja LGBTIQ+ roditelja, roditelja koji imaju LGBTIQ+ decu, te svih roditelja koji žele da podrže i bolje razumeju svoju drugačiju decu, i time donela još jedan zrak svetla u manjinske živote na ovim prostorima. Godina je ostala za nama, ali posledice nisu, pa bi mogle da posluže kao lekcije, najpre LGBTIQ+ zajednici koja još uvek mora da se bori, ali i da radi na sebi, te osluškuje, a kako bi se solidarisala sa iskustvima svih potlačenih, i tako doprinela stvaranju globalnog pokreta koji bi jednoga dana mogao da promeni odnose moći, a kroz savezništva bez kojih je svaki napor unapred osuđen na propast. Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST Region

najmlađoj članici Evrop- protnosti sa gej “stilom života”. Inicijatori takvih ske unije, onoj koja kao šetnji kite se atributom “božji”, te uz česte dokida u javnom diskursu dajuće parole labilnom svetu u kosti uteruju oseradi sve da sa sebe spere ćaj griže savesti što pak kod njih izaziva kipuću epitet da je i balkanska, mržnju i netrpeljivost jer su im za njihove promaodržali su se predsedni- šene živote i loše životne odluke krivi drugi i dručki izbori. Kako hrvatski gačiji. mediji vole onu kovaNo, posmatrajući same predsedničke kandinicu „u nikada neizvesni- date, tokom ovih izbora niko se nije istakao kao jim izborima“ imali smo osoba koja bi jasno i glasno podržala svoje gej čak 11 kandidatkinja i građane. U prvom krugu, novoizabrani predsedkandidata koji su se trudili da ugode oku i uhu nik, Zoran Milanović, na temu Parade ponosa svojih birača kako bi baš oni bili izabrani za, ipak, naveo je da su nedavno nemački biskupi doneli predsednika države. Ako izuzmemo tri glavna zaključak da je homoseksualnost prirodna stvar. pretendenta na mesto predsednika, sve je prošlo Kraj odgovora. U drugom krugu, na pitanje o akmanje više očekivano osim jednog fenomena. tuelnoj presudi Upravnog suda, da gej par ima Duhoviti Dario Juričan alias Milan Bandić (po du- pravo da nastavi postupak ka udomiteljstvu, govečnom gradonačelniku Grada Zagreba) je sa kazao je da se radi o nezaustavljivom trendu i da svojom antikampanjom i satirom hrvatsku poli- su to pitanja o kojima se pre dvadeset godina tiku doveo do apsurda. Čovek je imao program nije ni razmišljalo. Opet kraj odgovora. Od jedu kojem je promovisao stalnu i sveprisutnu ko- nog kandidata levog spektra nismo zapravo čuli rupciju, želju za otvorenim klijentelizmom i ne- ništa na temu ljudskih prava, iz čega bi se dalo potizmom, te je u svoj toj sprdačini dobio 4,61% zaključiti da govori jedan socijaldemokrata. glasova (peto mesto). Kako je narod željan onoga šta mu je u krvi, gladijatorskih borbi svojih predaka, iz sigurnosti svojih domova gledali smo sučeljavanja 11 ljudi među kojima Hrvatski predsednički izbori i LGBT zajednica je bilo i onih koji ni po čemu nisu zavredili da uopšte budu u javnom prostoru, bez očigledno obavljenog sistematskog pregleda, a ne da se kandiduju za šefa države. U svim sučeljavanjima, kada je bilo 11 kandidata i posle samo između Piše: Ivan Zidarević još uvek aktuelne predsednice i izabranog predsednika u drugom krugu, bio je i set tzv “svjetonazorskih” pitanja. Tu su se kandidati izjašnjavali o temama koje nemaju veze sa ekonomijom, unutrašnjom i spoljnom politikom, znači u suštini Po Ustavu RH predsednik države i nema bogništa bitno za standard puka. Svjetonazorska pi- zna kakva ovlašćenja koja bi mogla da utiču na tanja se odnose na njihovu intimu i kako oni gle- svakodnevni život građana. Ono što je pohvalno daju na svet u kome žive, odnosno ono šta udara je da je za vreme Zorana Milanovića, dok je bio na emocije građana. Negde između “Tito ili Tuđ- predsednik Vlade RH, donesen skoro pa savršen man”, veronauke u školama, prava na pobačaj, ći- Zakon o životnom partnerstvu osoba istog spola. rilice u Vukovaru išlo je pitanje “Parada ponosa ili Istorijske 2014. godine izglasan je tako nasušan Hod za život”. dokument koji je Hrvatsku, zakonodavno, vinuo Hod za život je manifestacija kojom se pro- u sam vrh po pravima gej građana. Ono šta je movišu tzv. porodične vrednosti i pravo na život bilo na terenu, odnosno tada i sada u praksi, je (misli se na zabranu pobačaja), recimo varijanta potpuno drugi par opanaka ali u svoj toj euforiji srpskih Dveri, a sve je to po organizatorima u su- to je najmanje bilo bitno.

Tvrdi snošaj

www.optimist.rs

Politički analitičari i komunikacijski stručnjaci primetili su da je novi predsednik Hrvatske umesto stalno prisutne Domovine u svom govoru koristio termin Republika, što je mnogima bio povod da protumače kako će Zoran Milanović uneti novine u prilično monolitnu i konzervativnu političku scenu Hrvatske. Gej birači od njega očekuju da bude kontrolor u odbrani stečenih prava i da dosledno promoviše ustavna načela za sve: sloboda, dostojanstvo i jednakost. A kad smo kod kontrole vlasti, ono šta je osetno je da Hrvatska već dugo godina nema nikakvu gej zajednicu koja bi svojim delima dala veći doprinos ovim ili na jesen parlamentarnim izborima. Ako zanemarimo jednogodišnji Prajd, u koji se sada gura sve i svja (antifašizam, reproduktivna prava žena, prava migranata, radnička prava) javni prostor je ostao prazan pa se sve odvija bez kontrole koja je svakako neophodna. Isto tako, kako je Prajd jedina vidljiva manifestacija koja na par sati daje privid jednakosti, pod budnim okom lepe hrvatske policije, svi koji ne idu na Prajd neretko bivaju prokazani kao oni koji su protiv te jednakosti, što svakako još više produbljuje rovove i nije istina.

Suštinski, treba biti zadovoljan jer nismo bili svedoci javne homofobije i govora mržnje tokom ovih par meseci laktarenja za petogodišnji mandat. U predizbornoj kampanji je bilo slučajeva neprimerene komunikacije u kojima su neki predsedničke kandidatkinje pokušali da omalovaže sa retorikom koja je imala obeležja seksizma. Na to je reagovala savršena Pravobraniteljica za ravnopravnost spolova Višnja Ljubičić, koja je pozvala na dostojanstvo i poštovanje ljudskih prava svih aktera u predsedničkoj kampanji. Na kraju, nije nevažno napomenuti da je aktuelni premijer Hrvatske, član demohrišćanske vladajuće stranke, rekao da će sa novoizabranim predsednikom države, socijaldemokratom, imati tvrdu kohabitaciju. Zbunjeni građani su danima guglali šta bi mu značio ovaj pojam. Jedan saborski zastupnik je javnosti predočio šta je na ovu temu našao i evo primera kako je on sve to razumeo: “Tražio sam malo po rječnicima i ono što sam vidio jest da postoje dva tumačenja, političko i sociološko. Ovaj vaš pojam tvrda kohabitacija može se vezati više uz ovo sociološko značenje dakle tvrdi divlji brak, tvrdi život u dvoje, tvrdi snošaj“. Vodič kroz gej Srbiju

B OPTIMIST Region

rdoviti Balkan je munjevito obišla vest o izvesnom devetnaestogodišnjaku koji od Milene postaje Vuk, i kome je Mitropolit Amfilohije omogućio da se krsti, iako je Crkva poznata po svojim homofobičnim istupima, o čemu će kasnije biti više reči. Iako pretencioznih, primamljujućih naslova i žedni klikova, tekstovi o Vukovom krštenju su prilično straightforward i bez govora mržnje. Čak su i OK, ako izuzmemo velika slova koja bodu oči, kao što je to slučaj ovde: PRVA TRANSRODNA OSOBA KRŠTENA U CRNOJ GORI - Vuk u narodnoj nošnji akter istorijskog događaja. Izgleda da moje kolege smatraju da je dobitna kombinacija kada uz velika slova ide i još jedna velika reč – FOTO: Krštena PRVA TRANS OSOBA u Crnoj Gori uz blagoslov Amfilohija (FOTO) ili ROĐEN KAO DEVOJČICA, A U NEDELJU KRŠTEN KAO ĐETIĆ: Vuk je promenio pol, pa se u narodnoj nošnji krstio uz Amfilohijev blagoslov! (FOTO). Očekivano, komentari ispod tih tekstova i Vukovih fotografija po društvenim mrežama su šarenoliki, možda ipak u korist negativnih kritika usmerenih i na Srpsku pravoslavnu crkvu i na pojedince, tj. pripadnike LGBT+ populacije. Tako je autorka, radeći na ovom tekstu, brzo naišla na nepismene homofobične komentare poput ,, Pa dobro bre dali ste vi izrodi normalni ?“ ili one u kojima se tvrdi da, ipak, nije srpski ćutati, poput ,, Šta imaju da kažu današnji Srbi, sledbenici Srpske pravoslavne crkve na ovaj čin? Hoće li zaćutati i odobriti još jedan jeres u nizu i tako staviti još jedan jaram na sebe i na svoje potomke svojim poniznim ćutanjem ili će se konačno dići reći da ovako srpska crkva više radit ne može.“ I pored ovoga, dečko koji je obukao crnogorsku narodnu nošnju i primio svetu tajnu krštenja u Hramu Hristovog Spasa u Podgorici za mnoge je pobednik, neko ko je uspeo da ostvari svoj naum, i dobije blagoslov pre operacije usklađivanja pola. Za LGBT+ zajednicu u Crnoj Gori i regionu, ovo je mala ali značajna pobeda koja je pokazala da je, šokantno ali istinito, Crkva napravila neko-

liko koraka dalje od Države, objašnjava Bojana Jokić iz nevladine organizacije LGBT Mreža Progres iz Podgorice. ,,Vukovo krštenje je jako važno za celu LGBT zajednicu i ceo Balkan. Koliko sam upoznata, Vuk je prva trans osoba koja nije prošla celu tranziciju, a krštena je u pravoslavnoj crkvi,“ rekla je Bojana za BBC na srpskom. Baš kao i u Srbiji, i u Crnoj Gori postoje strategije koje predviđaju donošenje Zakona o rodnom identitetu, ali još uvek nema naznaka o njihovom usvajanju. Pored toga, trans osobe u ovim zemljama ne mogu da promene oznaku pola i ime u ličnim dokumentima pre operacije promene pola. Zato u Vukovoj ličnoj karti i dalje stoji žensko ime – Milena, a Vuk će postati tek nakon krajnje faze korekcije pola. U Crkvi je, međutim, potpuno drugačija situacija, kaže Jokić. „Ipak, crkva je uvažila Vukov identitet, uprkos tome što on nije završio tranziciju - upisali su ga u knjigu krštenih pod muškim imenom", kaže Bojana i dodaje da je to veliki korak napred.

Slučaj Crna Gora

Trans krštenje

www.optimist.rs

Piše: Ivana Nikolić

„Crkva je, u odnosu na državu, napravila ogroman iskorak“. Sličnog stava je i Jovan Ulićević, direktor nevladine organizacije Spektra iz Podgorice, koji kaže da je Vukovo krštenje značajno za sve vernike u Crnoj Gori koji crkvu doživljavaju kao autoritet čiji se stavovi poštuju i slede. „Značajno je za sve trans osobe koje su vernici i vernice, ali i za vernike iz opšte populacije kojima crkva predstavlja određeni autoritet i koji se ugledaju na zvanične stavove crkve“, kaže Ulićević. Mnogi, ipak, postavljaju pitanja kako to da je

tvrda crkva promenila stav, i šta bi bilo da se umesto Vuka krstila Milena, odnosno đetić koji je na putu da postane đevojka? Sve Amfilohijeve dugine boje Iako je u novembru pristao da krsti transrodnu osobu, Amfilohije je do pre samo nekoliko godina crnogorsku Paradu ponosa nazivao ,,paradom bestidnosti“, a o pripadnicima LGBT+ zajednice govorio služeći se govorom mržnje. Tako je 2013. u otvorenom pismu organizatorima Prajda poručio da se ,,drvo koje ne daje ploda seče i u oganj baca,“ te da ,,sve što postoji, postoji da bi donelo ploda.“ Za Amfilohija je tako polni nagon uvek i nužno ,,đetorodni nagon“ a ,,gejstvo je protivprirodni blud i greh, kao i svaki drugi.“ Iza te ,,besramne“ parade stoje, naravno, svetske organizacije sa ogromnim novcem za finansiranje gej aktivista. ,,Crna Gora ima na pretek svojih deoba, siromaštva i nevolja. Zar je potrebno da se dodatno opterećuje nesrećom koju donosi gej parade,“ retorički je upitao mitropolit. Iako je danas promenio ploču i pokazao neke druge boje, Amfilohije, ali i SPC generalno treba da preuzmu odgovornost za govor mržnje koji je uticao na to da pripadnici LGBT+ populacije doživljavaju nasilje, dodaje Ulićević. Stoga Vukovo krštenje jeste važno, ali je neophodno da prođe još mnogo vremena da bi crnogorska LGBT+ zajednica proverila da li ju je crkva zaista iskreno prihvatila. „Ovaj slučaj ne mora nužno da znači da Crkva prihvata celu LGBT zajednicu. Mislim da je potrebno još mnogo dela kako bi nas uverili da Crkva priznaje i lezbejke, bi osobe i gej muškarce", kaže Ulićević. Da li bi se Amfilohije i crkva isto ponašali da im je umesto budućeg đetića krštenje tražila buduća đevojka, odnosno trans muškarac u procesu tranzicije? Da li će se isto ponašati kada i ako im još neka trans osoba zakuca na vrata i zatraži krštenje? Ukoliko su zaista bili iskreni prema Vuku, onda će isto uraditi za svakog drugog Vuka, Milenu ili nekog trećeg. A onda bi i društvo i država trebalo da pođu tim putem. Samo, stvar sa crkvom je kao stvar sa bilo kojom drugom institucijom na Balkanu: ne možemo da joj verujemo i ne možemo da tvrdimo da već sutra neće ponovo odbaciti dugine boje – ako ih je uopšte sasvim i prihvatila. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica

ako obično počinje februarski tekst – i bi Merlinka. Organizator se potrudio da i ovog puta program bude raznovrsan, dinamičan i da pomeri standarde koji su postavljeni ranijih godina. Logično, na samom početku teksta – shameless selfpromotion – tribina „Prevencija suicida među LGBT mladima“ koja je bila prvi prateći program pre samog otvaranja. Tribinu je organizovala organizacija čiji sam osnivač – Centar za marginu. Tribina je deo „trilogije“ koju sam zamislio 2017. godine, sa ciljem da se na festivalu kao što je Merlinka razgovara o gorućim temama u okviru LGBT zajednice o kojima se inače ne govori u javnosti, a retko i u aktivističkoj zajednici – seks radu, seksualnom nasilju i suicidu. Cilj je da se prostor da osobama kojih se tema najviše tiče, a ne da drugi govore u njihovo ime, te je na prvoj tribini gošća bila Kristina Ferarri, a druge dve teme su nam važne jer su potpuni tabu i neistražene. O seksualnom nasilju među gej muškarcima, kao i suicidalnosti gej mladića do Merlinke postajao je samo po jedan tekst na srpskom jeziku i oba samo napisao ja, a o suicidalnosti među LGBT+ mladima postoji jedno jedino istraživanje na srpskom jeziku koje je sprovela Dr Jelena Srdanović Maraš, koja je bila i gošća tribine. O seksualnom nasilju unutar same LGBT+ zajednice ne postoji nijedno. Toliko je tabu dubok. Iz tog razloga smo jako srećni i zahvalni Merlinka festivalu što nam je dala prostor i odrešene ruke da stavimo akcenat na ove teme u aktivističkom diskursu. Naravno, u međuvremenu su se stvorile nove ideje, te mogu najaviti da trilogija prelazi u franšizu i već imamo spremne teme i za naredne Merlinke, a najmanji zajednički sadržalac ostaje isti – teme su toliki tabu da o njima ne postoje istraživanja i članci – mi ćemo ih napraviti. E sad, glavni deo festivala. Jako mi se dopalo što je izložba „Trans Balkan“ Aleksandra Crnogorca na festivalu ponovo, uz novi sadržaj i zaista je toplo preporučujem apsolutno svima. Lično je smatram najboljom izložbom fotogra-

ﬁja na LGBT+ teme kod nas. Najveće kritike s moje strane obično idu ka otvaranju festivala koje mi, po pravilu, bude predugačko i čak i meni trešasto, i pored toga što sam izuzetan ljubitelj svega što je treš. Ove godine je, nasuprot tome, bilo sjajno. Lično mi domaće dreg kraljice nisu preterano zanimljive, iako samu dreg umetnost smatram izuzetno značajnom zbog ogromnog subverzivnog potencijala koji nosi sa sobom. Međutim, za razliku od toga kako se to radi u svetu, domaća dreg scena se uglavnom svodi na presvlačenje i lipsinkovanje bez ikakve poente i poruke, izuzev kod nekoliko performerki kao što je recimo Markiza de Sada. Međutim, dreg kraljice iz House of KayGie su na otvaranju bile sjajne, odlično su donele priču kroz „zle“ žene iz popularnih ostvarenja i bile beskrajno zabavne. Performans „Ko je gladan?“ Branka Miliskovića u kome glumi Mariju Antoanetu i gađa publiku sendvičima je genijalno osmišljen i izuzetno uvremenjen u aktuelnu društvenu situaciju u Srbiji, a na to se ﬁno nadovezao i mejnstrim segment otvaranja u vidu nastupa pop zvezde Nikolije koja je izvela pesmu u kojoj je takođe Marija Antoaneta glavni

Kad se pomeraju sopstveni standardi

Merlinka festival

www.optimist.rs

piše: Nemanja Marinović

motiv. Film „I onda smo plesali“ koji je izabran da otvori festival takođe je jedan od najboljih na festivalu, tako da je publika prvog dana festivala dobila izuzetno kvalitetan, savršeno koncipiran i uklopljen program. Bez greške. Nažalost, na zatvaranju to nije bio slučaj i nastupi, kao i voditelj, bili su loš izbor, ali sam ﬁlm koji je odabran da zatvori festival je treši komedijica koja je sasvim gledljiva i OK.

