26.
Petak, 14. januar 2011. Džek je stajao na peronu Erls korta i gledao u raspored rada. Bio je to svežanj stranica povezanih spiralom, na čijim se koricama nalazila slika crveno-srebrnog voza sa linije Distrikt; plastificirana korica bila je toliko izgrebana da se činilo da voz izlazi iz magle. Na stranicama su bile zabeležene pojedinosti o svakoj smeni na liniji Distrikt za celu godinu: sitnim slovima satnica dolaska vozova, sa odstupanjima od pola minuta. Samo kada je vozio Džek se pokoravao propisanom vremenskom roku. Ljudi nisu znali za ovaj red vožnje, bili su svesni samo onoga što je pisalo na elektronskim tablama: voz je trebalo da stigne za tri minuta ili za deset, uz udaljenu grmljavinu i strujanje vazduha i oblak prašine iz tunela. Potvrdio je broj voza za 11.13.30. Broj je bio 277. Nije morao da razmišlja šta ti brojevi znače pa ipak ga je bilo strah. Da li je on jedan od onih lovaca koje je prezirao, kojima nije važna lovina već sam lov? Kada je plen bio na vidiku želeo je da uvede voz u tunel i da se ne obazire na saobraćajne znake. Ne, on nije jedan od njih, rekao je sebi. On ne zabušava na poslu. Džek je pričekao iza svetložute rampe na ivici perona, stežući ključ od lokomotive. Uzbudio se pomislivši da je pukotina na pločniku od srede uveče zaista bila znak. Kada se lokomotiva sa otvorenim vratima klizeći zaustavila tik pored njega, osećao se kao bog i bio je speman za ono što će uslediti. Polako je gurnuo ručicu napred i voz je klizeći ušao u tunel. Dok su prolazili ispod svoda, pomislio je na predstojeći dan. – Umoran si, hladno ti je, ili si gladan? – govorila bi njegova majka, kada bi cmizdrio u kolicima, kao da ne