Борис Тадић човек са хиљаду лица by nasi srbija

Иван М. Ивановић Борис Тадић – Човек са хиљаду лица Издавач Удружење грађана „НАШИ“ Цара николе 36/а, 34300 Аранђеловац Тел: 064 992 77 44 e-mail:udruzenjenasi@yahoo.com www.nasi.org.yu Аранђеловац 2009 .год.

Иван М. Ивановић

БОРИС ТАДИЋ Човек са хиљаду лица

Аранђеловац 2009. 2

И ПОСЛЕ ТИТА ТИТО, БОРИС ... Туђе хоћемо, своје би да про – дамо! Крилатица српских демократа На несрећу српског народа комунистичка тоталитарна идеологија још није нестала са српске политичке сцене. Настављачи такве политике су управо деца бивших комунистичких лидера (када кажем деца мислим и на идеолошке потомке) која су завршавала престижне факултете широм света, а затим су се вратила у Србију да као некада њихови очеви говоре о блиставој и светлијој будућности коју ће нам донети. Мада се мора признати да су све лепше и шареније упаковали у један сасвим нови омот који више није црвене, већ жуто плаве боје, а и петокрака звезда више није црвена него жута. Себе не називају Комунистима како су се називали њихови стари, они су нешто ново они су – Демократе. Њих толико не интересује идеологија као њихове очеве, они су своју иделогију пронашли у профиту, односно у количини новца који ће завршити у њиховим џеповима од пљачке и распродаје Србије. Комунистичке бајке о бољем животу који ће се догодити када стигне прави комунизам и о једној крави од које ће сви имати млека замењене су утопијом чекања учлањења у европску унију, која би требало да реши све наше проблеме. Замазивање очију српске јавности траје готово већ читаву деценију, а да се фамозно учлањење у ЕУ чак ни не назире, док се под оправдањем испуњења услова учлањења у исту догаћају ствари које ниједан народ којем је стало до своје будућности не би трпео. Под тим изговором дошло је до хапшења и испоручивања хашком трибуналу бивших српских председника, полицајаца, генерала, срамних приватизација и распродајa српских фирми које су куповали они који су се богатили на народној пропасти и муци. 3

Отпуштене су стотине хиљада радника, који се налазе на улици и у безнађу чак секу и прсте у знак протеста – што је учинило више особа, од Србије се одвојила Црна гора, шиптарски сепаратисти су прогласили отцепљење Косова и Метохије, војска која се херојски борила током рата 1999 год. је упропашћена и уништена, изазивају се вештачке кризе у Војводини и међу муслиманима у Рашкој области, поново је на власти СПС у коалицији са ДС-ом, грађани се поново пребијају на улицама јер је министар полиције стари Милошевићев кадар – Ивица Дачић. За време његовог министровања на протестном митингу због хапшења Радована Караџића, полицијски батинаши мучки су претукли Ранка Панића који је од последица пребијања преминуо, а убице из полиције никада нису пронађене, јер их је министар штитио. Да Србија никада неће добити чланство у ЕУ док се не буде одрекла Косова и Метохије јасан је став многих политичара из замаља чланица ЕУ, међутим о томе другови демократе у Србији не говоре што најбоље сведочи о озбиљности њихове политике. Њихова бајка о Европи је у ствари само фарса и залуђивање бирачког тела како би се појединци богатили и што дуже остали на власти. За другове из ДС – а везане су многе корупционе афере, почевши од случаја ``Колесар – Јанушевић`` до низа сумњивих приватизација. Можда је то управо њихова веза са Европом, сакупљање што веће количине новчане монете ``ЕУРА``, али који неће завршити у рукама грађана, већ код заслужних другова из ДС – а. Другови демократе на свом челу имају и новог маршала, који ништа не заостаје за оним старим, барем што се тиче диктаторског комунистичког принципа владавине. Свако ко подигне глас против дикататора и његове странке проглашава се за државног непријатеља, непријатеља демократије, европских интеграција... Маршал је за пар година своје владавине нанео немерљиву штету српском народу и доказао да је човек без образа који је спреман да учини све да би остао на власти. 4

Врхунац његове накарадне политике је садашња влада, коалиција ДС-СПС, формирање ове коалиције маршал је правдао потребом за националним помирењем, као и да су и једна и друга странка дале највеће жртве, односно своје лидере и да је то управо оно што их спаја. Као највећи син свих народа и народоности маршал је у својој коалицији успео да окупи комунисте, ``четникe`` Вука Драшковића, странке мањина, невладине организације, хомосексуалце и многе друге. Ова књига покушаће да расветли лик и дело маршала и да јавности покаже ко је заправо човек који је председник Србије.

КО ЈЕ БОРИС ТАДИЋ? ДС Биографија Борис Тадић Председник Републике Србије Рођен је 15. јануара 1958. године у Сарајеву. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, где је и дипломирао на Филозофском факултету. Дипломирао је у области социјалне психологије, на Катедри за клиничку психологију. Радио је као новинар, клинички психолог, професор психологије и истраживач у научним пројектима на Институту за психологију. Учествовао у опозиционом раду током студија, због чега је био хапшен. Члан је Демократске странке од 1990. године. Обављао је функције секретара Главног одбора и потпредседника Извршног одбора ДС. Био је посланик Народне скупштине Републике Србије и члан њеног Већа за науку и технологију. На Скупштини Странке, одржаној 27. фебруара 2000. године, изабран је за потпредседника. Био је директор Центра за развој демократије и политичке вештине и последњих година је радио на успостављању регионалног система политичке едукације у Србији, Републици Српској, Македонији и Бугарској, као и у самој Демократској странци. Од 2003. године био је предавач политике и адвертајзинга на специјалистичким студијама Универзитета уметности у Београду. У првој демократској влади Савезне Републике Југославије, 2000. године, био је министар телекомуникација. Од 2001. био је савезни посланик Демократске странке у Већу грађана и потпредседник Скупштине СРЈ. У том мандату обављао је и функцију председника Одбора за контролу служби безбедности. У сазиву прве Скупштине Државне заједнице СЦГ обављао је функцију шефа Посланичког клуба ДОС-а. 6

Поново је изабран за потпредседника Демократске странке 5. октобра 2001. на X скупштини ДС. Од 17. марта 2003. био је министар одбране Србије и Црне Горе. На парламентарним изборима одржаним у децембру 2003. године био је носилац листе Демократске странке "ДС - Борис Тадић". Од фебруара 2004. шеф је Посланичког клуба Демократске странке у Народној скупштини Републике Србије. За председника Демократске странке изабран је на 11. скупштини ДС, одржаној 22. фебруара 2004. Ступио је на функцију председника Републике Србије 11. јула 2004. На место председника Републике Србије изабран је поново 3. фебруара 2008, а свечаном заклетвом пред посланицима Народне скупштине на дужност је ступио 15. фебруара 2008. Говори енглески и француски језик. Ожењен је, отац две девојчице. 1

ИЗ ДНЕВНИКА МАЛОГ ЈОЖЕ Живели смо скромно Рођен сам пре скоро педесет година у Сарајеву, 15. јануара 1958. године. Кажем то због тога што су ми углавном причали о неком великом снегу, који је завејао тај град, али и сунцу које је сијало. Тад су снегови били по два метра. Моја мајка Невенка, увек ми је говорила о мом непосредном отпочињању живота, тако да смо се увек томе смејали, кроз читаво моје одрастање. Родитељи су мењали место боравка и непосредно пред моје рођење су дошли са својих докторских студија из Париза, тако има извесне случајности у томе што сам рођен у Сарајеву. 1

http://www.predsednik.yu/mwc/default.asp?c=101000&g=20060904141200&lng= lat&hs1=0

Мој отац је тада добио нови посао у листу "Ослобођење". Моја сестра Вјера, која је старија од мене пет година, рођена је у Београду, а они су се још пре тога нашли и упознали на студијама у том истом Сарајеву, а касније и у Београду, где их је нанео рат. Други светски рат.Пошто су родитељи увек били склони учењу, студирању, били посвећени науци, од самог почетка је и на мене вршен снажан утицај да се бавим науком. Али пре свега тога, ја сам проводио једно сасвим нормално детињство, као и сви моји вршњаци. Живели смо скромно, јако скромно, као и сви тада, уосталом. Сви смо јели исту храну, хлеба и масти. Нисмо имали више од два месна оброка недељно, јело се поврће. Данас млади људи то не знају. Када погледам фотографију својих дечјих колица, видим да је направљена у непријатељству према људском телу. Није ту било на точковима никаквих амортизера, већ је све то било од дрвета, тврдо, без јастучића, заштите од ветра или било чега другог. И сећања на Сарајево су ми доста бледа. Немам их много јер смо релативно кратко живели тамо и три године након мог рођења, можда четири, моји родитељи су се преселили у потрази за новим послом. Мој отац Љуба добио је посао у Институту друштвених наука. Тада је отишао са Сарајевског универзитета и почео да ради у Институту друштвених наука у Београду. Али се сећам једне ствари. У Сарајеву су се деца такмичила у томе шта поседују њихови родитељи. Пошто моји родитељи ништа нису имали, као и већина родитеља тога времена, онда смо ми измишљали благе неистине, па су једни говорили да њихов тата има аутомобил, други су говорили да има бицикл. Мој тата није имао ни аутомобил ни бицикл, али пошто је стално путовао на релацији Сарајево - Београд у тај исти Институт друштвених наука, он је ишао спаваћим колима. Онда сам ја рекао "мој тата има спаваћа кола" и тако сам однео једну прву вербалну победу у такмичењу са мојим сарајевским другарима. (Овакве ``вербалне победе`` то јест лажи, маршал је наставио да практикује и дан данас. Прим. аут.) 8

Тада сам једном и побегао од куће. Не побегао, него сам пошао за једним циркусом који се кретао сарајевским улицама. Отишао сам на Миљацку, и некако ме привлачило да уђем у реку. Било је лето и ја сам ушао у реку да је мало истражујем. Био сам сасвим мали, што је било доста опасно иако Миљацку полако можете да преходате у летње време. Овај детаљ причам због тога што ме јако привлачила свака врста авантуре, поготово истраживање у природи. На то је утицао један, помињем првог значајног човека у свом одрастању, једног професора који се звао Младен Чалдаревић. Надам се да је и данас жив. То је био човек невероватне енергије, невероватног духа и на мог тадашњег најбољег пријатеља Невена Крешића и мене снажно је утицао. Ишли смо у планинарење, ловили опасне животиње. С њим сам први пут ишао у лов на змије, био сам јако мали, имао сам четири године. Лишавао ме је страхова. Имао је два дивна пса, вучјака, које сам обожавао. Он је тада имао све, за разлику од свих осталих. Изашао је из револуције као херој. Био је професор на универзитету, али на неки необичан начин умео је с парама које је добијао од предавања на страним универзитетима педесетих година. Имао је камеру, тако да је снимио моје прве кораке. Имао је и џип и чамац, јер је био авантуриста. Када бисмо ишли на летовање на хрватско приморје, онда би ме он упућивао у вештине роњења. 9

Тек касније сам почео да роним и да се бавим преживљавањем у природи, као Робинзон Крусо. Свему томе ме научио Младен Чалдаревић. Био је човек велике топлине, свирао је гитару, певао, био је врло образован. И данас, када бих имао више слободе, живео бих макар једним делом на начин на који је то чинио Младен Чалдаревић. "Далеко је сунце", "црни талас" и људи који су утицали на мене Онда смо се преселили у Београд, и ја сам оца изненадио тиме што сам се врло добро снашао у том граду, па сам га једном, кад се он изгубио у центру Београда одвео до куће, што је њега импресионирало. Мислим да сам тада узнапредовао на хијерархијској лествици коју је он градио према људима. Након тога је и моја мајка добила нови посао у тада тек формираном Заводу за ментално здравље Института за ментално здравље, где се устоличавала дечја психијатрија. Моја мајка је један од неколико научника који су и ту област медицине постављали на ноге. И ево и дан-данас пише књиге из дечје психијатрије и психотерапије. Била је посвећена младим људима којима је требала таква врста помоћи. Тако да су отац, који је био филозоф и правник, и мајка, која је била психијатар и психолог, свако са своје стране, вршили снажан интелектуални утицај и на сестру и на мене, па је и то утицало на наш избор када смо се опредељивали шта ћемо студирати. Обоје смо, дакле, студирали психологију, али из различитих разлога. Моја сестра је заиста хтела да постане психолог, а ја сам желео да наставим један општеобразовни факултет. Сећам се да је добрим делом на мене утицала и чињеница да је у биографији нашег познатог адвоката Срђе Поповића такође податак да је прво почео да студира психологију, што је мени било важно. Дакле, можеш почети нешто да студираш, али не мораш то да завршиш. 10

Ко зна где ћеш да завршиш у свом интелектуалном развоју. Као и Душан Макавејев, чије сам филмове са великом пажњом гледао. Занимао ме филм, био сам филмофил у свом одрастању. Сада помињем два човека који су били битни у различитим тренуцима за моје формирање. Ја сам стварно пратио тај "црни талас". Једно време сам се водио мишљу да студирам режију, једно краће време архитектуру. А Срђа Поповић је између осталог битан због тога што дан када ја сматрам да сам ушао у политику јесте дан који је везан за њега. О томе нешто касније.

Наравно да је мој отац увек највише утицао на мене. Читав живот водио сам отворено, понекад врло тешко и комплексно дебату са њим. Било је занимљиво одрастати поред Љубе Тадића. Имао сам неких осам или девет година када сам први пут срео Добрицу Ћосића. Тада су мој отац и он, када сам дошао из школе, били у кухињи и пили кафу. Тата ме упознао, рекао је ово је Добрица Ћосић. Ја сам тада имао "Далеко је сунце" за лектиру. Било ми је занимљиво да упознам човека за кога нисам ни могао претпоставити да је жив. Тада сам сматрао да су сви писци мртви, да су живели некада давно и да су овенчани славом након живота. Ја сам сео са њима, било ми је занимљиво да слушам шта говоре.

Онда сам их прекинуо и рекао сам Добрици: "Јесте ли Ви написали све Ваше књиге или сте их можда преписали? " Сећам се да је он био пријатно изненађен мојим питањем и одговорио да их је сам написао, а онда смо наставили наше пријатељство и то је други човек који је итекако утицао на мене. Занимљиви су ми били разговори са Добрицом Ћосићем у тим мојим адолесцентним годинама, када сам му постављао питање о томе зашто је на неки начин спорна личност сваког уметника, на шта ми је он рекао да и јесте уметник зато што је споран, јер судар у властитој личности претаче у своје уметничко дело које је онда занимљиво сваком другом човеку. Запамтио сам ту његову дефиницију уметника.

Добрица Ћосић ме касније упознао са многим другим уметницима као што је Мића Поповић, сликар, код кога сам одлазио након четврте године студија, да се припремам и расправљам о својој будућој сликарској каријери, јер када сам већ постао психолог, два испита пред крај, одлучио сам у једном тренутку скоро да напустим те студије јер нису више задовољавале моју знатижељу. Био сам помало разочаран том науком у методолошком смислу и желео сам да почнем да се бавим уметношћу. Након две године припрема за Академију схватио сам да нисам никакав уметник већ обични цртач репродуктивац. 12

Сматрао сам да нема смисла да, као неко ко нема уметнички дар,.мада сам тада можда био склон да потцењујем неке своје способности, а истовремено да прецењујем неке друге, да треба да се вратим на психологију, што сам и учинио. Дипломирао сам психологију. Сада ћу опет да се вратим на године пре тога. Трећи човек који је такође био веома значајан за моје одрастање, кога сам упознао негде у својој десетој години живота био је Драгољуб Мићуновић, који ме је учио да играм шах. Увек ме је побеђивао. Врло је занимљиво да смо одиграли партију шаха и када смо формирали коалицију између Демократског центра, странке коју је тада он водио, и Демократске странке, коју сам ја водио. Одиграли смо две партије шаха и ја сам победио. Те две партије шаха одиграли смо неких двадесет година од последње партије. Он је навикао да ме побеђује и био је шокиран. Било је то мало изненађујуће отварање за њега, није био припремљен за једну хазардну варијанту краљевог гамбита. Мићун никад није волео да губи у шаху. То знају сви који су са њим играли шах. И убеђен сам да је он и заборавио та два своја пораза. Али добро је. Победио ме једно двеста пута у животу, тако да он заправо води са двеста према два. Драгољуб Мићуновић је био скоро свакога дана у нашој кући и био је увек најтоплије дочекан, био је део моје породице. Као и сви ови људи које сам претходно поменуо. Делио је добро и зло са мојим оцем - избацивање са факултета, политичко дисидентство, дебате, филозофске расправе, тако да сам ја одмалена учествовао у свим интелектуалним и филозофским дебатама, политичким дискусијама.

То је као када, на пример, дете одрасте у породици фудбалског тренера, онда му лопта и фудбал уђу под кожу. Тако су мени политика, улога појединца, "улога моје породице у светској револуцији". Ево сад чујем да ћемо ускоро имати нову премијеру у Београду по овом чувеном тексту Боре Ћосића. Све те књиге и наслови, њихови аутори, сви ти људи… Драгослав Михајловић, Матија Бећковић, Вељко Кораћ, Мића Поповић и Михиз, сви људи из интелектуалног живота, из Загреба Предраг Враницки, Гаја Петровић, Милан Кангрга, касније Жарко Пуховски, били су људи који су утицали на моје одрастање и они су били људи које сам сретао. Тада је била и веома актуелна Корчуланска летња школа, на коју је мој отац сваке године ишао. То је била светски позната филозофска школа Праксис групе којој је мој отац припадао. Имао сам прилике да срећем тадашње филозофе Херберта Маркузеа, Ериха Фрома, Јиргена Хабермаса. То је било моје одрастање.

Живот једног обичног дечака

Али све укупно, живео сам живот једног обичног дечака. Одрастао сам у Јовановој улици на Дорћолу, који је веома утицао својим амбијентом, својим духом на обликовање моје личности. Морао сам да издржим и велике ризике, јер нисам имао старијег брата, имао сам само старију сестру. Она није могла да ме заштити. Значи био сам сâм свој брат, у уличном смислу те речи. Наравно да су ме старији момци тада задиркивали као и све друге клинце, лупали нам чврге, док једном једног од најјачих нисам ударио свом снагом у потколеницу и од тада ми више нико није ударио чвргу. На улици на којој сам ја такође одрастао, морали сте да покажете снагу, тако да сам трпео два притиска. Притисак својих другара из краја, који су више од свега очекивали снагу и спремност да се борите, и притисак оца и мајке, који су увек очекивали да ја будем један грађански дечак, интелектуалац који је увек уредан, који никада не носи кошуљу изван панталона и по могућству је закопчан до грла и извршава све своје обавезе. Тако да су сви ти утицаји били у мени. Ја сам дакле био и добар и лош ђак, све зависи који је утицај превладавао. Па када ме друштво из краја на неки начин узме под своје, није нека врлина била бити добар ђак. Онда будем мало лошији, мислим никад лош, али мало лошији ђак. А када би моји родитељи постали јако незадовољни, ја будем опет бољи. Тако да је то било моје одрастање. 15

Мислим да су то све сада предности у послу којим се бавим, јер људи који се баве политиком а нису били на земљи због тога што их је неко ударио и успели да се дигну на ноге, због тога што су знали да преживе, заправо немају праву способност ни да победе ни да изгубе. Тако да ја јесам одрастао у заштићеној атмосфери, али сам истовремено журио у незаштићеност и у ризике. Не знам због чега ми никада нису купили гитару, вероватно зато што је моја мајка сматрала да треба да свирам виолину, тако да сам гитару тек касније почео да свирам, негде на самом крају гимназије и на почетку студија. Боље икад него никад. Мајка је инсистирала да учим да свирам виолину, а моја сестра је морала да свира клавир. Она је завршила музичку школу, а ја то никада нисам успео. Довољно сам се опирао, мислим да сам чак био најлошији ученик виолине у тој генерацији. Покушавао сам ту виолину некако да претворим у гитару, тако да сам гитару тек касније почео да свирам, негде на самом крају гимназије и на почетку студија. Боље икад него никад. Када сам завршавао основну школу и прелазио у гимназију 1972, негде у мојој четрнаестој години, тада је у кућу дошао нови значајан човек за моје одрастање. То је био Зоран Ђинђић. Он је тада био дечко најбоље другарице моје сестре и они су сваки дан проводили много сати заједно. Ја сам њихове љубавне јаде посматрао дечјим очима, док једног дана мој отац није дошао кући и рекао, видевши ту први пут Зорана: "А, нисам знао да се дружиш са мојом ћерком". Тада сам питао свога оца како зна Зорана, а он је рекао: "Наравно да га знам, то је мој најбољи студент".