Foto: Tamara Pantić Ostatak programa je, moram naglasiti, bio odličan, posebno kratki filmovi koje sam više ispratio, a posebno filmove iz zemalja u kojima se sistemski krše LGBT+ prava zato što sam ispred magazina „Promaja“ dodelio nagradu za umetničku hrabrost. Ovo je velika čast i hvala Merlinka festivalu koji je prepoznao napore „Promaje“ da promoviše društveni angažman u okviru popkulture i angažovane kulture i izabrao da baš naš magazin dodeli ovu nagradu. Odlučili smo se za bosanski film „Fikus“ zato što takođe otvara prostor za diskusiju na temu koja je tabu u aktivizmu, a to je autohomofobija. Izbor nije bio lak i tik iza tog filma je bio „Parking“ koji dolazi iz Irana u kome je samo snimanje filmova izuzetna hrabrost. Izdvojio bih još iz selekcije kratkih filmova i „Cocodrilo“, „Fear“, „The right moment“ i meni najdivniji „La Serenata“ o dečaku koji traži najbolju serenadu da otpeva dečaku koji mu se dopada. Što se tiče dokumentaraca i igranih filmova, ove godine je selekcija bila bez greške i svi filmovi su izuzetno dobri i zanimljivi. Izdvojiću dva dokumentarca – „Dok nas pornić ne rastavi“ i „Jonathan Agassi je spasio moj život“ koji su meni najzanimljiviji jer govore o pornografiji koja je tabu tema o kojoj je dozvoljeno da se go-

vori samo u aktivističkoj ili akademskoj zajednici i da govore samo oni koji temu „istražuju“, na osnovu knjiga salonskih teoretičara/ki, dok se konstantno odbija ideja da se da glas onima koji su u seks rad uključeni i sasluša njihova perspektiva o poslu kojim se bave i o kome, na kraju krajeva, jedino oni i jesu pozvani da govore. Na kraju bih izdvojio i meksički film „Nije vam ovo Berlin“, kao meni najbolji u kategoriji igranog filma. Sumirano, Merlinka uspeva da konstantno svake godine pronađe prostor da poboljša kvalitet festivala, otvori nove teme, pruži nove perspektive, prikaže domaćoj publici stanje LGBT+ prava u zemljama iz kojih nam informacije gotovo da i ne dolaze, ali i da prostor autorima sa naših područja da promovišu svoje filmove. Verujem da je ovaj prostor za njih osnažujući i da motiviše svake godine nove autore da se upuste u rad na ostvarenjima sa LGBT+ tematikom, o čemu govori i sve veći broj ostvarenja sa područja Balkana na festivalu. Sledeće godine je u fokusu španski film, a kako Španci imaju apsolutno najjaču kinematografiju u Evropi – biće kampovanja u Domu omladine, već sad to vidim. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Doroteo

ada bi muškarac mogao da zatrudni gejevi bi verovatno tek tada, prinuđeni da vode računa o kontracepciji, više pažnje posvećivali i zaštiti od polno prenosivih bolesti. A u Srbiji verovatno ni tada. Ako ste samo bacili pogled na tviter i privatne video klipove koje srpski gejevi odjednom besomučno dele i retvituju ili ukoliko ste se upustili u horor akciju zvanu ugovaranje dejta putem grinder aplikacije, jasno vam je da među beogradskom MSM populacijom kondom najčešće nije čak ni misaona imenica. Najgluplja konstatacija koju možete čuti od velikog broja onih koji putem ovih aplikacije promovišu, odnosno nude ili traže bareback seks jeste izjava: Ja sam safe! Međutim, titulu najgluplje preti da joj oduzme sve popularnija: Ja sam negativan na PreP-u! Primarna problematika u vezi sa ovom konstatacijom je ta što akcija na PreP-u ne predstavlja potpuni safe mode kako su mnogi pomislili nakon pojave magične plave pilule broj dva. Ono što je veoma bitno u vezi sa tim, a što je većini promaklo tokom prvobitne euforije izaz- pojava onda kondom i dalje predstavlja najbolju vane informacijom da je pronađeno nešto što i najeﬁkasniju zaštitu i sa tim nema šale. bismo mogli nazvati prevencijom HIV-a jeste Fascinantno je koliko su muškarci generalno podatak da PreP štiti samo od te jedne konkre- spremni na rizike zarad seksa i seksualnog užitka tne infekcije, a ne od svih polno prenosivih bo- zbog koga žrtvuju i svoje zdravlje. Prosečnom lesti kao što mnogi geju je čini se dovomisle. Stoga je, poljan samo jedan pogotovu u sredigled ispod obrva i nama poput naše osmeh zgodnog gde su ljudi po pitanabildovanog tipa Zabluda iza plave pilule nju seksualnog da (po)klekne zdravlja i dalje neispred njega i povedovoljno informiruje u bilo koju izsani, procenat HIV-a javu koju mu ovaj koji je upotreba uputi pa čak i tu da PreP-a na uštrb je negativan na piše: Bogdan Petrović kondoma smanjila, PreP-u. A realno, zanemarljiv u odkako možemo nosu na porast samo na osnovu broja obolelih od nečije izjave znati drugih polnih infekda je zaista tako, cija u istom režimu zaštite. Zato je, ukoliko čak i ukoliko ima najiskreniji pogled na svetu. upražnjavate seks sa različitim partnerima, a po- Statistika beogradskog Zavoda za zaštitu zdravgotovu ukoliko ga imate sa slučajnim prolazni- lja po kome su kada je o HIV-u i drugim polnocima što je među gej populacijom uobičajena prenosivim bolestima reč i dalje najugroženiji

Negative on Prep

www.optimist.rs

gej mladići do 25 godina starosti pokazuje da je najčešći razlog zbog koga se inﬁciraju to što slepo veruju svojim partnerima. Sa tim u vezi, samu I'm negative on PreP – izjavu možemo istranžirati na više potpitanja: Da li je osoba koja to izgovara potpuno iskrena? Kada se tačno testirala? Ukoliko se testirala na HIV, da li se testirala i na druge infekcije? Od kada koristi PreP? Da li ga koristi redovno i pravilno? Zbog svih ovih i brojnih drugih pitanja, nekome ko demonstrira promiskuitetno seksualno ponašanje PreP nikako ne sme biti jedina opcija zaštite i prevencije polno prenosivih bolesti. Ono što je možda najvažnija stvar koju bi sa tim u vezi trebalo naglasiti jeste ta da PreP nije zamena za kondom, već njegova dopuna! Tako bi na njega trebalo gledati ne samo u situaciji kada se pitate u kojoj bi meri trebalo da verujete svom (novom) seksualnom partneru koji vam govori da je na PreP režimu već i u situaciji kada se vi odlučujete da ga primenjujete. Preventivna ekspozicija (Pre-Exposure Prophylaxis) ukratko PreP nije opcija lečenja HIV-a već opcija njegove prevencije i da biste je koristili morate se najpre testirati i sa stoprocentnom sigurnošću utvrditi da ste negativni na ovaj virus. Mnogi, nažalost, ne znaju za to, pa lekove počinju koristiti na svoju ruku bez utvrđivanja prvobitnog stanja u potpunosti što podrazumeva više od klasičnog testiranja na HIV zbog čega je neophodno PreP režim obavezno započeti uz konsultacije sa lekarom. Ono što je takođe bitno naglasiti je da ovaj vid prevencije HIV-a potpuni učinak ima samo ukoliko se sprovodi redovno i u skladu sa uputstvima. Dosledna i pravilna upotreba PreP-a, kod osobe koja je HIV negativna je 99% eﬁkasna u

prevenciji ove infekcije, sa naglaskom na ove, jer za zaštitu od bilo koje druge infekcije je neophodno i dalje koristiti kondom. Ovde je veoma važno naglasiti da nepravilna i neredovna upotreba ne samo da mogu dovesti do infekcije već i postati kontraproduktivna tj. dovesti do stvaranja rezistencije. Lekovi Truvada ili Gilestra duo koji su u Srbiji najdostupniji kao preventivna ekspozicija za sprečavanje prenosa HIV infekcije nikako se ne smeju uzimati na svoju ruku bez prethodne konsultacije sa lekarom, a pogotovu ih ne bi trebalo kupovati na crnom tržištu i kao što je više puta naglašeno - njihova upotreba nikako ne sme postati zamena za kondom, pogotovu ukoliko smo skloni čestim promenama partnera. Svoju možda i najvažniju ulogu PreP obavlja u monogamnim vezama u kojima partneri nemaju nikakve druge polnoprenosive bolesti, osim što je jedan od njih HIV pozitivan. U tom slučaju plava pilula negativnog partnera štiti od ovog virusa u svom punom sjaju sa 99% eﬁkasnosti. To bi trebalo da imaju u vidu svi oni koji smatraju da preventivna ekspozicija i nije neko epohalno medicinsko otkriće. Iza takvog stava uglavnom stoje oni koji ne samo da previđaju ovu ulogu PrePa već i oni koji bi da se, žargonski rečeno, heftaju sa svima, a da izbegnu kondom. Oni će, međutim, morati da se strpe još neko vreme ukoliko već ne žele da promene seksualnu politiku, što bi možda ipak bilo najbolje za njih. Tablete ili sredstva koje bi muškarce u potpunosti oslobodilo seksa u rukavicama, i dalje nema na vidiku unatoč ogromnim naporima i sredstvima koja se ulažu kako bi se nešto tako otkrilo ne samo zato što bi to spasilo mnogo života, već pre svega zato što bi to nesporno bio jedan od najprodavanijih proizvoda na planeti. Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST Istorija

poslednjih pet godina tabloidi i društvene mreže bile su ispunjene naslovima „MLADI ALEKSANDAR III KARAĐORĐEVIĆ GAY“ i dok su se neki trudili da objasne da postoje „dobri i loši“ Karađorđevići niko nikada nije bio potpuno siguran u priču o homoseksualnim sklonostima Aleksandra III Karađorđevića. Ipak, ovaj skoro četrdesetogodišnjak poznat i po ljubavnoj vezi sa ćerkom Emira Kusturice, za koju tvrde da je ga je ostavila posle „otkrića njegovog drugog ja“ možda je sjajna prilika za neke naše gay „udavače“, da napokon i dinastija Karađorđević malo „osveži plavu krv“ domaćom „snajkom“. Aleksandar Karađorđević rođen je 15. januar 1982. je najmlađi sin princa Aleksandra II Karađorđevića i princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance. U jednom intervju koji je dao za domaće medije Aleksandar III Karađorđević govoreći o sebi rekao je: „Ne živim život princa. Ne želim da ljudi znaju za to, jer bi me onda osuđivali kao da sam lik iz crtanog filma! Običan sam čovek, imam dobre i loše dane, volim da radim i borim se s ovim ludim svetom. Biti princ je čudno. Ljudi očekuju svakakva sr**a od vas“ U Beogradu od svih mesta najviše volim kafane! Kafanski sam čovek. Pušim „drinu“ jer je jeftina i ima dobar ukus. Ponekad uživam u narodnjacima, a ponekad odem na romsku muziku. Ali, Azru i EKV obožavam“. Aleksandar je živeo u Virdžiniji do 1984. godine. Sa osam godina je 1990. godine postao učenik jedne od najboljih osnovnih škola u Londonu. U junu 2000. godine maturirao je na Kraljevoj školi u Kenterberiju u Engleskoj, dobivši najbolje ocene iz tri predmeta (španski i francuski jezik, politika). Studirao je na Univerzitetu San Francisko (USF) gde je diplomirao na komunikacijama i medijima u maju 2004. godine. Prema zvaničnoj „kraljevskoj“ biografiji Aleksandar je ljubitelj umetnosti, fotografije, muzike, francuskog filma; interesuju ga aktuelna zbivanja, a uživa u surfingu, skijanju na dasci, ronjenju, muzejima, kuhinji, književnosti, tenisu, košarci i fudbalu; govori engleski, španski i francuski, a usavršava i svoj srpski jezik. Prema nepotvrđenim informacijama, on

www.optimist.rs

sada sa svojim dečkom živi na relaciji Amerika – Nikaragva, gde je kako neki navode, instruktor surfovanja. Kada su se ova nagađanja prvi put pojavila u javnosti pre pet godina Krunski savet bio je izrazito podeljen je povodom ponašanja mlađanog prestolonaslednika. Dok su jedni ostali šokirani bludnim fotograﬁjama Aleksandra Karađorđevića, drugi u njima ne vide ništa sporno. Predsedavajući Krunskog saveta Dragomir Acović osudio je ponašanje mlađanog princa: „Jednostavno nemam reči! Ja to posmatram i kao monarhista i kao prijatelj njegovih roditelja, pa i njegov, a i neko ko je i sam roditelj. I niti razumem takvo ponašanje, niti mogu da ga opravdam. Sve je to daleko od mojih poimanja, i zaista ne razumem“. Književnik Matija Bećković, član Krunskog saveta, nije želeo opširno da komentariše fotograﬁje, već je samo kratko poručio uz osmeh: „Ne bih verovao ni svojim očima, a kamoli da verujem internetu“. S druge strane, član Krunskog saveta Čedomir Antić ne vidi ništa sporno u slikama mladog princa za koga kaže da je javna ličnost koja nema zvaničnu dužnost: „Za razliku od naših političara gde je spolja gladac, a unutra jadac, ovde se vidi jedan običan

život mladog čoveka koji taj život živi. U trenu- nog saznanja da se kralj Petar I žalio da mu Mitku kada Srbija vrati Karađorđeviće na presto, si- hailo Petrović-Alas “pečati sina odostrag”, odnoguran sam da će promeniti pristup društvenim sno da su i jedan i drugi homoseksualci. Ove mrežama i upoznaćemo ih onakve kakvi su uvek tvrdnje su dodatno bile podgrejane činjenicom bili i kakvi treba da budu, kao prvu porodicu Sr- da je Mihailo Petrović-Alas bio večiti neženja, a bije. Bilo bi loše da sam Đorđe Karaimamo ljude koji đorđević se oženio žive privatan život u šestoj deceniji žitako što se pretvavota. Posle Prvog raju da ne žive, te svetskog rata princ Prinčevi roze krvi zato ne vidim u Aleksandar je pričemu je problem sa premio teren za fotograﬁjama, na Đorđev povratak. njima nema ničeg Nesuđeni kralj pronezakonitog niti glašen je maloumnemoralnog“. nim, a to, kako se piše: m.K. Ako je verovati pričalo, nije bilo bez nekim „zlim jezirazloga budući da cima“ ova, kako je Đorđe imao "psineki pokušavaju iz hičkih problema". Krunskog saveta, Napadi i pletenje nakaradna pojava nije nova u dinastiji koja je kontroverzi oko Đorđa nastavljeni su u naredkrojila sudbinu Srbije i Jugoslavije, a koja bi rado nim godinama. Aleksandar postaje kralj 1921. i ponovo stala na čelo naše napaćene zemlje. Se- odmah Đorđa stavlja na prinudno lečenje u Gortimo se sličnih priča koje su bile vezivane za ime njoj Topionici kod Niša. Slobodu je dobio tek sa Petra Karađorđevića, nesuđenog kralja Srbije. dolaskom nemačkih okupacionih snaga 1941. UKLETI PRINC godine, ali nikada nije pristao na bilo kakav oblik Sudbina princa Đorđa Karađorđevića po- saradnje sa okupacionim vlastima. Bio je jedini novo je u središtu interesovanje. Za to su iz- Karađorđević koji je ostao u socijalističkoj Jugomeđu ostalog krive TV serije "Senke nad slaviji. Engleski brigadni general Ficroj Maklin, Balkanom" i "Kralj Petar I" u kojima se pojavljuje šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu njegov lik. Princ Đorđe je rođen 8. septembra NOV i POJ, u svojim memoarima "Rat na Bal1887. godine, na Cetinju, na dvoru knjaza Ni- kanu" piše o Đorđu Karađorđeviću: "Malo posle kole, svoga dede po majci. Nakon njene smrti našeg dolaska u Beograd, došao je jednog dana 1894. godine porodica se preselila u Ženevu. Ka- u našu Misiju postariji gospodin s beretkom na snije je prešao je u carsku Rusiju gde je pohađao glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđevojnu školu kao pripadnik Kadetskog korpusa vić, stariji brat kralja Aleksandra i stric sadašnjeg cara Aleksandra II. Nakon Majskog prevrata kralja. Odmah je počeo da priča istoriju svog ži1903. godine i povratka Karađorđevića na vlast vota. Između ostalog je kazao kako je preterana prekinuo je školovanje i došao u Srbiju. Prema tvrdnja da je on ubio svog slugu. Njegovi nepritradiciji kao stariji sin Petra Karađorđevića bio je jatelji su na nepošten način iskoristili taj incipredviđen za naslednika kraljevskog trona. Ipak, dent. Da su se poštovala njegova prava, bio bi događaj iz 1909. godine promenio je tok nje- on danas kralj Jugoslavije. Neko ga je zapitao, gove sudbine. Prema zvaničnoj istoriji, princ da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. OdĐorđe je tad u naletu besa, šutnuo u stomak govorio je potvrdno. Vratili su mu automobil, svog slugu Kolakovića, koji je od tih posledica koji je bio rekviriran za vreme borbi..." Mnogi su kasnije preminuo. Prema nezvaničnoj istoriji očekivali rasplet misterije o njegovom životu u Đorđe je napao Kolakovića jer je odao njegovu romansiranoj autobiograﬁji „Istana o mom žitajnu ljubavnu vezu njegovom bratu Aleksandru votu“ , ali su izostali mnogi detalji o ličnom žikoji ga je zbog nje ucenjivao. U novije doba, votu. U svojim sećanjima Dejan Medaković istoričar Predrag Marković je došao do navod- nazivao ga je „čudan princ“: „Sećam se tog

Topla Kruna

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Istorija

čudnog, pomalo neuravnoteženog princa. Upoznao sam ga kod profesora Mile Pavlovića Krpe, sa kojim je bio prijatelj. Često sam ga viđao na trolejbuskoj stanici kod Londona, imao je privilegiju da ulazi na prednja vrata. Poznavali su ga svi šoferi, sa kojima je voleo da priča. Viđao sam ga i u knjižari SANU, kada je ovu vodio čika Sveta Rajković. Kod njega je princ Đorđe vodio beskrajne telefonske razgovore, ili je prelistavao nove knjige Akademije. Poslednji susret bio je u parku kod Tašmajdana, gde ga je, već oronulog, dovodio neki mladić. Videći me sa mojim lovnim terijerom, objašnjavao mi je rasne osobine ovog psa. Njegovu ženu Radmilu, penzionisanog sudiju, nisam poznavao. O njoj sam čuo iz muzejskih krugova, jer je povremeno rasprodavala muževe porodične relikvije. Strastveno je igrala hazardne igre, pa joj je novac uvek nedostajao.“ Đorđe Karađorđević umro je u Beogradu 17. oktobra 1972. godine, a sahranjen je u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Pored njega je sahranjena i njegova supruga. Ni naša čuvena pravoslavna braća i „svetordona“ dinastija Romanov nije bila pošteđena ovakvih „zloduha“ koji su kvarili sliku „po volji Božijoj“ blagorodnoj dinastiji.

www.optimist.rs

PESNIK „K. R.“ Konstantin Romanov, Veliki knez, jedan od članova ruske imperatorske porodice koja je vladala Ruskom imperijom gotovo tri veka, predsednik Ruske akademije nauka, prevodilac, dramaturg i pesnik čije je stihove voleo i Vladimir Ilič Lenjin, rođen je 22. avgusta 1858. godine u mestu Streljne. Njegov život i umetničko stvaranje označiće teški unutrašnji lomovi, rastrzanost između vlastitih homoseksualnih stremljenja, strogih tradicija, privrženosti porodičnim vrednostima i vere u Boga. Svoju patnje, dileme i strasti prenosio je u svoje pesme a ono najintimnije u dnevnik koji je zaveštao na čuvanje Ruskoj akademiji nauka pod uslovom da njegove stranice ne ugledaju svetlost dana narednih 90 godina (dnevnik je objavljen 1994. godine). Konstantin Romanov, unuk ruskog cara Nikolaja I sa dvanaest godina počeo je svoja druženja sa ruskim mornarima, svako leto provodio je na brodovima ruske mornaričke škole. Okružen mornarima i nije bio svestan da će mu ovo druženje obeležiti život. Zapisao je kasnije u dugo čuvanom dnevniku da je vojno okruženje u njemu proizvelo osećaj muškosti, a kasnije se uprkos ženidbi „razvilo u snažnu strast, greh i

bolest“. Godine 1875. kao mornar pitomac na brodu „Svetlana“ kreće vodama Mediterana, a uskoro i vodama Atlantskog okeana. Po završetku rusko-turskog rata obilazi Evropu, Alžir i na kraju završava u društvu grčkih mornara. Mornarica je obeležila njega ali i on nju. Prošlo je već gotovo vek i po od kako su ruski mornari, koji su plovili morima još pod jedrima, počeli da oblače mornarske majice pod svoje tradicionalne uniforme. Kako samo mornari ne zovu svoju omiljenu belo-plavu majicu: morska duša, prugasta drugarica, o njoj su spevane pesme i pisane knjige. Njeno zvanično priznanje desilo se 19. avgusta 1874. godine, kada je Veliki Knez Konstantin Nikolaevič Romanov, u to vreme šef vojne flote, izdao naredbu o novoj uniformi koja je uključivala i danas popularnu plavo-belu majicu. U floti se i danas ona smatra simbolom hrabrosti, neustrašivosti i sreće. Pripadnost vladarskoj dinastiji zahtevala je od njega sklapanje dinastičkog braka. U januaru 1884. godine ženi se nemačkom princezom Elizabetom SaksAltenburg sa kojom je imao devetoro dece. Njegova vojnička karijera stalno je išla uzlaznom linijom. Tokom 1900. godine postao je načelnih ruskih obrazovnih institucija, a od mornara-pitomca postaće general. Za mnoge svoje pesme inspiraciju je pronašao u temama iz vojničkog života, mnoge pesme posvećuje vojnicima, mornarima, njihovim životima i vojničkim danima. Vremenom kako u braku nije našao fizičko zadovoljstvo već ga je pronalazio u mladim mornarima postaje sve više rastrzan između tradicija i svoje seksualnosti, njegove pesme nose bol i sve više su posvećene Bogu i duhovnim tradicijama. Postaje predsednik Carske akademije nauka 1887. godine. U to vreme kao počasni članovi akademije uključuju se mnogi ruski pisci. Konstantin će se naći i na čelu odbora za proslavu 100 godina rođenja ruskog pisca Puškina. Tokom svog života piše dnevnik koji sadrži najintimnije ispovesti iz njegovog života, svedočanstvo o njegovim unutrašnjim nagonima, avantura sa muškarcima ali i rastrzanosti između vlastite homoseksualnosti i strogih tradicija koje su na homoseksualne sklonosti gledali kao na teški greh. Njegovi stihovu poslužili su kao inspiracija za kompozicije Čajkovskog, Rahmanjina i drugih. Pevodio je Šekspira, Šilera, Getea, a njegovi fragmenti „Car Judejski“ poslužiće sovjetskom piscu Bulgakovu za roman „Majstor i

