ЖИВОТНИ ПУТ Основни циљ моје животне приче јесте да се од забовава отргну неки детаљи из мог ни мало лаког, али ипак дугог животног пута. Желим да оставим праунуцима и праунукама сећање на мој пут пун трња, пут са пуно раскрсница и кривина, пут рада и стварања који је трајао читав век. Рођен у сиромашној и више чланој сеоској породици у Годачици од оца Драгутина и мајке Лепосаве, 24. Маја 1927.године, на Светог Ћирила и Методија. По казивању мојих предака, оца и стричева, први на ове просторе је закорачио из Црне Горе наш предак Вићентијевић, чијег се имена нико не сећа са мајком Аном. Настанио се у суседном Печеногу у фамилију Сеничић. Једног дана тај наш предак нестао из куће, настала борба, мајка Ана која је шпартала селом и сваког кога би срела испричала шта се десило. Наиђе на неке људе који су јој рекли да су га видели и да је отишао према реци Гружи. Наставила потрагу и пронашла га у суседном Милаковцу. Пут даље води у село Годачицу, у породицу Благојевић у Старом селу и настанили се испод месног гробља направивши примитивну колибу са две воде да преживе. Некада дрво и вода су били на дохват руке. Понестане дрвета, мора да се носи из даљине. Сиромаштво чини своје, реше да се поново преселе на место близу данашњег гробља у Доњој реци код
Бранковог бунара, недалеко од гробља. Међутим, поново нестане шуме и дрва у близини, па нова сеоба на место где се сада налазе Вићентијевићи и ту се скрасе у неким скромним условима. Вићовци, као мала фамилија тада је имала само две куће, једна у горњим, а друга у доњим Вићовцима. Кућа у горњим Вићовцима У фамилији у горњим Вићовцима живео је Стојан који је имао синове Сретена и Гаја, а сретен је са супругом Стаником имао такође два сина Микаила и Славка. Тамо је живео и мој ближњи рођак Гаврило (Гајо) синове: Драгутина, Јовка, Милосава, Душана и Драгића, и ћерке: Миљу и Ружу које је родила Иконија (Кона). Драгић је био брат по оцу, од мајке Симке и она је врло мало била у браку са Гајом јер је он отишао на Солунски фронт са још два сина и вратила се у свој ранији дом код синова Веља и Милана Матовић. Мој отац Драгитин и мајка Лепосава изродили су бројну породицу: синове Љубишу, Љубодрага и Дула и ћерке: Олгу, Цицу и Јелу. Два детета су умрли од болести која је харала у то време.
Реновирана мала кућица
Зага, Владан, Љубиша, Јулијана, Горан, Мирослава и Миле (Испратница Горана у Војску) Ја сам се касније оженио са Мирославом Јевтовић из Годачице, добио сина Владана (рођеног 12.јануара 1950. године) и ту стао. Владан се жени са Загорком (Загом) Белошевић из Чукојевца (рођена 23. Јуна 1953. године) и они добијају сина Горана (рођен на крсну славу Ђурђиц, 16. новембра 1973.године) и ћекрку Татјану (рођена 18. јуна 1976.године).
Горан касније са супругом Весном Цветић из Краљева добија два сина. Вељка (рођен 9. новембра 2000 године) и Уроша (рођен 14. јануара 2002.године на Српску нову годину), а Тања се удаје за Дејана Шибалића у Липницу код Чачка и добијају две ћерке: Јовану (рођена 2. маја 2003. године)и Мирјану (рођена 10 маја 2007.године). Мој брат Љубо, се жени са Јелом из Дрлупе и он добија сина Миленка који сада са супругом Тањом Радоњић из Чукојевца имају сина Петра.
Владан, Љубиша и Миленко
Други мој брат Душан, жени се са Милком из Гледића и добија сина Драгана, ћерке Биљу и Драгану. На нашу велику жалост, Биља је трагично и прерано завршила животни век а Драгана се удала у Угљарево. Најстарија сестра Олга удаје се у Гледиће за Љубишу Тијанића, и имају сина Света и ћерку Светлану. Друга сестра Милосија - Цица се удаје у Витановац и са Срећком Вучковићем рађа сина Живомира и ћерку Живану. Трећа сестра Јела, удаје се у Раваницу за Веља Поповића и има синове Милутина и Миломира и ћерку Милицу. Међу живима, док пишем ова сећања јануара 2017.године, нема мојих сестара Олге , Јеле, супруге Мире, снаје Јеле. Други нека допуне њихов родослов да причу неби одужио. Кућа у доњим Вићовцима На брду изнад садашње куће Зорана и Радисава, била је једна стара кућа и ту је живео стари Аврам. Аврам је имао сина Љубисава, а он синове Влајка и Мића. Касније, Влајко се сели на данашње место код бунара који је био наш спас у животу. Бунар су ручно копали око 1906 године, а главни су били Гајо и Сретен јер је у то време Љубисав био одсутан. Драгутин и Влајко су били деца у то време.
