Kolumna

@sara_bojanic_savcic

U trenutku dok pišem ovaj tekst, početak je juna i polako pogledom kroz prozor ispraćam još jedan dan koji se završava hladnom kišom i zvukom automobilskih guma koje se kotrljaju mokrim asfaltom. Ne liči kao da će leto uskoro stići, samim tim ni onaj topao, bezbrižni osećaj koji ono donese, zajedno sa radovanjem predstojećim godišnjim odmorima, školskom raspustu, putovanjima i dugim satima dokolice.

Nedavno sam sa prijateljicom razgovarala o tome kako sve više ljudi traži preporuku knjiga, takozvanih „limunada", koje će da im skrenu misli sa svakodnevnih obaveza i problema, da ih rasterete i koje im neće mnogo zamarati mozak. Složile smo se kako je bežanje od književnosti koja se bavi dubljim temama i pitanjima ljudi i sveta postalo sve zastupljenije, jer ljudi zapravo ne umeju valjano da čitaju. Dinamika života danas podrazumeva da smo neprestano i ponajviše putem medija i interneta preplavljeni najrazličitijim sadržajima i vrlo teško ih je zaobići. Nakon toliko događaja koji poput munje sevnu pred našim očima, nije čudo što je na kraju dana sve više ljudi razdražljivo i uznemireno, te je potreba za nečim što će opustiti i rasteretiti misli postala neophodnost. Opet, u vezi sa primanjem neizbežnih vesti ne samo iz zemlje, nego i sveta, kao i sa čitanjem knjiga, trebalo bi naučiti kako da se izmaknemo i kritički sagledamo situaciju kojom nismo direktno pogođeni ili koja je fiktivna tvorevina. Ukoliko nas sadržaj knjige usisa i preplavi, nećemo biti sposobni da vidimo i saznamo ono što nam je pisac namenio, a vrlo je dragoceno. Zaključak je kako ne postoji skoro ništa što ne piše u knjigama i kako nas književnost priprema za najrazličitije životne situacije i gubitke koji su mogući, koji su se dešavali i koji će se i dalje događati, možda samo u nekom drugačijem obliku. Književnost nas priprema za život i pomaže nam, pa je šteta da je izbegavamo, jer ne umemo na najkorisniji način da joj pristupimo i da je konzumiramo. Zato svoje preporuke ovog meseca nisam orijentisala ka štivu za plažu.

Knjiga koja je najsvežije pročitana je neveliki roman italijanskog autora Domenika Starnonea, Tajna. Našoj čitalačkoj publici, ovaj pisac je postao poznat po svom prvom romanu Pertle, a meni je bio interesantan i opis Džumpre Lahiri, koju sam u jednom od prošlih navrata takođe preporučivala, a koja je za Starnonea izjavila kako je najbolji italijanski živi pisac, kao i da ne postoji niko ko toliko moćno piše fikciju poput njega.

Tajna se sastoji iz tri dela i u svakom delu je drugačiji narator. Prvi kojeg upoznajemo je Pjetro, srednjoškolski profesor književnosti koji je na vrhuncu romanse sa svojom buntovnom učenicom Terezom. U vrtlogu njihove zanesenosti, oni jedno drugom otkrivaju tajne koje nikom drugom nisu, a poseduju moć da ih potpuno unište, ukoliko bi se one otkrile. Ovo neosporno stvara trajnu i neraskidivu sponu među njima, posebno nakon raskida. Tereza postaje uspešna naučnica u Americi, a Pjetro se ženi Nadijom, stidljivom matematičarkom i sa njom zasniva porodicu. Nakon uspešno objavljene knjige o reformi obrazovanja, Pjetro postaje poznat, a kontakt sa Terezom se intenzivira. Ovaj vešto napisan roman drži neizvesnost i pažnju do samog kraja, navodeći nas na razmišljanje o našim tajnama i senovitim mestima naše duše, pitanjima identiteta, ambicije, ljubavi i pripadnosti, te je nemojte izostaviti sa svog spiska za čitanje u narednom periodu.

Iako su mi romane Jelene Lengold preporučivali već neko vreme, nikako se nije ukazivala prilika da čitam njene knjige do nedavno, kada sam na poklon dobila Lakonogi dan. Moram iskreno da priznam da ne pamtim kada me je nešto toliko dotaklo kao razmišljanja glavnog lika i naratora romana, gospodina Krausa, eminentnog pisca koji je nedavno ispratio oca na onaj svet a sa kojim je počeo iznova da živi godinama ranije. Autorka je toliko vešto pisala iz muške perspektive na život da sam često uspevala da zaboravim da je knjigu uopšte pisala žena.

Kao osvrt na moj uvod s početka teksta, nisam uspela da se kritički izmaknem i sačuvam emocije koje su me na trenutke, poput onog u kojem se opisuje period nakon smrti majke glavnog lika, toliko preplavile da sam čitanje morala da zaustavim i nastavim kroz neko vreme. Kroz roman se prožima toliko toga, od traženja sebe kroz profesiju, odnose sa bliskim ljudima, naravno ljubav, započinjanje novog lista i nešto što je meni lično bilo najdragocenije, a to je pitanje šta znači utočište.

Poslednjem naslovu koji vam ovom prilikom izdvajam pristupila sam neambiciozno, ali se ispostavio kao vredan pažnje, a koji će se onima koji su više

„plažno orijentisani“ ovih dana možda najviše i dopasti. Crna torta je prvi roman američke spisateljice Šarmejn

Vilkerson, a bavi se porodičnom zaostavštinom koja treba iznova da približi brata i sestru nakon smrti njihove majke. Od priče o mladoj plivačici koja je morala da pobegne sa rodnog ostrva na Karibima zbog sumnje da je počinila ubistvo, klupko počinje da se mrsi, a onda i polako odmotava, donoseći jasnu sliku i olakšanje onima koji su njime obmotani. U pitanju je jedna lepa, optimistična priča o nasleđu, porodici, ljubavi i prijateljstvu i mogu da garantu- jem da uprkos pojedinim dramatičnim trenucima, ovo nije knjiga koja će vas opteretiti, već jedna uz koju ćete uspeti da se opustite i uživate u iščekivanju leta.

Klija je skopski brend koji ne prati trendove i sezone. Fokus ovog održivog brenda je na kvalitetu i maloj, lokalnoj proizvodnji. U pitanju su kvalitetni odevni predmeti koji se mogu dugo nositi. Klija kroz klasičan kroj naglašava ženstvenu siluetu i ženstvenost svake klijentkinje koja u svom odevanju teži eleganciji. Odabirom održive mode akcenat stavljamo na modele iz kolekcije “Be the change” koju uglavnom čine ručno rađene tašne. Cilj dizajnerke je kreirati modne komade i modu koja nije samo moderna već i ekološki odgovorna i etična.