Мој отац га је обожавао и мислим да није постојало ништа што он не би учинио за Зорана Ђинђића. Сећам се када је написао препоруку за његове докторске студије, на Универзитету Констанц код професора Велмера и након тога код професора Хабермаса. Зоран га је увек импресионирао својом спремношћу да буде дрзак и према великим људима, али дрзак на симпатичан начин. Он је имао ту храброст, ту дрскост, ту спремност да учини нешто што је неочекивано, чиме је импресионирао и највеће интелектуалце тог времена. Хабермас је свакако био један од пет највећих живих филозофа када је Зоран ишао на докторске студије. Сећам се једне жустре, тешке дебате где је Зоран заступао снажне аргументе у прилог Немачке деснице у односу на левицу, што је мог тату прилично ражестило. Тада сам схватио да га доживљава као сина, као једног од својих интелектуалних синова. Тада сам видео једну невероватну блискост међу њима, али баш као што сам и ја са њим, у одрастању, имао увек једну врсту тензије, јер кроз тензију се расло, ја никада нисам имао повлађивање. Моји родитељи нису били родитељи који олакшавају детињство, него на неки начин оптерећују детињство па - избори се ако можеш. Мислим да сам се ја изборио. Тако је и Зоран имао серију тих препрека које је требало да прескочи како би на тој хијерархијској лествици код мог оца био високо постављен. Мислим да је он био највише постављен, од свих људи за које ја знам. И тад је Зоран ушао у мој живот. 17

Доносио ми је из Немачке књиге, нове идеје, причао ми је о савременом свету, о Европи, о немачком народу, немачкој култури, о европској будућности Србије, о анархизму, о политичкој десници, о левици. Ја сам тад имао 15, 16, 17, 18 година и то је за мене било једно драматично време.

Због чега сам почео да се бавим политиком

Све ово говорим због тога да би било потпуно јасно због чега сам ја на крају почео да се бавим политиком. Завршио сам гимназију, и требало је да упишем студије. Уписао сам, дакле, психологију. Моја тадашња девојка ме наговарала да заједно упишемо Правни факултет. Ја сам сматрао да ме право води у политику, а то нисам желео. Мој отац је већ довољно настрадао од политике. Изгубио је посао, био прогањан, стално смо живели у некој атмосфери прислушкивања, пратње на улицама. Имао сам недавно прилику да видим неке елементе из његовог досијеа и сад знам да је стварно било тако. Он је био такозвани анархо-либерал, унутрашњи непријатељ под знацима навода у том идеологизованом антидемократском друштву. Та моја тадашња девојка из гимназије желела је да се не раздвајамо ни на студијама, а ја сам јој рекао тада да ја морам да побегнем од политике: "Видиш како је прошао мој отац, видиш како је прошао мој деда који је убијен у Другом светском рату као коалициони партнер Љубе Давидовића из Демократске странке и посланички кандидат у предратним годинама". 18

Нисам желео да се бавим политиком. Мој отац је већ довољно настрадао од политике. Изгубио је посао, био прогањан, стално смо живели у некој атмосфери прислушкивања, пратње на улицама. Мог деду су убиле усташе, на бруталан начин. Као и добар део мајчине породице. Пет, шест чланова су завршили у Јасеновцу. Ништа није било боље са очеве стране, у такозваним левим скретањима у Црној Гори. Седморица његове браће од 17 до 27 година једног дана је стрељано, укључујући и његовог рођеног брата, стрељано због тога што нису хтели да убију свог стрица, четника, који их је пре рата све школовао и као национални јунак из рата са Аустроугарском слао их на студије, јер је то могао од своје тадашње пензије. Дакле, читава породична предисторија је прилично трагична, испуњена насилним одласком из живота, па сам и ја хтео да побегнем од политике, због чега сам уписао психологију. Колико год да бежите од нечега, узалудно је. На крају сам ипак завршио у политици.. Једно време радио сам као психолог, мењао сам своја занимања. Почео сам да се бавим и производњом играчака. У време мог првог брака формирали смо једно мало предузеће, имао сам идеју бизниса у време Анте Марковића, правили смо и добре резултате, добијали неке награде. Научио сам шта је производња, шта значи произвести нешто што неко други хоће да купи. Научио сам све о текстилним машинама, текстилној индустрији, што сам могао да научим, о вирманима, акцептним налозима, солвентности фирме, важности да се плати и да се наплати, и да се испуне рокови.

Отишао сам на психологију да бих побегао од политике, а ипак сам завршио као политичар. Мада, понекад имам утисак да се бавим и психологијом на једном националном нивоу. Многе проблеме унутрашње природе морам да решавам у овоме друштву, поготову у политичким преговорима. Сада се враћам поново на Срђу Поповића. У његовој сам адвокатској канцеларији први пут учинио један самосталан политички гест. То је било 1979. године. Имао сам тада 21 годину. У његовој канцеларији потписивала се петиција за укидање чувеног члана 133. Кривичног закона који је кажњавао вербални деликт, односно злогласно дело непријатељске пропаганде. Ја сам дошао код њега и рекао сам му да хоћу да потпишем ову петицију. Тада је то практично значило да се стављате на неку врсту црне листе и да можете очекивати да почну да вас прате и да вас злостављају. Срђа Поповић је рекао да веома поштује то што ја хоћу, али да мора да разговара са мојим оцем. Он је позвао мог оца и рекао му је: "Овде је код мене у канцеларији Борис". То је била Таковска улица, преко пута РТС-а. Срђа ми је дао слушалицу и ја сам слушао оца који је почео да виче говорећи: "Шта ће ти то, нема ни једног разлога". Ја сам му рекао да сам тако одлучио.

Он је наставио повишеним тоном, ја сам поновио да сам тако одлучио и онда је само рекао, сећам се одлично те реченице: "Уосталом, увек си радио оно што хоћеш". И тако смо ми завршили тај наш разговор и ја сам потписао петицију Након тога учествовао сам у формирању Отворене школе, Отвореног универзитета. Организовали смо предавања, ми студенти, која су била тада забрањена и нису могла нигде да се одржавају. Позивали смо разне предаваче. Ту су били сви каснији политички лидери, и Коста Чавошки, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић, Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Весна Пешић и Небојша Попов и могу овако да ређам у недоглед. Тада су сви наши односи били кудикамо блискији. Са некима сам одржао присне односе и до данас, од неких сам се мање или више удаљио, али, не постоји скоро нико са политичке сцене кога нисам упознао још као дечак или као младић, укључујући и Михаила Марковића, касније и потпредседника СПС-а, Милорада Вучелића, такође потпредседника СПС-а, све људе који су дефинисали нашу новију политичку историју. Једино никада нисам упознао Слободана Милошевића, али јесам Милана Милутиновића, са којим сам дошао у сукоб на Филозофском факултету 1978. године, када смо дебатовали о слободи предавања и универзитетског рада. Ја сам тражио на једној трибини да се омогући и избаченим професорима Филозофског факултета да држе предавања на том факултету. Онда је Милутиновић, као партијски секретар или функционер, послат на наш факултет, и ушли смо у вербални дуел у тој дебати. Занимљиво је да је то мој претходник на месту председника Србије, што све сведочи о томе како заправо никада не знате шта ћете радити и којим послом ћете се бавити.

Ја сам данас председник Србије Ја сам данас председник Србије, али сам пре тога радио многе друге послове. Први новац од кога сам почео да живим било је продавање новина јер сам пет година чекао посао након дипломирања. Био сам професор психологије, радио сам једно кратко време на истраживачким пројектима Института за психологију. Никада нисам радио на клиници или у некој болници. Радио сам током служења војног рока и као психолог у војсци. У војсци сам био инструктор вожње на камионима. И бавио сам се приватним послом. За разлику од већине политичара, знам шта је производња, учио сам политичку филозофију и политичку теорију, читао сам књиге из те области, бавио сам се практичном опозиционом дисидентском политиком, био подвргнут великим притисцима и пратњи тадашње службе државне безбедности, претњама, насиљу. Једном приликом био сам чак и ухапшен, због учешћа у демонстрацијама када сам тражио да се ослободе ухапшени студенти. Био сам у затвору неких месец дана. Затворили су нас у Падинску скелу. Било је у извесном смислу брутално, али и то је за људе. Нас неколико је било тада: Иван Јанковић, наш познати адвокат, писац многих књига, пре свега о смртној казни, Небојша Попов, Милан Николић, политички аналитичар, Драган Благојевић, Гордан Јовановић, Драгомир Олујић и други. 22

Чим смо дошли требало је показати интегритет јер се сусрећете са окорелим криминалцима. И онда је Милан Николић показао, пошто је већ био политички осуђеник пре тога, првог дана приличну снагу. Па сам му се онда и ја придружио. Читали смо књиге, играли смо са затвореницима шах, кошарку и фудбал. Па кад изгубите у фудбалу, морали сте да радите склекове. Тако сам и ојачао, радећи склекове. (Да се за тридесет дана рађења склекова у затвору не може ојачати зна свако ко је иоле тренирао неки спорт и ово је још једна банална лаж. Прим. аут.) Имали смо велики интегритет као политички затвореници и сви су нас уважавали.

Покушавали су да ме из тадашње управе затвора испровоцирају тиме што су ме слали на рад у поље, да окопавам кукуруз, љуштио сам паприке од које се правила туршија, за једну компанију у Војводини, радио сам пољопривредне радове, копао канале тих месец дана, али ми то није био никакав проблем. Никада се нисам либио нити једног посла, они су мислили да ћу ја имати проблем са тим. Као ни у војсци. Никада ми није био проблем да радим ни најједноставније послове, да перем и чистим. На мене је у том смислу утицала моја бака, која је била Личанка и која је сматрала да ниједан посао човек не треба да избегава. 23

Моја бака се звала Милица, звали смо је Мака и то је моја једина бака, јер друге баке и деке су умрли или убијени пре него што сам их ја доживео. Касније сам се укључио у Демократску странку у којој сам прошао читаву лествицу. У њој сам био и члан, и председник Општинског одбора, и шеф маркетиншког тима и генерални секретар. Био сам и потпредседник Извршног одбора, једно време вршилац дужности председника Извршног одбора, потпредседник странке, председник странке. У парламенту сам био посланик, члан Одбора за науку и технологију, био сам први председник Комисије за контролу служби безбедности, потпредседник, а практично вршилац дужности председника Одбора за одбрану. Био сам шеф Посланичког клуба у Републичком парламенту, шеф посланичког клуба у Савезном парламенту, по неколико месеци, јер су ме чекали нови послови. Био сам чак и потпредседник Скупштине Југославије у време када смо усвајали Уставну повељу и формирали Државну заједницу Србије и Црне Горе. Био сам министар одбране, био сам председник Управног одбора ПТТ-а, почео сам преговоре око Мобтела и изашао из тих преговора изнервиран што се не воде свом снагом и што се не заступа државни интерес у пуном смислу те речи. Први сам човек који је увео привремене мере у Мобтелу. Био сам министар телекомуникација, покренуо доношење Закона о радиодифузији, формирање регулаторних тела први пут у нашој историји, првог Закона о телекомуникацијама, вратио Србију, тада Југославију, у међународне телекомуникационе агенције, Светски поштански савез, молио Швајцарце да нам позајме новац да платимо чланарину, тада нисмо имали ни динара ни долара после 2000. године. Данас имамо 12 милијарди евра у девизним резервама. Ствари се ипак мењају. Водио сам листу Демократске странке на парламентарним изборима 2003. године, после смрти Зорана Ђинђића. 24

Три месеца након тога, трчао сам политичку трку за председника Демократске странке, и на тим изборима победио. Шест месеци након тога, што је за мене било потпуно неочекивано, одлучио сам заједно са својим сарадницима да учествујем у председничким изборима. Тражио сам од Мирољуба Лабуса и Војислава Коштунице да се договоримо да неко буде заједнички кандидат. Они су рекли да нико од њих двојице неће. Предлагали су неког трећег кандидата, а ја сам рекао да то води Николића директно у победу, јер тог њиховог кандидата нико не зна, осим њих. Пред председничке изборе 2004. године, Коштуница и Лабус су ми рекли да ја не могу да победим њиховог председничког кандидата. Ја сам рекао: "можда и могу". Тада сам одлучио да се кандидујем ја, ако они већ неће. Они су ми рекли да ја не могу да победим њиховог председничког кандидата. Ја сам рекао: "можда и могу". Нисам био сигуран. Победио сам њиховог председничког кандидата Драгана Маршићанина и Томислава Николића, и он је био фер, у тој кампањи. Ти моји политички судари са Томиславом Николићем очигледно ће обележити ову деценију, али желим да имам један коректан однос са човеком који има другачију политичку визију Србије, баш као што су и Папандреу и Караманлис након пуковничке диктатуре у Грчкој рекли - ми нећемо нападати један другога, ми ћемо бранити наше политичке опције, али морамо да будемо фер у том послу и морамо да градимо стабилну Грчку. Тако ми морамо да градимо стабилну Србију, која изборе и политичке сударе не доживљава као рат, поготово не грађански рат, чему је Србија увек била склона. Као што и ми морамо да се боримо за јаку и стабилну Србију. 25

Међутим, важније од свега тога је кад имате две ћерке, које сам ја добио, прву Машу 1998. за Нову годину, а након тога 13. августа 2001. године Вању коју зовемо Нана и које чине читав мој животни сан. Све ово што сам радио не би имало никаквог смисла да не постоје њих две, које ће уместо мене наставити живот, једном у будућности. А и сад га чине целовитим. И то је та прича.2

``НАРОДНА`` БИОГРАФИЈА Биграфија друга Бориса Тадића која је изнета на његовом сајту и сајту ДС-а, веома се разликује од оне која са препричава међу грађанима Србије. Недељник Таблоид у више наставака објавио је је једну сасвим нову биографију друга Тадића која је заинтригирала јавност. Да би у потпуности сагледали лик маршала и ова биографија биће пренесена у целости.

Нови прилози за биографију председника Србије Бориса Тадића Одрастање малог фирера Неке птице никад не полете. Неки људи никад не одрасту. На овај или онај начин остану у души деца. То и није тако страшно ако велика деца не дођу на место на којем треба да седе озбиљни људи, одговорни за своје и туђе поступке. Поготову ако им је поверена државна функција, с које могу да утичу и на судбину нације. Милован Бркић Никола Влаховић У зграду Новог двора 11. јула 2004. године ушао је у кабинет председника Републике Србије господин Борис Тадић.

http://www.boristadic.org/index.php?stranica=kom_clanak&naredba=prikaz_nasl ovi_levo&id=20&br_stranice=&sortiranje=&id_kategorija=27&nadredjena=

Победио је на изборима против кандидата Томислава Николића, мада упућени тврде да је радикал скупо наплатио признавање изборног резултата и победу кандидата Демократске странке. Председник Борис Тадић рођен је 15. јануара 1958. у Сарајеву, као друго дете брачног пара Љубомира Тадића и Невенке Кићановић-Тадић. Отац Љубомир је рођен у пивљанском крају, у Црној Гори, а мајка Невенка Кићановић у Бијељини. Отац Борисов је учесник Другог светског рата, носилац партизанске спомениице. Послат је у Београд 1955. године да пише нови устав СФРЈ и програм Партије, а за професора филозофије, политике и права на Филозофском факултету у Београду изабран је 1962. Борисова мајка је неуропсихијатар, радни век је завршила у Заводу за ментално здравље у Палмотићевој улици у Београду. Професор Љубомир Тадић крајем 60-их креће у дисидентске воде, као припадник такозване "Праксисове" школе. Удаљен је с Универзитета, заједно с Драгољубом Мићуновићем, Загорком Голубовић, Михајлом Марковићем, Миладином Животићем, Светозаром Стојановићем, Небојшом Поповим и Тривом Индићем. Почетком 80-година, после завршене Прве београдске гимназије, Борис Тадић, као студент психологије на Филозофском факултету, покушава да крене очевим стопама. Упознаје Веселинку Заставниковић (рођена 1955. године) из Осијека, која студира новинарство на Факултету политичких наука. Млада и прелепа Осјечанка већ је активна у раду и деловању тадашњег Црвеног универзитета, на чијем су челу вође студентског покрета из 1968. године: Влада Мијановић, звани Влада Револуција, Павлушко Имшировић и Драгомир Олујић, који је окупљао дисиденте из свих република тадашње Југославије. 27

Мећу женским припадницима овог покрета Веселинка је била најрадикалнија, најхрабрија и врло образована. Њен отац је у то време био заставник у ЈНА. Захваљујући својој девојци Весели, Борис Тадић је уживао поштовање прекаљених дисидената. Њихову везу нису одобравали Борисови родитељи, нарочито његова мајка Невенка. Борис је био у сенци своје девојке и дисидентске воде су га прихватале искључиво по том основу, јер је био млак, детињаст, болешљив, а и долазио је из бољестојеће породице. Скоро анатемисан од родитеља због везе с кћерком из подофицирске породице, која је три године старија (отац Љубомир је рат завршио у чину капетана, а догурао до пуковника Озне), Борис одлази од куће. Дисиденти га примају као свог друга и 1981. године Борис и Весела станују у изнајмљеном стану у сутерену заједно с Горданом Јовановићем, који је у то време с Драгомиром Олујићем радио у одељењу контраобавештајне заштите дисидентског покрета. У сутерену у улици Коче Капетана број 47, где су становали Весела и Борис, одржаване су трибине, састанци разних фракција Црвеног универзитета који је због конспирације, био подељен на више одвојених групација, које су имале координатора у Драгомиру Олујићу. Из сутерена у улици Коче Капетана на Врачару, Весела и Борис се 1983. пресељавају у стан у Кнез Милетиној 40, код Драгомира Олујића, у којем су живели дуже од годину дана. Касније млади брачни пар се издржавао тако што су, истина не баш успешно, продавали дечје лутке које је Весела умела да прави. По женином наговору, његов отац Љубомир упорно покушава да сина одвоји од лепе Осијечанке. Мајка Невенка није прихватала дисидентство а није волела ни стил живота свога мужа, Борисовог оца Љубомира. Она је више била склона комфорном животу, чему је успела да наговори своју кћерку Вјеру. Невенка је потписаног новинара, данас главног уредника ТАБЛОИДА, покушала да смести у лудницу због организовања побуне у средњој школи 1974. године, али се он спасао бекством из њене ординације 28

Сиромаштва се млади брачни пар Тадић ослободио када је Борис добио посао професора психологије у Првој београдској гимназији. Брак Веселе и Бориса успешно је функционисао првих десетак година. Борис је имао разне хобије (бављење ватерполом, у којем није остварио никакве резултате, јер је ровитог здравља, без обзира на корпуленцију). Идоли су му били чланови музичке групе "Идоли'' (Влада Дивљан, Срђан Шапер, Небојша Крстић...) која, иначе, никада није одржала ниједан концерт и у којој је само Влада Дивљан знао да свира. Њихове свирке за плоче изводио је тонац Радио Београда Милован Пилиповић, онда популаран као Минимаксов пулен и познат као Миле Пиле, који је свирао више инструмената и наснимавао своју свирку на њихове плоче. Ова група имаће у животу Бориса Тадића значајан утицај, на његову срећу, а на нашу несрећу. У политику Борис Тадић улази почетком 90-их, када његов отац Љубомир у београдском Дому омладине оснива с још 11 истомишљеника Демократску странку. У овој партији наћи ће се и његов син, а врата страначких органа за њега су широм отворена. Председник странке је у почетку Драгољуб Мићуновић, Љубомиров колега с факултета, а потом Зоран Ђинђић, коме је Љубомир Тадић био узор. Преко свог оца Борис је у младости упознао Добрицу Ћосића, а сам тврди да је највећи политички утицај на њега имала књига Коштунице и Чавошког "Страначки плурализам или монизам". У Демократској странци господин Борис Тадић је, захваљујући утицају свог оца, изабран за секретара Главног одбора, а потом и за потпредседника Извршног одбора. С листе ове странке изабран је и за посланика Народне скупштине Србије. Улазећи у политику, Борис Тадић заборавља на своју младост и почиње да опонаша свог председника Зорана Ђинђића, за кога његов отац Љубомир није гајио симпатије. Када Ђинђић креће да модернизује "партију жутих", налаже свим функционерима да се ''доведу у ред''. 29

Поставља им ултиматум: колико килограма да скину, колико сати да проведу на вежбама у теретанама, како да се облаче, где да се састају. Покојни Ђинђић је протежирао младе, тек из факултетских сала изашле девојке и младиће. Углавном оне који су млади, а књига им није ишла од руке. Као лидеру демократа, Ђинђићу су подводили средњошколке које су учлањивали у странку, а њима и родитељима нудили плаћена места у градској администрацији, када је Ђинђић постао градоначелник Београда. Покојни Зоран Ђинђић је утицао и на Бориса Тадића, с препоруком да "откачи жену Веселинку". Близак Ђинђићев сарадник се сећа да је Зоран, у полушали, тражио од Бориса: "Ма, који ће ти к... жена која не може да роди?! Нађи младу и богатију рибу!". Желећи да сачува блискост с Ђинђићем, Борис се споразумно разводи од Веселинке Заставниковић 2. септембра 1997. године у београдској Палати правде. Није то више био исти човек. Падају му на ум мајчине речи да треба бити богат, а онда и моћан.Убрзо се Борис жени Татјаном, грађевинским инжењером. С њом добија две кћерке, Машу и Вању. Живот Бориса Тадића из темеља се мења. Он путује по свету. Ђинђић га упознаје с грчким милионером Кокалисом. Отац Љубомир, који је ванбрачно живео с новосадском Јеврејком Кларом Мандић 3 блиском 3

Клара Мандић рођена је у време Другог светског рата, 1944. године у Барију, у Италији. Највећи део живота провела је у Београду. По занимању је била стоматолог, имала је приватну ординацију у својој кући на Врачару. Била је члан Јеврејске општине и један од оснивача и секретар Друштва српско-јеврејског пријатељства, основаног 1988. године у Београду. Иза себе је оставила два сина, Драгана и Срђана. Удавала се више пута и имала широк круг пријатеља међу "моћним" људима. Била је блиска политичком естаблишменту Србије, Црне Горе, Републике Српске Крајине и Републике Српске у прошлој деценији. Клара је била и један од иницијатора оснивања "Фонда Капетан Драган" и саветник Дафине Милановић, власнице "Дафимент банке". Један од блиских пријатеља Кларе Мандић, који је желео да остане анониман, рекао је да су сви послови ондашње власти са Израелом и још неким земљама, као и са Јеврејима у свету, ишли преко Друштва српско-јеврејског пријатељстава и ње саме.