СИРОМАШТВО, ВИШЕЧЛАНА ПОРОДИЦА, ОСНОВНА ШКОЛА И ОДРАСТАЊЕ Мој животни пут је био врло тежак у заједници до стварања сопственог домаћинства, и каснијег рада и ослањања на својих пет и Мириних прстију. Био је то тежак пут али частан и поштен тако да сам свом сину Владану једном приликом рекао да сам поносан на све и да ако има правде и бога да не бринем ни за праунуке својих праунука. Никада узео туђе, ником остао дужан, помагао колико могао друге... У једној вишечланој породичној заједници, породици која је била сиромашна, по некада смо остали и без хране или радили код имућнијих домаћина за пасуљ и дрва, почиње моје одрастање. Један сто, две клупе стара кућа у којој ври као у кошници од нас деце. Често, зевају уста као код гладних птичица код нас. Када треба нешто презалогајити, као мушко и најстарији био сам на крају. Често ми је отац говорио „сачекај ти си мушко и најстарији, једини задњи“. Тај задњи, морао је да слуша, својим очима гледао како су често чиније и тањири остали празни, баш као и мој стомак. Судбина најстаријег.
Владан, на плацу где је направљена мала кућица
Љубиша, Драгутин, Љубодраг, Радивоје и Мирослава у другом реду Пешићи – старо кумство (Свадба Владана и Заге) И отац, и мајка су били изванредни и поштени људи са дугим животним добима. Отац је претурио преко својих руку на тоне камена туцаника из свог мајдана за сеоске куће, и макадамски пут Годачица - Чукојевац. Био је леп човек горштак, женскарош, а пијачни дан петком је обавезно у шумадијској ношњи проводио у Краљеву. И дође време поласка у основну школу у Годачици, три – четири километра пешачења у једном правцу до школе и назад, без одговарајуће обуће (опанци) са ексерима и чакшире од вуне. У 1 и 2 разреду учитељ Раде Поповић који је имао супругу Јелу. У 3 и 4 резреду учитељица је била Радмила Белановић, која је имала Педагошку школу, веома стручна и
посвећена свом позиву. Сва четири разреда завршио сам као ђак генерације са одличним успехом. И тада настаје нови ход по трњу. Треба да извадим сведочанство, да би наставио школовање. Кажем требало је, али нисам имао 8 динара да уплатим, тада су то биле велике паре које мој отац није имао. За разлику од учитељице, отац је предлагао да прекинем даље школовање. Шта и како да нађем 8 динара. Једног дана отац и брат од стрица и некако испразнио њихове џепове и касније уплатио за сведочанство.
Основна школа у Годачици
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И МОБИЛИЗАЦИЈА Сиромаштво, сурови услови живота учинили су своје и за то доба младости размишљао сам као стари. Стижу ратне године и у новембру 1944 године када сам напунио 17 година, пријавим се у позадински батаљон, да ме не би отерали на фронт али сам ту провео само 15 дана. Не лежи враже, мобилизација за фронт у центру села. Наше поделе, у црквеној порти иду добровољци у четнике, а у школском дрворишту у партизане. Поделисмо се ја и моја браћа од стричева. Мени оста да одем у партизане. Са 17 година, Чачак, Лајковац, Уб, Зворник, Тузла, Бања Лука, Приједор на Уни, Двор на Уни, Петриња, , Глина, Зидани мост, Стењевац, Крањ, Љубљана, Трст који је био опкољен. На нашу срећу, стиже наређење да се повучемо и натраг за Београд. Све пешице са наоружањем.