Margarita“. Svoje pesme potpisivaće sa K. R. i pod tim „imenom“ ućiće u svet ruske književnosti. Prvi svetski rat ga zatiče u Nemačkoj odakle se posle kratkog zarobljeništva vraća u Rusiju. Teško bolestan umire 2. juna 1915. godine. DEKADENTNI VERSAJ TV serija „Versaj“ koja prikazuje život Kralja Sunca Luja XIV, a koja je nazvana najkontroverznijom serijom na BBC-ju u njegovoj istoriji u prvi plan izbacila je i životnu priču rođenog brata francuskog kralja Luja XIV – Filipa I, vojvode od Orleana. Iako nije krio svoje homoseksualne sklonosti oženio se Henrijetom Stjuart, sestrom Čarlsa II kralja Engleske. Vojvotkinja je umrla 1670. pod nejasnim okolnostima. Predvodio je vojsku u velikoj pobedi 1677. u bici kod Kasela. Luj XIV mu posle toga više nikada nije dozvolio da komanduje armijom, govorilo se iz zavisti. Pošto je bio isključen iz državnih i vojnih poslova, Filip se posvetio uvećanju svog imanja, kolekcije umetnina i porodici. On je odgovoran za novi dizajn rezidencija Pale Rojal i dvorca Sen Klu. Sagradio je Orleanski kanal koji je i danas u upotrebi. Mudrim gazdovanjem imanja sakupio je ogromno bogatstvo svojoj porodici. Umro je od šloga 1701. u dvorcu Sen Klu. Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST Feminizam

decembru prošle godine održan je deseti i ujedno poslednji BeFem festival. Iako jedan od retkih feminističkih festivala koji je kroz debate o rodu, polu, politici, seksualnosti odlučno prkosio patrijarhalnim normama i kao takav postao prepoznatljiv u javnom prostoru, njegove organizatorke odlučuju da ga ukinu(?), ili pak zatvore jednu fazu u promišljanju svog društvenog angažmana. „To nije ukidanje“, kaže Jelena Višnjić, jedna od osnivačica BeFema, „to je samo jedna promena, širenje područja borbe i kreiranje novih feminističkih strategija. BeFem je u jednom uzbudljivom procesu rasta i transformacije u kojem gradi nove političke prakse i kanale mobilizacije za nove generacije i nas nove u novom socijalno političkom okruženju.“ Nastao iz ideje dve prijateljice da otvore prostor za sve kojima je "tesno da misle i vole u svoja četiri zida“, BeFem je s godinama jačao i postao vidljivo mesto na kome se otvaraju "zabranjene" teme, one što narušavaju tradicionalne predstave o ženi i provociraju mizogine obrasce mišljenja i ponašanja. Na tom mestu crpiš neku neobuzdanu energiju dok usvajaš nova znanja koja te raduju, osnažuju, ali i ljute, zastrašuju, rastužuju. Tu se osvešćuje i slavi ženskost i ženstvenost, ali i poziva na akciju, društvenu odgovornost i političko i kulturno delovanje ka nekom pravednijem društvu. „U proteklih deset godina BeFem festivala mi smo stvarale mesto susreta različitih feminističkih zajednica, pojedinki i pojedinaca i pokušavale smo da redeﬁnišemo i rekonstruišemo pojmove politike i/ili političkog. Trudile smo se i da stvaramo nove, slobodne i autonomne prostore razlika. Učile smo jedne od drugih kako da živimo i mislimo (iz)van normi i unapred deﬁnisanih matrica. To što smo za ovih deset godina uspele da pre svega održimo ideju o besplatnim programima za nas jeste jedan važan feministički akt i što smo uspele prosto da napravimo mogućnost da se na Be-

Femu govori o temama koje će tek anticipirati političku borbu ili stvarnost. To nam je uspevalo upravo zbog političkih savezništava koje smo gradile sa različitim ženama lokalno i globalno, sa beogradske scene, i sa regionalne, ali i uz važan doprinos feministkinja iz Švedske“, kaže Jelena. Slogan poslednjeg BeFem festivala „Svaki put kao da je prvi“ na neki način odražava samu prirodu manifestacije, na koju uvek dolazimo i odlazimo sa novim i drugačijim iskustvima. Svaki put nam se nametnu neki novi problemi koje pokušavamo da artikulišemo, a stari vraćaju da bismo ih iznova propitivale. Ako smo ranije zadovoljno govorile o pojavi MeToo pokreta, sada nam se otvaraju pitanja čemu nas je on naučio, koje su njegove posledice, šta se promenilo i kako na njegovim krilima delati dalje. Na BeFemu su se slušali monolozi „vagina sa margina“, koji temu reproduktivnog zdravlja osve-

I poslednji put kao da je prvi

Befem festival

www.optimist.rs

Piše: Marjana Stevanović

tljavaju i kroz lična iskustva marginalizovanih žena. Čuli su se glasovi fabričkih i sezonskih radnica uvučenih u surovu borbu sa privatizacijom,

Foto: Nataša Ilić eksploatacijom i siromaštvom. Iscrtavale su se mape sa lokacijama na kojima je izvršeno nasilje nad LGBT osobama, a u potrazi za odgovorom na pitanje kome sve pripada prostor jednog grada i gde je čije „mesto za ljubljenje“. Govorilo se o ženama u izbeglištvu i bežanju ne samo od ratova, nemaštine i smrti, već i od krutog patrijarhata i mizoginije, o sukobu sa homofobijom i antimigracionim politikama, sa terorom i seksualnim nasiljem. Po treći put na BeFem festivalu govorila je Šveđanka Kajsa Ekis Ekman, vatrena protivnica prostitucije i surogat materinstva. Pričala je o oblicima verbalnog i psihološkog nasilja u partnerskim odnosima, o tome kako prepoznati simptome nasilne veze, i razjašnjavala razlike između deset tipova zlostavljača. Na panelima se diskutovalo o socijalnim i populacionim politikama, koga najviše pogađaju mere štednje, i koji nivo demokratije treba dostići da bi nam osnovna ljudska prava, poput prava na stanovanje, bila zagarantovana. Kako, s druge strane, feministički aktivizam može da demistiﬁkuje, promeni i dekonstruiše postojeće politike, prakse i tradicionalne obrasce, koliko je u tom poslu važna ženska solidarnost, kako pojačati ženske glasove, bile su nezaobilazne debate na BeFemu tokom svih godina. Sve teme koje su se otvarale, a predug im je spisak, dobi-

jale su i svoj umetnički izraz slikarki, dizajnerki, muzičarki, rediteljki, a završavale na ivici nervnog sloma u talk show konceptu komičarki Dekadence i Markize de Sada. BeFem festival je u decembru zaokružio svoj desetogodišnji ciklus i vreme je, očigledno, za nove vidove akcije. Jelena i Christina Wassholm, naša Šveđanka i takođe osnivačica BeFema, pa Sanja, Ana, Jovane, Nataša, Milica, Tea, Tina, Nada, sada se usmeravaju na dva ključna polja: jedno je mobilizacija zajednice, a drugo je vidljivost ženskih glasova u javnom i medijskom prostoru kroz razne feminističke obrazovne programe i medijsku produkciju. One posebno ističu Bring The Noize, koji se održava 8. marta, na Međunarodni dan žena, kada se zajedno podsećamo sjajnih feminističkih akcija, kolektiva i pojedinki koje su obeležile prethodnu godinu. „Sve one nam pokazuju kako zajedno i samo solidarno možemo doneti promenu“, kaže Jelena. „Baš zbog toga, ovo je prilika da odamo priznanje svima nama koje svakodnevno pružamo otpor, jer je jako važno da znamo da mi i naš rad ne prolazimo neprimećeno, u trenutku kada žene i inicijative dobijaju sve manje prostora za delovanje i pojavljivanje u medijima. Zbog toga ovo predstavlja prostor da zajedno slavimo borbe i pozivamo na njihov nastavak.“ Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST Istorija

zvaničnim, strejt biograﬁjama, jednog od najvećih ruskih i svetskih pesnika, Sergeja Jesenjina, nalazimo mnoštvo žena. Tu su, najpre, četiri zvanične, sa kojima je bio u braku: Ana Izrjadnova, Zinaida Rajh, Isidora Dankan, Soﬁja Tolstaja (unuka Lava Tolstoja). Zatim je tu još mnoštvo ljubavnica sa kojim je imao kratke ljubavne afere iza kojih su, ponekad, ostajala i vanbračna deca: Lidija Kašina, Mina Svirskaja, Galina Benislavskaja, Nada Voljpin, Avgusta Miklaševskaja, Šagane Taljan... Međutim, ono što je malo poznato, sem nekolicini Jesenjinovih nepristrasnih i ideološki neutralnih biografa, jeste da je pesnik, u svom kratkom životnom veku, najveće ljubavi doživeo sa muškarcima. Šta više, najizrazitiju ljubavnu liriku Sergej Jesenjin je ostvario u stihovima posvećenim svojim muškim ljubavnicima. Jesenjin se rodio 3. oktobra 1895. godine, u selu Konstantinovo, Rjazanjskog okruga, u seoskoj porodici Aleksandra Nikitiča i Tatjane Fjodorovne. Jesenjinovi roditelji nisu živeli zajedno, odnosno, otac je jako retko dolazio u selo, jer je radio u jednoj moskovskoj mesari, pa je Sergej svoje najranije detinjstvo proveo kod svog dede po majci, Fjodora Andrejeviča Titova. Surovi Fjodor Andrejevič, nije mogao da podnese da mu se ćerka posle udaje vrati u dom, pa je unuka zadržao, a ćerku poslao u Rjazanj da radi. Tamo je Tatjana Fjodorovna rodila svog drugog sina, Aleksandra, Sergejevog polubrata, ali ga je morala dati na usvajanje jednoj seoskoj porodici. Sergej, kako stoji u pojedinim njegovim zapisima, nikada svojoj majci nije oprostio što ga je ostavila: „Nikada joj to neću zaboraviti. Do kraja joj neću oprostiti.“ U Konstantinovu, Jesenjin završava osnovnu školu, a potom upisuje drugorazrednu crkveno-učiteljsku školu u Spas Klepikama (danas muzej „S. A. Jesenjina“). Sa nepunih sedamnaest godina, Jesenjin odlazi u Moskvu, gde radi zajedno sa ocem u mesari, ali njegovi životni planovi se dijametralno razlikuju od onog šta je otac zamislio za njega. Dolazi do svađe i razlaza

sa ocem, te Sergej pronalazi posao lektora u štampariji ruskog knjižara Ivana Dmitrijeviča Sitina. Sledeće, 1913. godine, Jesenjin upisuje istorijsko-ﬁlozofske studije na Narodnom univerzitetu Šanjavskog u Moskvi. Iako je već počeo da piše stihove, kod Jesenjina se, u to vreme, javljaju prvi znaci životnih nezadovoljstava i razočaranosti. Tako on u jednom svom pismu prijateljici, piše sledeće: „Život je jedna glupa šala. Ničeg svetog i vrednog nema u njemu, život je neprekidan haos raskalašnosti. Zašto da živim među takvim gadovima, da im rasipam svete bisere svoje nežne duše? Sam sam, i nikoga na svetu nema ko bi mi sa istom čežnjom duše pošao u susret. Ubiću se, baciću se kroz prozor na ovaj mrtvi i hladni pločnik...“ No, uprkos razočaranosti, Jesenjin je aktivan: piše stihove, čita svoje pesme u literarnim kružocima književnika, samoobrazuje se, učestvuje u revolucionarnoj borbi podržavajući radnike i boljševičku frakciju u Dumi, što ga je stavilo na „crnu listu“ carske policije. I možda bi Jesenjin krenuo upravo tim revolucionarnim putem, da u januaru 1914. godine, časopis„Mirok“ nije objavio njegovu pesmu „Breza“, a da štampariju u kojoj je radio nije posetio Maksim Gorki. Gorki je na Jesenjina ostavio trajan utisak, a sam Gorki je ostavio svoje svedočenje o mladom poeti koji je postao popularan u modnim časopisima i salonima: „Video sam Jesenjina na samom početku njegovog poznanstva sa gradom: malog rasta, graciozno građen, sa svetlim kovrdžama... Grad ga je dočekao sa divlje-

Nikog nije voleo, a njega su svi voleli

Sergej Jesenjin

www.optimist.rs

Piše: Igor Maksimović

njem, kao što proždrljivac čeka jagode u januaru. Njegove stihove su počeli preterano da hvale, kako samo umeju licemeri i zavidni ljudi.“

Jesenjin i Kljujev Ipak, Jesenjinove pesme u Moskvi se slabo štampaju i on odlučuje da učini prelomni korak u svom životu – napušta posao, ostavlja ženu i tromesečnog sina i 1915. godine, prelazi u Petrograd. „Odlazim u Petrograd kod Bloka. On će me razumeti.“ – govori Jesenjin. I, zaista, Jesenjin pravo sa petrogradske železničke stanice odlazi kod Bloka. Aleksandar Blok, zadovoljan onim što je čuo, potpisuje mu svoju knjigu i daje mu pismo preporuke kod Sergeja Mitrofanoviča Gorodeckog, poznatog i uticajnog ruskog pesnika gej sklonosti. Gorodecki svedoči da se Jesenjin doselio kod njega, gde je živeo jedno vreme, te da mu je svojim ceduljicama otvarao puteve ka književnim časopisima i „olakšavao mu koračanje kroz muke“. Time počinje Jesenjinov pesnički i literarni uspon, ali i ulazak u jedan sasvim novi svet, u kojem je do svoje smrti, deset godina kasnije, uspevao da se održi sa više ili manje uspeha. I upravo u tih poslednjih deset godina života, Jesenjin će doživeti svoje najstrasnije gej ljubavi NIKOLAJ ALEKSEJEVIČ KLJUJEV 18841937 Jesenjinu je pri dolasku u Petrograd bilo izuzetno stalo da može da ima ljude kojima može verovati i na koje se može osloniti. Zato on ubrzo piše Nikolaju Kljujevu, koji se nalazio na čelu grupe tzv. seoskih pesnika, koji nisu dobili

takvo ime samo po njihovom socijalnom poreklu, već i po pesničkoj tematici koju su obrađivali u svojim pesmama. Oni su uspešno povezivali ruski narodni folklor sa savremenim stilom ruskih simbolista. Sam Kljujev je bio otvoreni homoseksualac, a to mu nije smetalo da ga većina književne kritike proglasi za najistaknutijeg predstavnika ruskog seljaštva u literaturi. Jesenjin obaveštava Kljujeva o svoj zbirci pesama „Duga“. Kljujev je sa radošću odgovorio: „Mili brate, s ljubavlju želim da te upoznam i razgovaram sa tobom. Osetio sam mnogo u tvojim rečima. Nastavi ih i prihvati me u svom srcu...“ U sledećem pismu, u kojem pokušava da odvrati Jesenjina od uticaja petrogradskih književnih krugova, on kaže: „Golube moj beli, da li znaš da smo mi koze u književnom vrtu i da nas samo po milosti trpe. Njima nije važan tvoj besmrtni duh... Ljubim te u tvoje slatke brčiće.“ Sve do njihovog susreta u oktobru, 1915. godine, Jesenjin i Kljujev nastavljaju prepisku, koju savremenici upoređuju sa pismima Artura Remboa i Pola Verlena. Bila je to strasna ljubav 20-godišnjeg mladića i jedanaest godina starijeg pesnika, koji je zadržao grubu seosku spoljašnjost, te je izgledao dosta stariji za svoje godine. Od momenta Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Istorija upoznavanja, pa u naredne dve godine, Jesenjin i Kljujev su bili nerazdvojni. Živeli su zajedno i nisu se stideli da se pojave na ulici ruku pod ruku. Bila je to neverovatna ljubav, u čijoj osnovi je ležala stvaralačka povezanost. No, bilo je svega među njima, i pijanih tuča, svađa, rastanaka i mirenja, bezumne ljubavi. U leto, 1916. godine, u posveti na fotograﬁji, Jesenjin je napisao: „Dragi moj Kolja, nosiću tvoju ljubav dugo. Znam da će me ovo lice rasplakati posle mnogo godina. No, ta čežnja neće biti o minuloj mladosti, već o tvojoj ljubavi koja će mi biti kao stari drug.“ Vladimir Černavski, Jesenjinov prijatelj, pisao je da mu se Sergej žalio kako ga je Kljujev potpuno potčinio, bio ljubomoran na svaki njegov kontakt sa ženama, da mu je vezivao pojas, milovao ga po kosi i neprestano pratio pogledom. Nema sumnje da iako je među njima postojala jaka intimna povezanost, Jesenjinov slobodni duh nije mogao da podnese takvu potčinjenost, te se u jesen, 1917. godine, njihova romansa okončava. Uprkos tome, Kljujev je do kraja voleo Jesenjina i bio mu privržen, iako je nailazio na Sergejevu indiferentnost i hladnoću. Tako mu 1920. godine, piše: „Serjoženka, stavljam ti dušu svoju pred noge. Nemoj je šutirati. Samo jedna tvoja dobra reč i spreman sam da poštedim čak i Mariengofa.“ Nekoliko sati pred samoubistvo Jesenjina, dogodio se njihov poslednji susret. Stan Kljujeva se nalazio samo pet minuta hoda od hotela „Angleter“ u kojem je boravio Jesenjin. Na Jesenjinovoj sahrani, Kljujev stoji uz sam sanduk, plače i dugo ga ljubi, šapćući mu. Ne dozvoljava da se spusti poklopac pred polazak posmrtnih ostataka za Moskvu. Oprašta se od njega u poemi „Plač za Sergejem Jesenjinom“. ANATOLIJ BORISOVIČ MARIENGOF 18971962 U gradu Penzi, 1918. godine, Jesenjin upoznaje Anatolija Mariengofa, pesnika koji je pripadao poetskom pravcu imažinizma. Mariengof je u to doba bio literarni sekretar Sveruskog centralnog izvršnog komiteta, mestu na kojem ga je postavio Mihail Buharin, jedan od vodećih lidera Oktobarske revolucije. Ruski imažinisti su umetničku sliku proglasili svrhom same umetnosti. Imali su svoju knjižaru, bioskop „Liliput“ i kafe „Štala Pegaza“.

www.optimist.rs

Jesenjin, Mariengof i Rjurik Ivnev

U to doba vojnog komunizma, Jesenjin i Mariengof su se naglo zbližili i odmah su iznajmili sobu za dvoje. Mariengof se priseća: „Živeli smo zajedno i pisali za jednim stolom. Parno grejanje tada nije radilo. Spavali smo pod jednim ćebetom kako bismo se ugrejali. Četiri godine zaredom, niko nas nije video odvojene. Novac nam je bio zajednički, njegov moj i moj njegov. Stihove smo objavljivali pod istim koricama i posvećivali ih jedno drugom.“ Jesenjin je „milom svom Tolji“ posvetio jednu od svojih najlepših poema, „Pugačov“. Par putuje zajedno po zemlji i u novinama štampa svoja međusobna pisma. Mariengof u svoj knjizi „Roman bez laži“, opisuje život sa Jesenjinom: „Nežno me obgrlivši i ogledajući svoje plave oči u mojim zenicama, Jesenjin me je pitao: ’Voliš li ti mene, Anatolij? Jesi li zaista moj ili nisi?’“ Koliko je Mariengof značio Jesenjinu, svedoče sledeći njegovi stihovi: „Voljeni moj, daj mi ruke, nisam drugačije navikao na to. Hoću ih oprati u času rastanka, svojom žutom penastom kosom.“ Kako je ljubav buknula, tako se naglo i neobjašnjivo ugasila, 1923. godine. Nikada se tačno nije saznalo zašto. U pomenutom romanu, Mariengof se na neki način i osvetio Jesenjinu napisavši da „On (Jesenjin - prim.aut.) nikog nije voleo, a da su njega svi voleli.“ Još dva muškarca su obeležila Jesenjinov život, iako kratkotrajno. Prvi je bio Leonid Joakimovič Kanegiser, kojeg je upoznao pred kraj

Sergej Jasenjin veze sa Kljujevim, a drugi Volf Josifovič Erlih, sa kojim se zbližio pred smrt. Marina Cvetajeva spominje dva divna mladića – Serjožu i Lenju, kako uvek sede zagrljeni: „Lenjina crna glava i Jesenjinske duge uvijene kovrdže.“ Nažalost, ova veza je okončana smrću Kanegisera, koji je streljan zbog atentata na šefa ČEKA-e, Moiseja Urickog. Pripadajući grupi imažinista, tokom veze sa Mariengofom, u kojoj je upoznavao i obučavao mlade pesnike, Jesenjin se zbližio sa mladim Volfom Erlihom, kojeg je od milošte zvao Vovočka. On se isticao od ostalih svojom izuzetnom mladalačkom lepotom. Njihova veza trajaće sve do same smrti Jesenjina. Erlih je bio poslednja osoba koja je videla Jesenjina živog. Njemu su i posvećeni poslednji pesnikovi stihovi ispisani krvlju u sobi hotela u Petrogradu: „Doviđenja, druže, doviđenja. Čuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je stvar predodređenja, susret nam se u daljini nudi. Doviđenja, bez stiska, bez reči. Čemu bol i vrelih suza žar? Za nas nije ništa novo mreti, ni sam život nije nova stvar.“ Tek što je izašao iz bolnice gde se lečio od alkoholizma, Jesenjin je Erlihu uputio telegram u kojem ga moli da iznajmi sobu, jer je nameravao da započne

