20 ГОДИНА ПРАВНО-ПОСЛОВНЕ ШКОЛЕ НИШ
УЧЕНИЦИ ПЕСНИЦИ
ПЛАЧ ВИОЛИНЕ
Опроштајна песма Срећа, радост, осмеси Све је као потрошна роба Дође туга, разочарење Дођу нова, различита доба.
Небо! Просуло је своје сузе Док кришом, Низ прозор пузе; Пишући ми ону песму Непредвиђену за душу трезну. Непредвиђену за лажи, За празна обећања И несигурна осећања. Небо је ноћу звезду изгубило Без најлепшег светла Јутрос се пробудило. Свеће у комори више не горе Тихи се духови За њих не боре; Пламен који срце краси Полако почиње да се гаси У глави сећања И бол ме тишти Најгоре је кад тишина Почне да вришти; Месец сунцу грехе прашта Као и животу машта; Тиха ме река из туге буди; Док ми ветар Лице љуби; Коса ми се С лицем свађа А звук вира Срце гађа, Љубави нема више Душа која ово пише Само што пре Немог нађем, Да ми буде све, За срећу да се снађем. Хвала ти за све Лепе тренутке Које си ми дао За сваки осмех Који си ми крао, Опростила све сам тада, Јер последња умире нада Раширених крила Сада пред Богом; Овај начин сам нашла Да ти кажем збогом.
Борба осмехом Најјача је и несаломива Настани се понекад туга Али тако мора сви су бића жива. У хладној ноћи звезде трепере ветар лагано косу плете у близини се јасно виде Две сенке, две силуете. Ружа се простире високо осмеси су нежни чак и кад муња сине два осмеха, два срца ноћас слушају Тишину у ноћи и плач виолине
ЗРАКОТ НА СОНЦЕТО
Ти не знаеш колико посакувам да будеш мој и од се да те чувам со тебе сам како море немирно Не тебе мислам неограничено. Ти си мој зракот на сонцето давам ти моје срцето најубав ево очи твојат сја Ти си мојот нај. Секој ден какоа дојде на тебе мислам такоа пројде ја добро те знаам А твоето име во срцето га носам.
Петровић Aлександра II/6
Милица Бодановић III/1 правно-пословна школа
ниш
27.