Успомена из Другог светског рата, Љубиша – први ред, четврти са леве стране По завршетку рата затекне ме прво гласање у војсци и писмо оца. Једна реченица и много размишљања _ „не пишај уз ветар. Попишаћеш панталоне“. Схватио сам шта је у питању, гласам за Тита и партију,а моји стричеви и земљаци гласаше „ћораву“ кутију, за краља. Раздвојише нас сутрадан, ја у редовну војску а они у радни батаљон на Романију да секу дрва. Ја три, они две године обавеза. Чудна људска судбина, и „ћорава“ кутија. Ипак је имала очи и прецизно нас раздвојила.
Из Београда нова прекоманда. Правац Тетово у Једанаесту Далматинску тенковску бригаду, преко Шар планине и Призрена успут чишћење заосталих балиста и на том путу се разболим и 25 дана проведем у болници. Судбина чини изузетке, главни лекар је био мој презимењак Вићентијевић а не сећам се одакле је пореклом. На његов предлог са питањем „фамилијо, јер би ишао мало кући на опоравак". Гледам и као из топа одговарам да две године нисам видео родбину и огњиште јер сам после завршетка рата наставио 3 године на служењу војног рока. Пожалих се, како да нађем своју јединицу после тога, Не брини каже лекар, после боловања и опоравка, идеш у штаб Армије у Краљеву и они ће те упутити у бригаду. По повратку у јединицу, као примеран војник имао сам скраћење војног рока за два месеца и са предлогом да идем у прву Војну Академију на школовање у Русију и јас сам пристанак писмено потврдио. Опет судбина најстарије мушке главе у породици. Одлучим да консултујем оца о одлуци путем писма и брзо одговор – „не долази у обзир, пуна кућа чељади, деце, баба и да као најстарији морам да останем кући а да ће браћа ићи на школовање и занате“. Послушам оца, нема куда, још одем на одговорност код комаданта Боже Етеровића и комесара Гуво Ивана. Велика грешка.
ЖЕНИДБА И РАЂАЊЕ СИНА После рата радне добровољне обавезе на изградњи Задружног дома у Годачици. У дугим гаћама, месим блато за циглу, зидам, мајсторишем. Борба са ретроградним појавама у селу у то време и отпор обнови. Поносан и данас на свој допринос изградњи дома.Једног дана запазим изузетно младу и лепу девојку, бившу супругу Мирославу и само неколико дана после познаства предложим јој да се уда за мене што се догађа 1948. године.
Мирослава – Мира Вићентијевић
Љубиша, Владан, Мирослава
Убрзо, крајем децембра 1949 године одлазим на дужу војну вежбу и тада добијамо сина Владана. Зима, нема дрва, нема услова, велика породица. Ја нисам ту, и да није било Мириног брата Јевтовића из Пањевца да сваки дан дође, нацепа дрва, саветује супруку, ко зна како би се та епизода завршила. Касније, син Владан завршава осмогодишњу школу као ђак генерације, мало немиран и несташан, уписује технички школу у Краљеву, коју завршава у року и запошљава се у Фабрици вагонас где сам и ја радио. Ванредно завршаву вишу економску и поносан сам на његов животни пут. Деведесетих година супруга је тешко здравствено начета и остала непокретна. Пуних 5 година разумна и свесна али без помоћи других није могла. Захвалност снаји Заги на пожртвовању и труду који је уложила да је Мира поживела још пет година а умрла је 11. октобра 1999. године.
ДЕОБА И МАЛА КУЋИЦА Нова одлука оца, да ми да 5 ари плаца и да се оделим од њега и осталих. Кућица од 25 квадрата од једне просторије, лепара без воде и струје, ја и супруга и син започињемо нову борбу и стварам сопствено домаћинство. Ту лепару склону паду, пре двадесетак година је реновирао син Владан, захвалан на томе. Било је јевтиније саградити нову, али га је носталгија за почецима определила на реновирање
Овде се Љубиша најбоље осећао
Настаје поновно све испочетка. Од кашике, виљушке, тањира. Све испочетка. Касније, од тих 5 ари, купио сам у окућници од Влајка и Драгића педесетак ари а преко пута у Дачовки од Милије тридесетак, а исто толико ми је дао Драгутин. Можда не могу да се поносим тим временом али се не стидим шта сам све радио да би преживео. Услови становања, натерали су ме да правим нову кућу, у наставцима (колико пара толико музике) а данашњи изглед домаћинства, је наш породични кутак где смо радо ишли из Краљева. У краљево сам се доселио 1976.године, са Владаном и породицом имали стан под киријом, да би касније ја добио једнособни стан преко пута градског гробља од 40 квадрата и ту смо становали сви. Неколико година касније, Владан враћа тај стан и заједничким учешћем са Магнохромом и Фабриком вагона трајно решава стамбени проблем добивши стан од 84 квадрата у коме сам ја зими био а у рано пролеће одлазио у своју оазу у Годачицу.