Volf Erlih život sa njim, baš kao sa Mariengofom. Par provodi zajedno poslednja četiri misteriozna dana. Neke verzije o samoubistvu Jesenjina govore da je Erlih bio agent GPU, te da je on, zapravo, ubica pesnika. Postoje navodi samog Erliha da je te noći, 28. decembra 1925. godine, trebalo da se odigra zajedničko samoubistvo, ali da nije došao. Kako bilo, između njih je postojala ljubav, iako je, po svemu sudeći, Jesenjin znao da je Erlih agent. No, on za to, prosto, nije mario, jer je skoro ceo život bio okružen njima. Bilo je tu i dosta drugih, uzgrednih, muških ljubavnih avantura, jer su Jesenjina uvek privlačili lepi ljudi, nezavisno od njihovog pola. Život i smrt Sergeja Jesenjina su i danas obavijeni velom mnogih tajni. Izvesno je da je bio osobena ličnost. Često je umeo da kaže da je „sam za sebe“. U Rusiji se i dalje vode polemike o njemu, a problem predstavlja manjak informacija. Konzervativna kontrarevolucija pod Staljinom i nacionalističko-buržoaski udar pod Putinom, i dalje zamagljuju bitne stavke pesnikovog života. Mnogi izvori su uništeni, isfabrikovani su novi, prepravljani stari. Da li ćemo jednog dana saznati punu istinu o Jesenjinu i dobiti njegovu potpunu biograﬁju, ostaje da se vidi. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Umetnost

Jelena Jelača - KINO OKO Predstaviti prošlost, naročito onu ne toliko davnu, uvek je veoma teško, kompleksno i zahtevno: jedna od najvećih teškoća možda se nalazi u tome što ne postoji dovoljna distanca koja bi dozvolila neke jasnije i manje subjektivne uvide, kao i doza nostalgije koja, skoro uvek, preti da još više izmeni, ionako, njene ne baš dovoljno dobro promišljene i shvaćene dimenzije. Nostalgija, kao povratak na bol ili čežnju za onim što više ne postoji, najčešće je složena emocija povezana sa dozom patetike i kao takva uglavnom se skriva. Ona ponekad čini i da se postidimo sebe i sopstvenih osećanja. Međutim, može li se nostalgija shvatiti kao neka vrsta plemenite osećajnosti, a bez primesa patetike i stida? Ako se pogledaju platna Jelene Jelače čini se da može. Njene slike su tu da nam ukažu na jedan mogući način promišljanja jedne epohe ili perspektivu tumačenja jednog vremena. Ako se složimo da je diskontinuitet (od istorijskog, preko estetičkog, pa do moralnog) jedna od karakteristika tog prošlog vremena, onda ova izložba upravo toj prošlosti daje retku mogućnost da bude stavljena u vrlo precizan kontekst kinematograﬁje zemlje koja više ne postoji, a sve da bi se ta prošlost promislila na drugačiji način i postala podsetnik na ono sto smo nekada, možda bili i na ono sto smo, ipak, mogli da postanemo. Svaka slika je u

stvari kadar iz nekog filma i upravo taj subjektivni izbor kao da nam postavlja pitanja: Zašto baš taj film? Zašto baš taj kadar? Jer izbor je, svakako, mogao biti potpuno drugačiji. I upravo na tom prvom, početnom nivou, kao da se postavlja jedno snažnije, direktnije i važnije pitanje: Nisu li ove slike zapravo podsetnici nekih autentičnih vrednosti, onih koje su nas oblikovale i učinile dostojanstvenim ljudima? Osnovna nit koja povezuje ove slike u jednu celinu jesu komunikacija i međusobni odnosi njenih aktera, jer nam upravo ova komunikacija ukazuje da sagledamo stvari oko nas i u nama samima na jedan nov i drugačiji način, dok je izbor tu da nam, kroz poznate scene, pokaže i ono sto možda nikada ranije u njima nismo videli. Kroz razumevanje načina na koje su se formirali određeni odnosi, kako je kroz razmenu stvorena jedna vrednost ili osećanje, ove slike gledaocima ostavljaju slobodu da dovrše svoj lični narativ ili zaokruže sopstvena osećanja; ta simbolička interakcija sa prošlim vremenima možda će nam pomoći da vidimo i spoznamo našu osiromašenu sadašnjost za koju još uvek nije kasno da se vrati prošlosti i iz nje „pozajmi“ ono najbolje u nama: dostojanstvo, radost saznavanja i dobrotu. Svaki kadar/slika iz bilo kog od ovih filmova samo je još jedan od poziva na razgovor: Kakav to život treba da vodimo da bi bio dostojan čoveka? Dobro došli u Kino oko. Dr Aleksandra Zdravković - Zistakis

Vreme je da se istera jedan fazon do kraja

www.optimist.rs

Tko bi rekao da ću se ja ovako jednom kupati sa svojim klasnim neprijateljem Vrati me u Međeđe

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Umetnost

Jan Fabr uživa međunarodni tima Oktobarskog salona, Fabr je odličio da kao ugled jednog od najinovativni- svojevrsnu podršku pokloni svoj rad „I'm a one jih i najsvestranijih ličnosti sa- man movement“. Ovim činom inicirao je ideju o vremene umetničke scene. pokretanju Kolekcije „Oktobarski salon“, ali i poTražeći i uspostavljajući veze iz- sredno uticao na odluke drugih umetnika koji među različitih disciplina, otvara su izlagali na pomenutim izložbama da učine nove puteve i mogućnosti inter- isto. pretacija u oblastima vizuelnih Izložba „Praznik malih prijatelja“, čiji je kustos umetnosti, pozorišta i knjiže- Joana De Vos, bavi se temama koje su fascinirale vnosti. Radovi Jana Fabra izla- Fabra kao mladog vizuelnog umetnika. Proučagani su na najznačajnijim vajući svet insekata, on je već tada počeo da međunarodnim izložbama i u muzejima, kao što stvara sopstveni mitski univerzum usresređen su Venecijanski bijenale, Dokumenta u Kaselu, na život i smrt, lepotu i užas, krhkost i nasilje, Bijenale u Sao Paulu, Luvr, Ermitaž. smrtnost i večnost, koje važno mesto imaju i u Projekat koji pozorišnoj umetnoobuhvata izložbu sti koju stvara. Iako „Praznik malih prinije reč o izložbi najjatelja“, monorecentnijih radova, Praznik malih prijatelja dramu „Noćni ona je ključna za rapisac“ i objavljivazumevanje ne samo nje treće knjige savremenog vizuel„Noćni dnevnik nog stvaralaštva 1992-1993“, proiFabra, već i njegostekao je iz dugovog pozorišnog i ligodišnje saradnje terarnog opusa. Narodni muzej, Narodno pozorište, između Jana Fabra i Slično entomoKulturni centar Beograda Kulturnog centra logu, Fabr zapravo Beograda, koja je beleži, analizira i kozapočela 2011. gometariše ljudske akdine njegovim učetivnosti i emocije šćem na 52. Oktobarskom salonu. Prepoznavši kroz seriju crteža, instalacija i skulptura „fantaogroman entuzijazam, ljubav i posvećenost stičnih insekata“. Svojim velikim Pozorištem Pau-

Jan Fabr

www.optimist.rs

kovih glava sa pravim paukovima, simulira pozorište života, ali ne beleži ono što vidi kod svojih „malih prijatelja“, već u sebi traži slike koje nastaju, ostavljajući istu mogućnost i posmatraču. Glavni medij ostaje mašta. „Praznik malih prijatelja“ postaje „praznik čula“, a metamorfoza insekata postaje simbol ljudskog postojanja. Izložba se realizuje u saradnji sa Narodnim muzejem iz Beograda i Angelos studijom iz Antverpena. Monodrama pod nazivom „Noćni pisac“ u režiji Jana Fabra, a izvođenju Slobodana Beštića, realizuje se na incijativu Kulturnog centra Beograda, a u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu i pozorišnom trupom Trublejn iz Antverpena. U ediciji Kulturnog centra Beograda „Sam(a) svoj pokret“ biće objavljena treća knjiga „Noćni dnevnik 1992-1998“ u prevodu Jelice Novaković Lopušine i ponovljena izdanja prethodno objavljenih knjiga „Noćni dnevnik 1978-1984“ i „Noćni dnevnik 1985-1991“.

Jan Fabr „Praznik malih prijatelja“ Narodni muzej, Beograd 21.02 – 05.04.2020. Kustos: Joana De Vos Organizator i producent: Kulturni centar Beograda i Angelos studio Antverpen Otvaranje, petak, 21. februar u 19 sati „Noćni pisac“, monodrama Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“ Subota, 22. februar u 20.00 sati „Noćni dnevnik 1992-1998“, Jan Fabr Prevod sa ﬂamanskog Jelica Novaković Lopušina Izdavač za izdanje na srpskom: Kulturni centar Beograda, edicija „Sam(a) svoj pokret“, 2020. www.narodnimuzej.rs

Vodič kroz gej Srbiju

Č OPTIMIST Intervju

uvena slovenačka dreg prepoznatljivi i postajemo glavna tema interegrupa „Sestre“ javnosti sovanja. A mi smo bile fish queen – ženstvene je postala poznata 2002. bez ekscentričnosti jer smo Slovencima želeli da godine kada je sa pe- približimo ovu vrstu umetnosti, ovaj način izrasmom „Samo ljubezen“ žavanja, našeg osećaja, naših pogleda na svet i bila slovenački pred- društveno-kritične teme, ali uz dozu miline i rostavnik na Evroviziji. mantike. I pesma je takva – „Samo ljubav“. PoseSamo jedna numera i bno kad mi zapevamo, to drugačije zvuči, jedno pojavljivanje bili drugačije se shvati. Otud i kostim stjuardesa, jer su dovoljni da grupa su najromantičnije. Još predivna crvena boja, postane kult o kojem će boja ljubavi, života, krvi. I zaista - bilo je svega – se u Evropi pričati i i krvi, i života, a najviše ljubavi. danas nakon sedamnaest godina. Posetioci 11. Pre toga smo nastupale na nekim studentskim Merlinka festivala imali su priliku da uživaju u žurkama ili manjim underground festivalima i nastupu ovih sjajnih dreg kraljica koje su pred klubovima, a onda odjednom – eto nas na svim beogradskom publikom izvele i numeru „Barjak“ zabavama, kako u selima, tako i u gradovima. sa kojom se pojavljuju u drugoj sezoni serije Nastupale smo svuda gde je postojao budžet „Senke nad Balkanom“. Tim povodom, razgova- koji smo tražile, jer je to bila skupa zabava. Koramo sa njima o događaju koji je ispunio njihove stime su nam radili najbolji slovenački dizajneri, dečje snove, o životnom preokretu nakon uče- zato smo imale prilično visoku cenu, posebno šća na Evroviziji, trenutnim angažmanima, vred- kada dođemo otpevati samo jednu pesmu. Bila nostima koje zastupaju, saradnji sa Magnificom, su to neponovljiva vremena i baš nam je smekao i o učešću u seriji Dragana Bjelogrlića. šno, kad nam još uvek mnogo ljudi kaže, da smo Predstavljanje Slovenije na Evroviziji 2002. bile jako hrabre. godine učinilo je da o vama priča cela EvVama to nije bilo hrabro? ropa. Kako se sećate tog iskustva i šta vam Nimalo! Nama bi bilo grozno da mi to nismo naje ono donelo? pravile, da se nismo izražavale onako kako mi Donelo nam je najpre ispunjenje dečjih snova. osetimo u srcu. Vaš plasman na Evroviziji odjeknuo je širom Kod nas je Evrovizija veliki događaj, nalik na Evrope, ali je takođe doveo i do oprečnih praznik, povod da se familija skupi, da se prireakcija. Posebno u Sloveniji. premi hrana, pa da onda svi zajedno gledamo i glasamo. Svake godine kad je ovaj famozni festival, mi bismo pravili naše liste za glasanje i glumili žiri, pa smo tako ocenjivali najbolje i najlošije kostime, nastupe i slično. Bili smo tako ve- Čitav život je dreg, sve ostalo su ljubav i zabava liki fanovi da smo, ako je takmičenje počelo u subotu, već u ponedeljak znali sve pesme napamet. Kad smo se nas tri upoznale, sve smo imale ideju o nastupu na Evroviziji. U međuvremenu smo upoznale Magnifica, našeg muziRazgovarala: Tamara Markić čkog tatu – Taticu, kako ga zovemo, i počelo je ludilo. Išli smo na izbor za slovenačku pesmu Evrovizije EMA kao autsajderi. Znali smo da imamo super pesmu, ali bez ikakvih očekivanja i opterećenja. Kada smo pobedile, naš život se u jed- Da, to je bio pravi haos, kakvog na domaćoj munom danu preokrenuo za 180 stepeni. U vreme zičkoj sceni još nije bilo. Desna struja je pošizela, kada je dreg transvestija na Balkanu tek bila u iako oni krišom rade sve ono što drugima kažu začetku i to više na nivou teatra, mi postajemo da se ne sme. Posebno kad govorimo o seksual-

Sestre

www.optimist.rs

nim izletima. Međutim, kada se desna struja pobunila, dobili su penale od Evropskog parlamenta. Mi smo u to vreme imale po ogromno posla, čak i po tri nastupa na dan, pa nismo stigle da ispratimo sva ta zbivanja, ali nam je sve to bilo neverovatno. Ali uprkos takvom osporavanju vaša popularnost je rasla svuda, čak i u Sloveniji u kojoj je bilo protivljenja. Pa, protivili su se samo političari, a politika nisu ljudi. Politika nije narod. Srbija nije to što je politika, nikad nije ni bila, i nikad neće biti. Ali oni koji su konzervativni i koji se plaše, oni su glasni jer se boje onoga čega su duboko u sebi svesni i što znaju iz svoje okoline, a prave se da to ne postoji, jer njih tako uči vera. Ali to je velika laž, pošto u svim svetim knjigama piše da moramo ljubiti svako živo biće. Ni popovi više nisi to što su nekad bili, pa onda ljudi žive po principu, šta im njihovi duhovne vođe kažu. I evo nas kod paradoksa, da mogu samo popovi nosit suknje, a mi ne. Jedina razlika između nas je u tome, da mi obrijemo noge, i doteramo se do poslednjeg detalja. To je naš nastup, ne način života. Zbog čega su vam zamerali i prigovarali? Svi oni koji su nam prigovarali, prigovarali su na nivou seksualnosti. Njima je to smetalo jer ih je pogled na nas napalio do te mere da su bili zbunjeni što smo ih dotakli tamo gde nisu smeli da zađu, iako to nije bila naša namera. Najlakše je negirati to kod sebe tako što vređaš onog ko ti

te osećaje budi. Nisu mogli ništa drugo da ospore, ni kvalitet ni profesionalnost, niti etične norme jer su za nas žene kraljice i mi ih tretiramo kao boginje, ne ismevamo ih. Oni koji su nas upoznali videli su da je sve kul. Ej, pa čitav život je dreg. Od malena se svako od nas presvuče u različite karaktere, energije, emocije, a sve ostalo su ljubav i zabava. Tako bi trebalo da bude oduvek u životu. Zato se ne sme ozbiljno shvatiti ovo što mi radimo, a neki ljudi obično u našem nastupu traže nešto prljavo, jer nas gledaju samo kroz seksualnu prizmu, pogotovo oni koji puno toga krišom rade. Sa druge strane, desilo se jako brzo da smo postali sinonim za toleranciju, iako mi to nismo isključivo planirali. Svaki normalan i empatičan čovek, želi da bude prepoznat kao tolerantan, tako i mi. Velika nam je čast što smo baš mi izabrani da širimo ideju o prihvatanju i ideju o tome da je svaki živ čovek vredan ljubavi. Nakon enormne popularnosti, vi ste intenzivno nastupale još dve-tri godine, i potom nestale sa muzičke scene. Kako je izgledao i kako sad izgleda vaš život? Dve i po, tri naredne godine smo radili toliko da smo se izmorili kako jedan od drugog, tako i sami od sebe. To je bilo za nas jedno veliko otkriće, otkriće sebe samog, sebe u ovom društvu i sebe na ovoj umetničkoj sceni. Počeli su da nas smatraju ozbiljno. Usledile su ponude koje su nam pomogle za dalju karijeru. Svakodnevni Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju nastupi su nam bili veoma zahtevni, ali smo mi imale toliko talenata i ljubavi prema umetnosti i kreativnosti da bi zaista bila šteta ako toga ne bismo iskoristile. Učešće na Evroviziji nam je bila odskočna daska ne samo za šou biznis, nego i za razvijanje drugih potencijala, novih dimenzija. Danas je Emperatrizz najpoznatiji i najbolji slovenački make-up artist koji često radi i kod vas u Srbiji. Marlenna je počela da se bavi televizijskim medijem kao voditelj različitih emisija, pa čak i porodičnih. Onda se iskusio u pisanju i nastavio kao novinar. Danas se uz to bavi još menadžiranjem jedne od najboljih modnih agencija na ovim prostorijama Immortal Models, gde brine za mlade ljude, da ih plasira na međunarodnu scenu. Kako se vaše pojavljivanje i ekspanzija odrazila na dreg scenu u Sloveniji? Bila je to podrška svima koji se nisu uklopili u neki društveni kliše. Obožavali su nas kako deca tako i stariji. Sećam se priče kad je Jadranka Juras, jedna od najpoznatijih operskih pevačica u Sloveniji, koja nam je pevala prateće vokale, radila u nekom CD šopu. U šop je došla majka sa sinom koji je želeo CD „Sestre“. Majka mu je rekla da može dobiti bilo koji drugi CD samo ne taj, i dete je plakalo toliko dugo da mu ga je majka na kraju kupila! To je super primer kako i deca odgajaju roditelje, pošto smo jedno drugom ogledalo. Nastupio je baš lep period, a onda naravno kao i svaka priča koja dostigne svoj vrhunac, počinje polako da gubi na intenzitetu, ali je uprkos tome bila večna. Npr. nedavno sam bio gostujući član žirija najgledanijeg slovenačkog TV show-a „Tvoje lice zvuči poznato“ i jedan od učesnika je imitirao nas. Izgledao je kao Dafne, naš originalni član, a pevao je kao ja, i na kraju je čak pobedio. Ljudi svaki put ožive „Sestre“. Michelle, naša nova mlada sila, više puta je učestvovao u rijaliti programima i svaki put kad bi se organizovala žurka, svi bi zdušno pevali „Samo ljubezen“. Ta pesma je postala evergrin koji se peva u različitim prilikama, od venčanja, slavlja, rođendana, školskih zabava, mature, i na svojim koncertima je pevaju i druge slovenačke zvezde. Osim ljubavi po kojoj je naslovljena pesma koja vas je proslavila, koje vas još teme i vrednosti inspirišu u radu? Iskrenost je na prvom mestu. Ako si iskren prema sebi, onda možeš biti iskren prema lju-

www.optimist.rs

Foto: Fulvio Grisoni

dima. Ako si iskren prema sebi, onda ćeš dozvoliti sebi da prepoznaš svoje kvalitete i da ih gajiš, da radiš na sebi. Nisu u pitanju samo snovi, jer da smo ostali samo na nivou dečačkih snova o nastupu na Evroviziji, ništa se više od toga ne bi desilo. Ovako smo puno vežbali, pevali, naišli smo jedni na druge, nastala je super priča, svako je doneo nešto svoje i tako smo napravili magiju. Kako je došlo do formiranja grupe i otkud naziv „Sestre“? Pre toga smo bile Štrumpantl Sisters, što je sinonim za dreg treš underground, a mi smo želeli da istaknemo tu našu romantičnu, suptilniju, ženstveniju stranu. Magniﬁco je predložio da se u tom slučaju zovemo samo Sestre, i mi smo se oduševile tim predlogom. Dreg scena u Sloveniji je veoma mala, tu svako svakog zna, i svako od nas se pomalo plašio onog drugog. Dok smo nastupali individualno, postojao je taj strah od dominacije jednog u odnosu na druge, od onog ko bi mogao baciti senku na ostale. Međutim, kao grupa smo imali toliko međusobnog poštovanja, ljubavi i mudrosti da smo znali da svako ima korist od drugog. To treba da shvatiš jer onda staviš svoj ego sa strane. Naravno da dođe do

sitničavih ženskih sujeta kada na primer jedna ima lepše obrve ili bolju periku, ali to na kraju ispadne komično. Jako je bitno znati da su stereotipe koji muškarci spočitavaju ženama, kod njih još zastupljeniji. A saradnja sa Magniﬁcom? Dafne, nekadašnja članica „Sestara“ i ja nastupali smo u njegovom spotu i onda se on oduševio kad sam ja počela da jodlujem i pevam. Nakon toga nas je angažovao za njegov koncert u Križankama koji je kod nas veoma značajan, jer je u pitanju otvorena scena koja je simbol Ljubljane. Na Magniﬁcovom koncertu smo učestvovale kao predgrupa iznenađenja 2000, dve godine pre nastupa na EMI. Pošto smo želele da budemo u što boljem izdanju, zamolili smo Emperatrizz da nas šminka. Tada nas je bilo troje Dafne, ja i još jedan, koji je brzo napustio grupu, pa smo pitali Emperatrizz da nam se priključi, i sve posle toga je istorija. Pre tri godine nam se pridružila i Michelle, inače naš veliki fan odmalena. Dafne je odlučila da se malo povuče kada smo imali super angažman za jedan od najvećih Evrovizijskih fan klubova iz Luksemburga koji su nas pozvali. Tu su nastupali veliki izvođači, a nas tri smo bile gošće. Michelle je uskočila umesto