Клара Мандић и Капетан Драган су се познавали јако дуго, чак је у једном периоду, после пада Републике Српске Крајине, Капетан живео у њеној кући и она му је пуно помагала. У време оснивања Друштва српско-јеврејског пријатељства и њених активности у том периоду причало се да се замерила Јеврејској заједници, али у последње три године није више била ни члан Друштва чији је један од оснивача. 10. Маy 2001 У четвртак увече око 19,30 у свом стану на Бежанијској коси Убијена Клара Мандић Тело са раном на потиљку пронађено у предсобљу запаљеног стана БЕОГРАД - У Улици Николе Добровића 18, у насељу Бежанијска коса, у четвртак увече око 19.30 сати, у пожару који је избио у њеном стану настрадала је Клара Мандић (57), стоматолог, која је нађена у предсобљу стана, поред врата. Како незванично сазнајемо, Клара је пронађена обливена крвљу са раном на потиљку, а делови одеће коју је имала на себи изгорели су. У пожару је уништена само једна просторија њеног трособног стана, који се налази на првом спрату бежанијске троспратнице. За сада се поуздано не зна, али постоје индиције да је пожар подметнут а да су му претходили убиство и пљачка. Пошто се не виде трагови обијања, претпоставља се да је Клара разбојнику, или разбојницима отворила врата. У згради није било интерфона и улазна врата се нису затварала, тако да су убице без проблема могле да уђу. Према речима очевидаца, дим је примећен после праска који се чуо око 19.30 сати, пола сата касније пожар су локализовали ватрогасци. - Из стана се чуло нешто налик на лупање шерпи. Затим смо видели густ дим који је излазио из дела стана који се налази с унутрашње стране зграде, где је још један улаз. Попели смо се на терасу, на којој су врата била отворена, али због густине дима нисмо могли да уђемо, већ смо покидали завесе. Иако смо дозивали, из стана се нису чули гласови. Пошто нисмо успели да уђемо у стан с терасе, отишли смо до улазних врата стана и покушали да их обијемо, али нисмо успели зато што су блиндирана - кажу комшије које су покушале да уђу у стан по избијању пожара. Затим су дошли ватрогасци и разбили прозоре стана који су са спољне стране зграде до улице и на тај начин угасили пожар. Према речима комшија, непосредно пре избијања пожара Клара је стајала на прозору и пушила, а комшиници је рекла да за петнаестак минута излази из куће. Према изјавама неких очевидаца, већ око 18 сати осетио се необичан мирис, налик на паљевину, али је тек око 19.30 избио пожар. Клара Мандић се, како кажу комшије, пре око годину и по дана доселила у ову зграду где је живела сама, пошто је продала кућу на Врачарском платоу, код

пријатељицом Слободана Милошевића, постао је председник Српско-јеврејског друштва. Брак с Кларом кратко је трајао, јер се у њено срце одмах уселио Капетан Драган. И Борис одлази у Израел, да се ''научи занату'' како се постаје богат. Године 1999. грчки милионер Кокалис шаље га у САД да заврши безбедносни курс за лидере Југоисточне Европе. Када је 5. октобра 2000. оборен Милошевић с власти, Борис се дан касније на тераси Скупштине града упознаје с Милорадом Луковићем-Улемеком - Легијом. Разговарају више од сат времена, насамо. Борис никада после 12. марта 2003. године, када је стрељан премијер Ђинђић, није поменуо Легијино име! У октобру 2000. у савезној влади Борис Тадић постаје министар за телекомуникације, и то као потпредседник Демократске странке, што је функција на коју је изабран 27. фебруара исте године на Скупштини ДС. Нови министар одмах прихвата Милошевићевог тајкуна Богољуба Карића као свог пријатеља. Захваљујући Борису, Богољуб Карић је сачувао своју компанију ''Мобтел'' у наредним годинама. На рачун Бориса Тадића пристижу велике паре. Израелске и грчке банке су сигурне од провера из Београда. Премијер Србије, под притиском својих страначких колега, смењује Тадића с места министра због његових дугих прстију. Борис је финансијски ојачао, већ је инкасирао у то време неколико милиона долара и чека нову прилику. Када Војислав Коштуница одлази с места савезног председника, у кабинету Светозара Маровића господин Борис Тадић добија ресор министра одбране! Клинички психолог је универзалних способности. Само да је на власти. Води телекомуникације, одбрану, све може. На ово место је постављен јер је пуковник Новосиелски, тадашњи војни аташе у Амбасади Велике Британије у Београду, ултимативно тражио од премијера Ђинђића да министар одбране не буде Зоран Живковић, премијеров заменик у ДС-у. Храма Светог Саве. Станари зграде нису приметили да су код ње долазиле "сумњиве" особе. У четвртак увече је испред зграде била паркирана њена "мазда 323" беле боје, регистарских таблица БГ 115-336

Чим је клинички психолог постао министар одбране, одмах је тражио адекватан смештај. Због безбедности, како је рекао. Правдајући се да је без стана, јер је свој двособни стан након развода с Веселинком оставио њеном оцу, који је у међувремену унапређен у чин капетана и пензионисан, министар одбране усељава се у вилу на Дедињу, у Лацковићевој улици. Његов отац Љубомир заменио је кућу у Господар Јовановој за два стана. Борис је добио двособан стан у блоку 45 на Новом Београду, док је његов отац добио стан у Француској улици. Борис је касније тај стан продао и купио нови код старог "Меркатора". Из омање куће надлежни општински органи СО Савски Венац брзопотезно исељавају две сестре које у њој живе, присилно их смештају у старачке домове, а из војног буџета издваја се око милион долара за уређење овог резиденцијалног објекта, у којем Борис Тадић, чуван јаким полицијским снагама, и данас живи. Вила је опремљена најмодернијим намештајем. За своје помоћнике министар одбране доводи Горана Весића, Живорада Анђелковића, Бојана Димитријевића... који немају ни тридесет година. Службе безбедности имају посла преко главе, како да се заштите од Тадићевих момака од којих неки нису ни војску служили. Али, шта то занима Бориса Тадића?! Њега све више занимају малолетнице којима се одао. ПР министра одбране је Ана Урошевић, тек свршени студент, с којом Борис ступа у интимну везу и обећава јој да ће му постати супруга. По цео дан министар се одаје уживању, до касних ноћних сати. Супруга Татјана постаје присутни грађанин у његовoм животу и само су формално у браку, ваљда због деце. Желећи да следи премијера Ђинђића, Борис Тадић одржава сексуалне односе с лепушкастом госпођом, која је потпредседница једне од најјачих српских компанија. Борису се у коферу доносе паре и односе у "Беркли банку" у Лондону. Борис својим страначким интимусима то правда: "Јебеш га, ја сам једини председник на свету који нема своју кућу, ред је да имам паре". 33

Када се 11. јула 2004. године уселио у нови двор на Андрићевом венцу, председник Србије шокира јавност. За најзначајније саветнике поставља Вука Јеремића, који је тек дипломирао физику у Лондону! А управо због веза с Вуковим оцем, који му је преносио новац у Лондон, у банку "Беркли", Ђинђић је сменио Тадића с места министра за телекомуникације, јер се Вук Јеремић, тек свршени студент, представљао као Ђинђићев шеф кабинета, мада је поменута потпредседница компаније на ово место поставила Немању Колесара, који се забављао са кћерком председника компаније. Саветник председника Србије за спољну политику је, одмах по именовању, отишао у војску! Када је изабран за председника, Борис је постао и јавна личност. Тако смо често обавештавани немуштим саопштењима да је на лечењу на ВМА. Од којих болести, није нам објашњено. Његова мајка Невенка казала је за лист ''Торонто'', у броју од 2. јула 2004. године, да њен син сваког дана узима 1.000 милиграма Ц витамина и антиоксиданте, јер без имунолошке подршке није сигурна да би издржао радни темпо! Док се бавио ватерполом, њему је две године било забрањено да улази у базен, због лошег имунолошког система. Извори ТАБЛОИДА потврђују да председник Тадић често запада у емоционалне кризе, да га избезумљује чињеница што улази у године и губи сексуалне способности и да га понекад, на ВМА електрошоковима враћају у стварност, уверавајући га да је то у његовим годинама природна појава. Како каже један од чланова Тадићевог кабинета коме је ТАБЛОИД гарантовао дискрецију, све послове из делокруга председникових овлашћења води шеф његовог кабинета господин Ракић. Сви они, а нарочито бизнисмени, који желе да се сретну с Борисом, морају то да заврше преко г. Ракића, који дебело наплаћује те услуге и у име председника зове судије, тужиоце, министре. Радни дан председника Тадића је хаотичан. Зависи од његовог расположења. 34

Често, због пада имунолошког система, он сам пада у апатију, депресију, разговори са саветницима су углавном неформални или су на нивоу уличног жаргона. Пресудну улогу на њега имају Срђан Шапер и лекар Небојша Крстић, бивши чланови групе "Идоли". Господин Шапер је тешко фрустриран својим физичким хендикепом. Једна глумица, која је глумила са Шапером у филму "Давитељ против давитеља", каже да је снимала ласцивне сцене и да је имала прилику да Срђана види голог. Његов полни орган је скоро невидљив, а Шапер се 1996. подвргао и операцији ради његовог продужења. Председник Тадић је за свог саветника за медије поставио лекара Небојшу Крстића, који је једини у Тадићевом тиму урачунљив овек и својим стручним знањем из медицине свакодневно помаже Тадићу да остане "у седлу". Председник је Небојши и пацијент. Председник Србије је сањар, и недозрео, склон самоубиству. Борис обожава да се доказује пред младим женама. На једној седељци са својим саветницима пожалио се да му је жао што у младости осим Веселинке није имао других жена. Сада се из петних жила труди да то надокнади. Ноћу сам иде код својих љубавница својим блиндираним колима. Један од полицајаца, који се у цивилу затекао у Земуну, где живи председнкова милосница, каже да је ноћу око пола три видео Бориса за воланом како преко звучника, јер ротациона светла нису била укључена, сикће из кола осталим возачима који су стајали на семафору: "Склони се, склони се". Не треба сметнути с ума да се пре две године у Гучи, када му је један момак нешто добацио, председник Србије затрчао за њим с телохранитељима и ухватио младића за гушу, што су медији забележили, али су то приписали "чврстини карактера председника". И у страначким пословима Борис Тадић, мада по Уставу не би смео да буде лидер странке, бави се као диктатор.Сам доноси одлуке. И док је покојни Зоран Ђинђић на изборима за лидерску функцију имао противкандидате, Борис Тадић је на последњим изборима био једини за ту функцију, јер другима није било дозвољено да се кандидују. 35

Он искрено намерава да доживотно остане лидер Демократске странке, без противкандидата. Дан уочи избора нове владе Србије, на челу с мандатаром Коштуницом, Тадић је лично одређивао министре. Један од његових министара посведочио је уреднику ТАБЛОИДА да је био присутан када се горе поменута дама, потпредседница компаније, јавила Борису. Шта су разговарали, министар није могао да докучи, али се Борис ударио руком по челу након завршеног разговора и обратио страначким колегама: "Ау, бог те јеб'о, како се нисам сетио човека! А дружио сам се с њим. Ето, имамо министра финансија, Мирка Цветковића". Бивши директор Агенције за приватизацију, како је одмах објавио "Блиц", већину приватизација, укључујући и цементаре из Параћина, за шта је узео неколико стотина хиљада долара мита, спровео је на незаконит начин. Присутни су већ видели Божу Ђелића на овој функцији, као што је био и страначки договор, али је Борис, након телефонског разговора с поменутом дамом која му је напунила конта, донео другачију одлуку. У ДС-у је опште незадовољство Борисовим одлукама. Он се показује као прави диктатор који одлуке доноси насумице и по свом нахођењу, руковођен искључиво личним интересима и у различитим душевним стањима. Фирери су увек такви, никад не одрасту, али се наметну као вође. (наставак у следећем броју) Прељубник У време када је Ђинђић био градоначелник Београда, Борис Тадић је био директор Демократске странке. Његова секретарица је била жена Александра-Саше Симића који је био Борисов друг из младости. Симић је у ДС-у био председник правног одбора, а касније судија Савезног уставног суда тадашње СР Југославије. 36

Борис му је обљубио жену и Александар Симић такође активиста Црвеног универзитета, напустио је странку и постао саветник Војислава Коштунице. Без одговора Позивајући на одредбе Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, помоћник главног уредника нашег листа доставио је прес служби председника Републике питања, очекујући да на њих добијемо прецизне одговоре. Питали смо за рачуне председника Тадиђа у страним и домаћим банкама, за протежирање српских тајкуна, за резиденцију у Лацковићевој на Дедињу... До закључења овог броја нису нам се јавили из прес службе, а ни председникови телохранитељи нас нису посетили. У следећем броју, надамо се, објавићемо и одговоре из кабинета председника Тадића, који се куне да поштује законе, у овом случају Закон о приступу информацијама од јавног значаја. Како пронаћи супругу? Кад сустигну велике државничке обавезе, супруге председничке бивају често усамљене. Посебно кад поврх таквих обавеза постоје и паралелне везе. Супруга Бориса Тадића Татјана сваком грађанину је доступна најмање десетак сати дневно у ресторану "Пане & Вино" у Добрачиној улици у Београду. Најчешће у друштву надобудне кројачице из Книна, самозване модне креаторке Драгане Огњеновић. Председникова супруга је све усамљенија. Лепша страна приче би била да је прва дама Србије макар власник или сувласник овог ресторана.4

http://pravoslavljedanas.info/pipermail/pravoslavnatribina_pravoslavljedanas.info/ 2007-June/001524.html

И ЈОШ ЈЕДНОМ ,,Ретко те виђам са девојкама,, Непознати делови биографије председника Србије Бориса Тадића круже интернетом Пред само закључење овог броја „Таблоида,, интернетом је почела да кружи до сада непозната страна биографије Бориса Тадића. На десетине хиљада интернет адреса упућен је овај текст (према првим анализама наших уредника, очито је реч о деловима „нередигованог ,, досијеа из неке службене архиве). Интересантно је да је адреса једног од пошиљалаца: дрдкртстиц@рогерс.цом. а помиње се и једна адреса под именом „православна трибина маилинг листа,, ,,Таблоид,, уз минималне језичке интервенције преноси до сада необјављене делове овог необичног обраћања. Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру. 38

Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е! Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду. Младог Бориса уписују у школу „Перо Поповић Ага“ (садашња ,,Мика Алас“), у Господар Јовановој улици. Због проблема са физичким здрављем, никада није успео да се оствари на спортском пољу. Као дете веома утицајних родитеља, млади Борис се уписује у Прву мушку гимназију „Моша Пијаде“ и ту се дешава нешто сто ће имати далекосежне последице не само за Бориса... У његов разред долази млади и згодни Небојша Крстић у ког се Борис Тадић заљубљује! Њих двојица ступају у хомосексуалну везу. У трећем разреду гимназије, школска „теткица“ затиче Бориса како ради фелацио Небојши и шокирана оним што је видела, све пријављује директору Прве мушке гимназије „Моша Пијаде“. Тадашњи директор, иначе сарадник војне обавештајне службе КОС-а, забрањује „теткици“ да о томе било шта прича због утицаја Борисових родитеља, док истовремено то пријављује својим надређенима у КОС-у. Тамо су одмах препознали његов „потенцијал“ и са компромитујућим информација са лакоћом га врбују да ради за њих. Један од првих задатака био је да шпијунира своје родитеље, у првом реду оца Љубу, који се у то време интензивно виђао са „дисидентима“ Загорком Голубовић, Драгољубом Мићуновићем, Небојшом Поповим итд... 39

Агенти КОС-а саветују Борису да макар формално нађе неку девојку, јер ће се приче о његовим склоностима проширити, и на тај начин упропастити планове које је Служба имала са њим. Пошто је био потпуно незаинтересован за супротан пол, „набацују“ му ћерку познатог „Политикиног“ спортског новинара, извесну Олгицу С., касније дипломирану правницу. Они се, као, „забављају“ и то је једна једина девојка коју је Борис Тадић имао до своје женидбе са Веселинком Веселом Заставниковић, револуционарком из Осјека. До женидбе са Веселом долази из два разлога. Први је што је Небојша Крстић постао звезда СФРЈ као певач групе „Идоли“. Небојша је имао много мање жеље за везом са истим полом од Бориса, и покушао је да се дистанцира од њега песмом, ондашњим великим хитом, „Ретко те виђам са девојкама“. Тако разочараног Бориса агенти КОС-а упознају са Веселом. Прави циљ им је био да га преко Веселе убаце у једну дисидентску „револуционарну групу“. Весела је изабрана као потпуно асексуална особа и у том погледу идеална жена бисексуалном Борису. Била је само три године старија од њега, али далеко изнад њега у свему. И од осталих из групе се издвајала чињеницом да је била најрадикалнијих идеја. Весела је одушевљена својим дечком и упознаје га са Владом-Револуцијом Мијановићем, Павлушком Имшировићем и осталим члановима те групе. Нико и не сања да је међу њима „информатор“ КОС-а који је до тада успешно „безбедносно обрадио“ и сопствене родитеље, до те мере да су му оца Љубу суспендовали са Филозофског факултета. На наговор КОС-овог официра, Борис радикализује свој положај напуштајући стан својих родитеља, и са својом новопеченом женом изнајмљује стан у улици Коче Капетана број 47 који му „налази“ КОС, напуњен микрофонима! Наравно да новопечени пар није имао новца, па су на суму коју је Борис добијао од КОС-а морали још да се довијају. Тако долазе на идеју да започну свој бизнис, и то са прављењем и продајом луткица, али је и то пропало. 40

Захваљујући информацијама достављеним својим шефовима, цела група, укључујући ту и сопствену супругу Веселу, бива ухапшена. За време хапшења, Борис је био са својим „пријатељем“ Небојшом Крстићем на крстарењу плавим Јадраном, међутим да не би дошло до провале, шефови зову Бориса да хитно дође назад у Београд, где онда и он бива ухапшен и осуђен на 45 дана „Падињака“ због његовог „протестовања“ поводом хапшења његове жене и њених револуционарних компањона. Борис Тадић убрзо после овога (1985) одлази на одслужење војног рока у Сарајево, где први пут доживљава нервни слом и тиме отпочиње јавна манифестација његовог поремећеног менталног здравља. Шефови КОС-а ово вешто прикривају, а мама Невенка преузима на себе лечење јаким лековима. Видевши да од пара које је као доушник КОС-а добијао није могуће да живи, у ситуацији када је комунизам почео да се урушава широм света, Борис се обраћа свом тати, који је у међувремену постао важна фигура нове политичке стварности у Србији. Као суоснивач Демократске странке и лични пријатељ земљака Драгољуба Мићуновића, тата Љуба без проблема убацује свог сина у новоосновану странку. Борис нема проблема ни са својим старешинама из КОС-а, који су и сами желели да убаце свог човека у једну од највећих опозиционих странака. Борис постаје секретар главног одбора, а потом и потпредседник Извршног одбора ДС-а. Приватни живот је такође почео да се мења. Због познатих догађаја деведесетих, са једног јадранског острва се враћа у Београд и његов „пријатељ“ Небојша Крстић, где је радио као лекар. Са друге стране, породица (која никада није волела Веселу) и нови председник странке Зоран Ђинђић, врше притисак на Бориса да се ратосиља Веселинке.