ЗАПОШЉЕЊЕ – ФАБРИКА ВАГОНА Без средстава за живот, једног дана пут ме води својим партијским друговима. Одлазим за Краљево где ме је примио Живота Пирић, борац из рата, саслушао моју причу. Гледаме и наједном се хвата слушалице телефона. Кратак разговор са неким са друге стране и светлост сунца. Каже „иди у Фабрику вагона јави се неком службенику (заборавио сам име) и почињеш да радиш“. Упутих се тамо, нађох особу и добих задатак да се сутра јавим на посао. Срећи нема краја. Дођем назад кући у Годачицу и кажем супруги – спакуј ми мало хлеба и нешто шта има, сутра почињем да радим. И сутра на посао, читав радни век провео у тој фирми од неквалификовано до високо квалификованог мајстрора. Није имало посла који нисам умео да урадим. Није ми било тешко да пешице идем на воз, 4 километра удаљена станица у Милавчићима, кроз речни поток, набујалу Гружу и уски мост којима смо прелазили реку која га често однесе, па наоколо на други чвршћи мост у суседни Витановац, устајао у 4 сата ујутру а кући се враћао у 5 сати поподне. Успут радио кући, ванредно се школовао, остајао на прековременом раду и партиским обавезама и касније пешице долазио за Годачицу јер је последњи воз за Крагујевац био у 15 сати.
ТУЂА КУЋА, НИКОГ НИЈЕ УСРЕЋИЛА Поново грешка, промена става оца Драгутина и предлог да одем у Витановац код Мијодрага Бабића да га издржавам јер није имао децу. После неколико разговора, оверених уговора код Суда, прелазим у Витановац али ту нема среће. Попишмани се Миодраг, настане неподношљиво стање, раскинемо уговоре и ја после тога узмем боловање и одмор у Фабрици вагона па нови повратак у Годачицу. Били су тешки дани у породици Бабић.
ПРОМАШЕНЕ „ИНВЕСТИЦИЈЕ“
Сиротињо и богу си тешка. Први промашај. Одлучи мој отац Драгутин да одели и средњег сина Љуба, и одлучи да од Милије који се одселио за Краљево купи кућу са окућницом а да садашња кућа остане најмлађем сину Дулу. Дође код мене и замоли да му некако обезбедим неке паре да исплати Милији и да ће ми вратити када буде имао. Пошто нисам имао готовине, одлучим да подигнем кредит од 320.000 динара. У то време велике паре. Уновчим кредит и дам паре али никада ми није вратио дуг. Једино је Јела у више наврата помињала и захваљивала се, јер су продали сву стоку коју су имали али без мог кредита не би могли да исплате. Други промашај. Дође једног дана Властимир Милићевић с молбом да њему и брату Драгану будем први жирант на меници да подигну кредит за градњу куће. Сиротиња као и ја. Без много размишљања потпишем. Несрећа у породици Милићевић, Драган погине а Властимир оде на одслужење војног рока. Као први жирант отплатим цео кредит.
Када се Властимир вратио из војске, једног дана пролазио је поред моје куће на воз, и ја га упитах – „како да решимо случај и кредит који сам отплатио“. Одбио је да ишта дугује, некултурно се понео, отерао у материну што ме разбеснело и потрчим за њим али он утекне према забрану. Никада више није туда прошао, а када би ме видео избегавао је сусрет у великом кругу. Шта сам могао, отплатио кредит који је преостао и поред тога што нисам имао ни за себе и породицу.
Задружни дом – дом културе у Годачици
ВОДЕ И ПРОДАВНИЦА НА КОСИ Морам да напоменем да сам био веома активан учесник и акцијаш у довођењу здраве пијаће воде са извора Брзак који је удаљен око 8 километара од наше куће. Сви канали и цеви положене ручно, велики број радних дана на каменитом пределу и најзад 1965. године добили смо пијаћу воду у својим домовима. Нажалост, људи као људи, не схватају значај водовода тако да га ненаменски користе.
