Detektivova cerka lesley thompson

sjajem svetiljke okačene iznad dvoja vrata ukrašenih mesinganim ekserima zaobljene glave: Dr S. A. I. Čeloner. Zubar.

Razmišljala je kako je čudno što ga ne zovu prvim imenom. Ponovo je pozvala Džeka. Nije bilo odgovora. Zamišljala je kako se duri zbog njene poruke o kombiju. Gde je on?

Farovi automobila preleteli su preko stepeništa, istog trenutka je zaslepivši. Ajvan se vratio; sve je u redu; mada bi zapravo idealno bilo da je ne nađe. Na pamet joj je pala luda pomisao da se sakrije, ali to bi bilo još gore. Pripremila se da ga dočeka s vedrim osmehom.

U nju su bila uperena duga svetla farova i odjednom se uspaničila. Nije pogrešila što je reagovala nagosnki. Nije htela da provede noć sa Ajvanom u kući usred sela miljama daleko od svega. Teriju ne bi bilo drago da je prihvatila.

Iz automobila je izašla Sara Glajd.

– U papirima o slučaju ubistva stoji da niste umeli da vozite. – Nešto nije kako treba.

– Sada umem. – Sara je zalupila vratima i kroz led koji se topio odšljapkala uz stepenice. – Da li je Entoni tu? Jesu li unutra?

Prošla je pored Stele i na njeno iznenađenje gurnula ključ u bravu.

– Tamo nema nikoga. – Stela je ostala na vrhu stepeništa. – Na koga mislite?

Sara Glajd kao da nije čula pitanje.

– Džek je veoma uzrujan. Rekao je da će doći ovamo pre no što je izašao iz mog ateljea. Imao je nož. – Nahrupila je unutra i ukucavši šifru alarma, upalila svetio u predvorju.

Stela je gacala za njom. – Otkud vam ključ? – Neshvatljivo je da se Ajvan druži s tom neotesanom ženom u pocepanim farmerkama i prevelikoj prljavoj košulji. Sara je išla ukrug po prijavnici, tapkajući i gladeći orman sa dokumentima, radni sto, kompjuter i njegov monitor; neprekidno mrmljajući kao da baca čini.

– Pozvala sam Entonija da ga upozorim, ali…

– Ko je, dođavola, Entoni? Džek ne radi kako treba?

– Vi ga zovete Ajvan.

– Stvarno?

Dr S. A. I. Čeloner. Zubar. Pravilo: nikada ne oslovljavajte klijente