Ne samo da je visoka prevalencija mentalnih poremećaja, nego su u velikom broju slučajeva ovakva stanja nelečena, često imaju hronični tok i na taj način ometaju osobe da vode produktivan i zadovoljavajući život, što znači da su poremećaji mentalnog zdravlja povezani sa visokim stopama oštećenja zdravlja i nesposobnosti (10). Prevencija mentalnih poremećaja i promocija mentalnog zdravlja Imajući u vidu ovako sumoran scenario, nije teško razumeti zašto su prevencija mentalnih poremećaja i promocija mentalnog zdravlja od ogromnog interesa ne samo među istraživačima, već i među kreatorima zdravstvene politike. Mentalni poremećaji oštećuju funkcionisanje pojedinca, uzrokujući ne samo emocionalne patnje i pogoršanje kvaliteta života, već i otuđenje, stigmatizaciju i diskriminaciju. Ovakvo opterećenje se dalje proširuje na zajednicu i društvo u celini, uzrokujući dalekosežne ekonomske i socijalne posledice. Za smanjenje opterećenja mentalnim bolestima neophodno je veću pažnju posvetiti prevenciji i promociji u mentalnom zdravlju na nivou stvaranja politike, zakonodavstva, donošenja odluka, raspodele sredstava i celokupnog sistema zdravstvene zaštite (11). U poslednjih trideset godina znatno se povećalo interesovanje za promocijom mentalnog zdravlja, zajedno sa pojavom novog javnog zdravlja (12). Polja mentalnog zdravlja i javnog zdravlja imaju dugu istoriju snažne povezanosti, uprkos stalnim mogućnostima za jače povezivanje (13). Interesovanje za promocijom mentalnog zdravlja se povećalo zbog dva glavna razloga. Prvi je taj što se mentalno zdravlje sve više shvata kao osnova fizičkog zdravlja i kvaliteta života, iz čega proističe da je poboljšanje mentalnog zdravlja neophodno radi poboljšanja celokupnog zdravlja i postizanja blagostanja. Koncept zdravlja formulisan od strane SZO kao fizičko, mentalno i socijalno blagostanje se sve više posmatra kao osnov za praktičnu politiku i praksu. Konkretno, postoji sve više dokaza koji dokazuju međusobnu povezanost između mentalnog i fizičkog zdravlja i blagostanja i ishoda kao što su obrazovni nivo, produktivnost na poslu, razvoj pozitivnih ličnih odnosa, smanjenje stope kriminala i smanjenje posledica vezanih sa upotrebom alkohola i droge. Iz ovoga proizilazi da promocijom mentalnog zdravlja, fokusiranjem na ključne determinante neće rezultirati samo u smanjenju nivoa nekih mentalnih poremećaja i poboljšanja fizičkog zdravlja, već i u poboljšanju obrazovanja, veće produktivnosti na poslu, poboljšanju odnosa u porodici i stvaranju bezbednijih uslova u zajednici (1). Drugi razlog se odnosi na povećanje oboljevanja od mentalnih bolesti i povećanje globalnog opterećenja mentalnim bolestima (2). Globalno opterećenje mentalnim bolestima u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju prevazilazi postojeće kapacitete za lečenje, i takvo socijalno i ekonomsko opterećenje neće moći biti prevaziđeno samo lečenjem mentalnih poremećaja (1). Prevencija mentalnih poremećaja ima za cilj smanjenje incidencije, prevalencije, ponovne pojave mentalnih poremećaja, trajanja simptoma i faktora rizika za pojavu mentalnih bolesti, sprečavanje ili odlaganje recidiva i smanjenje uticaja same bolesti na obolele, njihove porodice i društvo. Preventivne strategije su obično usmerene protiv faktora rizika, pa ih je neophodno primenjivati u određenom periodu vremena pre početka bolesti da bi bile maksimalno efektivne. Međutim, kada
74
PRAXIS MEDICA