Борис је, наравно, морао да пита и газде из КОС-а који су схватили да им Веселинка више не треба и да ће њихов штићеник направити много бољу каријеру са неком згоднијом и мање компромитованом женом. Осим тога и сама Весела више није имала илузија о свом браку. Ментални проблеми њеног супруга све више су долазили до изражаја. Све чешће је испољавао свој психопатски карактер кроз премлаћивање своје супруге. Осим тога, све мање је крио пред женом природу своје везе са Небојшом Крстићем. Схвативши да је своје најбоље године провела уз психопату, који је одржавао противприродне односе са својим најбољим другом, и на све то сарадника КОС-а који је, не само откуцавао своју жену и њене пријатеље већ и довео до њиховог хапшења, бива потпуно згађена тим чињеницама и одлази у манастир где налази свој душевни мир и постаје калуђерица. На тај начин, путеви метеорског успона Бориса Тадића постали су широм отворени... (Напомена редакције: др Небојша Крстић, лекар специјалиста, данас је саветник за информисање председника Србије! Главни урдник се противио објављивању овог текста, због господина Небојше Крстића, али је редакција запретила оставком.) Председник нема сиду! (Борис Тадић болује од лупуса) Честе шпекулације о тешкој болести председника Бориса Тадића покушала је да истражи екипа „Таблоидових“ новинара. Његова мајка Невенка Кићановић-Тадић казала је за лист „Торонто“ у броју од 2. јула 2004. године да њен син сваког дана узима 1.000 милиграма Ц витамина и антиоксиднате, јер без имунолошке подршке није сигуран да би издржао темпо. И сам председник је изјавио да је у младости играо ватерполо, али да је једно време морао да се одрекне овог спорта због забране лекара, јер би било угрожено његово здравље.

Често поболевање председника Бориса Тадића, његови одласци на третмане на ВМА, нервозно понашање пред камерама, неартикулисани покрети, често знојење и млатарање рукама били су предмет шпекулација у јавности о његовој болести. Због честих хомосексуалних веза, међу којима је међу страснијим била и веза са својим учеником Вуком Јеремићем, док му је био професор, сумњало се на тешку болест - сиду. „Таблоидови“ истраживачи успели су да на реуматолошком одељењу Војномедицинске академије, уз доста муке и пара, дођу до дијагнозе болести председника Тадића. Већ дуже време председник се лечи на овој установи. Последња дијагноза гласи - лупус. Ова реч у преводу значи - вук. СЕЛ - системски еритернски лупус је, поједностављено описано, болест која напада кожу, зглобове, крв, бубреге... Лекари Америчке реуматолошке асоцијације (АРА) саставили су листу од 11 критеријума који у комбинацији указују на постојање СЕЛ-а (Системски еритернски лупус). Лекари на ВМА потврдили су нам да је председникова болест у прогресији. Болесници морају да живе под строгим режимом хигијенско-дијететске исхране, да се клоне стреса, претераног замора и сувишног кретања. Болесници који болују од лупуса показују видну узнемиреност, страх, хипоманију, лабилно понашање, склони су агитацији, индиференцији, пате од несанице и падају у летаргију. Лечење председника Бориса Тадића је под ознаком „државна тајна“. Како су нам рекли лекари са реуматолошког одељења ВМА, они улажу све своје знање и умеће да председникову болест ставе под контролу. Консултује се често и професор реуматолог Немања Дамњанов, директор Реуматолошког института, који је кум одлазећег министра здравља. У скорој будућности је за очекивати да председник по телу добија црне пеге, да му се перута кожа, да је све млитавији. Његова болест се лечи „пронисоном“, леком који извесно време држи пацијента у стању еуфорије, просто жели да полети, пун је снаге. Лек, нажалост, има и контраефекте. 43

Лекари председникову болест оцењују као доста тешку, и са лошом прогнозом, а радну способност као битно смањену. Молимо се Богу да нашем председнику подари снагу и здравље. И памети.5

БОРИС ТАДИЋ – КАТОЛИК?

Интересантна чињеница је да је велики број другова демократа ишао у посету Ватикану односно римском папи. У посету римокатолицима нису одлазили као духовна лица која би водила теолошке преговоре и бавили се духовним питањима, већ су одлазили као представници своје државе на разговор са државним представницима Ватикана. Теолошке разлоге око раскола између Православне и Римокатоличке цркве нећемо узимати у обзир, већ ћемо поменути само однос Ватикана као државе према српском народу. Нећемо чак ићи ни у далеку прошлост, подсетићемо се најпре умешаности Ватикана у геноцид над српским народом који је спровела усташка НДХ. На челу НДХ налазио се добро познати усташки злочинац Анте Павелић који је имао духовну подршку такође чувеног усташког злочинца Алојзија Степинца, којег је римски папа Јован Павле Други 1998. год. канонизовао и сврстао у ред светитеља.

Lhttp://www.tabloid.co.yu/clanak.php?br=155&clanak=2

Поменути усташки злочинци одговорни су за смрт преко милион православних Срба.

Папа Јован Павле проглашава за свеца усташког злочинца Алојзија Степинца 1998 године Управо због свега наведеног велико чуђење међу српским народом изазива чињеница да је међу српским политичарима готово ствар престижа ко ће отићи на поклоњење римском папи у Ватикан. Многи су такође римском Папи упућивали и отворене позиве да дође у Србију иако се о томе нису консултовали са представницима СПЦ. Случајно или не по смрти Папе Јована Павла Другог на чело ``свете столице`` долази бивши члан Хитлер југенда, Јозеф Рацингер. Наравно да му је у загрљај одмах похрлио друг Борис Тадић, који од бившег јуришника Хитлер југенда не добија ниакво извињење за злочине који су учињени српском народу под патронатом Ватикана, али зато је дошло извињење од стране председника Србије Бориса Тадића, и то ником другом до хрватском народу за злочине које му је учинио српски. ХРТ: Тадић се извинио Хрватима Субота, 23. јун 2007. 20:54 ``Председник Србије Борис Тадић је први високи функционер ове земље који се извинио грађанима Хрватске због недела и злочина у протеклом рату, пренела је у суботу Хрватска телевизија у свом ударном дневнику у 19.30. 45

"Свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа које су учинили несрећнима припадници мога народа, упућујем извињење и преузимам за то одговорност", изјавио је председник Тадић у специјалном интервјуу за емисију "Недјељом у два" Хрватске телевизије.`` 6

Разлози за извињење друга Бориса Хрватима: ``Религија је основна која покреће усташе...за мањине као што су Срби, Јевреји, Цигани, имамо три милиона метака. Убићемо дио Срба, дио ћемо одвести, а остатак ћемо принудити да приме римокатоличку вјеру. Тако ће се нова Хрватска ослободити свих Срба у својој средини...`` Миле Будак 22.7.1941. год. ``Скинула сам гаће и пишала по њиховом споменику ... Ово је Хрватска, а ако хоћу пишати на било којем дијелу Хрватске ја ћу пишати.`` Бисерка Легардић, на Ђурђевдан `99, у Вељуну на комеморацији 517 покланих Срба на тај дан `41. ``Геноцид је користан чин за прочишћење повијести`` Фрањо Туђман, поглавник друге ендехазије Држава Ватикан такође је давала подршку вођи Трећег Рајха Адолфу Хитлеру, тако да се може помислити да је баш у Ватикану стваран план за геноцид над српским народом који су у дело спровеле усташе, ратни савезници Адолфа Хитлера. Те чињенице не представљају никакав проблем нашим друговима и они са радошћу хрле римском папи на поклоњење.

http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=61473

Римски Папа и Адолф Хитлер

Маршал Борис и Маршал Тито у посетама Ватикану Маршал Борис посетио је папу Јозефа Рацингера – бившег припадника Хитлер југенда 47

Фрањо Туђман (под чијим вођством је извршено највеће етничко чишћење Срба у хрватској у акцијама Бљесак и Олуја) и папа Јован Павле Други

Борис Тадић у пријатељском руковању са председником Хрватске ``Српски земљорадници ће на врховима својих опанака однијети само оно што су на њима донијели.`` Стипе Месић ратни доглавник демократске Хрватске и пријатељ друга Бориса 48

Још један од доказа да је друг Борис близак католицима је догађај који се одиграо на отварању олимпијских игара у Пекингу када је поздраваљао српске спортисте са раширена три прста, објашњавајући да тај поздрав представља Свето Тројство. Маршал је поново показао да никако не припада српском народу и православној цркви јер сваки српски домаћин добро зна да се код православних Срба каже Света Тројица, а не Свето Тројство за које друг Борис говори да је део његовог идентитета што му заиста и верујемо. Економска сарадња Србије и Хрватске заснива се на партнерском односу, у Србији је могуће оснивати хрватске фирме, тржне центре од којих постоји ланац маркета ИДЕА, увозити њихову робу, док у Хрватској Србија практично нема ниједну фирму, тржне центре нити се увози роба из Србије. Овакав ``партнерски`` однос маршал гради и са осталим земљама, наравно по штету свог народа.

Борис Тадић – муслиман? Највећи син свих народа и народности друг Борис, који је како наводи његова биографија рођен у Сарајеву, није заборавио ни на муслимане и брже боље извинио се и браћи муслиманима за злочине које им је починио, а ко други него српски народ. Поред свих извињења маршал није пропустио ни комеморацију у Сребреници којој је присуствовао са својом идеолошком сапутницом Наташом Кандић. О хиљадама Срба који су страдали од руку муслиманских злочинаца предвођених Насером Орићем, који је пуштен из затвора хашког трибунала због недостатка доказа, друга Бориса није било брига. Тадић: Сви дугујемо извињење Сарајево -- Председник Србије Борис Тадић се у Сарајеву извинио "свима против којих је чињен злочин у име српског народа".

Тадић је након разговора са члановима Председништва БиХ, у Сарајеву рекао да је у региону било злочина на свим странама и да очекује и од других да се извине за злочине према Србима, Хрватима и Муслиманима. Извињавајући се свима против којих је чињен злочин у име српског народа, председник Тадић је рекао да је, ипак, немогуће оптуживати само један народ, јер су злочини вршени и против Срба, те да због тога "сви једни другима дугујемо извињење": "Ја се извињавам свима против којих је чињен злочин у име српског народа, али то није чинио српски народ, него су злочинци појединци и немогуће је оптуживати један народ. Исти злочини су вршени против нашег народа и у том смислу сви дугујемо једни другима извињење. Ако ја треба први да почнем – ево, ту сам. За мене је пресудно важно за поверење да сви злочинци одговарају због злочина и да нема једностраног приступа злочину и да нема никакве протекције када су злочини у питању, оних начињених према Бошњацима, Хрватима или Србима". Тадић је рекао и да би све тужбе које су државе у региону подигле једне против других требало да се истовремено повуку. Генерације које долазе свој живот треба да граде на темељима поверења и разумевања, а не сукоба, поручио је председник Србије. Извињењем у Сарајеву, председник Тадић се придружио председницима СЦГ Светозару Маровићу и Црне Горе и Милу Ђукановићу, као и председнику Хрватске Стјепану Месићу, који су раније упућивали извињења.

Друг Борис у Сребреници се извињава муслиманима

Штићеница друга Бориса, Наташа Кандић у Сребреници

Друг Борис и муфтија Муарем Зукорлић

Зукорлић, Церић, Тадић и Љајић – муслиманско братство

Док се маршал извињавао муслиманима очигледно је да није приметио да у Новом пазару непрекидно избијају нови сукоби између две струје муслиманске заједнице у Србији. После више сукоба чак и оружних победила је верска струја Муарема Зукорлића која по обавештајним информацијама нагиње ка вехабизму. Посебно интересантна чињеница је да је пар ученика медресе било избачено из ње јер су јавно објавили да је лично Зукорлић пред ученике износио аутоматско наоружање и говорио како се користи. Нови пазар је постао легло муслиманских фундаменталиста тако да је ухапшена и једна група младих вехабија која је планирала терористиче акције по Србији, везу Зукорлића и младих вехабија нико у држави није истраживао, мада постоје бројни докази чак и његове изјаве у којима отворено позива на непоштовање закона Републике Србије. Зукорлић је такоће познат по изјавама европским званичиницима у којима оптужује Србију за непоштовање права муслимана, мада држава муслиманску заједницу у Србији донира милионима динара и сврстани су међу признате конфесије. Очигледно да ово за Зукорлића није довољно и да би једино испуњење његових жеља било истребљење православног живља и отцепљења рашке области. Док се председник бави правима педера, а министар хапси српске националисте, у рашкој области идаље ће се наоружавати разне вехабијске терористичке групе, а грађани у будућности могу да очекују нове оружане сукобе уколико се не буде превентивно деловало.

Борис Тадић – Јеврејин? Како говори биографија Бориса Тадића његов отац академик Љуба Тадић је био у вези са новосадском јеврејком Кларом Мандић, блиском пријатељицом Слободана Милошевића. Клара Мандић је била оснивач Српско – јеврејског пријатељства, и по многим сведочанствима она је веома утицала на живот Бориса Тадића пославши га у Израел да се учи бизнису. ``У Србији, хазарска линија утицаја иде данас преко Бориса Тадића у чијем кабинету су све млади »саветници« школовани у Британији и САД, на челу са Вуком Јеремићем, који је по женској линији потомак комунистичке фамилије Поздераца, Хакије и Хамдије.``7

Писмо Бориса Тадића Јеврејима у Америци Удружујем се у молитви да спасимо јеврејску државу Драги конгресмену Акермане, Данас, на самом почетку месеца Тишрија по јеврејском календару, обележава се почетак Великих светих дана. С обзиром на то, част ми је да вама и свима онима који славе Рош Хашану, пошаљем своје најтоплије честитке. Током овог празника у синагогама широм света, укључујући и ону која је од моје канцеларије у Београду удаљена само минут хода, чуће се духовни позив трубе, окупљајући Јевреје, ма где год они били, да се подсете на прошлогодишње догађаје. Као што у Библији пише: ”А трећи дан кад би ујутру, громови загрмјеше, и поста густ облак на гори, и затруби труба веома јако” (Друга књига Мојсијева 19:16).

http://www.novosadski.net/viewtopic.php?f=35&t=16600

Овај дан обележава почетак доба самоиспитивања које прожима велику моралну традицију јудаизма. Уистину, Рош Хашана за свет представља време изазова. Стојим раме уз раме са Јеврејима широм света док се суочавамо са етничким и верским насиљем и нетолеранцијом, терористичким нападима на наш народ, нашу имовину и света места, и непрекидни антисемитизам. Много нас сличности спаја, а мало разлика дели. Заједно са вама и ми у Србији ћемо радити на томе да се створе услови за поновни мир и безбедност за наше пријатеље у Израелу, Сједињеним Америчким Државама и јеврејским заједницама широм света. Моје мисли и молитве уперене су ка српским Јеврејима – нарочито онима који су недавно протерани из наше јужне провинције Косова и Метохије – као и Јеврејима у Израелу и широм планете, док се удружујем у молитви са циљем да ојачам везе које нас спајају, да надгледам и заштитим јеврејску државу и да свим Јеврејима пожелим здравље и успех у свим њиховим настојањима, као и дужи спокој. Жеља ми је да будете уписани у Књигу живота и да се у Новој години наше државе и народи још више зближе. Најтоплији поздрави и жеље за здравље и мир у новој години. Сана Това! Борис Тадић, председник Србије Сенаторима: Раселу Фајнхолду, Дајани Фајнштај, Арлену Спектеру, Џозефу Либерману, Герију Акерману Хауарду Берману, Бенџамину Кардину, Норму Коулману, Барбари Боксер Конгресменима: Раму Емануелу, Елиоту Енџелу, Тому Лантошу, Роберту Векслеру, Браду Шерману, Стиву Израелу8

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/118.html

Моћне везе По вољи Бориса Тадића, председника Србије, наше конце у Сједињеним Америчким Државама плете израелска компанија са политичким везама које досежу у срце америчких демократа Пише: Мира Бехам После неколико неуспелих покушаја и са закашњењем од скоро деценије и по, и Срби учествују у професионалном и, пре свега, скупо плаћеном освајању америчких умова, срца и душа, а затим и тржишта. Тачније - не сви Срби, него њихов новоизабрани председник у својству, како је сам рекао, "економског амбасадора" земље. Потез се уклапа у стратегију траженог повратка српске државе у нормалне токове, али је, по свему судећи, реч о усамљеној одлуци "председника свих грађана", а не о свестрано прихваћеној државној стратегији. А оно што јесте крајње изненађујуће је избор партнера који Србији треба да отвори врата у свет двадесет и првог века, у заједницу демократских друштава и тржишну економију. "Кад су комунистичке земље почеле да се приватизују и да развијају тржишне економије, оне су схватиле да су приватне инвестиције круцијалне за њихов успех и подизање њихових економија из долина социјалистичке државе у капиталистичке тржишне економије. Многи од њих су гледали на нас, паблик рилејшнс фирме, као неког ко може да им помогне да створе везе са инвеститорима и корпорацијама", каже Џејмс Харф, до 1997. директор одељења "Глобал паблик аферс" америчке ПР агенције Рудер Фин, после тога оснивач и власник фирме "Глобал комјуникејторс" која се такође бави односима с јавношћу. Његов бивши шеф, Дејвид Фин, један од двојице власника Рудер Фина, допуњује - еуфемистички, као што ћемо још да видимо: "Паблик релејшнс људи су само посредници. Они састављају људе из одговорних позиција и олакшавају њихову комуникацију." 56

Кевин Меколи, уредник познатог стручног часописа "О’Двајерс Вашингтон рипорт", који прати индустрију ПР-а и лобирања у Америци, потврђује да је деведесетих година двадесетог столећа дошло до "експлозије" на америчком тржишту комуникационих услуга: Све оне земље централне и Источне Европе, од Бугарске до Естоније, од Чешке до Казахстана, "које су биле под шапом Совјетског Савеза, нису имале своја представништва у Сједињеним Америчким Државама и морале су да се презентују у Вашингтону." Тај посао промовисања најбоље могућег имиџа ради економског успеха су заосталим земљама бившег комунистичког царства одрадиле компаније разних ознака и дифузних делокруга из широке области паблик рилејшнса које су тако постале први победници (или профитери) проширења западних вредности на једно геостратешки и економски важно подручје. Компанија са не толико звучним именом - РСЛБ партнерс -, која је већ радила за министра одбране Бориса Тадића, јесте и на огромном и шароликом америчком тржишту комуникационих услуга, на коме има више запослених у ПР индустрији него у медијима, јединствена појава. РСЛБ су, у ствари, иницијали презимена четворице власника фирме, а они су - ни мање, ни више - држављани Израела: Јувал Рабин, син убијеног израелског премијера Јицака Рабина и специјалиста за комуникацију; Шимон Шевес, бивши шеф кабинета Јицака Рабина; Амнон Липкин-Шахак, бивши начелник Генералштаба израелске армије; и Гил Биргер, бивши аташе за економске везе израелске амбасаде у Вашингтону. Биографије и стручне квалификације не само власника лобијинг агенције РСЛБ него и неких сарадника као и њихов делокруг указују на тежишта пословања: политика, војна безбедност и економија. Свакако најзанимљивија личност у овом већ поприлично интересантном спектру људи, веза и професионалних особености, које личи на својеврсну експозитуру израелског Министарства спољних послова, јесте директор фирме, Американац Џеј Футлик. 57