Dafne, i od tad je ostala kao stalni član našeg sastava. Još jedan značajan projekat u kojem se pojavljujete je druga sezona serije „Senke nad Balkanom“. Kako je došlo do saradnje i kakvi su vaši utisci povodom toga? Želeli su nešto dekadentno, a to je ono doba kada je u Berlinu dominirao taj čuveni „pederluk“. To je vreme u kojem je postojalo ovo što mi danas radimo. I tad su vaspitani i srdačni ljudi živeli po principu - ljubav je ljubav, ljubav je svet. Tako je izgledao njihov svakodnevni način života. Posle je došlo do toga da se to osuđuje. Magnifico je Bjeli predložio „Sestre“ kao „grupu koja ne može biti više dekadentnija“, i svi iz ekipe su bili oduševljeni predlogom. Učešće u seriji je bilo isto kao i nastup na EMA - od ideje, stajlinga, koreografije do teksta i muzike – sve je bilo gotovo i snimljeno za sedam dana. Pošto smo profesionalci i volimo ono što radimo, na istoj smo vibraciji, nemamo ega, uspeli smo tako nešto veliko da realizujemo „od danas do sutra“. Pesma „Barjak“ nas je baš našla i jako su nas lepo dočekali na snimanju. Imali smo sjajnog koreografa Nebojšu Gromilića koji je doterao koreografiju, šminku i frizuru nam je radila Emperatrizz, a kostime fenomenalan Alan Hranitelj. Bio je to izvanredan deo naše okupacije koji se ne može nazvati posao jer kad nešto voliš to onda nije posao. Kako vam se čini Merlinka festival i poziv da budete grupa koja će nastupiti na zatvaranju ovogodišnjeg jednaestog izdanja festivala? Uvek podržavamo ovakve vrste manifestacija, dosad smo ih podržavali u Ljubljani, pa nam je poziv da dođemo u Beograd baš fino legao. Rado prihvatamo da dođemo i pružimo podršku našoj braći i sestrama iz Srbije jer svi trebamo vetar u leđa, da bi mogli još jače ići dalje. Samo je bitno da ne pravimo od sebe žrtve. Na nama je šta ćemo odabrati – da li ćemo voleti ili mrzeti. Nije lako, posebno ne u Srbiji, ali pogledajmo deset – dvadeset godina unazad... Ovakve vrste festivala nisu postojale tad. Menja se sve nabolje, na našu radost. Imate li neke planove u budućnosti? Nemamo, nama ideje samo dođu iz Univerzuma. Dođe informacija, dođe ideja i onda se desi. A kad se tako desi, onda je to najiskrenije. I onda idemo do kraja. Plan je da nema plana. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju rajem januara u KPGT-u je premijerno izvedena predstava "Ljubavna priča" u režiji Ljubiše Ristića po istoimenom romanu Puriše Đorđevića. Mladog glumca Đorđa Galića možemo gledati u ovoj predstavi u ulozi gej činovnika u doba komunizma koji nakon autovanja umesto u Vašington po kazni odlazi

u selo kao učitelj. Kako je došlo do toga da dva glumca igraju glavnu ulogu u predstavi? To je suštinski odvajkada princip našeg reditelja, Ljubiše Ristića. Ne samo za ovu predstavu, već za sve što je ikada radio. Za svaku ulogu Ljuša pravi i alternaciju. A da ne zalazim sad u još jedan od principa, a to je da svako zna svačiji tekst u predstavi. Jer Ljubiša nas dugo ,,drži za stolom“, dok maksimalno ne ovladamo celokupnim tekstom, tako da bismo posle mogli da se igramo sa njim kako god želimo. Ne znam da iko tako radi na našim prostorima. I jako sam srećan što mi je pružena ta prilika. Takođe sam srećan što tu ulogu ,,delim“ sa svojim prijateljem Urošem Novovićem. Da li si se ranije sreo sa romanom Puriše Đorđevića „Ljubavna priča“? Nisam. Prvi put tek kada sam postao član ansambla KPGTa. U jednom intervjuu je i sam Puriša rekao da je zaboravio na ovaj svoj roman i da se iznenadio kada ga je Ljubiša podsetio. Što je meni iskreno zastrašujuće. Jer ovaj roman je toliko dobar, toliko speciﬁčan sa svim svojim ravnima na kojima se odvija, tako jedan duh vremena Beograda osamdesetih godina, da mi nije jasno kako nešto ovakvo nije više i šire poznato. Malo je luckasto, jer ja nisam ni bio rođen osamdesetih, ali zbog ovog romana, čini mi se da jesam živeo u Beogradu tada. E sad, Ljubišina inscenacija je samo prešaltovana u šezdesete. Ali duh je i dalje sveprisutan. Priča se da je roman trebalo da dobije svoju ﬁlmsku verziju sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Da li znaš nešto o tome? Da li ste razgovarali sa Purišom o tekstu?

www.optimist.rs

Iskreno, nisam to znao. I sad mi je uloga još draža zbog ovog saznanja. Sa Purišom nismo iskoristili priliku da više govorimo, iako je on kod nas često u pozorištu. Nije se mešao previše, kormilo je prepustio Ljubiši, a po njegovim reakcijama nakon predstave, mislim da je prezadovoljan bio, jer toliko sreće i euforije kod njega se moglo videti, da su mi skoro suze krenule na oči zbog toga kako je on zračio. Veći deo predstave provedeš go na sceni. Kako si se ti pripremao za tu ulogu? Hm. Eto, vreme je za treću speciﬁčnost rada sa Ljubišom. Šest dana pred premijeru, nismo znali da će se to desiti. Ljubiša je genije koji svoje glumce baca u vatru time što nas u prostor pusti par dana pred premijeru. Zvuči zastrašujuće malo, posebno meni koji sam inače u životu tip štrebera i zanatlije, pa mi to predstavlja veliki stres. Međutim, ja tom čoveku toliko verujem i osećam se sigurnim u šta god da kaže. Tako da, golotinja nije problem kada ima scenski smisao. Nije mi prvi put da sam go na sceni. Ali mi je prvi put ovako dugo, skoro 25 minuta. Na kraju krajeva, nisam ni imao previše vremena i prostora da se time bavim i premišljam o tome. Sve je više gej uloga u pozorištu, domaćim serijama i ﬁlmovima. Da li se smanjila stigma kada su u pitanju gej uloge? Mislim da nisam dovoljno kompetentan da govorim o smanjenju stigme, jer imam tek dvadeset i četiri godine, pa nisam živeo u vremenu

Ljubavna priča

Đorđe Galić Razgovarao: Predrag Azdejković

pre. Treba da prođe vreme da bih mogao da iz svog životnog iskustva osetim reference i određene momente da bih mogao da ih uporedim i govorim o krivulji i tim koordinatnim sistemima

statistike. Međutim, jedina referenca su mi istraživanja koja mi se odvijaju u okviru novog i mog prvog filma koji spremam sa Nikolom Ljucom i Draganom Jovićevićem. U njemu kroz intervjue sa scenaristima, rediteljima i glumcima koji su kroz decenije bavljenja filmom pravili i queer likove, izučavamo razvoj, poziciju i povest tih likova u domaćoj kinematografiji. Tako da, verujem da ću više znati kada film bude gotov. Radio si sa prokazanim Ljubišom Ristićem. Da li te je to brinulo jer je on persona non grata u pozorišnim krugovima? Nije me uopšte brinulo, jer sam znao, a i doživeo ono što su ljudi i pre mene pričali, a i što se sad dešava. A to je da svi glumci, glumice, muzičari, balerine, tehničari, svi elementi koji čine taj magični organizam zvan pozorište, nikad nisu imali veze niti učestvovali u bavljenju politikom. Ljubišin angažman i stavovi su njegova stvar. Naš rad u pozorištu je van te priče, zaštićen i predivan. Uostalom, ne bih ga ni nazvao persona non grata. 2020. je godina. Ljubisa ima 73 godine. I dan danas, ljudi kopiraju njegove pozorišne principe, prave predstave u kojima se obračunavaju sa njim ili ga uzdižu, glumci igraju Ljubišu Ristića u predstavama, kao lik. Što se mene lično tiče, meni je to znak da je i te kako važan, poželjan i da je legenda po mnogim stvarima. Na kraju krajeva, doneo je u pozorište nešto što svi koriste kao početnu tačku svog rada, tako da sam ja presrećan. A sad razmišljam nešto, Peter Handke je prijatelj našeg pozorišta. Igramo njegov komad ,,Psovanje publike“ a uskoro izlaze premijere ,,Velikog pada“ i ,,Don Huana“. Treba li onda da se brinem o mišljenju polovine sveta koji osuđuju Handkea? Ti si mlad glumac koji se kroz predstavu vratio u davne šezdesete… Da li tvoja generacija uopšte može da se poveže i pronađe u prošlim vremenima? Ja najviše slušam muziku osamdesetih, tako da mi je bilo lakse da jos malo poguram unazad do šezdesetih, pa da i to bolje osećam. Kao što sam i rekao, uz tekst kao što je Purišin, mislim da je nemoguće ne uspeti. Pisan je na više ravni, realno psihološke motivacije, kao i van nje, bavi se emocijama koje su nam svima bliske, imamo Beograd kroz koji koračamo svakog dana i nakon pročitanog romana, Beograd posmatram i osećam na potpuno drugačiji način. Istorijskopolitički konteksti i dešavanja su dovoljno ra-

Foto: Teodor Lazarev zumljivi, posebno kada se time bavimo malo duže i dublje, tako da, sve je to bio predivan jedan vremeplov i putovanje. Koliko smo uspeli to da prenesemo publici, ne umem ja da kažem, to ostavljam publici i pomno ću saslušati sve komentare. U kojim još predstavama možemo da te gledamo i koje projekte spremaš? -Ovde u KPGTu igram u dve predstave, ,,Psovanje publike“ i ,,Ričard III“, a spremamo još gomilu predstava za naredni period, ,,Veliki pad“, ,,Don Huan“, imaćemo Kreca, Milera, Brehta, a na jesen i domaće ženske dramaturge. Pored KPGTa, u UK Vuk igram predstavu o Fridi Kalo pod nazivom ,,Ja sam ptica, ja sam sve“, koja je doktorski projekat moje prijateljice Katarine Orlandić. U Domu kulture Studentski grad igram u koreodrami ,,Novi stanar“ moje profesorke Vere Obradović, a uskoro krećem sa radom na novom projektu koji, na moje ogromno oduševljenje, radim sa Bojanom Đorđevim. Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Intervju

ekada se dreg smatrao doživljavam kroz spol u kojem sam rođena nego kulturom dostupnom kroz ono kako samu sebe doživljavam a doživisključivo kvir muškar- ljavam se i vidim kao ženu i muškarca u jednom cima, a danas je dreg tijelu. Mislim da nije bitno da li je netko žena ili umetnička forma do- muškarac u dreg svijetu zato što je važna kvalistupna svima. RuPaul je teta izvođenja dreg nastupa a ne spol određečesto kritikovan jer ne nog umjetnika. Publici nije bitno da li sam ja uključuje trans žene i žena ili muškarac zato što su došli na moj nastup biološke žene dreg kra- radi zabave i zanimanja za ono što radim a ne ljice u svoj šou. O ovoj i zbog toga što sam žena u gej svijetu. Imala si priliku da nastupaš u Zagrebu, Beomnogim drugim tegradu i Cirihu, koliko se ove scene razlikuju? mama razgovarali smo sa bio kraljicom iz Zagreba, Rubellom Feminine, koju ste prošle Svaka država i grad u kojemu sam nastupala do godine imali prilike da gledate i na beogradskoj sada imaju razlike. Zagreb koji mi je između sceni. Njena šminka, kostimi i performansi su ostaloga i rodni grad još nema toliko dobro razvas ostavili bez daha, upoznajte bolje Rubelu, vijenu dreg scenu ali kada god bi nastupala u Zagrebu od publike bih dobila poštovanje i pohvešticu bez kočnica. Ko je Rubella Feminine? Rubella Feminine je dreg kraljica i performerica koja najviše od svega voli biti na pozornici okružena ljudima i publikom. Svoju inspiraciju pronalazim u razInspiraciju pronalazim u vlastitim emocijama nim stvarima kao što su moje vlastite emocije, događaji koji utječu pozitivno ili negativno na moj život, legendama i povijesnim pričama o vješticama i magiji no inspiraciju također pronalazim i u modnom svijetu i modnim dizajnerima koji su utjecali na svijet svojim koRazgovarao: Aleksandar Savić lekcijama. Slobodno mogu reći da je moj karakter Rubelle Feminine spoj velikih i jakih emocija, okultnog i svijeta mode. Mislim da je karakter Rubelle Feminine ono najbolje što sam izvukla iz sebe i svojih talenata te sabrala u jedno u svijetu vale. Mislim da se scena u Zagrebu tek počela više razvijati i da uz trud i rad zagrebačka scena umjetnosti. može proširiti svoj dreg repertoar i partije. BeoŠto je za tebe dreg? Dreg je za mene umjetnost koja nije samo grad i Cirih deﬁnitivno imaju puno veću i razviumjetnost nego i stil življenja te način na koji jeniju scenu. Dreg kraljica je puno više, hauseva gledam na svijet oko sebe. Dreg je potpuna slo- je puno više stoga su i dreg partiji i nastupi češći boda u načinu izražavanja i mislim da dreg svijet i klubova koji to omogućavaju kraljicama je više. ne zna za norme. Kao dreg kraljica mogu izgle- Najveća razlika je zapravo u plaćanju nastupa dati kako god želim, ponašati se kako želim i na- zato što se i standardi u pojedinim gradovima i ravno publici se predstaviti na način na koji državama razlikuju. No kako god, mislim da mislim da je u sklopu mog dreg karaktera koji je svaki grad i država u kojoj sam nastupala imaju sam po sebi moja slobodna volja, nitko ga nije svoju čar. Kakvi su ti odnosi sa drugim dreg kraljistvorio i odredio osim mene same. Kako je biti žena u svetu gej muškaraca? cama? Nekako ne stvaram razliku između muškaraca i Mislim da je odlična stvar kada si dreg kraljica žena u dreg svijetu zato što mislim da je dreg upravo ta što kroz umjetnost koju stvaraš upozkao umjetnost otvorena za oba spola. Sebe ne naješ i druge dreg kraljice s kojima se povezuješ

Rubella Feminine

www.optimist.rs

na razne načine. Izuzetno mi je drago što imam sestre i povezanost sa njima u drugim gradovima i državama te slobodno mogu reći da volim stvarati što više kontakata u dreg svijetu jer sestra od sestre može puno naučiti i nadograditi znanje o šminkanju, stiliziranju perika, načinu nastupanja itd. Kroz povezivanje sa kraljicama iz drugih država naučila sam puno novih stvari ali i ono najbitnije dobila nove divne sestre s kojima ću u budućnosti surađivati. Koga bi imitirala u Snatch game-u? Mislim da bi jedna od mojih imitacija u Snatch game-u bila pjevačica Cher. Pošto si i modna dizajnerka, da li često sarađuješ sa drugim kraljicama? Uvijek mi je bila želja uz dreg koji radim raditi kostime i kreacije za druge dreg kraljice. Zapravo su moje modne revije uvijek bile inspirirane dreg kraljicama i dreg umjetnosti. Nekako kada god crtam modne skice uvijek zamišljam

kako bi određeni odjevni predmet koji skiciram stajao na nekoj drag kraljici. Što se tiče same suradnje sa drugim dreg kraljicama po pitanju modnog dizajna, mogu reći da se to nekako pokrenulo od ove godine i da sam od ove godine počela kreirati kostime koje kraljice traže za svoje nastupe. Plan mi je uz dreg karijeru svakako graditi i onu u modnom svijetu kao dizajnerica kostima te da ću sve više surađivati i na taj način sa drugim kraljicama. Što od tebe možemo očekivati u bliskoj budućnosti? Pošto sam odlučila svoj život još više posvetiti dreg umjetnosti u budućnosti možete očekivati nove ideje i projekte na kojima radim. Možete očekivati suradnju sa drugim dreg kraljicama i nadam se više nastupa u stranim gradovima i državama gdje još do sada nisam imala priliku nastupati. No naravno očekujte i ono neočekivano. Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Intervju

lfonso Baron je glumac, igrač i fizički performer. Bivši vrhunski sportista koji je postao igrač, Baron je sarađivao sa nekoliko najpriznatijih koreografa i trupa umetničke igre u Argentini. Nastupao je i u brojnim predstavama pozorišnog, performativnog, igračkog i filmskog karaktera. Drži časove i treninge igre, kompozicije i fizičke interpretacije. Trenutno je na turneji sa grupom Un Poyo Rojo i dolazi na Beogradski festival igre. Prošlog februara, premijerno se predstavio na filmskom festivalu Mardi Gras (Sidnej), u kvir filmu Marka Bergera „The Blonde One“. Kažite nam nešto o svojoj trupi? To nije uobičajena kompanija savremene igre... Mi smo mala trupa iz Argentine. Bliski smo prijatelji i veoma se dobro poznajemo. Ovu predstavu izvodimo već više od 10 godina i nakon 1000 izvođenja, hemija među nama je sasvim posebna. Rad sa prijateljima je drugačiji, pruža puno užitka, definitivno ga preporučujem.

www.optimist.rs

Šta se dogodilo nakon Bijenala u Veneciji? Koliko vam je ovaj festival bio važan? Mi ne pravimo razliku među scenama i festivalima. Venecijansko bijenale bilo je važno, kao i svaki naš nastup, bilo da predstavu izvodimo u nekom malom selu ili na ogromnom festivalu u nekoj svetskoj prestonici. Publika zaslužuje najbolje i to je ono što radimo, trudimo se da budemo inovativni i profesionalni svaki put. Ono što je posebna čast, jeste da smo upravo na Venecijanskom bijenalu igre dobili nagradu publike! Putujete li mnogo sa ovom produkcijom? Da, putujemo po celom svetu. Bili smo u Evropi, Severnoj, Centralnoj i Južnoj Americi, Okeaniji i nadamo se da ćemo uskoro stići i u Aziju. Govor tela bez upotrebe reči omogućava nam slobodno kretanje po svetskim pozornicama. Mi pričamo našu priču, uz pomoć različitih stilova i tehnika, a imamo i trećeg, nevidljivog glumca na sceni koji igra ulogu spikera na radiju, čineći svaku predstavu drugačijom. Koji će biti vaš sledeći korak i naredna produkcija? Radimo na novoj predstavi koja bi mogla da bude spremna ove ili naredne godine. Oformi-

ćemo rezidencije u Francuskoj i Italiji kako bi na- Srbiji, a nova mesta uvek kreiraju i novu motivastavili istraživanje, ali ovaj proces nije ni malo ciju! Ne mogu da dočekam! Recite nam nešto o umetničkoj igri u Argenjednostavan. Naime, neverovatan je broj turneja tini. Mi znamo Hulija Boku i Palomu Hereru i nastupa sa predstavom koju će gledati i vaša ... ali nemamo mnogo informacija o savrepublika, u okviru Beogradskog festivala igre. Da li ste prvi put u Beogradu i šta znate o menoj sceni ... Beogradskom festivalu igre? Scena savremene igre u Argentini je ogromna! Iz onoga što sam mogao da vidim na internetu, Bilbord OFF udruženje ima bezbroj predloga, a ovaj festival ima odličan i sasvim raznovrstan umetnost se može konzumirati od ponedeljka program, koji ga do ponedeljka u čini ubedljivo najzabilo koje vreme. Ponimljivijim evropzorišne predstave skim festivalom se izvode po kusavremene igre. Sa ćama, festivalima Un Poyo Rojo u Beogradu druge strane, iz svih vrsta, umetnionoga što sam čkim školama… Tu mogao da čujem u su muzika, igra, poVeneciji, od direkzorište, vizuelne torke Bijenala igre, umetnosti, a zatim zaista sam oduševmilonge u sitnim ljen energijom, ljunoćnim satima, uliBeogradski festival igre bavlju i radom koji čni performansi u stoje iza ovog festin e k o nve n c i o n a vala. Čast nam je lnim prostorima… I što smo deo ovasve su to atrakcije kvog festivala i što Buenos Ajresa, imamo priliku da podelimo naš rad sa publikom grada koji neprekidno pulsira i uvek može da u Beogradu i Novom Sadu. Nikada nismo bili u okupi publiku!