se poremećaj već razvije i dalje je moguće uticati na težinu bolesti, tok, trajanje i povezane nesposobnosti preduzimanjem preventivnih mera tokom celog toka oboljenja (11). Mere primarne prevencije mogu se podeliti na opšte (nespecifične) i specifične. Opšte ili nespecifične mere imaju za cilj da uklone ili ublaže štetne činioce i da favorizuju one pozitivne, koji unapređuju mentalno zdravlje čoveka, čineći ga tako otpornijim prema delovanju štetnih faktora, koji se ne mogu uvek izbeći. Specifične mere prevencije sprovode se sa ciljem sprečavanja razvoja onih mentalnih poremećaja čija je etiologija dobro utvrđena. Opšte mere primarne prevencije obuhvataju obezbeđivanje uslova za normalan rast i razvoj, borbu za zdravu okolinu i zdrave uslove i stilove življenja i pomoć u stresnim i kriznim situacijama. Danas je dobro poznato da je rano detinjstvo veoma značajno za psihički razvoj čoveka i da se koreni mnogih mentalnih poremećaja nalaze u njemu. Posebno su proučavana i u priličnoj meri osvetljena sledeća pitanja: 1) složenost veza dete-roditelj i njihov značaj za mentalno zdravlje, kako deteta, tako i roditelja, 2) patogeno delovanje odvajanja deteta od roditelja i 3) značaj edukacije roditelja i stanovništva uopšte za pravilan odgoj i razvoj dece. Period adolescencije zahteva, takođe, određene mere primarne prevencije. Osnovni problem u ovom periodu razvoja je nestabilna ravnoteža između zavisnosti adolescenta od roditelja i njegove, istovremeno, sve naglašenije potrebe i težnje za nezavisnošću. Nagli poremećaji ove ravnoteže uslovljeni štetnim uticajima u porodici ili spoljašnjoj sredini, neuspehom u školi, neadekvatnim zaposlenjem ili nezaposlenošću, preranim stupanjem u brak, vanbračnom trudnoćom itd., nose veliku potencijalnu opasnost nastanka raznih mentalnih poremećaja. Zbog toga je u ovim slučajevima potrebna pravovremena primena odgovarajućih mera primarne prevencije. Sve ove aktivnosti treba brižljivo programirati, planirati i sprovoditi. U njihovom sprovođenju treba da učestvuje porodica, škola, zdravstvene, a po potrebi, i druge društvene ustanove i organizacije, pored samih adolescenata (14). Sekundarna prevencija odnosi se na intervencije koje se preduzimaju da bi se smanjila prevalencija mentalnih poremećaja, kao što su strategije specifičnih oblika lečenja oboljenja (15). Kada se uzme u obzir da su mere primarne prevencije nedovoljno efikasne, onda je značaj sekundarne prevencije još očigledniji. Uspešno sprovođenje mera sekundarne prevencije je moguće samo ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1. Rano otkrivanje, dijagnostikovanje i lečenje treba da se zasniva na naučnim dostignućima psihijatrije i medicine uopšte, kao i na dostignućima drugih stručnih i naučnih disciplina koje se bave čovekom. Metodologiju ovog rada treba stalno usklađivati sa daljim naučnim progresom i usavršavati putem evaluacije efikasnosti mera i aktivnosti koje se preduzimaju; 2. Psihijatrijske službe treba da se tesno povežu sa ostalim zdravstvenim službama, a čitav zdravstveni sektor mora da uspostavi saradnju sa svim drugim društvenim sektorima i neposredno sa društvenom zajednicom; 3. Zdravstvene i druge službe, pojedinci i celokupna društvena zajednica treba da nauče da prepoznaju psihičke poremećaje, da se pravovremeno obraćaju za pomoć i da zajedničkim radom potpomažu lečenje. Edukacija zdravstvenih stručnjaka i stručnjaka drugih društvenih sektora ima, prema tome, ogroman