Његова каријера је почела у изборном тиму Била Клинтона 1992 и наставила се у Белој кући, где је Футлик био председников човек за везу са моћном јеврејском заједницом у Америци. После напуштања Беле куће 1997. године, Футлик постао је потпредседник агенције Рудер Фин и 2003. године води неуспешну кампању за председничку кандидатуру сенатора Џоа Либермана. Затим се запослио у РСЛБ и постаје саветник Џона Керија за Блиски исток, а свом новом шефу организује политичке подршке попут оне Сендија Бергера, бившег Клинтоновог саветника за националну безбедност, или сарађује са Ричардом Холбруком. Није тешко закључити да је Футлик изванредно умрежени вашингтонски политички оперативац. Дакле, по вољи председника Бориса Тадића српске конце у Сједињеним Америчким Државама плете израелска компанија са политичким везама које досежу у срце америчких демократа. То би могла да буде у суштини охрабрујућа вест за Србе да није неколико ситних чињеница које отварају две темељне дилеме. Као прво, лобирање за стране земље, или међународни паблик рилејшнс, како се то стручно зове, није исто као промовисање новог имиџа Мадоне или Мекдоналдса. Пројекат Немачке фондације за истраживање мира под називом "Информативни ратови око Балкана" (који је радила аутор овог текста), показује да се праве активности - пре свега америчких - фирми из области међународне комуникације не дају лако препознати, јер су запаковане у орвеловски појмовни инструментаријум који услуге "медијска комуникација" или "информациони менаџмент" и "паблик аферс" чини крајње безазленим. Међутим, широки спектар услуга међународног паблик рилејшнса и његови комуникациони концепти обликују нови феномен садашњег светског поретка. За низ малих земаља, али све више и за моћније државе, у условима глобализоване комуникације, међународни паблик рилејшнс данас чини замену за три стуба класичне спољне политике - дипломатију, трговину и културу - и доводи до тзв. оутсоурцинг-а - што је издвајање кључних спољнополитичких делатности из државних институција у руке приватних фирми. 58

Реч је о темељној приватизацији спољне политике, и актери компанија са одредницама за лобирање, консалтинг или паблик рилејшнс постају "дипломате за изнајмљивање" који управљају судбином једне државе. Таква потреба за повећаном комуникационом компетенцијом дипломата и политичара постоји и у јединој преосталој светској сили. "Моћ слика" (такозвани Си-Ен-Ен фактор) и "актери цивилног друштва као што су невладине организације", у великој мери утичу на јавно мњење и спољнополитичке процесе одлучивања. Стога "дипломате треба мање да усмере своје активности на изабране политичке функционере, елите и друштвене мултипликаторе, а више да политику своје земље продају на пијацама широке јавности". Дипломате постају "мешавина продаваца и новинара", а појам "публиц дипломацџ" према часопису "Форин аферс" прописује да "ниједна спољна политика не може да успева без постојане, координиране способности да се разумеју, информишу и манипулишу људи, приватне организације и владе". Ни америчка администрација ове послове не може више да обавља без обухватне помоћи приватних компанија за комуникацију. Реално гледано, наш "економски амбасадор" двоструко је приватизовао спољну политику српске државе: води је по свом нахођењу и предао је у руке приватне фирме. Синхронизације са званичним шефом дипломатије СЦГ по свему судећи нема (или је реч о договореној тактици збуњивања јавности када један тражи повлачење тужбе против НАТО-чланица, а други каже - не, мада је то условно не), нити има договора са председником владе. Ипак суштинско прекорачење овлашћења могло би морално да се оправда, уколико служи за добробит државе и народа. Међутим, профил ангажоване лобистичке фирме отвара још тежу дилему. Да би се та дилема боље разумела, морамо да се вратимо у балканске ратове деведесетих година двадесетог столећа и оно што је њих обележило. Као симбол тих комуникационих токова обично се узима шлагворт "Рудер Фин", име ПР фирме која је заступала Републику Хрватску, владу Алије Изетбеговића и руководство косовских Албанаца. 59

Та агенција је изузетним напором и професионалном вештином у америчком и светском јавном мњењу и међународној политици успела да учврсти темеље за крајње поједностављено тумачење ратова у бившој Југославији као борбе доброг против зла. Према Џејмс Харфу највећа достигнућа Рудера Фина су признавање независности Хрватске од стране америчке администрације, буђење јавног мњења за страдање Бошњака и израда политичког програма за Албанце са Косова који је већ 1992. године предвиђао успостављање УН-протектората на Космету и независност јужне српске покрајне. Тешко је методолошки мерити дејство паблик рилејшнса непосредно, али постоји низ посредних доказа да је Џејмс Харф у праву кад слави своје успехе. Тако је, на пример, француско истраживање комуниколога Алис Криг-Планке, објављено прошле године у Паризу, показало да је употреба појма "етничко чишћење" у извештајима листа "Монд" у августу 1992. године скочила за више од сто процената, после чега се тај појам етаблирао као уобичајен опис догађаја у Босни (види графикон). Управо почетком августа 1992. Рудер Фин ступа на сцену у служби владе Алије Изетбеговића, придобијајући јеврејску заједницу у Америци за ствар Бошњака и стварајући слику новог холокауста на евроспком тлу. "Ангажовати јеврејске организације на страни Босанаца био је изванредан блеф. У јавном мњењу једним потезом изједначили смо Србе са нацистима. (...) Одмах је примећена осетна промена речника у медијима, што је било праћено употребом појмова са јаким емотивним набојем, као што су етничко чишћење, концентрациони логори итд., а све је то изазивало поређења са нацистичком Немачком, гасним коморама и Аушвицом", рече Џејмс Харф тачно деценију пре француског истраживања. Рудер Фин јесте одрадио кључан посао у обликовању америчког и светског јавног мнења које је усмеравало политику такозване међународне заједнице према Балкану, међутим, та агенција нити је била једина која се бавила тим задатком, нити је била најмоћнија. 60

У пројекту за Немачку фондацију за истраживање мира анализирано је 157 уговора између 40 америчких ПР-фирми и сукобљених страна у ратовима на простору бивше Југославије, склопљена у временском раздобљу између 1991. и 2002. године. Од тога су деведесет процената биле активности српских (ратних) противника, укључујучи Словенију и, од 1997. године, и Црну Гору. Главне особине тих америчких ПР, консалтинг или лобистичких фирми су њихова социјална, политичка и структурална умреженост које од њих чине факторе моћи. У њиховим руководствима се налазе бивши конгресмени, сенатори, сарадници и функционери америчке администрације, представници тајних служби и америчке војске, истакнути сарадници медија, председници великих корпорација и сл. што подразумева кратке путеве до кључних места у политици, медијима, привреди и безбедносним структурама. Прилагођавајући се условима глобализације, фирме из те области ушле су у разне глобалне кооперације, фузионирања, франшизе, склапање стратешких алијанси и сл. од којих је најраспрострањенији облик такозвани холдинг који под једним кровом спаја разне комуникационе услуге (рекламу, маркетинг, ПР и консалтинг). Добар пример такве квалитативне и квантитативне моћи је агенција "Вашингтон груп" под руководством Сузан Молинари, фирма која је од јануара 1998. до јула 1999. имала за клијента "Владу Косова", таман када је Рудер Фин престао да ради за косовске Албанце. Сузан Молинари је почела политичку каријеру као члан градске власти Њујорка, била је републикански конгресмен и у то време, према сопственој процени, "најутицајнија жена америчког Конгреса", радила је као водитељ дневника велике ТВ-станице Си-Би-Ес и задржала бројне функције у политичким и привредним управним телима кад је постала председник и пословођа компаније "Вашингтон груп". Њена фирма припада агенцији "Кечам паблик рилејшнс" која је опет део Омником-групе, према стручним проценама водећа комуникациона корпорација на свету. 61

"Вашингтон груп" је у време када је сукоб на Косову ескалирао и НАТО водио рат против Југославије, односно Србије, у име руководства косовских Албанаца спроводила следеће активности: отварање информативног центра у Вашингтону; ширење вести и информација о конфликту; обезбеђивање контаката албанских лидера са медијима, сенаторима, конгресменима, члановима америчке администрације и представницима међународних институција и невладних организација; правна и друга помоћ за време преговора у Рамбујеу; пласирање текстова и коментара у штампаним и електронским медијима о српским злочинима на Косову и о потреби подизања оптужнице против Слободана Милошевића у Хагу итд. Дипломатија је споразумевање на билатералном или мултилатералном нивоу мировним средствима у мировне сврхе. Приватизована и плаћена дипломатија у служби једне стране у сукобу је - ратна пропаганда. Отуд је реч о еуфемизму када Дејвид Фин каже: "Паблик рилејшенс људи су само посредници." Са друге стране, ПР-агенције заиста нису идентичне са својим клијентима него су "само" посредници, и управо та чињеница чини приватизовану дипломатију још моћнијом. ПР-фирме које су деловале за време балканских ратова важе као моћни, друштвено признати и поверљиви специјалисти за комуникацију и поуздани извори, поготово ако се узму у обзир профили њихових руководстава и сарадника. Они испуњавају све услове "независног посредника" како га тражи феномен који се зове "публиц дипломацџ". Тако имамо у балканским ратовима констелацију да су зараћене стране своју пропаганду кроз филтер ПР агенција и њихових бројних комуникационих канала успели да претворе у "истините" поруке. И тако долазимо до јединствене хомогенизације америчког и западног јавног мњења: америчка влада, Амнести интернешнел, Хјуман рајтс воч, Сорош-фондација, либерални интелектуалци али и широки кругови конзервативаца, Уједињене нације, новинари, али и владе у Загребу и Сарајеву, 62

муџахедини у Босни као и руководство косовских Албанаца и припадници ОВК - сви имају практично идентично тумачење збивања на просторима бивше Југославије, оно тумачење као што га је формулисао Џејмс Харф. У средишту овог тумачења стоје снажна поређења са холокаустом и њему сродним појавама, што је у неколико наврата за време рата у Босни и током НАТО-бомбардовања довело до жешћих расправа унутар јеврејске заједнице о злоупотреби и инструментализацији јеврејске историје, додуше без последица по створени имиџ Срба као нацистичких зликоваца, имиџа коме се, коначно, суди у Хагу. Напротив - НАТО-бомбардовање, односно, рат на Косову је био и остао први рат у коме су "поуке из холокауста", "заштита људских права" и "спречавање геноцида" од стране влада НАТО-чланица наведени као главни разлози за рат. Упоређивања ратова у Босни и на Косову са холокаустом су разлози што ова два сукоба стоје у центру дебате о глобализацији сећања на холокауст. Према мишљењу многих аутора у последње две деценије, паралелно са другим процесима, дошло је и до глобализације "културе сећања" која је поставила смернице за нову универзалистичку културу и универзалистички идентитет на прелазу из прве у другу модерну. Холокауст је у многим западним земљама постао морално мерило разликовања добра и зла. Тешко је поверовати да ће израелска ПР- фирма са снажним везама код америчких демократа одступати од западног и јеврејског мејнстрима када води кампању за Србију. То, просто, намеће закључак да ћемо убудуће све више бити суочени са јаком афирмацијом увреженог тумачења ратова на Балкану и да ће се по тој линији Срби још више делити на "добре демократе" који безусловно подржавају Хаг и диктирани извештај Републике Српске о Сребреници или се шетају Мостаром без сећања на 40 000 протераних Срба, и на "мрачне силе прошлости" које то не чине. То јесте забрињавајуће.

Београд, 15. децембар 2006. Председник Тадић честитао јеврејски празник Хануку "Прославите празник у радости и миру, и са осећањем да Србија и њени грађани цене и поштују јеврејски народ", пише у честитки председника Тадића. Председник Републике Србије Борис Тадић честитао је данас празник Хануку председнику Савеза јеврејских општина Србије Аци Сингеру, главном рабину Јеврејске заједнице у Србији Исаку Асијелу и свим прупадницима јеврејске заједнице. "Честитам свим грађанима Србије који славе јеврејски празник светлости Ханука. Искрено желим да празник прославите у радости и миру, и са осећањем да Србија и њени грађани цене и поштују јеврејски народ. Држава ће учинити све како би заштитила права мањина и очувала њихову културу, традицију и стваралаштво, као део наше заједничке прошлости и будућности", наводи се у честитки председника Тадића. АУШВИЦ-АКАДЕМИЈА-ТАЊУГ Комеморативна академија поводом Међународног дана Аушвица Покровитељ академије, председник Србије Борис Тадић упутио је писмо, које је прочитано на скупу, а у којем је поручио да не смемо заборавити Аушвиц и да се морамо борити против мржње која и данас постоји код појединих народа на Балкану.9

. http://www.tanjug.co.yu/anali/2005/uvod.aspx?str=Ausvic.htm

27. 01. 2008. МЕђУНАРОДНИ ДАН СЕћАЊА НА ХОЛОКАУСТ Међународни дан сећања на жртве холокауста, као дуг према милионима страдалих у време Другог светског рата, обележава се данас у читавом свету. У Београду комеморација је одржана на спомен-обележју Топовске шупе на Аутокоманди, где се током Другог светског рата налазио логор одакле су припадници јеврејског народа одвођени на стрељање. Одлуком Уједињених нација, 27. јануар, дан када је 1945. године Црвена армија ослободила нацистички логор Аушвиц у коме су већином страдали Јевреји, проглашен је Међународним даном сећања на холокауст. Холокауст је злочин без преседана против човечности, а циљ је било тотално уништење јеврејске популације у Европи. Била је то планирана политика једне моћне државе, нацистичког Рајха, која је мобилисала све своје ресурсе да уништи један народ у целости. Јевреји су били осуђени на смрт због саме чињенице свог рођења. Током Другог светског рата страдало је преко шест милиона недужних припадника јеврејског народа, у логорима Аушвиц, Треблинка, Матхаузен, Дахау, Јасеновац, а у Србији у Београду, Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Сомбору, Кикинди, Панчеву, Нишу и Земуну. - Никада нећемо пристати на страдање других само зато што су различити од нас, што су припадници друге етничке, националне, верске или политичке групе, рекао је на данашњој комеморацији председник Борис Тадић. – Осуђујемо сваку нетрпељивост којој сметају ове разлике, не прихватамо предрасуде и омразе које претендују да оправдају и продубе ове разлике, да нас удаље једне од других, да у другима видимо непријатеља, конкурента или опасност. Сећање на холокауст, на убијање једне трећине јеврејског народа и небројених жртава других мањина, заувек остаје упозорење на опасност које собом носи мржња, затуцаност, расизам и предрасуде, истакао је председник Тадић. 65

На комеморацији су говорили Александар Нећак, председник Савеза јеврејских општина Србије, Артур Кол, амбасадор Изрћла и Ленс Кларк, представник Уједињених нација у Србији, а Врховни рабин Савеза јеврејских општина Србије Исак Асиел одржао је молитву за све Јевреје страдале у холокаусту. Венце на спомен-обележје положили су председник Републике Србије Борис Тадић, делегација Министарства одбране и Војске Србије у којој су били пуковници Горан Петковић и Велимир Лазаревић и капетан прве класе Роберт Крајновић, као и делегације Министарства рада и социјалне политике, Савеза јеврејских општина Србије, Амбасаде Изрћла, представништва Уједињених нација у Србији и породице страдалих Јевреја.10

УПР:СРБИЈА-ЈЕВРЕЈИ-ТАДИЋ ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ ПОНОСАН ЗБОГ ОНИХ КОЈИ СУ СПАСАВАЛИ ЖИВОТЕ ЈЕВРЕЈА 30.10.2007 19:05 БЕОГРАД (Тањуг) - Председник Србије Борис Тадић изјавио је да је поносан због тога што је у Србији током Другог светског рата било оних који су ризиковали живот како би спасли животе својих суграћана Јевреја.

http://www.mod.gov.yu/novi_lat.php?action=fullnews&showcomments=1&id=93 7

Друг Борис Тадић са традиционалном јеврејском капом на глави

Друг Борис Тадић у јеврејској синагоги

Вук Јеремић са традиционалном јеврејском капом на глави

УБорис Тадић – Црногорац О'КЛЕ ЈЕ БОРИС Репортери Курира у селу Смријечно, са најближим рођацима новог српског председника Бориса Тадића Крсто, Борисов стриц: "Колико сам се радовао толико ме је страх за Бориса: да му што не науде..." ПЛУЖИНЕ, СМРИЈЕЧНО - Академик Љубомир Тадић, отац Бориса Тадића, и ја, Крсто Станков Тадић, смо ти од два брата ђеца. Мене, дакле, Борис дође синовац. Јес', богоми. Мило ми је и весео сам што је Борис дошао до тог положаја, али кад се осврнем од Карађорђа па на овамо, некако Срби нијесу умјели припазит' на своје војсковође и своје предсједнике, а нијесу их пуно ни трпљели.

Стрико Крсто и стрина Јована Кад сам се тога присјетио, то ме је лецнуло. Прожмала ме нека језа: колико сам се радовао толико ме је било страх за Бориса: да му што не науде! - каже за Курир седамдесепетогодишњи Крсто Тадић, стриц Бориса Тадића. Крсто живи у селу Смријечно, општина Плужине. Одавде је пореклом нови српски председник. - Како да не знам Бориса?! Па, ја сам са Бошком, његовијем стрицем, ишао у Плужине и Гацко, са коњима смо ишли у Плужине и Гацко, сретали их и допратили овде у село до њи'ове куће. Борис је са сестром Верицом био мали тада. То је било неђе пошље педесете... Не знам тачно датум. Било је љето, долазили су на ферију. Долазила је и мајка им, Невенка, с њима овђе - каже Крсто. Нек и нас погледа Борисов стриц поносно препричава сусрет његовог сина са Борисом у Будви: - Кад је Борис био министар војни, дошао је једне прилике у Будву са Маровићем. Моме сину, који ради у Будву, неко каже: "Ето ти Бориса тамо." Он одма по'ита да се види с њим. Кад се сретну, он се ижљуби с Борисом, а Маровић се чуди како се они понашају, јер не зна ко је мој син Борису. 69

Ми смо живјели у овим крајевима врлетнијем, сњегопаднијем, па смо увијек жељели виђет свога - каже Крсто, који би волео да се сретне са синовцем Борисом:

Спасоје Тадић, брат од стрица - Ја не могу ићи за Београд, јер једва преко прага прелазим. Седамдесет ми је и пет година било прољетос. Али, да ако ми ђеца пођу, или му барем преко телефона честитају. Викаћу им каже Крсто, док из куће његова супруга Јована довикује: "Оће, оће, ићи ће код Бориса..." Јована каже да би радо проговорила коју са српским председником. - Пуно бих га поздравила и честитала му ту функцију. Желимо му све најбоље. Нек му је сретно, и нек погледа мало на нас - каже Јована. Крсто Тадић каже да је поносан на свог рођака који је, ето, постао председник "братске Србије": - Рек'о бих Борису, да га могу виђет', нека му је са срећом дужност та велика. Чуо сам га на вијести како лијепо збори. Рек'о је да ће се борити за свој народ. То ми је дивно пало! Желио бих да срећно прође, да га народ, као што га је и досад волио, воли и убудуће. И молио бих га да се причува. Јер на тој функцији мора имат' душмана. Ништа му не бих тражио, само да здраво бидне и да пази себе и своју породицу. А, богоми, и да погледа на братство, по дужности која га налијеже. И свој народ, једнако... каже Крсто. 70

Светлана, братаница Немају пута Препричавајући родослов братсва Тадића, Крсто каже да је "ђед Борисов, Павле Тадић, иначе поручник црногорске војске, у својој кући отворио прву школу у овим крајевима Црне Горе". - Своју породицу је смјестио у приземље, да би спрат куће ослободио за учионицу. То је било за вријеме Краљевине Југославије. Павле је тражио од министарства просвјете допуштење и онда направио нову школу у селу, која и дан-данас стоји. Послије Другог свјетског рата, сједиште првог народног одбора у том крају био је њиховој кући, у којој су одрасли и Љубомир и његова два браћа - објашњава старина Крсто. Тадићи су бројно братство у Црној Гори. "Колевка" им је у Пиви. Сви су поносни на Бориса, наглашавајући да су из овог краја пореклом бројни утицајни људи (тврди да је одавде чак сто академика!), бројни генерали, председници влада... И поред те чињенице, до Смријечна се стиже узаним излоканим макадамским путем, а већ поодавно им обећавају да ће нови направити. Ту прилику су пропустили када је Борис био министар војни ("јер се није јављ'о на телефон"). Сада, кажу, неће!