Alfonso Baron

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

zvođač, rođen pod imenom RuPaul koju je Jane Fonda napisala predgovor. Čini se da Andre Charles, najsjajniji ambasador je RuPaul bio svuda poslednjih trideset godina, dreg zajednice, u poslednjoj deceniji ali ipak ima nečeg zagonetnog u njemu. Na neki ovu vrstu umetnosti je iz noćnog kluba način, on nam u isto vreme pruža sve i ništa, kao preneo u naše dnevne sobe. Sa novom veličanstveni magični trik koji prikriva jedno serijom koju će nam uskoro predstaviti, moćno, a u isto vreme ranjivo ljudsko biće. i još jednom evolucijom iza sebe, on Kada pogledate njegovu karijeru, obuzima pomera granice rijaliti televizije i suo- vas osećaj da je on dosta radio, kao što to traži čava se sa samom prirodom stvarnosti. od svih nas u svojoj pesmi „Supermodel“. Postao Zabavljač, dreg kraljica, voditelj, je uspešni poslovni čovek, čije se bogatstvo propevač, glumac, prodavac, amaterski du- cenjuje na čak 60 miliona dolara i nema naznake hovni guru - dok ovo nabrajam, to u meni izaziva da će stati u skorije vreme. Samo što je dobio divljenje. Ovog sparnog ponedeljka, posle do- Emmy nagradu, RuPaul se nalazi u Warner studele Emmy nagrada, on preko šarene pink košu- diju gde je upravo završio montažu Netﬂix serije lje nosi jedno od njegovih prepoznatljivih „AJ and the Queen“, u saradnji sa Kingom. To je kariranih odela. U tom trenutku on popravlja posao koji iziskuje dosta glume, komedije kao i svoju šminku držeći kameni puder u jednoj ruci drame, i obeležava još jedno ponovno stvaranje a sunđer u drugoj. Kada prilazim da se pozdra- ove zvezde, ili bolje rečeno - otkriće još jedne vim sa njim on me je zagrlio jer su mu ruke bile njegove sposobnosti i interesovanja. zauzete. Osećao sam se počastvovano, kao i Kada posmatramo način na koji je RuPaul svako ko se nađe u prisustvu Rupaula, zamislite uspeo da svoj brend prikaže javnosti kao nešto još da vas zagrli. Ipak, ubrzo me je spustio na svakidašnje, pomislili bismo da je nadmašio tu zemlju, onako kako samo RuPaul može. kontrakulturu koja ga je stvorila. Ipak, on ne misli „Zašto te grlim“, upitao je uz zbunjeni osmeh, da će na neki način izgubiti pristup svom transverovatno se nije ni malo šalio. „Ja te uopšte ne gresivnom duhu. poznajem.“ „To me ne zabrinjava“, on kaže. „Ja sam takav. To je dobro pitanje! Doputovao sam u Bur- Uvek sam gledao iza zavese. Uvek sam gledao bank da ga pitam sledeće: Da li stvarno znamo tog čoveka koji kontroliše dugmiće iza scene, on ko je RuPaul? je pravi talenat.“ Naravno, svi se sećamo i obožavamo njegov Drag Race je doneo vrstu umetnosti u dohit „Supermodel“, pesmu koja mu je davne 1992. move miliona ljudi, koja se pre mogla videti godine donela slavu širom Amerike. Gledali smo samo u mračnim noćnim klubovima velikih grasvaku sezonu njedova. Sada inspiriše govog rijaliti takminovu i različitu gečenja RuPaul’s Drag neraciju ljudi koji će Race, koja se prikaje ceniti i, u svom zuje sada već jednu punom sjaju se Kraljica Filozof deceniju i može se oprobati u dregu. pohvaliti Emmy naDrag Race je redogradama. Pojavljivno prva emisija po vao se u TV serijama gledanosti, i gleda i ﬁlmovima. Takođe, se na različitim platsnima podkast formama, u 2019. Izvor: Vanity Fair „What’s the Tee?“, u godini se prikazikome priča o provala preko 180 milaznim pojavama liona puta. Njen pop kulture i ličnim uspeh je doveo do anegdotama. stvaranja manifeObjavio je tri knjige: „Lettin’ It All Hang Out“ stacije RuPaul’s DragCon, koja je osnovana 2015. (1995), „Workin’ It!“ (2010), „GuRu“ (2018), posle- u Los Anđelesu, i sada se proširila do Njujorka a dnja knjiga je na neki način i duhovni vodič, za 2020. i do Londona.

RuPaul

www.optimist.rs

Desetine hiljada dreg umetnika i fanova je od njenog početka posetilo ovu manifestaciju. Tu je prisutan i jezik: razne fraze koje je Drag Race uključio u širi diskurs i koju upija online tinejdž kultura. Bilo koja devojka koja dobro radi svoj posao koristi vokabular koji je nastao u emisiji Rupaul’s Drag Race. RuPaul insistira da to ne znači da će emisija ikad biti stvarno mejnstrim. „Površni aspekt drega je mejnstrim. Pravi dreg nikada neće ući u mejnstrim. Pravi drej gleda na ovaj svet kao na iluziju, sve što kažeš da jesi i sve što o tebi piše u tvojoj ličnoj karti je iluzija. Većina ljudi u svom životu neće razumeti šta je pravi dreg iz razloga što nemaju takav operativni sistem da razumeju tu dvojnost.“ „Obožavam scenu u ﬁlmu Matrix gde se prikazuje bezbroj redova ljudi koji svoj život žive u mahuni, ali sanjaju o drugom svetu. To je veoma moćna slika. Smatram da većina ljudi ima sposobnost da razume dreg, ali se ne usuđuje da se oproba u tome. Zato što bi bili primorani da dekonstruišu sve ono u šta veruju, i počnu ispočetka. Izgraditi nov sistem vrednosti i istrajati u tome je veoma težak posao. Dosta puta to podrazumeva da porodicu i prijatelje ostavite iza sebe zato što oni to neće razumeti.“ Ipak, dosta njih uspeva u tome. Rupaul ima krug lojalnih prijatelja i saradnika; dosta ljudi sa kojima radi na emisiji Drag Race su njegovi drugovi od samog početka kada je napustio klub scenu u Atlanti i došao u Njujork gde je napravio bum. RuPaul je rođen kao RuPaul Andre Charles 1960. godine u gradu San Diego. Posle razvoda

roditelja 1967. počeo je da živi sa svojom majkom Ernestine. Možda, vodeći se predosećajem mamine vračare, da će njen sin jednog dana postati poznat, RuPaul se sa 15 godina preselio u Alantu kako bi naučio da nastupa. U tom putovanju mu je društvo pravila Renetta, jedna od njegove tri sestre. Kada je RuPaul stigao u Georgiu, smeškao se i vrteo kao go-go igrač za bend Now Explosion, i tako se predstavio javnosti. Napokon, Now Explosion ga je sa sobom poveo u Njujork, gde je ubrzo privukao pažnju drugih mladih ljudi koji su takođe pokušavali da naprave nešto novo i smelo. Fenton Bailey, jedan od osnivača produkcijske kuće World of Wonder, koja producira Drag Race za VH1 (pre se emisija puštala na Logo, dosta manjoj kablovskoj mreži, mahom upućenoj gej publici), seća se kada je prvi put ugledao RuPaula, sredinom 80-ih godina, na muzičkoj konferenciju u Marriott Marquis na Times Squaru. RuPaul nije imao pristup konferenciji, ali je mogao da pristupi gužvi kako bi promovisao svoj album Sex Freak. Bailey se priseća tog događaja: „Ru se nalazio u tom ogromnom holu u čizmama do kolena, tangama, naramenicama, pocepanom kesom za đubre, mahao je svojim albumom u crvenoj perici“. Drugi osnivač kuće World of Wonder, Randy Barbato, odmah je u njemu prepoznao neverovatne radne navike, što sada svi mi možemo videti. „Iako je njegovo predstavljanje bilo divlje, i cela ta scena je bila luda, mislim da smo odmah postali srodne duše u tom smisli da obojica govorimo istim jezikom. Mi smo znali kako da ludujemo i da nam bude zabavno, ali smo takođe vredni i ambiciozni ljudi. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju Ubrzo nakon njihovog susreta, producirali smo Star Booty album. Jasno se sećam da je bio neverovatno koncentrisan tokom tog procesa. Iako je izgledao čudno, bio je veoma vredan.“ Vrsta drega koju RuPaul predstavlja - glamurozna ali satirična, iziskuje veštinu posmatranja, sposobnost da pročitate svet. RuPaul za sebe kaže da je uvek to imao u sebi. Godinama je iščekivao kulturološke promene i smišljao kako da ih na najbolji način iskoristi. U bungalovu, jarka svetla su po njegovom zahtevu ugašena pa smo ostali okupani u bledoj noćnoj svetlosti. RuPaul počinje da govori o svesti. On objašnjava da je uvek spreman i svestan smicalica ovog sveta, i shvata da možda ništa nije kompletno novo. „Za sada, ono što me drži je održavanje, i svesnost,“ on kaže. „Bitno je naučiti nešto novo, i setiti se onoga što već znaš.“ Deo uvećane svesti je pronašao u trezvenosti, koju je postigao uz pomoć terapije koja je trajala u nekoliko faza. Prestao je sa korišćenjem droge i alkohola početkom 90-ih. Marihuanu je bilo teže ostaviti, ali je polako uspeo 1999. Danas, RuPaul kaže: „Teško mi je da se probudim posle 9 ujutru. Zadovoljstvo pronalazim u vremenu koje provodim sam sa sobom. Idem u šetnju oko 6:30 ujutru. Meditiram.“ To je životna promena koja je dosta uticala na njegovu psihu i kreativnost. „Pio sam i pušio toliko trave jer sam želeo da se moj pogled na svet promeni,“ on objašnjavao očiju punih suza. „Istina je veoma moćna stvar. Istina onoga što se stvarno dešava. Hteo sam to da isključim. Onda kada sam prestao sa tim, sledeće što je trebalo da uradim je da shvatim kako da tu istinu preradim. Istinu o tome šta je ovaj svet i kakvi su ljudi. Kako smo daleko došli u civilizaciji. Što nije veoma daleko. Mi smo veoma primitivni ljudi. Za ljude koji su ﬁni i osetljivi, to postaje tortura.“ „Ljudi koji funkcionišu na poseban način treba da pređu jedan usamljeni put. To je činjenica života. Dok učiš da se nosiš sa tim, sa porodicom, poslom ili politikom, to postaje veoma dosadno. I za ljude kao što smo mi, dosada je nešto najbolnije.“ Teško je zamisliti da je RuPaulu dosadno. On naravno govori o nečem dosta dubljem o nemiru njegovog duha koji je uvek dodavao u svoj rad i personu koja mu je donela slavu: Monster, kako je on naziva, diva koja ima skoro dva metra, sa plavom perikom, koju je otkrio posle nekoliko

www.optimist.rs

godina androgenog izgleda. „Kada sam dobio želju da se ozbiljno bavim ovim poslom, da uđem u mejnstrim, izašao sam na ulice Njujorka i počeo da radim imitaciju Dejvida Bovia, imao sam androgeni nastup u noćnim klubovima, obišao sam takođe i Altantu,“ – kaže RuPaul. „Ljudi bi me videli i otišli, sve je to slatko Ru, ali kada ćeš početi da izvodiš Star Booty? Kada ćeš početi da izvodiš pravi dreg?“ Kao i uvek, RuPaul je obraćao pažnju na znakove univerzuma. „Promenio sam svest o sebi i rekao sam da ću početi da radim dreg. Ne samo što ću sve ovo raditi kao dreg kraljica, uradiću to na glamazon dreg način. Otkloniću deo seksualne subverzivnosti i napraviti od sebe Disney karikaturu, da se Betty i Joe Beer Can ne bi osećali ugroženo zbog seksualnog aspekta drega. Neće se osećati ugroženo zbog činjenice da ja u stvari ismevam identitet. To je bila naučna kombinacija koju sam iskoristio kako bih izašao iz mejnstrima. To sam i uradio. Zamolio sam za pomoć svoje prijatelje i zajedno sa njima sam izmislio ovaj izgled. Tako je nastala pesma „Supermodel“. Posle pesme „Supermodel“, njegov drag alter ego proslavila se emisijom The RuPaul Show, u to vreme nedovoljno cenjena, koja je doživela premijeru 1996. Trajala je samo 100 epizoda, ali je ostavila neizbrisiv trag i uticaj na moderni dreg. RuPaul je otpočeo novu renesansu, ili makar popularizaciju ove vrste umetnosti, pokret koji je kulminirao uspehom emisije Drag Race. Nije preterivanje reći da je emisija, koja podrazumeva da se učesnici sreću sa velikim brojem izazova kako bi postali sledeća američka dreg superzvezda, u osnovi je promenila način druženja gej osoba dok je u isto vreme približila dreg velikoj grupi različitih ljudi. Drag Race je počela kao utočište ispod radara. Kroz društvene mreže i staru infrastrukturu kao što je queer kulturološka razmena pomognuta od strane šireg društvenog mandata za inkluzivnost i prikazivanje - emisija je polako ali sigurno izrasla u hit koji je danas. Iako je možda tipičnom gledatelju televizije izgledalo malo riskantno, stvaraoci Drag Race kažu da su od početka znali da će emisija biti značajna. Tom Campbell, glavni producent, koji je deo emisije od samog početka, video je potencijal odmah nakon snimanja prve epizode. „Dok smo je sni-

mali, znali smo da se dešava nešto posebno,“ rekao je. „Imali smo sve planova na papiru o tome kuda bi ova emisija mogla da vodi, i mislim da smo sve to premašili. Ovo nije samo parodija rijaliti emisija. Nije samo do toga da prikažemo dreg kraljice koje se svađaju. Ovo predstavlja neverovatno istraživanje LGBTQ zajednice, govorenje njihovog jezika i prikazivanje njihove istine.“ Kada je deveta sezona emisije 2017. godine prešla na VH1, rejtinzi su se, prema istraživanjima mreže, duplirali. Do tada, gledaoci emisije su uživali i u dubljim porukama emisije, a ne samo u njenom humoru. „Sada mi prilaze roditelji i kažu kako im je emisija pomogla da bolje razumeju svoje queer dete,“ kaže Michelle Visage, jedna od RuPaulovih najboljih prijateljica, i od treće sezone redovan sudija. „Ova mala emisija je promenila i spasila živote toliko ljudi.“ Takva vrsta fenomena, zabavna ali i važna, sa gomilom emotivnog tereta, može da postane vrsta tereta za glavnu zvezdu emisije. Ipak, RuPaul se ne opterećuje zbog odgovornosti koju ima prema svojoj zajednici. „Meni je bitno da se fokusiram na svoje iskustvo. Kao na primer - kada polećete avionom, kažu vam da prvo stavite masku na svoje lice pa tek onda na lice svog deteta. Sve počinje od mene. Ja ne mogu da pomognem nekome osim ako meni nije lepo i ako nisam ispunjen.“ Iskoristio je ovu analogiju i u ranijim intervjuima, ali ostaje korisno objašnjenje. RuPaul izgleda veoma prisebno, nije sebičan, naravno, i nije sujetan. Zna ko je i šta želi da postigne. „Ne radim ovo kako bih bio nečiji uzor,“ on naglašava. „Ako neko može da izvuče nešto iz mog rada, ja to po-

štujem. Ali to nije razlog zašto ovo radim.“ U nekoliko navrata njega su kritikovali da ne razmišlja dovoljno progresivno o uticaju emisije na spoljni svet. Bio je meta brojnih kontroverzi zbog svojih izjava na temu rodnog identiteta, možda najviše u 2018. kada je rekao da Drag Race neće u takmičenje uključiti trans žene koje su se podvrgle operaciji promene pola. Septembra ove godine, RuPaul je naišao na kritike kada mu se deo produkcije pridružio na sceni kako bi zajedno prihvatili nagradu Emmy. Problem je bio u tome što je tim sačinjavala većina belaca. Na pres konferenciji u bekstejdžu, RuPaul je odbio da odgovori na pitanje reporterke Danielle Young iz Essence magazina, o manjku diverziteta, što je samo dolilo ulje na vatru. RuPaul je odjednom, sa nelagodom, morao da opravda i odbrani svoje izbore, kao i sve zvezde koje se nađu u žiži javnosti. Pitao sam ga o trans problemu. „Ne bih bas da pričam o tome,“ odgovorio je. „U ovom trenutku ne mogu ništa da kažem kako bi se ljudi osećali bolje po tom pitanju. Ja znam ko sam. Sve što radim, radim iz ljubavi. Nije mi cilj da se ljudi osećaju loše.“ Ovaj razgovor je onda promenio pravac i počeli smo da pričamo o tome kako su javne izjave prihvaćene i interpretirane u ovoj onlajn eri. „Moraš da pogledaš na internet iza reči. Možeš dosta toga da kažeš i da to razumeš na svoj način. Ali moraš da zađeš dublje i da razumeš šta te reči stvarno znače. To je teško učiniti, i ljudi ne žele da se potrude. Žele da naprave od toga nešto crno-belo. Ništa nije tako.“ Što se tiče rasne različitosti iza scena emisije Drag Race, razjašnjeno je odmah posle dodele Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju Emmy nagrada, da je jedna od producentkinja Jacqueline Wilson, inače crnkinja, preminula početkom tog meseca. Todrick Hall, RuPaulov obožavatelj koga su pre dve godine angažovali kao koreografa za Drag Race, kaže da vidi dosta različitosti na snimanju emisije. „Ima dosta ljudi u ekipi, koji su frizeri, šminkeri i ljudi koji rade iza kamera. Rekao bih da je to jedna veoma različita grupa ljudi. Ja sam jedan od ljudi koji radi u emisiji i ja sam crnac. Kada nam se ljudi jave i pokažu nam da žele da budu deo tima i da su spremni da ulože veliki trud kako bi emisija bila uspešna, to je sve što je bitno, svi su dobrodošli.“ Pred kamerama, Drag Race je postala još demonstrativnija. Dreg kraljica Bob, pobednica osme sezone, dobila je inspiraciju da se bavi dregom baš iz ove emisije. Ona za emisiju kaže da „treba da uradi više po pitanju širine polnog spektra, ali što se tiče radikalne različitosti, ne vidim koja emisija to radi bolje.“ Ova emisija je ispratila 140 učesnika, uzdižući i stvarajući njihove karijere. „Moja karijera se promenila u trenutku kada sam pobedila,“ kaže Bob. Učesnici Drag Race su izbacili albume i otišli na turneje. Jedna dreg kraljica, favorit fanova Bianca del Rio, imala je nastup u dvorani Carnegie Hall. Sve su poboljšale broj angažovanja u noćnim klubovima zahvaljujući svojoj novoj vidljivosti. „Svi učesnici su pobednici,“ kaže Randy Barbato. „Ovo je jedini rijaliti takmičarskog tipa gde svaki učesnik izađe sa karijerom.“ Drag Race će najverovatnije imati još dosta sezona. Skoro se emisija proširila u Kanadu i u Veliku Britaniju gde će RuPaul biti voditelj, dok se ostale verzije emisije prikazuju u Tajlandu i Čileu. RuPaul ostaje odan Drag Race-u ali je uvek spreman da upliva u nove vode. On više ne nastupa u noćnim klubovima jer je previše zauzet televizijom i zato što je ta scena zauvek promenjena tehnologijom. „Kada sam ja započinjao svoje nastupe u noćnim klubovima, započinjao je fenomen da ljudi ceo performans snimaju telefonom, i to je samo imalo negativan efekat na nastup,“ on objašnjava. „Ništa nisi mogao da izvučeš iz publike. Pre su obe strane bile uključene, publika bi davala energiju izvođaču a on bi njima tu energiju vraćao. Sada je to postalo jednostrano, sada te samo snimaju i ti razmišljaš Šta to radite? Zašto ne želite da se probudite?“ RuPaul je umesto toga svoju kreativnost pretočio u seriju „AJ and the Queen“, dreg drama-

www.optimist.rs

komedija u stilu ﬁlmova kao što su „The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert“ ili „To Wong Foo, Thanks for Everything, Julie Newmar“. Samo što se u ovoj seriji pojavljuje jedna devojčica koju glumi Izzy G. Ideja da se u seriju uključi mladi lik je iznikla iz prepoznavanja da trinaestogodišnje devojčice uglavnom najviše gledaju Drag Race. RuPaul naglašava da ovo nije serija za decu. „Ova serija nije o dreg kraljici u emisiji za decu. Ovo je serija o detetu u emisiji o dreg kraljicama. Serija je veoma originalna, sa nekim mračnijim temama koje se prožimaju.“ Veoma se obradovao da se suoči sa ovakvim izazovom. „To je nešto što sam uvek želeo da istražim. Da dokažem sebi da nisam mrtav iznutra,“ kaže sa prikrivenim osmehom. „Dokazao sam sebi da mogu da kontrolišem emocije.“ Kada sam pogledao petnaestominutni isečak iz serije osećao sam tu energiju. Gluma je dobra i prisutna. Pozitivan je šok da vidim RuPaula tako slobodnog, kako izražava slabost i tugu. RuPaul se već neko vreme priprema za ovako nešto, kada se upustio u glumačke vode kroz nekoliko projekata, uključujući i skorašnje pojavljivanje u seriji „Grace and Frankie“. „Nikada nije želeo da bude u centru pažnje,“ Jane Fonda objašnjava njegovo ponašanje na snimanju. „Rupaul, oličenje gramura i kempa kao skroman timski igrač? To od njega nisam očekivala… Nisam provela mnogo vremena sa njim, ali mi je prirastao srcu.“ King kaže da je saradnja sa RuPaulom prešla već visoka očekivanja. „Nikada nisam video nekoga ko tako odlučno želi da izbegne neuspeh. I kada doživi neuspeh on odmah nastavlja dalje. Dosta glumaca i umetnika koji imaju osećaj da u nečemu ne uspevaju, oni padaju i počinju da krive sebe, što utiče na njihovo samopouzdanje. Ru ostaje veran sebi i jednostavno nastavlja dalje, dok ne stigne što bliže svom cilju.“ Ta upornost se isplatila. „Naša ljudskost, smeh, smisao za ironiju. Moda. Sve je tu. Ne mogu biti ponosniji,“ kaže RuPaul. King se slaže. „Kada je Ru video prvu epizodu, okrenuo se ka meni i rekao: ’Mislio sam da će ovo biti seriju u kojoj ja sebe otkrivam celom svetu. Ispalo je da se ja otkrivam sebi samom’.“ Dok razgovaramo o odlučnosti RuPaula, zabrinuli smo se da tu mora da postoji tačka pucanja, da on dosta toga rizikuje. Dizajner Isaac