Чесма са две воде у дворишту – остварен сан
Пакост, завист и незнам шта још је данас толика да не може да окупи мештане да тај водовод реконструишу, али се надам да ће неке млађе генерације то увидети и спровести у дело. Пре пет – шест година, такав однос нас је приморао да се поново засучу рукави и доведе вода из извориша код Гледићке реке, а чија је градња започета и радови мировали око 14 година. Изванредна вода, која је спасла многа домаћинства и има је и у најтоплијим данима. Морам да напоменем да сам са покојним Славком Недељковићем неколико месеци радио на подизању зграде на коси за потребе окупљања мештана и отварања продавнице. Продавница данас не ради, материјални положај мештана условио да буде затворена.
Сваке године башта задовољства
ГОРАНОВ ОДЛАЗАК У ВОЈСКУ Судбина се поновила. Унук Горан одлази 1991.године, са нешто мало више од 17 година на одслужење војног рока у Гардијску јединицу у Београд. Ја сам већ рекао да сам мобилисан са истим бројем година и отишао у рат. Срећа у породици, испраћај за памћење, и недај враже сутрадан избијају нереди у Словенији. Након непуних два месеца проведених у гардијској јединици у Београду, са недовршеном обуком, један дан од Владана сазнајем да је Горан отишао на ратиште у Вуковар. То сазнање ми је било најтежи тренутак у животу. Он на ратишту, супруга са начетим здрављем... Шта још да се деси. Провео је Горан 70 дана у паклу Вуковара, свој 18 рођендан и пунолество обележио кући у Краљеву, а из Вуковара је дошао хеликоптером на аеродром Лађевце да би се већ сутрадан вратио за Вуковар и остао до његовог ослобођења.
Испраћај Горана у Војску са сликом деде Љубише (Миљојка, Јела, Горан и Мирослава)
Касније, никада нисам инсистирао нити је Горан причао о тим пакленим данима. Сматрао је да је одужио дуг према земљи и свом народу.
ПЕНЗИОНЕРСКИ ДАНИ Мој одлазак у пензију је нова обавеза. У зимским данима, обично од славе Ђурђиц па до раног пролећа угнездим се сваке године у стан у Краљеву. Брзо сам се прилагођава, новине, књиге, кафа са члановима породице. Али, била је то нека врста „добровољног кућног затвора“ само без наногице. Једва сам чекао и бројао дане да сине пролеће и пут Годачице. Тамо је било моје природно окружење.
Породично оњиште – оаза мира
Ту у Годачици, на мом огњишту, све je оно што волим. Браћа, синовци, изванредно окружење, воће, виноградски шпалири, јуарња кафица са љутом ракијом и излазак сунца тамо далеко изнад Самара.
Дејан Шибалић, Мирјана, Зага, Вељко, Јована, Урош и Тања (Са једног рођендана)
Било је то моје огњиште, свратиште за многе знане и незнане, морали су ту да стану, попију пиће и наставе даље, после разговора који су некада трајали и дуже. Биоло је то место разговора и прича из неких времена којих више нема.
Зоран, Љубиша и његова десна рука Зага
Љубиша – ретки тренуци одмора
Владан, Љубиша, Миленко, Горан и Зоран (припрема за рођендан) И у овим годинама живота имао сам жељу и то често оствариивао – да стварам. Сваке године изванредна башта са разним поврћем. Сврате људи и често се зачуде када виде ту оазу са парадајзом, цвеклом, луком, салатом, лубеницама, дињама...
Нико ме није терао, али наша окућница је била под воћем, све пошишано и покошено, обрађено. Сваке јесени брање шљива. А онда печење ракије. Волео сам тај посао, уживао у печењу али и у чашици љуте уз кафицу.У Годачици, сваке године за мој рођендан се окупи цела фамилија, Владанови и Горанови пријатељи, ето разлога да обележимо тај датум и увек сам се некако лепо осећао, трудећи се да сакријем своје задовољство када видим на једном месту све своје. И тако, док ово пишем, 35 година „крцкам“ пензију, помажем, стварам, волим децу и породицу.