Делегација братства Тадића стиже у Београд - Тренутно нијесам у могућности да одем до Београда да посјетим стрика, али чим будем могла, поћи ћу - каже Светлана Тадић (23), апсолвент на Филозофском факултету у Никшићу, и каже да би од "стрика" тражила да јој нађе посао: - Стрико је долазио прошле године. Питала бих га много шта, ако ме запане, а тражила бих од њега да ми нађе посао искрена је Светлана. - Чим се ово мало поради, покоси и попласти, за једно мјесец дана, намјеравамо поћи до њега. Да га посјетимо, а дако дође и он код нас у посјету. Није се ваљда уобразио, никад такав није био?! Тадићи никад нијесу били таки, никад се нијесу узносили, ма какву школу да су имали и на положају да су били - каже Спасоје Белко Тадић, Борисов брат од стрица. Он каже да су Бориса више пута звали док је био министар војни. - Нијесмо га могли добити. Имали смо његов број телефона, али га је он вјероватно промијенио. Једино смо добили неку секретарицу, која се јавила. Сад му немамо телефон, мора да је добио службени па је онај промијенио. Да имамо број, звали би га, и честитали му побједу - каже Спасоје, наглашавајући да су у Пиви сви навијали за Бориса: - Па, за кога ћемо ако нећемо за свога. Наш је, па да је и у гори вук... - каже он. Спасоје најјављује да ће се ових дана братственици Тадића сакупити да одреде "делегацију" која ће путовати за Београд. А кад тамо дођу: - Имаћемо га шта питат'. Овдје се живи сиромашно. Овај мали ми нема посла, ево неколике године откако је завршио школу, тражио је посао на неколико мјеста по тије фирми. Али ништа. Да ако би га неђе мог'о упослит'. Ја сам радио, отишао у пензију, моје је прошло, требало би нешто за ове младе обезбиједит'. Ићи ће са мном и ови наши ближи рођаци. Нијесмо још одлучивали коначно ко ће да иде. Окупићемо се ових дана, па ћемо одлучити. Понијећемо и кило ракије да му честитамо - каже Спасоје. Он каже да је "ћико Љубо" (Борисов отац) нешто "заслабио" па није долазио овог лета. 72

- Слабо може на ноге. Има ваљда неки ишијас и чуда, па не може. А и године су га притисле. А вољели би ми сви да дође и да мало ође одмори. Док је мог'о, редовно је долазио. Ми смо га скоро звали, али он каже: "Слабо могу да се крећем, не могу да вам досађујем." "Нема вала никакве досаде", вељу му ја. Брука би била кад би један другом досађивали - каже Спасоје Белко Тадић.

Удружење Црногораца подржава Пастора Сепаратистичка организација Удружење Црногораца Србије ``Крсташ`` на председничким изборима дала је подршку кандидату мађарске коалиције Иштвану Пастору, који је у другом кругу избора дао отворену подршку другу Борису Тадићу. ``На питање хоће ли у другом кругу коалиција коју представља покушати да се одужи Црногорцима тако што ће подржати јединог Црногорца међу председничким кандидатима, Бориса Тадића, Пастор је одговорио да то у највећој мери зависи управо од актуелног председника Србије. – Ми имамо јасан концепт будуће Србије и тај концепт се у великој мери слаже с оним што Борис Тадић стално говори и зато сматрам да је реално да ћемо га подржати у другом кругу. У сваком случају, очекујемо да се он изјасни о том програму и, уколико буде позитивних преклапања, заједнички ћемо га подржати сви, и Мађари, и Црногорци, и остали који су подржали моју кандидатуру – рекао је Пастор.`` Нараво да се друг Борис позитивно изјасно о оваквом виду сарадње тако да је сепаратистичка организација Крсташ којој је најпре био забрањен увод у регистар верских организација на подручју Србије добила и то право. И поред свих проблема које сепаратисти задају Митрополији Црногорско Приморској, претњи како ће бити избачени из вековних српских цркава и манастира, напада на богослове и свештенике на Цетињу, наш маршал нашао је за сходно да им омогући да идеолошки потомци чувеног усташе Секуле Дрљевића могу слободно да агитују и по Србији. 73

Борис Тадић и Џорџ Сорош Шта је Центар за развој демократије и политичке вештине, којег је друг Борис Тадић оснивач? Центар модерних вештинa је невладина, непрофитна и нестраначка организација основана 1998 године. Бавимо се политичким и грађанским образовањем, развојем политичке културе и дијалога, промоцијом социјалдемократских вредности, припремом младих за учешће у развоју цивилног друштва у Србији, организујемо политичке и социјалне студијске програме, успостављамо и развијамо сарадњу са сличним организацијама. Желимо да пружимо свој допринос јачању процеса демократизације и да пробудимо ентузијазам младе генерације за политичке теме, али и да је подстакнемо да преузима одговорност за дешавања у друштву. Обраћамо се првенствено студентима, активистима НВО и члановима демократски оријентисаних политичких странака. Остајемо отворени и за све оне који не припадају овим групацијама, али у себи осећају снагу да се укључе у јавни живот и потребу да то ураде на најбољи могући начин. Наши млади предавачи и тренери кроз непосредан, пријатељски контакт са полазницима, остварују јединствену школу политичког и градјанског образовања, пре свега применом тренинг система, радионица и симулација. Тежиште нашег рада је на усвајању модерних политичких вештина и практичних комуникацијских техника, које посепешују све видове социјалног ангажовања.Досадашњи полазници Центра већ су истакнути учесници у јавном животу, као посланици, представници локалне власти, функционери демократски оријентисаних политичких странака и активисти неваладиних и студентских организација.

Центар модерних вештина“ основао је са сарадницима Борис Тадић, политичар који је својим наступима у јавности и вештином политичке комуникације учинио да прихватљивост ставова и идеја изгубе уско страначки карактер.11 Ову веома интересантну организацију како наводе на њиховом сајту финансирају следеће организације: Фридрих Еберт фондација Конрад Аденауер фондација Ханс Зајдел фондација Фридом хаус Балкански фонд за демократију Међународни институт ``Олаф Палме`` Фонд за отворено друштво Вестминстерска фондација за демократију Норвешка народна помоћ Америчка амбасада у Београду Краљевска норвешка амбасада у Београду Краљевска холандска амбасада у Београду Амбасада Савезне Републике Немачке у Београду ОЕБС Мисија у СЦГ Њу фолдер комуникејшн д.о.о. УСАИД – ОТИ Регионална канцеларија Фондације Фридрих Еберт „Радни односи и социјални дијалог у југоисточној Европи12 Министарство просвете и спорта Републике Србије – Управа за спорт Секретаријат за спорт и омладину Извршног већа АП Војводине

http://www.cmv.org.yu/content/blogcategory/63/107/

Ова организација је позната по обукама чланства демократске странке за политички рад и јавне наступе

ФОНД ЗА ОТВОРЕНО ДРУШТВО Један од финансијера Центра модерних вештина чији је оснивач Борис Тадић је Фонд за отворено друштво чији је оснивач чувени србомрзац Џорџ Сорош који је српској јавности познат као један од људи који је здушно подржавао бомбардовање Србије 1999. год. и као главни финансијер већине анти-српских невладиних организација. Осим НВО друга Бориса, Сорош је и финансијер разних хомосексуалних, феминистичких , анти црквених и организација које се баве подизањем оптужница против Србије за измишљене ратне злочине. Интересантно је да већину невладиних организација предводе другарице од којих се у мржњи према српском народу истичу: другарица Соња Бисерко, другарица Соња Лихт, другарица Биљана Ковачевић – Вучо, другарица Борка Павићевић, другарица Наташа Кандић... Познато је да другове из интернационале најмање интересују интереси сопственог народа тако да Сорошеве невладине организације и даље слободно крше устав и дивљају по Србији. Требамо се присетити догађаја непосредно пред отцепљење Косова и Метохије када је у једној београдској галерији требала да буде одржана изложба ``албанских уметника`` који су желели да представе слику шиптарског терористе Адема Јашарија у природној величини. Овај сраман чин испровоцирао је многе Србе тако да је слика злочинца исцепана у галерији. Наравно да су другови из ДС-а и другарица Борка Павићевић одмах осудили чин цепања слике шиптарског злочинца где се поново потврдила народна изрека ,,ако је турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена``...

Фотографија шиптарског терористе Адема Јашарија која је била изложена у београдској галерији Контекст

Другарица Борка Павићевић у одбрани шиптарског терористе

Џорџ Сорош и Наташа Кандић

Џорџ Сорош и Миша Бркић један од пропагатора политике ДС – а, који је током изборне кампање 2008. год обилазио српске градове говорећи о предности учлањења Србије у ЕУ

Лила Радоњић, Зоран Остојић, Веран Матић и Велимир Ћургуз Казимир. У средини је осведочени србомрзац Џорџ Сорош

БОРИС ТАДИЋ – МАСОН? Интересантан податак је да друг Борис Тадић никада није дошао на прославу Дана Државности у Орашцу већ је увек одлазио на ``Гроб незнаном јунаку`` на Авали. Да ли се иза наизглед баналне ствари крије нешто више, и да ли је можда председник Србије масон?

Друг Борис полаже венце на највећем масонском споменику у Србији У књизи ``Масонски белези по Београду`` Зорана Љ. Николића тврди се да је Гроб незнаном јунаку један од највећих масонских споменика у Србији, тако да је сам краљ Александар лично надгледао радове који су вршени на Авали. За његову изградњу срушено је средњевековно српско утврђење Жрнов. Посебну документаристичку снагу дају фотографије из Војног музеја које представљају тренутак када је свечаност почела, и када је краљ Александар Карађорђевић отпочео церемонију држећи сребрни чекић у руци. А сребрни чекић спада међу основне симболе алатке код масона. 79

Штавише, у складу са симболима слободних зидара, чекић је једна од основних алатки, па чак и када масон умре, односно, како то кажу његова "браћа", када "оде на вечни исток", за њега се каже и како је "оставио чекић". Тако је, на специфичан начин, краљ посредно дао до знања о својој масонској припадности, као и о симболичкој слободнозидарској црти која је имала за задатак да обележи и сам будући споменик. То није било све, јер фотографија бележи још један, веома битан детаљ који је претходио догађају. То су мензура са уљем, посуда са вином, као и сребрни чекић и камен темељац, који су церемонијално на безмало исти начин били део протокола када су полагани камени темељци за Капитол у Вашингтону, као и Кип слободе у Њујорку, споменици који су већ добро познати и типични симболи светске масонерије. Додуше, овог пута се не види да ли је ту била и посуда са житом, која је редовно симболички присутна у оваквим приликама. Све је то био део тзв. консекрације, послова који претходе првом ритуалном раду. Тако се може закључити да је ово била церемонија која непобитно доказује слободнозидарски миље, која Мештровића и краља Александра доводе у везу са остварењем ове симболичне идеје.Да ли је могуће да управо због свега наведеног председник Борис Тадић одлази на Авалу или чак можда и сам припада неком масонском реду. Многи су писали о српским масонима од којих неретко препознајемо имена људи који су били или који су сада у врху Демократске странке ``У књигама Зорана Ненезића као масони помињу се и политичари Милан Божић, некадашњи потпредседник Скупштине града Београда, Душан Михајловић, некадашњи председник Нове демократије и бивши министар полиције, Тахира Хасановић и Зоран Живковић, бивши српски премијер, Војислав Андрић, некада потпредседник Народне скупштине Србије. И писци Раша Ливада, Драган Великић, Ратко Петровић, директор Луке Бар. Масони су и бизнисмен Ђорђе Зечевић, затим режисер Љубомир Драшкић, доктор патолог Јован Васиљевић, адвокат Слободан Перовић, новинар Миша Бркић``.13 13

http://www.serbianna.com/columns/lopusina/087.shtml

Дневни лист Курир објавио је текст са именима познатих српских политичара за које се везује чланство у масонерији ``Функционер ЛДП Ненад Прокић је у Регуларној великој ложи Србије постављен за великог беседника, што је у масонској хијерархији функција чувара доктрине вере Високи функционер Либерално демократске партије, драматург Ненад Прокић истакнути је члан једне од водећих масонских ложа у Србији! Прокић је, наиме, у Регуларној великој ложи Србије, чији је био портпарол, однедавно заузима место тзв. великог беседника, што је у масонској хијерархији "функција" чувара доктрине вере. Курир поседује фотографију с једног масонског скупа у САД, на којој Прокић на себи има једно од масонских обележја. Занимљиво је, међутим, да је, иако масони као своје "мисије" истичу хуманизам, толеранцију и патриотизам, баш Прокић један од водећих заговорника независности Косова на српској политичкој сцени и један од најострашћенијих критичара својих политичких неистомишљеника. Овај функционер ЛДП није, међутим, хтео да за Курир коментарише своје припадништво српској масонерији, као ни то да ли су његови политички ставови у сагласности с појединим принципима слободног зидарства. Прокић је и на сам помен да је са друге стране жице новинар Курира готово истог трена, истина љубазно, прекинуо везу. -Не, нажалост, немам времена - било је све што је рекао. Према сазнањима Курира, Прокић није једини масон који је истакнути члан ЛДП. Поред драматурга и професора Факултета драмских уметности Прокића, чланови Регуларне велике ложе Србије су још два позната уметника. Слободни зидари су, према речима саговорника Курира упућених у српску масонерију, и Бранислав Лечић, познати глумац и бивши министар културе, те Дејан Синадиновић, пијаниста и професор клавира на Факултету музичке уметности.

Својевремено је за масонерију прозиван данас готово заборављени функционер Српског покрета обнове Милан Божић. Осим њега, као један од виђенијих чланова масонског покрета у Србији спомињан је и бивши лидер Либерала Србије и бивши министар полиције Душан Михајловић, те некадашњи члан Грађанског савеза Србије, а данас Демократске странке, Драгор Хибер, као и бивши лидер Грађанског савеза Србије Горан Свилановић.`` На иницијативу посланика ЛДП-а, Ненада Прокића и Ивана Андрића основана је у Скупштини Србије група пријатељства са контраверзном организацијом ``Малтешки ред`` (која по многим научницима и истраживачима спада у окултно – сатанистичко тајно друштво), за коју се својевремено говорило да жели да из Цетињског манастира украде руку Светог Јована Крститеља. У ову групу учланило се 22 посланика, и сви су прекршили пословник о раду Скупштине Србије. У члану 249 пословника јасно стоји да се групе пријатељства могу формирати само са представничким телима појединих држава и да се приликом оснивања ``полази од узајамно изражених интереса за остваривање и развој сарадње између парламената``. Међутим Малтешки ред нити је држава нити има парламент! 82

И по многима за читаву ујдурму је одговоран Ненад Прокић који је сарадњу између масонских организација желео да подигне на државни ниво! Осим другова демократа у везу са масонеријом и сатанизмом се доводе и стари другови, Стане Доланц, Владимир Бакарић о којима се писало да су истакнутији чланови сатанистичке секте Црна ружа. Током бомбардовања Србије 1999. године бивши председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић сликан је у масонском окултистичком молитвеном ланцу са члановима Светске цркве који су дошли да посредују у пуштању заробљених америчких пилота.

Масонска молитва Слободана Милошевића

Масонска молитва Слободана Милошевића Ако су податци које износе српске дневне новине тачне, то значи да је један део српских политичара дубоко загазио у сатанизам. У својој првој књизи ``Ујед за душу`` трудио сам се да објасним везу између масонерије и сатанизма. Посебну тежину дају сами масонски документи који потврђују оснивање сатанистичке секте Ордо Темпли Ориентис – О.Т.О. која је религиозни аспект масонерије. Оснивач ове сатанистичке секте био је Карл Келнер слободни зидар, док је најпознатији вођа секте био Алистер Кроули масон 33. степена који је основао први храм сатане и јавно позивао на убиства деце у жртвеним обредима у част Ђаволу. Дакле, ако постоје податци да се неки српски политичари представљају као масони, треба знати да су они на неки начин укључени у сатанизам, односно у борбу против Хришћанства.

Борис Тадић – Хомосексуалац? У тврдње да је председник Србије хомосексуалац које преносе разни недељници и таблоиди, већина грађана није поверовала, али да председник Србије и његова странка дефинитивно гаје симпатије према ЛГБТ организацијама ево конкретних доказа. Грађани Србије 2009. године дочекали су да републичка Скупштина донесе један од најсрамнијих закона у историји српског парламентаризма ``Закон о дискриминацији``. Посланици Демократске странке, Социјалистичке партије Србије и Либерално Демократске партије изгласали су закон о правима хомосексуалаца и отворено ступили у сукоб са Српском Православном Црквом и њеним верницима, као у време док су били у КПЈ, наводећи да је Србија секуларна држава и да се Црква не пита ништа око доношења закона. Председник Србије Борис Тадић и његова политичка марионета Мирко Цветковић, у сарадњи са телевизијом Б92 и низом прозападних невладиних организација покренули су кампању за усвајање Дискриминационог закона, којим се даје право да слободно могу да се дискриминишу сви припадници СПЦ и српске нације. Закон који су објашњавали као антидискриминациони је у ствари закон којим се даје легитимитет нападима на СПЦ од стране хомосексуалаца. Као предводник антихришћанске дискриминационе алијансе у јавности се појавила хомосексуална организација Квирија, која већ дуги низ година води прљаву кампању против Републике Србије и верника свих конфесија, где се кроз текстове њених активиста Бобана Стојановића и Предрага Аздејковића износе гомиле најпрљавијих псовки и увреда намењених верницима, светитељима, српском народу.. Јавност је упорно обмањивана да Србија неће доћи на белу шенген листу и да неће ући у европску унију, уколико закон не буде усвојен.

Сви који су имали другачије мишљење искључени су из јавне расправе, на медијима су присутни различити ``стручњаци`` за људска права, обучавани по Сорошевој идеологији отвореног друштва, која је заправо идеологија отворене ране која се не лечи, већ се излаже новим вирусима како би организам што пре оболео и умро, у овом случају српско друштво. Овај закон представља покушај да на мала врата уђе и закон о венчавању особа истог пола и усвајању деце од истих. Такође, хомосексуалцима је омогућено и слободно вршење пропаганде кроз школски систем. У једном војвођанском месту родитељи су после једне посете припадника невладине организације која шири ``љубав и толеранцију`` од свог синчића могли да чују како ће он када порасте имати момка а не девојку. Да се акција коалиције хомосексуалаца и демократа није завршила на усвајању закона грађани су могли да су увере веома брзо, пошто је у јавности одјекнула изјава припадника разних ЛГБТ организација да ће у Београду бити одржана парада хомосексуалца, која је и заказана за двадесети септембар 2009. године. Уз велико негодовање СПЦ, истакнутих јавних личности, патриотских организација и многих других у јавности су се често могле чути изјаве од челних људи ДС-а да ће парада бити одржана уз невероватне мере обезбеђења, министар полиције Ивица Дачић најавио је преко 5000 полицајаца на улицама Београда како би обезбедили параду. Пар месеци водио се прави медијски рат измећу ЛГБТ организација и свих осталих који су се противили паради и како се сам догађај приближавао јавност се све више окретала против њеног одржавања, хиљаде људи највљивало је излазак на улице како би спречило њено одржавање. Високи представници цркве јавно су осудили одржавање ``параде срама``. Страх од толиког броја људи који протестују довео је до тога да министар полиције јавно изнесе чињеницу да полиција није у могућности да обезбеди скуп. 86

Међутим, овде се није радило само о обезбеђивању параде, већ и о страху да би демонстранти врло лако могли да крену у протест испред парламента против садашење владе која свесно ради против интереса своје државе и свога народа. По отказивању параде уследила је медијска хајка преко телевизије Б92 која је позивала на хапшења и забрану патриотских организација, тако да је у току једног дана ухапшено више припадника патрииотских организација који су без присуства адвоката и са лажним сведоцима осуђени на по 30 дана затвора. Људи који су стали у одбрану своје црве и државе таворили су по затворима док су хомосексуалци слободно наставили са вређањем СПЦ, српског народа и државе. У овом делу књиге биће представљени текстови и фотомонтаже које се објављују на сајту РТВ Б92 и у којима се на навулгарнији начин вређа СПЦ, српски народ и држава. Ове увреде очигледно нису сметале другу Борису Тадићу нити је јавни тужилац нашао за сходно да реагује због отворених увреда и позива не цепање територије Републике Србије.