Mizrahi, čija je modna kuća prva pustila pesmu Supermodel na jednoj od revija, ispričao mi je priču iz starih dana, kada se RuPaul tokom probe povredio, udarivši glavu. Posle posete jednoj bolnici u Parizu, nastavio je sa nastupom kao da se ništa nije desilo. „Bukvalno se vratio i odradio nastup sa svom šminkom i perikom. Bilo je neverovatno. Pomislio sam u sebi, kakav profesionalac!“ King ima sličnu priču sa snimanja serije „AJ and the Queen“. „Morao je da okreće dok igra uz jednu pesmu. To je radio jedno 12 puta. Narednog dana nije mogao da ustane zato što je iščašio ušni kristal. RuPaul nije prihvatio da uzme slobodan dan nego je odlučio da snimi tu scenu sedeći umesto da stoji. Pitam se da li se RuPaul ikada naljuti. Kaže da mu se to dešava u saobraćaju. Ali čak i tad pokušava da to stanje pretvori u vežbu samoispitivanja. „Moram da prepoznam odakle potiče moj bes. To zapravo nema veze sa tim ljudima koji me okružuju. U stvari potiče od mojih ličnih frustracija jer je svet spor i nesvestan.“ Šta je sa politikom? Tokom ovog groznog vremena, preko nečega u toj sferi sigurno ne može da pređe. Ipak nisam bio u pravu. „Moram da budem veoma oprezan što se politike i religije tiče, i generalno svih stvari zbog kojih ljudi mogu

da se naljute na tebe. Kada odem dva koraka unazad, shvatam šta se stvarno dešava. Problem stvara nesvesnost i ljudska nemogućnost da vide sebe van samopostavljenih okvira.“ Posle analiziranja svog života, RuPaul još uvek nije siguran da je ono što vidi stvarno. On je fan britanskog ﬁlozofa Alana Wattsa, koji je napravio seriju eksperimenata zamišljajući postojanje kao seriju snova, svaki drugačiji od prethodnog- kroz proživljena sanjarenja koja mogu da se kontrolišu, na neki način lucidna, ako možeš da shvatiš na koji način. „Možeš sam sebi da dizajniraš život koji bi bio uzbudljiv,“ Watts objašnjava u jednom predavanju. „Ljubavne afere, banketi, igračice. Predivna putovanja. Dvorišta. Muzika van vašeg shvatanja.“ Taj pojam, zbog možda očiglednih razloga, budi posebna osećanja u RuPaulu. „Mi proživljavamo život kroz snove. U ovom životu sam gej, crnac, Amerikanac, koji bira da se bravi dregom i od toga pravi fenomen. Sviđa mi se ovaj život, zabavan je“, kaže RuPaul. Ako je život serija snova, pitam se koji sledeći san bi RuPaul voleo da proživi. On gleda u plafon i uzdiše. „Ne znam“, on odgovara tiho. „Želim da bude interesantan.“ Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Televizija

etflix, kanda ne može da stane, neće da stane... Serijska ponuda unutar ešalona Netflixovih originalnih im naslova sve je bogatija i brojnija ali i sve raznorodnija, uz dosta primesa kombinacije političke korektnosti i čiste trgovačke logike koja veli da će svaka roba kat-tad naći svoga kupca. Istini za volju, samo u poslednjih nekoliko godina Netflix je ponudio niz serija sa značajnim udelom queer likova i motiva (neke od njih su sigurni budući klasici, recimo, „Orange is the New Black“ ili „Sense8“), ali serija „AJ and the Queen“ je, i mimo te skorije predistorije, definitivno krupan korak napred u pravcu sveobuhvatnije zastupljenosti LGBTQ+ likova u tom dobrano nabujalom katalogu serija koje Netflix radi u vlastitoj produkciji i po vlastitom nahođenju. U pitanju je donekle i komična dramska serija koja prikazuje život dreg kraljica, ovde, oličenih u i dalje ikoničnoj pojavi RuPaula, a koji ovde tumači luk manje-više sebi nalik, ali čiji se snovi o skorom otvaranju vlastitog dreg kluba

www.optimist.rs

rasprše kada sazna da je friška ljubav njegovog života i poslovni partner u narečenom poduhvatu, latino zavodnik, proneverio svu njegovu ušteđevini i nestao bez traga. Prinuđen je, stoga, da vlastitim kamperom nevoljko krene na ranije utanačenu turneju po unutrašnjosti SAD, ali u nenadanom društvu, malene devojčice, prepuštene same sebi, prevejane prevarantkinje, lajave i prilično prgave curice koja bi, uz sve to, i da bude dečak. Ovo je manje-više osnovni okvir kada je u pitanju prva sezona ove serije, odnosno, njen osnovni zaplet; naravno, sasvim očekivano, „AJ and the Queen“, mimo tog svog nedvosmislenog queer proﬁla, jeste proizvod sredine puta, te je bezmalo sve u vezi sa ovim radom u skladu sa tom autorsko-producentskom odlukom. Zaplet je pojednostavljen, radnja puna arhetipskih postavki i opštih mesta, a dosta toga je, nimalo iznenađujuće, podređeno samoj pojavi RuPaula i njegovom značenju i značaju ne samo u LGBTQ+ krugovima. Ako se upravo izrečeni sud ima u vidu, teško da će iko biti zatečen onim što ova serija zbilja nudi, a to je naprosto primer sasvim upotrebljive i dovoljno privlačne konfekcije, sa primesama prilično otvorene didaktičnosti i podosta autoreferenci. „AJ and the Queen“ je prijatno

lusatnih epizoda, premda je on (osim u slučaju HBO-ovih dramedija) i dalje gotovo uvek vezan za bezrezervne sitkome. Osim toga, humor na kome se povremeno i prilično agresivno insistira ne proradi baš svaki put, a ima i izvesne mehaničnosti u pojavi lipsync pasaža i prizora nastupa u gej-klubovima, kao i upliva gross-out humora (ovo drugo se odnosi na istrajavanju na šalama na temu slepih i života sa slepima, pošto je cimer lika koji tumači RuPaul upravo ostarela slepa i nepopravljivo neposlušna dreg kraljica). Mehanički je ustrojen i osnovni dramaturški zamajac, oličen u posezanju za gotovo uvek zgodnim i efektnim motivom zvanim odd couple (čudan dvojac, čudno spojen dvojac nepomirljivih naravi), a to se, naravno, tiče odnosa između RuPaula i njegove neželjene saputnice (koja želi da se domogne dalekog Teksasa i dede). Njihov odnos nosi upadljivu dozu repetitivnosti, odnosno, sukobi koji će se ionako svakako razrešiti pre no što krene odjavna špica svake od deset epizoda ove početne sezone previše su jedan drugom nalik. To bi bile neke od udarnih zamerki, naravno, uz ogradu da je važno razumeti i, ako ustreba, svako malo se podsećati da je RuPaul već dugo deo glavnog toka popularne kulture, kao i da je gledati, sve i da niste pobornik drag queen iko- Michael Patrick King takođe čedo mejnstrima, te nograﬁje, Cher, disko-klasika, lipsinkovanja i je, imajući sve to u vidu, baš kao i suštinu Netﬂiostalih mamipara. Ključni nedostatak ove serije, ksa i njegovog poslovanja, neracionalno i sukoju je RuPaul osmislio i razradio združenim sna- ludo od njih očekivati nešto prevratničko i gama sa Michaeistinski polemično. lom Patrickom Međutim, uprkos Kingom, kreatorom svemu iznetom u „Seksa i grada“, prethodnih par pajeste prilično neprisusa ovog prikaza, Život kao takav, ali na 33 obrtaja mereno joj trajanje „AJ and the Queen“ epizoda od bezje dovoljno zabamalo sat vremena. vna serija čije je Jednostavno, nema metaforično srce tu dovoljno građe i očito na pravom štofa za taj gabarit, mestu, te, kao što za posledice, takva, ima šta da Piše: Zoran Janković potpuno očekiponudi ne samo vano, ima podosta osvedočeno odapraznog hoda ununim poštovaocima i tar epizoda, pa i ljubiteljima onoga samih situacija koje što RuPaul nudi već one opisuju, te klimav ritam u celini gledano i decenijama, u ovom ili onom mediju. Za sve mereno. Sa ove tačke gledano, ovoj seriji bi sva- ostalo tu je i dalje dugovečna RuPaul’s Drag kako više prijao i prirodnije stajao okvir od po- Race, zar ne?

AJ and the Queen

Vodič kroz gej Srbiju

N OPTIMIST Televizija

ema spora da je serija „The L Word“ (ponegde na srpskom ljupko prevođena kao Ljubav je ljubav), pri prvoj pojavi, tamo sada već poodavne 2004. godine, predstavljala nešto zbilja i suštinski novo – prikaz života lezbijki u formi manje ili više prikrivene i izmutirane sapunice. Tada je to funkcionisalo, i to, reklo bi se, ne samo usled pomenute svežine, dok se to nikako ne može izreći kao sud u slučaju ovog odocnelog nastavka – serije naslovljene „The L Word: Generation Q“. Na žalost, „Generation Q“ već na uzorku od samo prvih nekoliko epizoda ostavlja snažan utisak iznuđenosti, usiljenosti, pa, gle čuda, i izlišnosti kao nekakvog brzopoteznog krajnjeg suda. Šta više, čini se i da dobar onoga što je funkcionisalo baš kako treba u prvom naletu pre bezmalo dvadesetak godina sada ostavlja impresiju upitnosti i promašenosti. Mnogo je toga što ovde škripi, počev od tog polaznog osećaja

www.optimist.rs

da je izvorni (i jedini pravi) „The L Word“ zapravo trebalo ostaviti u prirodnom mu habitatu – u fundusu voljenih i važnih serija koje su obeležile jednu kraću eru i na čijem vaskrsenju možda i nije najmudrije i najcelishodnije insistirati. Ipak, šta je tu je, producenti i kreatori (neki novi, neki već prisutni i oprobani) su zasukali rukave i izašli sa ovim nastavkom koji u isti mah i jeste produžetak poznate priče (uz Jennifer Beals, Kate Moening i Leishu Hailey još jednom u istim rolama), ali i nespretna varijacija i pokušaj da se ono staro i efektno pretoči u nešto barem prividno novo ili makar novije. Dosta toga se u svetu, pa i samo u queer sferama, izmenilo od ranih godina tekućeg milenijuma, te je i „Generation Q“ skrojena upravo po tom novovremenskom šnitu; u priču su sada (prilično intruzivno i nimalo elegantno) udenuti brojni novi likovi, od kojih dobar deo ﬁgurira samo ili ponajpre kao ready-made reprezenti novih frakcija i podtipova unutar LGBTQ+ univerzuma, bez uporišta u samoj priči ili njenom korenu. I sam televizijski izraz je u tom međuvremenu krenuo drugim i drugačijim pravcima, te ovako postavljena mnogoljudna hronika bez

teorije, budući da „The L Word“ zasad prati lako uočljiva nezainteresovanost kritike, dok nedvosmisleno mršave brojke koje se tiču uvek značajne gledanosti nimalo ne idu u prilog tom zahvatu, a ni seriji i njenoj daljoj sudbini u celini gledano. Da zabune ne bude, nije sve crno-crno, „The L Word: Generation Q“ se ipak može i da pratiti, i to ne samo nostalgije ili kompletizma radi; najposle, serijska hiperprodukcija je, a to je jedan od krupnijih darova u toj sferi zabave i popularne kulture, dovela je do nekog srednjeg/opšteg nivoa uprizorenosti, upotrebljivosti i pitkosti do koga u nekom trenutku dobaci ogroman deo tekuće i skorije serijske ponude (barem u anglosaksonskom delu planete). U smislu upotrebe i prisutnosti queer motiva, ovo je serija na svom mestu, artikulisana je i sveukupno konsekventna, ali već sada, nakon nekoliko prikazanih epizoda kao dan je jasno da je u pitanju serija krajnje ograničenog roka trajanja, odnosno, delo koje će, nakon što posluži prvobitnoj i uverljivog opravdanja i ukorenjenosti u logici i osnovnoj emiterskoj svrsi, brzo skliznuti put dokazano učinkovitim dramaturškim postav- posve zasluženog zaborava. kama, odaje utisak trapavosti i upadljivih neNema tu osnova za predaniju veru u bolja izsklada. Da stvar bude gore, „Generation Q“ je na danja u narednim epizodama ili sezona (sve i da svoja pleća primio teško i očigledno sve teže i ih bude više, mada, mrka kapa), a teško je iskreteže breme politinih namera i čistog čke korektnosti, srca sugerisati koja u ovom konikome da u mnoštvu kretnom slučaju daleko ne samo nonikako ne uspeva minalno atraktivnije, Sve se menja osim stenja... pa, i ne baš! da stupi u doveć i hrabrije i nesvavoljno ubedljivu kidašnjije ponude, rimu sa onim što vreme, poverenje i prepoznajemo kao gledalačku emociju duh i/ili bit ove pokloni upravo priče. Može biti da ovom nedovoljno i ta (samo)nametzanimljivom i suštinnuta etnička i ski nepotrebnom rasna raznovrsnost radu. I tu ne nešto ovoj seriji na paposebno ne pomaže piru donosi varljive ni pojava i dalje prePiše: Zoran Janković šanse za veću glekrasne i ubedljive danost i veću viJennifer Beals u ulozi dljivost u očima nekako nikada snaonih koji i dalje đene i spokojne nose poslovični Bette Porter. Jer, kritičarski mač ili koji, pak, možda i odlučuju o hteli-ne hteli, neke ljubavi su naprosto kraćeg eventualnim nominacijama za esnafske i slične daha ili fatumski predodređene na kraći i trepenagrade. To je ovde već sada u domenu puke rav vek. Život tako hoće, i tu pomoći nema.

The L Word: Generation Q

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Strip

okom osamdesetih godina minulog veka koncepcija stripa je polako počela da se menja. Bilo je jasno da superherojski i avanturistički stripovi moraju da se menjaju i prilagođavaju novim vremenima. Barjak promena u Americi su ponela dva Britanca – Alan Mur i Nil Gejmen koji će, zajedno sa Frenkom Milerom, doneti dah promena u devetoj umetnosti i stvoriti ono što je danas, među matorim konjima koje je sramota da kažu kako čitaju stripove, poznato i kao grafička novela. U italijanskoj izdavačkoj kući Serđo Boneli takođe je bilo jasno da stvari moraju da se menjaju i da vesterni i drugi trivijalni stripovi više ne odgovaraju ukusu i potrebama nove, na savremeniji način sofisticirane, publike. Teks Viler, Ken Parker, Zagor, Komadant Mark, Kapetan Miki, Blek Stena, Mister No… Bila je to plejada čuvenih junaka čija je tradicionalna publika polako starila i intelektualno sazrevala, a koji svojom pojavom nisu plenili pažnju novih čitalačkih naraštaja. Bilo je potrebno da strip evoluira u umetnički poligon za filozofske, metafizičke, onostrane, angažovane teme. Probni balon bio je strip Marti Misterija iz 1982. godine koji se oslanjao na avanture Indijane Džonsa i ideologiju tada popularnog konobara Eriha fon Denikena. Uspeh ovog stripa ohrabrio je uredništvo da se prepusti avanturi nepoznatog. Zadovoljstvo da stvori novog junaka dobio je pisac i scenarista Ticijano Sklavi koji je do tada radio scenarija za stripove kao što su Zagor, Teks Viler, Ken Parker, Mister No. Rezultat Sklavijevog rada mogao je da se vidi 1986. godine kada se na trafikama pojavio prvi broj stripa o Dilanu Dogu „Zora živih mrtvaca“ (čiji je naslov u kreativnom prevodu novosadskog Dnevnika koji je godinu dana kasnije objavio ovaj strip glasio „Doktor Ksabaras“). Dilan Dog je veoma brzo postao najpopularniji (i najtiražniji) strip ove izdavačke kuće čiji su tiraži dostizali i do milion primeraka po epizodi. I Umberto Eko je bio jedan od njegovih ljubitelja, a autori su mu uzvratili ljubav tako što su ga ubacili kao junaka u epizodi „Vavilonska kula“. Takođe je zanimljivo da je Dilan Dog, osim tradicionalnih ljubitelja stripa muškog opredeljenja, privukao i veliki broj žena. Preveden je na više jezika, a doživeo je i nesrećnu filmsku adaptaciju sa Brendonom Rutom koju su ljubitelji ovog stripa prećutnim dogovorom odlu-

www.optimist.rs

čili da ignorišu i da se pretvaraju da se ovaj incident nikada nije ni dogodio. Ko je Dilan Dog? U pitanju je bivši policajac Novog Skotland Jarda koji radi kao privatni detektiv za noćne more. Dilan je vegetarijanac i lečeni alkoholičar, melanholik i nepopravljivi romantik, svira klarinet, voli horor filmove i picu. Živi u londonskoj ulici Krejven broj sedam zajedno sa svojim pomoćnikom Gručom koji neodoljivo podseća na američkog glumca Gruča Marksa. Za pedeset (a kasnije sto) funti plus troškovi Dilan Dog rešava ne toliko klasične slučajeve sa elementima strave, užasa, zombija i vampira, već one koji se graniče sa nadrealnim i metafizičkim. Horor osnova ovog stripa je odlično poslužila da se vanserijski kreativac Sklavi razigra i kaže šta misli o savremenom svetu, kapitalizmu, preteranom konzumerizmu, površnosti, ali i o nekim svojim psihološkim pogledima i svetonazorima. Osim sjajno koncipiranih i temeljno izgrađenih likova poput Dilana, Gruča, inspektora Bloka velikoj popularnosti stripa doprinelo je i autorovo poigravanje sa referencama na popularnu kulturu. Ovo inače nije bio običaj u Bonelijevim stripovima u kojima nije bilo referenci na kulturu u kojoj su junaci živeli. Stidljivo je krenulo u Martiju Misteriji da bi u Dilanu Dogu eskaliralo. Dilanov lik je inspirisan britanskim glumcem Rupertom Everetom, Blok glumcem Robertom Morlijem (ime Blok je verovatno aluzija na Roberta Bloka, pisca na osnovu čijeg romana je Alfred Hičkok snimio svoj čuveni film Psiho), Gručo… pa… Gručom (a u stripovima se pojavljuju i njegova braća Harpo i Čiko). Dilan je na-