Породично огњиште – оаза мира
НЕ - ОСТВАРЕНИ САН Пристижу године, оперисана трбушна аорта, слепо црево, колена клецају, 24 маја 2017. Улазим у 91 годину живота. И док седимо, диванимо и испијамо кафицу, често поменем да нећу дуго. Љутња и протести мојих, али није више Љубишица што је био. Неки снови се остварише. Пре неколико година уведосмо и уличну расвету. Од моје, до кућа моје браће, Зоранове куће, чим падне мрак, идеш као да је дан. Играо сам лото са две комбинације годинама. Рођендани мојих најближих, увек исти бројеви. Играо и сањао да добијем неке велике паре. Сви су ме са неповерењем гледали када сам им причао да би прво новац уложио у асвалтирање пута Црна река (главни пут) до Зоранове куће која је задња према Милаковцу. Снови као снови, неке никад не досањаш, али гајим наду.
БУДИТЕ ДОБРИ ЉУДИ Мој живот је рад, породица. Дошло неко време које ја тешко схватам. Без рада нема благодети. Често сам, чак и био досадан, учио децу поштењу, раду, дисциплини. Гледали су ме, често и несаслушавши до краја, и реагујући да деда не разуме ново време. Неке ствари нисам схватио још увек. Нека дешавања су ме тотално избацили из колосека, нисам могао да верујем.
Урош,Љубиша,Јована,Вељко, Мирјана и Мле (деде и њихова заоставштина)
Ипак очекујем од Владана, Горана, Тање и њихове деце да буду добри и поштени људи. Једном приликом враћајући ме за Годачицу са крсне славе из Краљева, рекао сам Владану: - Запамти добро, никоме ништа не дугујемо. Увек смо помагали и када сами нисмо имали. Све што сам створио у погледу материјалних добара је са ових десет прстију. Срећан сам што имамо складну и поштену породицу. Ако има бога, или неке силе, ја не бринем ни за праунуке својих праунука. Ништа нисам ником узео, остао дужан, само сам помагао. Ово сам писао по други пут у периоду зиме јануара – марта 2017. Замолио сам Владана да ово прекуца и да се не млати са неким фудбалом. Нека остане траг за праунуке, с молбом да они допуне своје животне приче за нека нова покољења. Верујем да хоће, али није хтео, каже „нећу да баксузирам“.
Јована, Вељко, Мирјана, слављеник Љубиша и Урош
Нажалост, последњи рођендан, 91 по реду обележили смо са Љубишом 24. маја 2107.
Јована, Мирјана, Љубиша и Урош
IN MEMORIAM Сетембра 14, 2017. После нове операције вена десне потколенице, 40 дана проведених у болници у Краљеву, преминуо је Љубиша Вићентијевић. Требало је видети те сусрете приликом посета сваког дана са Загом и поверење које је имао. Ни једног тренутка, није поменуо смрт. Преминуо, али оставио сећања. И ту му је бог услишио жељу – да не болује дуго и не буде, како он каже на терету никоме. Болест моје мајке остала у сећању. Сахрањен је на месном гробљу Доња река у Годачици поред своје супруге. Свако сећање има своје ликове живота. Љубиша је, био и остао, мерило свих вредности, малих и великих. Михољско лето 2017, као да пркоси времену, као да каже, Љубишица је бесмртан, он ће још дуго живети у срцима своје деце... Дато обећање које сам прозборио коју реч о мом оцу поводу његове смрти, испуњавам. Забележио сам и од заборава отргао животни пут мог оца. Наслове, поднаслове, и одабир слика извршио сам сам..
БЕСЕДА НА ОПРОШТАЈУ ПОШТОВАНИ РОЂАЦИ И ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ, „Од данас осташе само успомене. У Краљеву је 14. септембра 2017.године у 91. години после краће болести преминуо Љубиша Вићентијевић, из Годачице. Непосредни повод мог обраћања на овај начин јесте смрт честитог и поштеног човека, мог оца, чији животни пут није био ни мало лак. Рођен 24. маја (на Светог Ћирила и Методија како је он то истицао увек) 1927. године у сиромашној али честитој породици у Годачици. Међутим, прави, истински разлог, што ћу прозборити коју реч, јесте понос на један животни пут. Тај живот је био дуг, јер је Љубишица у њему успео оно што је најтеже да радом и поштењем ствара – и да оформи и сачува узорну и здраву породицу. Он је иза себе оставио сина Владана, ослонац куће снају Загу, унука Горана, унуку Тању, и праунучиће Вељка, Уроша, Јовану, Мирјану. Оставио право богаство. Мог оца не треба хвалити. Причати о њему значи, причати о раду од малих ногу, одрастању у сиромашној породици са три сестре и три брата, о прескоченим оброцима, животном почетаку на пет ари плаца у неком шибљу, причати о радном веку и мајсторству у Фабрици вагона, путовањима на посао, дошколовању, другом светском рату и пешице пређеним путем од Босне, Београда, Сремског фронта до Трста.