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ БЛОГ

“Као српски православни педер овог српског православног кишног дана нисам имао паметнија српска православна посла, осим да српски православно клечим на српским православним коленима и српски православно обрађујем један српски православни велики необрезани #БИП#. Усред те српске православне радње на мој српски православни ум пала је српска православна идеја. Из свег српског православног гласа повиках „Српска православна еурека” и у том српском православном тренутку попрска ме српска православна света водица. 87

Устадох, кврцнуше ми моја стара српска православна колена, дадох српском православном момку 20 српских православних еврића и избацих га кроз српска православна врата. Док је српски православно одлазио рече ми да се можемо српски православно видети опет следеће српске православне недеље. Али ја српски православно не обратих пажњу на њега, јер ми је на српском православном уму још увек била српска православна идеја. Узех у српске православне руке српски православни телефон те српски православно позвах свог српског православног брата Бобана, те му српски православно испричах о својој српској православној идеји, да би био српски православни ред да преименујемо овај блог у српски православни блог. Мој српски православни брат Бобан је био српски православно одушевљен, тако да вас у духу српског православља обавештавам да овај блог носи ново српско православно име. Као што знате овај блог већ има дугу српску православну традицију, српског православног свеца заштитника “Светог Сисоја Великог” и чак га је српски православни патријарх два пута српски православно посетио и српски православно освештао. Овај српски православни блог је то српско православно име носио још од свог српског православног оснивања 1564. српске православне године, али је комунистичко-сатанистичка власт насилно преименовала 1947. године. Данас је српски православни тренутак да ту неправду српски православно исправимо, што и ми српски православни блогери и српски православно чинимо. Такође српски православно желимо да повећамо српску православну видљивост српског православља ини српски православно станемо на пут насиљу над српским православљем и српски православно покажемо инист српски православно поносни на наше српско православље. Неће нама нико бранити да свуда српски православно заденемо наше српско православље, чак и где му српски православно није место. 88

Ми српски православни блогери вам српски православно шаљемо један велики српски православни поздав. На српском православном интернету 22. српског православног октобра 2007. српске православне године.Србин православац Предраг М. Аздејковић”.14

Абецедна песма – благослов блогерима „Абецедна песма“ промовисана је на Квирија блогу, као поклон блогерима за почетак нове блог сезоне.Одбор за блогерску наставу „Квирија центра“, чији је председник Предраг М. Аздејковић, промовисао је „Абецедну песму“, по тексту умировљеног порно глумца, Rona Jeremya, на музику умировљене порно глумице Ciccioline, у аранжману и продукцији још увек добродржећег порно глумца Rocca Siffredia. Глумци Peter North, François Sagat, Belladonna и војни хор „Butthole Whores 3“ учествовали су изведи ове песме. Умировљени порно глумац Ron Jeremy, написао је песму, чији сваки стих прати слово абецеде и представља основу Квирија блога: „Не приступајте блогу методолошки, приступајте му срцем“, саветовао је порно глумац. Умировљени порно глумац претио је блогерима дилдом, а они су му се смејали, зашто је тако, питао се и сам. Конференција за новинаре отворена је блогерском песмом, а умировљена порно глумица Цицциолина објаснила је шта ју је инспирисали у стварању музике за ову песму: „Идеју за ову композицију сам добила једно вече док сам с породицом гледала филм ’Weapons of Ass Destruction и одмах у руке узела удараљке и металофон. Креативни врхунац достигла сам после свега 3 минута,“ изјавила је глагољива порно дива. На крају је уживо отпевана „Абецедна песма“.

http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/

Благослов Jenne Jameson блогерима Поводом нове блогерске сезоне Qуеериа преноси благослов Јенне Јамесон и поклања вам „Абецедну песму“. Драги блогери и блогерке, На почетку нове блогерске сезоне и током вашег блоговања нека вас прати мој благослов. Трудите се да будете добри блогери, добри коментатори и добри другови. Молите се Богу да блогерско градиво успешно савладате. Живите развратним животом. Клоните се конзервативног и досадног друштва. Чувајте здравље, физичко и духовно, и увек користите кондом. Вама, драги блогери на корист, вашим партнерима на радост, Квирији на понос. Секс чините и сексу се надајте. Нека вам је Бог у помоћи и нека вас чува у све дане вашег живота! С благословом, Jenne Jameson Абецедна песма - лирикс С благословом Њене Светости Jenne Jameson Абецеду, абецеду, абецеду Боже волим, Абортус, Бисексуалце и буље, Цице, Ћелаве,Чмар и Девице, Ерекцију, Фалус, Гузу, Химен, Импотенцију, Јебање и Кондоме,Лезбејке и лизање, Абецеду, абецеду, абецеду Боже волим, Абецеду Боже волим, Маштање и мастурбацију, Нежност, Орални секс, Педере, Редаљке, Свршавање и стерилитет,Шездесет деветку, Трансвестите, Уринирање Везивање,Задњице Жвалављење, И све друго волим, Што блогери на свету воле, И све друго волим, Што блогери на свету воле, Абецеду, абецеду, абецеду Боже волим, Предраг М. Аздејковић www.queeria.com 90

Председник Квирије Бобан Стојановић обучен као православна монахиња

Молебан за Квирију – још једно изругивање СПЦ 91

Манастир Милешева и натпис да се у њему одржава конференција о геј правима

Кампања Квирије за отцепљење Косова и Метохије – Косово је сусед Србије

Плакат Предрага Аздејоквића на којем се пали застава Републике Србије, уз натпис ``Важно је бити издајник``

Илустрација из текста Велики ђока са мудишта у којем Квирија представља полни орган ``Светог Ђорђа`` 93

ШОКАНТНО: Велики Ђока из Мудишта! Ових дана у новинама читао о чуду – појави лика Богородице или Свете Петке на неком дрвету у селу Рудовцима. Кажу, пила девојка кафу са другарицама (алкохол искључен), кад не лези враже, уочила да се је на корену дрвета гледа Мајка Божија лично и персонално. И тако је кренула прича, од 4.августа до данас на хиљаде верника долази у село Рудовце да види ту мутацију на кори дрвета. Е, зашто то мене занима? Зато што и ја нешто знам! Нешто пре појаве у чуда у Рудовцима, око годину дана, у селу Мудиште код Великог Доњег Кривог, сеоцету у западној Србији у које редовно одлазим на одмор, појавило се на дрвету чудо – интимни део Св.Ђорђа, одмах у народу прозван Велики Ђока, онако из милоште. Велики Ђока се појавио ничим изазван, након једне олујне ноћи. Сутрадан, мој комшија Миљко и ја, пијемо пелинковац и кафу на ште срце, кад, ма гледам ја, није то нешто баш уобичајено...нешто мени ту није најјасније...гледам и да не поверујем. Ни више ни мање,него се огромно мушко споловило појавило на оближњем дрвету. Шта сад, куд сад. Ја се презнојио, није то да свакодневно виђам тако круцијалне ствари попут огромног споливила, још на дрвету – трзнем неколико пелинковаца и кажем Миљку: Ја га видим! Ал’ не верујем! Пита Миљко: Шта видиш? Ја кажем: Велико и дебело, мајке ми Миљко, јаче од твог хибридног клипа кукуруза! Миљко на то скочи, узме нож, па рече како хоће да ме убије, напсује ми мајку педерску, после толико година гостопримства ја да изнесем нешто тако!!! И тако... Стадох ја Миљка молити и кумити, ми смо као род рођени, па зар због чуда Божијег да ме убије и хомофобично дискриминише. Кажем ја Миљку: Гледај Миљко, гледај! Кад Миљко погледа, а оно ни више ни мање него мушко споловило, бар седамдесет сантима дугачко и дебело к’о буткица од буцкасте бебе. 94

- Ауууу – рече Миљко – ово је чудо! -Чудо – рекох ја – право је то чудо Миљко мој, видео сам гомиле и гомиле споловила, али ниједно није било тако велико као ово. Ово је право чудо.Да би испоштовали овај чудесни догађај, ми се брже боље прекрстисмо. И то са обе руке, да види Бог. -Чији ли је? – рече Миљко -Не знам. Да није Божији? – узвратих ја. -Не верујем да би Бог послао свог, није ваљда тако глуп? Ја лењ не бејах, већ потрчах да се јавим локалном свештенику Никофору. -Оче Никофоре – прозборих оргазмичним гласом – оче Никофоре (ммммм, даддy), чудо се десило, послао нам Бог своју киту!!! -ГДЕ? – упита отац Никифор, на шта му ја све у детаље изнесох и упитах да ли би био вољан да самном крене и освешта то чудо како би стекли сва ауторска права на Божији дар. Чим смо дошли, отац Никофор констатова: Није ово Божија работа, Бог има већи! Ми се згранусмо: Па чији је, чији је? -То може бити само од, хм.....Светог Ђорђа! -Ђокин ђока!? – ничице падосмо на колена пред овим Божијим чудом, превише је то било случајности да не би схватили да се ради о правом божијем дару и небеском чуду. Отац Никофор обави све потребне радње, прописно попрска светом водицом, обриса га нежно хигроскопном тканином. Прича о овом чуду прострујала је Мудиштем попут урагана, те сељани похрлише да га виде. Кроз неколико сати, испод дрвета на коме се појавило чудо, било је пуно дарова: од сетова шољица за кафу, преко јастука и постељине, до телевизора и најновијих компјутера. Ово божије чудо, чији ја бејах први сведок, сељани назваше Велики Ђока или Ђока Велики. С обзиром на то да Црква још увек није установила посебан празник намењен овом чуду, решили смо да га обележавамо о Сисоју Великом. После неколико месеци око Великог Ђоке накупило се толико ствари да су се дрво и сам Ђока једва видели. 95

Зато смо Миљко и ја решили да преузмемо иницијативу и обрнемо капитал: продаћемо све то за цену мању од тржишне, уговоримо све са оцем Никифором и како Црква не подлеже разним порезима и таксама, у локалном црквеном киоску, почели смо да продајемо телевизоре, ДВД плејере, веш машине, машине за пеглање и прање судова. Тако је Црква и отац Никофор заједно са њим добио на угледу. Сељани су били срећни, а отац Никофор је коначно купио квалитетну климу за просторију у којој је обично држао печење са слава, свадби и сахрана. Веома често Миљко, отац Никофор и ја разговарали смо о овом чуду. Закључак је увек био јединствен – Бог је хтео да нам помогне – послао је чудо у село, а сплетом околности (које је он уредио), ми смо дошли до одређених средстава помоћу којих смо успели да проширимо вест о овом чуду. Тако је, само наизглед нешто што изгледа као мушко споловило, постало велика светиња.Од тренутка када сам Га угледао, па до данас Велики Ђока је постао један од највећих домаћих брендова, а село Мудиште једно од највећих туристичких атракција. Толико је постало популарно да су недавно и Ратка Младића тражили у дрвету. Гребали, гребали, све смо се плашили да нам не оштете Великог Ђоку, шта би сељани после, од чега би живели. Ето, видите како је после моје приче – мало, мало па се у Србији наводно појави неко чудо. И због свега тога, наш Велики Ђока почиње да пада у засенак. А има ли шта лепше од њега, има ли шта блиставије и Богу ближе. Да ли нешто може да пружи више задовољства и радости од Великог Ђоке? Да ли нешто може да више испуни од Великог Ђоке? Одговор је једноставан – не може! Нажалост, држава , посебно Министарство за туризам није препознало у великом Ђоки капитал вредан државних инвестиција. 96

ЕXТРА: У новом броју првог српског луxурy магазина за православни лифестyле можете да прочитате исповести сељана из Мудишта. -Чика Јова: Нисам могао да верујем – од када се Велики Ђока појавио у Мудишту нама је кренуло на боље – још само да нас види Београд, па да процветамо. -Баба Милка: Велики Ђока ме једном ударио у главу, нисам га приметила. Слабовида сам, а ако је од Бога, нека је! -Бобан Стојановић (Центар за промоцију феномена Великог Ђоке): Велики Ђока мора да буде уврштен у Светска чуда. Знате како се већ говори: Нико нема што Србин имаде – Великог Ђоку. У име сељана позивам све државне институције да се прикључе нашој акцији давања прилога Великом Ђоки, јер једино на тај начин може дођи до трајних промена, једино ће се тако престати са испоручивањем наших сељана Хашком Трибуналу а наталитет ће порасти за 180%. ПС. По Божијем закону овај пост не смете да скинете са насловне стране јер се тако истина спречава!!! Кисс Бобан Стојановић

Хоћемо наш део, нећете нас преварити!

Храм Светог Саве обојен у дугине боје, тј. заставе хомосексуалаца Не знам за вас, али мени читава против-природна хистерија везана за хороскоп жестоко иде на живце. 97

Не бих сада да звучим српски-православно, али делим став СПЦ-а када је у питању хороскоп. Зло, децо драга, зло. Када се упознајем с неким геј мушкарцем обавезна питања која ће ми (кад-тад) поставити су - Колики ти је? - А или П? - Имаш гајбу? - Шта си у хороскопу? Када мирно, без узбуђења, што досадније и смореније одговорим да сам рак, креће клиберење и мучење мојих ионако танких живаца. - Ооооооо, па ти си емотивац. Ааааа то је тако сатко. Еееее па ти си ломантик. Уууууу, бући, бући, бућ. На то се само насмејем док у себи урлам све постојеће псовке и смишљам нове. Ј*б*м (* = е) му све по списку: хетеросексуално, хомосексуално, бисексуално, транссексуално, интерсексуално, асексуално, и замишљам како га дуго, дуго и болно мучим. Али шта ћу, морам да ћути и трпим, све док не искористим ту чврсту, затегнуту и мишићаву гузу. Након тога могу да покажем своје право, одвратно, третирам мушкарце као стоку, лице и да га емотивно, ломантично и сатко избацим напоље. Наравно, некима није довољан знак, већ крећу да се распитују шта сам у подзнаку, у кинеском хороскопу, која планета ми је дванаестој кући. Толико толерантан нисам, те их одмах избацујем напоље. Али, као што кажем наша другарица Шароун Стон, карма, карма, карма увек дође по своје. Нашао ја тако дечка. Млад, сладак, гладак и најважније, богат. Заљубио се скроз емотивно, ломантично и сатко, као што је недељни хороскоп у Скандалу предвидео. Као што традиција налаже, и он је свршавао на чињеницу да сам рак у хороскопу. И пошто сам ја тако „емотиван“ и „романтичан“, натерао ме је да му пишем љубавна писма, јер, ако нисте знали, то ови романтични и емотивни још увек раде. Нисам имао куд. Морао сам да пристанем. Ипак је у питању кућа с базеном на Сењаку, стан на мору и бесна кола. 98

Тако сам, уместо да пишем смс поруке и е-маилове, као сав нормалан свет, кренуо да шаљем љубавна писма. И то не одштампана, у Wорду откуцана, већ писана Монт Бланк Специал Едишн Марлен Дитрих пенкалом, које ми је он поклонио за недељу дана везе. Немате појма какво је мучење писати љубавна писма. Чист смор и тешка кичерица. Пошто нисам нарочито талентован да пишем љубавне бљувотине, већ еротску-порно прозу, нашао сам нека љубавна писма на нету и почео да их преводим. За сада раде посао. Набавио сам и неке педер-розе коверте које прскам смрдљивим парфемом (љубавна писма морају да буду миришљава) који сам добио за рођендан и који користим за освежавање тоалета након велике нужде. Скоро сваки други дан сам се шетао до поште у Змај Јовиној и слао факинг писма. Након десетог по реду, приметио сам да тета удара неке свеце и крстаче на моја писма. Наравно, мени се ту одмах дигао притисак, помутио ум и смркло пред очима. Ти ћеш мени да скрнавиш педер-розе писма неким свецима, црквама и крстачама?! Направио сам скандал мањих размера, јер су моја атеистичка људска права угрожена, те дознах да је то драга нам и мила доплатна маркица за Храм. За онај већи од свих највећи и онај бели од свих бељи - Храм Кренуо тако да сабирам, множим, додајем и у глави израчунавам колико сам им до сада пара дао за Храм и колико ћу им дати, ако овим темпом будем наставио да пишем љубавна педер-розе писма. Читаво мало богатство. Почео сам да се бавим и вишом математиком и израчунавањем колико ли су педерске и лезбејске организације дале паре за Храм и остали педери, лезбејке, бисексуалне, транссексуалне, трансродне особе које користе услуге поште. Дошао сам до резултата да: ХОЋЕМО НАШ ДЕО, НЕЋЕТЕ НАС ПРЕВАРИТИ! Хоћемо једно ћоше. Педерско-лезбејско-бисекс-транс ћоше. Вала заслужили смо колике паре смо им дали. 99

Хоћемо да висимо и на табли. Да пише: „Српска православна црква се захваљује педерима, лезбејкама, бисексуалним, транссексуалним и трансродним особама који су помогли изградњу овог храма“. Такође, охрабрујем све атеисте, агностике, католике, Јевреје, муслимане, будисте, адвентисте, Јеховине сведоке, баптисте… да захтевају своје ћоше. Ми градимо храм. Храм гради нас. Хоћемо наш део, нећете нас преварити! Предраг М. Аздејковић Мањински (0,000000000000000001%) власник Храма светог Саве на Врачару www.queeria.com

Борис Тадић уочи "Параде поноса": Не треба угоржавати животе оних који другачије мисле Свијет - Политика | Петак, 18 Рујан 2009 Предсједник Србије Борис Тадић поручио је уочи недјељне Параде поноса да ће држава учинити све да заштити грађане без обзира на њихову националну, вјерску, сполну или политичку оријентацију. "Ниједна група, ма какав предзнак имала, не смије да посеже за пријетњама и насиљем, нити да узима правду у своје руке и угрожава животе оних који другачије мисле или јесу другачији", навео је Тадић. У Србији ће се Устав, закони и јавни ред и мир поштовати, а било какви напади на војску, полицију, новинаре, службене особе, као и остале грађане, неће се толерисати и против починитеља ће се предузети све законске мјере, приопћио је предсједник Србије, преноси у петак Радио Слободна Еуропа. У недјељу се у Београду одржава Парада поноса, која је означена као скуп високог сигурносног ризика, пошто је више десничарских удружења и навијачких група најавило да ће покушати да спријечи окупљање хомосексуалаца и физички се обрачуна с њима. 100

БОРИС ТАДИЋ – АНТИФАШИСТА Маршал Борис познат је јавности и као велики антифашиста, који је спреман да измисли фашизам и тамо где га нема. Антифашизам у Србији постао је једна од најисплативијих привредних грана, разни партизани и партизанке, комесари и комесарке, педери и лезбејке и другови из невладиног сектора створили су нови антифашистички покрет на челу са маршалом који се одлучно бори против хришћанских вредности и српских националиста. Грађани се преко медија константно засипају случајевима мржње и нетолеранције, тако да ако сте којим случајем против одржавања параде хомосексуалаца, одмах ће за вас рећи да сте и против особа са оштећеним слухом, слепих, инвалида, и наравно да ће те бити проглашени фашистом. О чему се запараво ради најбоље сведочи најновији серијал Великог брата који показује на шта је ТВ Б92 (која је изградила имиџ као бескомпромисни борац за људска права, и која се бескомпромисно бори за маршалов останак на власти) све спремна како би подигла гледаност, а све на уштрб основних људских права особа са хендикепом. Психолози Б92 поздравили су ``хумани`` гест Великог брата који је у тешком тренутку отказивања ``параде поноса`` показао толеранцију према свима, па и особама са инвалидитетом, које је примио у своју кућу и које ће ставити у низ понижавајућих ситуација зарад повећања гледаности. Девојка без ноге која је примљена у шоу, доживљава непрекидна понижења од којих је врхунац немогућност купања са протезом – вештачком ногом, принуђена је да протезу увија у кесу за ђубре како би се окупала, док младић који је патуљасте величине спава у кади јер за њега нема кревет.

