Buyer: Bojana Vidakovic (vidakovic.bojana@gmail.com) Transaction ID: gc-154781693705271
Nekoliko dana kasnije Rano jutro. Čekamo u hodniku otvaranje vrata za izlazak na krug. Okrećem se, nalazim Miloga lik. Klimne mi kratko da mi se javi, da me tim klimanjem zagrli. Ispred brata vidim neko pocupkuje, nestrpljivo u mestu, kao da uvežbava moravac. To je „Čokanjče“, iz Leskovca, ne znam tačno šta je uradio, obijao neke apoteke, čini mi se. Izlazimo. Kako smo kročili na krug „Čokanjče“ izlazi brzo iz stroja i krene da piša pri zidu! Na tom mestu ima i nešto korova koji je krenuo da izbija iz mahovine. Ima je svuda po obodu kruga. ‘’Čokanjče’’ nije mogao bolje da potrefi! Buda vodi šetnju! Nije stigao da se olakša, a sačekala ga je Budina cipela po bubrezima. Taj prvi udarac ga je nabacio na rapavi zid s kojim se sreo licem, ne stigavši da se zaštiti rukama, koje su bile zauzete drugim poslom. Samo se bolno sroljao na beton. Onda nas je Buda uredno sve postrojio, kao neki streljački vod da se lepo, iz prvog reda, svi nagledamo šta će da mu radi. Naredio mu je prvo: “Ruke pozadi!” Po onom, već odranom licu, krenuše da pljušte šamari: “Stoko, ’el nemaš klozet u sobu? ’El, nemaš? Čokanjče bi krenuo nešto da se pravda, ali ne bi stizao i da završi ni jednu započetu reč. Čuli bi samo: “Nadzor....izvinja....neć.. .“. Svaki put je prekidan šamarom, od kog se svima nama vrtelo. A, ako bi slučajno „Čokanjče“ podigao ruke da zaštiti lice, onda bi radio pendrek. Ne znam koliko bi to premlaćivanje trajalo, da se Miloga novi cimer, dijabetičar, vodoinstalater i oceubica iz Novog Pazara, nije onesvestio. Da li od prizora, ili solidarnosti nismo saznali, ali to nam je svima bio povod da se odvojimo od Budine predstave. Negde malo kasnije, sretoh se s nadzornikovim zakrvavljenim pogledom: “Lauševiću!” Ukočih se. Pet koraka dalje, Mili se okrenuo u mestu i strepi. Gledam Budu, propisano, sa rukama pozadi. Ćutim, čekam. Iskrivio Buda glavu na jednu stranu, zažmurio na jedno oko: “Fakultet može svaki da nabuba, al’ nadzornik da bidne svaki - jok!” Shvatio sam. Klimnuh glavom nekoliko puta da potvrdim. Mili teško ispusti vazduh. “Pišanje u prirodi je religiozni obred kojim obećavamo zemlji da ćemo se jednom čitavi vratiti u nju.“- Milan Kundera