Рад, само пре четрдесетак дана у 91 години живота био је његова тема. Мислио је за наредних десет и више година. Наши дуги разговори увек поучни и са жељама и бризи за потомке за најмлађе. Као у бајци неко суђење и да му је сам бог искројио радно одело, определио да се мучи и ствара. Он је сам пред тим судом. Тужилац и судија су исти. А он нема адвоката. Данас је стигла трајна и коначна пресуда, и без права на жалбу. Додуше није се остваарила жеља да само склопи очи. Нагледао се болести моје мајке Мире која је пет година била болесна и везана за постељу. И он је задње своје дане провео у боловима и болничкој постељи. Замислите ту привилегију седети у друштву мог оца, мојих дугова, пријатеља. Он је прихватао све као рођену децу. Везивао је људе за себе. Онај кога је упознао није могао да га непоздрави. Ишао је мој Љубишица кроз живот пун рада и мука спуштеног гарда, ваљда сматрајућиа априори да су сви људи налик њему,. Нажалост,нису. Бар не увек. Сећаћу се једне његове поруке на нашу крсну славу Ђурђиц када је рођен његов први унук Горан. Због неке ситне непажње према њему у широј породици, оставио ми је ове речи: „Запамти добро, никоме ништа не дугујемо. Увек смо помагали и када сами нисмо имали. Све што сам створио у погледу материјалних добара је сам створио са ових десет прстију. Срећан сам што имамо складну и поштену породицу. Ако има бога, или неке више силе, ја не бринем ни за праунуке својих праунука. Ништа нисам ником узео, остао дужан, само сам помагао“.
Све то сам ћутећи и поносно саслушао. Заплакао од среће у колима враћајући га из Краљева кући у Годачицу. И та наша родна груда у Годачици била је свратиште за знане и незнане. За моје и Горанове пријатеље да роштиљамо и дубоко у ноћ се дружимо. Да сваке године прославимо како то заслужује, рођендан нашег Љубишице. Покупе се пријатељи, цела породица. То је празник за све нас. Наш дом на пут ка Милаковцу био је кутак за предах, обавезна кафа са његовим руку делом љутом ракијом, или пиво и дуга прича са домаћином. Прича о рату са 16 година живота. Другом светском рату када су браћа одлазила у рат, један у партизане, други у четнике о догађајима у Босни, Београду, Сремском фронту, Трсту. Прича о три тешке операције... Прича да је требало да оде на официрску штабску школу у Русију али да му отац није дозволио јер као најстарији син треба да остане у кући. Ма овде у Годачици је било наше природно окружење. Остала је неиспуњена његова жеља да када би добио неке велике паре на лотоу, све би уложио у асвалтирање пута до наше куће. Знао је Љубиша да се од новембра брзо прилагоди условима у стану у Краљеву. Књиге, новине, телевизија и пону пута поновљена прича „чим спадне снег одох ја у мој дом“. Многи незнају за Годачицу и где је, али знају за тебе и да тамо живе вредни, поштени и добри људи из срца Шумадије. Остаће празнина у нашим срцима и необичан долазак на село. Долазак где из димњака твоје куће не куља више дим. Изостаће она прва добродошлица Љубише:„да попијемо кафу па да видимо шта да радимо“.
Драги мој ћале, обећање да ћу твоју биографију и животни пут објавити. Твоја жеља, моја обавеза. Драги и вољени оче, прозборих неколико речи о теби, човеку, оцу, деди, прадеди, не верујем да ћу то моћи на последњим опроштајем од тебе у вечни дом. Прилика да држим ово слово за хвала ти. Само моја душа може боље, мушкије не могу. Тешко долазе речи, а сузе квасе моје лице. Нека ти је вечна слава, лака ова каменита земља на „грбини“, мирно почивај где анђели почивају. Доста је било рада. Ред је да се одмориш. Oставио си дубоке корене у срцима своје породице.“