101

Да ли је то понижавање и кршење основних људских права особа које су примљене у шоу и које због свог инвалидитета не могу да обављају поједине функције као што то раде особе без инвалидитета? Равноправност ТВ Б92 састоји се у томе да би и слепа особа морала без основних помагала да учествује у њиховом серијалу Великог брата, и да извршава немогуће задатке, како би се публика што више забавила. Да је ТВ Б92 имала нормалне људске циљеве и жељу да помогне обезбедила би особама са инвалидитетом и посебне услове како би могли без понижавања да учествују у овом ријалитију. Идеолози са Б92 годинама се крију иза људских права док их сами непрекидно крше, особе са хендикепом у овом случају искључиво служе за повећање рејтинга гледаности и режисери Великог брата их непрекидно стављају у ситуације недостојне људског бића, што такмичари прихватају са муком, али и надом да ће освојити обећану награду. Велики брат је један од класичних примера на шта су све спремни антифашисти зарад великог профита и да је прича о демократији и борби за људска права у ствари само вешта обмана за наивне грађане.

102

ЗА ЕВРОПСКУ КИНУ И ИСТОК НА ЗАПАДУ Демократска странка чији је председник друг Борис Тадић носилац је идеје учлањења Србије у ЕУ и сарадње са САД. Другови из ДС-а зарад своје интернационалистичке утопијске идеје и мита о европској унији спремни су да жртвују сопствени народ. Сарадња између Србије и земаља европске уније практично и не постоји, ако се изузму непрекидне уцене којима је подвргнута Србија зарад малих уступака који се демократској власти непрекидно обећавају, а ретко када испуњавају. И поред тога што долазе речи пријатељаства из земаља ЕУ, о њиховој добронамерности најбоље говори чињеница да је већина тих земаља учествовала у бомбардовању Савезне Републике Југославије 1999 године, и да се иста политика насиља наставила признавањем Косова и Метохије по проглашењу независности од шиптарских сепаратиста. У јавности се често говори да политику демократске странке и не води друг Борис Тадић, већ господа из америчке амбасаде и Брисела, што нам довољно говори о демократском заступању српских националних интереса. Као некада комунистичка интернационала којој су били пречи интереси Совјетског Савеза тако се данас понаша и нова демократска, још један доказ овој тврдњи је да ДС, припада европској интернационали левичарских странака, што их не чини много различитим од некадашње комунистичке партије, наравно осим имена. Међутим, пошто је увидео да је Србија улудо протраћила 10 година и да од учлањења у ЕУ нема ништа, а власт је почела да му измиче из руку, маршал полако почиње да се сећа стратешких партнера Србије по којима је пљувао пре 5. октобра 2000. године, тако да поново почиње да прави контакте са земљама ``несврстаних`` као и са Русијом и Кином.

103

После продаје НИС-а Русима, у појединим круговима полако почиње да кружи прича како је председник навукао на себе бес Американаца због продаје НИС-а, и да му је једини излаз тражење моћних заштитника на другој страни, то јест у Кини и Русији. Одлазак маршала у Кину пратили су сви медији и свакодневно и детаљно извештавали о његовим активностима, од тога шта је јео па до инвестиција које ће доћи у Србију. Идеја Србије и на истоку и на западу поново је заживела, међутим једино што је приметно то је почетак раскола у маршаловој странци због скретања Србије са ``европског`` курса. Да ли ће се демократска странка поделити на председничку странку коју ће водити Борис Тадић и на остатак ДС-а који ће чврсто следити идеју учлањења у ЕУ и НАТО сазнаћемо ускоро.

104

105

СТАТУТ ВОЈВОДИНЕ " Није немогуће да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку" Изјава од 13 .4.07 Андреаса Цобела ,амбасадора СР Немачке у Србији. По многим политичким аналитичарима до сукоба у ДС-у је дошло око питања Статута Војводине, јер је по мишљењу маршала његов партијски колега Бојан Пајтић отишао предалеко. ``Како се дошло до ове позиције која је раздвојила победнички тандем из маја прошле године: Тадић – Пајтић? Војвођани заправо од Београда траже онолико аутономије колико је београдска централа ДС-а дала Пајтићу и војвођанском ДС-у. Пајтић је самостално могао да одлучује о свему осим о највећим државним питањима. Тако се Београд није много мешао ни у израду Статута Војводине. Да је Пајтић прешао границу, у Београду, у Крунској и на Андрићевом венцу, посумњало се после његовог говора у Скупштини Војводине одмах по усвајању Статута. “Статут нам гарантује права која смо одавно заслужили, па га грађани виде као јутро после тешке ноћи. Зато – добро јутро Војводино”, тријумфално је изговорио Пајтић, а многима је у Београду то замирисало на државотворност. У том говору Пајтић је рекао и да није проблем што Србија има Војводину већ што их нема више; и та реченица ће се после обити о главу Пајтићу јер ће је Борис Тадић искористити као образложење за стављање Статута на дубоки лед. “Пајтић је дуго фигурирао као самостални играч у оквиру ДС-а, његов однос са Тадићем функционисао је на некој врсти дила према којем се Тадић Пајтићу није мешао у посао, а заузврат Пајтић је Тадићу редовно испоручивао гласове.

106

Све док Пајтић није прешао црвену линију са Статутом и ушао у нешто што је ипак посао председника Републике”, сматра политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић..``15 Међутим маршал никада јавно није рекао да статут представља платформу за отцепљење Војводине чиме се јасно јавности ставља на знање да је очување целовитости странке маршалу прече од очувања целовитости државе.

ИЗЈАВЕ ПОВОДОМ СТАТУТА "ЛСВ је штампао календар с мапом "Војводина република", са деловима који нису у складу с административним границама – то је противуставни акт." (Милош Алигрудић, шеф посланичког клуба ДСС-а, 12. јануар 2009, "Данас") "За Србију је брука да у владајућој коалицији има некога ко отворено и јавно пропагира сепаратизам! У сваком случају, Тадић, који је отац ове владе и чије је чедо Ненад Чанак, мора што пре да се изјасни о овоме." (Велимир Илић, шеф посланичког клуба НС-а, 13. јануар 2009, "Курир") "Разлог за нагло интересовање ДСС-а за календар, који је као такав први пут објављен пре 10 година, несташица гаса и криза у коју је држава због тога запала. Вама је важно да јурите вештице, а ја вама на ломачу не долазим." (12. јануар 2009, "Б92") Ненад Чанак, председник ЛСВ-а: "На оптужбе које се чују с времена на време на рачун Лиге да је у питању некакво наше антиуставно деловање одговарам: па наравно да је антиуставно." (15. јануар 2009, "НИН") Ненад Чанак, председник ЛСВ-а: Да не потражују и Аустро-Угарску?

Највеће искушење Бориса Тадића -Горислав Папић

107

"Војводини мора да буде враћено све што јој је одузето – не само НИС, односно Нафтагас, већ и путеви, железница, пошта, Телеком и Електровојводина. Сви они који мисле да могу да пљачкају покрајинску имовину проћи као Велимир Илић, један од главних твораца пропале концесије за изградњу аутопута Хоргош-Пожега." (Бојан Костреш, бивши председник Скупштине Војводине из ЛСВ-а, 27. децембар 2008, "Танјуг") Ди су наше торте? "С обзиром да је Влада Србије, и поред свих упозорења, одлучила да закључи купопродајни уговор о продаји НИС-а по цени од 400 милиона евра, а реална тржишна вредност је 2,2 милијарде евра – Влада би требало да обештети Војводину са 840 милиона евра." (Бранислав Богарошки, функционер ЛСВ-а, 19. децембар 2008, "Бета") Прво Статут, ондак на пут "Председник Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић приликом нашег последњег сусрета рекла ми је да ове године имамо два озбиљна питања пред скупштином, једно је Статут Војводине, а друго нови буџет. Ја бих желео да се прво разматра Статут..." (Шандор Егереши, председник Скупштине АП Војводине, 21. новембар 2008, "Политика")

"Иза Владе Србије стоји пројекат Статута Војводине који има само једну крупну ману, а то је да је несагласан са Уставом Србије." (Војислав Коштуница, председник ДСС-а, 17. новембар 2008, "Бета")

108

Социјална катастрофо, из два дела, никад нећеш бити цела! Ненад Чанак, председник ЛСВ-а: "Не само да смо добили одговор [Владе], него смо нашли начин како да се спречи социјална катастрофа код потрошача гаса. И ја због тога, не само да немам намеру да ускраћујем подршку тој Влади, већ морам да је похвалим да је успела, на моје велико изненађење, да се суочи са овим проблемом." (о одлуци Владе да се рачуни за гас плаћају у два дела, 22. октобар 2008, РТС) "Руси су пробали још 1948. године да преузму НИС, ово данас нема никакве разлике, ово је суштински покушај уништења независности Србије. Јер ту је сад – да употребим неку нежну реч – велеиздаје, коју је починила влада Коштунице др Војислава, а то је предавање комплетног енергетског система у руке Русима." ("Прес претрес" ТВ "Пинк") Статутом до статуса О Статуту Војводине: "Наравно да нисмо задовољни статутом Војводине, јер он проистиче из Устава Србије." (Ненад Чанак, председник ЛСВ-а, 24. септембар 2008, "Ало!") "То је прича слична оној како је све почињало на Косову." (Велимир Илић, председник НС-а, 24. септембар 2008, "Политика")

109

ДНЕВНИК ИЗДАЈЕ РУМУНИЈА ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ Недељу дана по проглашењу независности Косова и Метохије водеће српске политичке партије организовале су велики митинг за Косово и Метохију у Београду. Приметно је било да поред бившег премијера Војислава Коштунице и Томислава Николића у то време потпредседника највеће опозиционе партије Српске Радикалне странке није присуствовао нико из Демократске Странке па ни сам председник друг Борис Тадић. У тренутцима када је цела земља била на ногама и када је било неопходно национално јединство како би се пред светом показао јединствен став за очување Косова и Метохије, друг Борис је баш тог дана морао да оде на неизбежан пут у Румунију. То је био јасан знак свима какав је његов став поводом проглашења независности. Чак шта више друг Борис се по завршетку митинга обратио нацији са молбом да се престане са протестима испред амбасада, јавно осуђујући оне који су се дрзнули да то чине. Став друга Бориса свима који су иоле пратили политичку ситуацију био је јасан и пре свега овога, месецима раније највљивао је да Србија неће оружано реаговати поводом најављиваног отцепљења, што је практично био благослов шиптарским терористима да могу слободно да спроведу свој злочиначки наум. Кулминација политике коју је водио друг Борис и његова партија било је потписивање споразума о ратификацији одоноса са европском унијом, односно овај уговор се односио на територију Србије без Косова и Метохије.

110

ХАПШЕЊЕ РАДОВАНА КАРАЏИЋА Као што је накада маршал своју ``славу`` овековечио хапшењем ђенерала Драже, диктатор друг Борис одмах је пожурио да се ни у чему не разликује од свог духовног вође и брже боље ухапсио је Радована Карџића, бившег председника Републике Српске који се тринаест година скривао од хапшења и испоручења злочиначком хашком трибуналу, који је познат по убиствима српских затвореника, и пуштању на слободу усташа, муслиманских муџахедина и шиптара. Народ Србије када је сазнао за ову вест започео је свакодневне протесте који су кулминирали на великом народном протесту против диктатора, који је он лично путем своје полиције прекинуо насилним методама. У току трајања митинга на окупљени народ је бацан сузавац, пуцано гуменим мецима и сви су пребијани, укључујући и народне посланике. Због последица пребијања од стране полицијских хулигана преминуо је Ранко Панић, а починиоци никада нису пронађени јер су били под заштитом министра полиције. Диктатор је желео да покаже како ће се провести свако ко се буде противио његовом режиму, уз оправдање да ће се док је он на власти ``знати ред``! ``Ретко је наћи сличан пример у свету да се председник једне државе с поносом хвали како је до сада испоручено 44 од 46 оптуженика, хероја српског народа, међу којима су и два бивша председника.. То је, по жалосном Тадићу, велики успех и доказ сарадње са Хагом. Чврсто је Тадић обећао у изјави немачком немачком дневнику БИЛД да ће сигурно бити испоручени суду за ратне злочине у Хагу и преостала два оптуженика Ратко Младић и Горан Хаџић. Највећа срамота и понижење српској армији учињено је поступком одстрањивања из армије врхушке командног кадра и свих учесника у одбрани отаџбине од агресије НАТО-а. 111

По наређењу запада сви ти хероји су проглашени злочинцима који су испоручени Хагу да им се суди за за ратне злочине. Занимљива је, између осталог, и Тадићева изјава да за своје антисрпске потезе налази узоре у немачком канцелару Вилију Бранту...Борис даље истиче да је његов посао да дневно доноси 10 до 15 животних одлука и да је при том веома опрезан. Колико је заиста у томе опрезан, говоре његови досадашњи поступци и одлуке које је доносио на штету властитог народа и државе. Тадићева опрезност се огледа у томе да приликом одлучивања строго води рацуна да се не замери својим западним газдама. У доказивању своје наклоности Немачкој, признаје да је на њега имао утицај његов отац, који је боравио у Немачкој када је Борис имао 14 година и да је то обележило његов однос према Немачкој. Зато не чуди и није изненађење Тадићева наклоност према Немачкој и западу. За интересе запада жртвовао би и последњег Србина.``16

ГУШЕЊЕ СЛОБОДНИХ МЕДИЈА .Основни принцип демократије је слобода мисли и говора. Поједине странке и невладине организације које себе представљају носиоцима демократије и либерализма у Србији то често заборављају, односно сваки пут када медији о њима и њиховим лидерима објаве вест која им не одговара. Тоталитаризам који лажне демократе желе да спроведу свима је постао јасан када је усвојен нови Закону о информисању, који мора се признати више подсећа на стаљинистички него демократски. Најгласнији поборник и идеолог борбе са ``непослушним`` медијима је сам друг Стаљин пардон, сам председник Г17+ Млађан Динкић, блиски сарадник маршала.

http://www.istina.at/index.php?optio...d=1011&Itemid=

112

Обрачун са листовима који се критички обраћају владајућој елити није ништа ново, тридесетих година у Немачкој Адолф Хитлер се на исти начин обрачунао са свим листовима који су писали о штетности његове владавине. И поред тога што су другови велики борци против фашизма у овом случају су доследно користили методе својих ``непријатеља`` и за неистомишљенике спремили Кристалну ноћ. Кристалну ноћ за другачије мислеће новинаре на нашој јавној сцени уз Стаљина, заговара и председница НУНС-а , млада космомолка, другарица Надежда Гаће. Спискове неподобних другови из ``НУНС-а`` одавно су припремили и никако нас не сме изненадити ако дође до предлога за отварање ГУЛАГА, пардон, РЕХАБИЛИТАЦИОНИХ ЦЕНТАРА у којима ће сви неподобни схватити да нису били у праву.

ЛЕШИНАРИ Да се лешинари увек окупљају како би се најели мртве жртве показао је и пример погибије француског навијача Бриса Татона чије име развлаче и њиме се хране разни политички лешинари који се крију иза имена демократије и бораца за људска права. Лешинари који се никада нису осврнули на кршење људских права, убиства, силовања, пребијања Срба на Косову и Метохији, који никада нису тражили да се расветли убиство Ранка Панића којег су на протестном митингу због хапшења Радована Караџића брутално претукли и убили полицијски хулигани, наједном су посветили све своје снаге и напоре како би стали на пут насиљу. У овом случају убиства председник Србије изгледа да је заборавио своју функцију и да је његова демократска странка на власти, па је организовао шетњу против насиља, протествујући изгледа због своје неспособности да осигура живот грађана, рекавши да је зарад борбе против насиља и фашизма спреман да жртвује и европску будућност Србије. 113

Да се не ради о трагичној смрти младића, могли би слатко да се насмејемо, страх од политичких непријатеља попримила је озбиљне границе, јер је председник Србије брутално искористио смрт како би ``заплашио политичке противнике``, такође треба напоменути да је овако бурна реакција од стране владе дошла искључиво због чињенице да је страдали младић француски држављанин, а не због жеље да се Србија обрачуна са насиљем. Цео случај вешто користе и манипуланти са РТВ Б92, невладине и ЛГБТ организације како би себе представили власницима сертификата борбе против насиља, што се није могло и видети на њиховом протестном скупу, када су хомосексуалци развили заставе дугиних боја, тим чином су јасно показали да им је циљ био исказивање ЛГБТ става и сврставње у ред ``жртава`` због неодржавања параде, а не протест због смрти младића. Међутим манипулације демократа и РТВ Б92 све лошије пролазе у последње време, што су овога пута спознали и сами, на скупу ЛГБТ-оваца и НВО-а који су организовали у пионирском парку није било ни сто присутних особа, што најбоље говори о подршци коју уживају у народу.

114

НАША ПОБЕДА Порука садашњим и будућим ``маршалима`` о непобедивости српског национализма Православни национализам је делатна љубав. Љубав према дому, завичају, отаџбини, родитељима, брату, сестри, жени, деци, сународницима, љубав према Богу. Ко себе сматра националистом треба да зна да се Србија не воли само у слободно време, када нема обавеза или када се са борбом слаже већина, националисти се не боре празним речима, и песмама у кафани. Православни национализам је борба која траје читавог живота, без обзира на силу која се на нас спрема и на жртву коју морамо принети! Живот и борба сваког православног Србина дубоко се прожимају и са његовим национализмом. Као што се православни хришћанин не може опустити никада током живота и рећи после пар година поста, молитве… да је заслужио Царство Небеско, тако ни националисти не могу и не смеју рећи да су се довољно одужили отаџбини. На то нас обавезују сви они Свети Срби који су положили своје животе почевши од Светог краља Јована Владимира па све до данашњих новомученика.. Сетимо се Светог Саве, Првог Српског Архиепископа, да ли је по свом одласку у манастир на тренутак заборавио Србију и српски народ. Да ли је заборавио проблеме свога народа или је са моштима оца Светог Симеона дошао да мири завађену браћу, и сам се прихвативши државничких послова.

115

Да ли је оправдање када кажемо да смо уморни, имамо финансијских проблема, или што се често може чути међу Србима ``да је све изгубљено``, да ли је за Светог Кнеза Лазара било све изгубљено на Косову пољу када је сазнао колика се сила на њега намерила. Да ли је српска војска заборавила на своје ближње када је прелазила Албанију, или су само чекали час за ослобоћење отаџбине и својих ближњих. Српски националисти воде битку која се не тиче само наше земаљске отаџбине, већ и небеске. Непријатељи српског народа кроз историју, увек су били и непријатељи Божији. Без обзира колико је наш народ био економски сиромашан и војно слаб увек је долазио до великих победа над много јачим непријатељима. Љубав и вера су увек били покретачи за чињење немогућег. Па нека тако буде и сада, уз љубав према Богу, отаџбини и ближњима нека нам ништа не буде немогуће.

116

ЕЛЕКТРОНСКИ ИЗВОРИ http://www.predsednik.yu/mwc/default.asp?c=101000&g=20060904141200&lng= lat&hs1=0 http://www.boristadic.org/index.php?stranica=kom_clanak&naredba=prikaz_naslo vi_levo&id=20&br_stranice=&sortiranje=&id_kategorija=27&nadredjena= http://pravoslavljedanas.info/pipermail/pravoslavnatribina_pravoslavljedanas.info/ 2007-June/001524.html Lhttp://www.tabloid.co.yu/clanak.php?br=155&clanak=2 српскаполитика.цом<хттп://www.српскаполитика.цом/Текстови/Коментари/2 006/007.хтмл> http://www.cmv.org.yu/content/blogcategory/63/107/ Боба Боројевић, ОН, Канада Српске новине Огледало, 06.07.2005. год. http://www.serbianna.com/columns/lopusina/087.shtml http://www.predsednik.yu/mwc/default.asp?c=301500&g=20071204144440&lng= cir&hs1=0 http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2004/06/05/srpski/P04060403.shtml http://www.predsednik.yu/mwc/default.asp?c=301500&g=20071204144440&lng= cir&hs1=0 http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/ Коментари и илустрације на: http://blog.b92.net/text/1168/Sprski%20pravoslavni%20blog/ http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=61473 http://www.novosadski.net/viewtopic.php?f=35&t=16600 http://www.novosadski.net/viewtopic.php?f=35&t=16600 http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/118.html http://www.tanjug.co.yu/anali/2005/uvod.aspx?str=Ausvic.htm http://www.mod.gov.yu/novi_lat.php?action=fullnews&showcomments=1&id=93 7

117

118