zvan po Sklavijevom omiljenom pesniku Dilanu Tomasu. Ulica u kojoj Dilan živi je omaž čuvenom reditelju horor žanra Vesu Krejvenu. Prva epizoda stripa je jasna aluzija na horor filmove američkog režisera Džordža A. Romera, Dilanov najveći neprijatelj doktor Kasbraras je najverovatnije je inspirisan likom doktora Frederika Trevsa, kojeg je igrao Enthoni Hopkins u filmu „Čovek-slon“. Dosta stripova su direktne interpretacije poznatih filmskih klasika. Celokupna estetika stripa zasnovana je na filmu „The Rocky Horror Picture Show“ čiji poster već više od trideset godina krasi zid Dilanove dnevne sobe. Ovo što je autoru ovih redova od samog početka bilo najprivlačnije u ovom serijalu i zbog čega se odmah„zaljubio“ u strip jeste to što je čitava poetika stripa zasnovana na činjenici da su pored svih tih zombija, vampira, veštica, mumija, duhova i demona prava čudovišta zapravo ljudi. To je tako ličilo na stvaran svet što je ovaj strip činilo iskrenim. Avangardan za svoje vreme, hipster pre hipstera rekli bi zajedljivci, Dilana je polako počelo da gazi vreme. Stvari su opet počele da se menjaju, nešto što je nekada izgledalo revolucionarno sada je bilo staromodno i prevaziđeno. Zato je i Dilan morao na remont. Tome bi trebalo dodati i činjenicu da drugi scenaristi nikada nisu mogli da održe lestvicu na nivou na kome ju je Sklavi postavio. Tu je na scenu stupio Roberto Rekioni koga su glavešine izdavačke kuće postavili za glavnog urednika serijala. Rekioni je najavio drastične rezove u serijalu koji će ga približiti savremenoj publici. Dilan je dobio novog glavnog neprijatelja, počeo je da koristi mobilni telefon i internet, Blok je otišao u penziju, a nasledio ga je tamnoputi inspektor koji nije blagonaklono, „blokovski“ gledao na „šarlatana“ Dilana. Međutim, ništa nije vredelo. Ispostavilo se da je Rekioni mnogo bolji marketinški trudbenik nego urednik. Epizode koje su rađene pod njegovim uredništvom su se pokazale kao veliko razočarenje. Bile su čak i slabije od ranijih. Tresla se gora, rodio se miš. Onda se, kao grom iz vedra neba, na društvenim mrežama pojavila naslovnica 399. broja Dilana Doga „Upravo venčani“ na kojoj je prikazano venčanje između Dilana i Gruča. Okej. I do sada je bilo govorkanja da su njih dvojica (poput Šerloka i Votsona ili Poaroa i Hejstngsa) u šemi, čak su u opticaju

bile i teorije kako su Dilan i Gručo zapravo jedna ličnost, dve strane (tragična i komična) jedne iste ličnosti. Znali smo da je Dilan zaljubljive prirode i da se on i Gručo (na neki način, svakako) mnogo vole, ali istopolni brak, pa još na naslovnici jednog, da se ne lažemo, konzervativnog izdavača u katoličkoj Italiji, Italiji Matea Salvinija niko nije očekivao. Ubrzo smo saznali da je to još jedan Rekionijev pokušaj da udahne novi život starom Dilanu. Naime, priča je sledeća. Veliki meteorit se približava Zemlji, nema načina da ga sprečimo, umrećemo… Imamo dvanaest meseci i dvanaest epizoda Dilana Doga do nultog broja i udara. Sve će biti krunisano u dvodelnoj epizodi (brojevima 399. i 400.) u kojima će se Dilan venčati sa Gručom i ubiti svog tvorca Sklavija. Rekioni je najavio da će ove dve epizode biti kraj starog Dilana nakon čega će, u dogovoru sa Sklavijem, ceo serijal i junak krenuti sasvim novim tokom. Da li će serijal sada zaista krenuti na bolje ili je u pitanju još jedna Rekionijeva medijska manipulacija i velika šarena laža? Videćemo. Dilan se zaista venčao sa Gručom, razmenili su prstenje (nisu se poljubili) i živeli su srećno do kraja života (a imali su na raspolaganju još tačno sat vremena do udara meteorita). Da li će novi Dilan biti biseksualan ili panseksualan ostaje nam da vidimo u epizodama koje su red nama. Na osnovu epizode „Upravo venčani“, koju je autor

Novi Dilan za novo doba

Gej dilan dog Piše: Milan Aranđelović

ovih redova zahvaljujući ličnom zalaganju i vezama urednika ovog magazina imao zadovoljstvo da pročita u isto vreme kada i italijanska publika, i ranijih Rekionijevih „revolucija“ možemo biti samo skeptični kada su u pitanju prave promene. Veoma skeptični. Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Književnost

ko bi izuzeli Stounvol- ovo što sam postala?“, šalila se kasnije. „Bilo je ili sku pobunu dve stvari ovo ili da postanem časna sestra.“ Iako mnogi su ključne u LGBT istoriji veruju da joj je Madona umetničko ime, to je za20. veka. Prva stvar je pravo ime koje je dobila po svojoj majci. Časove trenutak kada je sekso- klavira zamenila je časovima plesa. Profesor joj log Havlok Elis, tokom je bio Kristofer Flin, kako sama kaže, jedna od dvadesetih godina, najuticajnijih ličnost u njenom životu. Flin je bio počeo da koristi le- gej koji je upoznao Madonu sa kvir zajednicom ksemu homoseksualac, u barovima i klubovima u Detoridu. On joj je tu kovanicu koju je, pola prvi rekao da je prelepa i da ima šta da ponudi veka ranije, smislio Karl- svetu. Ohrabrivao ju je da se odrekne stipendije Marija Benkert. Druga stvar je smeštena na go- i koledža i da u Njujorku potraži sopstveni životovo sasvim suprotnom kraju veka. U pitanju je tni put. Flin je preminuo u epidemiji HIV-a, što epidemija HIV-a koja obeležila poslednje dve je Madonu dodatno inspirisalo da se priključi decenije minulog stoleća. Epidemija je, uz podr- borbi protiv epidemije. Madona je u albumu šku tadašnjih vlasti oličenih u Reganu, Bušu i „Like a Prayer“ stavila brošuru o HIV-u. Bilo je to Margaret Tačer, dodatno stigmatizovala homo- doba kada su Republikanci blokirali istraživanje seksualce, a naročito muškarce. Ironija je što su i informisanje o ovom virusu, tako da je Madona baš tokom tog perioda, osamdesetih godina, na sopstveni način želela da pomogne ugrožepop scenom vladali muzičari i muzičarke koji su noj gej zajednici. u svojim nastupima i spotovima jasno i nedvoUpravo u Njujorku, u koji je stigla sa trideset smisleno prikazivali kvir koncept i, na taj način, i pet dolara u džepu i gde se izdržavala konobapružali podršku LGBT zajednici. Setimo se (ili, rišući, načinila je svoje prve profesionalne pleako ste mlađi, izguglajmo) samo Dejvida Bou- sne i muzičke korake. vija, Boja Džordža, Šinejd O’Konor, Princa ili Oli„Bilo je to prvi put da sam letela avionom, vera Mandića koji su se tako očito i jasno udaljili da sam sela u taksi“, sećala se kasnije. „Došla sam od heteronormativnog koncepta izgleda i po- sa samo trideset i pet dolara u džepu. To je bila našanja i prigrabili dvosmisleni, androgin, imidž. najhrabrija stvar koju sam ikada uradila.“ Osim negovaKarijeru kononja speciﬁčnog izbarice morala je da gleda i imidža bilo napusti kako bi se je tu poznatih ljudi pridružila svetskoj koji su javno podrturneji plesne trupe David Firanj žavali LGBT zajedPatrika Hernanicu. Među njima se ndesa. Nakon kratposebno izdvojila kotrajnih karijera u osoba koja će, uz bendovima „BreakDžudi Garland i fast Club“ i „Emmy“ Merlin Monro, poMadona se odlučila stati jedna od najza solo karijeru. OdPiše: Milan Aranđelović većih gej ikona 20. nela je svoj demoveka. U pitanju je snimak poznatom Lujza Veronika Činjujorškom didžeju kone u narodu pozi producentu Marku nata i kao Madona. Kanisu koji je, oduMadona je rođena u malom gradu u Mičigenu. ševljen onim što je čuo, ugovorio sastanak sa Iako je vaspitavana u strogom katoličkom duhu, kućom „Sire Records“. Madona potpisuje ugovor često je išla u crkvu i bila je odličan đak. Uprkos sa njima i sve ostalo je legenda. svemu oduvek je bila „čudna“ i razlikovala se od Kako je Madona stekla status gej ikone? Odmediokritetske okoline. „Kako bih, sa ovim ime- govorom na ovo pitanje bavi se i novinar, produnom, mogla da postanem bilo šta drugo nego cent, marketing menadžer i urednik programa u

Madonin kvir

www.optimist.rs

somborskom Kulturnom centru „Lazar Kostić“, David Firanj u svojoj knjizi „Madonin kvir“. U pitanju je prilagođena verzija teksta odbranjenog master rada „Reprezentacije kvir koncepta u Madoninoj videografiji“ na master studijama na Fakultetu za medije i komunikaciju iz predmeta „Popularna kultura i izvođačke prakse“. Firanj se u svom delu na početku bavi pitanjem fenomena zvezde u savremenoj medijskoj kulturi kroz prizmu Madoninog delovanja, zatim pokušaju definisanja i objašnjenja pojma kvir i njegovim položajem u savremenoj kulturi. Nakon toga autor nam prikazuje svet zabave u kome (i kada) je Madona odlučila da postane najveća i najkomercijalnija muzička pop zvezda. Tu je naročito bitna pojava MTV-a, prve muzičke televizije, i muzičkih spotova kao novog fenomena u kulturi koji je definisao sasvim nova pravila igre na sceni. Nakon što nam je objasnio date fenomene i pojave autor kroz analizu pojedinačnih Madoninih muzičkih spotova pokušava da pronikne tajnu njene LGBT ikoničnosti. Za ove potrebe Firanj je odabrao spotove „Open your Heart“, „Cherish“, „Vogue“, „Justify My Love“, „Erotica“ i „Girl Gone Wild“. Iako se, kako autor sam kaže, „kvir koncept može dokazivati u desetinama Madoninih spotova, izabrano je šest zato što je u njima najeksplicitnije prikazan i predstavlja glavnu ili jednu od glavnih svakog od izabranih spotova“. Ove pesme su takođe bile na vrhovima

britanskih i američkih top-lista singlova. Kroz priču o nastanku savremene muzičke pop kulture osamdesetih godina koja je, kao i mahom sve što ostalo je nastalo tokom te dekade, i dalje ima snažan uticaj na današnje društvo i industriju zabave Firanj ne pripoveda priču o Madoni i njenom proboju među muzičke zvezde i gej ikone. Kroz detaljne analize izabranih spotova autor nam otkriva koliko je samo subverzivne suptilnosti bilo u Madoninim ranim (i potonjim) radovima i koliko je ona zapravo bila od pomoći tada HIV-om sputanoj gej zajednici, a naročito onim usamljenim mladim pojedincima kojima je nekada tako malo potrebno ili da počnu da žive ili da odustanu od života. Uprkos prilagođavanju knjiga i dalje vrvi od akademskog diskursa i načina pripovedanja koji odaju utisak da je u pitanju, pre svega, naučno delo. „Madonin kvir“ je, ipak, veoma zanimljiva knjiga namenjena svima koji vole Madonu i(li) su zainteresovani za kvir istoriju. Takođe je važno napomenuti da je ova knjiga značajna jer je retka, ili jedina knjiga na srpskom jeziku koja se bavi ovom tematikom. Upravo zato bi trebalo pozdraviti njeno objavljivanje, zahvaliti se autoru na vremenu koje je posvetio njenom objavljivanju, a knjigu kupiti i na ovaj način podržati ljude koji i na ovaj način rade na popularizaciji kvir tematike u savremenoj srpskoj kulturi. Vodič kroz gej Srbiju

H OPTIMIST Književnost

it je hit, a nasušna potreba počesto i prilično dugo zna da ostane upravo to – nasušna potreba. Srećom, nije uvek reč o oprečnim pojavama, i zna da dođe i do dodira ta dva časna skupa. Kao što je, recimo, bio slučaj sa romanom „Zovi me svojim imenom“ Andrea Asimana; evo, tek malo više od godinu dana nakon njegovog objavljivanja u Srbiji stigao nam je i njegov nastavak, roman „Nađi me“, naravno, iz pera istog autora. I baš kao što je u tom konkretnom slučaju uspeh ekranizacije ponovo privukao pažnju na literarni joj izvornik, novi Asimanov roman na bliske teme i sa dobro znanim i voljenim glavnim junacima, izaziva potrebu za sanjarenjima o skoroj filmskoj adaptaciji i ovog Asimanovog dela. Ako je moguće, u izvođenju Luke Gvadanjina, koji je i najzaslužniji što je pipava i zahtevna proza tako nadahnuto transcendirala u filmski medij, zahvaljujući kome je književni predložak ponovo zasijao snažnim sjajem, privukavši više pažnje i znatno brojnije poklonike i poštovatelje nego što je to bio slučaj prilikom prvog mu naleta put knjižarske ponude. Oni koji su čitali „Zovi me svojim imenom“ sigurno znaju da je Asiman, između ostalog, pisac primetnog rafinmana i lako uočljivog autorskog takta, te „Nađi me“ (prevela Tatjana Bižić, objavila (baš kao i „Zovi me svojim imenom“) kuća Štrik) dosta brzo prevazilazi početne prepreke oličene u mogućoj impresiji o iznuđenosti i ne baš ubedljive utemeljenosti u stvaralačkom porivu; ovo je zapravo dostojanstvena dopuna pripovedačke magije visokog sjaja koju je Asiman uspeo da stvori

www.optimist.rs

i dočara u prethodnoj priči o Oliveru i Eliju. „Nađi me“ se, sasvim prirodno, usredsređuje na dva pomenuta centralna lika, prateći šta se zbivalo sa njima nakon te silovite ljubavi koja po svim osnovama zavređuje da se nazove i transformativnim iskustvom (poput, recimo, hodočašća u svetonazoru nekih drugih i drugačijih). Elio je sada pijanista sa pariskom adresom, koji veruje da je ta mladalačka zanesenost iza njega, ali koga nova zaljubljenost u starijeg muškarca vraća u naručje smislenije i prijatnije prošlosti opisane u „Zovi me svojim imenom“. Na drugom ﬁktivnom tasu je, naravno, Oliver, sada profesor na koledžu, suprug i otac, spreman da napusti Njujork, i taj odlazak u njemu budi staru i potisnutu želju što ga navodi na put izbora koji bi mogli sve da promene, sve da poremete, ali

možda i sve reše u pravcu punijeg doživljaja Na stranicama ovog Asimanovog dela, tako, život kakav mu je jednom dat na uvid i probu, a nailazimo i na ove dokaze istinske i istinoljubive od koga je u strahu i instinktivno utekao, nazo- poetičnosti koja i na ovom uzorku krasi njegov vimo to tako, put tih društveno prihvatljivih re- jezik i stil: „Muzika ne pruža odgovore na pitanja šenja i odluka i obećanog srednjeklasnog i koja ne znam kako da postavim. Ne govori mi heteronormativnog raja. šta želim. Podseća me da sam i dalje zaljubljen, Međutim, mimo samog zapleta, pa i ispove- mada nisam više siguran da znam šta to znači dne kompozicije romana, ovde je dosta zanim- biti zaljubljen. Mislim na ljude sve vreme, pa ljivija Asimanova istrajnost da (na ipak ih povredim više nego što imam planu preovlađujućih emocija, vaonih do kojih mi je stalo. Ne znam lera i stanja) ključna odrednica čak ni šta osećam, mada osećam bude upravo melanholija, nešto i dalje, čak i ako je to više naravno, uz dužno poštoodsustvo, možda čak i osećaj vanje i prema skrivenoj leneuspeha, otupelost ili potpoti i ostalih puna neupućenost. Nekad samozatajnim i često i sam bio samouveren, miteže spoznatljivim daroslio sam da svašta znam, da vima melanholije kao nepoznajem sebe, i ljudi su prolazne saputnice voleli da pružim ruke i dočovečanstva kroz, evo, već dirnem ih, kad im upadnem vekove, milenijume... U tom u život čak i ne pitajući ih, ne smislu, „Nađi me“ je roman sumnjajući, hoću li biti dobrodoprefinjenog i lirskog izraza, kanda šao. Muzika me podseća na to i poetičniji od „Zovi me svojim imekakav je moj život trebalo da bude, ali nom“, uz to, mudar i višeslojan. Posebno intri- me ne menja.“ gantno je to što se Asiman (rođen 1951. godine), Ne biva u svim slučajevima tako, ali „Nađi čak i sa pozicije pravičnog i objektivnog pripo- me“ (koji, podsetimo, stiže punih dvanaest govedača i posmatrača devolucije i ponovne evo- dina nakon prvog, izvornog izdanja „Zovi me lucije jedne tako istinite i prevratničke vezanosti svojim imenom“ na „matičnom“ tržištu) jeste doi ljubavi, reklo bi se, ipak komotnije oseća kada stojanstven nastavak, koji po svim iole značajtka ispovest i dalje mladog Elija – tananost nje- nim osnovama ispunjava očekivano na osnovu gove teskobe audometa romana koji toru ostavlja širok mu je prethodio. Namanevarski proravno, ako vas literastor za promišljen, tura ovog tipa i detaljan i elegan- Puna kapa rafinmana, nežnosti, melanholije i mudrosti ovako izraženog stetan prikaz jedno pena zahtevnosti (u tako usložnjenog skladu sa uvodnom psihičkog i duševpasusu pominjanim, nog stanja koje se „Nađi me“ je čedo možda da opisati i rafiniranosti koja nakao svojevoljni i prosto zahteva i rafiPiše: Zoran Janković beskrajni raskorak niranost oni koji se između lične istine late da ovako nešto i samoizabrane obpročitaju, sa punom mane. Ali, baš kao i pažnjom i snažnom prethodnik, i ovaj usredsređenošću). A Asimanov roman je roman promene, romana sve pod uslovom da ste već čitali „Zovi me...“ i stanja koje je fluidno i možda i kadro da krene i uživali u tom romanu, jer u „Nađi me“ je reč o stigne put korenitih spoznaja, pa i srećnih zavr- delu koje se obraća isključivo već upućenima i šetaka, zašto da ne? već iniciranima. I, dodajmo i to, već očaranima.

Nađi me

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Zajednica Kada si prvi put znala da si... Mislim da sam imala 16 godina, poljubila sam se sa svojom tadašnjom najboljom drugaricom, i tako sam nekako počela otkrivati dotada nepoznate stvari. Tvoj izlazak iz ormana... Imala sam dosta "šareno" i otvoreno društvo, tako da nije bilo

u Beograd zbog cure. Tvoj prvi gej kaﬁć/klub... Mislim da je u Beogradu to bio Pleasure, neka od gej frendli mjesta na koja sam prvi put izašla su bila KC Grad i Meduza. Tvoj prvi poljubac... Prelijepa uspomena. Nevinost izgubila... Ništa nisam gubila Šta za tebe danas znači biti lezbejka..

potrebe za autovanjem, samo sam ih upoznavala sa svojim curama, kao i bilo ko drugi sa svojim partnerima/kama... Mami sam se autovala kasnije nakon prekida s prvom djevojkom jer niko ne tješi bolje nego mama. Koji savet bi dala mlađoj sebi... Nije svaka cura ljubav tvog života! Naj lez stvar koju si ikada uradila... Preselila sam se prije pet godina iz Sarajeva

Znači da sam osnažena, da mogu javno govoriti o svojoj seksualnosti i da imam podršku meni bitnih osoba. Tvoj naj lez muzički album bio bi... Bilo šta od Placeba, uz njih se lezbejske drame najbolje preživljavaju.

Ime: Maja Šenk Godine: 29 Zanimanje: Programska koordinatorka za zagovaranje u Labrisu

www.optimist.rs

nedječjim temama, poput usamljenosti, ljubavi, prijateljstva...

Donji veš koji ti donosi sreću... Crni. Najviše se ložiš na... Monika Beluči i Šejn. Lezbejski ﬁlm koji morate pogledati... Mislim da bi to bio "Gia", pogledajte i znat ćete zašto.

U nedelju popodne naći ćemo te gde... Kod kuće s mačkama, kako gledam serije. Tvoj stav o ljubavi i braku... Ljubav je najdivnija stvar na svijetu, a brak je glupavi društveni konstrukt. TV serija koja je promenila tvoj lezbejski svet... „The L word“, mislim da je to na neki način bila vrlo značajna serija za sve lezbejke i bise-

ksualne žene na Balkanu, prvenstveno jer na našim prostorima u to vrijeme nije postojala nijedna slična serija, niti lik u seriji s kojim bismo se mogle poistovijetiti. Omiljena knjiga… "Mali princ", jer iako se na prvu čini kao dječja knjiga, bavi se vrlo

Buč ili fem? Buč Omiljena marka kamiona… Ja sam nježan cvjetić. Mačke ili psi? Mačke, uvijek i zauvijek. Tvoja lezbejska heroina je... Puno ih je, kako sa naših prostora, tako i iz inostranstva pa ne bih mogla odabrati samo jednu. Junski ili septembarski Prajd… Samo nek se prajduje.

Omiljena lezbejska ikona… Ellen, jer je svakako jedna od prvih lezbejki sa kojim sam se susrela u mejnstrim kulturi, autovala se kada je to prilično nepoželjno bilo i u Americi, duhovita je, simpatična i rekla bih hrabra. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST LGBT twitter

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju